Никола Варагић: Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?

18 марта, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

У јануару, у првом делу текста Нови европски поредак, написао сам да католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између. Све су веће разлике између протестантских и скандинавских народа са севера Европе, у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и, католичких народа са југа Европе, у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ и сиромашни и католички „југ“. А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова, да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти.

У другом делу текста Нови европски поредак, написао сам: „Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви… Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици“.

Пре неколико дана, Србију је посетио премијер Италије Ђузепе Конте. У Београду је тада премијер Италије изјавио да се „осећа као код куће“. За време Југославије, односи између Југославије и Италије нису били добри, због спора који су Италијани имали са Хрватима и Словенцима око Трста, Истре и Далмације. Срби су били на страни Хрвата и Словенаца, против Италијана, зато што су Италијани били савезници Немаца и Ватикана и на Балкан су дошли као окупатори (фашисти).

Пре неколико дана, председник Француске Емануел Макрон покушао је да изглади спорна питања са Италијом, али ће то ићи тешко. „Чак је и премијер Ђузепе Kонте изјавио: ,Брзи воз Лион-Торино није потребан Италији’“,или, „италијанска секретарица за културу Лучија Боргонзони изјавила је у новембру: ,Леонардо (Да Винчи) је Италијан који је само умро у Француској’“ (Данас, 9.3.2019). Све док је на власти у Француској Макрон или неко њему сличан, а у Италији Салвини или неко њему сличан, односи између Италије и Француске неће бити добри. Са друге стране, односи између Италије и Мађарске, Италије и Србије и Србије и Мађарске све су бољи. То је нешто ново, у светским ратовима, Срби и Французи су били савезници, Срби су ратовали против Мађара и Италијана.

Италија је прва Г7 држава која ствара стратешко партнерство са Кином, што се не свиђа Вашингтону и Бриселу. („Italy is preparing to become the first G7 country to formally endorse China’s controversial Belt and Road global investment drive, in a move that has drawn a sharp response from the White House and caused alarm in Brussels“ – Financial Times, 6.3.2019.)

Италија је, и пре ове власти, имала добре односе са Русијом, а нова власт гради још боље односе са Русијом. Италија се у ЕУ залаже са укидање санкција Русији.

Пред пар дана, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да његова владајућа странка Фидес може да напустити странку десног центра Европске народне странке услед сукоба око анти-бриселске медијске кампање његове владе. Пре тога, дванаест партија чланица Европске народне партије званично је затражило искључење мађарске конзервативне партије Фидес. Европска народна партија (ЕПП) је највећа група у Европском парламенту и доминантна у Европском савету, о искључењу Фидеса одлучиваће 20. марта у Бриселу. За искључење Фидеса залажу се углавном конзервативци из протестантских (германских и норманских) држава (а протестанстке цркве се у свему прилагођавају „њуејџерима“).

Ове вести потврђују да се све одвија онако како сам писао пре два месеца. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. У протестантском делу Европске уније доминирају левичари и либерали, а у католичком делу ЕУ доминирају конзервативци или традиционалисти. Биће ту још заплета, јер конзервативци из, на пример Француске, желе да дођу на власт и да Француску прикључе конзервативном делу ЕУ. А левичари из, на пример, Пољске, желе да дођу на власт и да Пољску прикључе прогресивном делу ЕУ. У децембру у тексту Орбанова орбита написао сам да „није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“ и да ће се то „сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа, и, са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане ,стуб и утврђење истине’ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке“.

Пред конзервативцима су два пута. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.). Други пут је хришћански (он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). На основу досадашњег историјског искуства, очекује се да избор деснице са Запада буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут или пут екстремизма и фашизма. Тим путем ће традиционалисти са Запада сигурно кренути – ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик. Умерене десничаре, медији под контролом левичара и либерала, не могу тако лако да представљају као глупе сељаке, заостале или назадне људе који би да цео свет врате у тзв. „мрачни“ Средњи век, тако што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију или палити вештице на ломачи, као расисте, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Дакле, конзервативци са „југа“ Европе, пред собом имају два пута: један пут је онај којим су ишли у прошлости, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима главну реч воде они који подржавају фашисте и расисте, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Разлике између протестаната и католика, са једне стране, и православаца, са друге стране, још увек су велике. Европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари.

У Италији се налази Ватикан. Италија је члан Г7. Католичка Италија, има све боље односе са католичким државама из Вишеградске групе, али, и са православним државама, попут Србије и Русије, које су биле непријатељи. Италија гради добре односе и са Кином. Да ли ће у Италији конзервативци опстати на власти и да ли ће кренути путем екстремизма (као наследници Мусолинија и осталих фашиста) или путем повратка изворима хришћанства?

Како ће православне државе да реагују на ово окретање католичких држава ка Истоку? Да ли ће настати савез између католичких и православних европских држава? Да ли ће том савезу да се прикључе и католичке државе из Латинске Америке? Овде, наравно, имамо у виду политички савез, екуменски дијалог је нешто друго. Али, тај савез умногоме зависи од односа између Римокатоличке и Православне цркве. Међу православцима, многи су, оправдано, скептични да паписти искрено желе да се врате на изворе хришћанске вере. Са друге стране, ако си хришћанин, онда прашташ онима који се искрено покају и радујеш се сваком човеку који искрено поверује у Христа Бога, јер ни „Бог не гледа ко је ко“.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио у односима између католика и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Сада, наследници и следбеници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године. Да ли ће међу католицима такве снаге и даље бити главне или доминантне?

Почетком фебруара, председник Европског парламента Антонин Тајани на обележавању Дана сећања на жртве фојби у месту Базовица код Трста, где су Италијане током и након Другог светског рата побијени и бачени у истарске крашке јаме, изјавио је да су они који поричу фојбе и егзодус Италијана из Истре, Ријеке и Далмације саучесници тога што се догодило. „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, рекао је Тајани на крају обраћања на церемонији на којој је учествовао и италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини.

За нас, Србе, важно је како ће се Италија и Ватикан поставити према српско-хрватским односима? Да ли ће Рим и даље подржавати Хрватску? Да ли је забрана окупљања усташа у Блајбургу или изјава Тајанија, знак да Италија и Ватикан више неће подржавати Хрвате? Пред пар дана, Католичка црква у Корушкој је „због недостатка дистанце према усташтву, забранила комеморацију на Блајбуршком пољу. Бискупија у Клагенфурту је Хрватску бискупску конференцију обавестила писаним путем, а као основни разлог наведено је да се та комеморација политички инструментализуј и да би то могло бити штетно по цркву“ (РТС, 9.3.2019). Да ли се, сада, заиста нешто мења у Риму – Ватикан је уздржан поводом канонизације Степинца и спреман је да отвори архиве о НДХ, а у Аустрији је забрањена комеморација усташама на Блајбуршком пољу, док Италија постаје савезник словенских православних држава, и ствара посебан блок унутар ЕУ и НАТО, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе? Националисти и католици из тих држава су, у оба светска рата, били непријатељи православних Словена и на страни Немаца, док су, као антифашисти, савезници православних Словена били народи из оног протестантског дела Запада. Као да се данас све мења. Да ли се заиста мења, или је то нова замка „лукавих Латина“? Јер, православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Православце су убијали и фашисти и нацисти и комунисти.

Православни народи су увек имали пријатеље на Западу. Некада су то били изузеци, али, увек су постојали прави пријатељи. Срби су, у последњих пар деценија, имали пријатеље међу официрима и војницима НАТО држава (Пјер-Анри Бинел, Кристијан Карс…), међу писцима попут Хандкеа, међу хуманитарцима као што је Гујон, међу новинарима као што је Жан-Кристоф Бисон, итд. Србија је увек имала пријатеље и у Италији. Чак и за време фашизма, Италијани су од усташа одузели део територије НДХ, и помогли Србима да се заштите. Да ли ће у Италији доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа и да ли ће у Србији бити људи који ће спремно дочекати те промене? Да ли ће у Ватикану доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа? Да ли ће Италија и Ватикан одлучити да раскрсте са усташтвом једном за свагда и да ли ће то отворити пут за савез са Србијом?

Ако се Италија одлучи да „жртвује“ Хрвате, због добрих односа са Србијом, али и осталим православним државама, и у томе има подршку Ватикана, Италија и Србија могу брзо и лако да се договоре око хрватског питања и гашења усташке идеологије. На пример, Срби и Италијани могу да поделе хрватско приморје. Италијани желе један део те обале, а Срби немају више никакав интерес и разлог да ратују за Истру или Трст (око поделе Далмације и острва направио би се договор). До договора са Ватиканом не може да дође тако брзо и лако, али би такав корак Ватикана водио ка томе. Ту су у питању и укупни односи између Римокатоличке и Православне цркве (што је посебна тема, за посебан текст).

Договор између Италије и Србије подржала би Русија, подржала би и Кина. Хрвати би у том случају тражили заштиту код Немаца и Аустријанаца, у САД и Великој Британији и код неких структура унутар Ватикана. Постоји могућност да усташе сада неће добити заштиту Ватикана. Немци и Аустријанци могли би да стану на страну Италијана против Хрвата, ако добију свој део колача, тј. неки мали излаз на море (а то би вероватно ишло и на штету Словенаца). Италијани и Немци су нешто слично покушали у прошлости, али су Срби тада одбранили Хрвате и Словенце, јер су тада бранили и себе. Ако Италијани неће да нападају Србе – Срби немају разлога да штите Хрвате и Словенце – који су протерали Србе из својих независних држава. Ако договор између Италије и Србије подрже Русија, Кина, Ватикан, Немачка, Аустрија и Мађарска, колико САД и Велика Британија могу да помогну Хрватима и Словенцима? И да ли би помагали, ако Хрвати негују усташтво?

***

Основу конзервативног православно-католичког савеза чиниле би државе јужне и источне Европе – Италија, Србија, Мађарска и Русија, а у ширем смислу, ту би биле практично све православне и католичке државе, од Шпаније, преко Италије, Србије, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Белорусије, Русије, Украјине (ако се реши спор), Румуније, Бугарске, до Р. С. Македоније и Грчке. Народи у овом делу Европе, у односу на оне из протестантског, више су окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их међусобно спаја. Да би дошло до тог савеза, код католика треба да дође до одбацивања свега што има везе са фашизмом, а православци прво треба да постигну свеправославно јединство и да се утврде у вери, па онда да праве савез са католицима. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси.

Југ и исток Европе, простор који заузимају поменуте православне и католичке државе које могу да створе конзервативни савез, је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. Савез између националиста може да успе ако свако обузда свој национализам, а то ће успети ако су дубоко у вери. А ко је дубоко у вери, не користи насиље против оних друге вере, или оних који нису верници. Хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Са друге стране, не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију (језик, писмо…), али, не треба да (п)остане затворен за свет, или да тежи да уништи неки други народ.

Конзервативци желе да реше проблем миграција, не само миграција из Азије и Африке ка Европи, него и миграција из јужне и источне Европе ка богатом северу и западу Европе и ка САД и Канади. Ако се зауставе или смање миграције из држава јужне и источне Европе ка северозападној Европи и Северној Америци, тако што ће да се створе бољи услови за живот људи у тим државама, а са тим подигне и наталитет, те државе неће имати потребе да увозе радну снагу из Азије и Африке. У тим држава, Европљани ће остати већина.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе, у сваком делу света, постоји јака средња класа. Питање миграција је веома важно, посебно за државе које су прве на путу избеглица, као што су Италија и Грчка. Због тог питања ЕУ се дели на протестантки „север“ и католички „југ“, а католички „југ“ је, у том смислу, ближи Русији и осталим православним државама. По том питању, слажу се Салвини, Орбан, Земан, Клаус, Путин… Са њима се слажу Марин ле Пен и још неки конзервативци из западне Европе. Француски конзервативци су ближи Италији и Русији, зато што је Француска романска и делом католичка држава, а савез који настаје између конзервативаца у овом делу Европе је, у суштини, савез између романских и словенских народа који су католичке и православне вере (Румуни припадају романској групи народа као и Французи, Италијани и Шпанци, али су православне вере, а Словаци, Пољаци и Чеси су Словени, али католичке вере; ту су још Грци и Мађари).

Друго важно питање, које спаја конзервативце у овом делу Европе, је питање породице и васпитања деце, пошто су конзервативци више окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их одваја од протестаната (левичара и либерала) који желе да наметну не-традиционалну породицу. Важно је да се и питање миграција и питање породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, те државе не смеју да буду деспотије, тоталитарна друштва, у којима ће, такође, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу.

Да ли ће се, у том смеру, кретати Италија наредних година и деценија? Да ли ће се, у том смеру, кретати Србија наредних година и деценија? Да ли ће се Италија и Србија, то исто важи и за остале католичке и православне државе из овог дела Европе, ако се све државе крећу у истом смеру, у једном тренутку срести и направити савез? Ове државе покушавају да се заштите и од доласка миграната са Истока и од противника традиционалне породице са Запада. Саме то не могу, а удружене могу много, али, само као демократске државе, у којима људи, речима Св. Јустина Ћелијски, кроз унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, стварају царство Божје на земљи, стварају православну, тј. хришћанску културу.

 


Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

21 јануара, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

Левичари и либерали, лихвари и масони

 

Британски парламент одбацио предлог премијерке Терезе Меј о изласку Велике Британије из Европске уније. Против предлога премијерке гласала су 432 посланика док је за гласало њих 202.

Британци су на референдуму гласали за излазак из ЕУ. Међутим, левичарима и крупним капиталистима, међу глобализаторима, није се свидела та одлука, па преко скупштине и купљених посланика, сада покушавају да задрже Велику Британију унутар ЕУ, неко већ помиње да је решење да се организује још један референдум. Левичари и капиталисти, који стоје иза ЕУ и НАТО алијансе, променили су одлуку грађана Македоније, донету на референдуму, преко уцењених и купљених посланика у скупштини, који су донели одлуку да та држава ипак промени свој назив. Није важно шта мисле и како гласају десничари или националисти (овде сада није важно какви су ти националисти, него колико се поштује глас грађана). Крупни капиталисти су против изласка Велике Британије из ЕУ, против су и левичари међу глобализаторима, они су прогресивни и најбоље знају шта је за кога добро. То су те „демократске вредности“, то је тај антифашизам који толико истичу.

Дакле, грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници у скупштини не поштују вољу грађана, јер не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у Европској унији. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења, припрема за промену одлуке. Комесари ЕУ изјавили су да желе да Велика Британија остане у ЕУ. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. За кога раде или под чијом су контролом посланици у скуштинама Велике Британије и Македоније? Исто важи и за скупштину Србије (сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа против споразума са БЈР или Северном Македонијом, као и већина посланика у скупштини Грчке. Стање је скоро исто у скоро свим европским државама.

Занимљив је тај савез, који постоји на највишим наддржавним нивоима власти на Западу, између левичара и крупних капиталиста (под крупним капиталистима, овде мислим на власнике и директоре највећих банака и инвестиционих фондова, фармацеутских, ИТ, медијских, нафтних и осталих највећих корпорација, са Запада, који се окупљају у Давосу или око Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба и сличних тајних или јавних организација, итд. У овим организацијама има доста левичара). Левичари, у савезу са крупним капиталистима, мењају одлуке народа које грађани доносе на референдумима, као да су ти грађани маолумни, или мала деца (сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској, или сада референдума у Великој Британији и у БЈР или Северној Македонији), одржавају Ципраса на власти у Грчкој, противе се повлачењу војника САД из Сирије, као и изласку САД из НАТО алијансе, створили су Макрона, са Вишеградском групом држава имају лоше односе зато што су на власти у овим државама конзервативци, иако у својим редовима имају све краљевске породице са Запада, а у Украјини подржавају фашисте који имају добре односе и са Римокатоличком црквом, само да што више науде православној Русији и православљу уопште, итд.

Шта спаја левичаре, са једне стране, и либерале-лихваре из међународних банака, фондова и корпорација, са друге стране? Спаја их исти циљ – створити „свет без граница“. Свет без граница (цео свет) желе да ставе под своју контролу и желе да натерају све људе да исто мисле, да исто желе и да живе истим начином живота. Међу њима постоје неке разлике, али, и једни и други желе да укину све границе између држава, као и све културне границе и посебно границе морала, тј. желе да поставе своје „таблице вредности“. На пример, што се тиче односа према браку, породици, деци, телу или сексу, левичари и либерали деле исте вредности и воде сличан начин живота. Затим, и једни и други желе да се створи „светска влада“, зато им не одговара распад ЕУ или НАТО. Левичари, кроз ЕУ и НАТО, штите своје интересе и шире своју идеологију, док либерали-лихвари из највећих банака, инвестиционих фондова и корпорација, преко ЕУ и НАТО уклањају препреке за ширење својих послова. Заједно или паралелно са децом цвећа и сексуалном револуцијом, настало је и потрошачко друштво. Данас и једни и други подржавају ширење ЛГБТ идеологије – кога левичари означе као непожељну особу или прогласе да „шири говор мржње“, постаје непожељна особа и у највећим међународним корпорацијама и медијима, блокира се на друштвеним мрежама, против њега ће се огласити и енглеска краљица и чланови њене породице. А кога левичари и крупни капиталисти прогласе за непријатеља, тај не може да ради или да напредује ни у ЕУ и НАТО структурама, али, ни у државној служби већине држава. Наравно, левичари и либерали-лихвари нису свемоћни, још увек је могуће да неки конзервативци дођу на власт, или да се и њихов глас чује у јавности и медијима. У већини ЕУ и НАТО држава или народа, још увек се води рачуна и о националним или државним интересима, десничари (родољуби и верници) супростављају се црвеној интернационали и међународним банкама, инвестиционим фондовима и корпорацијама. Такве десничаре или конзервативце, левичари и либерали називају полулистима, а неке и фашистима. Са друге стране, такве левичаре и либерале, десничари називају фашистима.

Због националних интереса, због верских или идеолошких или културних разлика, између ЕУ и НАТО држава, постоје и сукоби и сарадња. Исто тако, између држава (које имају своје националне интересе), са једне стране, и левице, масона и лихвара (који имају своје личне и анационалне, наднационалне интересе), са друге стране, постоје сукоби и постоји сарадња. На пример, Великој Британији не одговара излазак из Европске уније и излазак војске САД из Сирије и НАТО алијансе, пошто је војска САД до сада служила британским интересима. Велика Британија жели да остане у ЕУ, али тако да се она више пита, него Немачка, што Немачка више не жели да јој дозволи, јер Немачка жели да буде главна у ЕУ и преко ЕУ да штити своје интересе и шири утицај. Немачка сарађује са САД што се тиче Украјине, али је сукобу са САД због Северног тока. У свим западноевропским државама постоји антиамериканизам, али нико не жели да војска САД изађе из НАТО, јер Европска унија никада неће имати своју војску, а ако буде имала, никада неће бити јака колико је то војска САД, или војске Русије или Кине…

Католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између, због тога што је у Шпанији јака и левица, која има подршку крупних капиталиста из мултинационалних банака, фондова и корпорација. У сличном положају је и католичка Република Ирска. Протестантски скандинавски народи у којима је јака левица практично више не припадају хришћанској култури и стварају нехришћанску или антихришћанску културу, на темељима паганизма и трансхуманизма. У скандинавским државама десница је маргинализована, црква више нема везе са хришћанством, ако икада дође до тријумфа деснице, то ће бити, као и за време нацизма, екстремна десница, на паганским и окултним основама. Истина, у већини европских држава све је јача неонацистичка и неофашистичка, паганска и окултна, екстремна десница, скоро да нема правих хришћана на десници. Међу протестантима нема назнака некаквог хришћанског препорода. Код католика је проблем то што је све под контролом језуита, који користе и нехришћанске методе за остваривање својих циљева (најбољи пример је НДХ). Код протестаната долази до јачања екстремне деснице, исто тако и код католика, али, она није на хришћанским основама. Више је ту десничара који су ближи неким идеологијама и неким другим религијама, него Христу, више је десничара који нацију стављају испред Бога, а себе и испред нације и испред Бога. Већина, условно речено, хришћана (тј. католика и протестаната) са Запада, испред Христа Бога ставља папу, тј. човека (католици), и пре служи мамону (новцу, профиту), него Богу (протестанти). Таквих конзервативаца, националиста, популиста или десничара, а који за себе кажу да су верници, има и међу крупним капиталистима, и међу масонима.

Према ономе што се дешава у култури европских народа, последњих година, видимо да су велике разлике између протестантских скандинавских народа са севера Европе у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и католичких народа са југа Европе у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. У САД је председник конзервативац, али права моћ је у рукама левичара и либерала, пошто су САД више протестантска, него католичка држава. Левичари и либерали су остали велики русофоби и србофоби, док су неки конзервативци са Запада, због притиска који трпе (посебно на породице и децу) од стране левичара и либерала, ублажили став према православним народима и покушавају да изграде добре односе са Русијом, док Србију све више подржавају поводом статуса Косова и Метохије. Велика Британија нема снаге за конзервативни хришћански препород, зато су све мање шансе да Велика Британија напусти Европску унију. У САД ће, скоро сигурно, левичари и либерали поново преузети потпуну контролу, али за разлику од Енглеске и Француске, у САД ће конзервативци можда да пруже јак отпор, што може довести до дубљих подела у друштву, тј. до поделе државе на демократски или левичарски „север“ и конзервативни или републикански „југ“. По истом принципу може да се подели и Европска унија – на богати и протестантски север и сиромашни и католички југ. И ови са севера, и ови са југа, могу да крену путем радикализације и екстремизма, па први могу да заврше у левичарско-либералном фашизму, а други у клеро-националном фашизму. Ови са севера ће, наравно, преко највећих медија и филмова, посебно на енглеском језику, да представљају сами себе као напредне и слободне, а ове са југа као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Тако изгледа и извештавање медија поводом блокаде владе САД.

Унутар ЕУ и НАТО налази се и неколико православних држава. Грчка је под контролом левичара и крупног капитала, Румунија је у скоро истом положају као и Грчка, Бугарска је мало ближа Русији, у односу на Грчку и Румунију, чије су православне цркве све ближе Ватикану, а све даље од Москве. Цариградска патријаршија је под контролом САД, а САД је под контролом масона. Атеисти желе да униште све цркве, док окултисти желе да уједине све цркве и да та светска црква буде уређена према њиховој мери и вери. Да би у томе успели, атеисти морају да униште, а окултисти да придобију и преуме, језуите (или паписте) и ционисте, а ван Запада, прво православне народе, онда и муслимане.

Левичари и либерали-лихвари заједно се боре против заједничког непријатеља – десничара или конзервативаца или популиста који су, пре свега, хришћани. Њихов циљ је да поразе и Трампа и Орбана, да са власти склоне све десничаре у Европи, а оне који су у опозицији, да задрже у опозицији и помере на маргину друштва, тако да не представљају опасност. Левичари и крупни капиталисти не могу да створе „светску владу“, ако изгубе власт у државама Запада и ако се распадну ЕУ и НАТО алијанса, јер ће то, за крупне капиталисте, значити и распад ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације. Левичари (геј лоби) и либерали-лихвари не могу да поразе православне цркве и народе, ако прво не угуше све што је хришћанско на Западу. У суштини, православце желе да поразе сви који долазе са Запада. Против православних цркава непрестано на различите начине делују и левичари и либерали и лихвари и масони (атеисти и окултисти), са једне стране, и језуити и остали паписти (јеретици), са друге стране. И они који су за долар, и они који су за евро.

За сада нико, од главних центара моћи на Западу, не жели да се распадне „тврђава Запад“. То не желе ни левичари, то не желе ни либерали, то не желе ни масони, то не желе ни крупни капиталисти, то не желе ни паписти, то не желе ни ционисти. Сви ти центри моћи желе да искористе ЕУ и НАТО за своје интересе и надају се да ће да ставе те организације и државе под своју контролу. Један део Јужне Америке није под контролом Запада, али је у културном смислу Јужна Америка део Запада, свуда је јак утицај Римокатоличке цркве, левичари су повезани са црвеном интерационалом, јак утицај имају и масони, и ционисти. Дакле, ко влада Западом, поред скоро целе Европе и целе Северне Америке, под својом контролом има и Аустралију и Латинску Америку. Јапан је савезник САД, ЕУ и НАТО и члан Трилатералне комисије. Неке државе Африке су колоније евроатлантских држава. Са неким православним црквама постоји унија и напредује екуменски дијалог, док су скоро све православне државе вазали САД, Велике Британије и Немачке.

Када утврде своју моћ на Западу, следећи корак је освајање Русије и осталих православних држава, затим остатак света (део Азије и део Африке). Највећи изазов, када поробе Запад и Русију, остаје Кина, где највеће шансе имају левичари и либерали (лихвари, а са њима и масони), који (се надају да) могу у своје редове да укључе већину припадника владајуће елите и најбогатије људе Кине (као што су то урадили са Јапаном и као што су у својим редовима примили и део владајуће елите Русије), док најмање шансе да придобију кинеску елиту имају језуити (паписти), или ционисти (осим тамо где су повезани са левичарима и либералима, лихварима и масонима). Кина ће, ако икада прими Христа, Христа примити преко православља. Ако не прихвати Христа, Кина ће остати левичарска, али ће све више постајати либерална, прво преко елите, и пре свега у културном смислу, а преко будизма и „њу ејџ“ идеологије, кинеска елита ће се умрежити са окултистима и масонима са Запада. Питање је само до које мере, јер у Кини постоји дубока традиција аскетизма, које се нису одрекли ни комунисти, тако да је могуће да ће кинеска елита остати супарник елити која контролише Запад и која припада фаустовској култури, а савезник православне Русије. То ће значити да у Кини неће настати исто потрошачко и материјалистичко друштво, како је настало на Западу, или и у Јапану. За свет би било добро да таква друштва не настану и у Кини и Русији и да њихове владајуће елите не постану исте као владајућа елита Запада.

Због тога, дугорочно гледано, конзервативци са Запада, пошто су подељени на католике и протестанте, а православне сматрају шизматицима и непријатељима (док се они сами све више удаљавају од Христа и стварају неко ново учење), у сукобу са левичарима (црвеном интернационалом) и либералима (лихварима, масонима, око којих има и окултиста), а који имају већи утицај на младе и медије, не могу да победе. Конзервативци са Запада пред собом имају два пута, ако неће да постану исти као левичари и либерали, односно масони: један је онај којим су ишли и којим сада иду, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима победе језуити и они који подржавају фашисте и расисте на десници, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Без подршке из света, конзервативци са Запада не могу да победе левичаре и либерале са Запада. Фашисти и расисти, и још ако су империјалисти, не могу да имају подршку православних и већине азијских и афричких народа, посебно оних који су били колонизовани и окупирани.

Православне цркве и народе подједнако желе да униште и паписти и левичари. Разлика је само што паписти, попут неких масона и окултиста, не желе да униште цркве као такве, него желе да православне цркве постану католичке и признају непогрешивост папе. Такво учење је погрешно, колико и учење масона и окултиста. Левичари, пошто су атеисти, као и либерали који су атеисти, сматрају да не треба да постоје цркве уопште, као што ни Бог не постоји. Православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Оне које нису убили, терали су да промене веру (паписти), или да више не буду верници (левичари), или да верују у великог архитекту или у разна божанства и енергије (масони, окултисти). Папистима није свеједно да ли ће на Истоку Европе живети бели хришћани или црни муслимани, док је левичарима и либералима то свеједно. Због договора које имају са неким исламским фундаменталистима, имају у плану насељавање овог дела Европе са милионима избеглица из Азије и Африке. Конзервативце који се против тога буне, чак и ако заиста нису фашисти, него се боре за своја основна или људска и верска права, и легитимне државне интересе, називају фашистима.

Левичари и крупни капиталисти имају већу моћ, више ресурса, јачи утицај на младе или на јавно мњење, него „побуњене“ католичке државе, односно, конзервативне снаге у тим државама. Ту моћ имају зато што су левичари и крупни капиталисти под контролу ставили све протестантске државе, у којима се конзервативци, отуђени од Христа, прилагођавају према њиховим идеологијама, учењима, веровањима, а своје пипке (у томе посебну улогу имају масони) пустили су и у свим католичким и православним народима. Римокатоличка и православне цркве немају никакав утицај на људе који живе у протестантским државама (можда Ватикан има неки утицај, али, из деценије у деценију, тај утицај је све слабији) и могу само ограничено да утичу на (потенцијалне) вернике у својим државама. Због тога је могуће да се „побуњене“ католичке државе из Вишеградске групе у највећим медијима са Запада тако лако ставе на стуб срама, представе као мрачне и назадне, скоро исто као и православље. У тим католичким државама постојали су сарадници фашиста и нациста, док су протестантске државе углавном биле антифашистичке, па је, донекле, таква критика оправдана, али свакако показује ко има праву моћ на Западу. Ватикан је подређен правим центрима моћи. У тим центрима моћи више нема хришћана. Искрених верника све је мање унутар Римокатоличке цркве, у врху ватиканске државе можда их више и нема. Левичари и либерали још увек се представљају као антифашисти и демократе, али све је мање људи које могу да преваре, већина је видела њихово право лице.

Антихришћанске центре моћи не занима шта мисли народ или већина, не занима их шта људи желе, они имају своје интересе, своје циљеве, верују да су изабрани и прогресивни, да знају боље и више од „глупих“ десничара и верника, зато није важно како грађани или народ гласа на референдуму, или на изборима, све ће то да се намести или промени како њима одговара. Конзервативци са Запада немају снаге то да промене, њихова моћ ће само да слаби како долазе нове генерације, у којима већину чине људи који су одрасли далеко од цркве и Бога, а близу телевизора и интернета, тј. под контролом левичара, либерала, лихвара, масона и окултиста. Један део народа или држава Запада неће се предати, неки ће отићи у национализам и паганизам, а неки у то исто али са обрисима хришћанства, али ће сви они међусобно сарађивати унутар неке нове црне интернационале против заједничких непријатеља: левичара, либерала и масона (углавном бивших протестаната) са Запада, и православаца (и муслимана) са Истока. Све то што ће они радити, и начин на који ће то радити, одговара левичарима и масонима, који ће, као и у Другом светском рату, из тог сукоба изаћи јачи. Гласови искрених антифашиста међу левичарима и либералима неће се чути, ни гласови искрених верника међу протестантима и католицима. Владајуће елите или главне центре моћи, и на левици и на десници, контролисаће екстремисти.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Једна осовина зла била би већа и јача, она би била под контролом црвене интернационале и у њу би ушле протестантске или левичарске државе са „севера“. А другу, мању и слабију осовину зла, контролисала би црна интернационала и у њу би ушле католичке државе са „југа“ (тј. из јужне и средње Европе). И на „северу“ и на „југу“ постоје снаге (а то нису једино Немци, за које подела ЕУ и НАТО може значити и поделу Немачке) које не желе да дође до такве поделе, јер сматрају да сви припадају истој цивилизацији и раси, истој култури Запада, и да би то ослабило цео Запад, толико да би непријатељи Запада (то су варвари, а варвари су сви који се налазе изван границе Запада) то могли да искористе и униште евроатлантску цивилизацију, што би био „смак света“. Због тога што су до сада били антифашисти и што имају већи утицај на младе и на медије, левичари, либерали и масони, у односу на паписте делују као прихватљивији за сарадњу православним и неевропским народима. Међутим, они су „вукови у јагњећој кожи“. Исто као и паписти (језуити), њихови учитељи.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)


%d bloggers like this: