Никола Варагић: Људска права у карантину 

3 јуна, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


%d bloggers like this: