Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


%d bloggers like this: