ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

септембар 12, 2008

             Да ли у почетку беше само Логос? Може ли (Анима) Ерос бити одвојена од (Анимуса) Логоса? Да ли Логос ствара Ерос? Да ли Ерос ствара Логос? Јин и Јанг чине Једно, чине Тао. Јин и Јанг производе Три блага. Ако у “почетку“ (уместо узрок-последица, ми мислимо феномен-смисао) беше Звук, музика је језик божанства. У музици осећамо оно што квантна физика на субатомском нивоу не може да растумачи, оно што молекуларна биологија не може да повеже – област Ероса. Музику чине ноте, ноте припадају области Логоса. Какав је то човек који се кроз живот води само разумом или само емоцијама? Који раздваја срце и ум, душу и тело? Таоисти кажу да на свом врхунцу Јанг уступа место Јину. Хришћани: ум (разум) води, вера (срце) ослобађа. Муслимани кажу да Прва интелигенција садржи Принцип који је успоставља, али чије основе не може спознати. У почетку беху Логос и Софија…

За жене важи мишљење да над њима владају њихове емоције и нагони, па тек онда разум, ако нека до тога дође. Но, колико је таквих мушкараца? Мушко начело влада свешћу и интелектуалном интелигенцијом, женско начело влада несвесним и емоционалном интелигенцијом. По многима постоји само једна интелигенција. Мушко начело рационализује, женско начело води у непознато.

Мушкарац је окренут уређивању спољњег света, обликовању материје. Жена се првенствено занима за људске односе, за обликовање унутрашњег бића. Истовремено, жена је та која је окренута животу, материји, док мушкарац бежи од живота у трансцедентни свет. Често мушкарац зна да буде већи сањар а жена прагматичнија у свакодневници. Има много жена које су велике личности, и много безличних мушкараца. Оваквих парадокса има на стотину.

Емоција је један од главних извора свести. Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане. Мисли су приватне, емоције су јавне. Мисао је лична, емоција је безлична.

“Потреба за равноправношћу чини жену агресивном и приморава је да се такмичи. Жена копира мушкарца, али потенцијал њене чисто женске емоцијоналности се троши, и она ризикује да због тога изгуби своју природу… На жени је да промени правац мушке ревности која тако често и све више и више иде у профанацију тајне и одрицања од духовних вредности…“ – Павле Евдокимов, Жена и спасење света

“Мушкарац мора да се одрекне своје аутоеротичне жеље која захтева сваки пут када се његова сексуалност надражи, а жена, којој ласка лакоћа са којом осваја мушкарца, свог самољубља које је нагони да потчињава људе…“ Естер Хардинг, Мистерије жене

Зашто је човек двополан? Да ли је полност нормална или ненормална? Небеско психичко дете путем физичког односа мушкарца и жене који су од крви и меса постаје физичко, телесно дете у мушком или женском роду – у круг, бесконачно? Да ли је психичко дете полно? Да ли стање-време у коме “све тече“ искључује стање-време “вечне непролазности“ и обратно?

Личност у којој се одиграва Оваплоћење (сједињење човечанског и божанског, прелазак архетипа Богочовека у историјску реалност), свесна је јединства и разлика између Анимуса (Логоса) и Аниме (Ероса). У хришћанској религији Свети Дух се повезује за женском духовношћу, сама црква, и њено аскетско мушко свештенство које је темељ и кров цркве, схвата се као Невеста која чека свог Мужика (Христа).

Месец добија и преноси светлост са Сунца, жена је место оваплоћења вредности коју мушкарац ствара (Земља је женског рода). Ко је онда крив за пад у грех, Адам или Ева?

“Познајемо онолико колико волимо“ каже свети Августин. Пророк Халила Џубрана каже: “Немојте мислити да можете усмерити путеве љубави, јер љубав, ако јој се учините вреднима, усмериће ваше путеве.“ Лав Шестов поручује да се “о суштини може и не размишљати“. “Бог је љубав“ каже апостол Павле.

“У Христу нема ни мушкарца ни жене…“’

наставиће се…

                          

Advertisements

САВЕСТ

септембар 8, 2008

 

Драган Симић из Доњег Мајура, код Јагодине, дана 06.09.2008. године ставио је главу на шину, сачекао да прође воз преко његове главе и да га усмрти. Самоубиство је извршио на месту на коме је две године пре тога погинула његова ћерка јединица, тако што је на кола која је њен отац возио док су прелазили пругу налетео воз.  

