СТАЊЕ

 

Никола Варагић

 

 

 

Ово су неки од унутрашњих проблема са којима се Србија сусреће:

Бела куга се шири, број девојака, жена и парова који се одлучују за абортус у случају да дође до трудноће све је већи; број разведених расте, расте и број деце рођене у ванбрачним заједницама која одрастају са једним родитељем; све је више разних видова дискриминација, све је више насиља у породицама, повећава се број “сигурних кућа“ за жене и децу; љубав није на цени, људе покрећу нагони и инстикти, у бракове и емотивне везе улазе због интереса, толерише се проституција, покушава се легализовати, док прељуба, неверство, постаје одлика.

Све је више соматских и психичких болесника, здравствена нега, превентивно лечење и откривање болести на самом почетку далеко је испод европског просека; све се мањи број људи бави спортом, физичка култура нестаје, све више људи има проблема са гојазношћу; спорт је у кризи, губи на популарности и атрактивности, лоши кадрови воде спортске савезе и клубове, није донет закон о приватизацији спортских клубова.

У Србији има преко сто хиљада наркомана на тешким дрогама; сигурно има преко пола милиона оних који су пробали, који повремено или стално користе марихуану, имајући у виду колико је дрога присутна у основним школама, за десет до петнаест година ова бројка ће бити (више) милионска; има више стотина хиљада оних који се често алкохолишу; више стотина хиљада (углавном жена) људи је на лековима за психичко смирење; у врху смо светске листе по броју пушача, и на оној мушкој и на оној женској листи.

Морал је низак, у друштву влада закон јачег и похлепнијег, из јавног живота је потиснута етичност (аскетика); васпитање и образовање деце и омладине, брига о деци, дуго су у другом плану те стварања више вредности и увећања наследства (не само материјалног) скоро да нема, већ се дешава супротно, оно што није пропало у опадању је и све сиромашније.

Не улаже се у науку и културу, нису на цени знање и рад; реформа образовања  споро се спроводи, са великим отпорима, иде по хоризонтали и бави се техничким питањима, пресликавајући болоњске механизме организовања школског система и наставе; недостаје вертикална реформа која би подигла ниво знања, предавача и научних достигнућа; имамо премало научника и научних института а превише научних, природних и друштвених области у којима је овој држави у свету и времену у које улазимо потребна стручност и инвентивност; у Србији има само седам посто високообразованих, европски просек је преко двадесет посто. Добро је да има доста српских научника у свету. Лоше је што не постоји државна политика која би тај потенцијал знала да искористи. Сада министарства за дијаспору и науку покушавају да нешто промене, показаће се да ли имају воље, снаге и искрених намера.

У Србији има преко пола милиона незапослених (и огроман број оних који раде на црно); више од 50% младих нема посао, врло мало њих до средњег доба напусти родитељску кућу и реши стамбено питање; све је више социјално угрожених, народне кухиње су све потребније; још увек нису збринуте све избеглице и сви ратни војни инвалиди.

Ако се у потрошачку корпу дода све што је потребно за достојанствен, здрав и културан живот преко две трећине грађана од укупног броја становника Србије је сиромашно. Зато расте задуженост грађана код (иностраних) банака.

У Србији је највиши степен корупције и непотизма у Европи (рачунајући Космет), новац постаје једино мерило вредности. Србија једина у Европи нема Закон о спречавању прања новца и квалитетан закон о финасирању политички партија; има као да нема Државну ревизорску институцију, постоји Савет за борбу против корупције који се не поштује, исто је и са службом повереника за јавност, обдусмана, антимонополском и комисијом за заштиту конкуренције, заштита потрошача не постоји…

Преко 50 % студената се не стиди да вара на испитима, због корупције у просвети и слабог васпитно-образовног система на тржишту радне снаге, у институцијама и привредним предузећима већина постају они који имају дипломе а немају знање.

Није дошло до реституције, нису до краја решени сви проблеми око четничке и комунистичке прошлости, последњи је час да се расејање и дијаспора организују, да буде решено питање гласања, одузете имовине, да се стратешки повежу са матицом и укључе у политички и економски живот Србије као равноправан члан. Досадашњи учинак и власти у Србији и организација које представљају Србију је катастрофалан.

Апатија и депресија попримају размере епидемије; све је мање узора и симбола (којих има али се девалвирају и заборављају) који би служили за пример, лична иницијатива је реткост, и то пре свега на микроплану, међу грађанима у локалу, у свом животном окружењу, мало је оних који вуку напред, и они одустану и напусте после свега проживљеног Србију. Бар две трећине младих би, да може, отишло да живи и ради у некој другој држави. Већина би да мења свет, само да не мења себе. Већина би све направила у машти, а ништа не прави око себе. Већина прља улице и реке Србије зато што баца смеће где стигне. У тој већини налазе се и многи који су безусловно за ЕУ.

Нису се сви Срби суочили са својим грешкама и неће сви да прихвате да су злочини чињени и са српске стране током ратова у бившој СФР Југославији (до трећине Срба одбија да прихвати да је у Сребреници дошло до злочина који се пред Међународним судом правде у Хагу дефинише као локални геноцид, већ прихвата само истину да је било неког малог злочина почињеног из освете за Братунац и околину), још увек се осећа мирис ксенофобије и шовинизма, зачињен тихим расизмом и верским фатализмом, док са друге стране многи сматрају да су само Срби криви, да су само Срби чинили злочине и не постављају питање (командне) одговорности руководства Словеније, Хрватске, муслиманског дела Босне и Херцеговине, Црне Горе, лидера косметских Шиптара, САД и НАТО-а за злочине и грешке почињене ’90-тих 20. века на југословенском простору. Овим Другима, не сметају злочини који су почињени над Србима, не притиве се џелатима, они Први оправдавају све злочине и лоповлуке почињене у име “Српства“. И Први и Други доминирају српском интелектуалном и политичком сценом и штете српској држави и српском народу.

Само 18.5 % грађана има интернет прикључак, технолошки и информационо доста заостајемо за развијеним светом; свест о заштити животне околине је ниска, Србија нема решен проблем депонија и нема развијену идустрију рециклаже.

Војска је у распаду, нема дугорочне визије стратегије одбране, није решено како треба цивилно служење војног рока, на систем цивилне заштите се заборавило, обука деце за пружање прве помоћи и реаговање у случају опасности спроводи се као да живимо у свету у коме нема нити ће бити опасности од природних катастрофа и избијања нуклеарних, хемијских или биолошких ратова и терористичких напада; недостају средства за модернизацију опреме и професионализацију војних кадрова. Полиција је јадна, корумпирана, недисциплинована, не хапси кога треба, хапси кога сме или мора, службе које раде са грађанима су бахате, службеници безобразни, свуда се осећа мирис непотизма, корупције, аматеризма и неорганизованости. На крају, пре ће београдски хомосексуалци да бране Космет – у име универзалне Правде, не због Срба, него српски војни и полицијски генерали. Колико грађана Србије зна име некох војног или полицијског генерала (осим начелника ГШ и директора полиције којима медији због њиховог положаја дају медијски простор)? Мишеви се крију у рупама. Или “мало крадуцкају“. Па може да се и против њих окрене сила закона. Зато, нека закон мирно спава.

Дипломатија је десеткована и неозбиљна, економска дипломатија не постоји, спољна политика државе није дефинисана; имиџ државе и народа у свету је негативан, нисмо се наметнули као атрактивна средина и тржиште за улагање капитала, нисмо привукли више страних туриста и кулурних и научних радника широм света.

Огроман је дефицит у спољнотрговинској размени са светом, на унутрашњем плану Србија је у дефициту на свим нивоима; идустријска производња је минимална, не постоји стратегија за раст извоза; нису освојене све технологије, производи и услуге које се не морају увозити и унајмљивати; динар није довољно стабилан; јавна потрошња је превелика.

Стратегија развоја енергетике Србије предвиђа у развоју електроенергетских потенцијала следеће потенцијале: 10 % мали водотоци на којима се могу градити мини хидроелектране, 5 – 10 % геотермални извори, 5 % ветар, 15 % сунчево зрачење, а треба додати и енергију биомасе и производњу биоетанола када је у питању енергија обновљивих горива којима је Србија богата; но, политика развоја енергетског сектора како сада функционише може Србију да стави у положај енергетски зависне државе.

Иако представља велики потенцијал пољопривредна производња је испод светског просека, производња и извоз прехрамбених полупроизвода, производа и здраве хране која (би) долази(ла) са еколошки заштићених и географски брендираних предела је испод могућности; нема јасне стратегије истраживања и развоја водних потенцијала у веку када ће вода постати тражена. Села нестају, једно по једно. Министри пољопривреде који су водили ово министраство у 21. веку не заслужују прелазне оцене.

Због лоше саобраћајне инфраструктуре, друмске и железничке мреже, постоји опасност да Србију заобиђу међународни саобраћајни коридори; касни се са модернизацијом и проширивањем капацитета аеродрома и развоја националног авиопревозника.

Права на интелектуалну својину су угрожена, пиратерија цвета, не улаже се у развој нових патената.

Није дошло до лустрације а показује се да и многи из постпетооктобарских снага заслужују да буду лустрирани; није решен проблем изнетогновца из државе током ’90-тих који је могуће наћи и вратити у државу, као и новац који је у држави покраден у том периоду; финасијска мафија из ’90-тих 20. века и ова постпетооктобарска није кажњена за своје финансијске малверзације и пљачку државе и грађана, све више купује и све више постаје власник Србије; политика централне банке није довољно транспарентна; процес унакрсне процене имовине је доживео судбину као и наплата  екстрапрофита. Није донет закон да се одузима имовина оних који су је стекли кроз организован криминал.

Држава је безбедносно шупља; обавештајне и безбедносне службе нису реформисане, нису одстрањени они поједници који су кршили законе и који спроводе политике служби које подстичу криминалитет. Нема стратегије за повратак Космета у уставни поредак Србије. Превише је страних плаћеника на важним местима у држави и друштву. У седиште БИА на рођендан долази тајкун који је осумњичен за организован криминал и корупцију.

Нису откривени наручиоци нити је откривена политичка позадина убиства председника владе Србије Зорана Ђинђића. Нису расветљена ни друга убиства политичара, привредника, полицајаца и новинара у Србији у последњих 15 година.

Српска академија наука и уметности делује бедно, академици (већи део чланова, односно, изузеци потврђују правило) интелектуално и морално декадентни, без користи народу који их плаћа да им отвара нове путеве у будућности. На пример, САНУ није никакав мост између науке, власти и привреде. Доказ томе је чињеница да је председник САНУ пројектант/конструктор мостова а да Београду недостаје неколико мостова (барем два су могла бити изграђена да је у градским институцијама било мање корупције плус метро, који су људи из ДС, ДСС, Г17 и СПО “украли“ у последњих десет година). А за овај један, који се планира градити и изградити кад и ауто-пут, иду приче да је председник САНУ-а као председник комисије кома је бирала какав мост да се гради преко Аде, изабрао баш пројекат за који је потребно купити за градњу моста нешто што увози син председника САНУ. Са друге, стране, шта ако је онај владика педофил, и ако је то патријарх знао, можда и до раније, пре пријaве деце? Шта да мислимо о патријарху? Ова држава је толико прљава, а политичка/интелектуална/духовна/финансијска елита толико кварна, да не сме бити светих крава. Имамо владике педофиле, академике лопове, генерале хомосексуалце (извињавам се правим хомосексуалцима, српски генерали полиције и војске нису у сексуалном смислу хомосексуалци, мада није ни то искључено, имајући увиду страст са којом бију хомосексуалце)) и политичаре стране плаћенике. Туга.

         29. фебруар 2008.