Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

септембар 30, 2010

Proglas Radničkog pokreta Srbije

udruženja nastalog iz Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji


Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom u privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta, ne jenjava već drugu godinu. Uprkos manipulacijama i pritiscima vlasti i tajkuna, uprkos povremenim intervencijama u korist kratkoročnih interesa radnika, kojima vlast pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade saobraćajnica sigurno neće prestati svedok se ne otklone pravi uzroci koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici. Protest radnika “Zastave elektro” iz Rače 11.avgusta prošle godine, svojim dolaskom je solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz nekoliko zrenjaninskih preduzeća. Tom prilikom, osnovanje Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, koji se potom širio kroz podršku zahtevima radnika i malih akcionara “Trudbenik gradnje”, “Srboleka”,“Vršačkih vinograda”, “Jugoremedije”, “Ipoka”, IP “Prosvete” i drugih preduzeća. Nakon godinu dana koordiniranih protesta, informisanja o problemima drugih i uzajamne javne podrške, iskustva koja smo stekli govore nam da će Srbija ostati zemlja bez perspektive sve dok vlast iz korena ne promenisvoju politiku. Radnici “Zastave elektro” i “Vršačkih vinograda”su pre više od godinu dana uspeli da odlučnom i solidarnom borbom nateraju državuda raskine privatizacione ugovore sa kupcima koji su upropastili njihova preduzeća. Međutim, nakon raskida ugovora, Ministarstvo ekonomije nije preduzelo ništa kako bi utvrdilo odgovornost Agencije za privatizaciju za lošu kontrolu izvršenja ugovornih obaveza, već je nastavilo da radi protiv interesa preduzeća, radnika i malih akcionara, kao što su to činili i bivši vlasnici sa kojima je raskinut ugovor. “Vršački vinogradi” su još uvek pod kontrolom države, čiji zastupnik ignoriše inicijative sindikata i malih akcionara, kao što je to činila i uprava koju je kontrolisao Darko Šarić. Umesto da država sagleda svoje greške i sasluša šta predlažu oni čija je borba spasila “Vršačke vinograde”, radnici i mali akcionari nemaju čak ni informaciju kakav je, i postoji li uopšte plan države da se preduzeće oporavi. Šarićevim kapitalom je kupljeni zrenjaninski IPOK. Preduzeće je nedavno takođe vraćeno u državno vlasništvo, ali opljačkano, u finansijskoj blokadi. Ukoliko što pre ne nabave sirovine, za koje nemaju novca, IPOK će vrlo brzo završiti u stečaju. Radnici će ostati bez posla, a akcionari bez akcija, krivicom državnih organa koji nisu kontrolisali poreklo novca u privatizaciji. Radnici “Zastave elektro” iz Rače prošle godine su svojim protestima i blokadama saobraćajnica doveli do toga da Ranko Dejanović, suprug predsednice Narodne skupštine, “vrati” preduzeće državi, nakon što ga je zadužio i upropastio. Nesavesni kupac je nagrađen, tako što je država iz Fonda za razvoj vratila njegove dugove, a kažnjeni su radnici. Ministarstvo je imovinu fabrike prodalo južnokorejskoj korporaciji “Jura”, ucenilo radnike ili da uzmu otpremnine, ili da se zaposle u kompaniji koja je kupila imovinu “Zastave elektro”, da bi ih na kraju ministar optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučili da uzmu otpremnine. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlasti svi drugi koji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest, danas se proglašavaju zaslužnim da su u Raču doveli “Juru” i otvorili hiljadu novih radnih mesta. Radnici i mali akcionari “Prosvete” su višemesečnim štrajkom primorali Agenciju zaprivatizaciju da primeni zakon i raskine ugovorsa njihovim kupcem. Čemu se sada mogu nadati, znajući iskustva kolega iz drugih preduzeća? Da li će i za njih raskid ugovora i povratak pod državnu kontrolu biti kazna zato što su se borili za svoja radna mesta? Radnici “Trudbenika” su proterani iz preduzeća koje se nalazi na lokaciji atraktivnoj za investicije u nekretnine. Čitavu zimu su proveli na ulici zahtevajući da se primeni ugovor i spase preduzeće od propasti. Nakon što su dva radnika umrla tokom protesta, Vlada je reagovala tako što je štrajkačima iz državnih sredstava isplatila otpremnine. Njihov bivši gazda, Dragan Kopčalić, i dalje je vlasnih“Trudbenika”. Preduzeće više ne radi, a Kopčalić sada traži od države da isplati otpremnine i onim radnicima koji nisu bili u štrajku, kako bi mu ostala prazna lokacija. Radnici i mali akcionari “Srboleka” bore se od 2007. godine protiv samovolje Jovice Stefanovića koji ih vodi u propast. Iskoristili su sve zakonskemogućnosti da zaštite svoju imovinu. Ispostavilo se da u Srbiji ne postoje mehanizmi da zaustavite pljačku koja se godinama odvija pred vašim očima, odnosno da su naši zakoni pisani protiv interesa malih akcionara i radnika. Ostaje nam samo ulica, međusobna solidarnost i podrška javnosti. Ipak, pokazalo se da su dometi ovakve borbe ograničeni, jer čak i uspešni protesti dovode samo do polovičnog uspeha koji se vrlo brzo pretvoriu poraz. Sigurni smo da će država pod pritiskom protesta i medijske pažnje na kraju naći način da Jovicu Stefanovića izbaci iz “Srboleka”. Možda ćejoj sam Stefanović “vratiti akcije”, možda će mu ih uzeti kao imovinu stečenu kriminalom. Međutim, da li će akcionari i radnici ikada biti obeštećeni za višegodišnju pljačku i kakva će dalje biti sudbina njihove imovine i radnih mesta?

Jasno je da svi moramo podneti teret krize. Svi smo, istina je, doprineli da do nje dođe. Mnogi radnici u Srbiji prekasno su ušli u borbu za svoje preduzeća, i u tome je naša nesumnjiva odgovornos tza situaciju u kojoj se nalazimo. Šta je, međutim, sa odgovornošču onih koji su “na vreme” počeli da nas pljačkaju? Oni svoje deo tereta krize ne podnose. Naprotiv, oni su nagrađeni. Dokle god se u Srbiji na taj način bude delila pravda, imaćemo sve manje radnika na radnim mestima, a sve više ljudi na ulicama. Sigurni smo da nije ni u interesu političke vlasti u Srbiji da na kraju ostanu sami sa tajkunima, zbog toga povremeno i izlaze u susret pojedinim radničkim zahtevima. Takvi koraci su nedovoljni da zaustave propadanje. Ukoliko se malim akcionarima i radnicima ne bude omogućilo da odlučuju o sudbini svojih preduzeća, ukoliko se i dalje budu gazili naši interesi, ukoliko naša borba i dalje bude teren za manipulacije i nastavak pljačke, kriza će se samo još više produbljivati. Radnici “Jugoremedije”, “Srboleka”, “Vršačkih vinograda”, “Prosvete”, “Trudbenika” i brojnih drugih preduzeća u Srbiji već su nebrojeno puta pokazali upornost da istraju u svojim zahtevima. Nemamo razloga nikome da pretimo “radikalizacijom” i “omasovljenjem” protesta, jer ukoliko se tiranija interesa krupnog kapitala nastavi, niko neće morati da poziva građane Srbije da izađu na ulice.


U Beogradu, 26. septembra 2010. godine

Za Radnički pokret Srbije Vladimir Novaković radnicki@pokret.net


ПОКРЕТ ЗА СЛОБОДУ је организација која подржава различите иницијативе група и појединаца који се доследно и упорно боре за права потчињених и угрожених друштвених слојева (радника, сељака, избеглица). Настао је 2004, уједињавањем студентских и радничких активиста, инспирисан борбама запатистичког и алтерглобалистичког покрета против глобалних токова који су водили ка социјалној деградацији. Покрет за слободу је 2009. године основао Координациони одбор радничких протеста чији је циљ хоризонтално повезивање радничких група ради заједничког наступања у борби за побољшање социјалног положаја. Организовао је већи низ трибина, конференција и протеста током борбе против деиндустријализације, уништавања радних места и социјалне деградације. Подржавао је борбе за очување радних места у Рачи крагујевачкој, Зрењанину, Београду, итд. Објављује низ бесплатних публикација чији је циљ интерно информисање припадника угрожених група ради њиховог повезивања и координисања. Издавао је балканско издање часописа З магазин у периоду од јуна 2007. до марта 2009, који се продавао на киосцима широм Србије. Продуцирао је већи број документарних филмова и видео снимака који информишу о организовању радничког отпора у Србији. Залаже се за аграрну и социјалну реформу у складу са принципима партиципативне демократије, за хумано друштво које води рачуна о равноправности свих појединаца, и омогућава им да развијају своје људске потенцијале на путу ка самоослобођењу (дакле, за истински демократско друштво у коме појединац има прилику да утиче на својусудбину и доноси одлуке које непосредно утичу на његов живот и живот заједнице чији је део.

www.pokret.net info@pokret.net


Advertisements

Каубоји

септембар 27, 2010

До сада су каубоји и каубојштина поистовећивани са републиканцима из САД.

Сада у регион стиже каубој из редова Демократске странке, и још жена.

Како ће Србија и Европска унија да реагују? Доминантна улога државне секретарке САД у могућим преговорима између Београда и Приштине много више руши кредибилитет Европске уније него резолуција коју је Србија планирала да поднесе без усаглашавања са Европском унијом.

Са друге стране, шта Европска унија нуди као решење?

NIN broj 3033
Intervju sa Dajanom Džonston, piscem i novinarkom iz SAD koja živi u Parizu, povodom knjige “Svet po K.“
Dajana Džonston objavila je knjigu “Krstaški rat budala: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“ 2002. godine.
Nekoliko citata iz intervjua:
“Kušner je bliži humanitarnom imperijalizmu demokrata nego borbi protiv terorizma republikanaca.
Njegova politika je zapravo produženje kolonijalizma, zato što podrazumeva mešanje u drugim zemljama pod izgovorom humanitarne akcije. Kušner je samo moderna verzija tog kolinijalnog mentaliteta, koji podrazumeva da smo mi jako dobri i da moramo tu dobrotu da nametnemo drugima.
Kada pokušate da levo orijentisanim Francuzima govorite o američkom imperijalizmu, oni kažu da je Francuska još gora, zbog onoga što je radila u Alžiru. Politički korektni govor na levici je da se bude veoma kritičan prema Francuskoj i to isključuje kritiku SAD. To je vrsta govora koja je omogućila da se na Kušnera gleda kao na levičara, iako su njegovi potezi samo moderna verzija kolonijalnog, imperijalističkog stava. Ali ako ih pokreće zajedno sa SAD, onda to nije Francuska, onda je to ‘slobodan svet.
Kušner na Kosovu nije uradio ništa da zaštiti Srbe ili bilo koje druge manjine i nije uradio ništa na pomirenju. Njemu je jedino bilo stalod da odigra ulogu spasioca jadnih Albanaca. Za njega je bilo vrlo laskavo da bude tamo, jer su Albanci bili veoma naklonjeni prema onima koji su ih spasavali. Kušner je tako mogao da igra svoj zamišljeni svet spasavanja žrtava od zlih, kao što je to radio u Bosni i na drugim mestima u svetu.
Kušner je u ratu u Bosni video priliku da se pokaže kao heroj. Evropa je bila mirna, ništa se nije dešavalo i odjednom mu se ukazala prilika da se pretvara da je u tridesetim i četrdesetim godinama, da vlada pretnja od nacista kojoj se on herojski odupire. To, međutim, ne podrazumeva da se bori kao u Španskom građanskom ratu već da ode na televiziju i diže mnogo buke, bez uvida u pozadinu sukoba, u istoriju, koristeći isključivo analogije.
Kušner je verovatno veoma zadovoljan sobom i veruje da je veliki dobročinitelj čovečanstva, kao što veruje da su SAD veliki dobročinitelj čovečanstva. Mnogi veruju u to, naročito u SAD. Ne verujem da se obučavao za to, ali se poklapa sa antikomunističkom politikom SAD.
U Evropi se ta politika proširila sa Helsinškim sporazumom iz 1975, kada su SAD i saveznici počeli da koriste ljudska prava da bi podrivali komunističke vlade u istočnoj Evropi. Kušner je sve vreme bio u tome, ali ne kao neko ko odlučuje o toj politici, već kao neko ko je reklamira.“

Produktivnost u Srbiji 42 odsto od evropskog proseka

септембар 25, 2010

U državnim firmama ne rade ni četiri sata dnevno

Suzana Bojadić

U Srbiji se u državnim preduzećima u administraciji efektivno radi tri sata i 45 minuta dnevno, a na terenu 25 minuta duže. Istovremeno se kod privatnika radi sedam sati i 18 minuta, dakle skoro četiri sata duže, a plate su u proseku niže za 6.500 dinara, pokazuju analize Centra za istraživanje u privredi. Produktivnost je 42 odsto evropskog proseka.

Ceo članak:

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/208740/U-drzavnim-firmama-ne-rade-ni-cetiri-sata-dnevno


Алави и неспособни

септембар 20, 2010

Срећко Михаиловић

Далеко смо од добре владавине

Неки тврде да смо изашли из владавине једне партије и да смо ушли у владавину више партија, но мним да то није баш сигурно. Сигурније је да смо на изласку из социјализма и да смо готово ушли у систем чије име, по старој комунистичкој навици, не помињемо. Добро, државни капитализам, па шта? Разликовање државног социјализма и државног капитализма препустимо теорији.

Право је питање, како Јован Јовановић види и живи ту разлику. Јована не занима ни политика, ни демократија, ни држава, у мери у којој га набројани остављају на миру и не присиљавају да се понаша активно. Јован има типичну животну филозофију, хоће да он и његова породица живе добро (онако како он види то добро) и да његова деца живе боље од њега (да се мање муче и више имају). Дакле, да се ради и дасе заради, да се купи и да нешто остане! И то је за Јована мера свих ствари. Зато је он за добру владавину, а не за онај социјализам или овај капитализам. Јован хоће да ради што мање и да заради што више. Уосталом као и онај који хоће што мањи расход и што већи профит. И док ово друго данас не оспоравају ни социјалисти, дотле на Јована дрвље и камење. Као, неће да ради, а хоће добро да живи! По неолибералној логици онај ко неће да ради за мале паре тај у ствари уопште неће да ради, јер као, онај ко хоће заиста да ради он ради и за мале паре. Можда ту и има истине, онај ко хоће да претекне тај мора да ринта. И у томе је „квака”. Да би се преживело, мора да се ринта. Нико се не пита шта је са оним Јованом који хоће да живи.

Све у свему готово да смо ушли у онај поредак који нас присиљава да живот сведемо на преживљавање. Држава тог новог нам поретка некако не успева да нам нађе капиталисту који зна да организује наш рад или да плати онога који то уме, па да има и за нас – да живимо, и за њега – да заради и да му се капитализам исплати. У оваквом стању ствари једни кажу „алави капиталисти”, а други кажу „алави радници”! С треће стране, сви се слажемо да имамо „алаве политичаре”!

Највидније код алавих а неспособних политичара јесте то што не знају шта да ураде са вишком радника и са мањком капиталиста (у ове друге не треба рачунати оне који умеју да краду а не знају крађевину да капитализују)! Али није то једино, нажалост. Ствар је у томе што наша партијска поликратија не познаје менаџерски посао, њена способност се исцрпљује у раду за сопствени и за партијски џеп. Владавина незнања и егоистичке похлепе. Није то оклократија (у античком смислу), а ако јесте онда је то партијска оклократија, тачније вишепартијска оклократија.

Партијски људи са мањком способности и вишком похлепе воде многа тзв. јавна предузећа – у пропаст. Ту је нормално да се повећањем цена покрива неспособност партијског менаџмента, исто као што је нормално да партијска држава покрива трошкове партијских фирми. Њихова бахатост иде дотле да се, као ових дана, разним махинацијама прикрива повећање цена, као да се може прикрити оно шта нам се избија из џепа. Вишепартијска оклократија успоставља свој свет у којем је њихов опис нашег живота – стварност, а не онај живот који живимо. У том њиховом свету је све могуће, па и решење наших проблема. Они своје проблеме решавају у нашем животу, а наше проблеме у њиховом имагинарном! Тако је у све три гране власти. Тако партијско-правни генијалци смисле, у народу у којем наследници деле и око мртве мајке, да ће даље уситњавање поседа спречити тиме што неће „укњижити” наследничке деобе (сличном радњом се ономад „спречавала” продаја српских имања на Косову). Отуда „књиге” друмом, а живот шумом. (Да ли је Валтазар Богишић протеран из наставе на правним факултетима?)

Отуда је, тврдим, она једнопартијска охлократија била боља од ове вишепартијске. Она једна партија имала је већу могућност избора јер су у њеним редовима били многи, па и они који су способни. А како је стање данас видимо и по томе што у свим партијама има барем дупло мање високообразованих, а у највећој партији и много мање него у оној једној ранијој. Можда би патуљци владајуће коалиције постављали боље на важна места која су им припала по феудалним принципима када би у својим редовима такве имали. Но, данас најбољи нису у партијама!

Па не знам, пошто се наши избори завршавају на Курта–-Мурта и Јанко–Марко начин, питам се како би било да купимо неког ко зна како ради добра држава. (Као некад када би земља у безизлазу затражила краљевића из неке друге земље.) Кад већ добро плаћамо ове незналице и каишаре, дај да платимо неког ко зна. Доста је ових чије су једине квалификације партијска књижица и савитљива кичма!

социолог

Политика, 21.09.2010.


Мис света

септембар 20, 2010

Директор Међународног монетарног фонда Доминик Строс-Кан изјавио је на самиту УН посвећеном Миленијумским циљевима развоја :

„Нећете испунити мандат док је толико много наших суграђана маргинализовано, без услова за живот и пристојног посла”.

Он је прецизирао да је ММФ, од избијања кризе, четири пута повећао износ зајмова земљама у развоју.

Танјуг


Вести из Хага

септембар 20, 2010

Лидери опозиционих странака ДСС и НС данас су договорили политику да Европа (ваљда ЕУ) има алтернативу. Поставили су “црвену линију“ – нема признавања независности квазидржаве Косовамерика.

Главни тужилац суда у Хагу данас жестоко критиковао Србију због тога што нису пронађени бегунци које суд у Хагу тражи. Позвао је ЕУ да се настави политика условљавања (штапа и шаргарепе) према Србији.

Србија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима је све горе.

Европска унија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима није боље.

Вести из Хага више нису главне вести.

У Србији ће на власт доћи опозиоционе странке које су против ЕУ што ће бити коначно утврђивање “сељака“ и медиокритета као једине “елите“. Последица ће бити устанак сељака, радника, грађана и студената.

САД имају средства само за вођење – нуклеарног рата.

Европска унија не може да опстане.


Otpor nije gotov?

септембар 19, 2010


%d bloggers like this: