Никола Варагић: Тектонске промене у свету

Никола Варагић

Свет чекају тектонске промене – чује се, сад већ скоро свакодневно, од стране политичара, аналитичара… Али, шта је ту чудно, ако знамо да је промена категорија времена (живота)? Kолико је у свету, за ових 2 020 година од Христа, било тектонских промена? Питање је да ли смо или колико смо субјекти или објекти у стварању историје. Промене су природне.

Свет ће изгледати потпуно другачије на крају 21. века, него на крају 20. века – појавиће се нове технологије и нова оружја, нове економске кризе, мења се и клима, свака генерација оставља свој печат постојања и прави промене у култури, начину живота, у међународним односима, можда ће доћи до новог светског рата… Свет се мења, а људи остају исти.   

Међутим, иако познајемо људску природу, толико има непознатих да нико не зна како ће свет изгледати на крају 21. века. То нико не зна, осим Бога. Mи (српски народ) можемо да антиципирамо неке опасности или да будемо спремни за разне изазове, можемо да будемо спремни да створимо или да искористимо указану шансу. А она ће доћи ако српски народ  остане заветни народ, или, доминантно православни народ, а не „доминантно прозападна нација“. Наше је да радимо, да будемо мудри и да верујемо. Историја 21. века тек се пише.  

Србија је од почетка 20. века попут листа који ветар носи где хоће: служила је као полигон за одмеравање снага великих сила, српски народ је служио за експерименте глобалистима. Да ли Србија, овог пута, може да искористи тектонске промене у свету, да то промени, да не буде само објекат? Да ли ћемо само да чекамо и да гледамо расплет кризе у Европи?  

Да не понављамо историјске грешке, посветио сам серију текстова идеји поделе Европе на источни и западни блок, као и идеји развоја четврте или нове политичке теорије (као прве православно-словенске политичке теорије). То подразумева промену односа према Европи и Западноевропљанима (који су створили постојеће три политичке теорије).   

На пример, српска власт је у току Првог светског рата одлучила да се српска војска повуче са територије Србије и да остави старе људе, жене и децу да их непријатељи муче, силују и убијају. Неки критичари сматрају да то што је урадила српска војска није било витешки, да су постојали услови да се Србија брани и да војска није морала да бежи, тј. не мисле да би требало славити пробој Солунског фронта, јер је срамота што је српска војска пре тога напустила Србију. У вези повлачења преко Албаније на Крф мислим да се српска елита на тај корак одлучила јер је била уверена да је Запад цивилизован. Верујем да је српска елита живела у илузији да ће се аустроугарска војска (у којој су били и Хрвати и Словенци), кад окупира Србију, према цивилима понашати исто као у Француској или у Холандији или у Данској. Српска елита је рачунала да ће се „културни“ Германи и Словени који су били део Централних сила, цивилизовано (европски) понашати према према женама и деци (што се није догодило, чинили су страшне злочине) кад српска војска напусти Србију и да ће, кад се опорави војска, са савезницима кренути у ослобађање (што се и догодило, али је српска војска погрешила што је оставила незаштићен народ, тј. своје породице, а показало се и да Србија нема искрене савезнике на Западу). Али то што се догодило у Првом светском рату није била лекција елити која је водила Краљевину Југославију. И у Другом светском рату највише су страдали Срби. Равногорци су очекивали подршку Енглеске. Енглези су имали своје интересе (Енглези од почетка модерног доба раде против интереса српског народа – то је вишевековна политика Енглеске на Балкану, а српска елита, ипак, бежи у Лондон и тамо формира владу у егзилу). Након договора са СССР, и Ватиканом, Енглеска је издала равногорце и подржала комунисте, а усташама помогла да побегну пацовским каналима или да пређу у партизане. И успут су савезници бомбардовали Србију и Београд на крају рата, исто као нацисти на почетку рата. Српски народ је испао наиван, толико да није знао да наплати ни ратну одштету после светских ратова. Праву природу односа Запада према Србији, и за оне најнаивније родољубе, открило је НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године. 

Заборавили смо да морамо да будемо и мудри, а не само безазлени. Нисмо толико мали ни слаби, још мање толико глупи, да свакоме служимо као џак за ударање. Да ли та наивност има везе са недостатком самопоуздања и млаком вером, или комплексом ниже вредности у односу на Западноевропљане? Да ли Србија (било која словенска и православна држава) може да се ослободи окупације Империје сама? Да ли је време да се промене ти односи, да мало више поштујемо себе и своје? Ко зна, да је у 19. и 20. веку уложено бар пола енергије у стварање српско-бугарског савеза, или савеза између Србије, Бугарске и Грчке, колико у стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца, да ли би настао јак православни савез – савез православних Словена и Грка? Да ли би се догодила латинизација српског народа? Срби су желели по сваку цену да буду на Западу, а тај пут је водио преко Хрвата и Словенаца, и Запад је користио Хрвате и Словенце да контролише Србију и мења свест или идентитет српског народа. Само је томе служила Југославија. Из данашње перспективе гледано, није јасно зашто су Срби у 19. и у 20. веку више гледали на Хрвате и Словенце као на браћу, него на Бугаре и Грке, који су браћа у Христу, са којима постоје много дуже и дубље везе, као што је Света Гора. Колико су за то одговорне православне цркве? Да ли је сад касно да се исправе те грешке и да спречимо велики раскол између православних Словена и Грка? Да ли можете да замислите да Хрвати чувају мошти српског краља и да брину о српском манастиру и гробљу, као што Бугари вековима чувају мошти светог краља Милутина или Грци манастир Хиландар и војничко гробље Зејтинлик? Било је ту и наших грешака, а не само грешака Бугара и Грка. Добро је што су прве асоцијације на Бугаре и Грке, и даље, више позитивне него негативне, док је прва асоцијација на Хрвате у свести православних Срба – Јасеновац, Паг, Јадовно, Глина… Међутим, већина посланика Скупштине Србије је и даље под контролом Енглеза, Немаца и Хрвата. Зато су одбили да осуде геноцид у НДХ. Хрватима и Западноевропљанима све се опрашта, а нпр. Бугарима никад ништа. Зашто?

Словени и православци нису успели да се уједине пре Првог светског рата, и Германи су кренули у поход на Исток. Нису успели ни пре Другог светског рата и Германи су кренули у поход на Исток. Опет се Англосаксонци и остали Германи спремају за рат против Русије и Србије. Са друге стране, са Истока и даље прети мигрантска криза и нико сад не може да гарантује да се Кина неће договорити са Западом и како ће се понашати Кина ако постане светски хегемон. Јасно је колико је нужно образовати православно-словенски савез. Како да Северна Македонија и Украјина постану места саборности (а Кијев и Скопље седишта православно-словенског савеза), а не места сукоба између православних Словена и Грка?

Ко живи „по Духу“, привлачи енергије Божије и учествује са Духом Светим у променама у свету. Ко се ослободио унутрашњег ропства, преображава спољашње стање и кретање.