Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


%d bloggers like this: