Никола Варагић: Православни блок

Никола Варагић

 

 

Бити православан

 

Шта значи бити православан? По чему се православни разликују од неправославних?

Да ли по томе што су православци породични људи и воле своју децу? Своју децу воле и људи из других религија и идеологија, и животиње брину о својим младима…

Да ли по томе што православци воле свој народ и своју државу? Свој народ воле и знају да буду велике патриоте и неправославни, има много таквих примера по свету.

Да ли по томе што православци живе у саборности? Али ако погледамо мало боље, сви су више јединствени и боље организовани од православаца. Православци су, у том смислу, можда и најгори. Запад је уједињен преко ЕУ и Нато, Арапи имају Арапску лигу, у Јужној Америци праве нешто слично, у Азији такође, чак је и Африка више јединствена и боље организована. Православци и Словени једини немају заједничке организације.

Да ли по томе што православци воде рачуна о природи и животној околини? У том смислу Јапанци и неки други неправославни народи, могу да служе за пример. Ако видимо колико је опасног отпада и смећа свуда око нас, опет су православци међу најгорима на свету.

Да ли по томе што православци поштују право и законе и знају за ред? Чињеница је да у православним државама не постоји владавина права, дивља градња постоји, бирократија је бахата и неефикасна, итд.

Шта онда значи бити православан? Бити православан значи искрено веровати у Господа Исуса Христа – познати Христа онаквог какав је Он у Светом Писму и према Предању и веровати у Христа онако како су у Њега веровали Свети Оци Православне Цркве. Једино тако се може доћи до суштине хришћанства – непрестано примати благодат Духа Светога. Бити православан значи славити Бога, и бити прослављен од стране Бога.

Колико је данас, међу православцима, у свим православним народима, искрених верника који осећају “страх Божји“ и све своје мисли преиспитују Богом? Колико православаца искрено верују да је Христос једина Истина и да је Он једини Бог (Ипостас Свете Тројице или Син Божји), да само у Њему и кроз Њега долази до разликовања и до раздвајања добра и зла? Колико савремених православаца верује да је Бог створио свет и човека, а колико њих прихвата и теорију еволуције? Колико је оних који кажу да су православни, али мисле да је одлазак у монахе раван лудилу и да је црквени живот мрачан и секташки? И зато се више ослањају на lumen naturale, живе “по телу“ и радије користе зен методе и јогу, одлазе код психолога-атеиста, или окулисте по помоћ, неки не верују да постоје анђели и демони, али верују да постоје ванземаљци… Зато у православном народу, медији изгледају као да је јавни морал антихришћански. Зато је у православној држави тешко наћи посну храну у продавницама и у пекарама – чак и у време великих постова.

Знамо зашто је стање лоше. Да ли знамо како да поправимо то стање? Да ли ће бити више православаца чији је центар свести Христос? Да ли ћемо добити православне политичке странке и друштвене покрете, православне медије и друштвене мреже, православне школе и универзитете, православне хуманитарне фондације? Да ли ће доћи до саборности између православних цркава или унутар Православне Цркве? Да ли ће настати организација која ће окупити све православне државе? Да ли можемо да умрежимо све православне државе и народе? Да ли ће напад на једну православну државу значити напад на све православне државе? Православци чине око 5% светског становништва, под притиском са свих страна.

Ако нема саборности међу православнима, тј. ако православцу није стало до свог брата у Христу, из свог или било ког другог православног народа, то је онда вера без дела. Како ће онда православци да проповедају Христа неправославнима? Ако нема саборности међу православнима, ако не постоји свеправославно јединство, то значи да Христос није у нама и међу нама. Тамо где је Христос међу људима – ту су људи сабрани. То може брзо и лако да постане реалност – потребно је само искрено покајати се и поверовати у Господа Исуса Христа – који је “исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8). Међутим, то је унутрашња или лична ствар сваког човека појединачно, и сваког народа. Само искрени верници, који су драговољно прихватили Христа, могу да поправе стање на боље у цркви, народу и држави. Што буде више таквих верника, веће су шансе да у новој српској владајућој елити већину чине православци и да СПЦ победи све расколе и јереси. Када је народ православан, како владајућа елита може да буде неправославна? Када верници (мирјани) познају своју веру (тј. Христа), ни клирици не могу да скрену са православног пута, и обрнуто.

Колико ће таквих верника бити у будућности, у новој елити и у новим генерацијама, не знамо. Бог зна. Када добијемо елиту чији је узор Христос, онда ће Христос и елита да буду узор народу, тј. народ ће се угледати на оне најбоље, који се угледају на Христа. Српски народ је на тај начин постао и историјски народ и заветни народ. Данас је стање боље него пре 30 година, више је младих који верују у Бога и поштују своју цркву. Слично стање је и у осталим православним народима. У свакој генерацији постоји језгро искрених верника.

Да се овде ограничимо само на Србију. Србија, практично, од друге деценије 20. века, није православна држава. Југославија није била православна држава. Комунистичку партију је заменила Социјалистичка партија, а онда су дошли левичари из Демократске странке и њених сателита. Садашњи режим је псеудоправославан. Неколико година су напредњаци успешно крили своје право лице, али је сада свима јасно ко су они. За православне Србе, “Косово је срце Србије“. Актуелни режим више не подржавају искрени верници или прави православци, режим је ушао и у сукоб са СПЦ. Између режима, са једне стране, и СПЦ, тј. Косова и Метохије, са друге стране, већина Срба ће изабрати СПЦ и одбрану КиМ.

Али, да ли ће то значити и да ће већина Срба изабрати Христа? Да ли Цркву волимо само зато што је српска и због неговања традиције, или зато што је Црква – “тело Христово“? Косово јесте срце Србије, али, срце Косова или Косовског завета, јесте Христос. Шта су, за нас Србе, Косово и Метохија без цркава и манастира СПЦ? Шта је у тим црквама и манастирима, или шта су они без Христа, Апостола и светитеља? Чије царство су изабрали Свети кнез Лазар и косовски јунаци? Да ли је то био неки апстрактни Бог, или живи Бог, Личност и Богочовек? На којим темељима су подизани устанци у првој половини 19. века? Да ли је Српска православна црква најстарија институција српског народа? Да ли постоје Срби тамо где нема српске цркве? Ко су и шта су Срби ван светосавља, тј. православља, тј. хришћанства? Да ли се за КиМ боримо само због рудног богатства? Ако сачувамо веру и СПЦ, сачуваћемо и Косово и Метохију, ако сачувамо КиМ, сачуваћемо целу Србију, ако сачувамо Србију, штитићемо успешно и Србе који живе ван Србије. Српски народ може да опстане без државе, под окупацијом, то је доказао више пута у историји, али без Српске православне цркве – не може. Глава српске цркве је Христос. Ако издамо Христа, издали смо сами себе, а ко изда самога себе, не може да има или да сачува, ништа своје.

Србијом, у последњих 100 година, влада неправославна “елита“. Ко је, онда, опозиција тој “елити“? Шта може да буде једина алтернатива таквом систему, ако је већина у српском народу на страни СПЦ и за одбрану КиМ? Шта је са развојем православног васпитања и образовања, православне културе и науке и православне економије, где су православни медији, играни филмови и филмови за децу? Зашто православни Срби, за ових 30 година, од распада СФРЈ и комунистичког система, нису створили чисто православни политички блок, састављен од православних странака, покрета и појединаца – од искрених верника? Сада неко тај блок зове национални, неко патриотски, неко родољубиви, а ја га зовем – православни блок. Да ли смо православци или нисмо? Да ли смо светосавци или пагани и атеисти? Какву Србију желимо да стварамо, након што срушимо овај режим и дођемо на власт? Годинама се говори о потреби стварања “патриотског блока“, али се то није до сада догодило. Да ли је време да сада, када се спрема издаја КиМ, настане – православни блок? Ако смо православан народ, и желимо да живимо у православној Србији, онда мора да постоји православна опозиција, која ће доћи на власт и стварати православну Србију.

Православац не може да не буде родољуб, али је он много више од националисте, пошто он, као верник, прави разлику између духовне и државне (или било које друге световне) заједнице, и разликује грех од грешника. Косово и Метохију могу да врате само родољуби који искрено верују у Христа. КиМ се може освојити војно, Стара Србија је била освојена војним путем пре 100 година, али смо убрзо изгубили КиМ, јер нисмо имали стратегију, а стратегију нисмо имали, јер није било чврсте вере и јасног циља. Ко смо, шта смо, шта желимо? Пре 100 година је изабрана Југославија. Косово и Метохију можемо да вратимо у састав Србије и да задржимо једино ако смо православни, тј. ако све што радимо, по том питању (укључујући и однос према Албанцима), радимо на хришћански начин.

Ако смо православни, то онда мора да се види на сваком кораку и у сваком смислу. Бити православан значи удисати и издисати Христа, пре свега и више од свега љубити Бога. Православац, ако је православац, може да ствара једино хришћанску просвету, културу или економију, он ће да се моли и за непријатеље, и према непријатељима ће се понашати хришћански. По томе се хришћани разликују од нехришћана. А када све радимо тако што своје мисли преиспитујемо Богом, онда ће, благодаћу Божјом, свака наша активност или свако дело, бити хришћанско. То се односи и на просвету, културу, економију, саборност, на односе према ближњима, према природи и животној околини, непријатељима… Онда ће православни Срби и у свим тим активностима бити међу најбољима или најбољи у свету. Ко што смо међу најбољима у разним спортовима, исто тако можемо да будемо добри и у економији, науци, култури и уметности, можемо да будемо саборни, можемо да уредимо Србију да у њој постоји ред и да буде чиста као Јапан, можемо и у технолошком смислу да будемо испред свих напредних економија, али, пре свега тога, морамо да се вратимо Богу, јер смо заветни народ, и као такав народ – ништа не можемо без Бога. Шта нам вреди да будемо најбољи у свету, у свему, ако изгубимо своје душе и заборавимо на Христа Бога?

Бити православан значи никада не заборавити на Христа Бога и чувати своју душу.

Будимо православни

Православци су вековима живели у симфонији цркве и државе. Онда су, прво окупације, а затим и револуције, срушиле тај поредак. Хришћани су прешли у опозицију и постали су реактивни. У комунистичким државама није постојала опозиција и прогоњене су цркве. На Западу није отворено прогоњена црква, али су људи престали да иду у цркву. Постоје хришћанске демократске и конзервативне странке, али оне мејнстрим данас најмање бране хришћанске вредности и учење, а највише стечене привилегије и лукративне послове. Из тих разлога настају нови конзервативни покрети широм Запада, али, питање је колико је међу њима хришћана, а колико је псеудохришћана, нехришћана и антихришћана.

У православним бившим комунистичким државама, попут Србије, вишестраначки систем постоји већ скоро три деценије, али не постоје чисто православне странке. Сада постоји неколико странака (и покрета) које воде људи који су православни верници, за њих гласају углавном верници, али ове странке саме себе описују као десничарске, националистичке, родољубиве или патриотске (док неки своје странке представљају и као демократске, а делом и грађанске), али нико своју странку не представља једино као православну. Јер, десничарске, националистичке или патриотске странке могу да буду и неправославне, чак и антихришћанске (екстремисти). Православне странке могу да буду једино хришћанске. Као православне, те странке су и демократске, и воде рачуна о социјалној правди, и желе да омогуће бесплатно школовање и лечење, и штите интересе свог народа и своје државе, развијају предузетништво, успостављају владавину права… само што то раде у складу са хришћанским вредностима и учењем. Православне странке сада не постоје, скоро нико не заступа интересе и не брани права православаца у државним институцијама и у извршној власти, у Народној скупштини лако пролазе закони који штите интересе трансхуманиста, фармакомафије, либерала, масона… Православне странке нису до сада настале зато што српски народ цео век има кризу идентитета и два века има нерешен однос са Модерном.

Основу идентитета српског народа чине православље, српски језик и српска ћирилица.

Зашто то онда не би била основа идентитета оних странака чији оснивачи, руководиоци и чланови сами себе сврставају међу православне вернике и који лично користе ћирилицу у свакодневној комуникацији? Да ли се неко плаши или стиди да јавно проповеда Христа?

Да ли је време да добијемо православни блок, који ће водити искрени верници? Они који се поносе што су православни, и светосавље истичу као основу свог идентитета. Они који са поносом пишу ћирилицом. Они који би поштовали Божје заповести и када би били министри, начелници или директори јавних предузећа. По чему се разликујемо? Да ли се ми боримо да бисмо радили исто што и наши непријатељи, када бисмо се нашли на том месту? Да ли ћемо ми, као православци, према непријатељима да се понашамо исто као и они према нама? Шта друго да радимо, као хришћани, осим да проповедамо Христа свету?

Ако се разликујемо од нехришћана, зашто се онда не би одвојили у православни блок, па после да водимо дијалог и преговоре и постижемо компромисе и консензусе са онима из грађанског блока и са мањинама? Стварање православног блока не значи затварање у неку секту (хришћанство је универзалистичко; универзализам и интернационализам нису исто), не значи ни да ће нестати разлика између духовне и државне заједнице. Ми смо свесни да је Србија секуларна држава, да међу Србима нису сви православци и да у Србији не живе једино Срби и хришћани. Православни блок би се стварао у таквим условима и у таквом окружењу. Постоје грађани Србије који желе да се одвоје у грађански блок.

Смисао стварања православног блока је да се окупе сви православци на једном месту, да докажемо да можемо да будемо сабрани у име Христа, да нас има много, и да се поносимо са својим идентитетом и са својом традицијом. Православни блок би афирмисао најбоље из светосавске традиције – афирмисао би хришћанске вредности и обогатио би традицију (остављајући печат своје генерације), и штитио би верска и сва остала права православних верника. Православни блок се не би бавио другима и другачијима, не би се ширила мржња према неправославнима и несрбима, јер ми имамо позитивно одређен идентитет. Задатак православног блока је да омогући и да организује православни начин живота (за оне који таквим начином живота желе да живе), у свакој области световног живота, дајући одговор на питање како треба да изгледа православна социјална, економска, културна, просветна, здравствена… политика, у православној држави у 21. веку. Сада боље знамо како не треба да изгледа, али не и толико како треба да изгледа, у детаљима, зато нам је више потребна афирмација од негације – како живети, као хришћанин, пре и после Литургије, у световном животу, тј. шта да се ради и ствара и како се борити са искушењима у савременом свету. Наравно, овде говоримо о духовном и суштинском, а не само о спољашњем и формалном.

Потребан је спој патриотског и грађанског – унутар православног блока, па онда договор са грађанским блоком. Православни блок је спој патриотског и грађанског или правног, и по томе се разликује од екстремне деснице. Умерена десница је увек отворена за дијалог. Дијалог са другима и другачијима мора да постоји, али, прво унутар православног блока мора да се дефинише шта је црвена линија у тим преговорима, шта су циљеви, итд. Пред друге и другачије треба да се појавимо као православци, и од почетка до краја да будемо православни, попут Апостола међу незнабошцима. Афирмација хришћанских вредности и учења захтева постојање правне свести и културе дијалога код верника, тј. мисионарски рад. Циљ дијалога са грађанским блоком је стварање правне државе. Правна држава је највише што може да се постигне у свету у стању грехопада и моралног релативизма.

Афирмација хришћанског начина живота такође значи и стварање алтернатива ономе што се одбацује или неприхвата као нехришћанско, у свим сегментима световног живота. На свако “не“ нечему нехришћанском, мора да иде једно православно “да“ – мора да се понуди алтернатива и решење. У последњих 100 година, слушали смо углавном то “не“, али нисмо стварали алтернативу. Наметали су нам се неправославни системи и идеологије са Запада (део народа је добровољно изабрао просветитељску традицију уместо православне). Ако одбацујемо и социјализам и (нео)либерализам, шта је оно што желимо, и што је могуће у данашњем свету? Шта конзервирамо, а шта је допринос наше генерације, или, шта је то што ће обогатити традицију – шта ћемо надзидати на истим темељима? Морамо да будемо и конзервативни и инвeнтивни, морамо да будемо активни и афирмативни и да се суочимо са свим изазовима и проблемима. Узмимо као пример одрастање деце, у овим условима и околностима, и питање образовања (а са тим у вези и питање сексуалног образовања), или медија и интернета, одузимања деце, лечења, вакцинације, итд. Нема “бега у прошлост“, нема забијања “главе у песак“, неће ништа само од себе да се реши – свако питање захтева конкретан одговор и решење, које може да се примени и прихвати у стварном животу од стране људи, у данашњим условима и околностима, без насилног наметања. Ми морамо да пронађемо решења и морамо да имамо одговор на свако питање. Ако их не знамо, молимо се искрено Господу и Он ће нам показати пут.

Хришћанство није идеологија, хришћанство је начин живота, мишљења и осећања. Глава Цркве је Христос – хришћанин се покорава Богу, а не људима. Црква изграђује јединство у различитости, како међу појединцима унутар истог народа и исте државе, тако и између различитих народа, не укидајући разлике и особености међу људима и народима. Циљ је да се појединац образује према Христу, а не да се Христос прилагођава људским мерама. Што смо више образовани према Христу – то смо више православан народ. Наш циљ је Христос, ми не чувамо свој живот, тј. спремни смо да дамо свој живот и да жртвујемо све, да бисмо (п)остали Христови. Бити патриота – у заветном народу – значи волети свој народ и своју државу, а волети српски народ и Србију значи волети – Христа, јер су светосавци хришћани. Христос је у српском народу – онолико колико су Срби у Христу. Христос је присутан и у другим народима, тј. “свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију“ (протојереј-ставрофор и професор Радован Биговић). Ми нећемо “национализовати Христа“ јер смо, као хришћани, против свих облика идолопоклонства и самооботворавања, гордости и сујете света.

Како се то преноси у световни и свакодневни живот, у социјалне, економске, политичке и историјске околности, када укључимо и остале делове нашег идентитета – етничко и расно порекло, језик и писмо, културу и народне обичаје? Хоризонтала мора да прати вертикалу (духовно уздизање ка Христу). У Средњем веку, за православне вернике, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Савремени православни свет мора да изгради на истој основи координантни систем. “’Византинчев’ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). Православни блок мора да изгради такав координантни систем, али у другачијим околностима и условима, у односу на доба Источног римског царства. У то доба је постојала симфонија цркве и државе, а сада живимо у секуларној држави. Наше доба више личи на доба између Апостола Павла и Константина Великог.

Православни блок је потребан као место окупљања искрених верника, где би они који су чврсти у вери, помагали браћи и сестрама који то нису, да се учврсте у вери, и да свако од њих има тај координантни систем у свом приватном, световном и свакодневном животу.  Ми можемо да очекујемо помоћ Цркве (духовника) што се тиче вертикале, без тога није могуће уздизање ка Богу, али у хоризонтали морамо сами да се сналазимо (што неће бити проблем, ако постоји вертикала – ако смо чврсти у вери и духовно богати). Вертикала је одговорност Цркве, а хоризонтала је одговорност верника. Препород парохијског живота је одговорност Цркве, а организовање православних политичких странака је одговорност верника. Стварање православног блока значи да постоји довољно православних Срба који су преузели ту одговорност, да су санирани расколи унутар СПЦ и да је постигнута слога између православних политичких организација; значи да можемо добити нову владајућу елиту, која ће своје место у свету тражити у православном координантном систему, и кроз православни координантни систем стварати православну социјалну, економску, културну, здравствену… политику, за живот у Србији, у 21. веку. Такође, и начин за миран суживот са неправославнима, а то је – правна држава. Римско право је штитило Христа и Апостола Павла. Захваљујући праву на које се Апостол Павле позвао, а које су поштовали Римљани надлежни за њега, Павлу је било омогућено да проповеда Христа целом свету.

Ми поштујемо право на слободу мишљења и говора других и другачијих. Исто то тражимо од других и другачијих. Сви заједно морамо да нађемо начин како да не постоји ни “терор већине“, ни “терор мањине“ – ко год да буде већина или мањина, на било ком нивоу. Мора да постоји договор око јавног морала и закона које ће сви да поштују, ако нећемо анархију и грађански рат. За дијалог је потребно двоје, није довољно да само православци то желе.

У садашњим околностима, створити православни блок значи створити озбиљну опозицију режиму и показати одлучност у ослобађању Косова и Метохије. СПЦ је против продаје и поделе КиМ, и народ је против продаје и поделе КиМ. Народ, истина, тренутно не може да се изјасни, пошто избори, у овим условима, са половином апстинената нису релевантни, а референдум је и бесмислен и у овим условима и под овим режимом искључен, али сва истраживања јавног мњења, годинама уназад, показују да је већина грађана Србије за одбрану КиМ, а против уласка у ЕУ и Нато. Међутим, они који између СПЦ и СНС бирају СПЦ, они који су за одбрану КиМ и чине већину у бирачком телу Србије – немају већину и у Народној скупштини, а још мање у извршној власти и у медијима. Представници те већине могу да буду једино они који не желе да се одрекну Косовског завета, јер желе да обнове савез са Богом. Они ће пронаћи начин да се чује глас народа. Да ли су то лидери Савеза за Србију?

Савез за Србију, у свом програму од 30 тачака, има и одбрану Косова и Метохије и борбу против корупције. Зар није и СНС, као опозицициона странка, исто то обећала пре избора 2012. године? Да ли ће нам се, у случају да Савез за Србију дође на власт, поновити ДОС или СНС, питају се гласачи опозиције? Са друге стране, опозиција до сада није постојала, тај савез је тренутно једина опозиција режиму. Међу члановима и гласачима странака из грађанског блока, постоје људи који нису учествовали у приватизацији или корупцији за време ДОС-а. Остаје питање да ли ће се такви нешто питати или ће остати на маргини. У овом тренутку, Двери, НП Отаџбина и Здрава Србија су у Савезу са Србију, ДСС још није донео одлуку, док се око новоформираног покрета Живим за Србију окупљају они који су против коалиције са ДС, пошто сумњају да ће ДС поштовати православну традицију. У Савез за Србију нису ушли грађански покрети окупљени око Покрета слободних грађана. Православни блок је подељен. Грађански блок је подељен. Савез за Србију је између њих и нема подршку целе опозиције, а питање је колико ће успети да анимира апстиненте.

Да ли је боље решење да опозиција иде, како неки предлажу, у две колоне? Једна колона би била православни блок, а друга колона би била грађански блок. Та два блока могу да се договоре око тачака које никоме нису спорне, а оне сада постоје, попут слободе медија, контроле избора и слично. Дијалог између два блока мора да постоји, и ако се иде у две колоне, због могуће неизбежне постизборне коалиције и постизања консензуса око новог државног уређења, реформи које нас чекају и стварања правне државе. Дијалог мора да постоји, без обзира ко је на изборима победио и ко има већину. У овом тренутку, ниједан од ова два блока нема апсолутну већину. Да би се развијала култура дијалога и дошло до договора или консензуса, православне странке, са једне стране, морају да буду одлучне у стварању правне државе (показујући чојство), а грађанске странке, са друге стране, морају да прихвате православље, српски језик и српску ћирилицу као основу идентитета српског народа, и све оно што из тога следи, а што се тиче Устава, државе, закона… А сви заједно морамо да извадимо “злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), што се тиче поштовања Устава, јавног морала, криминала, корупције, непотизма… Прво православни блок мора да извади “злога између себе“, “јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог“ (1. Кор. 5; 9-13). Ако нико нема сам већину, ова два блока могу да имају већину заједно, ако направе постизборну коалицију.

Опозиција мора да понуди алтернативу овом режиму и овом систему. Режим је производ система који су створили комунисти. Комунисти су пренели на народ своја учења, што се одржало у делу српског народа и након слома комунистичког система – скоро исти систем имамо у посткомунизму. А то се најбоље види по реакцијама јавности после изјаве неког епископа или свештеника у вези ЛГБТ идеологије, или абортуса, или Косова и Метохије, уколико неко покрене петицију о ревизији изучавања дарвинизма у школама, или постави питање око вакцина, итд. Тада већина реагује као да смо још увек у комунизму. Чак и неки професори са православног богословског факултета исто тако реагују. А све што води ка “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, “није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15). Због тога, онај “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Исто важи и за “зилоте“ и националисте, који мрзе грешнике и друге/странце и на зло не узвраћају добрим, зато што и они заборављају, или (не)свесно крше, неке заповести Божје и завете Христове, а “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“. Или си хришћанин, или ниси.

Једина права опозиција и алтернатива овом систему је Христос. Све што је нехришћанско и антихришћанско, сабрано је у овом систему. Њихова опозиција могу да буду само они који су (искрено) сабрани – у име Христа. Алтернатива овом систему вредности може да буде само систем заснован на хришћанским вредностима и врлинама. Алтернативу морају да понуде православни Срби. Они се морају сабрати у име Христа и у име Светог Саве, и створити јаку опозицију. Како другачије могу да се дефинишу и представљају политичке странке или коалиције странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који искрено верују у Христа, осим као православне странке или православни блок? И какви треба да буду међуљудски односи између странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који иду на Литургију? Дакле, ако смо православци, будимо православни, у сваком тренутку и у сваком смислу. Да бисмо били православни, морамо познати Христа у срцу и морамо стећи духовно знање. Тада ће бити јасније зашто је важно имати правну свест и зашто земаљска правда није толико важна духовно богатом и искусном вернику.

Закључак 

Сви који желе да српски народ обнови савез са Богом и да чувају Косовски завет, треба да се групишу у један политички блок – православни блок. У том блоку сви бисмо се сабрали – у име Христа, па да видимо колико нас има, шта знамо и колико заиста вредимо. Ту има места и за појединце и странке из грађанског блока које поштују православну традицију.

Ако смо у мањини, мањина смо – већина у српском народу не верује у Христа, не жели да има било шта са СПЦ и не жели да се бори за КиМ. Онда православцима остаје борба за своја права у секуларној Србији, можда без КиМ у свом саставу. И наравно, мисионарски рад, да се стање у будућности поправи. Можемо се сабирати у парохијама, можемо имати православне приватне вртиће, школе и болнице, православне интернет медије, итд.

Ако смо у већини, већина смо – доказали смо да смо православни и да се можемо сабрати – у име Христа. Морамо да преузмемо одговорност за стање у српском народу. Морамо да створимо алтернативу, тј. да имамо конкретан одговор и решење за сваку област живота и државних послова, које може да се примени и прихвати у стварном животу, у данашњим условима и околностима. Неправославне морамо да уверимо да нећемо Србију и регион вратити у “мрачне деведесете“, јер то ни ми сами не желимо и није у нашем интересу. Као већини, наша је дужност да штитимо права мањина. А то не радимо из слабости, него из снаге. Снагу нам даје Христос, зато што се трудимо да будемо достојни Христа.

Тренутно постоји несклад и конфузија – већина је и православна и није православна. Са једне стране, већина Срба се на попису изјасни да је православне вере, слави славе, зове свештенике на крштења и на сахране, држи иконе на зидовима, живи у традиционалним породицама, већина је за одбрану Косова и Метохије, а против уласка у ЕУ и Нато, итд. Са друге стране, постоје патриотске али не и православне странке, а када се у јавности говори о закону о донирању органа, или о заштити ћирилице, или о кампу за децу на Златибору, или о ријалитијима, или о абортусу, или о ревизији изучавања дарвинизма, или о нирвани, свемиру, ванземаљцима, или када дође време поста… тада се показује да је много Срба под утицајем “new age“ идеологије и “политички коректног говора“ и спремно да “сагреши у једноме“. За њих Христос није “исти данас, јуче и довека“ (они верују у апстрактног бога, створеног кроз еклектизам и синкретизам). То отвара пут “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, тј. Христа и учење Цркве преправљају према данашњим мерама и људским потребама. Затим се, на основу тих мера и потреба, ствара световна политика и уређују држава и друштво. Из тих разлога, у Србији још увек нема православних странака и није настао православни блок. Српско становиште не може да буде у колизији са хришћанским вредностима и есхатологијом. Православни блок може да заступа једино православно становиште или хришћански поглед на свет.

Угледајмо се сви на Христа – будимо православни, и сачуваћемо српски идентитет, језик и писмо, вратићемо Косово и Метохију у састав Србије и заштитити права Срба у региону, модернизоваћемо Србију, а нећемо изазвати ни рат у региону, нити светски рат, напротив, створићемо услове за мир на Балкану, и оно најважније, вера ће нас спасити (оправдати) – сачуваћемо своје душе и Христос ће нас познати. Ми смо деца неба, у нама је Дух Свети.

Никола Варагић: Србија као “најбољи студент ММФ-а“ (у аргентинским медијима)

 

Дошао ми је пријатељ из Аргентине у посету, између осталог зато што жели да види, да га цитирам: “то чудо од српске економије, причају нам у Аргентини да напредујете брже од свих осталих“. Наиме, преко медија у Аргентини, аргентинском народу се пласира прича како је аранжман са ММФ добар избор, а као добар пример наводи се – Србија, у којој тече “мед и млеко“. У аргентинским медијима се говори да је Србија најбољи студент ММФ-а.

Ко не верује, нека погледа овај чланак Serbia, „el mejor alumno del FMI“. У овом чланку, гувернер НБС Јоргованка Табаковић објашњава све успехе НБС и српске владе, зашто је сарадња са ММФ добра, и још даје савет аргентинском народу да верује својим властима (као што српски народ верује свом председнику), а власт у Аргентини обнавља аранжман са ММФ-ом. Поред ње, савете аргентинском народу даје и нико други него професор са “угледног“ Мегатренд универзитета. Нису могли да нађу боље “ауторитете“ и “стручњаке“. Жао ми је грађана Аргентине и шта све морају да трпе.

Србији толико добро иде док је води ова влада и овај председник под патронатом ММФ-а да пуцају потпорни зидови поред аутопутева. Истина је да је Србија најгора у региону по свим параметрима: БДП, извоз, висина просечне плате… у свему смо гори и од Албаније.

Србија не може да буде јаднија од овога и никада у историји није била оволико понижена. То је још један доказ да је Србија окупирана држава и да у том смислу служи као пример. Сад вам је јасно и какви су то “ауторитети“ и “стручњаци“ које нам доводе из света, да нас уче како да будемо “добри ђаци“. У Србију из неке државе из света, исто тако, долазе неке јоргованке и неки мегатрендовци, и представљају нам их као велике “експерте“. Све што ми треба да радимо да бисмо живели боље јесте да слушамо њих. Са друге стране, ко зна у којој се све колонији унутар Империје, поред Аргентине, пласирају мишљења “угледних“ “стручњака“, попут Јоргованке Табаковић и тог професора са Мегатренда. Тако се ради у Империји. Није немогуће да ће у будућности неки Ђелић, Влаховић, Динкић, Питић… да буде саветник председника Аргентине, као што председник Србије има саветнике које му је послала Империја из других окупираних држава.

Запад (Нато, ММФ, СБ, Билдерберг…) жели, на исти начин, да окупира Аргентину. После неколико година пружања отпора Империји (иза које стоји владајућа елита Запада), што је Аргентина радила заједно са Бразилом, Венецуелом и са још неколико држава Латинске Америке, Запад је приморао Аргентину да прихвати аранжман са ММФ-ом и полако враћа ту државу под своју контролу. Запад је вршио притисак и на Боливију и на Бразил, а у Венецуели је тренутно хаос, док је неколико држава Латинске Америке под потпуном окупацијом Запада већ неколико деценија, тако да Аргентина у овом тренутку нема много савезника у Јужној Америци, а нова власт у Аргентини, очигледно, има бољу сарадњу и боље везе са владајућом елитом Запада, него са владајућом елитом држава БРИК савеза.

Порука аргентинском народу је: не слушајте савете ММФ-а и “стручњака“ које вам доводе из српске или било које друге квислиншке владе или народне банке и не верујте својој влади ако је под контролом Запада и коруптивна – борите се и против своје владе и против Запада. Свако мора да се бори сам и за себе. Русија и Кина не могу да помогну свима који су под ударом Империје, у оној мери у којој би сви хтели (и Русија и Кина се налазе под ударом Запада и морају да се бране и на својим границама). Мање државе, попут Србије и Аргентине, морају и међусобно да се помажу, али свако мора сам да води своје битке за своје државе, па се можда у будућности сви негде сретнемо и створимо заједнички фронт.

Никола Варагић: Добродошли у Београд, град пријатне климе

Никола Варагић

 

 

Када се лети шетате по улицама Београда, освежење за вашу усијану главу је на сваком кораку – где год да кренете, на главу вам капље вода из клима уређаја који се налазе на стамбеним и пословним зградама. Најбоље освежење на плус 40!

Фонтане и чесме нису потребне, руке можете да оперете користећи воду која капље из клима уређаја по целом граду. Воду из градског водовода ионако више нико не пије.

У Београду лети, и када не пада киша, можете да “покиснете“ шетајући тротоаром, чак и док седите у башти кафића. На пример, ако кренете пешака главним градским булеваром, до краја ваше шетње Булеваром краља Александра, бићете сигурно мокри, уколико не заобилазите све те барице које се праве од воде која капље са клима уређаја. Тако је по целом граду, свуда се праве баре.

Београђанима то не смета. Они у томе уживају. Само ретки власници станова и пословног простора у којима постоје клима уређаји решили су питање одвода воде из клима уређаја.

Рађено је истраживање да се види којим политичким опцијама припадају људи који су власници клима уређаја из којих капље вода људима на главу. Према том истраживању, половина тих грађана гласа за странку на власти, а друга половина за оне из опозиције.

Ови који гласају за напредњаке, кажу да су ти клима уређаји из којих капље вода људима по главама, уграђени за време претходне власти. Они из опозиције кажу да су уграђене за време ове власти. Таква је клима у друштву.

Град Београд и Туристичка организација Београда мењају своје грбове, сада ће на грбу стајати клима уређај и врабац који пије воду из баре испод клима уређаја.

У Комуналној полицији само климају главом када пометене климу и говоре “и наш посао је државни посао“. Интервентне јединице београдске полиције већ пар недеља сваки дан заустављају и легитимишу људе по Београду, тражећи одговорне за баре које се праве због клима уређаја. Хоће да нам нам покажу да власт није на климавим ногама и да све држи под контролом. Зна се ко једини није климАВ.

На крају, ко да се бави оваквим проблемима, док нам отимају и деле Косово и Метохију?

Проблем са водом која капље из клима уређаја биће решен када Србија уђе у ЕУ!

Никола Варагић: Конзервативна револуција

Никола Варагић

 

 

“Нови светски поредак“ је пројекат владајуће елите Запада, настао пре више од 100 година. У почетку, десничари су чинили већину унутар владајуће елите Запада. У последњих 30 година, левичарски либерали и либерални левичари преузели су све полуге моћи унутар владајуће елите Запада. Они су атеисти, еволуционисти, трансхуманисти… и данас чине већину унутар владајуће елите Запада. Међу њима постоје екстремисти. Они угњетавају и прогоне све који мисле другачије – њихов циљ је да униште све што је хришћанско или традиционално. Због тога их зовемо (нео)либералним фашистима. Они су предводници геј лобија. Они свима намећу своја учења, уверења, теорије и законе – да је човек настао од мајмуна, да хомосекусалци треба да усвајају децу, да се деца одузимају од родитеља, итд.

Међу припадницима геј лобија нису сви хомосексуалци, напротив, међу њима је најмање хомосексуалаца, већину чине хетеросексуалци који се залажу за ЛГБТ права и свима који желе да буду у њиховом друштву (или, део ЕУ и Нато) постављају као услов да морају да прихвате ЛГБТ идеологију, у пакету са свим осталим захтевима – морају се усвојити догме створене на основу теорије еволуције и трансхуманизма (ко се држи хришћанских догми проглашава се болесним, ектремистом, итд.), нико не сме да доводи у питање било шта у вези савремене медицине иза које стоји фармакомафија, иза које стоје банкстери и слично. Међу њима има доста феминисткиња. Основа геј лобија је у хуманизму, у левици, иако се данас најмање баве правима радника, а посебно ако су ти радници белци, верници и живе у традиционалним породицама. Економских левичара, који не подржавају геј лоби у свим захтевима, данас је веома мало. Левица се, једноставно, стопила са ЛГБТ идеологијом.

У последњих неколико година, буде се и десничари, како унутар владајуће елите, тако и међу њиховим противницима широм Запада. Унутар Запада настаје јак антигеј лоби. Међу десничарима постоје екстремисти, као и међу левичарима. Они се мрзе међусобно и воде рат до истребљења. Десничару са Запада ближи је православни Србин или Рус, него неки његов земљак левичар или припадник геј лобија. И обратно, левичару и неолибералу са Запада је ближи било који припадник геј лобија у свету, од присталица Трампа, Орбана, Алтернативе за Немачку, конзервативних италијанских и шпанских католика…

То је, у оном чисто људско смислу, суштина савеза који настаје између Доналда Трампа и Владимира Путина. Том савезу су се обрадовали конзервативци са Запада и православни Словени. Међутим, најважније медије у САД и у свету контролишу левичарски либерали и либерални левичари, тј. припадници геј лобија, и већина влада држава ЕУ и Нато је под њиховом контролом, а њих није обрадовао сусрет Трампа и Путина у Финској. Због тога су одмах кренули да минимализују значај тог сусрета, да дезинформишу јавност, у САД су кренули напади на Трампа, медији широм света, укључујући режимске медије у Србији (пошто је српски режим под контролом геј лобија са Запада), о сусрету Трампа и Путина извештавају као да их све уређују Сорос, Клинтонови и Блер. Трамп, свакако, има доста мана, али је чињеница да Трамп, за разлику од Обаме, није извршио агресију ни на једну државу на свету, напротив, свуда ствара услове за мир и направио је историјски договор са Северном Корејом. Трамп сада покушава да заустави и ирационалну и вишевековну мржњу (или русофобију) према Русији, која на Западу постоји и коју данас највише шире левичари и геј лоби. Трамп се бори за права средње класе у САД. Путин је подигао Русију на ноге, Русија води мирољубиву политику и залаже се мултиполарни и мултикултурални свет. Русија не жели сукоб са САД и ЕУ. Путина са Хитлером упоређују једино нацисти, тј. (нео)либерални фашисти. Они су изазвали рат у Украјини и увели санкције Русији.

За нашу причу нису толико важни Трамп и Путин, овај први посебно. Оно што је важно јесте шта доноси то повезивање конзервативаца из САД, Европске уније и Русије. Русија је постала, на светском нивоу, главни чувар породичних вредности, зато што се руски народ враћа православљу. САД су донедавно стајале на челу геј лобија. Суштинску власт у САД и даље има геј лоби, а не председник Трамп. Међутим, победа Трампа је знак да је конзервативни покрет или антигеј лоби у САД постао довољно снажан за такву победу. А Трампа су наговарали да се кандидује за председника САД, људи попут Мајкла Севиџа. Такви људи су нама важни. Мајкл Севиџ је много пута рекао да је Косово Србија. Русија подржава Србију око КиМ. Ако такви људи праве савез између конзервативаца из САД и православаца из Русије, то је добро и за те државе и за Србију и за свет.

Међу десничарима, који су антиимперијалисти, постоје искрени антифашисти. То су људи који верују у Бога, који брину о својој породици, који вредно раде и поштено зарађују, они имају културу дијалога, нису насилни, нису расисти, добри су мужеви и очеви или супруге и мајке, они поштују другачије, образовани су, не одбацују науку и иновације које помажу људима… Они су пристојни и културни људи и имају своје црвене линије, а те линије су екстремни левичари и либерали из геј лобија прешли, или све чине да их пређу, посебно када су у питању деца. Због тога, умерени десничари морају да се бране и да штите своја права. За екстремне левичаре из геј лобија, сваки десничар или хришћанин је екстремиста. Хришћанин нема више право на самоодбрану, да изнесе своје мишљење, да буде то што јесте. Од навалентности и буке коју праве екстремни левичари, не чује се глас умерених десничара. Уместо њих, чују се само екстремни десничари, а међу њима највише се чују ултранационалисти и расисти. Пристојни људи су се повукли из јавности, не желе да се баве политиком. Умерени десничари се не супротстављају, довољно снажно, екстремним левичарима из владајуће елите, па онда њихова права, на потпуно погрешан начин, бране екстремни десничари са маргине, а такви служе водећим или мејнстрим медијима који су под контролом геј лобија као страшила и за изједначавање са свим десничарима. Већина екстремних десничара има (тајну) подршку левичарских либерала и либералних левичара, тј. припадника геј лобија.

Умерени десничар не мрзи хомосексуалце и не жели да користи било какво насиље према њима, напротив, спреман је и да их штити од напада екстремних десничара, али умерени десничар има своје црвене линије што се тиче породице и деце, има своју веру, и не може да постане нешто друго, не може да дозволи да се те црвене линије пређу. Ко верује да је човек настао од мајмуна и да је хомосексулне или бисексуалне природе, нека верује, али нема права да то намеће другим људима. Хришћанин зна да је човека створио Бог према свом лику, и он не може да прихвати ЛГБТ идеологију или дарвинизам. Са друге стране, умерени десничари не желе никоме да намећу своја уверења, и по томе се разликују од екстремних десничара, који се по томе не разликују од екстремних левичара. Да ли такви десничари стварају савез између конзервативаца или хришћана?

За Србију је добро да умерени десничари победе и на Западу и у Русији и да између њих настане савез. То би био савез за одбрану породичних вредности и своје деце и права на слободу вероисповести. Наравно, када се ради о дневној политици, онда постоје разни интереси, од војних до економских. Ти интереси некада могу да буду супростављени. Од тога колико ће се такви интереси поклопити, и да ли ће сузбити екстремизам у својим редовима, зависи да ли ће успети то повезивање између десничара, конзервативаца или хришћана са Запада и Русије (и осталих православних држава).

Наравно, ту је важно и како ће се решавати питања око вере и цркве. Јасно је да су поделе и разлике између протестаната и католика са једне стране, и православаца са друге стране, велике и наизглед непремостиве. Пројекат са (протестантским) “светским саветом цркава“ и (католичким) “екуменским дијалогом“ је пред колапсом, због тога што иза тог пројекта стоје исти људи који стоје иза пројекта “нови светски пројекат“. Католици и протестанти, без помоћи православаца, не могу да победе антихришћане који стоје иза “новог светског поретка“. Највећи непријатељ “новог светског поретка“ је хришћанство. Умерени десничар или конзервативац жели да буде добар хришћанин, њему је Христос савршен узор. Дакле, као такав, он је непријатељ “новог светског поретка“ или Империје која је под контролом левичара из геј лобија или антихришћана. Протестанти и католици су се прилагодили “новог светском поретку“. Православна Црква се труди да победи све јереси и да остане “окамењена црква“. Православној Цркви није место у ССЦ или екуменском покрету. Ако си умерени десничар или конзервативац и желиш да будеш добар хришћанин, онда мораш да се вратиш на извор хришћанства – до Господа Исуса Христа, Апостола, Васељенских Сабора и Светих Отаца. На том извору је данас једино Православна Црква. Православна Црква је „стуб и тврђава истине“, у њој је присутан Дух Свети. Црква је само једна.

Умерена десница на Западу може да постигне успех једино ако се врати на изворе своје вере, на изворе хришћанства. Због разних историјских околности и јереси, Запад је био слабо христијанизован, а онда се догодила дехристијанизација од стране просветитеља и прогресиваца. Хришћански Запад је брзо и лако пао, а није срушен од неких сила које се налазе ван Запада, него од оних из својих редова. Западу је потребна христијанизација. Умерени десничар или конзервативац мора да позна Христа, какав је Он заиста био и јесте. Ту христијанизацију могу да спроведу једино они који су на извору хришћанства, а то су православни. Наравно, после века прогона од стране комуниста, и због маловерја, правих хришћана је данас мало и унутар православних народа. Због тога је православним народима потребна рехристијанизација. То значи да вреди само лични подвиг вере, а да је искључено било какво колективно покрштавање. Да ли ће неки атеиста међу Србима или Русима да се врати православљу тако што ће искрено да поверује у Христа, може да буде само његова унутрашња ствар. Да ли ће неки католик или протестант из САД, Велике Британије, Италије, Француске, Шпаније или Немачке да пређе у православље, тј. да се врати Христу и на изворе хришћанства, мора да буде једино његова лична и слободна одлука. Прави мисионари  ће на тај начин спроводити рехристијанизацију у православним народима и христијанизацију Запада. Све друго је нехришћанско прихватање Христа.

Умерених десничара је много више него умерених левичара, због тога што левичар није хришћанин, не разликује грех од грешника, тј. не осећа потребу да воли свог непријатеља, онолико колико то осећа хришћанин који осећа “страх Божји“. Добар хришћанин жели да победи зло, али тако да никада не постане исти као свој непријатељ, који чини зло. Већина десничара никада неће подржати екстремисте, било да су десничари или левичари. Ако “тиху већину“ умерених десничара представљају екстремни десничари, онда ће левичари и трансхуманисти лако победити и наметнуће све законе које имају у својој агенди у свим хришћанским државама – трансхуманисти ће васпитавати и образовати децу. Екстремни десничари не могу успешно да штите породицу, цркву, народ или државу. Након сусрета Трампа и Путина, а посебно ако се наставе ти сусрети у добром духу, одговор и умерених и екстремних левичара из геј лобија, према конзервативним или хришћанским снагама и њиховим предводницима, биће јак. Са тим нападима, са левице, успешно, и дугорочно, може да се носи једино умерена, хришћанска десница. Између осталог, зато што повратак на изворе хришћанства значи повратак Римском праву и “праву личности“, уз одбацивање јереси хилијазма. Хришћанска десница не може да буде тоталитарна и популистичка.

Умерене десничаре, медији под контролом геј лобија, не могу тако лако да представљају као неке глупе сељаке, заостале, назадне људе који би да нас врате у “мрачни“ Средњи век зато што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију, палити вештице на ломачи, одбацити све модерне технологије, као расисте из ККК, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Православна Русија има своје проблеме и мора на свој начин да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Исто тако конзервативци  из САД, и из свих осталих држава еврохришћанске цивилизације, имају своје проблеме, и своју историју “болести“, и свако на свој начин мора да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Левичари су добро умрежени и организовани. Левичари то постижу много лакше, пошто су они анационални. Потребно је повезивање конзервативаца и на наднационалном нивоу, а да то не буде нека нова “црна интернационала“. То ће бити могуће једино ако свако победи зло у самоме себи, и зло у свом народу, тј. да би настала “Европа нација“, мора да се победи јерес етнофилетизма, расизам, шовинизам… То могу да ураде једино умерени десничари или прави хришћани. Конзервативна револуција је конзервативна једино ако је хришћанска – ако нас враћа на изворе хришћанства, ако је Христос наш узор и Спаситељ.

Да ли је успон Путина и Русије, и успех конзервативаца у државама Вишеградске групе, победа Трампа на изборима у САД, и сусрет Трампа и Путина, најава такве, хришћанске конзервативне револуције, или неке нове “црне интернационале“, како то представљају медији под контролом глобализатора и геј лобија, остаје да се види. Медији могу свашта да пишу о људима попут Путина, Орбана, Клауса, Трампа… али је много важније да ли иза тих снага стоје умерени или екстремни десничари. Можда је неко од њих мање или више несавршен, али свакако да око њих постоје умерени десничари, добри и нормални људи. Из тих редова могу да дођу неки бољи политичари. Левичари и трансхуманисти ће бити побеђени од стране конзервативаца једино ако Путина, Трампа, Орбана… замене још бољи политичари, ако у новој владајућој елити буде много више искрених верника.

Србији је, свакако, потребна унутрашња конзервативна револуција. Србију и даље воде генерације образоване и васпитаване од стране комуниста (атеиста). Председник Србије је на изборима у САД подржао Клинтонове, противнике Трампа. Председник Србије има боље односе са Соросима, Блером, Макроном и осталим перјаницама геј лобија, него са СПЦ. Цела српска владајућа “елита“ је “њуејџерска“. Србија је колонија у “новом светском поретку“, у коме левичарски либерали и либерални левичари из геј лобија преузели водећа места. Они су још увек јачи од Путина, Трампа, Орбана… иначе би председник Србије био део тог конзервативног покрета, а режимски медији у Србији би о сусрету између Трампа и Путина извештавали позитивно и не би се обазирали на то шта се пише и говори о том сусрету у мејнстрим медијима са Запада, који су под контролом геј лобија. Пре свега, српски режим би тежио “замрзнутом конфликту“ на КиМ, а не коначном решењу статуса КиМ, јер то “коначно решење“ намеће геј лоби. До сада је геј лоби био јачи, али сада, када се конзервативци буде, након сусрета Трампа и Путина, за Србију је најбоље решење да сачека повољније међународне околности и да на власт у Србији дођу савезници Путина и Трампа, а не Клинтонових и Сороса. Доста зависи и од тога да ли ће на Западу победити умерени или екстремни десничари – за нас Србе је једино прихватљива умерена десница, она која више неће подржавати усташе и сличне. Посебна тема је однос конзервативаца, са Запада, према савезницима Русије са Истока, као што су Кина, Индија и Иран, однос свих њих према Израелу и Палестини, али и како ће своје место, међу конзервативцима или традиционалистима, из еврохришћанске цивилизације, као природним савезницима у одбрани породичних вредности и права на слободу вероисповести, наћи муслимани из Турске и осталих сунитских држава које пружају отпор “новом светском поретку“.

Русија је постала место окупљања конзервативаца или традиционалиста из целог света. Са једне стране, Русија има добре односе са државама које нису део ЕУ и Нато савеза, а са друге стране, Русија гради добре односе са конзервативцима и антиимперијалистима са Запада. То чини Русију главним непријатељем геј лобија. Геј лоби неће победити Русију једино ако у самој Русији не победе левичари или екстремни десничари, односно, једино ако Русија постане хришћанска и демократска (правна) држава, без тежње да постане нови Рим (у том случају, русофобија ће нестати у државама Вишеградске групе, као природним савезницима у одбрани породичних вредности, хришћанског и словенског идентитета и насилног мењења етничког састава – лажног мултикултурализма или тзв. “мелтинг пота“). Православци из Русије су томе много ближи него било која конзервативна странка из било које државе са Запада. Православна Русија је антифашистичка, али и традиционална, и као таква је победила расисте, нацисте и фашисте у светским ратовима. Конзервативци са Запада против себе имају надмоћнији геј лоби, а међу собом велики број расиста, фашиста или нациста, односно, морају да се боре и са екстремним (нео)либералима и левичарима и са екстремним десничарима или духовима из прошлости. Унутар руске владајуће елите данас, а посебно у народу, има више конзервативаца, него унутар владајуће елите Запада. На Западу, посебно на северозападу (умерени и екстремни) атеисти, левичарски либерали, либерални левичари, трансхуманисти, “њуејџери“… удружени са етничким мањинама, постају већина и у народу, и међу верницима који усвајају антихришћанска учења, а не само у елити (на пример, Енглези и остали Британци су све мекши према “брегзиту“, па је сасвим могуће да ће доћи до новог референдума; још горе је у скандинавским народима који су скоро у потпуности “променили свест“; слично је и у Канади). У том делу света све државе су “гејфрендли“, али веома непријатељски настројене према свему хришћанском.

Православни Руси могу да изграде правну или демократску државу, односно, што више буде искрених верника међу Русима (исто важи за Србију и остале православне државе), то ће Русија бити више правна или демократска држава, у којој постоји социјална правда. У Русији не живе једино православни Руси – православна Русија има добре односе и са традиционалистима ван хришћанског света. Русија мора да нађе начин како да остане православна држава и чувар породичних вредности, а да не буде “затворено друштво“ у коме постоји дискриминација над мањинама и другачијима – држава коју ће волети сви хришћани и поштовати и они који нису хришћани. У демократској држави се штите права мањина и другачијих. Русија мора да победи корупцију, да се још више демократизује – у оном најбољем конзервативно-либералном, а не у неолибералном смислу (попут Запада данас, где су хришћани постали мањина или они који су другачији, а њихова права се не поштују и нико их више не штити). На Западу се спрема прогон хришћана. То је разлог зашто су конзервативци са Запада окренути ка Русији и у православној Русији траже своје савезнике. Православни Руси могу, и морају, да помогну конзервативцима са Запада да одбране хришћанске вредности, тако што ће им помоћи у христијанизацији Запада (то је и најбоља одбрана од геј лобија, пошто ће, након прогона хришћана са Запада, прогонити православне), док конзервативци са Запада, ако победе умерени десничари који не мрзе православље, могу да помогну Русији да се демократизује и да постане правна држава.

Антихришћанске снаге, унутар еврохришћанске цивилизације, почетком 21. века достигле су врхунац своје моћи. Онда је на власт у Русији дошао Путин, а затим, широм Европе су се пробудили конзервативци или десничари, и у неким државама су дошли на власт. Међу тим десничарима постоје и екстремисти и русофоби. У државама средње Европе, таквих је све мање. Најбољи пример су десничари из Аустрије, који су пре 10 година проглашени фашистима, па је ЕУ била спремна да уведе санкције, а данас су на власти у Аустрији и прогоне Хрвате који величају усташе у Блајбургу, против су отимања Косова од Метохије од Србије и залажу се за ближе односе са Русијом и укидање санкција Русији. Орбан је некада био стипендиста Фонда за отворено друштво, а данас је највећи противник и све чини да истера Сороса из Мађарске и да Мађарску приближи Русији. Након тих победа десничара у Европи, долази победа Трампа у САД и сусрет са Путином. Недавно је Стив Бенон најавио оснивање фондације у Бриселу која ће помагати десничарима у Европи. Такав покрет може да буде дугорочно успешан једино ако није средство за остваривање себичних интереса САД, ако је хришћански и општеевропски, ако се умерени десничари одвоје од екстремиста, тј. ако није уперен против православних народа, него има за циљ савез са православнима. На Западу живи више милиона православних Руса, Грка, Срба…

Србија има своје место у том новом, конзервативном покрету, али у Србији прво морају да победе конзервативне снаге, светосавци који ће поставити Србију изнад Истока и Запада. Сарадња између православних Срба и Руса и њихових цркава мора да буде дубља и шира, као и сарадња између православних Словена и њихових цркава са једне стране, и Грка и осталих православних несловенских народа и њихових цркава са друге стране. Ми морамо прво да створимо православне елите и саборност међу православним елитама и народима, да би стварали савезе са конзервативцима (хришћанима) са Запада и традиционалистима (нехришћанима) са Истока. Да ли ће до тих савеза да дође, прво унутар еврохришћанске цивилизације, а онда и између хришћана и нехришћана традиционалиста, не зависи само од православаца. Православци могу да сарађују са конзервативцима са Запада једино ако се они врате на изворе хришћанства – ако се разликују од нехришћана. Од православаца зависи само да ли ће бити саборности између наших цркава, народа и држава.

За почетак, потребно је да православци дођу на власт. Добар део руске владајуће елите је још увек неправославан, а у Србији, Грчкој и Бугарској су на власти сарадници геј лобија са Запада. Румунија нема добре односе са Русијом, док Румунска православна црква нема добре односе са Српском православном црквом. Унутар сваке православне цркве постоје унутрашњи расколи, итд. Да ли ће се међу православцима појавити људи који ће створити фондацију, попут поменуте фондације Стива Бенона, која ће подржавати све православне покрете и политичке странке које воде искрени верници у свим православним државама и радити на јединству православних народа и на окупљању свих православних снага? У овом тренутку ништа слично не постоји у православном свету. Без међусобне подршке и саборности, нико не може сам да се бори против “новог светског поретка“ и геј лобија (чак ни Русија, а посебно мале државе као Србија и Грчка), а сарадња са десничарима са Запада или традиционалистима са Истока може да води ка удаљавању од православне вере или, речима Св. Владике Николаја, “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, из слабости, да би се сачувале привилегије… Православци желе и могу да буду део конзервативног покрета једино ако нас тај покрет враћа на изворе хришћанства и Господу Исусу Христу, уз уважавање промена које су се догодиле за две хиљаде година хришћанства. Уважавање тих промена мора да се покаже и кроз стварање правне државе, развој науке и економије, разумевање данашње омладине…

Геј лоби има свој пакет који свакоме намеће. У том пакету су разни услови, али услов над условима који свима намећу јесте да се прихвати ЛГБТ идеологија и да се у складу са том идеологијом доносе закони. То је црвена линије геј лобија. Међутим, та црвена линија геј лобија прелази црвену линију десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана. Посебно у оном делу који се тиче деце. Ударац на породицу и на децу пробудио је велики број десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана у скоро свим државама еврохришћанске цивилизације. Тај ударац на породицу прати депопулациона политика и нестанак средње класе, што ствара и социјално незадовољство. Савремени феудалци и капиталисти, или савремена буржоазија, долази из редова либерала и левичара, тј. из геј лобија. Савремени “вукови“ из финансијских центара Запада су, углавном, попут Сороса, либерали и левичари. Они краду од средње класе и породичних људи, а део профита дају за финансирање геј лобија, научне експерименте над људима, итд. То ствара услове за револуцију, овога пута конзервативну. Али да би била конзервативна, она мора да буде хришћанска. А да би била хришћанска, она мора да буде православна, у чисто духовном смислу. Већина људи жели да их деца зову мама и тата, да расту како су расле генерације пре њих, они скоро свуда чине “тиху већину“, која се буди, и сада је само питање да ли ће се боље и брже организовати екстремни или умерени десничари. Уколико се екстремни десничари наметну као заштитници традиције, геј лоби ће лако угушити сваки покушај стварања конзервативне револуције.

Конзервативна револуција мора да крене из православног дела света. Циљ конзервативне револуције је да се вратимо на прави пут – пут ка Христу. Ако Христос није центар нашег света, чему револуција, за које вредности (шта се конзервира) и за какав се свет боримо?