Никола Варагић: Стварати и делити

Никола Варагић

Све док у идеолошко-верском смислу постоје људи различитих уверења, (мора да) постоји разлика између левице и деснице. Ако је десничар верник, а левичар атеиста, не може се верник присилити да постане атеиста, нити атеиста да постане верник – постоји јасна и непремостива разлика између десничара (верника) и левичара (атеиста) – свако има свој поглед на живот и смрт, и свако се бори за своја права и слободе. Рат између десничара и левичара, између вере и науке, постоји, јер и на једној, и на другој страни, има више оних који теже тоталитаризацији и хилијазму, него демократији. Дакле, ако не може да се укине разлика, ако не желимо да се на силу мењају лична уверења људи, тј. да се идеологија или вера шири на силу, левичари и десничари не морају да буду екстремисти, и у рату – може да се гради култура дијалога, могу да поштују људска и верска права, право личности…    

У економском смислу, бесмислена је подела на левицу и десницу, јер није нормално да си у економском смислу искључиво левичар (комуниста) или десничар (неолиберал). Кад си искључив, било као комуниста или капиталиста, у суштини си фашиста. Није нормално да стављаш профит испред здравља људи, да си против бесплатног здравства и образовања –  против тога да свако може да се лечи и школује и има једнаке шансе (ако си неолиберал), као што није нормално да си за укидање приватног предузетништва, здраве конкуренције, да само узимаш или делиш туђе, а да ништа сам не ствараш (ако си комуниста). Нормално је да постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта – да постоје услови и за развој приватног предузетништва, и да се ствара друштво социјалне правде.

Дакле, сваки човек би требало да буде предузетник (вредан радник) и да живи од свог рада – да не зависи од других и да сам брине о себи (и својој породици), да има толико части и поноса (мушкости), а не да се (психофизички здрав човек) понаша као размажено дете или да буде лењ и да га није срамота да моли друге и да проси. Али, сваки човек би требало да буде и социјалиста у души или милосрдни Самарићанин, да не мисли само на посао, да не ставља профит испред свега, да брине о сиромашним и болесним (тако да левица не зна шта ради десница) – да не постане себични сноб или сурови капиталиста који не поштује раднике, да врати друштву оно што је добио од друштва… Здрава личност и морално биће, не може да буде искључиво десничар или искључиво левичар у економском смислу.

Показало се да је и комунистичка планска економија потпуни промашај (а да је бескласно друштво утопија), и да је (нео)либерална невидљива рука тржишта која све регулише, исто тако потпуни промашај и утопија. Планску економију заступају следбеници социјализма, а слободно тржиште следбеници либерализма. Шта је човек који не следи ове идеологије? Која је трећа идеологија или политичка теорија? То је фашизам. Не постоји четврта. Зашто би православац следио идеологију либерала или идеологију социјалиста, ако се залаже за развој приватног предузетништва и за друштво социјалне правде? Зашто је немогуће да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта? Од чега то зависи?

Зашто је комунизам пропао, а либерални капитализам у кризи којој се не види крај? Да ли то има везе са економском теоријом, или са моралном вертикалом? На пример, економска теорија Маријане Мацукато је православцима из бивших комунистичких држава блиска и може да се узме у обзир приликом стварања нове политичке теорије, као прве политичке теорије православно-словенске цивилизације и новог економског модела или православне економије. И Маријана Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије и руши неолиберални мит о „агилном“ приватном сектору и „неефикасној“ држави, али она није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Наравно, критичари истичу да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода“, и да то није само позитивни спиловер. Међутим, Мацукато истиче улогу државе у финансирању високо-ризичних инвестиција или подршку владе иновацијама у ризичним раним фазама, пре него што их комерцијализује приватни сектор (нпр. кад држава новцем пореских обвезника финансира фармацеутска истраживања која помажу произвођачима лекова, а нема повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију и цене лекова нису формиране узимајући у обзир уложене јавне инвестиције у истраживање и патентирање), што значи да су ризици социјализовани, док су награде приватизоване (профит Big Pharma мери се у хиљадама милијарди долара, а држава улаже новац у истраживање, патентирање и купује скупе лекове). Тако нестаје граница између државе и крупног капитала – крупни капитал приватизује државу, држава постаје приватно власништво богате елите. Са друге стране, Мацукато истиче да се левица превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства, што значи да Мацукато, у економском смислу, није ни социјалиста, а ни либерал, против је лихварског капитализма, а није ни за комунизам или комунистичку непредузетничку (неефикасну) државу. Слично мисле и неки православни економисти.

Шта су људи који у економском смислу нису ни социјалисти, ни либерали, а ни фашисти? Хришћанин је антифашиста и не може да буде само капиталиста, или само социјалиста, у економском смислу. А хришћанство није идеологија. Међутим, држава у којој хришћани чине половину или већину од укупног броја становника, државу коју је стварао народ чији је идентитет утемељен у хришћанској духовној традицији, требало би да има и државно уређење и економски модел у духу своје културе. Повратак у средњовековну теократију и феудализам је искључен (нереално), а постојеће (модерне) три идеологије или политичке теорије (либерализам, социјализам и фашизам) нису у духу православне вере и културе и идеолози су људи који нису хришћани, а многи су и милитанти антихришћани. Ако се не појави алтернатива либерализму и социјализму и не изађемо из кризе капитализма, ако не дође до моралне обнове, у свету ће тријумфовати фашизам. Онда је подела Европе нужна.

Дакле, како да држава постане предузетничка, а да не угуши приватно предузетништво? У теорији и либерала и социјалиста постоје решења, али у пракси, на делу, у сваком систему појаве се аномалије због моралног пада идеолога, револуционара, следбеника… Исто као кад политичари док су у опозицији једно говоре, а кад дођу на власт друго раде. Зато је кључна духовно-морална вертикала: да речи прате дела или да не буде двоструког морала – да постоји минимум унутрашње моралности и свести чије је све што човек створи. Да се не појави јаз између теорије и праксе. Човек који осећа „страх Божји“ и зна да Бог све види неће ући у корупцију и криминал, ако је приватник биће лојална конкуренција, или ако је државни функционер или службеник неће да краде државу. Православна (нова) политичка теорија и православни (нов) економски модел мора да се ствара у оквирима православног координантног система, са духовном вертикалом (хришћанским моралом) као темељом –нова политичка теорија може да се појави само на таласу моралне обнове.  

Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.