Jeremić umesto Dačića na čelu SPS

9 фебруара, 2013

 

Prema nezvaničnim izvorima ukoliko krajem naredne nedelje Demokratska stranka isključi iz članstva Vuka Jeremića razmatra se mogućnost da Jeremić pristupi Socijalističkoj partiji Srbije, i, u zavisnosti od toga koliko će se Vlada Srbije održati u ovom mandatu i obaveza koje Jeremić ima do kraja mandata u UN, na mestu predsednika SPS zameni diskreditovanog Dačića, koji neće biti kandidat SPS za predsednika republike na narednim izborima. Ima i onih koji misle da je Jeremić bliži prelasku u DSS ako bude izbačen iz DS.


Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

26 јануара, 2013

O građanskim tragovima kočenja

Ištvan Kaić 

Desetak dana nakon što su privedeni Miškovići, Dejan Ilić otvara svoj tekst na sajtu Peščanika sledećim rečima: „Hajde da na početku izađemo u susret očekivanjima i brzo završimo sa tim. Aleksandar Vučić je jeftini prevarant kome na ruku ide očajna situacija u Srbiji“ (…) Naravoučenije glasi: prvi potpredsednik vlade je prevarant sam po sebi jer je u prošlosti imao drugačije, ili dijametralno suprotne političke stavove nego što ih ima danas, i šta god da radi u budućnosti ne može tu činjenicu da promenion je prevarant,  i to za sva vremena.

(…) Umeli smo da se smejemo nacionalistima zbog njihovih mitologija o Velikoj Srbiji, nebeskom narodu i Kosovu. Sada, posle izbora otkako je izgubila, ne otkrivamo ništa drugo nego da i „građanska opcija“ i te kako ima svoju mitologiju u koju se kune, za koju je spremna da laže, krade, korumpira i zataškava.

(…) Miljenko Dereta, nekada civilni aktivista, misli da ulazi u pokret Preokret i postaje narodni poslanik zbog toga što se njegova „sopstvena uverenja“ i ciljevi poklapaju sa uverenjima i ciljevima Liberalno demokratske partije.

(…) Na taj način, nepovratno dezavuišući označitelje poput „nevladina“ i „neprofitna“, Dereta i Biserko su kontaminirali i unakazili sami sebe, učinili svoja politička viđenja irelevantnim, jer sve što misle mora se od sada poklapati sa stranačkim ciljevima, pod kontraverznom i još malo pa neupotrebivom parolom „sopstvenih uverenja“.

(…) Stav Peščanika uvek je bio da se mora praviti otklon od političkog terena, da se održi jedna konstantna obazrivost, uzdržanost i sumnja. Ali šta je ta sumnja? Nije li i ona samo neka vrsta fotografskog negativa čežnje za stabilnim označiteljem, tj. imenom? Jer sumnja je uvek upravo sumnja u nečiju iskrenost, u istinitost. Dakle, ona stalno upućuje na neki referent koji joj nedostaje, pa stoga tom referentu i robuje. Ona zato delimično sa sobom povlači i labilnost „sopstvenih uverenja“. Slično je i u Gadamerovom hermeneutičkom konceptu gde se tvrdi da ne postoji autoritet (tj. ime) dok se to ne zasluži. Ali šta znači zaslužiti, ako ne opet samo način da u jednom trenutku to ime na osnovu svojih postupaka dobije prioritet označavanja, a potezi koje će povlačiti nakon toga – pretplaćenu amnestiju.

Dakle, problemi su isti kao i na drugoj strani, niko dakako nije imun od imena.

Potrebno je uraditi suprotnu stvar – ne popuštati toj želji imenovanja, prisvajanja najbližih i najlakših zaključaka, odbaciti uvrežena mišljenja. To je šansa i prednost ljudi koji uporno istrajavaju „sa one strane“ politike; blokirati cementiranje značenja u imenu, osloboditi ga od subjekta, ličnosti, psihologizma i ideologije. Uspostaviti sosirovsku barijeru (u formuli S/s) i ne dozvoliti da označitelj tako lako proklizava u označeno. Pustiti ga da započne svoj sopstveni lanac bez nužde da se pošto-poto odmah dohvati svog para, i tako raspolutiti aktuelnu degeneraciju postizbornog „građanstva“.

Niko bolje nije udario u srž ove „građanske“ dekadencije nego premijer Srbije Ivica Dačić kada je izjavio da je najveći poraz za one koji su izgubili izbore to da će ih u Evropsku uniju uvesti baš oni protiv kojih su se borili Petog oktobra. Dakle, ni čelnicima te Evropske unije više ne smetaju imena na vlasti dok god Srbija usvaja znanja i iskustva od zemalja koje su nekada u istoriji prolazile kroz ono što i mi. Ako su oni to mogli da shvate, može li to da učini i još uvek upotrebiv ostatak naše „građanske opcije“, ili je i on pak zauvek izgubljen u njenim tragovima kočenja?

http://pescanik.net/2013/01/o-gradanskim-tragovima-kocenja/

………………………….

 

Politika iznenađenosti i uvređenosti

Muharem Bazdulj 

Svi znamo takve ljude. Ako nam nisu dragi, reći ćemo da su teški i nemogući, ako smo im pak naklonjeni, reći ćemo da su malo preosjetljivi. To su ljudi koji se, najkraće rečeno, lako vrijeđaju, nikako ne podnose šalu na svoj račun i u apsolutno svemu pronalaze neku aluziju ili strelicu uperenu u sopstvenom pravcu.

(…) Ima, međutim, i cijelih društvenih grupa koje se u javnom životu tako ponašaju.  (…)  Nekako u isto vrijeme u New Yorku, na East Riveru, u sjedištu UN-a, aktuelni predsjedavajući Generalne skupštine UN-a Vuk Jeremić je organizovao svečanost povodom Nove godine po julijanskom kalendaru. U sklopu svečanosti, beogradski hor Viva Vox izveo je i “Marš na Drinu”. Ova je kompozicija uvrijedila Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike, zbog – kako je kasnije sumirala agencija AFP – “nacionalističkih konotacija”.

(…) U oba slučaja, dvije manje ili više opskurne nevladine organizacije (katolička udruga Vigilare, odnosno Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike) ničim izazvane nastupaju kao atestirani predstavnici etno-religijskih kolektiviteta. Niko nije anketirao katolike u Hrvatskoj, odnosno Bošnjake u Sjevernoj Americi o njihovoj eventualnoj individualnoj uvrijeđenosti, dovoljno je bilo objaviti nekakvo saopštenje pa da lavina krene. A kad lavina krene, onda je spasavaj se ko može.

(…) Neće ovdje biti sretnije budućnosti ako se bude insistiralo na rutinskoj uvrijeđenosti, na konstantnom perpetuiranju pozicije žrtve, na stalnom plakanju na ramenu “velikom bratu” iz međunarodne zajednice. Stotine su godina prošle otkad je Kant znao da zrelost počinje od tačke napuštanja samoskrivljene maloljetnosti. Vrijedi to jednako za pojedince i za zajednice.

Oslobođenje, (BiH)

http://pescanik.net/2013/01/politika-iznenadenosti-i-uvredenosti/

………………………………………………

 

Марш на Дрину у Њујорку

Никола Јовановић

Радио у Канцеларији за европске интеграције од њеног оснивања. У периоду 2011-12 био специјални саветник министра спољних послова Вука Јеремића

Као често пута у својој историји, Србија данас није само тренутно стање, већ пре свега пројекат и визија, истицао је Зоран Ђинђић јуна 2002. године. Уочио је врло јасно да уколико сведемо Србију само на актуелно стање, на ,,фактицитет”, ризикујемо да видимо себе у огледалу као болесника и као проблем, па би нас и други тако видели и третирали… Зато је неопходно да је разумемо као потенцијал, као оно што би могла да буде, уколико постоји визија и уколико се врати себи. Да би се вратила себи каква је била и каква би могла да буде, мора бити слободна да негује своју традицију, да се инспирише својом баштином и да реализује легитимне интересе.

(…) Станислав Бинички је 1917. године примљен у Музичку академију Француске због компоновања „Марша на Дрину”.

http://www.politika.rs/pogledi/Nikola-Jovanovic/Mars-na-Drinu-u-Njujorku.sr.html

…………………………

 

Dedina sekira u njihovim rukama

Dragoljub Žarković

(…) Srbija se, recimo, još batrga oko odnosa sa Crnom Gorom, Hrvatskom i posebno federacijom Bosne i u grčevima Tome Nikolića porađa se neka druga politika, mada svaki put taj porođaj liči na carski rez. Mora da ga duboko zaseku, mora da se vidi da ga boli, samo što nam ne namigne: eto, šta sve trpim zbog vas!

Rekao bi čovek da je reč o imperijalnoj uobraženosti srpske političke elite. Ima i drugih, manje konkretnih potvrda o neshvatanju mena dedine sekire.

Čitave političke grupacije gotovo samoubilački istrajavaju u šablonizovanju političke scene u okvire pretpetoktobarske Srbije, slabo uviđajući da od novih perjanica srpske politike ne mogu da naprave Slobodana Miloševića.

Teško je objasniti, osim ukoliko nije reč o vrlo ličnim interesima, toliku upornost u traganju za arhineprijeteljem. Takav politički pristup aktuelnoj politici zamagljuje i sasvim umesne kritike i primedbe ovoj vladi i, u suštini, vodi u političku defanzivu.

(…) Pragmatičan pristup Ivice Dačića i Aleksandra Vučića svakoj novotariji onih koji su uobrazili da upravljaju svetom nije loš u smislu promene ovdašnjih političkih navika. Ono o čemu moramo da mislimo jeste cena odnosa unutar Srbije. Ako njih dvojicu, s dedinom sekirom u rukama, podržava takozvana međunarodna zajednica, to još nije razlog da se ta sekira overi na našim vratovima, jer svet ne zanima šta naši misle o vašima.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094326

……………………

 

Kako razvodniti pravdu

Teofil Pančić

(…) To su valjda ti slavni ministri „vlade koja nas uvodi u Evropu“: ljudi koji sline od oduševljenja pred Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Ali nema veze, zapravo ni to ni bilo šta drugo nema nikakve veze, jer sve dok je „Ivica kooperativan oko Kosova“ (kao da mu je nešto drugo preostalo?!) i dok Vučić u sadejstvu s tabloidima hapsi po kućama, ima svi da budemo ekstatično prezadovoljni, u protivnom će Jedna Gospodža mnogo da se ljuti na nas što smo tako nezahvalni na sreći koja nas je obasjala.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094327

……………………………….

 

Levičarstvo za početnike

Kontrapunkt/Lawrence Jarach

(…) Ono što nedostaje u svim ovim različitim vrstama levičarenja je razmatranje individue… Nažalost, bukvalno svi socijalisti isključivo pretpostavljaju kategoriju Radnika i Seljaka kao kolektivne klase – masu koju treba oblikovati i usmeriti – nikad ne uzimajući u obzir želje ili zainteresovanost individualnog (muškog ili ženskog) radnika ili seljaka za ostvarivanje kontrole nad sopstvenim životom.

(…) Svim levičarima je zajedničko nepoverenje prema sposobnosti običnih (nepolitičkih/nepolitizovanih) ljudi da samostalno odlučuju o tome kako će rešavati probleme sa kojima su suočeni.

(…) Međutim, mane i problemi marksizmaiste su mane i problemi Bakunjinovog i Kropotkinovog anarhizma. Sve ovo kao da ne dotiče leve anarhiste. Oni bodro nastavljaju da promovišu stoletnu verziju anarhizma.

http://kontra-punkt.info/lektira/levicarstvo-za-pocetnike

………………………………………

 

Смисао ђинђићевске политике

Владимир Милутиновић

Уредник сајта filozofija-info

Данас као да се остварује Ђинђићево „предсказање” да ће се с нама срести у будућности. Сећам се да је нова гувернерка у кампањи изражавала поштовање према њему, Ђилас га цитира, док је Весна Пешић недавно оценила да нова влада, прва после Ђинђићеве владе, води Србију искрено у ЕУ и реалистично прилази решавању косовског проблема. Чини се да је данас политика Зорана Ђинђића прихваћена скоро од целокупног политичког спектра. Међутим, сматрам да је и поред тога ту политику потребно тумачити.

(…) Ђинђић је свакако био за брз улазак Србије у тада недвосмислено просперитетну и уређену ЕУ. Али би било погрешно мислити да је његова позиција била уздизање ЕУ у тутора који ће преузети вођење политике у Србији.

(…) Можемо сумирати да су принципи ђинђићевске политике били ови: треба имати праведан циљ у складу са интересима заједнице, прагматичан и промишљен начин да се до циља дође, самосталност у одлучивању и умереност у спорним питањима.

http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Milutinovic/Smisao-djindjicevske-politike.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Коме нису потребни нови избори?

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања?

.

Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

.

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Како се стварају наследници

.

Еуро крем за генерацију која расте

Споменик у Прешеву ни Ђинђић не би дозволио!

Показују добру вољу према Србима или је ово (само) део тактике и због притиска са Запада?

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

.

Kustendorf u Drvengradu i i Viva Vox u UN

 


%d bloggers like this: