Никола Варагић: Окултизам

16 јуна, 2021
Никола Варагић

Данас су људи више окренути материјалном него духовном свету и више верују у науку него у Бога. Ипак, у људима и даље постоји потреба за духовним светом, а остало је и још много нерешених мистерија (и страх од смрти). Наука не може да реши све мистерије, док у цркве све мање људи иде. Где људи беже из потрошачког и материјалистичког друштва или где траже духовну храну? Где људи, који у науци, или у цркви, нису нашли одговоре на нека питања, траже те одговоре? Траже их у гностицизму, теургији, теозофији, кабали, астрологији, спиритизму, есотерији, магији, односно, окултизму. Зато не чуде вести, попут оне из Загреба, где је у црквеном торњу отворен музеј магије и окултног. У медијима и јавном простору може да се појави све што је окултно, слободно се показују сатанистички симболи, масонски симболи су свуда око нас, за све то постоји толеранција, али кад је у питању црква нема толеранције, постепено се забрањује проповедање хришћанског учења, јер оно вређа осећања нехришћана. Окултизам је вековима био сузбијан од стране цркве и доживео је процват након тријумфа науке (атеизма) над вером (црквом) у модерном добу.

Од краја Средњек века, црква губи моћ и повлачи се пред науком, али и пред окултизмом. Током борбе између гвелфа и гибелина у Италији, широм Западне Европе појављују се масонске организације, слободни зидари и темплари. Масони су, од доба крсташких ратова, били у сукобу са Римокатоличком црквом (доба Данте Алигијерија и Mајстора Екхарта – 13. и 14. век). После крсташких ратова, преко Мавара, ширила су се гностичка, паганска (античка), али и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина, суфијска братства или тарикати појављују се, од 12. и 13. века, од Персије до Шпаније) мистичка учења (у то доба долази до развоја банкарства и трговине, што је био један од главних разлога за сукоб између паписта и масона). Појављују се и алхемичари, херметичари, компањони, мартинисти… У 16. веку, Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији. Недуго после смрти Мартина Лутера, у Немачкој рађа се Јакоб Беме, мистик чије учење је постало веома утицајно (Хегел га је прогласио првим немачким философом, његово учење су усвајали и философи попут Николаја Берђајева). У 17. веку, у Немачкој, Кристијан Розенкројц оснива тајно, мистично друштво и објављује књигу „Алхемијско венчање“, а у 18. веку, у Шведској и Енглеској, живи и ради Емануел Сведенборг, мистик, философ, научник и проналазач чија су учења утицала на велики број људи. На Западу есотерија је постала популарна, завладала је египтоманија, а забрањен је „лов на вештице“. Истовремено, у философији одбацују се све метафизичке спекулације…

Крајем 18. века (тј. пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината (рационалисти и просветитељи, а васпитани и школовани као језуите) који су били противници Католичке цркве и (католичких) масонских организација (јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску (и Гете је, једно време био илуминат, па се дистанцирао од њих). Крајем 19. и почетком 20. века у Лондону тајна друштва преузима или оснива окултиста Алистер Кроули („Златна зора“ и „Ред источног храма“, био је у вези са британском тајном службом, а неки његови ученици били су међу нацистима). Почиње отворено да се велича сатанизам. У Великој Британији основан је и Тависток институт. На руском царском двору боравио је Распућин. Ирац В. Б. Јејтс писао је „Визију“ у којој је преносио оно што чује од „духова“. А Ирац Г. В. Расел је преко „Херметичког друштва“ промовисао окултизам. Након разлаза са теозофима Мадам Блавацки, Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво, користио је тзв. „астралну шпијунажу“ и водио „магијски рат“ са „туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули постао је идол на Западу (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), и данас је веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Штајнеру. Утицајан је био и Гурџијев. Између два светска рата у Европи појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Француза Рене Генона, који су развијали идеју мистичког „средишта света“. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је у то доба италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини[1].   

У то доба и далекоисточне философије постају популарне у Европи. После долазе Хаксли, „деца цвећа“, Барбара Ен Бренан, итд. Дакле, упркос све већој рационализацији, везаности за материјалне ствари и трци за профитом, људи осећају да су и део неке духовне Целине, да човек може да доживи „просветљење“… Томе доприноси и new age покрет или идеја да се уједине све религије. Зато је данас све више оних који се нису ослободили унутрашњег ропства, у којима господари оно што не сме да господари, а верују да су се сјединили са универзумом, да су проширили своју свест до просветљења, или да се цео свет врти око њих, јер не знају први може да буде последњи и да „у Богу нема центра и периферије“.    

„Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ,божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ,тачка ствари’, према индијском изразу, или ,непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ – писао је Рене Генон[2]. Окултиста жели да се постави у „средиште круга“, научник да открије „врховни закон природе“, а  философ да дође до „корена свега“. Јер ни „философи се никада нису задовољавали улогом једноставног ,спекулатора’“, они су, такође, „хтели да стварају чуда“ (Шестов).

И према Џ. Џ. Фрејзеру, „магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“. За разлику од науке, „магија је заснована на специфичним искуствима емотивних стања у којима човек не посматра природу, већ себе, у којима се истина не открива разумом, већ дејством емоција на људски организам“ (Малиновски). Жреци су били први „научници“ у историји, проучавали су лет птица, анатомију… Окултисти верују да су сазнали „унутрашњу природу ствари“, само што су на другачији начин у односу на научнике, дошли до тог сазнања. Научник који жели да открије „теорију свега“, сличан је мистику који верује да је доживео „просветљење“, а не види светлост у којој нема таме. Масони се клањају великом архитекти и надају се да ће доћи до сагласности (уједињења) – како је то објаснио Марко С. Марковић – у „тачци Омега“[3] (рецидив оригенизма?).

Позитивисти (атеисти) верују у „мит о генију“ и у науку (прогрес), док окултисти верују у „чаробњаке“ и да ће се „наука и техника преобратити у магију“, а „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев) у овом времену и простору. Позитивисти верују да се природом може владати позитивистички. Они одричу постојање мета плана, али, траже matrix, „врховни закон природе“, „божју честицу“… Окултисти верују да се природом може владати магијски. Масони користе и магију и науку да овладају природом и друштвом. То је оно што их повезује, и на неком нивоу уједињује против хришћанства, које одбацује таква учења (сазнање „ђаволског добра и зла“), утопије и друштвене инжењеринге и такво „господарење“ природом. Прави победник у рату између науке и вере је окултизам. Што се више цркава затвара, расте број окултних друштава, јер вечне истине или истине разума не могу да нахране људску душу духовном храном као што то може спознаја срцем.   

У окултизам или есотерију улазе две врсте људи. Првој врсти припадају егоисти који желе да буду изнад других, да све поседују и контролишу, и такви људи су зли, свесно желе да чине зло и зато траже помоћ више силе. Другој врсти припадају добри али наивни људи, који желе да побегну од материјализма и траже духовност, али нису нашли то што траже у цркви, или никад нису ушли у цркву, и као неку замену налазе лажну духовност. Такви људи несвесно улазе у окултно, јер су духовно неискусни, а неки и превише сујетни (не могу да прихвате послушност). Дакле, у потрази са духовном храном људи који не налазе смисао живота у материјализму или пролазним стварима, а нису учинили подвиг вере и духовно су неискусни, праве грешке које на крају могу скупо да их коштају. Окултисти не могу да избегну замке мистицизма и не могу да разликују добро и зло. Али могу да убеде људе да су проповедници Добра, да стекну и одведу следбенике на погрешан пут. Дакле, ко упадне у замке мистицизма, не разликује добро и зло и није дошао до Добра, јер се није уздигао „изнад граница субјективизма“ (Кад верник упадне у замке мистицизма, упада у јерес, отпада од Бога.) Огромна је разлика између хришћанске и нехришћанске мистике.

Људи окултизам прихватају, углавном, као помодарство, као критику и науке и цркве, али окултизам води људе на погрешан пут и може да постане опасан. Јер није свеједно да ли сте на путу који води ка Богу (спасењу) или ка ђаволу (у пропаст), или да ли служите Богу или ђаволу. Не постоји трећи пут (ко верује да може да се самообоготвори, постаће оруђе ђавола на крају). Величина Православља или Православне Цркве је у томе што одолева, са једне стране, пред налетом борбеног атеизма (или „рационализацији свега“), а са друге стране, одолева налету „хибридних форми плитке магије, рудиментарне религиозности“ (Елијаде) и „препороду шарлатанства, чудотворне медицине, култа ишараних идола, моди спиритуализма, демонизма и окултизма“ (Ренак). Ако у нашем народу буде више искрених хришћана (који ће сачувати Српску православну цркву као стуб и тврђаву Истине), биће мање, са једне стране, нихилистичког материјализма и трансхуманизма (антихуманизма), а са друге стране, сујеверја, шарлатанства, окултизма, сатанизма, секти и тајних друштава.  


[1] Артуро Регини: ,,Симболи духа“, Укронија, Београд, 2006.

[2] Рене Генон: „Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[3] Француз Ив Марсодон, масон 33. степена шкотског обреда (прешао у Православље да би православце увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку ,,дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“ – Марко С. Марковић: „Православље и Нови светски поредак“, Хришћанска мисао, Београд, 2003.


Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

21 јануара, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

 

Левичари и либерали, лихвари и масони

 

Британски парламент одбацио предлог премијерке Терезе Меј о изласку Велике Британије из Европске уније. Против предлога премијерке гласала су 432 посланика док је за гласало њих 202.

Британци су на референдуму гласали за излазак из ЕУ. Међутим, левичарима и крупним капиталистима, међу глобализаторима, није се свидела та одлука, па преко скупштине и купљених посланика, сада покушавају да задрже Велику Британију унутар ЕУ, неко већ помиње да је решење да се организује још један референдум. Левичари и капиталисти, који стоје иза ЕУ и НАТО алијансе, променили су одлуку грађана Македоније, донету на референдуму, преко уцењених и купљених посланика у скупштини, који су донели одлуку да та држава ипак промени свој назив. Није важно шта мисле и како гласају десничари или националисти (овде сада није важно какви су ти националисти, него колико се поштује глас грађана). Крупни капиталисти су против изласка Велике Британије из ЕУ, против су и левичари међу глобализаторима, они су прогресивни и најбоље знају шта је за кога добро. То су те „демократске вредности“, то је тај антифашизам који толико истичу.

Дакле, грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници у скупштини не поштују вољу грађана, јер не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у Европској унији. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења, припрема за промену одлуке. Комесари ЕУ изјавили су да желе да Велика Британија остане у ЕУ. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. За кога раде или под чијом су контролом посланици у скуштинама Велике Британије и Македоније? Исто важи и за скупштину Србије (сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа против споразума са БЈР или Северном Македонијом, као и већина посланика у скупштини Грчке. Стање је скоро исто у скоро свим европским државама.

Занимљив је тај савез, који постоји на највишим наддржавним нивоима власти на Западу, између левичара и крупних капиталиста (под крупним капиталистима, овде мислим на власнике и директоре највећих банака и инвестиционих фондова, фармацеутских, ИТ, медијских, нафтних и осталих највећих корпорација, са Запада, који се окупљају у Давосу или око Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба и сличних тајних или јавних организација, итд. У овим организацијама има доста левичара). Левичари, у савезу са крупним капиталистима, мењају одлуке народа које грађани доносе на референдумима, као да су ти грађани маолумни, или мала деца (сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској, или сада референдума у Великој Британији и у БЈР или Северној Македонији), одржавају Ципраса на власти у Грчкој, противе се повлачењу војника САД из Сирије, као и изласку САД из НАТО алијансе, створили су Макрона, са Вишеградском групом држава имају лоше односе зато што су на власти у овим државама конзервативци, иако у својим редовима имају све краљевске породице са Запада, а у Украјини подржавају фашисте који имају добре односе и са Римокатоличком црквом, само да што више науде православној Русији и православљу уопште, итд.

Шта спаја левичаре, са једне стране, и либерале-лихваре из међународних банака, фондова и корпорација, са друге стране? Спаја их исти циљ – створити „свет без граница“. Свет без граница (цео свет) желе да ставе под своју контролу и желе да натерају све људе да исто мисле, да исто желе и да живе истим начином живота. Међу њима постоје неке разлике, али, и једни и други желе да укину све границе између држава, као и све културне границе и посебно границе морала, тј. желе да поставе своје „таблице вредности“. На пример, што се тиче односа према браку, породици, деци, телу или сексу, левичари и либерали деле исте вредности и воде сличан начин живота. Затим, и једни и други желе да се створи „светска влада“, зато им не одговара распад ЕУ или НАТО. Левичари, кроз ЕУ и НАТО, штите своје интересе и шире своју идеологију, док либерали-лихвари из највећих банака, инвестиционих фондова и корпорација, преко ЕУ и НАТО уклањају препреке за ширење својих послова. Заједно или паралелно са децом цвећа и сексуалном револуцијом, настало је и потрошачко друштво. Данас и једни и други подржавају ширење ЛГБТ идеологије – кога левичари означе као непожељну особу или прогласе да „шири говор мржње“, постаје непожељна особа и у највећим међународним корпорацијама и медијима, блокира се на друштвеним мрежама, против њега ће се огласити и енглеска краљица и чланови њене породице. А кога левичари и крупни капиталисти прогласе за непријатеља, тај не може да ради или да напредује ни у ЕУ и НАТО структурама, али, ни у државној служби већине држава. Наравно, левичари и либерали-лихвари нису свемоћни, још увек је могуће да неки конзервативци дођу на власт, или да се и њихов глас чује у јавности и медијима. У већини ЕУ и НАТО држава или народа, још увек се води рачуна и о националним или државним интересима, десничари (родољуби и верници) супростављају се црвеној интернационали и међународним банкама, инвестиционим фондовима и корпорацијама. Такве десничаре или конзервативце, левичари и либерали називају полулистима, а неке и фашистима. Са друге стране, такве левичаре и либерале, десничари називају фашистима.

Због националних интереса, због верских или идеолошких или културних разлика, између ЕУ и НАТО држава, постоје и сукоби и сарадња. Исто тако, између држава (које имају своје националне интересе), са једне стране, и левице, масона и лихвара (који имају своје личне и анационалне, наднационалне интересе), са друге стране, постоје сукоби и постоји сарадња. На пример, Великој Британији не одговара излазак из Европске уније и излазак војске САД из Сирије и НАТО алијансе, пошто је војска САД до сада служила британским интересима. Велика Британија жели да остане у ЕУ, али тако да се она више пита, него Немачка, што Немачка више не жели да јој дозволи, јер Немачка жели да буде главна у ЕУ и преко ЕУ да штити своје интересе и шири утицај. Немачка сарађује са САД што се тиче Украјине, али је сукобу са САД због Северног тока. У свим западноевропским државама постоји антиамериканизам, али нико не жели да војска САД изађе из НАТО, јер Европска унија никада неће имати своју војску, а ако буде имала, никада неће бити јака колико је то војска САД, или војске Русије или Кине…

Католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између, због тога што је у Шпанији јака и левица, која има подршку крупних капиталиста из мултинационалних банака, фондова и корпорација. У сличном положају је и католичка Република Ирска. Протестантски скандинавски народи у којима је јака левица практично више не припадају хришћанској култури и стварају нехришћанску или антихришћанску културу, на темељима паганизма и трансхуманизма. У скандинавским државама десница је маргинализована, црква више нема везе са хришћанством, ако икада дође до тријумфа деснице, то ће бити, као и за време нацизма, екстремна десница, на паганским и окултним основама. Истина, у већини европских држава све је јача неонацистичка и неофашистичка, паганска и окултна, екстремна десница, скоро да нема правих хришћана на десници. Међу протестантима нема назнака некаквог хришћанског препорода. Код католика је проблем то што је све под контролом језуита, који користе и нехришћанске методе за остваривање својих циљева (најбољи пример је НДХ). Код протестаната долази до јачања екстремне деснице, исто тако и код католика, али, она није на хришћанским основама. Више је ту десничара који су ближи неким идеологијама и неким другим религијама, него Христу, више је десничара који нацију стављају испред Бога, а себе и испред нације и испред Бога. Већина, условно речено, хришћана (тј. католика и протестаната) са Запада, испред Христа Бога ставља папу, тј. човека (католици), и пре служи мамону (новцу, профиту), него Богу (протестанти). Таквих конзервативаца, националиста, популиста или десничара, а који за себе кажу да су верници, има и међу крупним капиталистима, и међу масонима.

Према ономе што се дешава у култури европских народа, последњих година, видимо да су велике разлике између протестантских скандинавских народа са севера Европе у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и католичких народа са југа Европе у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. У САД је председник конзервативац, али права моћ је у рукама левичара и либерала, пошто су САД више протестантска, него католичка држава. Левичари и либерали су остали велики русофоби и србофоби, док су неки конзервативци са Запада, због притиска који трпе (посебно на породице и децу) од стране левичара и либерала, ублажили став према православним народима и покушавају да изграде добре односе са Русијом, док Србију све више подржавају поводом статуса Косова и Метохије. Велика Британија нема снаге за конзервативни хришћански препород, зато су све мање шансе да Велика Британија напусти Европску унију. У САД ће, скоро сигурно, левичари и либерали поново преузети потпуну контролу, али за разлику од Енглеске и Француске, у САД ће конзервативци можда да пруже јак отпор, што може довести до дубљих подела у друштву, тј. до поделе државе на демократски или левичарски „север“ и конзервативни или републикански „југ“. По истом принципу може да се подели и Европска унија – на богати и протестантски север и сиромашни и католички југ. И ови са севера, и ови са југа, могу да крену путем радикализације и екстремизма, па први могу да заврше у левичарско-либералном фашизму, а други у клеро-националном фашизму. Ови са севера ће, наравно, преко највећих медија и филмова, посебно на енглеском језику, да представљају сами себе као напредне и слободне, а ове са југа као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Тако изгледа и извештавање медија поводом блокаде владе САД.

Унутар ЕУ и НАТО налази се и неколико православних држава. Грчка је под контролом левичара и крупног капитала, Румунија је у скоро истом положају као и Грчка, Бугарска је мало ближа Русији, у односу на Грчку и Румунију, чије су православне цркве све ближе Ватикану, а све даље од Москве. Цариградска патријаршија је под контролом САД, а САД је под контролом масона. Атеисти желе да униште све цркве, док окултисти желе да уједине све цркве и да та светска црква буде уређена према њиховој мери и вери. Да би у томе успели, атеисти морају да униште, а окултисти да придобију и преуме, језуите (или паписте) и ционисте, а ван Запада, прво православне народе, онда и муслимане.

Левичари и либерали-лихвари заједно се боре против заједничког непријатеља – десничара или конзервативаца или популиста који су, пре свега, хришћани. Њихов циљ је да поразе и Трампа и Орбана, да са власти склоне све десничаре у Европи, а оне који су у опозицији, да задрже у опозицији и помере на маргину друштва, тако да не представљају опасност. Левичари и крупни капиталисти не могу да створе „светску владу“, ако изгубе власт у државама Запада и ако се распадну ЕУ и НАТО алијанса, јер ће то, за крупне капиталисте, значити и распад ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације. Левичари (геј лоби) и либерали-лихвари не могу да поразе православне цркве и народе, ако прво не угуше све што је хришћанско на Западу. У суштини, православце желе да поразе сви који долазе са Запада. Против православних цркава непрестано на различите начине делују и левичари и либерали и лихвари и масони (атеисти и окултисти), са једне стране, и језуити и остали паписти (јеретици), са друге стране. И они који су за долар, и они који су за евро.

За сада нико, од главних центара моћи на Западу, не жели да се распадне „тврђава Запад“. То не желе ни левичари, то не желе ни либерали, то не желе ни масони, то не желе ни крупни капиталисти, то не желе ни паписти, то не желе ни ционисти. Сви ти центри моћи желе да искористе ЕУ и НАТО за своје интересе и надају се да ће да ставе те организације и државе под своју контролу. Један део Јужне Америке није под контролом Запада, али је у културном смислу Јужна Америка део Запада, свуда је јак утицај Римокатоличке цркве, левичари су повезани са црвеном интерационалом, јак утицај имају и масони, и ционисти. Дакле, ко влада Западом, поред скоро целе Европе и целе Северне Америке, под својом контролом има и Аустралију и Латинску Америку. Јапан је савезник САД, ЕУ и НАТО и члан Трилатералне комисије. Неке државе Африке су колоније евроатлантских држава. Са неким православним црквама постоји унија и напредује екуменски дијалог, док су скоро све православне државе вазали САД, Велике Британије и Немачке.

Када утврде своју моћ на Западу, следећи корак је освајање Русије и осталих православних држава, затим остатак света (део Азије и део Африке). Највећи изазов, када поробе Запад и Русију, остаје Кина, где највеће шансе имају левичари и либерали (лихвари, а са њима и масони), који (се надају да) могу у своје редове да укључе већину припадника владајуће елите и најбогатије људе Кине (као што су то урадили са Јапаном и као што су у својим редовима примили и део владајуће елите Русије), док најмање шансе да придобију кинеску елиту имају језуити (паписти), или ционисти (осим тамо где су повезани са левичарима и либералима, лихварима и масонима). Кина ће, ако икада прими Христа, Христа примити преко православља. Ако не прихвати Христа, Кина ће остати левичарска, али ће све више постајати либерална, прво преко елите, и пре свега у културном смислу, а преко будизма и „њу ејџ“ идеологије, кинеска елита ће се умрежити са окултистима и масонима са Запада. Питање је само до које мере, јер у Кини постоји дубока традиција аскетизма, које се нису одрекли ни комунисти, тако да је могуће да ће кинеска елита остати супарник елити која контролише Запад и која припада фаустовској култури, а савезник православне Русије. То ће значити да у Кини неће настати исто потрошачко и материјалистичко друштво, како је настало на Западу, или и у Јапану. За свет би било добро да таква друштва не настану и у Кини и Русији и да њихове владајуће елите не постану исте као владајућа елита Запада.

Због тога, дугорочно гледано, конзервативци са Запада, пошто су подељени на католике и протестанте, а православне сматрају шизматицима и непријатељима (док се они сами све више удаљавају од Христа и стварају неко ново учење), у сукобу са левичарима (црвеном интернационалом) и либералима (лихварима, масонима, око којих има и окултиста), а који имају већи утицај на младе и медије, не могу да победе. Конзервативци са Запада пред собом имају два пута, ако неће да постану исти као левичари и либерали, односно масони: један је онај којим су ишли и којим сада иду, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима победе језуити и они који подржавају фашисте и расисте на десници, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Без подршке из света, конзервативци са Запада не могу да победе левичаре и либерале са Запада. Фашисти и расисти, и још ако су империјалисти, не могу да имају подршку православних и већине азијских и афричких народа, посебно оних који су били колонизовани и окупирани.

Православне цркве и народе подједнако желе да униште и паписти и левичари. Разлика је само што паписти, попут неких масона и окултиста, не желе да униште цркве као такве, него желе да православне цркве постану католичке и признају непогрешивост папе. Такво учење је погрешно, колико и учење масона и окултиста. Левичари, пошто су атеисти, као и либерали који су атеисти, сматрају да не треба да постоје цркве уопште, као што ни Бог не постоји. Православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Оне које нису убили, терали су да промене веру (паписти), или да више не буду верници (левичари), или да верују у великог архитекту или у разна божанства и енергије (масони, окултисти). Папистима није свеједно да ли ће на Истоку Европе живети бели хришћани или црни муслимани, док је левичарима и либералима то свеједно. Због договора које имају са неким исламским фундаменталистима, имају у плану насељавање овог дела Европе са милионима избеглица из Азије и Африке. Конзервативце који се против тога буне, чак и ако заиста нису фашисти, него се боре за своја основна или људска и верска права, и легитимне државне интересе, називају фашистима.

Левичари и крупни капиталисти имају већу моћ, више ресурса, јачи утицај на младе или на јавно мњење, него „побуњене“ католичке државе, односно, конзервативне снаге у тим државама. Ту моћ имају зато што су левичари и крупни капиталисти под контролу ставили све протестантске државе, у којима се конзервативци, отуђени од Христа, прилагођавају према њиховим идеологијама, учењима, веровањима, а своје пипке (у томе посебну улогу имају масони) пустили су и у свим католичким и православним народима. Римокатоличка и православне цркве немају никакав утицај на људе који живе у протестантским државама (можда Ватикан има неки утицај, али, из деценије у деценију, тај утицај је све слабији) и могу само ограничено да утичу на (потенцијалне) вернике у својим државама. Због тога је могуће да се „побуњене“ католичке државе из Вишеградске групе у највећим медијима са Запада тако лако ставе на стуб срама, представе као мрачне и назадне, скоро исто као и православље. У тим католичким државама постојали су сарадници фашиста и нациста, док су протестантске државе углавном биле антифашистичке, па је, донекле, таква критика оправдана, али свакако показује ко има праву моћ на Западу. Ватикан је подређен правим центрима моћи. У тим центрима моћи више нема хришћана. Искрених верника све је мање унутар Римокатоличке цркве, у врху ватиканске државе можда их више и нема. Левичари и либерали још увек се представљају као антифашисти и демократе, али све је мање људи које могу да преваре, већина је видела њихово право лице.

Антихришћанске центре моћи не занима шта мисли народ или већина, не занима их шта људи желе, они имају своје интересе, своје циљеве, верују да су изабрани и прогресивни, да знају боље и више од „глупих“ десничара и верника, зато није важно како грађани или народ гласа на референдуму, или на изборима, све ће то да се намести или промени како њима одговара. Конзервативци са Запада немају снаге то да промене, њихова моћ ће само да слаби како долазе нове генерације, у којима већину чине људи који су одрасли далеко од цркве и Бога, а близу телевизора и интернета, тј. под контролом левичара, либерала, лихвара, масона и окултиста. Један део народа или држава Запада неће се предати, неки ће отићи у национализам и паганизам, а неки у то исто али са обрисима хришћанства, али ће сви они међусобно сарађивати унутар неке нове црне интернационале против заједничких непријатеља: левичара, либерала и масона (углавном бивших протестаната) са Запада, и православаца (и муслимана) са Истока. Све то што ће они радити, и начин на који ће то радити, одговара левичарима и масонима, који ће, као и у Другом светском рату, из тог сукоба изаћи јачи. Гласови искрених антифашиста међу левичарима и либералима неће се чути, ни гласови искрених верника међу протестантима и католицима. Владајуће елите или главне центре моћи, и на левици и на десници, контролисаће екстремисти.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Једна осовина зла била би већа и јача, она би била под контролом црвене интернационале и у њу би ушле протестантске или левичарске државе са „севера“. А другу, мању и слабију осовину зла, контролисала би црна интернационала и у њу би ушле католичке државе са „југа“ (тј. из јужне и средње Европе). И на „северу“ и на „југу“ постоје снаге (а то нису једино Немци, за које подела ЕУ и НАТО може значити и поделу Немачке) које не желе да дође до такве поделе, јер сматрају да сви припадају истој цивилизацији и раси, истој култури Запада, и да би то ослабило цео Запад, толико да би непријатељи Запада (то су варвари, а варвари су сви који се налазе изван границе Запада) то могли да искористе и униште евроатлантску цивилизацију, што би био „смак света“. Због тога што су до сада били антифашисти и што имају већи утицај на младе и на медије, левичари, либерали и масони, у односу на паписте делују као прихватљивији за сарадњу православним и неевропским народима. Међутим, они су „вукови у јагњећој кожи“. Исто као и паписти (језуити), њихови учитељи.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)


%d bloggers like this: