Никола Варагић: Геноцидна србофобија

18 августа, 2021

Никола Варагић

Крајем јуна написао сам да не смемо да дозволимо да непријатељи који доносе резолуције о Сребреници остваре свој циљ – да се утврди лаж да се у Сребреници догодио геноцид да би се српски народ етикетирао као геноцидни народ, а онда (то је и тајни план британске владе) да у српском народу победи аутошовинизам. Ако ништа друго, да се изазове сукоб између српског и бошњачког народа да би Босна и Херцеговина остала протекторат НАТО алијансе. Том циљу служи оно што је урадио крајем јула у Босни и Херцеговини одлазећи високи представник међународне заједнице (тачније, ВБ, САД и ЕУ), када је наметнуо одлуку о изменама Кривичног закона у БиХ, чиме је негирање геноцида кажњиво (само се злочин у Сребреници назива геноцидом, што је бесмислено, али потребно србофобима).     

Бошњаци који мрзе Србе и Републику Српску, радосно су дочекали ту одлуку и верују да ће се Срби брзо одљутити и сарађивати са новим високим представником. Да ли су, овог пута, погрешили Бошњаци који тако размишљају? Да ли ће победити аутошовинисти? Спорну одлуку високог представника Валентина Инцка, иницирали су Лондон, Берлин, Вашингтон и Брисел  – престонице неких од најгеноциднијих држава на свету. У Белгији су и после Другог светског рата постојали зоолошки вртови са децом из Африке. Злочин у Сребреница не може да се пореди и изједначи са Аушвицем или геноцидима у Африци и Северној Америци, или Јасеновцем, Јадовном и Пагом, да не помињем злочине и геноциде Османлија – дакле, са геноцидима које су спровели они који сада српски народ називају геноцидним. Сребереница не може да се пореди са њиховим геноцидима – у Сребреници није било геноцида. Нико од њих нема право да држи било какве моралне лекције српском народу. Само аутошовиниста то може да дозволи и да осећа стид пред њима. И патриота осећа стид због злочина које су учинили неки Срби током рата, али пред прецима и Богом. Пред Богом имамо чега да се стидимо, а непријатељи могу само да се стиде пред нама.

Као одговор Републике Српске, Скупштина РС усвојила је два закона, са циљем да стави Инцкову одлуку ван примене. Предлагачи закона су сви посланички клубови. Република Српска је јединствена по овом питању, све странке у РС су патриотске. Република Српска има и бољу опозицију, и бољу власт, него Србија (кад би опозиција сменила Додика, не бих бринуо за будућност РС). Државотворни политичари, кад прети спољашња опасност, националне интересе стављају испред дневне политике и сујете. Надам се да ће и Београд бити слободан попут Бањалуке. Република Српска не може више од овога и неће још дуго остати слободна од спољашњег окупатора, ако се и Београд не ослободи. Београд ће бити слободан кад на власти у Србији буду људи који смеју да кажу да у Сребреници није било геноцида, већ великог злочина (који, наравно, осуђују, као и све злочинце), и желе добре односе са суседима (и наравно, да се боре против корупције, да поштују људска права…).

Ако Срби из РС остану одлучни да не поштују одлуке високог представника, мислим да Бошњаци неће желети да угрозе опстанак БиХ и да ће схватити да БиХ може да опстане само ако не буде протекторат. Кад буду гласнији Бошњаци који нису србофоби и не мислe да је РС геноцидна творевина, онда ће и међу Србима бити мање националиста који траже независност Републике Српске. Од Бошњака највише зависи будућност БиХ.

Последња одлука Валентина Инцка делује као очајни покушај да се спаси што се спасти може. Не постоји ниједан разлог да канцеларија високог представника постоји или да БиХ остане протекторат. Наше је да будемо одлучни и јединствени што се тиче одлуке високог представника у БиХ и да оставимо пружену руку помирења бошњачком народу.   

Лично сам против поделе Босне и Херцеговине и волео бих да дође до помирења између српског и бошњачког народа, и да буду бољи односи између Федерације БиХ и Републике Српске, и Босне и Херцеговине и Републике Србије, али као реалан човек не одбацујем и поделу БиХ, ако Бошњаци не желе добре односе са Србима и желе да укину РС. Можда ће и Европа да се подели! Можда се само Европа подели, а БиХ да остане заједничка држава српског и бошњачког народа и део неког новог блока, уније или савеза држава где би биле и Србија и Црна Горе, дакле, све три државе у којима живе и Срби и Бошњаци. Верујем да већина Бошњака у БиХ не жели да Босна и Херцеговина остане колонија Империје и да не жели још један рат против Срба. Постоје и Бошњаци који воле Србе. Ако Бошњаци желе лоше односе са РС и да БиХ остане НАТО протекторат или колонија, Федерација БиХ ће остати без Бошњака, због тога што ће већина Бошњака отићи на Запад, због новца.

Ово је преломни тренутак у савременој историји овог дела Балкана, можда целог Балкана. У Србији, власт и већи део опозиције нема ту свест и зато нема одлучне подршке српском народу у Републици Српској. Надам се да ће се ускоро то променити – да ће тајни планови НАТО држава све теже пролазити на Балкану, исто као и планови корпорација попут Рио Тинто, тј. да ће нове генерације и нови лидери побеђивати лукаве Енглезе и остале лукаве Латине и у умном рату. Балкан је у много чему одувек био испред западне Европе.   

Дакле, ако српски народ сад одоли овом притиску (геноцидних) Западноевропљана да се српски народ означи као геноцидни народ и трајно покваре односи између бошњачког и српског народа, тј. ако однесемо прву победу у умном рату, међусобне спорове решаваће Бошњаци и Срби без утицаја странаца, то се може проширити на цео Балкан или већи део Балкана, све док Балкан не буде припадао само Балканцима. Осим тога, као што видимо, наши северни суседи – државе Вишеградске групе – све су даље од Европске уније и ЕУ их све мање жели. Може да се каже да Западноевропљани никад нису желели или да више не желе да приме Србију и Босну и Херцеговину (и Северну Македонију и Црну Гору) у ЕУ (а можда би избацили и Бугарску и Румунију, можда и Грчку, из ЕУ). Русија захтева да се укине функција високог представника у БиХ. Чак се и Кина укључила у тај спор. Како да се овај део света ослободи окупације Империје са Запада, а да не постане колонија нове империје са Истока? Једино удруживањем држава средње, источне и југоисточне Европе…

Ако победи мудрост и дође до помирења између српског и бошњачког народа, за Балкан и овај део Европе долазе бољи дани. Толико су важни односи између Бошњака и Срба. Само добри односи доносе бољу будућност и једном и другом народу (на пример, у економији –српски привредници и амбасадори могу да отварају бошњачким компанијама тржишта православних држава, а бошњачки привредници и амбасадори могу да отварају српским компанијама тржишта исламских држава). Да ли постоји критична маса, и у бошњачком, и у српском народу, која више неће радити оно што Империја жели (или, неће дозволити да на власти буду квислинзи), него само оно што је добро за државе и народе у којима живе и Бошњаци и Срби?   


Никола Варагић: Срби, Црногорци и Бошњаци

5 јула, 2021
Никола Варагић

У рату у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године, што се тиче сукоба између српског и бошњачког народа, било је страшних злочина, злочине су чинили и Срби и Бошњаци, али није било геноцида и нема колективне кривице. Сигуран сам да у српском народу, а верујем да у бошњачком народу, никад није постојала већина која је заговарала геноцид или подржавала екстремисте који су то желели.   

Екстремисти су постојали и на једној и на другој страни, чињени су страшни злочини, али ти екстремисти никад нису представљали своје народе, никад нису имали већину на својој страни. Распад СФРЈ у српском народу изазвао је страх да ће да се понови геноцид над српским народом, као у Другом светском рату (показало се да је страх био оправдан кад је почео рат у Хрватској), зато је било злочина и освете са српске стране и у рату у БиХ, што је недопустиво. Они који су учинили такве злочине учинили су да личимо на непријатеље, а они то једва чекају да нас прикажу као горе од себе (попут Хрвата).

Када се погледа број и српских и бошњачких жртава у односу на број становника, види се да у рату у БиХ није било геноцида. Геноцид не може да се догоди над малим делом неког народа, из једне општине. Геноцид се догодио над целим народом који живи у тој држави, кад је други народ војно надмоћан и спроводи геноцидну политику, или се није догодио. Или се догодио геноцид над бошњачким народом у БиХ, односно, над српским народом у БиХ, или се није догодио геноцид. Бесмислено је, није логично, да се геноцид догодио у једној општини, над мање од 1% неког народа. Ако је у Сребреници био геноцид, онда је био и у Сарајеву где су Бошњаци убили око 8 000 Срба, направили 123 логора за Србе и на крају протерали 120 000 Срба. Али, нико не каже да је у Сарајеву био геноцид. Убијани су Бошњаци у Сарајеву, као и Срби у Братунцу и Сребреници. Сребреница није Јасеновац. У Сребреници се догодио страшан злочин, за сваку осуду, али није био геноцид као у НДХ.

Срби и Бошњаци морају да престану да користе реч геноцид кад се говори о рату између ова два народа у БиХ. Две војске биле су у рату, на крају рата поделиле су територију, али ниједан народ није истребљен. Мислим да се наши народи не мрзе толико, и да Бошњаци мање мрзе Србе, него Хрвати и Албанци. Зато је у српском народу највећа мржња према Албанцима и Хрватима. Црногорци су све ближи Хрватима и Албанцима. Циљ је да Срби и Црногорци и Срби и Бошњаци немају добре односе и да те три државе буду нестабилне.    

То је суштина Резолуције о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе – мржња према српском народу, политика „завади па владај“ између Срба и Црногораца, и Срба и Бошњака. Посланици који су гласали за ту резолуцију само су спроводили наређење које су добили са Запада. Међу тим посланицима има доста србофоба који траже помоћ Запада да униште СПЦ. Смешно је кад неко из Подгорице каже да неће да слуша наређења из Београда, а још смешније кад власт у Београду критикује нову владу Црне Горе, кад знамо да обе владе или обе државе слушају наређења која добијају из САД и ЕУ.

Они који кажу да се у Сребреници догодио геноцид или су глупи, или свесно то говоре јер мрзе српски народ и СПЦ. То је освета фашиста и нациста, које је српски народ разбио у светским ратовима. Међутим, фашисти и нацисти били су јачи већ после 1945. године, још јачи после 1990. године, а без отпора Срба раде шта хоће после 2000. године. За то време, слабу Србију и слабе Србе силују непрестано. И још од жртве праве злочинца – српски народ, који је доживео геноцид, фашисти и нацисти представљају у свету као геноцидни народ. И само томе служи прича о „геноциду“ у Сребреници, и цео наратив о Србима као јединим кривцима и јединим лошим момцима у рату у СФРЈ. Због тога никад не осуђују злочине и злочинце над српским народом и српске жртве сматрају мање вредним.

Кад неки Срби то тврде, то значи да немају кичму, или су се заљубили у своје силоватеље. Такви људи воде Србију деценијама, зато је Скупштина Србије, такође, донела резолуцију о Сребреници. Нико из Србије сад нема право да се љути на Црну Гору. Непријатељи или центри моћи из света и региона који не желе да се сазна истина о рату у СФРЈ, а желе да виде Србију сломљену и на коленима, сигурно неће одустати све док Србију воде људи са стокхолмским синдромом, тј. квислинзи који служе окупаторима и сарађују са Милом Ђукановићем. Не смемо да дозволимо да се у односе са другим државама мешају српски шовинисти, квазинационалисти и ратни профитери. Ако би Шешељ, Жељко Митровић, Миша Вацић и њима слични сад отишли у Црну Гору да бране Србе, Срба више не би било Црној Гори. Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере. Влада Црне неће опстати ако не потпише Темељни уговор са СПЦ и не победи мафију; српске странке неће победити ДПС и очистити Црну Гору од криминала ако траже помоћ Вучића и СНС.

Српски народ не сме да прихвати антисрпску пропаганду. Наш задатак је да не дозволимо да се шире лажи о српском народу, које шире непријатељи српског народа (тј. србофоби, фашисти и нацисти), и да се суочимо са истином о злочинима почињеним у име српског народа. Једино су Срби одговарали за злочине, Србија је испоручила своје лидере у Хаг, али, само зато што је изгубила рат. Са нашом мрачном страном морамо да се суочимо без икаквог притиска или подстицаја изван нашег народа. После тога, лакше ћемо се борити са непријатељском пропагандом, сазнаће се истина о српском народу и истина о ратовима на простору бивше СФРЈ. Када се сваки народ буде суочио са мрачном страном своје прошлости или историје, може да се говори о помирењу између народа на простору бивше СФРЈ и Балкана. Срби, Црногорци и Бошњаци не морају да живе у истој држави, као један народ, али не морају ни да се мрзе и да ратују, јер тако сви пропадају и сви ће остати под окупацијом Империје (великих сила и наднационалних корпорација).   

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дозволе да дође до помирења између српског и бошњачког народа и добрих односа између Србије и Црне Горе и да се у српском народу прими антисрпска пропаганда. Међу Србима у Црној Гори појавили су се нови лидери, исто тако и међу Србима у Републици Српској, још само да се појаве и на власт дођу неки нови, бољи људи у Србији. Кад српски народ буду представљали такви људи, надам се да ће се и у црногорском и у бошњачком народу појавити неки нови и бољи људи као представници тих народа, и да ће међусобне  спорове да реше као браћа, као породица. Наше је да стварамо услове за помирење, услове да посланици скупштина Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине заједно напишу и донесу резолуцију којом осуђују све злочине и злочинце и одају поштовање свим жртвама у рату у БиХ. Тек после тога може да се реши статус КиМ и српско питање у Хрватској.


%d bloggers like this: