ПОРОДИЦА

9 фебруара, 2013

 

Бошко Обрадовић: Посебно Косово чију пропаст такође треба зауставити

Зашто нам хитно треба патриотски политички блок

(…) Процес успостављања границе и царинског система са КиМ је много одмакао, а следи гашење српских институција на КиМ и давање сагласности тзв. Косову на чланство у УН. Овај захуктали процес не може зауставити ниједна од наших парламентарних или ванпарламентарних политичких или невладиних организација самостално, док једино заједничким снагама можемо постићи да се овај процес успори, а можда и заустави. Што се тиче урушавања наших породица: беле куге, дужничког ропства и одузимања имовине најсиромашнијих, даљег упропаштавања домаће привреде, пољопривреде и села, кажњавања трудница узимањем 35% од плате у време трудничког боловања, отпуштања жена које остану у другом стању, медијске идиотизације, пандемије незапослености – то је посебно Косово које имамо и чију пропаст такође треба зауставити.

ProjekatSrbija2

………………………………………                     ***

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POLITIČKI SMISAO VUČIĆEVE AKCIJE

(…) U funkcionisanju prethodne vlade kriminal je bio toliko važan elemenat da Cvetkovićev kabinet, osim što se može oceniti kriminalnim, bez tog vezivnog materijala ne bi funkcionisao ni tri nedelje, dok je s njim gurao pun mandat. Smisao te vlade, gledano iz ugla njenih stranih arhitekata, sastojao se u samo dve tačke. Prva je bila slamanje otpora puzajućoj predaji Kosova, koji je po odlasku Koštunice još uvek koliko-toliko postojao i u srpskim institucijama i u javnom prostoru. Druga je bila držanje Rusije što dalje od Srbije, naravno, pre svega u funkiciji realizacije prve tačke.

Za to vreme, u Srbiji je eksplodorala kriza, koja je smanjila i političku i finansijsku moć prezaduženih oligarha. Gro novca koji je stizao u zemlju nije više bio proizvod bio kakvog rada, proizvodnje i stvaranja vrednosti, već enormnih stranih zaduživanja, koja su se slivala u državni budžet. Pošto je bezmalo jedini novac, dakle, prolazio kroz državu, ko je iz tadašnje vlasti mogao da odoli ambiciji da obriše petooktobarski dualizam između političke i finansijske moći – dakle političara i oligarha. Pare i politička moć su, više nego ikad, bile na jednom mestu.

Tako smo dobili novu generaciju oligarha, koji nisu bili ni poslovni ljudi ni finansijski špekulanti, već redom političari – od Tadića i Rakića, preko Đilasa, Šapera i Krstića, zatim preko bezveznjaka poput Dulića ili Bajatovića, pa još do Pajtića i njegovog ravničarsko-crnogorskog ganga, zatim Dušana Pet Odsto Petrovića, Šutanovca i ostatka lokalne ekipe, sve do direktora velikih državnih kompanija i privatnika koji su, povlačeći kredite iz banaka koje nisu morali da vraćaju, bili na usluzi vlastima. (Naravno, ne radi se o intelektualnim uslugama, već o kešu.)

Tako je stvorena nova generacija posednika keša u Srbiji. Svi oni kupovali su kod stranaca svoje ulaznice tako što je svaki u svom resoru pomagao ili bar nije smetao puzajućoj predaji Kosova. U toj razmeri mogao je da zagrabi iz budžeta, i, sve dok su isporučivali prvo, mogli su da se naplaćuju koliko su hteli. Na taj način dogodila se nesaglediva pljačka države: sa jedne strane, bila je to politička pljačka, koja se ogledala ne samo u prepuštanju kosovske tapije nego i svakog državnog i nacionalnog interesa. Zuzvrat sticali su pravo na drugu pljačku – budžeta Srbije, koji se izlivao preko državnih banaka, javnih nabavki i privatnih kompanija povezanih sa državnim računom i žutim baronima.

(…) E sad, jedni Srbin koji je bio i na K-ulazu tog sistema (Kosovo) i na njegovom K-izlazu (Keš) bio je Miki Rakić, tip koji se sve uredno beležio, slagao u fioku i uz pomoć toga vladao. Naravno, sve o tome su znali i stranci, koje danas svakako valja pohvaliti zbog toga što zahtevaju istrage, ali zbog toga što ih ne zahtevaju protiv najvećih, već samo nekih lopova i prodavaca državnog interesa i što ih to nije interesovalo dok su od žutih ubirali politčke i ekonomske dobitke u Srbiji, treba biti veoma skeptičan i prema njihovoj motivaciji, i dobrim namerama, a najviše prema njihovom cilju.

Taj sistem, logično, bio je i skup i neodrživ, posebno kad među tadićevcima nije više bilo snage da isporučuju kosovske zahteve strancima. Tada su na scenu stupili naprednjaci, sa kojima je napravljen praktičniji dil. Oni, naravno, treba da nastave sa isporučivanjem Kosova, a zauzvrat ne dobijaju pravo da nastave pljačku – istini za volju nije ni ostalo mnogo šta za pljačku, mada uvek se ponešto nađe – nego da hapse svoje prethodnike. Ne sve, naravno. Onaj ko je primetio da se tadićevci ne hapse, treba da zna da to neće biti stvar zahvalnosti Brisela i Vašingtona, već stvar suštinskog nepoverenja u naprednjake, koji u saradnji sa strancima još nisu prešli tačku sa koje nema povratka.

(…) Udarajući na Dačića, dakle ne baš na sam centar Tadićevog nakaznog sistema, Vučić je udario, možda i ne nameravajući, na sam sistem. Naime, kad se pokazalo kako se Dačić viđao sa Šarićevim čovekom, i to da bi ga obaveštavao da li se protiv klana vode istrage, nije trebalo mnogo, a da se pokaže da vest i nije tako nova. Rakić ju je odavno imao u svojoj fioci – možda je čak i sam dao Vučiću – a sve o tome znao je i sam Boris Tadić. n1110576160_30172536_7739709Nije tu reč ni o kakvoj slučajnosti, već o samim osnovama sistema, koji, kako nam Tadić i Rakić pokazuju, pokušava da izruči svoje niže delove (Dačića) da bi spasao sebe. Ali to nije moguće: Dačić neće biti poslednji koji se video sa Bananom, kao što neće biti ni poslednji za koga su Rakić i Tadić to znali. Pitanje je samo koliko još puta će Rakić da kaže kako je znao i šta je znao, pa da se vidi kako je zapravo Tadić vladao.

Dakle, gde god da je Vučić da pipnuo, konac je počeo da se para. Možda sada od toga najviše vrište Dačić ili neko njegov, ali taj izvučeni konac koji se para će da vodi do Rakića, koji je srce mraka koji je vladao Srbijom od 2008. godine. Iako radi ono je moguće i što mu je na neki način dozvoljeno, Vučić, zahvaljujući činjenici da je taj sistem imao svoju jasnu kriminalnu piramidu, automatski razvaljuje sistem. Otuda, on danas može i da štedi i da hvali Rakića, ali svaki korak, svaki uhapšeni i diskreditovani Tončev vodi prema Rakiću, tako da će u finalu te priče Vučić natrčati na Mikija. Ili će ovaj na Vučića, tek tu, po definiciji, koegzistencije na srednji rok neće biti. (…) Rat među njima dvojicom se neće moći zaobići, pre ili kasnije. (…) Stranci od Vučića žele kontinuitet sa prethodnom vladom i u to investiraju otvarajući u širok prostor. (…) Rečju, njegov rezultat mogao bi da u zbiru više bude diskontinuitet nego kontinuitet, jer se njima otvara jedan ogroman i sve veći prostor evropskeptične i kosovske Srbije. Taj prostor je toliko bitan da bi pitanje svih pitanja za Srbiju moglo da bude to ko će u taj prostor ući. Jer, ako on na izborima bude usitnjen kao na prošlim, Vučićeva akcija mogla bi da ima toliko razorno dejstvo da Srbija neće moći da je preživi. Ako se taj prostor ukrupni, u njega će ući snaga sa kojom će, bila ona u vlasti ili ne, naprednjaci morati da se dogovaraju i o Kosovu i o svemu ostalom. Ako neće, tada će morati protiv te snage da se ujedinjuju sa Đilasom i Rakićem, a pitanje je zašto bi Vučić rušio slabog Dačića, koji bi mu dao sve za malo vazduha, da bi pravio vlast sa jakim Rakićem, svojim prirodnim protivnikom.

(…) Ako Koštunica ostane na sedam odsto, opet neće biti najvažnije hoće li sa Vučićem ili protiv njega. Ako bude išao s njim, Vučić će ga pojesti tako sitnog; ako ne bude, nestaće sam od sebe. Jer, ako se to usitnjavanje dogodi, ako ne bude okupljanja na patriotskom polu, nacionalna opozicija moraće da odgovori na najneprijatnije od svih pitanja koja može da zamisli: da li su oni na tom mestu, slabi, podeljeni i nedelatni, zato da bi spasili Srbiju ili da bi zatvorili mesto onome ko zaista hoće da je spase.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-sansa-i-pretnja-ili-politicki-smisao-vuciceve-akcije.html

………………………..                           ***

 

Svetislav Basara: ONO i DSZ

Pročitah danas (četvrtak 07. 02.) tekst Vesne Pešćić na Peščanikovom sajtu i duboko se zamislih nad dubinama svoje političke naivnosti. O čemu govori Vesnin tekst? O aferi Dačić, o čemu drugom. Vesna je, naime, prva otkrila šta se iza brda valja i zašto se plete svilen gajtan za Dačića. Dačić je, naime, otišao predaleko u pregovorima sa Tačijem, što je zapretilo da normalizacija odnosa i pomirenje dvaju naroda – noćna mora beogradskih, slavskih tutumraka i govnara – konačno postane java. Zato su se govnari i tutumraci sastali u nekom mutlaku i tu, u mutlaku, sastavili katil ferman za premijera.

Eto, cenjeni publikume, šta biva kada popusti borbena gotovost. Ja, inače – poučen gorkim iskustvima iz prošlosti – pažljivo pratim svako dviženije u vlaškomagijskoj sekti koja se predstavlja kao DSS, jer dobro znam da je – čim se tamo uzmuvaju – na pomolu neka nesreća iz koje DSS namerava da izvuče korist.

A ovih je dana, pa i meseci, DSS-ov Šturmštafel bio baš aktivan. Cela stvar je dostigla vrhunac u trenutku kada je eks-Rajhskancelar lično blagoizvoleo dići guzicu i doći u emisiju hiperkooperativnog Nenada Stefanovića. Odmah da vam kažem, emisiju nisam gledao, eks-Rajhskancelara mi je zasenio Rajhspicopevac, a za gledanje i jednog i drugog vaistinu više nemam stomak. Nađite to na internetu, ako vas interesuje, ja se vraćam na temu.

Na večno vraćanje istog. Ovako, dakle! Kao što sam napred pomenuo, turbonacionalni govnari iz famozne slavske čaršije, čija se moć neprestano potcenjuje (ali i precenjuje) zaključili su da je stabilnost srpske truleži opasno uzdrmana, da je samo pitanje meseca kada će se dobiti i datum za pregovore,

pa je pala odluka da se tome blagovremeno stane na put. Ionako dobrano deranžirani SPS-ovskim i SNS-ovskim preterivanjem u evroentuzijazmu, slavski govnari su zaključili da to tako više ne može i da se tome mora stati na put.

Nisu se baš, kao u Đinđićevom slučaju, odvažili na ekstremne mere (policijska akcija „Sablja“ bila je poučna), pa su se umesto egzekucije odlučili za neobrijanu mindžu. To, naravno, nije bilo dovoljno, pa su Ivici pripisali kontakte sa kriminalcima i tako mu zapretili maricom. Što će, po svemu sudeći, biti dovoljno. Sve me nešto, cenjeni publikume, kopka da li je lideru u kooperatvnom voditeljstvu, Stefanoviću, palo na pamet da Rajhskancelara upita s kim se sve on sastajao i s kim je sve imao kontakte.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ono_i_dsz.881.html?news_id=255630

…………..                        ***

 

Zoran Panović: Državni udar

Aktuelna vlast Srbije ući će u istoriju i iz razloga što je za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tako okarakterisali. Prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je premijer Dačić. Ako postoji olakšavajuća okolnost u odnosu na neka druga vremena, ovoga puta kao da nema elemenata puča. Još niko nije pomenuo aktivne i uticajne generale da su šurovali sa Šarićevim klanom.

(…) Zbog sivih zona SPS, kao u noćnoj mori otvorila se na momenat sablasna ideja rekonstrukcije Vlade. Po tom apokaliptičnom scenariju, Dačićeva koalicija morala bi da odstupi iz Vlade, a da u nju uđe Demokratska stranka. To je pomalo pakosno primetio i lider LDP Čedomir Jovanović. Ali, iz ove perspektive sasvim je nejasno koja bi to DS ušla u Vladu? Da li ona DS koja sve više podseća na pesmu Divljih jagoda „Krivo je more“, ili ona DS koja je sa svojom dokumentacijom i metodologijom u stanju da izvede „pokušaj državnog udara“? Šta je bitnije, pitao bi se običan čovek; da li to što se Vučić i Miodrag (Miki) Rakić „gotive“ (ili su bar to radili) ili to što su Miki i Ivica iz istog sela – Žitorađe? I Đilas i Tadić energično demantuju pokušaje destabilizacije Dačićevog kabineta putem (zlo)upotrebe kontraobaveštajnih podataka ili putem drugih nemoralnih radnji. Mada, zdrava logika govori (makar u mašti) da ako se DS na prečicu, blickrigom, ne vrati delimično na republičku vlast, onda će morati da se načeka. Miodrag Rakić još zrači „misterijom vlasti“, ali šta je Rakić ako posle raznih mission impossible mora da obilazi lokalne odbore. Ima tu neke sličnosti sa Vladimirom Bebom Popovićem. Da li biste njega mogli da zamislite bez „misterije“ da se bahće sa nekim lokalnim odborima?

(….) Samo što u našim raskolima ima nešto perverzno: Raziđu se da bi se sutra ponovo našli. Sećam se kako je bilo bizarno kad su se Vuk Drašković i Velimir Ilić nakon mučnog raskola ponovo udružili, sad kao „dve partije istog korena“, ili kad su Boris i Čedomir počeli da očijukaju. Da ne pominjemo mučne postraskolne koalicije DS i DSS. Goran Ješić je čvrstog stava da DS mora da raščisti sa Vukom Jeremićem (da ga se ratosilja). Vuk se sigurno ne sekira mnogo, jer on već sada valjda ima „tim“ i bar „nacrt“ programa. Plus što na transfer listama odlično stoji. Mada, Jeremić pokazuje još nešto, a to je da se desno krilo DS maltene prirodno regeneriše.

(…) U Srbiji i dalje nije malo onih koji ruše komunizam i zgražavaju se nad njim. Ili, kako to da nakon bar dve i kusur decenije „duhovne obnove“ društva imamo tako nekulturnu (estradizovanu) političku elitu, i opštu primitivizaciju javnog mnjenja?

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/drzavni_udar.1083.html?news_id=255626

…………..

Miodrag Rakić je čovek koji je predvodio tim za pronalaženje bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske. Miodrag Rakić (1975, Žitorađa) bio je predsednik državnog Biroa za koordinaciju tajnih službi i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme Tadića (DS). Aleksandar Vučić (SNS) i Miodrag Rakić s ponosom ističu svoje dugogodišnje drugarstvo. Svoju otvorenost za privatno druženje s neistomišljenicima Vučić je potvrdio i prijateljskim kontaktima koje neguje s Borislavom Stefanovićem (DS), bivšim šefom srpskog pregovaračkom tima za KiM.

download (1) download (2) download (3)

…………..                                       ***

 

ДСС руши СПС, можда и СНС. ”Грађанска Србија” није на страни председника СПС и владе СПС-СНС. Двери и даље под цензуром.

Vesna Pešić: Karantin i duboka ćutnja

(…) Kad se razgrne ta udbaško-mantijaška pleva, reč je o samo jednom događaju: potapanje premijera Ivice Dačića. Razlog je više nego jasan: Kosovo ponovo ide u karantin. Ko hoće da vidi, lako je čitljivo. Na B92 gostovao je Leon Kojen, koji jasno reče dobro organizovano j ispitivačici kako se nada da je sada došao kraj Dačićeve politike prema Kosovu. Pa da, uzgred još i to, ne može kriminalac i mafijaš da vodi vladu, slažu se Kojen i ispitivačica. Iste večeri, na RTS-u, da sve bude potpuno zvanično i bez ikakve dileme – glavom i bradom Vojislav Koštunica. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima.

Nataša B. Odalović: Diktatura prolet-šibicarijata

Vratimo se dr Koštunici. On trenutno dobija dosta medijskog prostora jer prosto „razume“ Vučića, Evropu (protiv koje je celim svojim bićem, ali ne i kada Evropa gura Vučića u prvi plan), a potom, poštuje i Tomu zbog Deklaracije, koja nije usvojena, ali zna se da je bila vrlo patriotska za razliku od Rezolucije i ostalih vučadija, omiljenog mu Vučića. Nedavno, slušam emisiju Most Radija Slobodna Evropa i Omera Karabega koji još tada (pre par meseci) znalački pita, na moje čuđenje: Zašto Vučić ne dira Koštunicu?

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Sva je prilika da su svi iz državnog vrha Srbije, nekada kao i danas, na neki način u vezi sa nekim oblikom kriminala. Sva je prilika da čitavom privredom Srbije u dobroj meri kolaju nezakonito stečeni novci. Dačić svakako nije sam u tome. (…) Pošto je to tako, svako pozivanje nekog domaćeg političara na odgovornost zbog njegovih veza sa kriminalom mora sa sobom da nosi pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje, gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni. Druga, podjednako teško ostvariva, i u mnogome sporna opcija bilo bi podvlačenje crte u vidu opšte amnestije (nije nezanimljivo razmišljati o jednoj komisiji za istinu pred kojom bi političari svedočili o svojoj umešanosti u kriminalne poslove u zamenu za oslobađanje od kazne); neka vrsta nulte tačke posle koje bi svi morali da poštuju zakon. Tu nultu tačku, razume se, može definisati samo država koja je bitno drugačija od ove u kojoj živimo. Ako se, pak, utvrđivanje odgovornosti sprovodi selektivno, onda nije reč ni o kakvom principu, nego o pukom obračunu na vrhu, u želji da se poluge prerogativne države prigrabe samo za sebe.

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Вођење унутрашње политике, привреде, културе, спорта, и много тога другог, док је био на власти, није зависило од окупатора и сарадника окупатора. Зависило је, једним заиста великим делом, од Коштунице као председника Владе, од ДСС као владајуће странке, и наравно, од интелектуалне и привредне елите која није део ДСС али јесте део владајуће елите у Србији и била је део власти у тадашњој Србији коју је предводио ДСС. Резултати рада те Владе и те елите су јако лоши. Примери: 1. они су у великој мери одговорни за малверзације у предузећу Колубара, 2. они су за председника Србије довели Бориса Тадића. То су чињенице – велика корупција која није зависила од странаца или домаћих издајника, већ и од патриота и великих православаца, као и то да су блиски сарадници Коштунице академици Ћосић, Тадић, Бећковић, професор Мићуновић, итд., људи поред којих је одрастао Борис Тадића. Они су га најбоље познавали. Дакле, одговоран је (одговорни су) за слаб учинак у борби против корупције и непотизма, за наставак негативне селекције у друштву.

Како се стварају наследници

Вук Јеремић је ученик Бориса Тадића. Борис Тадић је ученик  академика  и комуниста који су дошли на власт 1945. уз подршку Запада и комуниста. Вук Јеремић се савршено уклапа у профил потребан окупатору: потомак угледне муслиманске и комунистичке породице из БиХ, политички растао унутар Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, министар постао за време владе Демократске странке Србије, а све ове странке настају из круга комуниста и оних који су њих довели на власт 1945. године, школован на Западу, супруга позната тв водитељка на РТС-у, деловање за одбрану КиМ и као министар и сада у УН своди само на државе Трећег света… Брани Космет а сва врата свих српских медија који раде за стране окупаторе су му увек отворена, Запад му не замера много, чак је и неким западним политичарима симпатичан…

>

 ”Србијом влада сто породица”

 

 


Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

26 јануара, 2013

O građanskim tragovima kočenja

Ištvan Kaić 

Desetak dana nakon što su privedeni Miškovići, Dejan Ilić otvara svoj tekst na sajtu Peščanika sledećim rečima: „Hajde da na početku izađemo u susret očekivanjima i brzo završimo sa tim. Aleksandar Vučić je jeftini prevarant kome na ruku ide očajna situacija u Srbiji“ (…) Naravoučenije glasi: prvi potpredsednik vlade je prevarant sam po sebi jer je u prošlosti imao drugačije, ili dijametralno suprotne političke stavove nego što ih ima danas, i šta god da radi u budućnosti ne može tu činjenicu da promenion je prevarant,  i to za sva vremena.

(…) Umeli smo da se smejemo nacionalistima zbog njihovih mitologija o Velikoj Srbiji, nebeskom narodu i Kosovu. Sada, posle izbora otkako je izgubila, ne otkrivamo ništa drugo nego da i „građanska opcija“ i te kako ima svoju mitologiju u koju se kune, za koju je spremna da laže, krade, korumpira i zataškava.

(…) Miljenko Dereta, nekada civilni aktivista, misli da ulazi u pokret Preokret i postaje narodni poslanik zbog toga što se njegova „sopstvena uverenja“ i ciljevi poklapaju sa uverenjima i ciljevima Liberalno demokratske partije.

(…) Na taj način, nepovratno dezavuišući označitelje poput „nevladina“ i „neprofitna“, Dereta i Biserko su kontaminirali i unakazili sami sebe, učinili svoja politička viđenja irelevantnim, jer sve što misle mora se od sada poklapati sa stranačkim ciljevima, pod kontraverznom i još malo pa neupotrebivom parolom „sopstvenih uverenja“.

(…) Stav Peščanika uvek je bio da se mora praviti otklon od političkog terena, da se održi jedna konstantna obazrivost, uzdržanost i sumnja. Ali šta je ta sumnja? Nije li i ona samo neka vrsta fotografskog negativa čežnje za stabilnim označiteljem, tj. imenom? Jer sumnja je uvek upravo sumnja u nečiju iskrenost, u istinitost. Dakle, ona stalno upućuje na neki referent koji joj nedostaje, pa stoga tom referentu i robuje. Ona zato delimično sa sobom povlači i labilnost „sopstvenih uverenja“. Slično je i u Gadamerovom hermeneutičkom konceptu gde se tvrdi da ne postoji autoritet (tj. ime) dok se to ne zasluži. Ali šta znači zaslužiti, ako ne opet samo način da u jednom trenutku to ime na osnovu svojih postupaka dobije prioritet označavanja, a potezi koje će povlačiti nakon toga – pretplaćenu amnestiju.

Dakle, problemi su isti kao i na drugoj strani, niko dakako nije imun od imena.

Potrebno je uraditi suprotnu stvar – ne popuštati toj želji imenovanja, prisvajanja najbližih i najlakših zaključaka, odbaciti uvrežena mišljenja. To je šansa i prednost ljudi koji uporno istrajavaju „sa one strane“ politike; blokirati cementiranje značenja u imenu, osloboditi ga od subjekta, ličnosti, psihologizma i ideologije. Uspostaviti sosirovsku barijeru (u formuli S/s) i ne dozvoliti da označitelj tako lako proklizava u označeno. Pustiti ga da započne svoj sopstveni lanac bez nužde da se pošto-poto odmah dohvati svog para, i tako raspolutiti aktuelnu degeneraciju postizbornog „građanstva“.

Niko bolje nije udario u srž ove „građanske“ dekadencije nego premijer Srbije Ivica Dačić kada je izjavio da je najveći poraz za one koji su izgubili izbore to da će ih u Evropsku uniju uvesti baš oni protiv kojih su se borili Petog oktobra. Dakle, ni čelnicima te Evropske unije više ne smetaju imena na vlasti dok god Srbija usvaja znanja i iskustva od zemalja koje su nekada u istoriji prolazile kroz ono što i mi. Ako su oni to mogli da shvate, može li to da učini i još uvek upotrebiv ostatak naše „građanske opcije“, ili je i on pak zauvek izgubljen u njenim tragovima kočenja?

http://pescanik.net/2013/01/o-gradanskim-tragovima-kocenja/

………………………….

 

Politika iznenađenosti i uvređenosti

Muharem Bazdulj 

Svi znamo takve ljude. Ako nam nisu dragi, reći ćemo da su teški i nemogući, ako smo im pak naklonjeni, reći ćemo da su malo preosjetljivi. To su ljudi koji se, najkraće rečeno, lako vrijeđaju, nikako ne podnose šalu na svoj račun i u apsolutno svemu pronalaze neku aluziju ili strelicu uperenu u sopstvenom pravcu.

(…) Ima, međutim, i cijelih društvenih grupa koje se u javnom životu tako ponašaju.  (…)  Nekako u isto vrijeme u New Yorku, na East Riveru, u sjedištu UN-a, aktuelni predsjedavajući Generalne skupštine UN-a Vuk Jeremić je organizovao svečanost povodom Nove godine po julijanskom kalendaru. U sklopu svečanosti, beogradski hor Viva Vox izveo je i “Marš na Drinu”. Ova je kompozicija uvrijedila Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike, zbog – kako je kasnije sumirala agencija AFP – “nacionalističkih konotacija”.

(…) U oba slučaja, dvije manje ili više opskurne nevladine organizacije (katolička udruga Vigilare, odnosno Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike) ničim izazvane nastupaju kao atestirani predstavnici etno-religijskih kolektiviteta. Niko nije anketirao katolike u Hrvatskoj, odnosno Bošnjake u Sjevernoj Americi o njihovoj eventualnoj individualnoj uvrijeđenosti, dovoljno je bilo objaviti nekakvo saopštenje pa da lavina krene. A kad lavina krene, onda je spasavaj se ko može.

(…) Neće ovdje biti sretnije budućnosti ako se bude insistiralo na rutinskoj uvrijeđenosti, na konstantnom perpetuiranju pozicije žrtve, na stalnom plakanju na ramenu “velikom bratu” iz međunarodne zajednice. Stotine su godina prošle otkad je Kant znao da zrelost počinje od tačke napuštanja samoskrivljene maloljetnosti. Vrijedi to jednako za pojedince i za zajednice.

Oslobođenje, (BiH)

http://pescanik.net/2013/01/politika-iznenadenosti-i-uvredenosti/

………………………………………………

 

Марш на Дрину у Њујорку

Никола Јовановић

Радио у Канцеларији за европске интеграције од њеног оснивања. У периоду 2011-12 био специјални саветник министра спољних послова Вука Јеремића

Као често пута у својој историји, Србија данас није само тренутно стање, већ пре свега пројекат и визија, истицао је Зоран Ђинђић јуна 2002. године. Уочио је врло јасно да уколико сведемо Србију само на актуелно стање, на ,,фактицитет”, ризикујемо да видимо себе у огледалу као болесника и као проблем, па би нас и други тако видели и третирали… Зато је неопходно да је разумемо као потенцијал, као оно што би могла да буде, уколико постоји визија и уколико се врати себи. Да би се вратила себи каква је била и каква би могла да буде, мора бити слободна да негује своју традицију, да се инспирише својом баштином и да реализује легитимне интересе.

(…) Станислав Бинички је 1917. године примљен у Музичку академију Француске због компоновања „Марша на Дрину”.

http://www.politika.rs/pogledi/Nikola-Jovanovic/Mars-na-Drinu-u-Njujorku.sr.html

…………………………

 

Dedina sekira u njihovim rukama

Dragoljub Žarković

(…) Srbija se, recimo, još batrga oko odnosa sa Crnom Gorom, Hrvatskom i posebno federacijom Bosne i u grčevima Tome Nikolića porađa se neka druga politika, mada svaki put taj porođaj liči na carski rez. Mora da ga duboko zaseku, mora da se vidi da ga boli, samo što nam ne namigne: eto, šta sve trpim zbog vas!

Rekao bi čovek da je reč o imperijalnoj uobraženosti srpske političke elite. Ima i drugih, manje konkretnih potvrda o neshvatanju mena dedine sekire.

Čitave političke grupacije gotovo samoubilački istrajavaju u šablonizovanju političke scene u okvire pretpetoktobarske Srbije, slabo uviđajući da od novih perjanica srpske politike ne mogu da naprave Slobodana Miloševića.

Teško je objasniti, osim ukoliko nije reč o vrlo ličnim interesima, toliku upornost u traganju za arhineprijeteljem. Takav politički pristup aktuelnoj politici zamagljuje i sasvim umesne kritike i primedbe ovoj vladi i, u suštini, vodi u političku defanzivu.

(…) Pragmatičan pristup Ivice Dačića i Aleksandra Vučića svakoj novotariji onih koji su uobrazili da upravljaju svetom nije loš u smislu promene ovdašnjih političkih navika. Ono o čemu moramo da mislimo jeste cena odnosa unutar Srbije. Ako njih dvojicu, s dedinom sekirom u rukama, podržava takozvana međunarodna zajednica, to još nije razlog da se ta sekira overi na našim vratovima, jer svet ne zanima šta naši misle o vašima.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094326

……………………

 

Kako razvodniti pravdu

Teofil Pančić

(…) To su valjda ti slavni ministri „vlade koja nas uvodi u Evropu“: ljudi koji sline od oduševljenja pred Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Ali nema veze, zapravo ni to ni bilo šta drugo nema nikakve veze, jer sve dok je „Ivica kooperativan oko Kosova“ (kao da mu je nešto drugo preostalo?!) i dok Vučić u sadejstvu s tabloidima hapsi po kućama, ima svi da budemo ekstatično prezadovoljni, u protivnom će Jedna Gospodža mnogo da se ljuti na nas što smo tako nezahvalni na sreći koja nas je obasjala.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1094327

……………………………….

 

Levičarstvo za početnike

Kontrapunkt/Lawrence Jarach

(…) Ono što nedostaje u svim ovim različitim vrstama levičarenja je razmatranje individue… Nažalost, bukvalno svi socijalisti isključivo pretpostavljaju kategoriju Radnika i Seljaka kao kolektivne klase – masu koju treba oblikovati i usmeriti – nikad ne uzimajući u obzir želje ili zainteresovanost individualnog (muškog ili ženskog) radnika ili seljaka za ostvarivanje kontrole nad sopstvenim životom.

(…) Svim levičarima je zajedničko nepoverenje prema sposobnosti običnih (nepolitičkih/nepolitizovanih) ljudi da samostalno odlučuju o tome kako će rešavati probleme sa kojima su suočeni.

(…) Međutim, mane i problemi marksizmaiste su mane i problemi Bakunjinovog i Kropotkinovog anarhizma. Sve ovo kao da ne dotiče leve anarhiste. Oni bodro nastavljaju da promovišu stoletnu verziju anarhizma.

http://kontra-punkt.info/lektira/levicarstvo-za-pocetnike

………………………………………

 

Смисао ђинђићевске политике

Владимир Милутиновић

Уредник сајта filozofija-info

Данас као да се остварује Ђинђићево „предсказање” да ће се с нама срести у будућности. Сећам се да је нова гувернерка у кампањи изражавала поштовање према њему, Ђилас га цитира, док је Весна Пешић недавно оценила да нова влада, прва после Ђинђићеве владе, води Србију искрено у ЕУ и реалистично прилази решавању косовског проблема. Чини се да је данас политика Зорана Ђинђића прихваћена скоро од целокупног политичког спектра. Међутим, сматрам да је и поред тога ту политику потребно тумачити.

(…) Ђинђић је свакако био за брз улазак Србије у тада недвосмислено просперитетну и уређену ЕУ. Али би било погрешно мислити да је његова позиција била уздизање ЕУ у тутора који ће преузети вођење политике у Србији.

(…) Можемо сумирати да су принципи ђинђићевске политике били ови: треба имати праведан циљ у складу са интересима заједнице, прагматичан и промишљен начин да се до циља дође, самосталност у одлучивању и умереност у спорним питањима.

http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Milutinovic/Smisao-djindjicevske-politike.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Коме нису потребни нови избори?

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања?

.

Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JEDINA CRNA LISTA KOJA ZAISTA POSTOJI U SRBIJI

Džejms Petras: Socijalizam u Evropi nema antiimperijalističke karakteristike

.

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Како се стварају наследници

.

Еуро крем за генерацију која расте

Споменик у Прешеву ни Ђинђић не би дозволио!

Показују добру вољу према Србима или је ово (само) део тактике и због притиска са Запада?

Miloš Zeman: Teroristi na čelu Kosova

.

Kustendorf u Drvengradu i i Viva Vox u UN

 


%d bloggers like this: