Никола Варагић: Ако нас има више, покажимо то

Никола Варагић

 

У судовима и тужилаштвима раде правници. Судија, тужилац и адвокат може да постане једино онај ко је правник и нико ко није правник не може да постане члан уставног суда, републички јавни тужилац или члан коморе адвоката. Дакле, за све што се дешава унутар правосудног система, одговорни су правници, и нико више осим њих. Правници морају да погледају једни друге у очи, а не само да криве политичаре, полицајце, новинаре… за лоше стање у правосуђу – ви сте криви, тј. одговорни за ово стање. Због чега сте уписали правни факултет, шта радите да се нешто промени на боље у вашем суду, тужилаштву, комори? Ако се политичари мешају у ваш рад, удружите се и одбраните своју струку и своју част.

У полицији раде полицајци, тј. инспектор, начелник или директор полиције не може да постане онај који није полицајац. Није важно да ли директора бира или не бира министар (цивил), он је изабран из редова полиције. Полиција има своје средње школе и академије, она сама школује (васпитава и образује) свој кадар. Какви су учитељи, такви су ученици. Полицајци морају да погледају једни друге у очи, а не само да криве политичаре, судије и тужиоце за лоше стање у полицији – ви сте криви, тј. одговорни за ово стање. Ако вас ометају корумпиране судије и тужиоци у свом раду, јер неће да подигну оптужнице и осуде мафијаше, ухапсите и те судије и тужиоце! Ако вас зову политичари за “услугу“, ухапсите их! Ако вас у медијима блате новинари, по налогу криминалаца, ухапсите те новинаре заједно са тим криминалцима! Само немојте више, све док не прочистите своје редове и не зауставите цурење информација из истрага, да нам говорите о “реду и закону“.

Исто важи за војску. Ако постоји негативна селекција, ако постоји корупција, ако се одају државне и војне тајне, за то су криви војници, тј. официри војске. Једино војска може да стане на пут корумпираној и криминализованој полицији (ако полицајци сами не могу да се изборе са тим), и обратно, једино полиција може да стане на пут издаји у војсци (ако војници не могу сами да се изборе са тим). Знамо да из војске људи стално одлазе, а слабо долазе. Ови што су сада ту, од њих све зависи. Ако међу вама, официрима војске, већину чине кукавице, лопови и издајници, и нема мањине која нешто може да промени на боље, онда Србија нема професионалну војску, а ви изгледате смешно у униформама.

Исто важи за здравство. У домовима здравља, у болницама, породилиштима и клиничким центрима, раде медицински радници. За све лоше што се дешава у тим установама, у тој професији, једино су лекари одговорни. Да ли неки лекар може да ради добро свој посао, може да зна једино други лекар. Квалитет и исправност лекова не могу да контролишу грађевински инжењери и економисти. Ако је стање у здравству лоше, ако грађани немају поверење у докторе и лекове (и вакцине), то је зато што су лекари нестручни и покварени људи, а они који су изузетак само потврђују правило.

Исто важи за просвету или систем образовања. За све лоше што се дешава у основним и средњим школама и, посебно, на факултетима и универзитетима, одговорни су професори. Учитељи, наставници и професори су ти који пишу уџбенике, доносе планове и програме, бирају директоре школа или декане и ректоре, одржавају ред у школама, васпитавају ђаке и студенте. Запослени у просвети имају своја стручна тела и комисије. За све што од њих зависи, они су криви. За оно што не зависи од њих, већ од владе, као што је висина плате, могу да се изборе, ако су удружени и ако добро раде свој посао, јер ће онда сви грађани (родитељи) бити уз њих и тако ће натерати владу да испуни њихове захтеве.

Исто важи за коморе инжењера. Ко је крив ако се ради нестручно – ко пројектује и врши надзор? То је посао инжењера грађевине, електротехнике, машинства… За све лоше што се дешава у њиховим професијама, они сами су криви. За стање у српском фудбалу криви су фудбалери – играчи, тренери (који су углавном бивши играчи) и савези и управе клубова у којима седе углавном бивши играчи. Да ли морам да нагласим да ово важи и за све остале професије и делатности, све до пољопривредних задруга и савеза ловаца и риболоваца…

Исто важи и за Цркву. Посебно то важи за Цркву, зато што православни верник зна да је сваки човек одговоран само за спас своје душе и ту одговорност не сме да преноси на другог. Дакле, за све лоше у Цркви, криви су епископи и свештеници, и нико други осим њих. Најбољи пример је ово што се последњих неколико месеци дешава у Белошевцу код Крагујевца са променом свештеника. Нису новинари одговорни за то стање, полиција се умешала тек пошто је епископ то тражио. Проблем су направили клирици, само они могу да реше проблем. У богословским школама се краде исто као и у војним касарнама (када једном војнику други војник украде нешто од опреме коју је задужио, након што о томе обавести старешину, официр му само каже “укради и ти другом војнику“). Унутар Цркве постоје појаве попут непотизма, среброљубља… колико и у државним институцијама и јавним предузећима. Држава не сме да се меша у послове Цркве, а клир не дозвољава ни мирјанима да о било чему одлучују у Цркви. Свештеници и епископи су за све криви – признајте то себи и Богу.

У политици ствари стоје мало другачије. Сваки грађанин може да се бави политиком, или, свако у сваком тренутку може да уђе у политику (они који не могу по закону, могу то да ураде када напусте посао којим се баве) и да изађе из политике. Сваки грађанин има право да искаже своје мишљење поводом било које политичке теме, а неке одлуке се не могу доносити без гласања на коме учествују сви грађани који имају право гласа. Политичари након тога спроводе у дело оно што су грађани изгласали. Ретки су политичари који су од ране младости у политици и никада се нису бавили неким другим послом. Већину међу политичарима (треба да) чине људи који имају још једно занимање – они који су нешто друго радили пре уласка у политику, или, раде још нешто поред бављења политиком.

Политичари који лоше раде могу да се међусобно гледају у очи колико год хоће, лоши су политичари, неко други ће се појавити, ко није до тада био политичар, да их замени. У демократском друштву, лошег политичара је најлакше заменити на власти, много лакше него лошег хирурга (ако нема добрих хирурга, кога да поставите на место лошег?), или инжењера (ако је тешко наћи доброг инжењера), или судију, или полицајца, јер се само унутар правосуђа и полиције могу тражити они који могу одмах да се укључе у решавање предмета и дела, нови кадрови се не могу образовати и обучити тако брзо. То не значи да за политику није потребно знање, учење, добра припрема – не може свако да буде добар политичар. Поред тога, бављење политиком не подразумева да се сваки политичар бави само високом државном политиком – постоји и политика на нивоу општине (локалне заједнице), постоји просветна, економска политика, итд. Неко ко је био добар привредник, лако може да постане добар министар привреде или гувернер НБС; неко ко је био добар директор клиничког центра, лако може да се снађе на месту министра здравља, итд.

Посао политичара је да обезбеде да запослени у просвети, здравству, правосуђу, полицији, војсци… неометано и стручно раде свој посао. Посао политичара је да обезбеде услове за развој привреде. Они најбољи, лидери и државотворци, треба да баве високом политиком – спољном политиком, дугорочним стратегијама развоја, питањем државне безбедности… Политичари су веза између свих министарстава и свих државних институција, веза између државе и грађана. Они су представници и одговорна лица у својој општини, граду и министарству. Највиши државни функционери представљају државу у свету – као што свако правно лице мора да има одговорно лице, тако и држава мора да има одговорно лице за потписивање међународних уговора и споразума и слично.

Тренутно је проблем то што влада опште неповерење у политичаре, тако да, када би се сада, “из народа“, појавио најбољи политичар, по мери сваког, као појединац који може да пробуди и поведе људе (или група таквих појединаца), опет би било питање да ли би имао подршку народа, јер би, можда, и у том случају, већину у народу и даље чинили они који желе да остану ван политике (најбољи не би улазили  у политику да се баве политиком и воде државу, грађани не би излазили у већем броју на гласање или на протесте…) и који сматрају да су “сви исти“. Наравно, они који нас држе у овом положају, намерно стварају неповерење и несигурност, стварају “кризу“ коју може да реши само “прави“ човек или “спаситељ“, а то је онај кога они одреде и кандидују. Морамо да нађемо начин да изађемо из тог зачараног круга. Грађани имају поверење у политичаре ако имају поверење у своју државу, односно, ако верују својим докторима, судијама, полицајцима, адвокатима, ако верују инспекцијама, итд. Сада тог поверења нема, дакле, не само у политичаре, него и у оне које раде у здравству, правосуђу, полицији, разним инспекцијама… Свима је јасно да су они који се појављују на телевизији лутке “владара из сенке“, да се до “успеха“ у Србији не може доћи ако ниси “сналажљив“ и немаш добре везе или “леђа“.

Борба за ефикасну, суверену и правну државу у којој постоји социјална правда мора да се води на свим фронтовима или нивоима, и свако у њој мора да учествује. На пример, да замислимо да се сада појавио политичар или група политичара који су бољи од свих које смо икада имали, са добрим намерама, нису били на власти и нису део система. Народ би вероватно њих подржао, али, како они да дођу до народа, ако немају медије, ако немају полицију…? Они могу бити елиминисани од стране ових који сада владају, а међу овима који сада владају можда и нема политичара – можда су ту само садашње или бивше судије, полицајци, тужиоци, новинари, тајкуни, професори, лекари, генерали… да не помињемо окултисте којих увек има унутар таквих “тајних друштава“. Дакле, то “тајно друштво“, или “владу из сенке“, или једноставно – најјачу организовану криминалну групу, мафију која је успоставила монополе, могу да чине они који у јавности нису познати као политичари, а некада или неки од њих уопште нису познати јавности. Због тога, они који су запослени у правосуђу, у полицији, у здравству, у медијима… морају сами бар да почну да чисте своје редове и да стварају услове за позитивну селекцију у својој делатности и професији.

Од политичара ништа не зависи, и све зависи. Посао политичара није да се мешају у рад правосуђа, полиције, војске, здравства, медија, комора… Са једне стране, очекује се појава бољих политичара, тј. долазак нове генерације, у којој ће бити далеко више добрих и поштених политичара, него међу онима који се тим послом баве у Србији у последњих неколико деценија. Са друге стране, међу запосленима (или стручњацима) у правосуђу, просвети, здравству, полицији, војсци, коморама, медијима… морају да се појаве они који могу да покрену реформе у својим делатностима и професијама. Добар политичар неће да се меша у рад правосуђа, полиције, војске, здравства, медија, комора… и зато он ништа не може да уради ако нема подршку у тим структурама. Исто тако, они који покрећу реформе у правосуђу, просвети, здравству, полицији, војсци, коморама, медијима… ништа не могу да уради ако остану сами – ако се цела државна управа не реформише и ако нема подршке (добрих) политичара. Јер, ако покренете реформу правосуђа, а у полицији и медијима се ништа не промени, полицајци ће да ухапсе поштене судије (наместиће им афере и ту ће имати подршку медија), а задржати лоше, и обратно, ако покренете реформе у полицији, а у правосуђу и медијима се ништа не промени, лоше судије ће да пуштају криминалце које добри полицајци хапсе, док ће медији од тих криминалаца да стварају узоре деци.

Свако треба да се труди да добро ради свој посао и да води борбу против лоших појава и лоших људи у својој локалној заједници, у својој делатности и професији, са надом да и други то исто раде у својим, тако да ће се, у једном тренутку, сви они препознати, окупити и организовати. Тренутно, више има оних који бацају смеће на улицу, у парк, у реку, у ливаду, него оних који бацају смеће искључиво у канте за смеће, а премало је оних који самоиницијативно предузимају акције (сами или у малој групи са пријатељима) и чисте свој крај у коме живе, парк, шуму, реку… Колико би Србија била чистија, ако би се само у половини општина појавила група грађана, чврсто решена да нешто предузме у својој општини, поводом заштите животне околине (или поводом било ког другог питања или проблема)?

Колико има оних који су победили зло у себи – толико има оних који се искрено боре за опште добро. То није посао само за политичаре. То је једини посао политичара.

Ко неће, тражи разлог. Ко хоће, тражи начин.

 

Гоблини – “Има нас“

https://www.youtube.com/watch?v=65rAi_2x3ts

 

Ниш, грађани праве крст држећи упаљене свеће око трга

ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ

Милена Ивановић, супруга лидера Грађанске иницијативе СДП Оливера Ивановића, пошто је од лекара чула стравичну вест да јој је муж убијен, смогла је снаге само да изговори: „Опет ми га узеше, нисам могла да га сачувам“. (Вечерње новости)

Оливер Ивановић није имао подршку своје државе, није имао подршку Запада, остао је сам, на брисаном простору, а против себе је имао и албанску и српску власт и мафију, и страног окупатора. Убили су га убрзо након што је изашао из затвора, где је био од 2014. године.

Није се плашио, није се повукао, није отишао са Косова и Метохије.

Поред себе је, на крају, имао само храбру супругу.

Сигурно није био човек без мане, али они који су га убили су право зло.

Саучешће његовој породици.

Бог да му душу прости.

Оливер Ивановић (1953-2018)

Грађани Косовске Митровице испраћају ковчег са телом Оливера Ивановића

——————————–

РАДА ТРАЈКОВИЋ

Јавна је тајна да власт на северу Косова и Метохије спроводи Милан Радојичић. Он одређује добро и зло и док је њега тамо, није потребна заједница српских општина, јер би и она била под његовом контролом, каже Рада Трајковић, бивша посланица у Скупштини Косова.
Званично занимање Радојичића је кафеџија, незванично се бави свим и свачим, па и трговином наркотицима. Он се бавио окупљањем народа пред долазак свих званичника из Београда.
Власник је кафане Греј, где се одржавају састанци министара и политичара.
У тој кафани поставља директоре, одлучује о свим тендерима и шта ће се градити и где.
Трајковићева каже да власник кафане Греј са Харадинајем преговара ко ће бити министар – то је потврдио и сам Харадинај.
Славиша Ристић, посланик у Скупштини Србије из Зубиног Потока, каже да је јавна тајна да је Радојичић усред бела дана и насред улице, наочиглед других, ишамарао председника општине Горана Ракића. Шамарао га је васпитно, да овај схвати да не може ништа на своју руку.
Горан Богдановић, посланик са Косова, каже да би он најрадије избегао ову тему, јер његова породица живи на Косову.
„Ја се не плашим и верујте ми не знам из ког разлога, али ме једноставно није страх, иако и ја као и Богдановић живим на Косову у Грачаници“, каже Рада Трајковић за Данас.

DANAS, 19.01.2018.

Божићна посланица

Пише: Никола Варагић

 

Христос је сажео све заповести Старог Завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. „Који чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 39). “Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10; 37). “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15).

2. Љуби ближњега свога као самога себе. Ко воли Бога више него самога себе, Бог њега воли, а он осећа да је створен као икона Божја – осећа љубав Божју, која у њему буди само најбоље и најлепше (јавља се осећање достојанства вредности, важности, значаја у очима Божјим). Ко љуби Бога зна да је и други човек створен као икона Божја и ближњег воли као самога себе. Ако не љубиш свог ближњег (конкретног, живог човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Христос је “за нас душу своју положио“, ми смо „дужни полагати душу своју за браћу“ (1. Јов. 3; 16). Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24) и “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

+++

Други је пакао (Сартр). Европски човек се отуђио од другог човека, од природе, од Бога.

Почетак зла и смрти (први грех) је гордост (самољубље, егоизам).

Ти си Ја, Ја сам Ти, кажу на Истоку.

“Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). “Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Други је друг. Други човек није “пакао“. Други није објекат за задовољавање “својих“ жеља.

Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем (Пол Виц).

Бити у свету, али не бити део света!

Волети Бога (то захтева усамљеност за молитвену контемплацију, лични сусрет са Богом, обожење је лично), и, волети ближње, све људе (чинити “дела љубави“ у заједници).

У хришћанину нема сукоба између потребе да се издваја из друштва (да има свој лични простор) и потребе за односима и припадањем (породицом, друштвом).

Делатност хришћанина је увек лично-колективна (лична и саборна).

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Ко воли Бога, воли и самога себе и другог човека.

У Христу настаје Ја које искључује презирање другог Ја.

Ако љубави Божје немам, ја сам (је) ништа.

+++

Људска душа је боголика, дух.

Али, пошто се човек налази у стању грехопада, људи се од рођења прво формирају према степену телесности и душевности.

Што је човек више везан за материјално (формиран према душевно-телесном или само телесном степену), слабије осећа најфинију космичку стихију и живи “по телу“ (али, никад до краја, јер “ни на једном степену човек није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други“).

Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“.

Дакле, човек се рађа са својим “ја“, које је од рођења и биолошки и друштвено детерминисано, у коме несвесно може да преузме вођство и да чини зло које не жели да чини.

У нама је, поред земаљског “ја“, од рођења присутно и духовно “ја“ (лик Божји присутан је у сваком од нас од рођења, и у стању грехопада; свака душа је непоновљива личност, са аутономијом разума и воље).

То духовно “ја“ је Христос. Христос може да постане моје лично, духовно, обожено “ја“ – ако се искрено покајем, пред Лицем Другог.

Духовно се испољава у душевном кроз савест.

Личност је изнад друштвеног и биолошког детерминизма, изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима, зато што је формирана према степену духовности.

+++

Као верник, имам свест о самоме себи (самосвест) и свест о Другом. Када мислим, мислим и о Њему, свестан да ме види и чује.

Ако верујем у живог Бога, верујем да је Други невидљиви и натприродни Дух, да је Бог преко својих “пројава и енергија“ присутан у свему што је створио, да “Дух Свети дише где хоће“, да глас Његов чујем а не знам “од куда долази и куда иде“.

Сваки човек има слободу воље, “ненадзирану слободу“. Али, све што (не)свесно мислим и осећам, односи се и на Другог и на ближњег (човек је друштвено биће). То излази изван граница моје “ненадзиране слободе“ (што је сакривено биће откривено). Бог прати покрете срца и мисли; душе светле или тамне.

Бог ми се показује ако свим срцем желим да Га познам. Ништа не вреде пост и молитва, ако се не врше пред Лицем Божјим – “очи Господа нашег које гледају на нас освећују нас као што сунце загрева предмете које је својим зрацима обасјало“.

“Почетак мудрости је страх Божји“ (самодисциплина ума и смирење срца). Почетак вере је љубав према Богу и љубав Божја према човеку (која у човеку изгони страх, и стрепњу/mysterium tremendum). Не бој се, говори Христос.

Колико познајем другог човека, толико познајем себе. Колико познајем себе, толико познајем другог.

Колико познајем себе (изворну природу), толико могу да познам Бога.

+++

Човек није ближи Богу ако следи етику закона. Благодат је слободни дар Божји.

Они који желе да се самообоготворе, не примају Благодат.

“Обожењем постајемо оно што никада не може да достигне сама природна сила. Само божанска благодат има својство да бићима даје обожење“ (Св. Максим Исповедник).

Нико од људи није свет сам по себи – светост се добија од Господа Исуса Христа.

Праведност и спасење не долазе од закона или технике, већ од – Спаситеља.

“Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Ја сам благодаћу примио Благодат… Благодат долази од Бога за веру, пре свих добрих дела, и на њој се, као на тврдој основи, устројавају добра дела; добро није самим собом добро… јер је немогуће без благодати Христове“ (Св. Симеон Нови Богослов).

“Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло…Човеку који се реши да се исправи (покаје) и почне да избегава свако зло, наоружавши се многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти“ (Св. Антоније Велики).

Самообоготворење и обожење немају ништа заједничко.

Да бих стекао Благодат, морам да идем “изнад граница субјективности“, али без Благодати – не могу да идем “изнад граница субјективности“.

Суштина је у издизању “изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила).

То се постиже једино кроз непрестану умно-срдачну (ноетичку) молитву (покајању). То је суштина исихазма или молитвеног тиховања. Суштина није у методи, или у техници (на пример, дисања), то су све помоћна средства. Суштина је Христос, вера у Свету Тројицу – молити се пред Лицем Божјим. Исихазам није покрет, није идеологија, него хришћански начин живота, живот у Христу. Кроз Христа се спасавамо, Христос даје моћ.

 

Мир Божји!

Христос се роди!