Никола Варагић: Како да Србија избегне банкрот

Никола Варагић

Економски рат који Запад води против Русије, постаје и економски рат против Србије, јер је и Србија упориште Православља. Нема неутралних држава на овом свету, то нису ни Шведска и Швајцарска, и то су НАТО државе. Тако ће и Украјина бити неутрална држава, у зони интереса Русије. Србији је савезник Русија. Русија је тражила од НАТО да се бивше државе Варшавског пакта и Србија нађу у зони интереса Русије, али, као што сам писао у претходним текстовима, сад није реално да се и католичке државе попут Пољске нађу у зони интереса Русије. Реалније је да то буду балканске православне државе. У том случају, морамо да имамо и план како да опстанемо ако Русија не може одмах да помогне. Србија не може још дуго да буде између Русије и НАТО. Србија је пред банкротом.

Ми бисмо волели да се ове године договоре Русија и Запад, и да се поред Србије у руској зони интереса нађу и Румунија, Бугарска, Украјина и Молдавија, јер би тако Србија имала везу са Русијом. То је одавно требало да се уради. Бесмислено је да Гаспром шаље танкере у хрватску луку, па да се онда хрватским нафтоводом нафта транспортује до рафинерије у Србији, јер је Хрватска увек на страни непријатеља Православља, што је доказала и овај пут тако што је најавила да ће прекинути испоруке нафте за НИС. Логично је да се нафта и гас из Русије за Србију испоручују нафтоводима и гасоводима преко Украјине и Румуније (или евентуално преко Црног мора па Дунавом), а не да заобилази цео православни Балкан и да стиже преко Јадранског мора или преко Мале Азије. Да је СФРЈ била део Варшавског пакта (или да су све православне државе остале православне), био би изграђен и нафтовод (и аутопут и пруга) од СССР (Русије, Украјине) преко Румуније до СФРЈ (Србије), јер је то најкраћа веза између Београда, Кијева и Москве. Историја је била таква каква је била, сад је време да се грешке исправе. И за сада нема замене за (руску) на нафту и гас (и еколошке батерије за еко-возила исто су велики еколошки проблем, а посебно рудници литијума). 

У случају да Запад уведе санкције Србији и да Русија не може одређено време да помогне Србији, како да преживимо? Разлози за бригу постоје, јер је уништена пољопривреда док у држави цвета корупција и зато постоји реална опасност да ће корумпиране стуктуре из служби безбедности нпр. да извезу залихе брашна, уља и шећера у државе у којима влада несташица, да би се брзо или додатно обогатили на тој трговини, и да ће оставити грађане Србије без хране или ће храна бити скупа и у Србији. Први задатак, ако је наша одлука да не уводимо санкције Русији – а због тога Запад уведе санкције Србији, јесте да победимо корупцију и криминал. Не смемо да уђемо у сукоб са Западом, а да нас и даље воде људи недорасли тим положајима и људи који мисле само на лични интерес, кукавице и слабићи. Ако у српском народу постоји права елита – сад је време да права елита постане владајућа елита. Корупција мора прво у врху државе да се искорени, обични грађани не могу много да утичу. Од државе (власти) зависи и развој пољопривреде, али, да ли ће нека породица имати хране зависи и од те породице – довољно је да има башту и воћњак само за потребе своје породице. Одговорни и људи свесни шта се дешава пре избора су направили залихе брашна, уља, соли, шећера… Ипак, најважније је да се победе корупција и криминал и да се не влада као деведесетих за време санкција. Јер, ако мора да се живи скромно, док траје притисак Запада или док Русија не дође на Балкан, онда скромност прво мора да покаже владајућа елита, власт, свако ко ради државни посао. Иначе нема поверења народа.

Ако то изостане, бесмислено је причати о било каквим економским плановима. Не верујем да би Србија била дуго изолована од Русије уколико Запад уведе санкције и краткорочни план би био довољан, а такав план може да направи само нова владајућа елита кад упозна право стање и све уговоре и прими претње са Запада, тј. кад види које санкције или какве све врсте притиска ће Запад да примени против Србије. Сигурно је да ће већина страних инвеститора који су дошли са Запада напустити Србију… Пошто ће запослени у страним компанијама остати без посла, држава мора да има план како да одмах запосли те људе и како да развија домаћа предузећа и банке и унутрашње тржиште. Имам доста идеја како да се направи тај прелаз, а могу да се примене и мере које је Русија предузела против страних инвеститора који су напустили Русију, али је бесмислено о томе причати све док је држава окупирана и корумпирана. Ако већина грађана Србије жели савез са Русијом, вероватно ће се из Србије иселити један део прозападно оријентисаних грађана, али ће се можда из дијаспоре и расејања вратити део српског народа, можда више него оних који су отишли. Наравно, ако виде да ће у матици бити промена на боље и ако верују да ће Србија постати правна и ефикасна држава (сервис грађана).

Србију морамо сами ослободити и морамо да имамо план како да економски преживимо док се не договоре Русија и НАТО да православни део Балкана уђе у зону интереса Русије. Морамо да имамо и план Б ако се сукоб одужи. Међутим, ако је Русија одлучна да пружи помоћ Србији, Русија може да уцени европске државе које купују нафту и гас од Русије да дозволе транспорт нафте и гаса и до Србије, итд. Ако можемо да обезбедимо нафту и гас из Русије и да произведемо довољно хране за своје потребе и нешто за извоз, можемо да преживимо овај период, док се налазимо између Русије и НАТО.   

Српски извоз сада углавном чини роба која се производи у фабрикама страних компанија. И извоз услуга углавном праве стране компаније и скоро све велике ИТ фирме у Србији у власништву су компанија са Запада. Власт продаје грађане Србије као јефтину радну снагу инвеститорима са Запада. Одлазак такве власти и таквих инвеститора не би била трагедија за Србију. Кад би Србија добила нову владајућу елиту, санкције Запада би Србији донеле више користи, него штете, као и у случају Русије, која је развила пољопривреду, интернет, банкарске системе и разне технологије, након што је Запад увео санкције. И Руси сад једу здравију, домаћу храну. Због тога је теже произвођачима хране из Србије да продају робу у Русији. Ту долазимо до дугорочног плана, како да се Србија развија ако између Истока и Запада дође до поделе и Србија изабере Исток. У том случају Србија губи тржишта САД и ЕУ, али се отварају тржишта Русије, Кине, Индије… Ако Русија данас производи јабуке и јабуке из Србије више не можемо да извеземо у Русију, можда јабуке могу да нађу купце у Кини и Индији, и можда заједно могу Срби и Руси да продају и воће и поврће и житарице трећим државама. Простор источне и југоисточне Европе је житница света.

Морамо да имамо план где и шта можемо да продајемо на Истоку. Ако технологије Запада постану недоступне, замену данас можемо наћи на Истоку – сад Кина производи паметне телефоне, аутомобиле, чак и Русија и Индија производе све боље аутомобиле, итд. Кина ће повратити Тајван, Русија враћа Украјину, а Тајван је највећи произвођач чипова, док је Украјина највећи произвођач неона. Дакле, не морамо да зависимо од Запада. Али, како да не зависимо од Истока, како да се боримо са конкуренцијом са Истока? На пример, сад су програмери из Кине и Индије конкуренција програмерима из Србије који траже клијенте или купце на Западу. И такмиче се ко је јефтинији. Ако се Запад затвори за ИТ индустрију Србије и Русије, а можда и Кине, можда и Индије ако дође до поделе интернета, тако да грађани Запада немају приступ интернету Истока, и грађани истока интернету Запада, ИТ фирме из Србије више не би радиле аутсорсинг за фирме са Запада и не би продавале своје апликације преко сторова из САД. Русија је постала ИТ сила, Индија такође, Кина има развијено унутрашње тржиште и Хуваеји стор за свет. Верујем да ће се појавити још неки сторови на Истоку, а то је и прилика са српску ИТ индустрију. Србија не може да продаје јефтину робу на Истоку. На Исток може да се извози само најбоље из Србије. Проблем су количине, јер је у Србији деценијама уништавано приватно предузетништво и нико није заступао интересе домаћих привредника, домаћих извозника, малих и средњих предузећа. Кад се победи корупција, успостави позитивна селекција и ослободе креативне снаге, а отворе тржишта Русије, Кине и Индије, сигуран сам да ће Србија знати то да искористи.

Колико би само значило да се ослободимо фармацеутског и банкарског лобија Запада. Кад уђем у приватну банку у Србији, имам утисак као да сам ушао у државну институцију и јавно предузеће. Или, све банке користе е-банку од две приватне стране фирме, а српски студенти информатике би направили боље програме и српски студенти економије би боље водили и те фирме и те банке. Морамо да престанемо да више ценимо све што је страно од домаћег, али морамо и да се изборимо да нас воде најбољи, а не најгори међу нама.

У српском народу има много талентованих и способних људи, имамо врхунске научнике, уметнике, имамо смисао за естетику, што је важно за дизајн у разним индустријама или за стварање премијум производа. За Исток, Србија је скоро Запад, најближа Западу, и што се тиче нпр. моде Србија је много ближа Италији од осталих држава Истока, што може да се искористи за развој индустрија или производа у којима се тражи естетика, стил, другачије, боље од конкуренције. Квалитетне и скупе робе са Запада биће све мање на тржиштима Истока. А Србија има уговор о слободној трговини са Русијом и очекује такав уговор и са Кином. Али се то неће искористити ако се не успостави нова економска политика Србије. Да се производи роба и пружа услуга високог квалитета потребно је знање и новац. Знање и новац могу да донесу људи (привредници, инжењери, правници…) из дијаспоре, свако ко не жели да живи на Западу, након поделе Европе и света. И мора да се ради.

Осим Истока, и Африка је велико потенцијално тржиште за српске производе. У Африку може да се извози оно што се производи само на Балкану, а увози оно што се производи само у Африци. Није ми јасно зашто се пруга Београд-Бар и Лука Бар нису користиле за „освајање“ Африке. Централни део СФРЈ тим путем је најбрже и најлакше могао да тргује са Африком. Ни сад можда није касно да се то уради (ако не дође до неког рата). „Пројекат Африка“ могао би да врати улагање у аутопут и железничку пругу Београд-Бар и луку Бар.

Дакле, уз праву економску и спољну политику Србија може да преживи губитак тржишта Запада и инвестиција са Запада, штавише, то може да буде развојна шанса Србије и да на тржиштима Русије или ЗНД, Кине, Индије, Пакистана, Вијетнама, Индонезије, Африке и Јужне Америке српска предузећа заузму своја места. То ће бити мали део тржишта, али пошто се ради о државама у којима живи неколико милијарди људи, већина људи у свету, а продавали би квалитетну и скупу и тражену робу, и тај мали проценат је велики новац за малу државу. Ако се у Србији развију иновације које ће наћи пут до тржишта, и значајно подигне пољопривредна производња, онда би проценат могао бити већи у неким гранама привреде, могу да настану српске корпорације које послују широм света. Те корпорације би могле бити и мултинационалне, у смислу да су акционари из православних држава и да заједно Срби, Руси и остали православци наступају на трећим тржиштима.

На крају, морамо да оставимо и могућност да неће доћи до поделе Европе или света, или, бар не ратне, коначне поделе, и да ће нека сарадња између Истока и Запада опстати. И то такође може да буде развојна шанса Србије. Србија може да буде место сусрета дипломата и трговаца са Истока и Запада, место за обављање банкарских трансакција између Истока и Запада (нпр. један од финансијских центара за конверзију евра и долара у рубље, јуане и рупије?). И у том случају, дијаспора може да помогне матици.

Србија има довољно природних ресурса и генијалних људи који могу да развију привреду и економију која може да издржи све ударе из света. Али прво мора да дође до духовног и моралног препорода српског народа и да духовне потребе постану најважније. Време је да будемо и добри трговци, а не само добри ратници, али да не будемо лихвари, него трговци са моралним кодексом – ипак смо ми хришћани и није нам профит испред свега другог. То то значи да би требало да производимо само оно што је добро и корисно за људе, попут органске а не ГМО хране, да се у индустријама користе материјали који нису штетни по здравље људи, да се испоручи купцима увек оно што је обећано без икаквих превара, итд. Са циљем да „произведено у Србији“ буде познато по врхунском квалитету и да предузећа из Србије имају добру репутацију у свету и да будемо познати као поштени трговци.

Србији је потребна нова економска политика, а за то је потребна нова економска теорија. Дугорочна економска стратегија не може да се направи ако се прво не знају вредности за које се боримо, ако то што радимо нема и вишег смисла од оног који нуде материјализам и задовољавање природних потреба. Не желимо да будемо сиромашни, али ни да стварамо „потрошачко друштво“, а траје сукоб између Запада и Истока. Како да српски брод стигне до сигурне луке и да на том броду не буду само вредности материјалне природе? А без тих материјалних вредности, опет, не може да се направи брод и финансира путовање…

Никола Варагић: Да ли Србија улази у економску кризу?

Никола Варагић

Према Закону о буџету Р. Србије за 2022. годину планирано је 1.516,9 милијарди динара прихода. Oд пореза на додату вредност очекује се скоро 700 милијарди динара прихода. Међутим, око 90-95% ПДВ-а је од увоза, што значи да од вредности увоза зависе приходи буџета. Од акциза на нафтне деривате очекује се 186,5 милијарди динара прихода, али је Влада Србије ограничила цену евро дизела и бензина на 30 дана, а онда је спустила акцизу (гориво је опет поскупело). Расте инфлација и опада животни стандард грађана (због чега грађани узимају више кеш кредита од банака­­?), а то значи мањи увоз или ПДВ, а ЕПС је након више хаварија објавио да ће морати да увози струју до краја године. Због пандемије и кризе у свету вероватно ће стићи мање дознака из дијаспоре. Србија ове године мора да врати око 4 милијарде евра дуга. Кад се доносио Закон о буџету за 2022. годину предвиђен је дефицит буџета од скоро 2 милијарде евра. Сад је јасно да ће дефицит буџета бити већи од 2 милијарде евра, чак и ако будемо имали среће да се сукоб у Украјини брзо заврши и са пољопривредом ако не буде суше и буде добар род.

Јавни дуг износио је 30,1 милијарду евра на крају 2021. године. А укупни дуг привреде, становништва и државе је више од 60 милијарди евра (не рачунају се депозити код НБС). Домаћи пласмани банака су преко 56 милијарде евра, а укупни спољни дуг премашио је 35 милијарди евра на крају септембра 2021. Дакле, Србија ће 2022. године имати велику рупу у буџету, а дуг привреде, становништва и државе расте. У таквим околностима, власт дели новац пензионерима и младима пред изборе и прави још већу рупу у буџету и увећава дуг.

Ако поредимо Србију са државама из окружења сличне величине, можемо да видимо да ли је Србија економски тигар или близу банкрота. Србија је у 2020. години имала БДП од само 53 милијарде долара, Чешка од 245 милијарди долара – скоро 5 пута више од Србије, а Мађарска је имала БДП од 155 милијарди долара. Словачка од 105 милијарди долара, а Бугарска од 69 милијарди долара. Белорусија је имала БДП од 60 милијарди долара, иако је под санкцијама Запада. А Хрватска која има мање становника од Србије, у 2020. години имала је БДП од 55,9 милијарди долара, што је мало више од Србије.

Динарска штедња становништва износила је 100,9 милијарди динара, а девизна штедња становништва 11,9 милијарди евра. Динарска и девизна штедња износи око 13 милијарди евра. Са девизним резервама државе, које су око 16,8 милијарди евра, то је 30 милијарди евра, а укупни дуг Србије је преко 60 милијарди евра. Колико новца има у „сламарици“ не знамо, али јасно је да су дугови већи од потраживања и да је ово стање неодрживо.   

Привреда Србије је на стакленим ногама. У Србији не постоји владавина права, а без тога је немогуће градити тржишну привреду, развијати предузетништво и мала предузећа. Што се тиче домаћих великих приватних компаније, оне се праве (или су се куповала државна предузећа током приватизације) да би се продала странцима (на местима неких фабрика граде се стамбени и пословни комплекси). Увознички лоби је направио картеле у продаји одеће, обуће, телевизора, беле технике… и преко великих маржи додатно дере сиромашне грађане Србије. ИТ индустрија је развојна шанса Србије, али после погрешних мера Владе Србије у последње две године у ИТ индустрији је успорен раст. Такође, и у ИТ индустрији скоро све велике домаће фирме су продате страним компанијама. Прошле године је пала и пољопривредна производња (власт каже због суше). Грађевина цвета, али због велике сиве економије, а грађевински радници или раде на црно или се доводе из иностранства. Део путарских и грађевинских предузећа у власништву је „контроверзних бизнисмена“. Једино велики ланци кладионица немају проблем у пословању. Туризам је уништила пандемија.  

У суштини, ништа се не мења у економској политици коју су креирали ЈУЛ деведесетих и Г17 после 2000. године. Они који су водили економију Србије преузели су само најгоре из социјализма, и само најгоре из капитализма и то применили у Србији. У таквој економији влада закон јачег или богатијег. Кад су грађани тужили банке и добили на суду, банке су уцениле државу и суд је променио одлуку. Тако је срушен правосудни систем Србије. После промене Устава, грађани су свесни где то води, због тога може доћи до политичке и економске кризе после избора, што се мора имати у виду кад се праве економски планови до краја године. И колико дуго могу да важе уредбе Владе Србије о замрзавању цена уља, брашна, шећера, дуготрајног млека…? Колико инфлација утиче на сиромашне грађане? Да ли ће и по којој цени НБС одржати курс динара? Кад је домаћа привреда неразвијена, онда ништа не значи ни слабији динар, од тога користи имају само страни извозници. А они ће можда ускоро отићи (скоро сви су са Запада) ако Србија не уведе санкције Русији.

Иначе, 2 милиона грађана је у ризику од сиромаштва, а 0,5 милиона живи у апсолутном сиромаштву. Минимална потрошачка корпа – у којој на храну одлази око 40 одсто – биће више од 50 000 динара у 2022. години. Медијална нето зарада (значи да је 50% запослених остварило зараду до наведеног износа) за новембар 2021. године била је 51 782 динарa. Минимална цена рада у 2022. години износиће 35 012 динара (то је мање од минималне потрошачке корпе). У случају веће инфлације и веће рупе у буџету, и држава и велике (и домаће и стране) компаније и банке ће све своје минусе покушати да претворе у плусеве – преко леђа обичних, сиромашних грађана Србије. Да ли ће леђа грађана то поднети или ће грађани Србије показати да имају кичму, кад људе притисне мука, јер не могу да напуне фрижидер храном и плате рачуне и порезе, да врате кредит банци (па закуцају и приватни извршитељи у пратњи полиције по одлуци суда на врата), зато што су остали без посла у приватној фирми (код страног инвеститора који је затворио фирму или у домаћој, малој породичној фирми коју су угасили лоши услови за пословање или корупција)? Шта ће предузети предузетници и власници малих и средњих предузећа? Ко се за њих бори?

Kапитални расходи су сад 3 пута већи него што су били и износе 460 милијарди динара и скоро су стигли пензије, за које је ПИО фонд у 2021. издвојио 609 милијарди динара. Од доприноса ПИО фонду је легло више од 400 милијарди динара, или две трећине потребног новца за исплату пензија, а трансфери из државног буџета износили су око 180 милијарди динара. Ако у буџету нема новца, ту су капитални расходи или директно задуживање код банака или странаца. Капитални изадаци су око 4 милијарде евра, али, ко, где и под којим условима се задужује у име државе и узима неке провизије, зна само мало људи из власти. За Републички фонд за здравствено осигурање предвиђено је 73,5 милијарди динара према Закону о буџету за 2022. годину, а расходи РФЗО су преко 350 милијарди динара. Ако у приватном сектору дође до кризе и отпуштања радника, незапослени и неактивни грађани  чинили би више од 30 одсто оних у радном узрасту, а број запослених у јавном сектору и приватним предузећима која послују са државом и јавним предузећима, у укупном броју запослених у Србији, био би скоро 50 одсто. 

Колико би онда било новца за запослене у јавном сектору и за пензије? Зато лако може да се догоди да до краја 2022. године држава уђе у такву економску кризу да буде угрожена и исплата плата запосленима у јавном сектору и пензија. Кад држава нема новца, притиска обичне грађане и мала предузећа, а кад они не могу да плате, у проблему су и запослени у јавном сектору, а кад и њихова куповна моћ опадне – у проблему су сви увозници, трговци и произвођачи који ће продати мање робе, што значи мањи ПДВ, мањи порез на добит, а можда већи порез на имовину и остали намети државе… То је зачарани круг. Ако власт неће да укине акцизу на нафтне деривате, али ни да повећа цену струје јер симулира бригу о сиромашнима и о домаћим инвеститорима, онда ће морати да прода све што је остало од привредних и природних ресурса – ЕПС, Телеком Србија, издаће се дозволе за руднике… Или да се задужи, али пошто не може да враћа дуг, нико неће позајмљивати новац Србији, то ће урадити само они који желе да купе ЕПС, Телеком Србија или да отворе руднике литијума, па онда кад Србије не може да врати дуг – повериоци ће уместо дуга преузети све што је преостало од привредних и приредних ресурса Србије. Зато је Рио Тинто још увек у Србији, Рио Тинто боље од грађана Србије зна у каквом су стању финансије Србије.

Од краја 2000. до јуна 2008.  јавни дуг смањен је са 14 на 8 милијарди евра, а од јула 2008. до јула 2012. јавни дуг повећан је на 15,4 милијарди евра. Од јула 2012. до новембра 2021. дуг је повећан на 29,8 милијарди евра. У трећем периоду дуг је повећан за 14,4 милијарди евра што даје 4,29 милиона евра дневно или 49,7 евра у свакој секунди. Проблем Србије је што се задужује а не подиже се домаћа привреда и не смањује се корупција. Србија ускоро више неће моћи да враћа дугове – ни држава (република), ни јавна предузећа, ни локалне самоуправе, ни становништво, ни привреда… И Србија одлази на добош…

На пример, ако се у било ком тренутку приходи смање са 150 на 125 милијарди динара, а доспева 170 милијарди али нема могућности да се за ових 45 милијарди нађу нови кредити наступиће економска, буџетска криза и општа неликвидност. Или, ако приходи порасту на 170 милијарди, а да расходи буду 160 милијарди динара – ако доспева дуг од милијарду евра (120 милијарди динара) и не постоји могућност да се држава задужи у том износу, то је банкрот државе попут Грчке, којој су страни повериоци су предложили да прода нека острва (да се одрекне дела територије). Како да Србија избегне дужничко ропство? Како да не оставимо будућим генерацијама дугове које неће моћи да врате? Ако ескалира сукоб између Русије и Запада због Украјине, Србија врло лако може да банкротира. Србија је у лошој позицији ако Запад уведе санкције Србији (а Србија остане изолована од Русије), а у још горој позицији ако Србија уведе санкције Русији да би избегла санкције Запада. После избора, ако СНС остане на власти, Србија ће скоро сигурно увести санкције Русији. Да би се преговарало са Русијом и Кином, морамо да имамо власт која није прозападна.

Најгоре од свега је што Србија може да доживи економски крах у тренутку кад свет излази из пандемије, можда се догоди и да се проблем у Украјини реши ускоро, тако да сви крену напред, осим Србије која ће и даље убрзано пропадати. То је изгледа неизбежно ако се има у виду степен економске неписмености владајуће елите, колико интелигенцију не занима економија и решавање свакодневних животних проблема обичних грађана, самим тим је и народ економски неписмен и не зна да се бори за своја права или свој новац. Таква држава не може да буде (економски) независна. Чак и да сад најбољи дођу на власт у Србији, прве године имали би јако мало простора за маневре, попут владе Црне Горе коју је водио Здравко Кривокапић. И нова Влада Србије наследила би празан буџет, велики спољни и унутрашњи дуг и хиљаде лоших уговора. Због промена у политици или у курсу државе, трпела би велике притиске из света, а последице би се највише осетиле у економији, због чега би грађани Србије вршили притисак на нову власт. Остаци старе власти или дубоке државе подстицали би незадовољство у народу и сарађивали са непријатељима из света са циљем да се врате на власт и врате стари курс државе. Наравно, упркос свим препрекама, уз нову економску политику и помоћ Русије и Кине могуће је решити ове проблеме.

У економском препороду велику улогу може да одигра и дијаспора. Од 1990. године није ништа конкретно учињено на повезивању матице и расејања – што је најбољи доказ да је Србија заробљена од стране домаће дубоке државе и страног крупног капитала. Домаћа дубока држава је реликт комунизма и зато није желела дијаспору, а страни крупни капитал је одводио радну снагу из Србије и не жели богату и јаку Србију, већ да од Србије направи велики рудник са фабрикама у којима ће радити робови, било које нације.

Никола Варагић: Збогом Европо, ако ниси с Богом!

Никола Варагић

Европа је постала највеће COVID-19 жариште у свету. У Европи се највише шири SARS-CoV-2 вирус и појављују се нове варијанте, јер Европа има највише вакцинисаних, и то са новим експерименталним средством генске терапије. Ипак, западноевропскe државe не одустају од присилне вакцинације грађана и користе фашистичке методе. Ако је 90 и више одсто грађана неке заједнице вакцинисано, а вирус се и даље шири у тој заједници, зашто се дискриминишу или прогоне људи који мисле својом главом? Уместо да признају да су погрешили, вакци-нацисти и даље за све криве невакцинисане људе и прогоне пар одсто невакцинисаних.

Колико су Западноевропљани ненормални показују резултати референдума у Швајцарској где су грађани гласали да се уведе Covid-Аusweis. То звучи заиста невероватно: да је неко гласао да себе претвори у роба! И то је урадио као (наводно) слободан човек, који живи у оази слободе и демократије. Као Европљанин. Да ли може бити веће срамоте за Европу, тј. за Западновропљане, који потцењују све друге, а уздижу себе као вишу расу – од тога?

Зашто су Западноевропљани толико уверени да су најпаметнији и најбољи на свету, изнад свих других? То што сад раде у западноевропским државама, Аустралији, Новом Зеланду, Канади и делом у САД, може да се пореди само са Северном Корејом. Чини ми се да је сад најгоре живети у евроатлантским државама и у Северној Кореји. А најбоље у Африци.

Кад видимо какав фашизам настаје, каква се дискриминација спроводи, каквом су терору изложени невакцинисани, али и сви вакцинисани људи у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Хрватској, Словенији и Чешкој, не знам како хришћанину, демократи, антифашисти може да буде жао што је пропала Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Кад видимо, да се, поред Аустрије (и њених бивших колонија), опет, исто дешава и у Немачкој и у Италији, свакако је боље што нам сусед није и моћна Аустријска, Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Гаврило Принцип је био први антифашиста или антинациста у Европи.   

Мислим да је (Западна) Европа веће зло, него САД. Увек сам био против тога да се за сва зла оптужи САД, а Европа представља као невина жртва. У САД су сви глупи, а у Европи су сви паметни, културни, аристократе – да ли је то баш тако? У САД постоје државе које су одбиле Covid-Аusweis. Грађани су наоружани и спремни су да се боре за своја права и слободе. У западноевропским државама нема таквих покрета отпора, у ЕУ нема толико антифашиста. У Другом светском рату у Данској, Холандији, Француској, Белгији… било је антифашиста и антинациста исто колико и у Немачкој, Аустрији, Италији и НДХ. Да ли су западноевропски народи починили највеће геноциде? Енглески писци су пре скоро 100 година описали како ће изгледати свет који они стварају. Данас је досадно читати Орвела, Хакслија и сличне, јер живимо у том свету, и много је луђи него у њиховим књигама. То је свет који су стварали Европљани опседнути просветитељством, прогресом и окултизмом, а данас трансхуманизмом. То је она ирационалност рационалних, о којој је писао Борислав Пекић. Вера у науку настала је у Западној Европи пре неколико векова. И вакци-нацисти су радикални рационалности. Волео бих да грешим и да од ових протеста који се дешавају у европским државама буде нешто, али кад видимо колико људи на Западу жели да живи у тоталитарном систем, то ће бити чудо (за које се молимо).  

Ово што Западноевропљани себи раде, изгледа као да Западом владају неевропљани, које су Западноевропљани вековима држали као робове, мучили и убијали, и сад желе да им се освете. Међутим, то сами себи раде Западноевропљани и потомци Европљана у Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду. Антихуманизам уништава лик Божији у човеку, брише сваки траг боголикости (човечности или људскости), и од човека ствара аутомат, киборга, роба. Циљ им је да цео свет прекроје према својој мери. На Западу постоји само „плурализам истоветности“. Фашистички Запад ће пропасти ако елите Русије и Кине одоле понудама и уценама елите Запада да заједно спроводе „четврту индустријску револуцију“. Ако одоле понудама и уценама, Запад ће, вероватно, ући у ратове против Русије и Кине. Можда су корона логори у Европи припремање (грађана) тих држава (поново) од стране Велике Британије и САД за рат против Русије и Србије (или је близу крај пандемије, или вакцинама истиче рок?), као што Аустралију припремају за рат против Кине.

Кад је министар здравља Р. Србије потписао уговор са Фајзером у вези експерименталног лека против корона вируса, похвалио се да је такав уговор, поред Србије, Фајзер потписао још само са САД, Великом Британијом и Аустралијом, а то су чланице новог војног савез АУКУС, упереног против Кине. Нешто слично Англосаксонци припремају против Русије у средњој, источној и југоисточној Европи, и желе да и Србија учествује у рату против Русије на страни НАТО (нпр. да пошаље војнике у Украјину и Белорусију, поред Пољске, Чешке, Мађарске, Естоније, Румуније…). Циљ Енглеза је да посвађају народе из овог дела света и да уђу рат против Русије. Тако ће Енглези најмање да гину, а Словени и Германи ће опет највише да страдају. Да ли су Енглези толико паметни, а ми толико глупи?

Ако су заиста хришћанске, државе Источне Европе морају се одвојити од антихришћанске Западне Европе. И САД се може поделити на хришћанске и антихришћанске државе. Кад Западноевропљани остану сами, можда ће схватити да су они као онај цар из бајке који је шетао го, уверен да носи најлепше одело, тј. можда ће се после тога спустити на земљу или победити нацизам, фашизам и расизам (тј. антихуманизам). Дакле, ако су Словени и православци паметни и више немају осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на Западноевропљане, одвојиће се од антихришћанског Запада (и развити четврту или нову политичку теорију?). Није нормално да Руси и Срби, који су највише страдали од нацизма, уводе било какав Аusweis и глупо је да дозволе да их Енлези заваде и поробе. И ако Руси и Срби то не дозволе, да ли ће остали православци и Словени то дозволити? Да ли ће Грци и Западни Словени заиста ући у рат против Руса и Срба? Да ли ће Германи да крену у поход на Исток ако су сви Словени и православци јединствени?

Државе Западне Европе постају тоталитарне државе, затворена друштва. Људи који су пре неколико деценија бежали из комунистичких држава на Запад, сада ће морати да беже са Запада ако и даље желе и траже слободу. На нама је да створимо услове да се врате у своје матице – уместо да имитирамо Запад и међусобно ратујемо као колоније – да створимо, у православно-словенском делу Европе, савез демократских и хришћанских држава.  

Никола Варагић: Опозиција крупном капиталу

Никола Варагић

Банке не одустају од рата против грађана (клијената и адвоката). Рио Тинто не одустаје од рата против Србије. Све три гране власти (извршна, законодавна и судска) раде за четврту грану власти – крупни капитал. И кризни штаб за борбу против пандемије под контролом је фармацеутске индустрије, тј. крупног капитала. Држава је сервис крупног капитала, а не сервис грађана. Фашизам је фузија крупног капитала и државе. Зато не чуди покушај да се донесе нов закон о полицији и омогући полицији да и законски прати грађане преко видео камера постављеним у целој Србији. Да је изгласан тај предлог закона, Србија би постала најтоталитарнија држава у Европи, тј. горе би биле државе које су увеле ковид пасоше.

Ако банке остану четврта грана власти, ако Рио Тинто отвори рудник литијума, ако се од Србије направи Велики брат, следеће је увођење ковид пасоша, укидање папирног новца и одузимање деце од родитеља. А све је почело, наизглед баналном, казном због невезаног појаса кад сте сами у возилу. Колико људи се ослободило и тражи укидање те казне?

Нико ко се искрено бори против криминала и корупције, отварања рудника литијума или прљавих технологија и жели да покаже банкстерима и фармакомафији да нико не може да буде изнад закона, неће добити велики простор у медијима, неће имати новац за странку и предизборну кампању, или заштиту полиције и правосуђа кад дође до крађе на изборима. Крупни капитал контролише (корумпира) власт, али жели и да контролише (корумпира) и опозицију. Колико дуго би СНС био на власти ако би сад објавио рат крупном капиталу и мафији? Шта председнику државе и СНС поручују министри финансија и одбране?

У суштини, свака странка жели да живи од државног буџета и да има велике капиталисте као спонзоре и да тако реши проблем финансирања. Већина странака има такве спонзоре. Тако је настала и СНС. Наравно, постоје и богати људи који су поштено зарадили новац и имају племените циљеве, али се за странке по правилу лепе они са прљавим капиталом. Да ли су странке, које финансира капитал такве врсте, опозиција власти? Оне су опозиционе онолико колико су судови независни у односу на банке. Кад су у опозицији, обећају да ће укинути Бус плус и Паркинг сервиса, а кад дођу на власт раде исто што и претходна власт. Систем се неће променити док се не промени систем финансирања политичких странака, политичара и државних функционера, све три гране власти; ако на тим функцијама нису поштени, скромни, успешни и стручни људи. Права опозиција мора да нађе начин како да се финансира, а да странка не зависи од крупног капитала и да држава постане економски независна (свака власт само повећава спољни дуг Србије, а не расте БДП).  

Шта би се догодило ако би преко избора или преко улице на власт дошле странке одлучне да се обрачунају са криминалом и корупцијом? Неке банке биле би одмах угашене, а неке би се повукле из Србије. Инвеститори са којима би били раскинути уговори тужили би Србију (Рио Тинто, Ал Дахра…). И СББ и Телеком Србија прогласили би банкрот. Власник ТВ Пинк би са кумовима и пријатељима авионом напустио Србију, или би покушао то да уради… Али, колико странака опозиције има стратегију како да амортизује ударац који би добили од крупног капитала и страних влада, медија и међународних судова? Како да то не погоди грађане Србије – да због тога не буду мање плате и пензије, да стотине хиљада људе не остане без посла, и не само то, него како да повећају запосленост, зауставе одлив мозгова и победе белу кугу? Неке странке опозиције најављују рушење Београда на води кад оне дођу на власт, али не кажу како ће то правно решити, колико ће то коштати, ко ће платити или шта је њихова визија, тј. како би оне тај простор уредиле. Неке друге странке најављују да ће раскинути Бриселски споразум или одустати од уласка у ЕУ, али нисмо видели план како би надокнадили губитке привреде и губитке неких тржишта због сукоба са ЕУ… То не значи да не би требало нешто урадити поводом Београда на води, и да не би требало раскинути Бриселски споразум, само како и шта после тога – мора да постоји неки план. Што се економије тиче, све странке опозиције су веома површне. Као и власти.

Да ли нека странка опозиције има економски тим способан да створи услове да се развије, на пример, приватна привредна комора у којој би се окупило више хиљада предузетника и више хиљада малих, средњих и великих предузећа, сви они који желе да послују поштено, као лојална конкуренција и подржавају борбу против криминала и корупције у привреди и држави? Та комора могла би да окупи и све предузетнике и привреднике из дијаспоре који би желели али због привредног криминала и корупције нису до сад инвестирали у Србији. Када би се 10 000 таквих предузетника и привредника окупило на једном месту решило би се и питање оснивања и финансирања опозиционих медија. Да ли би странка која би имала такав економски тим и то урадила, имала проблем да обезбеди финансије за свој рад и за предизборну кампању и контролоре на изборима – да буде независна од прљавог крупног капитала (лихварског капитализма)? Или више странака, које би се удружиле и чији би економски тимови на томе радили? Корупција и мафија могу се победити само системски, кад се удруже политичари, судије, полицајци и привредници који су поштени и одлучни да се боре против корупције и мафије и створе систем који ће бити другачији, тако што ће они бити пример за друге (неће радити исто што и претходне власти кад дођу на власт).

Дакле, шта значи бавити се политиком, а не бавити се и економском политиком? Шта ћеш друго да радиш кад дођеш на власт, осим да се бавиш приливима и расходима буџета, који контролишеш? Како ћеш да подигнеш животни стандард и смањиш дугове? Ако ништа не знаш о привреди, можеш једино да гледаш (контролишеш) грађане преко видео надзора.  

Ако опозиција дође на власт, да ли ће демонтирати паметне камере? Да је овај свет ближи рају него паклу, то би могло да се користи да се казне бахати возачи, прате криминалци и страни агенти, да се брже реагује у случају несреће, пљачке… Али, знамо да се такав видео надзор злоупотребљава, а и нико сад не може да гарантује да странци не могу да упадну у системе МУП-а. Зато је боље да паметних камера нема, да се поштује приватност грађана. Ово је само део проблема и послова који чекају странке опозиције кад дођу на власт. Да су се решавањем тих проблема бавиле док су у опозицији (да имају визију какав систем желе да стварају, план А шта ће да раде кад дођу на власт и план Б ако нешто не крене по плану А, припремљене предлоге нових закона и новог Устава…), верујем да би се до сада нашао начин да се обезбеде финансије за рад странака, предизборну кампању и медије, односно, да опозиција постане довољно јака (да има јаку инфраструктуру и стручне тимове за све области) да победи на изборима, упркос томе што нема подршку крупног капитала и тајне полиције (већег дела крупног капитала и тајне полиције). Важно је имати подршку народа. Ни сад није касно да се почне. То посебно важи за оне млађе који нису били на власти.

Поново о Трећој Србији

“Novi vojvođanski vojvoda nije Bojan Pajtić, nego Dragan Đilas.“

ALEKSANDAR ĐURĐEV, jedan od osnivača Treće Srbije

http://www.standard.rs

>

Последњих месец дана широм северне покрајине су се појавили плакати „Војводина република“, Војвођанске партије, која се залаже за нови Устав који би Војводину дефинисао као „републику у саставу сложене српске државе“, и плакати покрета Трећа Србија, „Нови Сад – главни град Србије“. Тим порукама се нарушава уставни поредак Србије и најављује нови задатак Запада за СНС и ДС, а то је доношење новог Устава, брисање преамбуле која дефинише АП КиМ као неотуђиви део Србије и редефинисање статуса АП Војводине у оквиру српске државе, поручио је Јакшић.

Ђурађ Јакшић / Генерални секретаријат Српске радикалне странке

>

Удружење ”Трећа Србија” регистровано је у АПР-у под матичним бројем 28096666 и ПИБ 107821349. Законски заступник сам ја, доле потписани. 

Оснивачи нису особе из Новог Сада који се представљају као Трећа Србија и чија саопштења преносите.

О историји односа са Паровићем, Фајгељом и Ђурђевом и осталима из те групе који су злоупотребили нашу идеју и лажно се представљају, имате више на овом линку:

ТРЕЋА СРБИЈА

https://nikola5.wordpress.com

Никола Варагић

Удружење “Трећа Србија“

блог KOSMET via KOSMOS

ДА ЛИ ЈE СРБИЈА „ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН МУШКОГ ШОВИНИЗМА”?

 

Srbija

Protiv nasilja nad ženama

U 25 gradova regiona

Peščanik

> 

Srbija

Najmanje 80.000 dece u Srbiji ne viđa svoje očeve

Najmanje 80.000 dece u Srbiji ne viđa svoje očeve, jer im majke u procesu razvoda ili čak nakon sudske presude, to zabranjuju. Do ovog frapantnog podatka došlo je Udruženje očeva „Tata“, jedina organizacija na našim prostorima koja se bavi problemima sa kojima se suočavaju očevi nakon raspada bračne ili vanbračne zajednice. 

Danas

> 

Владислав Ђорђевић: ДА ЛИ ЈE СРБИЈА „ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН МУШКОГ ШОВИНИЗМА”?

24.01. 2013  Српски културни клуб

http://www.srpskikulturniklub.com/bastion-sovinizma