Никола Варагић: Интелектуално поштење

20 јануара, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

У тексту „Назовимо фашизам – фашизмом“, професор Марио Рељановић пише да ће „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно „скренути удесно“, тј. да пут у фашизам води једино ако скренете удесно, никако улево. На левици једино постоји солидарност, док на десници нема солидарности међу људима и нико се, међу десничарима, не бори против акумулације прљавог капитала и лоше прерасподеле, сви мисле само на профит. Према професору Рељановићу, оне политичке снаге „које желе да у прљавој игри оду најдаље“, „окрећу се десној опцији јер она промовише вредности које су им блиске – шовинизам изједначен са национализмом, нулту толеранцију према различитостима и само наизглед слободну економију и тржиште који су заправо покренути (и стегнути) полугама моћи заједнице политичара и капитала. Њима никако не одговарају идеје левице, у чијем центру се налази солидарност која се коси са плановима акумулације (прљавог) капитала, његовог прања и стварања огромних социјалних неједнакости“.

Професор Рељановић пише да „фашизам почиње као тровање друштва, далеко суптилније и примамљивије, протурајући идеје које се ширим слојевима друштва могу учинити прихватљивима и лагано померајући невидљиву границу у корист сопствених структура лако прелазећи преко многих моралних и цивилизацијских принципа, који би у неким другим околностима могли изгледати несаломиви… Фашизам је искључивост, фашизам је философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије, фашизам је суспензија државе и закона само зато да би се задовољили незаконити интереси мањине“. Фашизам је, дакле, „свако деловање – државе, појединаца, регистрованих или нерегистрованих група – које без објективних критеријума и законске подлоге преузимају ствар у своје руке. Фашизам може бити државна политика, али то могу бити и оне снаге које неометано делују под (прећутним) благословом државе“. Мала је разлика између демократуре и фашизма. Јер, демократурa је „вршење власти у којој се демократске институције злоупотребљавају ради интереса мале групе људи на челу, као и њихових верних пословно-партијских пријатеља, док се најширем аудиторијуму нуди само фасада демократије и институција којима се манипулише и које су под потпуном контролом приватних интереса“. Према проф. Рељановићу „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно ће „скренути удесно“ (ништа добро не може донети пут удесно, међу десничарима нема љубави и солидарности, поштовања другог и другачијег, поштовања радника, бриге према ближњима, добрих породичних односа, поштења и части…).

Или, као да левичари нису били и као да не могу да постану фашисти, као да и Хитлер и Мусолини нису били и левичари и као да и левичари нису склони прљавој игри. Како су се југословенски комунисти обрачунавали са „народним непријатељима“? Какви су били медији за време комунизма? Како су прошли они који су критиковали власт? Како су живели комунисти који су били у врху власти? Колико је маршалу било стало до закона? Ко је и како образовао оне који су на власти после 1990. године? Да ли је ту било више десничара или левичара? У садашњој влади има и странака са левице, тј. има и бивших комуниста и бивших чланова Демократске странке. „Зато што се на путу ка реализацији приватних интереса суспендује цео правни систем, паралише држава и подстиче даље оргијање људи са фантомкама јер им је послата порука да неће бити кажњени све док буду радили за интересе ‘праве стране’“, пише професор Рељановић. Да ли једино десничари „на путу ка реализацији приватних интереса суспендују цео правни систем“?

Професор Рељановић добро примећује да је „кратак пут од тога да вам сруше кућу зато што сте на путу Београду на води до тога да вам је сруше зато што сте на путу локалном моћнику, члану ‘праве’ партије. Или зато што сте Ром, Хрват, Албанац, геј, особа са инвалидитетом, или да вам једноставно отму сву имовину зато што сте сиромашни и зато што је систем уређен само за богате који су привилеговани у друштву и то користе да би увећали своје материјално богатство“. Али, професор Рељановић је заборавио (не верујем да то није знао) да су комунисти рушили и одузимали куће онима који нису били чланови партије, а посебно ако су они били православни Срби, сиромашни или су живели на селу – одузимали су им имовину функционери партије и државе, који су тако „увећали своје материјално богатство“ и постали богаташи. Њихови наследници данас воде Србију, без обзира колико неки од њих иду у цркву или граде цркве као ктитори. Садашњи режим у свему имитира титоистички, враћа нас у титоизам, јер је ментални склоп људи, који чине владајућу елиту у Србији, титоистички. Они се нису променили и покајали, само су се стаљинисти маскирали у вернике и националисте, а лењинисти у демократе и еврофиле (слично је и у Русији). Они имају подршку левичара и (нео)либерала из света. Међутим, према мишљењу левичара, попут професора Рељановића, пут у фашизам води једино ако скренете удесно, пошто сви десничари (верници) имају исте циљеве, презире и опсесије: снажан и континуирани национализам; презир према људским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма (војске); бујање сексизма; контрола над масовним медијима; опсесија националном безбедношћу; преплетени религија и држава; заштићени корпоративни интереси; потиснута снага радништва; презир према интелектуалцима и уметницима; опсесија злочинима и кажњавањем; бујање кронизма (непотизма) и корупције; изборне преваре.

Није спорно да постоје такви десничари и такве идеје на десници. Спорно је тврдити да су сви десничари такви и да међу десничарима нема оних који критикују такве десничаре и такве појаве на десници. Нису сви десничари верници, нису сви верници искрени верници. Ако погледамо колико су левичари опседнути контролом над масовним медијима, видимо колико је бесмислено негирати било какву непосредну везу између фашизма и левице или социјализма. Левичари могу да буду популисти колико и десничари. Левичари могу да буду и сексисти. Kомунисти су били опседнути државном безбедношћу, тј. своје партије, пошто су партија (идеологија) и држава били преплетани, а ту је било и доста непотизма и корупције. Све што су радили комунисти, раде и њихови наследници после 1990. године, на мало другачији начин, у другачијим околностима. Да ли су левичари понудили неку нову алтернативу, да ли имају решење за нестанак средње класе, за настанак прекаријата и потрошачког друштва? Колико је левичара међу милионерима и милијардерима? Да ли је Едвард Бернајс (Фројдов сестрић) био левичар (атеиста) или десничар (верник)?

Међу левичарима који „желе најпрљавије да играју“ примећујемо снажан и континуирани анационализам; презир према верским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма или војске (на пример, Обама је имао неколико ратних похода, демократе се противе повлачењу војника САД из Сирије…); бујање ЛГБТ идеологије; контрола над масовним медијима; опсесија „ширења демократије“ и „људских права“; преплетени идеологија и држава; заштићени корпоративни интереси (пример су људи против Сороса или Блера, или у Србији Ана Брнабић); потиснута снага радништва (левица је изгубила изборе у САД зато што је скоро уништила средњу класу); презир према интелектуалцима и уметницима (према свакоме ко има своје мишљење и износи критику или истину); опсесија злочинима и кажњавањем („хуманитарне интервенције“); бујање кронизма (непотизма) и корупције (Шојић је настао у комунизму); изборне преваре (од „ћоравих кутија“ за време титоизма, до „бугарског воза“ у посткомунизму).

Професор Рељановић, исто као и Динић и Илић (о чему сам писао у овом тексту), сматра да су само „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, антифашисти, плуралисти и демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. „антифашистичку коалицију“ (или сви који нису у клубу Пешчаника), могу да буду једино фашисти и антидемократе? Ако сте левичар и атеиста, и знате да међу вашим рођацима, пријатељима, комшијама и суграђанима, који су православне вере, има добрих људи за које никада не бисте рекли да су фашисти и лоши људи, зашто сте толико искључиви и зашто све десничаре стављате у „исти кош“ и пропагирате да је све што долази са десне стране лоше? Зар не видите да лоших људи и појава има и на левици? Бесне псе, као што је онај са насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. То су ектремисти, таквих има на обе стране. Левичари такве псе пуштају на све људе који на било који начин доведу у питање догме „њу ејџ“ идеологије, теорије еволуције, ЛГБТ идеологије, чак и ако тражите да знате шта се налази у лековима и вакцинама. Левичари, такође, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд. Сурови капиталисти више су (нео)либерали, него конзервативци, док (нео)либерали имају више заједничког са левичарима, него са правим конзервативцима. Левичари су хедонисти и етички егоисти, колико и либерали. Нестали су левичари који су знали смисао аскезе.

Левичари су заборавили на раднике, левичари брину једино о „људским правима“, и то пре свега о својим, личним правима и о правима мањина које живе унутар еврохришћанске цивилизације. Преко феминизма, стварају рат полова. Левичари су сами себе ограничили на питање ЛГБТ права и феминизам (наравно, част изузецима, мало је правих економских левичара). Сви који не мисле исто као и они, јесу непријатељи и служе као „средство за уједињавање“. Они су потпуно равнодушни и слепи што се тиче права већине и верских права, таква политика је депопулациона и уперена је против свог народа. Она се спроводи насилно, гуши се слободно мишљење, забрањује се свака критика, на њеном спровођењу се ради без обзира колико је људи против такве политике и без обзира на њене последице. Такви левичари, када постану већина и када дођу на власт, спроводе терор над мањинама, постају фашисти. „Фашизам је геноцид“. Трансхуманизам је, у својој основи, геноцидан.

Међу десничарима постоје екстремисти. Постоје и добри људи који се боре против свих екстремиста. Међу десничарима постоје послодавци који поштују и поштено плаћају своје раднике, и које радници поштују. Међу десничарима постоје људи који воле и поштују жене и децу, постоје десничари који воле природу и животиње и имају еколошку свест, итд. На неки начин, више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него они који сами себе називају левичарима. Исто тако, прави хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста. Ми не желимо да уништимо левицу и оно добро што левица носи, јер то најбоље са левице потиче од најбољег из хришћанства. Знамо да међу левичарима постоје добри људи и не желимо да они не постоје. Ми имамо правну свест и трудимо се да избацимо зле међу нама (1. Кор. 5; 9-13), оне које Христос неће познати (Мт. 25; 12).

Као што сам написао у једном тексту, разлика између левичара и нас, умерених десничара и искрених верника, је у томе што ми знамо за покајање и грех, знамо колико смо грешни и колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да сви људи буду спасени (да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани). Са друге стране, левичари верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Левичари не знају за покајање, они никоме не праштају, жељни су освете. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они нису толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду и стереотипе. Одакле долази толика нетрпељивост левичара (част изузецима, који потврђују правило) према свим десничарима и искључивост према свему што долази са деснице, без обзира на разлике на десници? Професор Рељановић пише да је одлика фашизма искључивост и да је фашизам „философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије“.

Да ли је могуће да се левичари уопште не проналазе у овим речима и да све то виде једино у десничарима? Зашто не праве разлику између умерених и екстремних десничара, између искрених и лажних верника? Зашто све искључују, зашто гаје нетрпељивост према свима подједнако? Где је поштовање према другом и другачијем? Као да левичари очекују да једино десничари поштују левичаре, као друге и другачије? Због тога што левичари то не примећују, и због тога што не показују поштовање према нама, умереним десничарима и искреним верницима, ми немамо заблуду некритичког поимања демократије „да ће актери који се боре за власт мирно играти политичку утакмицу поштујући фер плеј, без покушаја да утичу на чиниоце који опредељују њен исход“. Ми имамо свест о грехопаду. Када се скрене превише улево, заврши се у фашизму, исто као када се скрене превише удесно. Ако такви левичари сада не праве разлику између умерених и екстремних десничара, неће ни после револуције, трудиће се да униште све десничаре и да сруше све цркве. Они желе да вернике затворе у четири зида, да забране веронауку у школама, итд. Они никада неће да се помире са тим да већина људи жели да живи у традиционалној породици, да верују да је Бог створио човека… Левичари су убеђени да је то лоше, и да је њихова мисија да убеде све вернике да верују у оно што левичари верују и да мисле онако како левичари мисле.

Као да левичарима смета само постојање десничара који искрено верују у Бога (и све што иде са тим). Као да левичари не желе да постоје људи који верују у Бога, јер онда не би постојао ни Бог?! Ако Бог не постоји, сматрају левичари, онда не треба да постоје ни људи који верују у Бога (ако не постоје верници, онда нема традиционалног брака и породице, итд.). У томе има елемената геноцида и фашизма. Назовимо фашизам – фашизмом.


Никола Варагић: Миграције и глобализација

12 јануара, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

Поводом текста Бранка Милановића Миграције: дугорочно решење“ (Social Europe, 19.11.2018. Превео Ђорђе Томић, Peščanik.net, 23.11.2018.)

 

Бранко Милановић се бавио проблемом миграције људи из Африке и Азије у Европу. Као узроке за миграције, он види то што постоје велике разлике и што становници Африке и Азије данас лако могу да уоче колике су разлике у дохотку између њихових (сиромашних) држава у којима живе, и богатих држава из Европске уније, а та разлика је, из деценије у деценију, све већа и већа. „Разлика у БДП-у по глави становника између земаља чланица ЕУ-15 и подсахарске Африке порасла са 7 према 1 колико је износила 1980. на данашњих 11 према 1“, пише Милановић. Сиромашни, преко савремених технологија, гледају богате како живе, желе и они тако да живе, а транспорт данас није велика препрека и није скуп.

У богатим европским државама расте животни стандард грађана, али је све мање грађана, тј. становника. У сиромашним афричким државама све је више становника, али су и даље лоши услови живота. Милановић се бави растом дохотка у богатим државама ЕУ и растом броја становника у сиромашним државама Африке. „Године 1980. земље чланице ЕУ-15 имале су више становника него подсахарска Африка; данас подсахарска Африка има два и по пута више становника него ове земље“. Милановић се не бави смањењем броја становника у богатим државама ЕУ, као да то уопште није важно за проблем миграција. Смањује се број западних Европљана, иако ЕУ-15 државе имају више становника него пре пар деценија, али то је зато што су дошлe избеглице и емигранти из Источне Европе, из Турске, стално долазе из бивших колонија, итд. Људи из других култура и вера постају већина.

Чињеница је да богатим државама ЕУ недостаје радна снага, зато што оне немају, са једне стране, довољно велики природни прираштај, а са друге стране, зато што неке послове све мање њихових грађана-домаћина жели да ради. Те послове добијају грађани-емигранти и илегални мигранти. Они долазе из држава које имају висок природни прираштај, а низак доходак. Mигранти су позвани да дођу у Европу, они не долазе непозвани.

Али, ко их је и у чије име позвао, како их је позвао? Они који су поробили и колонизовали Африку и Азију, они који су уништили Ирак, Либију и Сирију, сада су решили да униште и Европу и Северну Америку, тј. круг се затвара. Они подржавају долазак избеглица (они су са својим војним агресијама и извлачењем богатства из својих колонија изазвали кризу са избеглицама, они су натерали милионе сиромашних људи да крену ка Европи и САД), са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце и хришћанства у европским народима, са друге стране. Капиталистима је потребна радна снага, левичари и либерали се на тај начин боре против хришћанства (надајући се и победи над исламом).

Узроке кризе са избеглицама и економске кризе – ту треба тражити. Да ли је добра вест то што на Западу јачају конзервативци, или, како их либерали и левичари зову, „популисти“? Јер, међу популистима постоје неки који решење виде у стварању „тврђаве Европа“. А то није решење, јер међу таквим националистима има правих расиста, шовиниста и фашиста, и са таквима нико (ни међу конзервативцима) не жели да живи у истој „тврђави“. Проблем са недостатком радне снаге, дугорочно, решава се повећањем природног прираштаја у европским народима. Са друге стране, најмоћније државе ЕУ и НАТО савеза морају да престану да уништавају и експлоатишу државе ван Запада. У државама ван Запада, такође, може да настане (да постоји) јака средња класа, па ће онда мање људи, из тих држава, желети да емигрира, а да не помињемо колико се смањује притисак са избеглицама ако НАТО више не буде нападао друге државе и не буде терао људе да беже из ратних зона. Према неким проценама, средња класа Филипина до 2030. године постаће богатија од средње класе Италије. Средња класа је све јача и у Кини и Вијетнаму, у неким арапским државама. Исто тако могу да се развијају и афричке државе. Замислите да Иран може да тргује са нафтом попут Саудијске Арабије, колико би била јача средња класа у Ирану, колико би мање Иранаца желело да емигрира у ЕУ. На исти начин можемо да говоримо о Латинској Америци и мигрантима који долазе у САД. До пре десет година, доста Пољака је напуштало Пољску сваки дан, већина њих је отишла у Немачку и Велику Британију, али од како је Пољска спровела реформе и побољшала стандард грађана, мање Пољака одлази (Пољаке који су отишли на Запад, на пословима су замениле избеглице које су дошле уз Украјине због рата). Сада Пољска ствара услове да се Пољаци из расејања врате.

Бранко Милановић као најбољу опцију види „компримисно прелазно решење, усклађено са потребама глобализације, али и легитимним страховањем за локалну културу“. Колико ће западноевропски народи ускладити „потребе глобализације“ са сопственим потребама, од њих самих зависи и имају право да праве такве компромисе. То прелазно решење води успостављању таквог правила – да све буде усклађено (кретање радне снаге, породични односи…) према „потребама глобализације“ и глобализатора. Ако тако буде, аутохтони или староседелачки народи Европе и грађани САД европског порекла ће за 100 година у својим државама живети у резерватима попут Индијанаца у САД. Можда би то било и праведно, али, то није тема овог текста. Тема је то што су капитализам (либерализам) и социјализам толико измешани и увезани и да је одговорност левичара подједнако велика. Бранко Милановић није на страни владајуће елите Запада, он критикује њихову похлепу и грешке које прави, али је и не критикује довољно, а посебно левицу за нека чињења и нека нечињења. На сличан начин Милановић критикује Макрона, као да њега није подржала и левица на последњим изборима у Француској. Левичарима је стало до радника из свог народа, колико и богаташима. Богаташима и социјалистима је важно само да не победе десничари. Левица превише брине о „потребама глобализације“. Макрон је у идеолошком смислу и левичар (нпр. подржава ЛГБТ покрет) и либерал (нпр. фаворизује богате), он је противник конзервативаца (правих, а не камуфлираних, попут Меркелове, или британских снобова) и хришћанских вредности. Корбину је ближи Макрон (и обратно), него Орбан. Већина Британаца је за повратак железнице у јавно власништво, али Корбин заборавља да већина Британаца жели да Британија припада Британцима. А шта желе Шкоти?

Проблем је што се у европским државама спроводи депопулациона политика (то је до сада негативно утицало на аутохтоне европске народе или на грађане-домаћине), док се над неевропским народима спроводи колонијалистичка и империјалистичка политика. Кроз то се провлаче утопистичке „њуејџерске“ и масонске стратегије стварања „света без граница“ или једне светске „нације“, са једном светском „црквом“, и слично, због чега се прави тзв. „мелтинг пот“. То се ради нетранспарентно и насилно, то је неприродно. Они који се томе противе, бивају оптужени да су расисти и (клеро)фашисти, од стране оних који не поштују „локалну културу“ и не маре за права локалног становништва. Чак и да иза свега тога не стоји нека („њу ејџ“) идеологија (са елементима окултизма), него само и чиста економија – индустријалцима са Запада је потребна радна снага за њихове фабрике, тј. богаташима је потребна послуга, морају хитно да пронађу пар милиона радника – онда би они то требали да ураде тако да се не буне грађани-домаћини у њиховим државама, поштујући њихова права. Али, они не поштују грађане-домаћине, нити им је стало до избеглица из Африке и Азије, иначе не би уништавали њихове домовине. Владајућа елита Запада све чини да спречи народе који не припадају цивилизацији Запада да развијају своје државе, а народе Запада воде тако да ће ти народи, у својим државама, постати мањине. То је проблем. Не постоје миграције из Европе, или са Запада, постоје миграције ка Западу, сви иду на Запад (ту се рачуна и Аустралија), затим у Саудијску Арабију, УАЕ, Кувајт или Сингапур.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… „Жути прслуци“ у Француској и у другим ЕУ државама су само најава. На улици нису били само незадовољни грађани Француске, радници и прави Французи, него и људи који су рођени ван Француске и постали грађани Француске и илегални мигранти. Свако од њих се буни због својих разлога и има неке своје циљеве, а ти циљеви су често различити. Владајућа елита Запада ће, у једном тренутку, изгубити контролу над свим тим процесима. Нико не може и нико нема права да уређује цео свет и да контролише све процесе на свету. Наравно, у владајућој елити Запада мисле да они то могу, и када изгубе контролу, њихов одговор ће бити репресија, тоталитаризам, фашизам.

Не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера, и нико међу њима неће да се одрекне свог идентитета. Не могу на тај начин да се ускладе „потребе глобализације“ са „локалном културом“, тј. не постоје „потребе глобализације“, као што не постоје „грађани света“. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију, али, не треба да (п)остане затворен за свет – ни у економском, а посебно не у спортском или уметничком смислу. Сарадња између држава треба да постоји. Дугорочно решење је да свако створи добре услове за живот и добре међуљудске односе у заједници у којој живи – у својој држави, у свом делу света – тако да грађани не мигрирају из нужде. Није сва одговорност на Западу. За стање у некој држави одговорни су грађани те државе, народ који је створио ту државу. Запад има доста посла у свом дворишту. Запад може да помогне свету, тако што се више неће бавити „спасавањем“ света (тако што од целог света прави „дивљи Запад“), него спасавањем себе и бригом за своју, „локалну културу“.

У овом тренутку као утопија изгледа идеја да се реформишу УН и да се поврати углед УН, али је то свакако реалније од стварања једне светске државе. Сваки добронамеран и здрав човек је „грађанин света“, али је он моралан ако је одан својој заједници и ако воли своје ближње, конкретне људе поред себе, а не неке далеке и апстрактне „све људе“ света. Да њих воли, доказује у сусрету са конкретним људима из света или са конкретним људима из друге и другачије заједнице. Исто као што мушкарац показује љубав према конкретној жени, а не према „свим женама“ (и обратно) – он ће да поштује „све жене“, али ће своју жену (или мајку) да воли више, посебно и другачије. Дакле, свако од нас, када се роди, добија одређено држављанство, свако се рађа у одређеној породици, која је део одређеног народа, а тај народ припада одређеној вери и раси, говори одређеним језиком и користи одређено писмо. У тој заједници се развијају саосећања према ближњима. Зашто би се то мењало, шта има лоше у разноликости, зар није богатство у различитости? Ми треба да тежимо јединству, али да чувамо различитост. Бити непоновљив или особен не искључује универзално или опште. Универзално се манифестује кроз различито. Сви смо исти и сви смо различити. Уосталом, у свету и нема много моноетничких држава. Чак и неке веома затворене државе Азије постају отворене за друге вере и почињу да поштују верска права.

Суштина је да постоји слобода кретања људи, робе и капитала. Зато не треба да се ствара „тврђава Европа“, али ни „тврђава Азија“, ни „тврђава Африка“. Где ће ко да живи и ради, нека буде слободна одлука сваког човека, када се ускладе жеље појединаца са законима и реалним потребама тржишта рада државе (или уније држава), где појединац жели да се пресели. Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Можда би неки народи нестали на „слободном тржишту“, али ће онда за то бити криви чланови те заједнице. Неки народи ће се одрећи своје традиције, или делова традиције, и ствараће нову традицију, мењаће своју културу и идентитет. Неки народи ће се мешати са другим (себи сличним и/или различитим) народима, а неки неће. Суштина је да свако брине о себи и да решава своје проблеме, слободан од спољашњих сила, а одговоран према себи и свету. (Исто се односи на верске слободе – нека свако има слободу да проповеда своје учење, у кога ће ко да верује, или да не верује, нека остане на појединцу. Истина је једна, и свако ко је искрено тражи, доћи ће до ње.)

Дугорочно решење је да људи живе у благостању на свим континентима, у свакој држави, да свако негује своју културу и идентитет, али, да се сви међусобно поштују. Треба бити хуман када настане велика хуманитарна криза у некој држави или неком делу света, а то може да буде и због природних непогода – треба примити избеглице, али то треба да буду изузеци, а не правило. Исто се односи и за давање азила. У економији не треба да постоје границе, границе економије су границе локалних култура и држава, економија може да се одвија без граница унутар тих граница. Глобализација мора да буде спонтана, непосредна. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе у сваком делу света постоји јака средња класа. Неке државе ће спорије доћи до тога, неке ће се брже развијати, то зависи од грађана сваке државе, важно је само да се нико не спутава и да се свакоме ко тражи помоћ из света, нађе неко ко може да помогне. Са друге стране, у идеалном, ако би се појавила нека “држава зла“, свет би се ујединио против ње.

До сада, глобализација, у економском смислу, није била спонтана и непосредна, зато што је, у једном тренутку, једна група народа са Запада имала своје колоније у целом свету, па је глобализација постала насилна и посредна (у свему и између свих посредује Запад). На самом Западу, све контролише 1% најбогатијих људи. Исто је и у државама ван Запада, скоро у свакој држави, 1% најбогатијих све контролише. Због развоја нових технологија, расте продуктивност, али се смањује тражња за радом, стагнира запосленост, док у неким државама расте број становника. Богати (оних 1%) су све богатији, нестаје средња класа, сиромашних је све више, али послова је све мање, иако расте продуктивност. Нешто мора да се мења из корена, или ће у свету настати хаос. Где нас све ово води, можете да видите у тексту професора Огњена Војводића „Tehnološki napredak, rastuće globalne nejednakosti i značaj obrazovanja“. Због тога су те „потребе глобализације“ толико спорне. Из искуства добро знамо да ко води превише рачуна о „потребама глобализације“, води премало рачуна о „легитимним страховањем за локалну културу“, још мање о сиромашнима, било у својој, било у туђој култури или држави. Решење је да Запад одустане од хегемоније, а они ван Запада (Русија, Кина, Иран…), да не желе да заузму место САД као „светског полицајца“.

Можда је решење да 1% најбогатијих људи на свету (или на Западу) створи своју државу (негде на Западу), у којој ће једино они живети и имати статус држављана. Питање радне снаге (послуге) могу да реше тако што ће радници који ће желети да дођу код њих да раде имати статус држављана „са ограниченим правима на ограничено време“ (тзв. „кружна миграција“). Поред тога, морају да осигурају границе своје државе од упада избеглица и илегалних миграната (да би заштитили своју „локалну културу“ – богаташи не желе да се мешају са сиромашнима). Са светом могу да послују преко „пореских рајева“, не морају да плаћају порезе својој држави. Полиција им не треба, међу њима нема лопова. Можда ће на Западу настати прва ЛГБТ држава на свету и можда грађани те државе неће желети да се мешају са другачијима и неће желети да приме туристе, чак ни избеглице у невољи, ако су ти људи верници и хетеросексуалци. „Тврђава богатих“ и „ЛГБТ тврђава“.

Стање је превише озбиљно за овакве шале. Ми, који живимо у Србији, морамо да нађемо најбоље решење за нас и прави начин да се то уклопи у свету око нас. Као што видимо, све што се догађа у свету, има утицај на Србију и догађа се и у Србији – криза са избеглицама из Азије и Африке (које ЕУ жели да врати у Србију) и проблем миграције (одлазак младих из Србије), нестанак средње класе и увођење дуалног образовања или отежан приступ бесплатном и квалитетном образовању (народу се дају „игре“ – ријалити, порнографија…), технолошки напредак повећава продуктивност али не смањује незапосленост (све је мање „хлеба“). Свет је далеко од решења за ове проблеме. Да ли ми можемо да нађемо решења за ове проблеме, а после, можда, и свету да понудимо нека решења и помоћ, ако неко из света то тражи? Да ли можемо да решимо ове проблеме у региону Балкана и Паноније?

Ако Бранко Милановић страхује и за културу из које је потекао и мисли и на потребе свог народа, добродошао је да, са својим знањем и богатим искуством, помогне Србији (када православни конзервативци буду дошли на власт), да чува и развија своју културу, победи сиромаштво (делује локално) и да се на најбољи начин повеже са светом (мисли глобално). Не само он, сви добронамерни и стручни људи са левице и деснице, из матице и расејања, добродошли су да помогну да се зауставе миграције са села у град и из Србије на Запад.


Никола Варагић: Пинк, Блиц, Вучић и филозофија паланке

5 октобра, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Председник Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за Блиц. На почетку тог текста, за омиљени таблоид припадника грађанског блока, бивши радикал цитира никог другог до Радомира Константиновића. Вучић све своје неистомишљенике или политичке противнике “и слева и здесна“ назива “квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих“. Међу њима, пише Вучић, “изгледа да је ретко ко и стварно прочитао“ Филозофију паланке?! Даље, за оне који се нису дивили Вучићу и хвалили његов говор на Косову и Метохији, Вучић каже да су њихове реакције “израз страха да се неко суочи са самим собом“. Шта ће Вучић да напише о критичарима текста у Блицу? “Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице“ – написао је Вучић у Блицу, а напредњаци су одмах, на критику која је дошла из фондације Подржи живот, баш паланачки одговорили тако што су глумца који води ту фондацију уваљали у блато преко својих таблоида и памфлета које они објављују. Да је Вучић то што се представља да јесте у Блицу, он би био онај паметнији који попушта, пре свега, стварао би услове да се деца лече у Србији, и тако би свима дао прави пример.

За похвалу је то што је Вучић “јасно рекао“ да жели “да ‘освајамо’ лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност“, али је проблем што иза тих речи не стоје дела. Вучићева дела нису “у складу“ са његовим речима. Све што се дешава у правосуђу, медијима, полицији, привреди… показује да он једно прича, а да друго ради. Вучић није способан да од Србије направи то што говори, а нема ни такве сараднике око себе. Нема “знања“ и “књига“ тамо где постоје “фантоми“ или где влада мафија, тј. нема “лаптопова“ и “оловака“ у буразерско-кумовској економији. Такође, добро је што позива Србе и Албанце да се више не мрзе, али неозбиљно је да он, као председник државе, напише: “нећу битке, оружје, уз јасну поруку ‘не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз“’. Јер, друга страна није искључила рат “као опцију, као решење, излаз“, зато је бесмислено да Србија то уради. Једино мисице на тај начин желе “мир у свету“. Вучић за Србе са КиМ “тражи права, а не територију“. Шта ће Вучић да уради ако Албанци прогоне и убијају Србе на КиМ? Другим речима, ако неко прети оружјем, Вучић је спреман да се одрекне дела територије Србије (и онда то представља као свој план или решење). Али, да ли је исто спреман да уради и када је у питању борба за власт у Србији?

Дакле, Вучић гуши слободу медија и онемогућава развој демократије, спречава стварање правне државе и тржишне економије, спреман је да прода један део територије Србије, а онда пише, “за једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије“, убеђен да он то није. Александар Вучић не може да прихвати реалност, и истину, да он јесте издајник и Србије и правде и демократије. Сви који са њим у томе учествују, јесу издајници и Србије и правде и демократије. Они продају Косово и Метохију, продају привредне и природне ресурсе, продају своје раднике и бебе, ометају рад полиције и правосуђа… У овом режиму, вуку се репови претходних режима. Овај режим је врхунац свих режима од 1990. године.

Сви они, заједно са Вучићем, живе у неком свом имагинарном свету. Како тај свет изледа, више него добро је представио Жељко Митровић. Њихов идол је Медичи, односно Мамон. То што се дешава у тој Задрузи, бахатог Митровића, дешава се у главама и осталих из те екипе. Зар Вулин, његов кум, није доказ тако “богате“ имагинације? Све је то паланачко, кич. Сликали су се са Меркеловом, Јункером, Клинтоном и Соросем, са пар холивудских звезда, и одмах умисли да су космополите. Зато Вучић за своје критичаре пише да живе на “паланачком Балкану“. Јер, Вучић је сада, заједно са Соросем, Клинтоном и Блером, са комесарима ЕУ, припадник светског “џет сета“. Ту су, наравно, и арапски шеици. У том светском “џет сету“ су и Мило Ђукановић, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Вучић нам преко Блица и Задруге поручује да је “космополита“. Само “космополите“ за председника Владе бирају геј особу и организују параде поноса. Сви који га критикују су део паланке.

Да Вучић живи у неком свом свету, и да не може да прихвати реалност, види се и по томе што овај некадашњи члан жирија Гранд параде, где је седео поред Дачића и Веље Илића, и који се највише појављује на телевизији Пинк, самога себе види и јавно представља као некога ко ће да “елиминише паланку“. Али како може да “елиминише паланку“, неко чије је “искуство паланачко“? Како може да буде миротворац, неко ко не дозвољава опозицији да се појави у медијима (тј. жели да свима цркну краве), и не сме да изађе на телевизијски дуел са неистомишљеницима, али их блати и демонизује преко телевизија са националном фрекфенцијом и таблоида? Зар то није паланачка политика? Паланачка политика је чак и подизање споменика Пекићу или завршетак реновирања и отварање Народног музеја, јер су напредњаци то урадили само да “жутима“ напакосте, само да њима “цркне крава“. Да је Вучић заиста за културу, не би дозволио зидање Задруге, или, у сукобу између министра културе и власника Пинка, јавно би стао на страну министра културе.

vucic-i-dacic-seljacine

Нису сви заборавили какав је Вучић био и шта је радио док је био у опозицији, као што нису сви заборавили ни шта су “жути“ или досовци радили док су били на власти. Као што се представља да је космополита, Вучић се представља и да је способнији од “жутих“ (што и није тешко), али се види да он никада ништа није радио осим што се бавио политиком и да нема тај предузетнички дух (али има паланачки). Вучић не види где греши, а тамо где греши и где му други то указују, убеђен је да је то исправно и да други желе да му цркне крава. Исто то раде и сви који су поред њега на власти. Ако сви виде да је нешто бело, они ће рећи да је црно. Ако сви знају да је није могуће да се живи са платом од 24 000 динара месечно, Вучић ће да тврди да може лепо да се живи и са том платом, иако он и његови пријатељи зарађују много више. Они чак и на добронамерну и конструктивну критику одговарају тако што демонизују тог критичара.

Вучић је, очигледно, доживео пораз са својом плановима везаним за Косово и Метохију. Да не би морао да се бави, да га цитирам, “собом и сопственим промашајима“, Вучић сада од себе прави “жртву“, тражи “дежурног кривца“ и све грађане Србије који нису гласали за њега и не гледају Пинк, вређа и смешта у паланку. Он свуда тражи “неку заверу“, па не би било изненађење да сутра преко Информера, Пинка и осталих медија крене прича како иза погибије грађевинских радника у Београду, стоје, речима Додика, “западњаци, Албанци и део Срба“. Истина је да иза Вучићевог плана да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије (а који подржава и Додик), стоје Немачка и либерали и левичари са Запада, попут поменутих Клинтона, Сороса, Блера и комесара ЕУ, а сви су они и део геј лобија (због тога је Ана Брнабић изабрана за председника Владе). Они чине само један део међународне заједнице, а познати су по томе што су убедили сами себе да су они једини прогресивни, модерни, космополите и слично и да као такви имају историјску мисију да се обрачунају са свим “датим, непромењивим и вечним истинама“. Вучић је ушао у њихово друштво и понаша се исто. Он је остао и у друштву Жељка Митровића, њега у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, и понаша се исто као и они.

Поред неуспеха што се тиче политике око Косова и Метохије, Вучић је доживео неуспех и што се тиче развоја економије и бољег стандарда. За време његове власти јесте мало боље него за време последње две године власти Демократске странке, али већина људи и даље лоше живи и све су дубља социјална раслојавања. Бирократија је и даље лоше. Када се шире гледа, сада је у неким стварима стање у привреди и државној управи још горе него за време ДС-а. У овој власти има најмање правих и добрих стручњака, у односу на све власти до сада. То су све последице купљених диплома и доктората, негативне селекције, корупције, непотизма… Ако револуцију, како пише Зоран Ћирјаковић, “могу извести само они и оне који пију ракију и пиво, слушају Цецу и Ацу Лукаса, сањају силиконе и ботокс, воле Србију и Србе и обично не љубе гејеве, ни у буквалном ни у преносном смислу“, не пише нам се добро. Вучић не може још дуго да купује гласаче, они који му слепо верују на крају ће почети да верују свом новчанику. Већ се један део његових досадашњих гласача освестио када су схватили шта је Вучићево решење за статус Косова и Метохије и посебно након напада функционера СНС на духовнике СПЦ, а сада све више њих схвата да нема ништа од привредног препорода и бољег животног стандарда, зато што нема ништа од борбе против корупције и криминала. “Револуцију“ морају да изведу они који су другачији од њих и који су од почетка знали ко је Вучић и шта нас очекује са тим режимом и таквим шундом, силиконима и ботоксима. Све су то облици трансхуманизма и то спаја Пинк и геј лоби. Са таквима на власти, рушиће се све више потпорних зидова поред аутопутева.

Вучић и његови сарадници верују да су спознали “непромењиве и вечне истине“. Они ће и даље убеђивати све људе да су они дошли до “истине“. Свакога ко се са њима не слаже, демонизују и понижавају. На сваку истину, одговарају лажима и нападима, на оне који кажу истину о њиховој “истини“, и очекују да сви људи поверују у те лажи. Одређен број људи чита таблоиде, гледа ријалитије, слуша Цецу и Лукаса, сања силиконе и ботоксе и слепо верује Вучићу у коме виде “великог вођу“. У том свету, Лазански је прави пример за интелектуалца и господина. Они су се затворили у том свом имагинарном свету. Све ту то одлике – секте. Из њиховог угла, сви смо ми секта, сама СПЦ је секта. Вучићева секта је још једна у низу њуејџерских или масонских секти, још један (неуспели) покушај да се уништи светосавска, односно православна, односно хришћанска Србија. Одређена штета ће, наравно, остати, неке душе ће и ова секта повући за собом.

Ауторски текст председника Србије у Блицу је текст вође секте. Цео текст је у том духу и све што је Вучић написао о себи и својим критичарима, има одлике секташке пропаганде. Да ли они разликују истину или лаж, реалност или машту, или само желе да ми верујемо у њихове лажи, и да живимо у њиховом свету (у коме су они најпаметнији, мирољубиви, демократе, способни државници и привредници, праве космополите у односу на све нас из паланке, у коме су покварени “инвеститори“ добри момци, а бака или мајка Стојанка је криминалац…), није ни толико важно. Важно је да ми желимо да живимо у Србији, а не у њиховом свету. Наши светови се разликују, сударају – нема никаквих веза између та два света. Ми не смемо да дозволимо да Србију уреде према својој мери, тј. да сви живимо у њиховом свету. Не иду заједно лаптопови, знање, књиге и оловке, и Задруга, Информер, Блиц, “фантоми“ из Савамале и објекти без дозвола на Панчићевом врху.

Секта којој Вучић припада, у наредних неколико година, изгубиће већину “верника“ и нестаће као и толико других секти. Овај текст у Блицу показује да је све мање људи који верују тој секти и до којих Вучић може да дође са својим триковима и глумом. Домет је исти као и са говором на Косову и Метохији. Вучићу су сада остали као савезници само опскурни ликови са левице и деснице. Овај текст у Блицу је покушај да се прошири база на левици, у грађанској Србији. Доста лоше је то урађено, тај текст могу да хвале једино Беба Поповић, Чеда Јовановић, Петар Луковић, Предраг Аздејковић… А када етничко чишћење из 1995. пореди са геноцидом у НДХ, Вучић покушава да прошири своју базу на десници, али ће у најбољем случају задржати постојећу базу, подршку ће му пружати само Вацић, Шешељ, Стаменковски и слични. На крају, сви ти ликови “и слева и здесна“, завршиће у Задрузи код Митровића, или код Марића. Вучић и Митровић на исти, паланачки начин, одговарају својим критичарима и обојица тврде да знају шта “народ воли“ и да њих народ воли. Ана Брнабић их у свему подржава. А све њих заједно подржавају Сорос и слични из света. У овој влади су се окупили геј лобости “и слева и здесна“. Да ли ће Вучић, и даље, имати подршку Русије и Путина? Да ли је Вучићев сукоб са СПЦ део неког вишег плана?

Вучић прави све више грешака, нема план за Косово и Метохију, убрзано губи подршку народа, нема више подршку целе међународне заједнице, а добро зна шта је обећао пре доласка на власт, шта је радио док је био на власти и какве су казне за то, тако да може да постане опасан по своју околину, односно, није искључио “битке, оружје“ “као опцију, као решење, излаз“ за опстанак на власти. Он је на све спреман, и то је више него јасно Вучић поручио у овом ауторском тексту за Блиц. То је оно што пише између редова. Он је јасно ставио до знања да је његова дужност да се супротстави свима који желе да га оборе са власти и зауставе прогрес и еманципацију (“промену свести“). Он је спреман да се свим средствима бори да остане на власти. У томе ће имати подршку најближих сарадника. Пинк је преживео све власти, али пад Вучића тешко да може да преживи.

Таблоиди и ријалитији нису настали за време Вучићеве власти, естрадизација Србије је процес који дуго траје, он је само усавршио технике контроле јавног мњења, тј. оног дела народа који је подложан таквој пропаганди или где таква манипулација може да прође. Да је искуство једног дела народа “паланачко“ није спорно, ту је Константиновић био у праву, ту је и Жељко Митровић у праву, али то никада није била већина у српском народу, они су само гласнији. Поред тога, и међу комунистима некада, и данас међу бившим јуловцима и другосрбијанцима, постоје људи чије је искуство паланачко. Како је, на пример, изгледала промена власти на општини Врачар на последњим изборима? Демократску странку је са власти срушила екипа биших чланова Демократске странке и ДОС-а, онај део који је сада међу напредњацима. Све је то изгледало као да је Врачар паланка. Међутим, Врачар није паланка, искуство већине становника Врачара није паланачко.

Константиновић је следио оне који су мислили да је “религија опијум за народ“ и слично, па је међу оне чије је искуство паланачко сврстао, практично, и све православне Србе. За њим, то понављају и сви другосрбијанци – за све су криви националисти, а већину међу националистима чине православци, а већина међу православцима користи ћирилицу. Ко пише ћирилицом и слави славе, има паланачко искуство. Они спречавају модернизацију Србије и желе да нас врате у “мрачни“ Средњи век. Вучић исто то пише у Блицу, само што је он, поред “квазинационалиста“, додао и “квазиграђанство“, тј. и све оне из Демократске странке и “круга двојке“ – који нису део напредњачке власти. Или, према Вучићу, Горан Весић је прави представник непаланачког грађанства (космополита), а Зоран Лутовац је прави представник паланачког “квазиграђанства“?! Међу другосрбијанцима има и оних чије је искуство паланачко, отуда и текст у Блицу. Ипак, већину у грађанском блоку чине космополите и демократе, а посебно у односу на Вучића и остале напредњаке и њихове коалиционе партнере. Такође, већину у православном делу српског народа чине хришћани чије је искуство православно, а не паланачко. Зато и Вучић и Константиновић, и сви они који следе Константиновића, греше за православни блок и СПЦ. Православним Србима узор није Медичи. Вучић, у суштини, на исти начин као и другосрбијанци, оптужује, на пример, и потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије, који су и међу критичарима његовог говора на КиМ, да су митомани из паланке, који живе у прошлости. На кога је другог Вучић мислио, када је написао “квазинационалисти“, пошто је Шешељ уз њега?

Хришћанство човека издиже изнад националног, локалног, до универзалног, као што га издиже изнад пролазног, до вечности. Управо из тог дела Србије долази и најозбиљнија критика ријалитија и Пинка. За већину православних Срба, разврат на Пинку је исти као и разврат на парадама поноса и све то изгледа паланачко. Прошле године је био протест испред зграде телевизије Пинк организован од стране Двери и Здраве Србија, а сада је најављен протест испред Пинка од стране покрета Чувари Србије 1244. Дакле, најгласнији у критици ријалитија и Пинка су они који користе ћирилицу и славе славе. Они то раде мирно и културно. (Неке међи њима познаје и министар културе, који је једини из Владе критиковао Митровића и Пинк. Па се министар ућутао, да га Вучић и Ана Брнабић не би “наградили“ местом директора дома културе Бачке или Смедеревске Паланке.) Они који су до 2012. године изазивали немире и спречавали одржавање параде поноса, не долазе на протесте испред Пинка. Они сада обезбеђују одржавање параде поноса и штите Пинк.

Прави политичар не користи ниске страсти и оно лоше у људима, него помаже људима да победе и велике и мале страсне склоности и да покажу добру страну своје личности. Није политичар онај који користи незнање и слобости људи и влада уз помоћ страха, као што није привредник онај који зарађује на несрећи људи – то су преваранти из паланке. Такви људи немају културу дијалога и правну свест. Митровић је слика и прилика Вучића, а Митровићева слика и прилика је садржај програма телевизије Пинк, а посебно Задруга. Вучићу ништа не помаже текст у Блицу и позивање на Константиновића. Блиц је исто тако таблоид као и Информер и подржава ријалитије као и сви остали таблоиди. Само што Блиц у односу на Информер, више подржава Ану Брнабић и параду поноса, па је због тога, као, више “светски“, па због тога, надају се они, и Вучић више делује “светски, а наш“, када напише овакав текст за Блиц. Вучић има лоше саветнике (изгледа да су му у писању овог текста помагали исти као и у припреми за ону изјаву о смрти перача прозора у САД), а све њих је “прегазило време“. Окупатор ће имати проблем да замени Вучића, пошто је Вучић најбоље што су до сада створили. То што нема замену, Вучића одржава на власти. Да ли ће опозиција, ако није под контролом странаца, умети то да искористи и победи СНС?


Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

6 септембра, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

10 јуна, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

У окупаторским и режимским структурама озбиљно су схватили текст Смена режима.

“Шта ако се стварно окупе и организују? Ко ће да поведе народ и смени режим? Зар нисмо све купили, посвађали или сломили? Шта сада да радимо?“ – питају сами себе и једни друге у страним амбасадама, у масонским и осталим тајним службама и организацијама, у режимским странкама и државним институцијама; исто се питају и тајкуни међусобно. Одржано је неколико хитних састанака између представника режима, тајкуна и окупатора. Одлучили су да делују превентивно и да спрече сваки покушај окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције. Борци против окупације и режима морају бити спречени да шире наду у народу и предводе побуну. Режим из Црне Горе је обећао да ће послати помоћ.

Богу хвала, и они који могу да смене режим, озбиљно су схватили тај текст и преузели су на себе одговорност за стање у народу и његову будућност и почели да се окупљају.

Агенти окупатора и режима добили су задатак да направе списак непријатеља које треба ставити на црну листу, или медијски сатанизовати, и где нови агенти треба да се убаце да би стварали поделе, или лошу слику о опозицији у медијима. Међутим, и ми имамо агенте у њиховим редовима, па смо одмах дошли до списка који су направили њихови агенти. Следи списак бораца против окупације и режима, направљен од стране агената окупатора и режима.

На списку су непријатељи окупатора и режима, а пријатељи народа, дакле, православци, родољуби и/или русофили. На списку који је пред вама налазе се само имена људи који су познати широј јавности, иначе је списак доста дужи – на списку су скоро сви људи који су потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, Народну резолуцију, они који воде Радну групу за КиМ, локалне странке, покрете и медије, невладине организације, иницијативе, итд. Агенти су пратили све сајтове, читали све текстове и коментаре…

Од политичара и политичких активиста, на списку су (да кренемо прво са дамама): Марија Јањушевић, Драгана Трифковић, Јована Стојковић, Милош Јовановић, Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић, Славиша Ристић, Слободан Самарџић, Драган Станојевић, Остоја Симетић, Владимир Стојковић, Дамјан Кнежевић, Немања Петровић…

Од интелектуалаца, на списку су: Ивана Димић, Јасмина Вујић, Љиљана Чолић, Слободан Антонић, Милан Брдар, Милош Ковић, Мило Ломпар, Владимир Димитријевић, Миша Ђурковић, Александар Раковић, Бојан Ђокић, Владимир Коларић, Светозар Поштић, Часлав Копривица, Драган Петровић, Милослав Самарџић, Коста Чавошки, Бранислав Ристивојевић, Зоран Чворовић, Срђан Воларевић, Владислав Ђорђевић, Момчило Селић, Слободан Рељић, Срђа Трифковић, Александар Павић, Добрица Ерић, Стеван Гајић…

Од новинара, сарадника и уредника опозиционих (интернет) медија, на списку су: Милана Бабић, Јасмина Буква, Биљана Диковић, Љубинка Милинчић, Александар Лазић, Дејан Златановић, Михајло Меденица, Томислав Црногорац, Драган Милашиновић, Живојин Ракочевић, Миодраг Новаковић, Александар Живковић, Никола Живковић, Ђуро Билбија, Миодраг Зарковић, Слободан Ерић, Бранко Жујовић, Бранислав Матић, Душан Ковачев, Зоран Ћирјаковић, Милош Милојевић, Борис Малагурски, Теша Тешановић…

Од економиста, на списку су: Јован Б. Душанић, Бошко Мијатовић, Драган Радовић, Јово Дробњак, Слободан Комазец, Мирослав Здравковић и Предраг Митровић (то је то, за сада, пошто у Србији, после 50 година комунизма, после 20 година транзиције и приватизације,  немамо много добрих економиста и поштених и храбрих привредника, а за сада се нико из расејања није укључио – још увек нико не верује да ће од свега овога нешто бити и да их ови људи са списка неће преварити исто као и они који су раније долазили из Србије да траже новац и подршку расејања).

Од (бивших) официра српске војске и полиције, на списку су: Бошко Антић, Бранко Крга, Горан Јевтовић, Милорад Ђошић, Новица Антић, Дејан Ђукић, Дејан Берић (на жалост, већина активних високих официра војске и полиције служи режиму и окупатору, скоро сви генерали су укључени у илегалне и легалне послове и корупцију у држави, а они који су у пензији, или су у Хагу, или се крију од суда у Хага, или су се договорили са судом у Хагу. На срећу, доста нижих официра, професионалних војника и поштених полицајаца је на страни народа; исто тако, и удружења ратних војних ветерана су на страни народа).

Од уметника и спортиста, на списку су: Вјера Мујовић, Емир Кустурица, Петар Божовић, Милош Биковић, Дејан Томашевић, Дејан Бодирога, Дарко Миличић (у суштини, на црној листи јавних личности је свако ко носи крст на ланчићу око врата, свако ко се јавно крсти, попут спортиста на терену, свако ко помене Бога у интервјуу за медије, свако ко похвално говори о Дражи, о Русији, и наравно, свако ко не жели да се одрекне Косова и Метохије… Од сада, сви они морају да буду цензурисани).

Што се тиче духовних поглавара и СПЦ, на списку су сви (од патријарха Иринеја, преко митрополита Амфилохија, до владике Артемија и монаха Антонија…), пошто су се, према сазнањима страних и домаћих тајних служби, све сукобљене струје унутар СПЦ изненада помириле. Скуп је одржан у манастиру Ћелије код Ваљева. Сви су признали да су криви, свако се покајао за оно лоше што је радио, свако је свакоме опростио. Више нема раскола и више нико није расколник и јеретик у СПЦ.

Сви (православци, родољуби и/или русофили) који се налазе на овом списку, планирају тајни састанак негде у Србији. Агенти окупатора и режима до сада су сазнали само да ће се састанак одржати у неком хотелу близу неког манастира. На састанак долазе сви који су на списку – политичари, интелектуалци, новинари, економисти, уметници… Планирано је да састанак или народни сабор траје најмање два дана, односно, да нико не напусти хотел и манастир док се не осмисли конкретан план за рушење режима, за промену система, за успостављање владавине права, за доношење стратегије за развој привреде и укључивање наших људи из расејања, уз налажења савезника и лобиста у свету.

Окупатору и режиму није јасно како се све то догодило, или, која се то тајанствена сила ту умешала (знају да није у питању руска тајна служба, или било која друга тајна служба или организација), те су тако лако и брзо – практично преко ноћи – сви људи са овог списка победили “сујету света“, тј. заборавили на своје свађе и разлике, свако се покајао и свако је свакоме опростио, и сада свако жели да буде последњи, нико више не жели да буде први. Агенти сада чине ванредне напоре да спрече одржавање најављеног састанка или сабора. Према проценама агената окупатора и режима, након што режим пристане да тзв. држава Косово постане независна држава и чланица УН, у народу би дошло до велике побуне. А побуну би предводили људи са овог списка. Према проценама агената, на улице Београда изашло би преко милион људи. Народ би изашао на улице свих осталих градова у Србији. У извештају који су агенти сачинили и који прати списак, а који је стигао и до нас, пише да ће, у случају да дође до тог састанка или сабора, односно, до окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције, постати бесмислено да се организује референдум поводом статуса КиМ, јер већина грађана са правом гласа не би изашла на тај референдум у овим условима и под овом владом.

А сад озбиљно.

Да ли имамо времена још да чекамо, и шта или ко се чека? Ко ће бити одговоран, уколико режим, као што (се) најављује, са или без одржаног референдума, пристане да тзв. држава Косово постане независна држава, а нико из СПЦ и опозиције не позове на побуну и не каналише ту побуну? Ко ће бити крив ако Србија пропадне, са или без Косова и Метохије у њеном саставу? Јер, Србија пропада на свим нивоима – све више људи жели да оде из Србије, више је умрлих него рођених – тако да, чак и да је овај режим искрен и одлучан у одбрани КиМ, и да се Србија без КиМ не налази под “меком окупацијом“, цела Србија, под овим режимом, са овим системом, толико брзо пропада, да неће бити у стању (неће бити ни људи, ни новца) да се избори за повратак Косова и Метохије у њен састав.

Нико од људи са овог “списка“, ништа не може да уради сам. Можда неко и може сам да се наметне као једини вођа, али за 10 година, а тада ће можда бити касно. Без народа нема ни елите. Без народа, нема ни СПЦ. Заједно, уз помоћ Бога за кога је све могуће, људи са овог “списка“ и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу и немогуће.

Скоро сви људи са овог “списка“ се лично познају. Сви људи са овог “списка“ су од народа препознати као искрени борци против режима и окупације. Они народ упозоравају шта ће да му се догоди ако се нешто не предузме. Народ од њих очекује да нешто предузму и да предводе народ. Времена имамо све мање. Народа нема без елите. Са мало жеље и воље, сви људи са овог “списка“, и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу брзо да се окупе, и да организују велики сабор, као припрему за велики народни протест и све остало што после тога треба да следи.

 

Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

Српски културни клуб, 12.06.2018.
http://скк.срб/2018/06/12/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

ФБ Репортер,13.06.2018.
https://facebookreporter.org/2018/06/13/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Србија данас, 13.06.2018.
https://www.srbijadanas.net/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Стање ствари, 14.06.2018.

https://stanjestvari.com/2018/06/14/varagic-sabrani-u-ime-hrista/

 


Никола Варагић: Информациони рат

8 марта, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Практично сви мејлови, сајтови и блогови које имамо, и, посебно, све друштвене мреже на којима имамо профиле, у власништву су корпорација из НАТО држава – сервери, на којима су наши подаци, налазе се у некој од НАТО држава. Свака држава има војску и обавештајне службе, које учествују у информационом рату против непријатеља. У овом делу света, за НАТО (или за Запад), вековни непријатељ број један је православна Русија. Зашто је то тако, и одакле толика мржња према Русији, није тема овог текста – то је чињеница.

Срби се, традиционално, од стране војних стручњака са Запада, третирају као „мали Руси“.

У Србији делују стране обавештајне службе. Међу грађанима Србије постоје они који воле Русију и они који воле Запад. Стране тајне службе добро знају ко је у Србији русофил, а ко је еврофил. Тајне службе моћних држава добро знају ко је русофил, а ко је еврофил, у свакој држави у Европи, и шире. То се односи и на све људе који су активни на Интернету и имају своје блогове, сајтове/медије и/или профиле на друштвеним мрежама. Ко се мало истиче, лако се уочи и евиндентира. То је посао људи који раде у тајним службама и за то су плаћени, а посао им је данас олакшан када имају напредне технологије и роботе.

НАТО алијанса и Русија поново се налазе у стању „хладног рата“. У овом тренутку, мале су шансе да се „хладни рат“ ускоро заврши, веће су шансе да дође до војног сукоба. Чак и ако не дође до војног сукоба, економски и културни рат између Запада и Русије може да букне још више. Европа може да се подели као 1054. или 1945. године, односно, можда ће да се изгради неки нови берлински зид, и буквално и фигуративно, од Балтичког до Јадранског мора. То значи да може/мора да дође и до поделе Интернета.

Ако Велика Британија, САД, Немачка и остале НАТО државе покрену још јачи напад на Русију, то ће значити да ће и информациони рат бити жесток, а у том рату ће страдати сви русофили који су активни на Интернету и зависе од корпорација које су под контролом НАТО алијансе. Дакле, у НАТО државама могу да одлуче да угасе све блогове и сајтове који се налазе на Вордпресу и сличним платформама чији се сервери налазе на Западу, или да угасе све профиле на друштвеним мрежама ФејсбукТвитер и Линкедин, чији се сервери такође налазе на Западу, оних људи за које они процене да су у питању „русофили“ који спроводе непријатељску пропаганду и „дезинформишу“ становнике Запада. Нико и ништа не може спречити тајне службе НАТО држава да угасе све сајтове и профиле „непријатеља“, па и ако се ради о милионима људи. На Западу имају планове како да десетине милиона људи у што краћем року затворе у логоре, а да избришу милионе сајтова и профила могу притиском на једно дугме, тј. кликом на базу података „русофила“ у Србији, Бугарској, Грчкој, Румунији… Не морају ни да вам угасе сајт и профил – могу да отежају приступ вашем сајту, да не деле ваше објаве на друштвеним мрежама, да убаце вирус и слично.

Колико смо спремни за нове кризе у рату између Запада и Русије? Колико смо спремни за информациони рат? Ми немамо канале преко којих можемо да пласирамо вест и истину, чак ни у својим државама, а камоли у свим православним државама, или у целом свету. Ми радимо преко мрежа које контролише непријатељ, који је окупирао део наше државе. Да ли је дошло време да се створе телекомуникационе и друштвене мреже које ће покрити и повезати све словенске и православне државе, чији ће се сервери налазити у словенским и православним државама? Не смемо и даље да зависимо од сателита и сервера који су у власништву оних који одређују шта је „политички коректан“ говор и спроводе цензуру, оних који сматрају су православци њихови непријатељи, или да су Словени нижа раса. Са изградњом православног пута, морамо да стварамо и православни Интернет.

Русија има своје сателите, сервере, мејлове и друштвене мреже. Суштина је да се направе и свеправославне и свесловенске телекомуникационе и информатичке везе и друштвене мреже. МајкрософтГугл и Фејсбук су државни пројекти, под контролом су тајне службе САД, настали су и постоје зато што су потребни САД. Исто тако је и Твитерпројекат британске државе и енглеске тајне службе – пре неких осам година, када је била неизвесна судбина те компаније на слободном тржишту, британска држава је стала из те компаније, британска влада је наредила свим својим службеницима да морају да користе Твитер, то су почеле да раде и неке славне личности, пошто је енглеска тајна служба схватила какав је потенцијал друштвена мрежа што се тиче прикупљања података и манипулисања са информацијама. САД су имале Фејсбук, Велика Британија је добила Твитер, а највеће корпорације на Западу су почеле да притискају своје запослене да морају да имају налоге на тим мрежама. Наравно, на Западу живи дијаспора из целог света, па су те мреже брзо стекле велики број корисника и ван Запада. То је тајна успеха Фејсбукаи Твитера.

Да ли нешто слично може да се уради у овом нашем делу света? Како да се реши проблем телекомуникационе инфраструктуре, који језици да се користе? Запад има технологије и инфраструктуру, све државе Запада међусобно сарађују, и окупљене су у НАТО алијанси и Европској унији, док је владајућа елита Запада повезана преко Комитета 300, Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба, прихваћен је енглески језик… Словенске и православне државе немају ништа од тога, оне су углавном атомизоване колоније. Русија то има, јер је империја. Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин).

У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу), коју би подржале неке православне државе (а неке, у овом тренутку, не би). Пошто не постоје велике и заједничке корпорације, банке и фондови (нпр. са акционарима из више православних држава), нити је елита православних народа повезана и организована попут западњачке (пошто већину унутар владајућих елита православних народа у овом тренутку чине они који служе владајућој елити Запада), те не постоји неки свеправославни центар који би стао иза једног таквог пројекта, онда једино преостаје да све Православне Цркве стану иза једног таквог пројекта, и да оне позову све православце да отворе налоге или профиле на тој свеправославној друштвеној мрежи. Тај пројекат би подржали православни верници, затим словенофили или русофили (а међу њима и они који су левичари, или пагани), из свих држава средње и источне Европе и са Балкана. Ако би сви они брзо и масовно прешли на ту свеправославну друштвену мрежу, после тога би се укључили наши људи из расејања, а онда свако ко жели из целог света.

У православним народима постоје стручњаци (наследници Тесле и Пупина) који би могли да направе боље друштвене мреже, него што су то ове западњачке, које сада користимо, нашли би се инвеститори (постоје богати људи међу православним верницима – успешни предузетници, спортисти, научници… из православних држава и расејања), тако да остаје само питање да ли постоје таква свест и таква воља, међу православним верницима или у православним народима. Јер, ако постоје таква свест и таква воља, питање технологија и финансирања (и рекламирања) може да се реши, а свеправославна друштвена мрежа брзо може (посебно ако пројекат подрже све Православне Цркве) да стекне десетине милиона корисника, а касније да има преко 100 милиона корисника. Онда би на тој мрежи објаве слободно и без страха од цензуре делили сви православни и патриотски сајтови из свих православних држава и расејања, и наравно, сви корисници из целог света. Онда би и компаније из православних држава, и из целог света, саме долазиле и плаћале рекламу на мрежи која окупља преко 100 милиона људи. Та мрежа би била најслободније место на Интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника. Исто тако могу да настану свеправославни медији, а са медијима и друштвеним мрежама, и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд.

Морамо да имамо наше сервере, мејлове, друштвене мреже и медије, колико год да је нама православнима мрско све око технике, технологије и новца. Они су средство да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у овом свету и даље чује Реч Божја. На Западу се више не може наћи хришћански садржај у медијима, цензуру спроводе антихришћани, Кина ствара свој Интернет и своје мреже, Индија такође, муслимани имају своје медије, створиће и свој Интернет. Дакле, православно учење ће, у будућности, моћи да се преноси једино ако створимо православне медије и друштвене мреже (те мреже данас, практично, замењују мејлове и видео платформе попут Јутјуба, али и конвенционалне медије).

То је прилика да се створи нешто ново, и боље, од ГуглаФејсбукаТвитераЈутјуба и Инстаграма, што може да замени све што сада користимо, и да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација.


%d bloggers like this: