Никола Варагић: Бити личност

25 јуна, 2021
Никола Варагић

Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност.

Постоје биолошки, друштвени и духовни фактори који утичу на развој личног „ја“ сваког човека или сваке личности. Психолози су, међутим, искључили духовне факторе и сви феномени објашњавају се биолошким и социјалним факторима. „Интрапсихичка околина“ личности у којој је дошло до сусрета, дијалога са Лицем Другог, није иста као код оне која нема такво духовно искуство, није исти ни развој личности. Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву… Психологија није попунила „метафизичку празнину“ у људској души (зато се шире антихуманизам и окултизам). Личност је више од резултата модификације биолошке природе под условима културе. Личност је више и од биолошки и од друштвено детерминисаног „ја“. „Где је Дух онде је слобода“ (Ап. Павле).

Психологија као наука „помаже поимању процеса и унутрашњих кретања која протичу у психолошкој структури човека“. Психологија се „првенствено бави хоризонталном равни, човеком као делатним бићем у времену и простору“. Међутим, пошто је „прецизном одређењу и мерењу подложна само спољашња страна душе, онај њен део који је окренут материјалном свету с којим душа комуницира преко тела“, психологија не може да нам „да одговоре на питања о коначном исцељењу човекове личности“. Душа је више од тела. Да би се дошло до тих одговора „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства… Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи вешто обрађујем или вежбам се у нечему)… Аскетска традиција сматраобласттелесностидалеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа удуховној области, него што је тодушевност… У Православљу већ око 2 000 година постоји психотерапеутска школа“ (Игуман Евменије[1]).

Психологија је – као и философија – „потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“. Али, „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства“. Кад би се применила знања православне психотерапеутске школе, правила би се разлика између индивидуализма и персонализма, развијала „култура личности“, а не „култура ствари“ и „култура славних“; поштовало би се „право личности“, а не „право државе“. Не би настао антихуманизам. Личност и културу гради Дух који није потчињен телесној вољи, истинама разума и помраченим осећањима.

Јер, према светоотачком учењу, у сваком човеку сукобљавају се две воље. Једна воља је духовне природе и припада умном делу душе (виша воља, од Бога), а друга воља је чулне природе и припада телесној вољи (нижа воља, од ђавола). „Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења… Добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја… Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале“, ако се срце није одрекло угађања себи, онда служење Богу „даје карактер служења себи“ (Св. Никодим Агиорит). Одговорност је на човеку који је одговорност добио са слободом. Због тога „слабост није природна, него стечена нашим пристајањем. Човек, који је свестан себе и слободан, сам је узрочник свога унутрашњег стања, и ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима“ (Св. Теофан Затворник). Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни. Одговоран човек не криви гене или породицу, друштво или животне околности, за свој пад или грешке. Кад достигне тај ниво слободе и одговорности, индивидуа постаје личност. Они који теже самообоготворењу следе нижу, а они који теже обожењу следе вишу вољу или вољу Божју. Човек је истински слободан једино када је у Ономе који га подстиче да превазиђе самога себе.

Човек мора да учини подвиг вере, да покаже снагу воље, „јер у царство небеско продире се на силу и они који се отимају о њега успевају да га уграбе – оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби“. Важно је какав си „овде и сада“ (тј. какве су ти мисли и осећања, снага жеље или енергија воље). Потребно је уложити велики напор, рад, правити личне подвиге, међутим, пост, појање псалама или молитва, ништа не вреде ако се не врше пред Лицем Божјим. „Нико од људи није свет сам по себи“, светост сваки „добија од једног светог Исуса Христа“. Благодат даје обожење. Са обожењем душе обожује се и тело. Само пред Лицем Божјим човек постаје личност. Само је обожен човек савршена личност. Бог је Личност (Ипостас). Човек је створен према лику Божјем. Личност не настаје у космичком стварању, па не подлеже космичком распадању.

Бити личност значи постојати у односу са Другим – живети у заједници са Богом или са другим личностима – волети Бога и ближњега као себе самог. „Волети Бога значи стећи снажно осећање своје вредности у очима Божјим и истинску непристрасну одрешеност од свих ствари овог света“ (Пол Виц[2]). Волети Бога значи победити самог себе и свет (свет се одбацује из љубави, да би се преобразио и спасао). Дакле, мораш да нађеш у себи оно што је изван свих датости, мораш да се ослободиш „онечишћујуће средине психолошког Ега“. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа и одупире се свим материјалним принудама и догађајима. „Личност-ипостас уједињује целог човека: његов ум, срце и вољу“ (Лоски). Личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). „Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Делатност личности је увек личноколективна. Личност „осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). Дакле, у Христу нестаје човекова гордост (его), а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа или безличан), као код Анаксимандра, Платона или Плотина, или као у будизму. Христолика личност није објекат својих страсти или другог човека – не покорава се људима, јер нема робовски менталитет и „инстикте стада“, и не објектификује друге људе – не покорава друге људе, јер нема „вољу за моћ“ или „инстикте господарења“. Личност је изнад индивидуализма и колективизма.

Бог ствара личност. Бог је човеку дао савест, као и слободу – Бог не присиљава човека да слуша глас Божји или да се уподоби „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима“ и разликује добро и зло. Од човекове воље зависи да ли ће да следи вишу вољу. Воља је владајућа сила душе, савест је највиши облик свести. Ко следи вишу вољу слуша савест, ко слуша савест следи вишу вољу. Човек превазилази самог себе кад настане „богочовечански синергизам“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Што је ближи Богу, човек је савршенија личност. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи.

Личност је доказ да човек није и да не може бити киборг и мајмун. Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа, тј. да је човек створен према лику Божјем и да је лик Божји сачуван у човеку и након пада у грех. Личност је човекова тајна, човек као Личност је тајна (Жарко Видовић). Човек је, дакле, и даље „тајна највећа“.


[1] Игуман Евменије: ,,Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге ,,Хришћанство и психологија у 21. веку“, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005).

[2] Пол Виц: ,,Психологија као религија“ (напомена 1)


%d bloggers like this: