СУОЧАВАЊЕ

 

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

Ситуација је следећа: за политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије ЗНА да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква због јако великог броја атеиста и левичара али и оних који се само на попису изјашњавају као православни, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Мислим да ће врло брзо да дође до потребе да се каналише велико народно незадовољство које ће бити праћено бројним грађанским и радничким протестима. До овога ће доћи јер економија Србије убрзаном пропада и не види се никакав излаз. Политичка и привредна елита очигледно нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, да све већи број младих жели да напусти Србију, да је све већи број младића и девојака који су усамљени јер се осећају као губитници и не сналазе се у култури Великог брата, док је у другој групи, међу члановима “потрошачког друштва“ све више разврата… Нигде се не види крај овом распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су (неки) српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне слекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао?

LJUBAV KAO „TEORIJA SVEGA“

Koja je veza savremene fizike i hrišćanstva?

Sa one strane prirode i nazad Ako se može izvući zajednička crta koja karakteriše nauku 21. veka, onda je to interdisciplinarnost. Različite nauke, poput biologije, medicine, elektrotehnike, mašinstva i druge međusobno sarađuju kako bi rešavale brojne problem čovečanstva. Sićušni aparati u očima i ušima omogućavaju slepima da vide, a gluvima da čuju, kompjuteri nam pomažu da digitalizujemo i baštinimo kulturno nasleđe za večnost, savremeni uređaji da gledamo u daleku prošlost kako čovečanstva, tako i svemira, a matematika da rešavamo ekonomske krize… Naravno – rekao bi svako ko poznaje istoriju nauke, jer, ovo i nije tako čudno, imajući u vidu da su sve nauke i nastale od jedne jedine discipline – filozofije, ili bolje rečeno – metafizike. Upravo ovaj izraz nas uvodi u temu ovog članka.

Reč je grčkog porijekla (meta-iza i fizis-priroda). Metafizika je filozofska disciplina koja raspravlja o onome što je iza i iznad svake realnosti i iskustva. To je učenje o bitku. Analizirajući dalje, ne može se a ne uočiti da je lingvistički pandan metafizici upravo fizika, jedna od najuzbudljivijih naučnih disciplina današnjice. Fizika, kao što sama reč potvrđuje, se od početka svog nastajanja bavila prirodom i odnosima u njoj. Od Arhimeda, Galileja i Njutna, preko Anštajna, Bora i Hajzenberga, pa sve do Stivena Hokinga, čovek pokušava da odgonetne mistične zakone prirode. Otkrivajući pojedinačne zakonitosti, on uvek na kraju puta pokušava da dopre do konačnog cilja, svetog grala ne samo fizike, nego i čitave nauke, pokušavajući da dopre do osnovnog zakona prirode koja bi objasnila sve pojave na zemlji, onog zakona koji stoji u samoj osnovi svega, od samog početka Postanja, Velikog praska ili Božije kreacije…

Uhvatiti „Boga na delu“ Ova intencija je nazivana raznim imenima kroz istoriju, ali je upravo najčuveniji fizičar i naučnik svih vremena Albert Anštajn, dao naziv ovom poduhvatu. Obznanio je da, u stvari, tragamo za Teorijom svega. Poslednjih godina svog života opsesivno je tragao za ovom teorijom, pokušavajući da, kako je to nazivao, uđe u Božiji um. Zbog ove namere ušao je u sukob sa skoro svim fizičarima tadašnjeg doba, pomalo diskreditovan i ismejan, umro je, a da nije uhvatio Boga na delu. Ipak, godinama kasnije, savremeni fizičari, vratili su se na put pokušavajući da Boga stave pod mikroskop. Kvantna fizika donela je rezultate o kojima se pre 100 godina nije moglo ni maštati. Ideja da u svakom trenutku možete nestati i pojaviti se u drugoj galaksiji, iako malo verovatna, postala je moguća. Otkrivajući sve više i više zakona prirode, ulazeći u samu strukturu atoma, za koji se ranije verovalo da je osnovni nedeljivi gradivni element materijalnog sveta, fizičari su sa pravom počeli da se pitaju da li su se oni našli sa „one strane fizike“. Na tom putu saznavanja postali su kreativniji, te su fizičke elemente prestali da nazivaju dosanim imenima i tako na primer počeli su da kvarkovima, elementima koji čine atom daju nazive crveni, plavi, i slično…  Začuđujuće nove naučne činjenice su ih naterale i da razmisle o smislu života, tako da su se pojavile knjige poput „Tao fizike“, knjiga koja govori o sličnosti istočnjačkih religija i savremene fizike i mnogih drugih sa sličnim idejama. Sredinom osamdesetih godna TOE (”Theory of Everything”) je bila fantastično privlačna za mlade fizičare naklonjene teoriji. Rizik je bio velik. Naime, trebalo je uložiti duge godine rada uz mogućnost da na kraju rezultat bude minoran. Ovo ih ipak nije obeshrabrilo te su radoznalo krenuli za svojim vođama. Sa tog puta, vratili su se sa nekoliko teorija i još više razočarenja… Najbliže teoriji svega su došli oni koji su izučavali tzv. Teoriju struna, zatim osnovne sile prirode pri tome pokušavajući da spoje naizgled nespojive dve najznačajnije teorije današnjice – Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti i kvantnu mehaniku. Teorija struna se bavi samom osnovnom materijalnog sveta. Naime, ona govori da nakon što mikroskop podesimo na najveće uvećanje, i kada nam atom, i njegovi elementi, elektron i proton ostanu daleko iza nas, videćemo čudesne vibrirajuće strukture koje smo nazvali strune. Najlakše ih je zamisliti kao gomilu špageta, koje vibriraju, i u zavisnosti od te vibracije daju novine koje upravo čitate ili pak odelo koje ste obukli. Da li su strune naš trenutni najbolji pokušaj da uhvatimo Boga na delu? Odgovor na sva pitanja Dolazimo do naslova članka i odgovora na pitanje – šta je to Teorija svega? Da bi ovo objasnili, moramo predstaviti osnovne sile prirode koje su fizičari uočili – Elektromagnetnu, jaku i slabu nuklearnu i gravitacionu silu. Elektromagnetna sila se, kao što joj to i ime kaže, objedinjuje elektro i magnetnu silu. Ove dve sile se na određenom energetskom nivou (pojednostavljeno rečeno, temperaturi ) ponašaju kao jedinstvena sila, tj. imaju iste osobine i karakteristike. Dalje, veliko otkriće je bilo da na višim energetskim nivoma (temperaturama) slaba i jaka nuklearna sila, kao i elektromagnetna ponašaju se kao jedna sila. Ipak, čovek još nije uspeo da založi dovoljno veliku peć, koja bi se prostirala kroz ceo Sunčev sistem, i postigne „odgovarajuću temperaturu“ kako bi ispitao da li bi se i gravitaciona sila „stopila“ sa prethodne tri. Fizičari pretpostavljaju da bi i da bi onda ta Jedinstvena sila predstavljala „Teoriju svega“, odnosno Boga lično. Šematski prikaz je dat na donjoj slici (energetski nivo, odnosno temperature su najniži na donjem, a najviši na gornjem nivou).

I upravo smo stigli do tačke gde je savremena fizika stala. Fizičari nisu u stanju da na savremenom nivou znanja dođu do odgovora na pitanje – koja je to sila koja će objediniti sve ove sile. To nije čudno, jer je ovo granica na kojoj oni treba da odu korak dalje i pređu sa „one strane fizike“ i potraže odgovor koji je preko 2000 godina pred nama – da je najveća sila koja objedinjuje sve što čovek može da pomisli i zamisli – ljubav. Ljubav je sila koja nas privlači kao što to radi gravitaciona ili elektromagnetna sila. Ljubav je ono što se nalazi u Božijem umu. Ljubav je ono što se nalazi u nama samima i svuda oko nas. Ljubav povezuje naučne discipline, naučnike, religiju, život! Ljubav je ono odakle sve počinje i čemu se sve vraća. Ljubav je osnov i najača sila prirode. Ljubav je most između fizike i metafizike… Ljubav je most do večnosti. Ljubav rađa ljubav I na kraju, da bih naizgled ostao veran nauci, usudiću se da dam i jednačinu ljubavi. Jednačinu, za koju je Anštajn verovao da mora biti jednostavna, jer su najlepše stvari jednostavne. Ona strogo naučnički najverovatnije nije precizna do kraja, ali slikovito prikazuje šta je „pisac hteo da kaže“…

L * X = L Ili

u prevodu, ljubav u dodiru sa bilo kojom nepoznatom, rađa ljubav. Zamislimo određenu spravu koja emituje ljubav (nazvaćemo je emitter). Zamislimo da ona emituje ljubavnu česticu (kao što je to slučaj sa drugim silama). Jednačina ljubavi govori da ta čestica, u dodiru sa bilo kojim objektom stvara novu ljubavnu česticu koja se vraća ka nama. Ta ljubavna čestica koja se vraća ka nama nije naša ljubavna čestica, nego element od tog nepoznatog obejktasa sa svim najboljim osobinama tog objekta, najverovatnije baš one koje su potrebne emiteru u tom trenutku u daljem evolutivnom razvoju. A nepoznati objekat nastavlja sa česticom emitera i najboljim onim što mu je emiter mogao da da.

Ili, da ne gnjavimo previše sa fizikom, Χαρισ χαριν τικτει (ljubav rađa ljubav) rekli bi stari Grci…  I zato, vreme je da se nauka pokloni najačoj sili prirode – Ljubavi…

Dušan Kovačević

Osnivač Exit festivala

Predsednik Exit fondacije

Besmisao rušenja Jugoslavije

Dušan Miklja

Sve je to već postojalo

Nema ničeg apsurdnijeg od tvrdnje, koju tako često slavodobitno izriču predstavnici međunarodne zajednice, da su države koje su nastale na krhotinama ranije Jugoslavije „na dobrom putu da uspostave model multietničke i multikulturne društvene zajednice“. Ako je to zaista prevashodni cilj ne samo novih državica, već i međunarodne zajednice, moramo se pitati zbog čega je, tada, zajedničkim naporima i jednih i drugih uništena Jugoslavija. Ne treba imati nikakvih iluzija. Bila je to autokratska država. Ali je teško poreći da je takođe bila multietnička i multikulturna. Zar je bio potreban surovi rat, sa svim stradanjima i žrtvama, da bi se, kao glavni cilj, označilo nešto što je već postojalo?

BLIC, 09.08.2009

Hrvatska je, u očajničkoj potrazi za kešom, ponudila na prodaju arhipelag Brioni, po ceni od 2,5 milijardi evra, piše londonski „Indipendent“.

U Hrvatskoj su strane investicije pale za više od 40 odsto, a Brioni su ponuđeni na prodaju istovremeno sa državnom osiguravajućom kompanijom, železnicom i delovima energetskog sektora, prenosi Radio BBC.

BLIC, 09.08.2009

„Zaboravni“ političari

Kako bi ulepšali sliku o nivou zaduženosti, predstavnici vlasti skloni su da uporede dugove Srbije i Hrvatske. Međutim, u okviru duga Hrvatske, za koji kažu da iznosi 95 odsto BDP, u obzir uzimaju i javni i privatni dug, dok u slučaju Srbije „zaboravljaju“ da dodaju privatni. Prema podacima Narodne banke Srbije, taj dug u delu koji se odnosi samo na kredite bankama iznosi 985 milijardi dinara, od čega građani duguju 398, a privreda 587 milijardi dinara. Ako se ta brojka doda javnom dugu, dobija se zbir od čak 64 procenta BDP-a, što znači da je Srbija već sada visoko zadužena zemlja. Ako bi se tome dodali i planirani krediti, udeo javnog i privatnog duga bi porastao na barem 84 odsto BDP-a, čime bismo se ozbiljno približili stanju u Hrvatskoj. Međutim, prema procenama ekonomista, ukupan privatni dug dostiže 15 milijardi evra što bi značilo da bi zbir javnog i privatnog, sa najavljenim kreditima dostigao 100 odsto BDP-a.

DANAS, 09.08.2009

David and Goliath: Bosnian Serbs Against the West

by Wanda Schindley

Global Research, July 31, 2009

On June 20th the High Representative for Bosnia, Austrian Valentin Inzko, annulled legislation passed by the Bosnian Serb, Republika Srpska (RS), parliament that would reclaim some of the powers of “semi-autonomy” that were promised to it in the constitution but that have been stripped away incrementally by International Community (IC) High Representatives under the so-called Bonn powers. Inzko, the latest of seven High Representatives under the direction of Javier Solana, was offended that the Bosnian Serbs did not capitulate under the threat of “consequences” and withdraw the legislation on their own. Offering to negotiate and amend some things in the legislation was not satisfactory to High Representative Inzko, who has dictatorial powers over occupied Bosnia. Inzko saw the RS legislation to reclaim some of the constitutional powers stripped away by openly pro-Muslim High Representative Paddy Ashdown ten years after Dayton as “regressive.” Until less than four years ago, the Bosnian Serbs had their own police force, army (even though they were pretty much stripped of armaments), courts, and so forth. But each new edict of the High Representative raised the bar and further stripped Bosnian Serbs of their institutions and constitutional “rights.” Each mandate to expand the role of the central government in Sarajevo was movement toward the ultimate goal of a united One Bosnia—abolishment of the Serb entity set up at Dayton and the Dayton agreement signed (under threat of further bombardment) by Serbs and, apparently, with disappearing ink by the IC. While the UN occupation was biased toward Muslims and against Serbs as demonstrated, for instance, in the rules for and rate of reclaiming property by the two groups, the EU occupation appears even more intent on strangling the RS out of existence and humiliating Serbs into capitulating to a centralized government in Sarajevo, which for Serbs is really “regressive” to the some 400 years of Serb suffering under the occupation of the “Turks” of the Ottoman Empire. But Turkey is not the only country now meddling in the affairs of Bosnia and supporting the Islamic take-over of the entire country: Saudi Arabia is still a primary funder of Bosnian Muslims and the mosque-building (in some areas, one every few kilometers) that makes the country appear to be a real Muslim country (even though it is majority Christian); Iran supplied weapons to Bosnian Muslims during the war; and mujahideen fighters came from the Muslim world to fight Christians in their own back yards. Not only are Serbs in the RS expected to submit to the Islamists in Sarajevo (see the Bosnian Grand Mufti’s defense of, for instance, Islamic education in public schools1), they also are being asked, in fact, demanded, to give up any thread of independence and, eventually, their Orthodox Christian religion, along with their democratic institutions. (Those who do not understand that “Islamic democracy” is an oxymoron should read Alija Izetbegovic’s 1970 Islamic Declaration and study Sarajevo Chief Imam Nezim Halilovic Muderris’ radical intolerance and calls for institutionalization of Sharia law in Bosnia.2) The Bosnian Court, for instance, of the “centralized” government has demonstrated its bias and inability to deal with the crimes committed against Serbs. The focus has been on convicting Serbs who, in spite of being dubbed by international media as “aggressors,” were often fighting against foreign Islamic fighters from their own back yards to protect their families and property. Yet, the courts of Bosnia’s central government have sentenced Serbs to 1,118 total years in jail, Croats to 140 years, and Bosnian Muslims to only 42 years in jail in spite of the realities of the civil war and atrocities committed by the foreign mujahidin and Bosnian Muslims.3 On 23 June, the Bosnian “central” government refused to extradite Croat war criminal Branimir Glavas, who was convicted and sentenced last month to 10 years in prison for torturing and killing Serbian civilians during the war. Yet, Serbs are held responsible for finding and depositing at The Hague even the un-convicted as the West repeats ad nauseam the unsubstantiated 40,000-rape hoax. (Even if it were true, the West has a higher per capita incident of rape under peaceful circumstances.) It is not as though Serbs, who produced Nikola Tesla, Mileva Maric (physicist wife of Albert Einstein who contributed to his famous theories), Mihajlo Pupin (Columbia’s Pupin Hall named after him for his work on x-rays, long-distance telephone service), etc. are too stupid to take lessons from not only the historical but also the recent past. For instance, Serbs know that the IC’s demands for “privatization” mean “rape” of their resources by the IC: (1.) Examples are replete in Serbia. For instance, in Pancevo, the successful glass factory, electric bulb factory, chemical factory, and beer factory (since 1722) are now closed after being “privatized” and bought. (2.) Croatia, after seceding with the bank in which all Yugoslavs had deposited, sold cheaply the Adriatic hotels (to which Croatia, historically a small province around Zagreb, did not have claim until all that was changed, first by Hitler when Italy capitulated in 1943 and then by the Croat Tito), mostly to Germans. (3.) In the RS, many factory workers went to work for years without pay as crooked “directors,” supported by the IC, drove BMWs and as ancient forests were stripped, a la Brazil and then Haiti, and irreplaceable resources transported to Western Europe. The “Bonn powers,” which allow High Representatives (called “viceroys” in another time) to fire elected officials and make or nullify laws, have been used mostly against Serbs. In spite of its efforts to comply with the Dayton Accords, the 49% of Bosnia included in the Republika Srpska remains the “bastard child” of Dayton, notwithstanding that the only major ethnic violence since the war has been between Bosnian Muslims and Croats who were unhappy in their “shotgun” marriage and that the Bosnian Muslims have been in violation of Dayton since January 1, 1996 when they were supposed to have sent home the foreign Islamic fighters who were imported to fight the Christian Serbs and, sometimes, Croats.4 Serbs stand alone against an IC which (along with the Vatican), during the 1990’s wars, supported Croats, knowing that Croat leader Franjo Tudjman’s goal was to have an “ethnically pure” Catholic Croatia, and Bosnian Muslims, knowing that Alija Izetbegovic had made clear in his 1970 Islamic Declaration that his idea of “democracy” was an “Islamic democracy.” And now, almost 14 years after the end of the war, Serbs are blamed for the lack of progress toward a “modern multi-ethnic” state. Leaving aside the fact that before the orchestrated break-up of Yugoslavia Bosnia was a modern multi-ethnic republic, Bosnia has still not regained the economy, employment, technology, industry, and infrastructure it enjoyed before the war. The blame can easily be placed on Bosnian Serbs because they have not sufficiently cooperated in their own annihilation to make way for a One Bosnia, a Muslim-controlled Bosnia, in order to move toward “Euro-Atlantic integration,” now framed as (eventual) membership in the EU. Bosnian Serbs are accused of being distrustful of and of misjudging the IC. Yet, any Serb distrust of the IC is rational considering the IC’s involvement in the bombing of Serbs in Bosnia, Croatia (Slavonia and Krajina), Kosovo, and Serbia proper and the IC cheerleaders’ continuing anti-Serb bias. Even those Serbs who sell out to the West are subject to being thrown overboard if they step out of line. But saying that trouble in Bosnia results from “misjudgment of the international community,” as former High Representative Paddy Ashdown claimed last year in his editorial from Sarajevo after the arrest of Radovan Karadzic, is more than simplistic.5 It is wrong. Bosnian Serbs know very well that the intention of the IC is to “reform” the constitution and discard Dayton to make One Bosnia, and they have witnessed first-hand the unequal treatment under the UN and the EU. To many Serbs, submission to Sarajevo for the dangling carrot of EU membership is not attractive. It is a future without the small protections of “semi-autonomy” in the RS and being once again under the yoke of Muslims and being once again under Germany, which has shown little sympathy for non-Catholic Slavs through the German-dominated EU.6 Already there is concern that the Dayton agreement was simply a way to buy time for Saudi-backed Muslims to continue building mosques and buying property from desperate Serbs to gain control through stealth as the IC slurps up Bosnia’s resources. IC lies might fool the uninformed Western public but not the Bosnian Serbs who have lived through the intervention and years of IC dictatorship. Mr. Inzko should reconsider his approach. Notes 1 Interview: Bosnia’s Grand Mufti Defends Religious Freedom 2 See, for instance, http://de-construct.net/e-zine/?p=6690 3 The Hague court has been similarly biased against Serbs, meting out 904 years of sentences to Serbs, 171 years to Croats, 39 to Bosnian Muslims, and 19 to Kosovo Albanians. Figures from an interview with Dr. Elena Guskova on RTRS TV in Banja Luka, Republika Srpska. 4 Instead, the “moderate” Bosnian Muslim government gave the foreign mujahidin citizenship and failed to notice connections between those same fighters and major international terror attacks and has since banned Santa Claus. Also see the June 24th New York Times article “Documents Back Saudi Link to Extremists” (and Bosnia) 5 See Paddy Ashdown’s “Europe needs a wake-up call. Bosnia is on the edge again.” The Observer. UK, 27 July 2008. 6 Of the seven High Representatives to date, two were Austrian (Petritsch and Inzko), one German (Schwarz-Schilling), one Spanish (Westendorf), one English (Ashdown), one Swede (Carl Bildt) and one Slovak (Lajcak). Those who are from Catholic-dominated countries are joined by Ashdown, the Catholic Englishman.

Global Research Articles by Wanda Schindley

Emanuel Svedenborg

Horhe Luis Borhes

Emanuel Svedenborg: Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima…   Volter je rekao da je najneobičnija ličnost koju beleži istorija Karlo XII. Ja bih rekao: možda je najneobičnija ličnost – ako dopuštamo takve superlative – bio podanik Karla XII, Emanuel Svedenborg. Želeo bih da kažem nekoliko reči o njemu, a zatim bih govorio o njegovom učenju, koje je za nas i najvažnije. Emanuel Svedenborg je rođen 1688. godine u Stokholmu, a umro u Londonu 1772. godine. Jedan dug život, duži od naše predstave o kratkim životima tog doba. Skoro da je mogao napuniti sto godina. Njegov život se deli u tri perioda. To su periodi intenzivne aktivnosti. Svaki od tih perioda traje – izračunato je – dvadeset osam godina. U početku imamo čoveka posvećenog studiranju. Svedenborgov otac je bio luteranski biskup i S. je vaspitan u luteranizmu koji se zasniva, kao što se zna, na spasenju pomoću milosrđa, u koje S. ne veruje. U njegovom sistemu, u novoj religiji koju je on propovedao, govori o spasenju pomoću dela, mada ta dela sigurno nisu ni mise ni obredi: to su istinska dela, dela u koja ulazi ceo čovek, to jest njegov duh, i takođe, što je još zanimljivije, njegova inteligencija. Pa dobro, Svedenborg počinje kao sveštenik, ali odmah ispoljava interesovanje za nauke. One ga interesuju, pre svega, na jedan praktičan način. Otkriveno je da je prethodio mnogim kasnijim izumima. Na primer, nebularnoj hipotezi Kant-Laplasa. Zatim, kao Leonardo da Vinči, S. je skicirao vozilo za hod po vazduhu. Znao je da je beskorisno, ali on je video trenutak mogućeg polaska onog što danas zovemo avion. Takođe je skicirao vozilo za hod pod vodom, onako kako ga je predvideo Frensis Bekon. Zatim ga je zainteresovala još jedna neobična oblast – mineralogija. Bio je savetnik za rudarske poslove u Stokholmu; interesovala ga je takođe i anatomija. I, kao i Dekarta, interesovalo ga je mesto gde duša komunicira sa telom. Emerson veli: Žao mi je kad kažem da nam je ostavio pedeset svezaka. Pedeset naslova, od kojih su barem dvadeset i pet posvećeni nauci, matematici, astronomiji. Odbo je da zauzme katedru za astronomiju na Univerzitetu u Upsali jer se klonio svega što je bilo teorijsko. Bio je praktičan čovek. Kod Karla XII koji ga je odlikovao, bio je vojni inženjer. Njih dvojica su se umnogome dopunjavali: heroj i budući vizionar. Svedenborg je izmislio mašinu za prevođenje brodova kopnom u jednom od onih gotovo mističnih ratova Karla XII o kojima je tako briljantno pisao Volter. Transportovali su ratne brodove dužinom od dvadeset milja. Kasnije se preselio u London, gde se učio tesarskoj, stolarskoj i tipografskoj veštini i veštini graditelja instrumenata. Osim toga, crtao je mape zemaljske kuge. To jest, bio je nadasve praktičan čovek. Pamtim još jednu Emersonovu rečenicu, kada kaže da nijedan čovek nije vodio realniji život od Svedenborga. Potrebno je to da znamo, da bismo ujedinili sve to njegovo naučno i praktično delo. Pored svega, bio je i političar, bio je senator kraljevstva. U pedeset petoj godini već je objavio oko 25 svezaka o mineralogiji, anatomiji i geometriji. Tada se zbio najvažniji događaj u njegovom životu. Najvažniji događaj u njegovom životu bilo je jedno otkrovenje. Doživeo je to otkrovenje u Londonu, kako mu je i bilo predskazano u snovima koji su zabeleženi u njegovom dnevniku. Nisu publikovani, ali znamo da su to bili erotski snovi. Zatim je došlo do posete koju neki smatraju napadom ludila. Ali, to negira bistrina njegovog dela, činjenica da nijednog trenutka ne osećamo da smo pred ludakom. Uvek je pisao veoma jasno kada je izlagao svoje učenje. U Londonu, jedan neznanac koji ga je sledio na ulici, ušao je u njegovu kuću i predstavio se kao Isus, rekavši mu da Crkva propada – kao jevrejska crkva kada se pojavio Isus – I da je njegova dužnost da je obnovi, stvarajući treću crkvu, jerusalimsku. Sve ovo izgleda apsurdno, neverovatno, ali imamo S-ovo delo. A to veoma opsežno delo pisano je jednim vrlo spokojnim stilom. On se ni u jednom momentu ne poziva na činjenice. Možemo se setiti one Emersonove rečenice u kojoj kaže: Argumenti nikoga ne ubeđuju. Svedenborg sve izlaže sa autoritetom, sa smirenim autoritetom. Pa dobro, Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet, svet duša, sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima. Dao mu je u dužnost da izučava svete spise. Pre nego što je išta napisao, S. je posvetio dve godine učenju hebrejskog jezika, jer je želeo da čita originalne tekstove. Započeo je sa izučavanjem tekstova i poverovao da je u njima našao osnovu svog učenja, pomalo slično kabalistima koji dokaze nalaze u svetom tekstu. Imamo, pre svega, njegovu viziju drugog sveta, njegovu viziju lične besmrtnosti u koju je verovao, i videćemo da je sve to bazirano na slobodi mišljenja. U Danteovoj Božanstvenoj komediji – tom literarno tako dobrom delu – sloboda mišljenja prestaje u momentu smrti. Mrtvima sudi sud, i oni zaslužuju raj ili pakao. U S-ovom delu, naprotiv, ne događa se ništa od toga. On nam kaže da kad neki čovek umre, ne primećuje da je mrtav, budući da sve što ga okružuje ostaje isto. Nalazi se u svojoj kući, posećuju ga prijatelji, prolazi ulicama svoga grada, ne pomišlja da je umro; ali ubrzo primećuje nešto što ga u početku raduje, i što ga kasnije uznemirava: sve je, na drugom svetu, življe nego na ovom. Mi o drugom svetu uvek mislimo na jedan nebulozan način, Ali S. nam kaže da se dešava sasvim suprotno, da su osećaji življi na drugom svetu. Na primer, ima više boja. A ako se setimo da su u S. – ovom raju anđeli, ma gde bili, uvek licem okrenuti Gospodu, možemo misliti i na neku vrstu četvrte dimenzije. U svakom slučaju, Svedenborg nam ponavlja da je drugi svet mnogo življi nego ovaj. Ima više boja, više oblika. Sve je konkretnije, čak opipljivije nego na ovom svetu. Čak toliko – kaže on – da je ovaj svet u poređenju sa svetom koji sam ja video na svojim brojnim putovanjima po rajevima i paklovima, kao neka senka. Kao kad bismo mi živeli u senci. Odmah bih se prisetio jedne sentence Sv. Augustina. U delu O božjoj državi, sveti Augustin kaže da je bez sumnje čulno uživanje bilo snažnije u Raju nego ovde, jer se ne može pretpostaviti da je pad išta popravio. I S. kaže isto. Kada govori o telesnim uživanjima u rajevima i paklovima drugog sveta, on kaže da su mnogo intenzivnija nego ovde. Šta se dešava kad čovek umre ? U početku čovek pomisli: sve vreme sam živeo u senci, a sada živim na svetlu. I to ga razveseli na trenutak. Zatim dolaze neznanci i pričaju sa njim. A ti neznanci su anđeli i demoni. S. tvrdi da anđele nije stvorio Bog, da demone nije stvorio Bog. Anđeli su ljudi koji su nastojali da budu anđeoski; demoni su ljudi koji su nastojali da budu demonski. U svakom slučaju, sve stanovništvo neba i pakla sastavljeno je od ljudi, i ti ljudi su sada anđeli ili su sada demoni. Pa dobro, mrtvom se približavaju anđeli,. Bog nikoga ne osuđuje na pakao. Bog želi da se svi ljudi spasu. Ali, istovremeno, Bog je čoveku dopustio slobodu mišljenja, strašnu privilegiju da se osudi na pakao ili da zasluži raj. To jest, doktrinu o slobodi mišljenja – koju ortodoksna doktrina suspenduje posle smrti – Svedenborg zadržava i posle smrti. Tako postoji jedan prelazni period koji je period duša. U ovom periodu ljudi su duše onih koji su umrli, i razgovaraju sa anđelima i demonima. Tada nastupa onaj trenutak, koji može trajati nedelju dana, može trajati mesec dana, može trajati mnogo godina; ne znamo koliko dugo može trajati; u njemu čovek reši da bude demon ili da postane anđeo, U jednom od tih slučajeva zaslužuje pakao. To su oblasti dolina i pukotina. Te pukotine mogu biti inferiorne, one koje komuniciraju sa nebesima. A čovek traži, razgovara i ostaje u društvu onih koji mu se dopadaju. Ako ima demonski temperament, više mu se dopada društvo demona. Ako ima anđeoski temperament, više mu se dopada društvo anđela. Ako vi o svemu tome želite tumačenje, mnogo rečitije od mog, naći ćete ga u trećem činu Man & Superman Bernarda Šoa. Interesantno je da Šo nikada ne spominje S-a. Verujem da je on to učinio jer sledi sopstveu doktrinu. U sistemu Džona Tarnera spomenuto je S-ovo učenje, ali se on ne spominje. Pretpostavljam da to nije bio Šoov nepošten gest, već je u to iskreno verovao. Pretpostavljam da je Šo došao do istih zaključaka preko Vilijema Blejka, koji izlaže doktrinu spasenja kakvu propoveda Svedenborg. Dobro. Čovek razgovara sa anđelima, čovek razgovara sa demonima, i više ga privlače jedni ili drugi; u zavisnosti od njegovog temperamenta. Oni koji sebe osude na pakao – budući da Bog nikoga ne osuđuje – osećaju se privučeni demonima. Sada, šta su to paklovi? Paklovi, po S-u imaju različIte vidove. Vid koji imaju za nas ili za anđele. To su močvarne zone, zone u kojima postoje gradovi koji izgledaju uništeni požarima; ali tamo se prokleti osećaju srećnima. Srećni su na svoj način, to jest, puni su mržnje i to kraljevstvo nema monarha; neprekidno su u zaveri jedni protiv drugih. To je svet niske politike, konspiracije. To je pakao. Zatim imamo raj, suprotnost, koji simetrično odgovara paklu. Po Svedenborgu – a ovo je najteži deo njegovog učenja – trebalo bi da postoji ravnoteža između paklenih i anđeoskih sila, neophodna da bi svet opstao. U toj ravnoteži uvek je Bog taj koji zapoveda. Bog dopušta da paklene duše budu u paklu jer su samo u paklu srećne. Svedenborg nam priča o slučaju jedne demonske duše koja se uspinje na nebo, udiše miomiris neba, sluša nebeske razgovore, i sve joj se čini užasno. Miomiris joj izgleda smrdljiv, svetlost joj izgleda crna. Zato se vraća u pakao jer je jedino u paklu srećna. Raj je svet anđela. Svedenborg dodaje da čitav pakao ima formu demona, a raj opštu formulu anđela. Nebo je sačinjeno od zajednica anđela i tamo je Bog. Bog je predstavljen suncem. Budući da sunce odgovara Bogu, najgori paklovi su zapadni i severni. I suprotno, na istoku i jugu su pitomiji paklovi. Niko nije osuđen na njih. Svako traži zajednicu koju želi, traži prijatelje koje želi, traži ih zavisno od žudnje koja je dominirala u njegovom životu. Oni koji dolaze na nebo imaju pogrešnu predstavu. Misle da će se na nebu neprestano moliti; i dozvoljavaju im da se mole, ali se posle nekoliko dana umore: primećuju da to nije raj. Zatim se ulaguju; slave ga. Bogu se ne sviđa da mu se ulaguju. Takođe, i ti ljudi se umore od laskanja Bogu. Potom pomisle da mogu biti srećni razgovarajući sa voljenim bićima, no posle izvesnog vremena shvataju da voljena bića i plemeniti heroji mogu biti dosadni u drugom životu kao i u ovom. Umore se i od toga, a zatim ulaze u istinsko delo raja. Ovde bih se prisetio jednog Tenisonovog stiha koji kaže da duša ne želi zlatno prestolje, jednostavno, želi da joj daju dar da traga i da ne prestane. To jest, Svedenborgov raj je raj ljubavi i, pre svega, raj rada, raj altruiste. Svaki od anđela radi za druge, svi rade za sve. To nije pasivan raj. Takođe ni nagrada. Ako neko ima anđeoski temperament ima taj raj i lepo mu je u njemu. Ali postoji druga razlika koja je vrlo važna za Svedenborgov raj: njegov raj je eminentno intelektualan. S. priča patetičnu istoriju čoveka koji je rokom svog života naumio da zasluži raj i stoga se odrekao svih čulnih uživanja. Povlači se u tebaide. Tamo se izoluje od svega. Moli se, traži raj. To jest, polako propada. I kada umre, šta se događa ? Kada umre dolazi u raj, a u raju ne znaju šta da rade sa njim. Pokušava da prati razgovore anđela, ali ih ne razume. Pokušava da se nauči umetnosti. Pokušava da sluša sve. Pokušava da nauči sve, a ne može jer se upropastio. On je jednostavno pravedan, ali mentalno siromašan čovek. Zatim mu dodeljuju, kao dar, sposobnost da projektuje sliku: pustinju. U pustinji se moli kao što se molio na zemlji, ne izuzimajući nebo, jer zna da je postao nedostojan neba, zbog kajanja što je upropastio svoj život, jer se odrekao uživanja i zadovoljstava sveta, što je takođe loše. To je jedna Svedenborgova inovacija. Jer, do tada se mislilo da je spasenje etičkog karaktera. Podrazumevalo se da je čovek spasen ako je pravedan. Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko, i tako dalje. Tako govori Isus. Ali S. ide dalje. On kaže da to nije dovoljno, da čovek, takođe, treba da se spase intelektualno. On zamišlja nebo, pre svega, kao niz teoloških rasprava među anđelima. I ako neki čovek ne može da prati te razgovore, on je nedostojan neba. Tako, mora živeti sam. A zatim dolazi Vilijem Blejk, koji dodaje treću mogućnost spasenja. On kaže da se možemo – da se moramo – spasiti pomoću umetnosti. Blejk objašnjava da je i Hrist, takođe, bio umetnik, budući da nije propovedao pomoću reči već pomoću parabola. A parabole su, naravno, estetski izrazi. To jest, spasenje bi se trebalo zaslužiti inteligencijom, etikom i upražnjavanjem umetnosti. I ovde se sećamo nekoliko rečenica u kojima je Blejk, na neki načIn, ublažio duge Svedenborgove sentencije; kada, na primer, kaže: Glupak neće ući u raj, pa makar da je i svetac. Ili:Treba odbaciti svetost; treba poveriti dužnost inteligenciji. Imamo, dakle, ta tri sveta, Imamo svet duša, a zatim, posle izvesnog vremena, čovek zasluži raj ili pakao. Paklom upravlja Bog, kome je potrebna ta ravnoteža. Satana je, jednostavno, ime jedne oblasti. Demon je, naprosto, promenljiva osoba, buduši da je ceo svet pakla svet konspiracije, osobe koje se mrze, koje se okupljaju da bi napale drugog. Svedenborg zatim razgovara sa različitim ljudima u raju. Njemu je sve to dopušteno da bi osnovao novu crkvu. A šta radi Svedenborg ? Ne propoveda; izdaje knjige, anonimno, spise na trezvenom i suvoparnom latinskom. I širi te knjige. Tako prolazi poslednjih trideset godina S.-ovog života. Živi u Londonu. Vodi vrlo jednostavan život. Hrani se mlekom, hlebom, povrćem. Ponekad mu dolazi jedan prijatelj iz Švedske i tada dozvoljava sebi nekoliko dana odmora. Kada je boravio u Engleskoj, želeo je da upozna Njutna, jer ga je veoma interesovala astronomija, zakon gravitacije. Ali ga nikada nije upoznao. Mnogo se interesovao za englesku poeziju. U svojim spisima pominje Šekspira, Miltona i druge. Kuje u zvezde njihovu maštu; drugim rečima, ovaj čovek je imao osećaj za estetiku. Znamo da je, prilikom svojih putovanja po Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji posećivao fabrike, siromašne četvrti. Veoma je voleo muziku. Bio je vitez one epohe. Postao je bogat čovek. Njegove sluge živele su u prizemlju njegove kuće, u Londonu (kuća je nedavno porušena), i videli su ga kako razgovara sa anđelima ili diskutuje sa demonima. U razgovoru nikada nije želeo da nameće svoje ideje. Naravno, nije dozvoljavao da se šegače sa njegovim vizijama; ali ih takođe nije nametao: radije je skretao razgovor sa tih tema. Postoji suštinska razlika između Svedenborga i drugih mističara. U opisima svetog Huana de la Kruza (1542-1591, španski pesnik i mističar – prim.prev) imamo vrlo živopisne opise ekstaze. Imamo ekstazu opisanu terminima erotskog iskustva ili vinskim metaforama. Na primer, jedan čovek se susreće sa Bogom, a Bog je isti samom sebi. Postoji sistem metafora. U S-ovom delu, napravotiv, ne postoji ništa od toga. To je delo putnika koji je prošao nepoznate zemlje i koji ih opisuje mirno i minuciozno. Zato njegovo delo nije sasvim zabavno. Zapanjujuće je i postepeno zabavno. Ja sam pročitao četiri Svedenborgove sveske koje su prevedene na engleski, izdala ih je Everyman’s Library. Rečeno mi je da postoji jedan španski prevod, jedan izbor, koji je izdala Editora National. Video sam nekoliko tekstova o njemu, pre svih ono sjajno predavanje koje je održao Emerson. Emerson je održao niz predavanja o reprezentativnim ljudima. Naslovio ih je : Napoleon ili čovek sveta; Montenj ili skeptičar; Šekspir ili pesnik: Gete ili čovek slova: Svedenborg ili mističar. To je bio prvi tekst koji sam čitao o Svedenborgovom delu. To Emersonovo predavanje, koje je nezaboravno, konačno i nije u skladu sa Svedenborgom. Bilo je nečeg što mu je protivrečilo: možda je Svedenborg bio tako minuciozan, tako dogmatičan. Jer Svedenborg često insistira na činjenicama. Ponavlja istu ideju. Ne traži analogije. On je putnik koji je prošao jednu vrlo čudnu zemlju. Koji je prošao nebrojene paklove i rajeve i koji priča o njima. Sada pogledajmo drugu Svedenborgovu temu: doktrinu korespodencije. Smatram da je on zasnovao te korespodencije da bi svojoj doktrini našao uporište u Bibliji. On kaže da svaka reč u Bibliji ima bar dva značenja. Dante je verovao da postoje četiri značenja za svaki pasus. Sve mora biti pročitano i interpretirano. Na primer, ako se govori o svetlosti, svetlost je za njega metafora, očigledan simbol istine. Konj označava inteligenciju, zahvaljujući činjenici da nas konj prenosi sa jednog mesta na drugo. On ima ceo sistem korespodencija, i u tome je veoma sličan kabalistima. Posle toga, dolazi do ideje da je ceo svet zasnovan na korespodencijama. Stvaranje je tajno pismo, kriptografija koju treba da interpretiramo. Jer, sve su stvari zapravo reči, osim stvari koje ne možemo razumeti i koje uzimamo doslovno. Sećam se strahovite Karlajlove rečenice, koji nije uzalud čitao Svedenborga, i koji kaže: Univerzalna istorija je štivo koje treba neprekidno da čitamo i pišemo. A to je istina: mi neprestano prisusutvujemo univerzalnoj istoriji i njeni smo akteri. I mi smo takođe slova, takođe samo simboli: Jedan božanski tekst u kome nas pišu. Kod kuće imam rečnik podudarnosti. Možete potražiti bilo koju reč iz Biblije i videti koje joj je duhovno značenje dao Svedenborg. On je, pre svega, verovao u spasenje delima. U spasenje ne samo delima duha već i delima uma. U spasenje inteligencijom. Raj je za njega, pre svega, raj dugih teoloških razmatranja. Anđeli, pre svega, razgovaraju. Ali, takođe, raj je pun ljubavi. U njemu se dozvoljava venčanje. Dozvoljava se sve što je senzualno na ovom svetu. On ne želi ničeg da se odrekne niti da išta propusti. Stvarno, danas postoji svedenborgistička crkva. Mislim da u nekom mestu u Sjedinjenim državama postoji katedrala od stakla. Ima nekoliko hiljada sledbenika u SAD,  u Engleskoj (pre svega u Mančesteru), u Švedskoj i u Nemačkoj. Znam da je otac Vilijema i Henrija Džejmsa bio svederborgijanac. U SAD sam naišao na svedengroijance, tamo postoji društvo koje nastavlja da izdaje njegove knjige prevodeći ih na engleski. Interesantno je da Svedenborgovo delo, mada je prevedeno na mnoge jezike – uključujući hinduski i japanski – nije izvršilo veći uticaj. Nije dovelo do one obnove koju je on želeo. Mislio je da osnuje novu crkvu, koja bi za hrišćanstvo bila ono što je protestantska crkva bila za rimsku crkvu. Davala je za pravo delimično obema. Međutim, nije imala onaj široki uticaj koji je trebalo da ima. Verujem da je sve to deo skandinavske sudbine, u kojoj se čini da su se stvari dešavale kao u snu, u nekoj staklenoj kugli. Na primer, Vikinzi su otkrili Ameriku nekoliko vekova pre Kolumba i ništa se ne događa. Umetnost romana je pronađena na Islandu, sa sagom, a ovaj izum se ne širi. Imamo figure koje bi trebalo da budu svetske – Karlo XII na primer – ali pre pomislimo na druge osvajače koji su ostvarili manje vredne ratne pohode od Karla XII. Svedenborgova misao je trebalo da obnovi crkvu u svim delovima sveta, ali ona pripada toj skandinavskoj sudbini koja je poput sna. Znam da u nacionalnoj biblioteci postoji jedan primerak  O nebesima, paklovima i njihovim čudima . Ali u nekim teozofskim knjižarama ne nalaze se Svedenborgova dela. Međutim, on je mnogo kompletniji mističar nego mnogi drugi; oni su samo rekli da su eksperimentisali sa zanosom, i pokušavali da taj zanos na neki način prenesu do literarnog. Svedenborg je prvi istraživač kog treba shvatiti ozbiljno. U Danteovom slučaju, koji nam takođe nudi opis Pakla, Čistilišta i Raja, svesni smo da je reč o literarnoj fikciji. Ne možemo stvarno verovati da se sve što pesnik iznosi odnosi na lično bitisanje. Osim toga, tamo postoji stih koji ga sputava: on nije mogao da eksperimentiše sa stihom. U Svedenborgovom slučaju imamo jedno obimno delo. Imamo knjige kao što je Hrišćanska religija u Božjem Proviđenju, a pre svega onu knjigu o nebu i paklu koju ja preporučujem svima vama. Ta knjiga je prevedena na latinski, engleski, nemački, francuski, i takođe, verujem, na španski. Tu se učenje propoveda sa velikom lucidnošću. Apsurdno je i pomisliti da ju je napisao ludak. Ludak ne bi mogao da piše sa takvom jasnoćom. Osim toga, Svedenborgov život je toliko promenio smisao da je ostavio sve svoje naučne knjige. On je mislio da su naučne studije božanska priprema za suočenje sa drugim delima. Posvetio se posećivanju neba i paklova, razgovorima sa anđelima i Isusom, a zatim nam to referisao u jednoj jasnoj prozi, u jednoj iznad svega lucidnoj prozi, bez metafora i preterivanja. Postoje mnoge nezaboravne anegdote, kao ona što vam priča o čoveku koji želi da zasluži nebo, ali može zaslužiti samo pustinju jer je upropastio svoj život. Svedenborg nas sve poziva da se spasemo pomoću jednog bogatijeg života. Da se spasemo pomoću pravednosti, pomoću vrline i takođe pomoću inteligencije. A zatim će doći Blejk, koji dodaje da čovek takođe mora biti i umetnik da bi se spasao. To jest, spasenje je trostruko: treba da se spasemo dobrotom, pravednošću, apstraktnom inteligencijom; a zatim, upražnjavanjem umetnosti. 9. juna 1978. godine. Iz knjige Usmeni Borhes (Borhesova ova predavanja na Univerzitetu Belgrano), Rad, Reč i misao, Beograd, 1990.) Peščanik.net, 31.07.2009.

Peti oktobar 2009. godine

Ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić izjavio je danas da je činjenica da u Srbiji u ovom trenutku ima oko 30 štrajkova, aktuelnih ili onih koji se najavljuju i istakao da Vlada Srbije mora da ima proaktivnu politiku u pogledu sprečavanja štrajkova i radikalizacije protesta.
„Mi treba da zaštitimo prava radnika, ali i da pomognemo preduzećima koja imaju realne potencijale za nastavak poslovanja nakon krize“, rekao je Ljajić, koji je na čelu vladine radne grupe koja u narednih mesec dana treba da pripremi mere za zaštitu zaposlenih i ublažavanje posledica ekonomske krize.
Ministar je za B92 rekao da će se vlada konsultovati sa sindikatima i udruženjima poslodavaca, a namera je da se sredstva za te mere dobiju od novca ušteđenog smanjenjem ili zamrzavanjem plata u državnoj administraciji. Jedna od vladinih mera trebalo bi da bude i usvajanje zakona koji će omogućiti povezivanja staža radnicima kojima nisu uplaćivani doprinosi.

BLIC, 28.07.2008.

Ministri, poslanici, direktori javnih preduzeća i razni državni službenici jedini u Srbiji imaju privilegiju da pod veoma povoljnim uslovima, sa rokom otplate na 20 godina, otkupe državne stanove. Samo u poslednje dve godine čak 288 državnih stanova, koji su kupljeni novcem građana Srbije, prešlo je u privatne ruke a da javnost o tome nije obaveštena, osim u sporadičnim aferama poput one sa bivšim direktorom „Železnica Srbije“ kome je državno preduzeće u gubicima kupilo luksuzni stan u Beogradu.

Na osnovu uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica, od avgusta 2007. godine Republička direkcija za imovinu zaključila je 288 ugovora o kupoprodaji državnih stanova čija se površina kreće od 24 do 107 kvadrata, stoji u odgovoru direktora ove direkcije Bratislava Pejkovića „Blicu“. Cena po kojoj su prodavani ovi stanovi kretala se od 12.000 do 69.000 dinara po kvadratu. Stanovi su prodavani diljem Srbije, a kupovani su na osnovu pomenute uredbe i ugovora o zakupu stanova koje su povlašćeni kupci prethodno sklopili sa nekim od ministarstava ili državnih organa.

BLIC,13.07.2009.

Srpska radikalna stranka saopštila je danas da vlada i skupštinska većina, zbog problema oko obezbeđivanja dovoljnog broja glasova za predlog zakona o javnom informisanju, bacaju senku na činjenicu da će u danu za glasanje usvojiti i predlog zakona o planiranju i izgradnji

SRS je navela da taj zakon u svakoj ozbiljnoj državi predstavlja temelje njenog održivog i sveobuhvatnog razvoja, a da će u Srbiji „zbog svoje suštine, zakon predstavljati sredstvo za ostvarivanje pojedinačnih i grupnih interesa onih koji danas predstavljaju državu u državi tajkuna“.
Radikali su ocenili da podatak da je indistrijska proizvodnja u julu, u poređenju sa istim periodom prošle godine, manja 17,4 odsto, dok je rast cena robe i usliga veći 9,5 odsto, pokazatelj neprihvatanja realnosti vlade.
U saopštenju je navedeno da vlada nastavlja da kreira „virtuelne ekonomske projekcije“, ne obazirući se na svakodnevna otpuštanja radnika i činjenicu da prosečna zarada u Srbiji više nije dovoljna ni za potrošačku korpu.

TANJUG, 01.08.2009.

Jedan poznati političar na „Kolubari“ zarađuje više od milion evra godišnje!

Prilikom pročešljavanja spornih ugovora „Kolubare“, nadležni su došli do vrlo zanimljivih podataka o tome ko sve i šta radi u ovom javnom preduzeću. Tako jedan istaknuti političar iz vladajuće koalicije ima pet mašina koje rentira „Kolubari“, a koje se vode na njegovog sina. Te mašine se iznajmljuju po ceni od 25 evra na sat, a svakoga dana se evidentiraju po 22 radna sata, iako mašine ponekad uopšte ne rade!!! Na taj način poznati političar mesečno zarađuje od „Kolubare“ oko 80.000 evra, odnosno oko milion evra na godišnjem nivou!!!
Međutim, sva isplata ide u uglju, koji ovaj političar potom preprodaje po većoj ceni i na taj način ostvaruje i dodatnu zaradu. Kao saznajemo, on pored rentiranja mašina zarađuje od „Kolubare“ i na druge načine. Sumnja se, takođe, i da mašine nekih anonimnih privatnika, ali i nekih moćnih biznismena, zapravo kompletno ili delimično pripadaju ovom političaru.

PRESS, 01.08.2009.

Inače, kukavice iz lista PRESS nisu smele da napišu da je u pitanju Dragan Marković Palma. I da zarađuje mnogo više od pomenute cifre. Zato su čitaoci na sajtu to napisali.

Advokatska kancelarija „Konvington i Berling“ zaključila da amandmani na Zakon o informisanju nepropisno i bez ikakve potrebe ometaju pravo medija na slobodu izražavanja.
Ukoliko se usvoji Predlog zakona o informisanju i počne da se sprovodi, sloboda medija u Srbiji biće u istom rangu sa Uzbekistanom, Tadžikistanom Belorusijom, Kazahtanom i Ruskom federacijom, zaključila je advokatska agencija „Kovington i Berling“ iz Vašingtona koja je analizirala Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju. Ova kancelarija koja je u svetu jedna od najpriznatijih u oblasti medijskih prava, uradila je i pre 11 godina analizu tadašnjeg Zakona o informisanju koji je nazvala „neustavno vežbanje cenzure“.

Na okruglom stolu o Predlogu zakona o informisanju koji je juče organizovalo Udruženje novinara Srbije, profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski rekao je da će usvajanje Predloga zakona o informisanju vratiti novinare i zemlju korak u nazad.
„Više nije tajna da Vlast želi javnu scenu na kojoj će biti smanjeni kritički potencijali onih koji mogu da kritikuju vlast. Kako će urednik da radi svoj posao ako mu iznad glave stoje kazne. Niko od nas nije rekao da u medijima u Srbiji nema lošeg rada, kršenja zakona i etičkih normi. Treba se boriti protiv toga, ali ovo nije način da se problemi istisnu iz medijske sfere“, kategoričan je Veljanovski.
On je dodao da odredba o upisu medija u registar krši član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Prema rečima direktora Pravnog foruma Vladimira Todorića, priča o Zakonu o informisanju neće se zaustaviti glasanjem u Skupštini.

„Verovatno će se pred Ustavnim sudom pokrenuti pitanje njegove ustanovnosti, a zatim će uslediti i žalbe Evropskom sudu pravde u Strazburu. Odluke tog suda će nekim medijima doneti korist jer će odšteta biti veća nego kazna koju im je država naplatila“, rekao je Todorić.

On je dodao da je neverovatno koliko je zakon ostavio diskreciono pravo sudijama da sami određuju visinu kazne.

„U zakonu ne postoje nikakve odredbe i smernice koje bi sudijama pomogle da odrede visinu kazne. Ove izmene zakona će uticati negativno na funkcije koje mediji treba da obavljaju u društvu, a ovaj zakon samo pokazuje kakvi ljudi se bave slobodom izražavanja“, smatra Todorić.
Direktor Pravnog foruma je rekao da rešenja za efikasnu naplatu kazni za prekršaje u medijima, ne treba tražiti u Zakonu o informisanju, već u izmenama sistema registracije privrednih subjekata koji je, kako je rekao, previše liberalan.
„Takav zakon otvara polje za zloupotrebe. Prebacivanje prava s jedne firme na drugu, gde se prva gasi, nije samo karakteristično za medije već za celu našu privredu. Kazne ne mogu da se naplate, a firme na taj način izbegavaju da plate poreze i tako sve u krug“, rekao je Todorić.

BORBA,30.07.2009.

U svakom sistemu vlasti uvek postoje neformalni centri moći, ali zabrinjavajuće je što samo u Srbiji ti centri kontrolišu koja vest sme da izađe, a koja ne.

Nakon serije „Borbinih“ tekstova o zaključivanju tajnog ugovora između Vlade Srbije i kompromitovane lobističke firme iz Čikaga, naš list nastavlja da istražuje koliko na medijsku tišinu u vezi s aferom „lobista“ utiču ljudi iz okruženja predsednika države Borisa Tadića i njihovo eventualno posredovanje u potpisivanju spornog ugovora.
Predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać kaže za „Borbu“ da odnos Srđana Šapera i Borisa Tadića predstavlja očigledni konflikt interesa.

„Niko ko je blizak kabinetu predsednika države ne sme da kontroliše medijski prostor, jer to predstavlja klasičan sukob interesa. Gospodin Šaper, kao nezvanični savetnik predsednika, čak učestvuje očigledno i u pregovorima o sastavljanju lokalne vlasti u Beogradu i drugim mestima“, rekao je Korać.

BORBA,29.07.2009.

Političke posledice

„Naš koncept društva trenutno je mešavina neoliberalne priče i tajkunizacije koja je produžetak Miloševićeve ere. To što neke vladajuće partije, poput Demokratske stranke, tvrde da su socijaldemokratski orijentisane, ne potvrđuje se ovakvim zakonom o zemljištu i pravu sticanja svojine nad njim. Ja brinem zbog političke reakcije koja će uslediti. Trenutno, ona je disperzivna, jer postoji niz protesta u kojima nezadovoljni radnici leže na pruzi, zaustavljaju saobraćaj u Nišu ili Beogradu. Ali, setimo se kako su spontano krenuli protesti protiv Miloševića, a ubrzo zatim pojavila se struktura, ne u opozicionim partijama, nego u civilnom društvu, koja je taj bunt artikulisala. Sada bi artikulacija mogla da ide u drugom smeru, jer će vrh kontroverznog poslovnog sveta regulisati ovim zakonom pitanje svojine nad ogromnim kompleksima zemljišta, zbog čega im Demokratska stranka više neće biti potrebna, jer je „skupa za održavanje“. Oni će podržati jeftiniju varijantu radikalizma, a potencijalni sledbenici te opcije su ljudi koje sistematski izbacuju iz vojske i policije, kojih sad više ima u privatnim osiguravajućim kompanijama (gde opet štite tajkunsko vlasništvo), ali i osiromašeni srednji sloj. Put spasavanja Srbije sve je komplikovaniji, jer znači da jedan broj tajkuna mora da bude procesuiran, a njihova imovina nacionalizovana, ali je pitanje koliko Srbija ima snage za tu opciju“, kaže za Danas Dušan Janjić.

DANAS, Vikend, 01-02. 08.2009.