_

Анализа текста “Српски спорт у слободном паду“ са насловне стране Политике од 08. септембра 2008. аутора Живка Баљкаса:

Ж.Б.: “Три медаље, сребрна и две бронзане освојене су у Пекингу на повратку Србије на олимпијску сцену после безмало читавог века. Да ли наш спорт остварио успех или неуспех, питање је са којим су тек што је у Пекингу угашена олимпијска ватра почели да се баве спортски радници, новинари, политичари. У јавност је, као и после Сиднеја и Атине, без икакве темељније анализе лансирана теза да српски спорт доживео прави дебакл, да се морају разјурити сви челници Олимпијског комитета, Министарства омладине и спорта, селектори, чак и поједини спортисти који су изневерили наде нације. И, већ се нуде имена спасилаца српског спорта.“

Зашто аутор у исти кош ставља бес народа према селекторима и играчима у тренуцима резигнације после пораза (а добро знајући менталитет народа у коме је свако селектор), и оправдане критике од стране признатих стручњака упућене према функционерима Олимпијског комитета и према свим надлежним са највиших места које заузимају у спортским организацијама и државним институцијама ?

Ж.Б.:“У САД, међутим, које су после деценија и деценија доминације на олимпијској сцени свргнути са трона најуспешније спортске нације света нема позива на линч спортских стручњака и спортиста, а некоја долази  верујемо да ће српски спорт прогутати ову „пекиншку патку”, не ако на једну страну кантара стави све оно што се минулих година дешавало Србији и српском спорту и супротстави је урођеној потреби да увек будемо најбољи у свему.“

Како је могуће упоредити друго место САД на ОИ (при том САД имају највише медаља у броју освојених медаља) са ове три медаље које је освојила Србија (од тога две су освојене у индивидуалним спортовима, где су освајачи медаља личним напором дошли до тог успеха, без икакве помоћи државе, а једну медаљу су, за треће место, освојили ватерполисти који су имали доста изгледа да буду прваци)? У одбојци и ватерполу (посебно) ван ОИ наше репрезентације често и лако побеђују репрезентације САД, а на ОИ наше репрезентације у овим спортовима (у мушкој конкуренцији) су испале управо од репрезенатција САД. Како се то објашњава? Шта је лоше у томе ако се иде на такмичење да се победи? 

Аутор текста као главни разлог лошег стања у нашем спорту наводи санкције. Аутор је очигледно остао у том времену и тешко му је пало што није више путовао са спортистима по свету. А санкције су давна прошлост, бомбардовање је било пролазност, српски спорт је имао и времена и могућности да направи већи помак. Али, аутор остаје лојалан онима са којима је путовао па каже:

“Да химна, грб и застава нису довољни да се противник победи доказују баш највећи борци за нови државно-спортски идентитет. И даље су неуспешни, а учинак наших спортиста у Пекингу је одраз реалног стања у нашем спорту, ни успех ни неуспех.“

Уместо да заврши констатацијом да је то био прилично ВЕЛИКИ НЕУСПЕХ. Спортски функционери нису ван политичког система, они су део тог система, често су и сами политичари спортски функционери, а у спортским управама седе и остали делови разних “елита“, тако да је јасно где треба тражити кривце за неуспех.

_

У истом броју Политике објављен је интервју са министром трговине у српској влади. Ту министар каже:

„Заиста бих био срећан када би Мишковићева ’Делта‘, могла да купи ’Вол-Март‘ или ’Карфур‘. То би била гаранција производног бума и бољег живота у Србији. Српски произвођачи би добили хиљаде хипермаркета у стотине земаља света у којима би се продавала наша роба, узимали би кредите, повећавали производњу, правили милионе производа јер би имали где да их пласирају.”

Овај наш песник за децу која не воле поезију зна, или је много плаћен па не зна да Вол-Март има екипу од педесет одличних и врло скупих адвоката којима је посао да иду по САД и гуше сваки покушај синдикалног организовања или подизањања тужбе против компаније. Они оду у неки градић, у коме су се појавили “проблематични радници“, и буквално као тајни агенти сазнају све о приватном животу тих радника и све учине да их дискредитују, понизе и осиромаше, па ови на крају одустају. Наш песник зна или је толико плаћен да не зна да су радници Вол-Марта најслабије плаћени радници у САД, нешто типа радника у Мекдоналдсима. Па би наш министар да таква компанија дође у Србију, или да Делта преузме такву компанију, када заради довољно новца на рачун својих бедно плаћених радника. Марже Делат система су екстрапрофитерске а тржишни положај њиховог трговинског ланца је монополски. Дакле – бедне плате, утаје пореза, монопол, екстарпрофитерске марже, рекетирање предузећа која би да продају своје производе у Делтиним продавницама, приватизација и препродаја домаћих компанија страним компанијама, највећи увозник, предводник увозничког лобија… – то је Делта.

А ко су ти српски произвођачи који ће кроз ове компаније које дођу на наше тржиште извозити српске производе? Ти произвођачи су мистериозни фондови који спремају приватизоване компаније за продају познатим страним компанијама, домаћи тајкуни који граде империје па препродају странцима, хрватске и словеначке компаније. На крају, ко гарантује да власник Делте неће компанију продати некој компанији са листе десет највећих на свету? Да ли ће то бити врхунац његовог национализма? Делта, Агрокор и Меркатор заједно вреде као десети део десете компаније по величини са листе највећих светских компанија у том сектору привреде. Значи, неко може врло лако да купи цело балканско тржиште када балкански тајкуни и политичари одраде шта треба.  

Да ли треба трошити време и простор на коментар шта министар мисли о комисијама за борбу против монопола, корупције итд.? Не.

Занимљиво, интервју долази у исто време када и најава председника странке овог песника и министра да креће борба против корумпираних унутар редова те странке. Ту акцију је подржао и медијски магнат, један од најбогатијих људи у овој држави, креатор маркетинга Народне канцеларије, градоначелник Београда, најближи сарадник председника ове странке, човек који свим срцем штити лик и дело прошлог градоначелника Београда, осумњиченог за огромну корупцију и противправно богаћење.


Затвор, азил или кохабитација?

септембар 6, 2008

Пре три месеца сам сазнао да ми је истекла возачка дозвола, коју сам добио пре десет година. У тренутку те спознаје био сам три месеца у закашњењу да извадима нову дозволу. Али, у том тренутку ту спознају је пратила и спознаја ко је нови министар полиције. Зашто ја сада возим са дозволом која је истекла пре више од шест месеци?

Док је овакве власти и оваквих министара полиције и државних тужилаца, ја нећу вадити нову дозволу. За обавештење, скупље је извадити нову дозволу него платити казну. У међувремену сам направио два или три ситна саобраћајна прекршаје, мада је најмање једна пријава сумњива што се тиче чињења прекршаја, и почеле су да стижу позивнице за долазак код судија за прекршаје. То су све казне од по хиљаду динара, које у потпуности игноришем. Имам новац и нећи ух платити. Не одазивање на те позиве проузрокује насилно привођење. Ако се ни тада не плати, мора се кроз принудни рад у затворској институцији казна платити. Ја то и бирам, у садашњим условима.

БОЉЕ ЗАТВОР НЕГО КОХАБИТАЦИЈА.

Ако неко украде више милијарди евра од грађана ове државе и не иде у затвор, зашто ја који нећу да платим саобраћајни прекршај да идем у затвор?

Ако неко ко је глуп и корумпиран, ко шета кофере пуне новца за мито, постане министар полиције, зашто да ја имам возачку дозволу коју издаје таква полиција?

Најављује се и некаква промена личних карата и пасоша до краја 2009. Док су поменути и њима слични на власти ја нећу мењати личну карту и пасош. Остаћу без државе. Вероватно се и у том случају иде у затвор, зато се мора отићи одавде:

БОЉЕ АЗИЛ НЕГО ЈУЛ.

Велики је свет, многе могућности пружа.

Истина, и због овога што сам написао вероватно могу ићи у затвор. Веће су шансе да по мене дође полиција него по неког корумпираног директора Телекома или НИСа, пре ћу ја иза решетака због овог поста него неки наш тајкун или бивши-садашњи “безбедњак“ који је у пословима од више стотина милиона евра (користећи канале и инфрастуктуру тајних служби) и од кога ова држава и ово друштво нема никаквих користи.

Да се кладимо?

Ја сам већ ставио кафу, за полицију…

____________________________________________________________________________________________

01. октобар 2008. године

Синоћ, 30. септембра, на излазу из Крагујевца зауставила ме је саобраћајна патрола. Прексиноћ сам имао исправна средња светла, јуче преподне стигао сам у Крагујевац, цео дан био заузет и увече кренуо тако да нисам приметио да не ради једно светло, посебно што сам возио по осветљеним улицама све до излаза из града, где сам заустављен.

У тим тренуцима, отприлике, када сам кретао за Београд, у Београду је у згради која је направљена у сарадњи градских власти и пријатеља градских фунционера (читај: инвеститор су грађани Београда, пројектанти и извођачи радова пријатељи и кумови градских функционера) слављено десет година од настанка Телеком Србија. Генерални директор Телеком Србија је стар 33 године, правник, без стажа у корпоративном менаџменту, а претходно запослење му је било у кабинету председника Републике – секретар, као саветник, шта ли већ. У сваком случају, маскота много моћнијих, као и његов (бивши) шеф. На пријему су били, колико сам запазио у ТВ вестима, и министар полиције, као и највећи тајкуни (ако се смеју и даље тако звати) у држави, Мирослав Мишковић и Милан Беко.
 
Полицајац је сео у своја кола и назначио ми да имам да платим три казне. Једна је за фар, једна за дозволу, и једна због невезивања појаса. За фар нисам знао да не ради, вероватно је баш тај дан прегорела сијалица, нисам ни данас када ово пишем стигао да проверим. За возачку дозволу сам већ написао да је нећу продужити док је оваквих славља и оваквих слављеника као што су окупљени на прослави Телеком-а. Е сад, за појас, ја се никада не везујем. Подржавам строге казне за вожњу детета и невезивање малолетних који седе на сувозачевом седишту, подржавам и кампање које одраслима указују предности везивања појаса, али казнити некога ко не жели сам себе да веже – то је већ “Добродошли на животињаску фарму“, врхунац неокоритикалних метода. А то на мене не утиче. Чим је полицајац назначио да морам да платим три казне, ја сам њему назначио да он напише те казне, да ја њих нећу платити већ одрадити, да ја не дајем мито и да се не бавим таквим стварима (другим речима: ћути и пиши, нема преговора, нема мита). Ова прича је њега, а посебно његовог колегу који је стајао са стране,  посебно погодила. Врло брзо смо ушли у жестоку расправу. Они су ме оптужили да нисам добар члан друштва и да није добро да одбијам да платим казну за прекршај који сам направио. Ја сам рекао да је ово што радим добро за друштво, да ја јесам савестан возач, нисам знао за фар, пристојно возим, гледам да увек станем да пешак пређе улицу… и да ја НЕ одбијам да платим свој прекршај, само имам ИЗБОР, а то је да платим, или да одрадим кроз притвор. И поред свега, три пута су ми назначили да имам осам дана да платим казну, док се не покрену даљи кораци који подразумевају насилно довођење пред суд. Било ми је тешко да их убедим да никада нећу платити оваквој полицији казну, а помињао сам им и затамљене аутомобиле, да би на то овај полицајац који није писао казну и кога је моја прича изнервирала, рекао да је он једном од најбогатијих и најмоћнијох Крагујевчана лично написао казну за саобраћајни прекршај. На крају сам ја њима рекао “хвала, пријатно“ а они мени “спреми четкицу и пасту за зубе“…
 
Кафа се хлади, четкица и паста за зубе спремни…
 
 
П.С. Није тако страшно “ићи на своју штету“ као Соња Савић, како је то написао за свој опроштајни говор редитељ Миша Радивојевић посвећен преминулој глумици… Боље и таква судбина него она која човека може да одведе на прославу Телеком-а.
Или, како је Ниче завршио Заратустру – “кога интересује моја срећа, мене интересује моје дело“.
Dana 15. 05. 2009. godine policajci su mi zvonili na interfon u zgradi gde živim oko 5:00 dok sam spavao da bi mi uručuli uplatnice za kazne koje sam pominjao: nisam vezao pojas, nije svetlela jedna sijalica, i nije bila produžena vozačka dozvola. Nisam je još uvek produžio. Kazne ću verovatno da platim, ne mogu da se cimam sa tim sitnicama, ali vozim sa neprouženom vozačkom, i sigurno neću uzimati čipovana dokumenta. Dan pre nego što su me posetili policajci, ministar za infrastrukturu je na Odboru za bezbednost u saobraćaju izjavio da on ne vezuje pojas u kolima, zato ‘’što je debeo’’. Umesto da se založi da se ukine ova besmislena kazna, ovaj krelac na takvom mestu, sa takvog mesta, po običaju lupeta. Možda zbog toga što malo spava, i njemu policajci zvone na vrata u 5 ujutru da mu uruče kaznu zato što nije bio vezan u kolima. Provereno.

 

Ne mogu nikako dobro da procenim: ko više liči na svinju, ministar unutrašnjih poslova Dačić ili direktor policije Veljović?

 

16.05.2009.

 

BETA

Nikač: Nezadovoljni građani neće moći da blokiraju ulice

Pomoćnik načelnika Uprave policije MUP-a Srbije Željko Nikač izjavio je da policija ima naređenje da ubuduće iskoristi svoja ovlašćenja i deblokira ulice koje građani blokiraju prilikom protesta kako bi obezbedila normalno odvijanje života u Beogradu

Ovaj ’’intelektualac’’, doktor nauka, erudita, pomoćnik načelnika Uprave policije Nikač Željko, pravi je ’’građanista’’, ’’europejac’’, vrlo tolerantan čovek, voli sve što vole i mladi, čuvar je porodičnih vrednosti, najbolji suprug i otac na svetu, brine o svojim roditeljima i rodbini, neustrašiv je pred kriminalcima i političarima, nema konakt sa srpskim ’’biznismenima’’, vrlo je ekokventan i prijatan sagovornik, i novinari i građani rado vole da kažu ’’eto, nisu svi panduri glupi i pokvareni’’, zakone i Ustav Srbije poštuje koliko i Hrista, ne puši, sa prijateljima popije po neku čašu vina ali nikada kada vozi, vezuje pojas u kolima, nikada nije probao marihuanu, ne laže, ne krade, ne čini preljubu…

Danas, 16.05.2009.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije formiralo je štab za obezbeđivanje posete Beogradu američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, saznaje Danas iz obaveštenih izvora. Kako nam je rečeno, taj štab je formiran kako bi se sve bezbednosne informacije i procene slivale na jedno mesto. Članovi tog tela su pripadnici MUP-a, predstavnici Bezbednosno-informativne agencije i vojnih bezbednosnih službi, kao i zaposleni iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. U radu specijalnog štaba učestvuju i američki agenti. Prema nezvaničnim podacima, do danas je u Srbiju stiglo oko 150 pripadnika američkih bezbednosnih službi.

 

Na kraju i jedna dobra vest, rok važenja starih pasoša produžen je na još godinu dana.

22.05.2009.

 Na rešenju napisali da se prekraš dogodio 2009. godine. Tek sam juče video. Poslastica za advokata.

 

 

 


SPC potrebna temeljna reforma

септембар 1, 2008

 

Kako u vreme ovogodišnjeg majskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, tako i poslednjih dana stanje u crkvi bilo je predmet posebne pažnje javnosti. Ostao je utisak nejedinstva i razlika koje je teško premostiti. U oba slučaja nađena su neka rešenja, s tim da je ostao utisak da se važna pitanja odlažu i da time mogu postati teže rešiva. Mnogi pitaju kakvo je stanje u crkvi, očekujući kratak odgovor, ne misleći da se on ne može dati.

Srbija je postala pluralna, priznala je crkvu kao „značajan društveni faktor“, vernici ne moraju više da kriju svoje opredeljenje. Mnogima je postalo „moderno“ da idu u crkvu i pričaju o veri, da slave krsnu slavu sa mnogo gostiju i hrane, ali nije se upoznavala vera i ostajalo se na nacionalno-folklornom. Crkva u prvom trenutku nije mogla da udovolji ovom prilivu, sveštenstvo obično nije bilo pripremljeno za misionarenje i versko prosvećivanje. Deca su dobijala veronauku, a roditelji je nikada nisu imali. Problem je ostao do danas prilična neobaveštenost o veri onih koji sebe deklarišu vernicima. Elan je popustio, sada se u hramove ne odlazi kao doskoro. Sveštenici nedovoljno temeljno pripremaju propovedi, ređe govore o prazniku ili o nekom svetitelju, a ne o veri kao orijentiru života.

Došlo je do „decentralizacije“ u crkvi, razlike između eparhija postaju veće, episkopi zastupaju po nekim važnim pitanjima različite stavove i praksu. Dok su jedni za liturgijska obnavljanja, drugi ih optužuju da kvare veru i da napuštaju tradiciju. Odnos prema ekumenizmu je postao takođe tema sukobljavanja, kao i stav prema evropskim integracijama. Nekima je bliži izolacionizam, koji podrazumeva da se nema kontakt sa nepravoslavnim svetom jer je tamo „jeres“. Podozrivi su prema svakom kontaktu sa Vatikanom, ili Svetskim savetom crkava. Iako u Saboru ne uspevaju da nametnu svoje poglede, stvaraju polarizaciju. Deo klira, monaštva i vernika u atmosferi da predstoji izbor novog poglavara, iznosi optužbe da se smera uvođenje novog kalendara, unijaćenja, totalne reforme liturgije… Unose smutnju i stvaraju podele, govore o potrebi dijaloga unutar crkve, za koji sami nikada nisu spremni, sastavljaju spiskove podobnih i nepodobnih episkopa, ne ustežu se da izazovu skandale i prekidaju liturgiju. Crkva ne treba da izbegava da posveti veću pažnju „revniteljima“ i zilotima u svojim redovima.

Stanje u društvu ogleda se i u crkvi: opšte jačanje materijalizma, težnja lagodnosti i posedovanju. Od sveštenika se očekuje umerenost u naplaćivanju krštenja, venčanja, opela, njihova pastirska, sadržajna reč u tim prilikama, sposobnost davanja saveta u raznim životnim prilikama, suzbijanje praznoverja i sujeverja, odmerenost u načinu života njih, ali i njihove porodice. Uloga supruga sveštenika, popadija, treba da je izraženija, kao što je to slučaj u drugim pravoslavnim crkvama.

Pozicija Sabora i Sinoda u crkvenom ustavu je jasna, na eparhijskom nivou ona se katkad ne respektuje i stvara se utisak mini-autokefalnosti. Preveliko naglašavanje kanonske pozicije eparhije slabi sabornost. Crkva nije federacija eparhija već jedan organizam koji vodi brigu o celovitosti, ne ugrožavajući delove. Mora se izgrađivati, formulisati i obznaniti šta je stav cele crkve, to treba da potom obavezuje sve njene nivoe. „Disharmoniju“ treba zameniti sabornim jedinstvom, koje ne isključuje razlike u nijansama i naglascima, ali ne dopušta suprotnosti.

Javnost ima utisak da je nedovoljno obaveštena o kretanjima u crkvi. Olako se to katkad definiše kao senzacionalizam i nezdrava znatiželja iza koje ne stoje dobre namere. Komunikacija preko saopštenja u današnje vreme nije dovoljna, potrebne su konferencije za štampu, brifinzi, kompetentni okrugli stolovi. Kada toga nema, reaguje se, ili piše, neodgovarajuće, ili nepotpuno, produbljuje se nepoverenje koje se moglo izbeći.

Crkva će u predstojeće vreme, pre ili kasnije, birati novog poglavara koji će sa episkopatom, klirom i vernicima, ali i sa državom i drugim segmentima društva razmotriti stanje i potrebe u ovom trenutku i budućnosti. Radi se o prekretnici.

Vernik nije više u većini seoski domaćin, tradicionalista, koji sve prihvata kako jeste. Srbija je urbanizovana, obrazovanija, porodica je u krizi i sve malobrojnija, željna standarda, odmora i putovanja. Omladina, posebno gradska, ima neki nov sistem vrednosti u kome se vera redukuje i stvara lični stav o njoj, a ne onaj koji je vekovima bio prisutan i od crkve očekivan. Liturgijska obnova je neophodna kako bi se u hramovima ublažila podvojenost onih koji služe i onih kojima se služi. Na nove pojave i tendencije crkva treba da ima odgovor, pristup, ne odričući se jevanđeljskih temelja.

Kompletno sagledavanje stanja i izvlačenje zaključaka, u crkvi od nje same, biće moguće tek po izboru novog poglavara. Od toga će zavisiti da li ona može da sačuva zasluženo mesto u svesti i svakodnevnom životu verujućih i pruži im odgovor i orijentir.

Autor:

 


%d bloggers like this: