Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Proglas Radničkog pokreta Srbije

udruženja nastalog iz Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji

Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom u privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta, ne jenjava već drugu godinu. Uprkos manipulacijama i pritiscima vlasti i tajkuna, uprkos povremenim intervencijama u korist kratkoročnih interesa radnika, kojima vlast pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade saobraćajnica sigurno neće prestati svedok se ne otklone pravi uzroci koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici. Protest radnika “Zastave elektro” iz Rače 11.avgusta prošle godine, svojim dolaskom je solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz nekoliko zrenjaninskih preduzeća. Tom prilikom, osnovanje Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, koji se potom širio kroz podršku zahtevima radnika i malih akcionara “Trudbenik gradnje”, “Srboleka”,“Vršačkih vinograda”, “Jugoremedije”, “Ipoka”, IP “Prosvete” i drugih preduzeća. Nakon godinu dana koordiniranih protesta, informisanja o problemima drugih i uzajamne javne podrške, iskustva koja smo stekli govore nam da će Srbija ostati zemlja bez perspektive sve dok vlast iz korena ne promenisvoju politiku. Radnici “Zastave elektro” i “Vršačkih vinograda”su pre više od godinu dana uspeli da odlučnom i solidarnom borbom nateraju državuda raskine privatizacione ugovore sa kupcima koji su upropastili njihova preduzeća. Međutim, nakon raskida ugovora, Ministarstvo ekonomije nije preduzelo ništa kako bi utvrdilo odgovornost Agencije za privatizaciju za lošu kontrolu izvršenja ugovornih obaveza, već je nastavilo da radi protiv interesa preduzeća, radnika i malih akcionara, kao što su to činili i bivši vlasnici sa kojima je raskinut ugovor. “Vršački vinogradi” su još uvek pod kontrolom države, čiji zastupnik ignoriše inicijative sindikata i malih akcionara, kao što je to činila i uprava koju je kontrolisao Darko Šarić. Umesto da država sagleda svoje greške i sasluša šta predlažu oni čija je borba spasila “Vršačke vinograde”, radnici i mali akcionari nemaju čak ni informaciju kakav je, i postoji li uopšte plan države da se preduzeće oporavi. Šarićevim kapitalom je kupljeni zrenjaninski IPOK. Preduzeće je nedavno takođe vraćeno u državno vlasništvo, ali opljačkano, u finansijskoj blokadi. Ukoliko što pre ne nabave sirovine, za koje nemaju novca, IPOK će vrlo brzo završiti u stečaju. Radnici će ostati bez posla, a akcionari bez akcija, krivicom državnih organa koji nisu kontrolisali poreklo novca u privatizaciji. Radnici “Zastave elektro” iz Rače prošle godine su svojim protestima i blokadama saobraćajnica doveli do toga da Ranko Dejanović, suprug predsednice Narodne skupštine, “vrati” preduzeće državi, nakon što ga je zadužio i upropastio. Nesavesni kupac je nagrađen, tako što je država iz Fonda za razvoj vratila njegove dugove, a kažnjeni su radnici. Ministarstvo je imovinu fabrike prodalo južnokorejskoj korporaciji “Jura”, ucenilo radnike ili da uzmu otpremnine, ili da se zaposle u kompaniji koja je kupila imovinu “Zastave elektro”, da bi ih na kraju ministar optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučili da uzmu otpremnine. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlasti svi drugi koji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest, danas se proglašavaju zaslužnim da su u Raču doveli “Juru” i otvorili hiljadu novih radnih mesta. Radnici i mali akcionari “Prosvete” su višemesečnim štrajkom primorali Agenciju zaprivatizaciju da primeni zakon i raskine ugovorsa njihovim kupcem. Čemu se sada mogu nadati, znajući iskustva kolega iz drugih preduzeća? Da li će i za njih raskid ugovora i povratak pod državnu kontrolu biti kazna zato što su se borili za svoja radna mesta? Radnici “Trudbenika” su proterani iz preduzeća koje se nalazi na lokaciji atraktivnoj za investicije u nekretnine. Čitavu zimu su proveli na ulici zahtevajući da se primeni ugovor i spase preduzeće od propasti. Nakon što su dva radnika umrla tokom protesta, Vlada je reagovala tako što je štrajkačima iz državnih sredstava isplatila otpremnine. Njihov bivši gazda, Dragan Kopčalić, i dalje je vlasnih“Trudbenika”. Preduzeće više ne radi, a Kopčalić sada traži od države da isplati otpremnine i onim radnicima koji nisu bili u štrajku, kako bi mu ostala prazna lokacija. Radnici i mali akcionari “Srboleka” bore se od 2007. godine protiv samovolje Jovice Stefanovića koji ih vodi u propast. Iskoristili su sve zakonskemogućnosti da zaštite svoju imovinu. Ispostavilo se da u Srbiji ne postoje mehanizmi da zaustavite pljačku koja se godinama odvija pred vašim očima, odnosno da su naši zakoni pisani protiv interesa malih akcionara i radnika. Ostaje nam samo ulica, međusobna solidarnost i podrška javnosti. Ipak, pokazalo se da su dometi ovakve borbe ograničeni, jer čak i uspešni protesti dovode samo do polovičnog uspeha koji se vrlo brzo pretvoriu poraz. Sigurni smo da će država pod pritiskom protesta i medijske pažnje na kraju naći način da Jovicu Stefanovića izbaci iz “Srboleka”. Možda ćejoj sam Stefanović “vratiti akcije”, možda će mu ih uzeti kao imovinu stečenu kriminalom. Međutim, da li će akcionari i radnici ikada biti obeštećeni za višegodišnju pljačku i kakva će dalje biti sudbina njihove imovine i radnih mesta?

Jasno je da svi moramo podneti teret krize. Svi smo, istina je, doprineli da do nje dođe. Mnogi radnici u Srbiji prekasno su ušli u borbu za svoje preduzeća, i u tome je naša nesumnjiva odgovornos tza situaciju u kojoj se nalazimo. Šta je, međutim, sa odgovornošču onih koji su “na vreme” počeli da nas pljačkaju? Oni svoje deo tereta krize ne podnose. Naprotiv, oni su nagrađeni. Dokle god se u Srbiji na taj način bude delila pravda, imaćemo sve manje radnika na radnim mestima, a sve više ljudi na ulicama. Sigurni smo da nije ni u interesu političke vlasti u Srbiji da na kraju ostanu sami sa tajkunima, zbog toga povremeno i izlaze u susret pojedinim radničkim zahtevima. Takvi koraci su nedovoljni da zaustave propadanje. Ukoliko se malim akcionarima i radnicima ne bude omogućilo da odlučuju o sudbini svojih preduzeća, ukoliko se i dalje budu gazili naši interesi, ukoliko naša borba i dalje bude teren za manipulacije i nastavak pljačke, kriza će se samo još više produbljivati. Radnici “Jugoremedije”, “Srboleka”, “Vršačkih vinograda”, “Prosvete”, “Trudbenika” i brojnih drugih preduzeća u Srbiji već su nebrojeno puta pokazali upornost da istraju u svojim zahtevima. Nemamo razloga nikome da pretimo “radikalizacijom” i “omasovljenjem” protesta, jer ukoliko se tiranija interesa krupnog kapitala nastavi, niko neće morati da poziva građane Srbije da izađu na ulice.

U Beogradu, 26. septembra 2010. godine

Za Radnički pokret Srbije Vladimir Novaković radnicki@pokret.net

ПОКРЕТ ЗА СЛОБОДУ је организација која подржава различите иницијативе група и појединаца који се доследно и упорно боре за права потчињених и угрожених друштвених слојева (радника, сељака, избеглица). Настао је 2004, уједињавањем студентских и радничких активиста, инспирисан борбама запатистичког и алтерглобалистичког покрета против глобалних токова који су водили ка социјалној деградацији. Покрет за слободу је 2009. године основао Координациони одбор радничких протеста чији је циљ хоризонтално повезивање радничких група ради заједничког наступања у борби за побољшање социјалног положаја. Организовао је већи низ трибина, конференција и протеста током борбе против деиндустријализације, уништавања радних места и социјалне деградације. Подржавао је борбе за очување радних места у Рачи крагујевачкој, Зрењанину, Београду, итд. Објављује низ бесплатних публикација чији је циљ интерно информисање припадника угрожених група ради њиховог повезивања и координисања. Издавао је балканско издање часописа З магазин у периоду од јуна 2007. до марта 2009, који се продавао на киосцима широм Србије. Продуцирао је већи број документарних филмова и видео снимака који информишу о организовању радничког отпора у Србији. Залаже се за аграрну и социјалну реформу у складу са принципима партиципативне демократије, за хумано друштво које води рачуна о равноправности свих појединаца, и омогућава им да развијају своје људске потенцијале на путу ка самоослобођењу (дакле, за истински демократско друштво у коме појединац има прилику да утиче на својусудбину и доноси одлуке које непосредно утичу на његов живот и живот заједнице чији је део.

www.pokret.net info@pokret.net

Каубоји

До сада су каубоји и каубојштина поистовећивани са републиканцима из САД.

Сада у регион стиже каубој из редова Демократске странке, и још жена.

Како ће Србија и Европска унија да реагују? Доминантна улога државне секретарке САД у могућим преговорима између Београда и Приштине много више руши кредибилитет Европске уније него резолуција коју је Србија планирала да поднесе без усаглашавања са Европском унијом.

Са друге стране, шта Европска унија нуди као решење?

–

NIN broj 3033

Intervju sa Dajanom Džonston, piscem i novinarkom iz SAD koja živi u Parizu, povodom knjige “Svet po K.“

Dajana Džonston objavila je knjigu “Krstaški rat budala: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“ 2002. godine.

Nekoliko citata iz intervjua:

“Kušner je bliži humanitarnom imperijalizmu demokrata nego borbi protiv terorizma republikanaca.

Njegova politika je zapravo produženje kolonijalizma, zato što podrazumeva mešanje u drugim zemljama pod izgovorom humanitarne akcije. Kušner je samo moderna verzija tog kolinijalnog mentaliteta, koji podrazumeva da smo mi jako dobri i da moramo tu dobrotu da nametnemo drugima.

Kada pokušate da levo orijentisanim Francuzima govorite o američkom imperijalizmu, oni kažu da je Francuska još gora, zbog onoga što je radila u Alžiru. Politički korektni govor na levici je da se bude veoma kritičan prema Francuskoj i to isključuje kritiku SAD. To je vrsta govora koja je omogućila da se na Kušnera gleda kao na levičara, iako su njegovi potezi samo moderna verzija kolonijalnog, imperijalističkog stava. Ali ako ih pokreće zajedno sa SAD, onda to nije Francuska, onda je to ‘slobodan svet.’

Kušner na Kosovu nije uradio ništa da zaštiti Srbe ili bilo koje druge manjine i nije uradio ništa na pomirenju. Njemu je jedino bilo stalod da odigra ulogu spasioca jadnih Albanaca. Za njega je bilo vrlo laskavo da bude tamo, jer su Albanci bili veoma naklonjeni prema onima koji su ih spasavali. Kušner je tako mogao da igra svoj zamišljeni svet spasavanja žrtava od zlih, kao što je to radio u Bosni i na drugim mestima u svetu.

Kušner je u ratu u Bosni video priliku da se pokaže kao heroj. Evropa je bila mirna, ništa se nije dešavalo i odjednom mu se ukazala prilika da se pretvara da je u tridesetim i četrdesetim godinama, da vlada pretnja od nacista kojoj se on herojski odupire. To, međutim, ne podrazumeva da se bori kao u Španskom građanskom ratu već da ode na televiziju i diže mnogo buke, bez uvida u pozadinu sukoba, u istoriju, koristeći isključivo analogije.

Kušner je verovatno veoma zadovoljan sobom i veruje da je veliki dobročinitelj čovečanstva, kao što veruje da su SAD veliki dobročinitelj čovečanstva. Mnogi veruju u to, naročito u SAD. Ne verujem da se obučavao za to, ali se poklapa sa antikomunističkom politikom SAD.

U Evropi se ta politika proširila sa Helsinškim sporazumom iz 1975, kada su SAD i saveznici počeli da koriste ljudska prava da bi podrivali komunističke vlade u istočnoj Evropi. Kušner je sve vreme bio u tome, ali ne kao neko ko odlučuje o toj politici, već kao neko ko je reklamira.“

Produktivnost u Srbiji 42 odsto od evropskog proseka

U državnim firmama ne rade ni četiri sata dnevno

Suzana Bojadić

U Srbiji se u državnim preduzećima u administraciji efektivno radi tri sata i 45 minuta dnevno, a na terenu 25 minuta duže. Istovremeno se kod privatnika radi sedam sati i 18 minuta, dakle skoro četiri sata duže, a plate su u proseku niže za 6.500 dinara, pokazuju analize Centra za istraživanje u privredi. Produktivnost je 42 odsto evropskog proseka.

Ceo članak:

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/208740/U-drzavnim-firmama-ne-rade-ni-cetiri-sata-dnevno

Алави и неспособни

Срећко Михаиловић

Далеко смо од добре владавине

Неки тврде да смо изашли из владавине једне партије и да смо ушли у владавину више партија, но мним да то није баш сигурно. Сигурније је да смо на изласку из социјализма и да смо готово ушли у систем чије име, по старој комунистичкој навици, не помињемо. Добро, државни капитализам, па шта? Разликовање државног социјализма и државног капитализма препустимо теорији.

Право је питање, како Јован Јовановић види и живи ту разлику. Јована не занима ни политика, ни демократија, ни држава, у мери у којој га набројани остављају на миру и не присиљавају да се понаша активно. Јован има типичну животну филозофију, хоће да он и његова породица живе добро (онако како он види то добро) и да његова деца живе боље од њега (да се мање муче и више имају). Дакле, да се ради и дасе заради, да се купи и да нешто остане! И то је за Јована мера свих ствари. Зато је он за добру владавину, а не за онај социјализам или овај капитализам. Јован хоће да ради што мање и да заради што више. Уосталом као и онај који хоће што мањи расход и што већи профит. И док ово друго данас не оспоравају ни социјалисти, дотле на Јована дрвље и камење. Као, неће да ради, а хоће добро да живи! По неолибералној логици онај ко неће да ради за мале паре тај у ствари уопште неће да ради, јер као, онај ко хоће заиста да ради он ради и за мале паре. Можда ту и има истине, онај ко хоће да претекне тај мора да ринта. И у томе је „квака”. Да би се преживело, мора да се ринта. Нико се не пита шта је са оним Јованом који хоће да живи.

Све у свему готово да смо ушли у онај поредак који нас присиљава да живот сведемо на преживљавање. Држава тог новог нам поретка некако не успева да нам нађе капиталисту који зна да организује наш рад или да плати онога који то уме, па да има и за нас – да живимо, и за њега – да заради и да му се капитализам исплати. У оваквом стању ствари једни кажу „алави капиталисти”, а други кажу „алави радници”! С треће стране, сви се слажемо да имамо „алаве политичаре”!

Највидније код алавих а неспособних политичара јесте то што не знају шта да ураде са вишком радника и са мањком капиталиста (у ове друге не треба рачунати оне који умеју да краду а не знају крађевину да капитализују)! Али није то једино, нажалост. Ствар је у томе што наша партијска поликратија не познаје менаџерски посао, њена способност се исцрпљује у раду за сопствени и за партијски џеп. Владавина незнања и егоистичке похлепе. Није то оклократија (у античком смислу), а ако јесте онда је то партијска оклократија, тачније вишепартијска оклократија.

Партијски људи са мањком способности и вишком похлепе воде многа тзв. јавна предузећа – у пропаст. Ту је нормално да се повећањем цена покрива неспособност партијског менаџмента, исто као што је нормално да партијска држава покрива трошкове партијских фирми. Њихова бахатост иде дотле да се, као ових дана, разним махинацијама прикрива повећање цена, као да се може прикрити оно шта нам се избија из џепа. Вишепартијска оклократија успоставља свој свет у којем је њихов опис нашег живота – стварност, а не онај живот који живимо. У том њиховом свету је све могуће, па и решење наших проблема. Они своје проблеме решавају у нашем животу, а наше проблеме у њиховом имагинарном! Тако је у све три гране власти. Тако партијско-правни генијалци смисле, у народу у којем наследници деле и око мртве мајке, да ће даље уситњавање поседа спречити тиме што неће „укњижити” наследничке деобе (сличном радњом се ономад „спречавала” продаја српских имања на Косову). Отуда „књиге” друмом, а живот шумом. (Да ли је Валтазар Богишић протеран из наставе на правним факултетима?)

Отуда је, тврдим, она једнопартијска охлократија била боља од ове вишепартијске. Она једна партија имала је већу могућност избора јер су у њеним редовима били многи, па и они који су способни. А како је стање данас видимо и по томе што у свим партијама има барем дупло мање високообразованих, а у највећој партији и много мање него у оној једној ранијој. Можда би патуљци владајуће коалиције постављали боље на важна места која су им припала по феудалним принципима када би у својим редовима такве имали. Но, данас најбољи нису у партијама!

Па не знам, пошто се наши избори завршавају на Курта–-Мурта и Јанко–Марко начин, питам се како би било да купимо неког ко зна како ради добра држава. (Као некад када би земља у безизлазу затражила краљевића из неке друге земље.) Кад већ добро плаћамо ове незналице и каишаре, дај да платимо неког ко зна. Доста је ових чије су једине квалификације партијска књижица и савитљива кичма!

социолог

Политика, 21.09.2010.

Мис света

Директор Међународног монетарног фонда Доминик Строс-Кан изјавио је на самиту УН посвећеном Миленијумским циљевима развоја :

„Нећете испунити мандат док је толико много наших суграђана маргинализовано, без услова за живот и пристојног посла”.

Он је прецизирао да је ММФ, од избијања кризе, четири пута повећао износ зајмова земљама у развоју.

Танјуг

Вести из Хага

Лидери опозиционих странака ДСС и НС данас су договорили политику да Европа (ваљда ЕУ) има алтернативу. Поставили су “црвену линију“ – нема признавања независности квазидржаве Косовамерика.

Главни тужилац суда у Хагу данас жестоко критиковао Србију због тога што нису пронађени бегунци које суд у Хагу тражи. Позвао је ЕУ да се настави политика условљавања (штапа и шаргарепе) према Србији.

Србија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима је све горе.

Европска унија је сваким даном у све већим проблемима. Њеним грађанима није боље.

Вести из Хага више нису главне вести.

У Србији ће на власт доћи опозиоционе странке које су против ЕУ што ће бити коначно утврђивање “сељака“ и медиокритета као једине “елите“. Последица ће бити устанак сељака, радника, грађана и студената.

САД имају средства само за вођење – нуклеарног рата.

Европска унија не може да опстане.

Otpor nije gotov?

Све је једно…

Председник опозиционе странке тражи да се један од тајкуна, коме је одузета имовина и који се налази на потерници, врати у Србију и брани са слободе. Правник из друге опозиционе странке ушао у управни одбор компаније чији је власник осуђен због више превара.

Медији под контролом власти, од тајкуна коме се никада није судило, праве највећег Србина и првог задужбинара који се појавио после 50 година. Председници странака које су на власти осуђују правника из опозиционе странке зато што је члан УО компаније чији је власник у затвору због више превара. Али не осуђује своје колеге из својих странака који седе у управним одборима банака и компанија које пљачкају Србију.  И који отворено раде за интересе других држава и страних компанија.

Свеједно је да ли ће министар спољних послова бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће опозиција доћи на власт или неће – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће тајкуни да се ухапсе или сачувају јер су “наши“ – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће Лука Београд да припадне граду или тајкунима – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Јасно је да са оваквом политичком, интелектуалном, војничком и привредном елитом српски народ и српска држава не могу да опстану.

Тек када стасају генерације које нису имале никакве везе са системом и људима који већ деценијама доминирају у Србији – овај народ можда добије нову елиту и опстане. То се може догодити у наредних двадесет година. Сада, реално, Србија нема људе који би могли да изведу пуч, одбране и покрену народ и државу ка расту и благостању. Пропадаће српски народ још десетак година, и онда ће се, надам се, окупити и завладати Србијом неки потпуно нови људи, и сачувати оно што је опстало и преживело.

MIŠA ĐURKOVIĆ: TADIĆEVCI, RĐAVI I ZA IZDAJNIKE

Ej, ljudi, šta bi ono u UN prošle nedelje? Čekaj bre, je li ovo isti onaj Džeremaja što je “dvije godine bio boj sa ljutom nepravdom” i branio Kosmet “mirnim sredstvima i međunarodnim pravom”? Mučenik. Ovi iz Brisela čak nisu hteli s njim ni rezoluciju da usaglašavaju, nego su doveli lično Tadića, a ovog poslali da ko zeka u onom vicu pojede pred svetskom javnošću sve ono što se ne jede u normalnim prilikama. Ceo performans je bio toliko mučan da je Tijanić morao da nas liši uzvišenosti patnje kao takve. Teško je zaista shvatiti šta se i zašto Vuku dešava. Posebno iz perspektive ovog permanentnog toplog zeca kroz koji prolazi u poslednjih par meseci. Prvo je dobio strahovit nokaut u vidu odluke MSP o kojoj su čak i režimski mediji dovoljno pisali. Onda je dobio još veće poniženje u vidu zaštite predsednika stranke, države i svega ostalog, Tadića lično, koji je najpre morao na Predsedništvu stranke tajno, a zatim u Narodnoj skupštini javno da ceo teret primi na svoja junačka pleća. To što je Tadić uradio je verovatno najveće poniženje koje je Vuk u svemu ovome doživeo jer je ovaj u suštini rekao: “Svo ovo sranje sam ja napravio, a mali je samo trčkao po svetu i sprovodio moju politiku”. Za čoveka koji ima neograničene ambicije (što je kod Vuka nepobitno) u pitanju je strahovito dezavuisanje. Na kraju su ga naterali da u Generalnoj skupštini predstavlja i brani rezoluciju u čijem sastavljanju nije učestvovao, a da pre toga niz vodu pusti sve ono što je radio dve godine uključujući i odbranu rezolucije 1244. Srbija je ovom rezolucijom, da se podsetimo, pristala na direktne pregovore sa Prištinom uz implicitan stav EU da su statusna pitanja okončana.

Predmet našeg zanimanja nije međutim Džeremaja, čija je karijera bar u ovom trenutku u klincu, već sam šef ili Vona-bi-srpski-Putin, Boris Tadić. Šta ovaj čovek radi? Recimo povodom svega oko rezolucije i “odbrane Kosmeta mirnim putem” pojavile su se razne teorije. Nije bez snage argumenata ona koja tvrdi da je cela priča dogovorena sa Zapadom od početka i da je sve ovo urađeno da bi narod bio sluđen, a oni imali neki legitimitet da su navodno pokušali da brane Kosmet. Sećate se uostalom da je VAC-ov „EUobzerver“ pisao o tome pre par meseci. Deo ovog paketa bilo bi i promovisanje Džeremaje kao patriotskog heroja koji hrabro i odlučno brani Kosmet da bi na tom talasu izrastao u Borisovog naslednika i eventualnog predsedničkog kandidata, ako ne 2012, a onda u sledećem izvlačenju. Teorija deluje logično, ali mi se neke stvari ne uklapaju. Na primer, izraz lica Vuka Jeremića prilikom gostovanja na RTS posle saopštavanja odluke MSP. Da izvinite, utučeniju (da ne kažem nešto vulgarnije) facu u životu nisam video. Ako je Vuk tako dobar glumac, evo, glasaću za njega na sledećim izborima. No, nekako je više delovalo da su se oni bili ozbiljno napalili i da ih je neko raznim sugestivnim potezima žestoko navukao.

ŠAMAR NA ŠAMAR

Osim što su tada ispali smešni, Tadić i ekipa su sa idejom da se svejedno izađe pred Generalnu skupštinu još više podigli ulog pripremajući javnost preko portparola da su spremni i na častan poraz. To su takođe vrlo ozbiljno shvatile i mnoge u svetu značajne države koje su u sporu bile na našoj strani. A onda je rezolucija preko noći promenjena u dogovoru sa onima koji su u sporu protiv nas!? Ovih dana se čuje da su u nekoliko velikih i značajnih zemalja naši ambasadori pozvani na vrlo oštre i neprijatne razgovore u kojima im se stavlja do znanja da nije lepo prijatelje i saveznike praviti budalama. Pomenimo uzgred da je Tadić još jednom ponizio Narodnu skupštinu Republike Srbije. Pošto je prvobitna rezolucija usvojena, došlo je do njene naknadne izmene bez da je skupštinu iko obavestio, a nekmoli konsultovao ili pitao!

Rezultat cele priče je, dakle, primanje niza šamara, pogoršanje odnosa sa kakvim-takvim saveznicima i prijateljima u međunarodnoj zajednici, stavljanje Jeremićeve navodno projektovane karijere na led i nužno slabljenje pozicije Tadića i stranke u samoj Srbiji. Fakat je da je ovim možda kupljeno vreme, neke dve godine, ali, kad se ovi rezultati dodaju sve goroj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, pitanje je da li cena nije previsoka. Iz svega rečenog, čini se da se nazire još jedna zanimljiva hipoteza. Osim što za ovu vlast znamo da je korumpirana, pohlepna, totalitarna u svojim pretenzijama i shvatanju sveta itd., čini se da je ona ipak pre svega nesposobna, što je za državnike ipak najgora stvar. Ne pričamo ovde o sposobnosti da se po razvijenim i utabanim mehanizmima reketiraju tajkuni i mažnjava lova preko nameštenih tendera, upravnih odbora, izgradnje puteva itd. Ovde se radi o suštinskoj nesposobnosti da se završe ozbiljni poslovi, bili oni dobri ili loši, „patriotski ili izdajnički“, sopstvene ili tuđe projekcije; o nesposobnosti da se dugoročno predvide ishodi, da se razrade moguće opcije i mehanizmi za ostvarivanje realnih i dostižnih ciljeva, i ostvari zacrtano. Čitava politika ovog režima svodi se zapravo na to da se nekako dočeka sledeći petak, a onda opet od ponedeljka ispočetka pa dokle stignemo. I tako do sledećih izbora. A onda opet prodaj, na primer, Telekom, nazidaj plate i penzije, pusti Mlađu da obećava itd.

Pogledajte uostalom šta su rezultati Lepog Caneta za ove dve godine: tragedija sa čitavom ovom pričom oko Kosmeta na kojoj je, iako možda to još uvek ne shvata, propao ne samo Vuk već i on sam; strahoviti poraz oko habzburškog statuta Vojvodine čije je donošenje opstruisao godinu dana da bi na kraju popustio pred Pajtićem, Čankom i Zapadom; reforma pravosuđa, koju su sproveli Batićevi i Živkovićevi kadrovi i koja njemu dugoročno šteti kao malo šta drugo; još jedan poraz od Pajtića, koji mu je Kneževića srušio, stavio u zatvor i oterao iz stranke; pogoršanje odnosa sa Dodikom i Republikom Srpskom prihvatanjem povratka Turske na ove prostore; primanje šamara u nameštenim aferama upravo preko medija za koje je mislio da su u ljubavi sa njim; poraz u sukobu sa kumom kada je lojalnog Ponoša pustio niz vodu itd.

Poslednja zanimljiva bitka koja još traje je ona sa tajkunima. Više je nego jasno da je Zapad došao do tačke kada smatra da od srpskih tajkuna treba da otme tržište u nizu profitabilnih sektora. Tajkuni su uglavnom završili ono što se od njih tražilo, da bi nalogodavac kao i mnogo puta ranije prekršio sporazum i krenuo da ih gazi. To se naravno radi preko nemilosrdnih krvopijskih banaka i preko vrha vlasti, kome je, izgleda, rečeno da mora da natera Miška i još nekoliko drugara da svoje kompanije predaju strancima ili braći Krvatima. Međutim ovde se B.T. suočio sa dosta ozbiljnim igračima koji su spremni na sve da bi sačuvali firme i bogatstvo. Neki su poslali blagovremena upozorenja, a neki traže alternativna rešenja da prežive. Džaba Milka, tužilaštvo i mediji poput „Kurira“, koji vode klasične nameštene kampanje; ovi momci bar zasada nemaju nameru da se predaju. Usudio bih se da kažem da ova bitka možda postaje presudna za Tadića ako želi da sačuva vlast. Može da se desi da mu stranci ranije od predviđenog nađu zamenu ako procene da je nesposoban da završi ovu vrstu poslova koji su danas za njih najvažniji.

Novi Standard

Дачек: Влада је стабилна

Почела прослава 10-годишњице 5. октобра:

TADIĆEVA POLICIJA UHAPSILA MAKIJA

.

ponedeljak, 13 septembar 2010 07:22  Ž. C.

.

.

Kako je hapšenje jednog od junaka Petog oktobra pokazalo da neki kontinuiteti između Slobe i Borisa ipak postoje i kako im je ime – politički zatvorenici.

Ako ste se pitali kako će srpska vlast obeležiti desetogodišnjicu Petog oktobra, ovo vam sigurno ne bi palo na pamet: u nedelju, 12. septembra, predveče, na graničnom prelazu Kotorman, između Bosne i Hercegovine i Srbije, srpska policija uhapsila je Bogoljuba Arsenijevića Makija (55).

Arsenijević je uhapšen upravo zbog onoga po čemu ga se, iako kroz maglu, još sećate – po tome što je učestvovao u obaranju vlasti Slobodana Miloševića. Na čelu valjevskog građanskog otpora izazvavši tzv. „Petrovdanski ustanak“, kada je 1999. godine pozvao građane da zauzmu opštinu, Makija je iste godine Miloševićevo pravosuđe osudilo na tri godine zatvora.

Maki, slikar i ikonopisac, uspešno se krio od Miloševićeve vlasti, da bi mu posle Petog oktobra 2000. viši sud poništio presudu i predmet vratio na početak.

Tada je sve ličilo na klasičnu petooktobarsku biografiju. Samo je još trebalo da uđe u politiku, da se obogati, da obrne nekoliko privatizacija i postane ugledan i zaslužan građanin Srbije, skoro kao Slobodan Homen. Nešto tu, međutim, od samog početka nije bilo u redu: nije ušao u politiku, nije se obogatio, nije učestvovao u privatizacijama. Ako to pripisujete odsustvu njegovog talenta za politiku i biznis, ili tome što za učešće u privatizaciji nije imao para, mogao bih da vam nabrojim mnogo netalentovanih koji 4. oktobra nisu imali ni za turu pića, a danas izgledaju kao da im je Roleks ime rodnog sela.

Elem, već to je bilo dovoljno sumnjivo, ostalo je bilo logično: Maki je u ponovljenom postupku najpre zahtevao izuzeće sudije, a onda je, kako buntovniku i priliči, prestao da se odaziva na pozive suda.

Preko Ministarstva pravde, u više navrata je podnošen predlog predsedniku Republike za Makijevo pomilovanje, ali se čini da, pored tolikih rezolucija, deklaracija i odlučnih direktiva predsednika Tadića, Makijev mali slučaj nije došao na red.

U međuvremenu, čini se da Maki nije dovoljno pažljivo čitao ni novine, jer da jeste, saznao bi da je u Srbiji pravosuđe reformisano, da je započela borba protiv kriminala svih vrsta, što će reći da je u Srbiju došla pravna država. Da je samo to znao, Maki bi se sam predao. Ali nije.

Sudsko veće je u septembru 2009. godine podnelo predlog za raspisivnaje poternice, koja je nedavno aktivirana. Maki je uhapšen dok se vraćao u Srbiju, odmah je sproveden u pritvor u Valjevu i, prema rečima njegove bivše supruge Katarine Marinković, u ponedeljak bi trebalo da se nađe pred istražnim sudijom.

Iako sam se odavno ispisao iz društva ljubitelja Petog oktobra, držim da je ovaj kontinuitet u kome tadićevci hapse Miloševićeve političke zatvorenike malo više od koincidencije. Uz mali oprez u učitavanju značenja: nije Maki uhapšen zato što je rušio Miloševića niti zato što policiju ponovo vodi SPS (Dačić danas više liči na Makija nego Maki na sebe). Maki je uhapšen zato što, uprkos preporučujućoj činjenici iz njegove buntovničke biografije, nije bio deo ekipe, što se, dakle, nije postajalo učešćem u buntu, već u onome što je bilo posle, gde su postignuta zadovoljstva višestruko prevazilazila rizike.

Ako se sete da Makija prebace u zatvor u Beograd, možda će mu se tamo najviše obradovati Radisav Raja Rodić, vlasnik „Kurira“ (ako je još to) i politički zatvorenik Tadićevog režima (to sigurno jeste). Rodić bi mogao da se uveri da neki kontinuiteti u Srbiji ipak postoje, da se politički zatvorenici nasleđuju, čak i kad se politike međusobno ruše. Tako da bi Rodića, koji već skoro godinu dana bez suđenja sedi u pritvoru, Makijevo hapšenje moglo uveriti da to neće trajati večno i da bi njegov slučaj mogao da uđe u fazu završetka negde oko 2020. godine.

Ako bi nečim ove političke zatvorenike mogao da utešim, neka ne brinu: ne propuštaju mnogo sedeći u zatvoru jer ni do 2020. nećemo ući u Evropu. Tako da će, zahvaljujući tome što je Srbija pravna država, kad izađu, ionako doći na skoro pa gotovo.

Novi Standard

Идиоти

Само ако идиоти воде Србију ова држава може да има несташицу млека и хране. Само ако идиоти воде Србију у овој држави може да буде гладних. Све ово што се догађа са тржиштем млека показује какви идиоти воде ову државу. Скоро милион људи је гладно, без посла, а Србија има неколико милиона хектара обрадиве земље која се сада не обрађује. Србија има стотине хиљада хектара пашњака на којима нема крава да пасу. Заиста идиоти воде Србију.

Млади лавови, стари мангупи

Из сасвим јасних разлога министар спољних послова и министар одбране представљају се у појединим медијима као будућност српске политике.

Они су управо пример како негативном селекцијом неко може да дође на тако важна државна места. Што није чудно ако знамо да је пример над примерима председник њихове државе и странке.

Сви они су се излегли из истог гнезда.

Реално, после неколико година како доминирају српском политиком млади лавови, колико се Србија променила на боље? Да ли је у Србији мање корупције и кумовско-буразерске економије? Да ли се на Србију после гласања у ГШ УН гледа као суверену државу? Да ли су бољи животни услови у Србији? Да ли се више брине о избеглицама, најбољим спортистима и научницима, о писму и језику?

Ако у истим новинама имате текст уредника о екстремистима око председника Републике који желе да униште српске капиталисте и похвалу министара који су потпредседници странке председника Републике, јасно је какве се игре играју и о каквим се ту људима ради. А што се тих “капиталиста“ тиче, који се представљају као “наши“, попут министра спољних послова, какав је проблем да се национализују њихове компаније и да се НЕ ПРОДАЈУ странцима после тога? Зашто нико не предлаже тако нешто? И зашто тим “новинарима“ и “уредницима“ смета само када се черупају тајкуни а не и сељаци, радници, мали и средњи предузетници? Зар и они нису народ, српски народ?

ПС: Велика је промена када уместо министра спољних послова који не говори енглески имамо министра који говори енглески. То је епохална, космичка, историјска промена, право чудо над чудима.

О “великој победи“ у Њујорку

Светислав Басара:

Braća Blues i njihova duhovna deca (a bogme i poprilično onih sa suprotne strane ideološkog spektra, pa čak i neki moji prijatelji) osuše drvlje i kamenje na kolumnu u kojoj sam podržao Gospodarevo preumljenje i pristanak na usaglašavanje stavova sa EU. (…) Baš tako: ono što patriotski blok priželjkuje i na čemu radi jesu katastrofa i poraz. Ta ekipa u drugom ambijentu ne može da funkcioniše. Učinite napor imaginacije, zamislite Srbiju kao uređenu, bogatu i prosperitetnu zemlju, pa se onda zapitajte šta bi u takvoj Srbiji radili Ćosić i Koštunica? O čemu bi jadikovali i palamudili? Jer – upamtite – nedostojno je velikana da se bave zakeranjem nad sitnim nepravilnostima i manjkavostima sistema. Njihova deviza je: ili kosmička istorija ili ništa. Svaki – ma i najmanji – napredak naše zemlje u pravcu konsolidacije i civilizovanosti toj dvojici i njihovim sledbenicima uzima hleb iz usta. Za tu gospodu, nesreća je repromaterijal. Sredstvo za rad. U tom smislu, Gospodarev rezolucioni manevar ima mnogo veću važnost nego što se i u najluđim snovima pretpostavlja na dvoru. Tamo su zadovoljni ostankom guzica u foteljama. Ja, pak, taj (voljni ili iznuđeni) manevar vidim kao prvu pobedu realnosti u Srbiji u poslednjih 130 godina. Zašto baš 130? Iz prostog razloga što je kosovski mit gubitništva nastao negde oko 1880. Od tada naovamo, kad god bi se ukazala prilika za istorijski avanturizam, srpska je nacionalna elita nije propuštala. Lažni mitovi i lažne religije – saglasno Paulu Tilihu (a i Gospodar bi to trebalo da zna) – vremenom postaju autonomni psihički fenomeni, gotovo entiteti i na kraju, hoćeš-nećeš, moraš da ih slediš, jer ako li se suprotstaviš naopakoj paganskoj etici – odmah si Vuk Branković. Čija je sudbina inače krajnje poučna. Branković, naime, ne samo da nije izdao nego se hrabro borio i na kraju krepao u turskoj tamnici „gde jakrepe memla davi“. Njegov greh se sastojao u tome što se suprotstvaljao lakomislenom srljanju u katastrofu i ponajviše što bi – da su poslušali Vuka – Srbi verovatno pobedili u Kosovskom boju i tom pobedom ostavili bez budućeg hleba čitave plejade „nacionalnih radenika“, tutumraka i rodoljubivih plačipički. Sada, kada se realnost stidljivo pojavljuje na srpskom horizontu, možda će očiglednijim postati jedan poveliki paradoks. Biće nekako vidljivije da gorljivi rodoljubi na ličnom planu nipošto ne slede sunovrat tako im drage otadžbine. Jok, more. Što je Srbija siromašnija, oni sve bogatiji. Što je Srbija poniženija, oni sve besniji. Što bi rekla Braća Blues: mislite malo o tome.

—

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović, u intervjuu za Danas povodom usvajanje rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, ističe da ne samo da je zadovoljan postignutim dogovorom Srbije i Evropske unije, već i da čestita državnom vrhu u Beogradu „na hrabrosti i viziji“. Josipović navodi da je svestan da su i EU i Srbija „uložile maksimalan napor da se dostigne kompromisni tekst rezolucije“. „Kompromis je to što se, s jedne strane, uvodi Unija kao pomagač Srbiji u suočavanju s izazovom pronalaženja modela suživota Srbije i Kosova, a Srbiji se s druge strane otvara jasnija perspektiva pristupanja EU“, ocenjuje hrvatski predsednik.

—

Kosovski premijer Hašim Tači ocenio je danas da je povlačenje prvobitne rezolucije Srbije o Kosovu u stvari „gubitak bitke pre njenog početka“. Prema njegovim rečima, rezolucija usvojena na Generalnoj skupštini UN treba da zatvori poglavlje sukoba između Kosova i Srbije i da otvori novo poglavlje „međudržavne saradnje izmedju dve zemlje“. Kosovski premijer smatra da je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde pravno legitimisanje nezavisnosti Kosova i da ono predstavlja novi politički i diplomatski uspeh države Kosovo. On je istakao da Vlada Kosova pozdravlja činjenicu da je i Srbija prihvatila predloženu rezolucija, „što je u neku ruku i priznanje države Kosovo od strane Srbije“.

http://www.danas.rs

—

Ако је “преумљење“ које је дошло под “притиском“ заправо победа “реалности“, да ли ће председник Републике Србије ову државу учинити “уређеном, богатом и просперитетном“? Наравно да неће. Чак и ако жели, и ако сме, није способан за тако нешто. Нити има људе око себе који би Србију могли да учине “уређеном, богатом и просперитетном“.

Србија је некада имала војску и официре за понос… А данас?

Генерал Јован Милановић – обавештајац који је открио НАТО планове за агресију на СРЈ

Аутор: Драгана Бокан

Објављено: 12. 09. 2010.

Србија је данас под тешким бременом обавештајног деловања страних агенција које су носиоци економских, политичких и војних дестабилизација. Француски медији су аферу „Бинел“ сврстали међу три највеће шпијунске афере после Другог светског рата. У тој афери ради се о хапшењу француског мајора Бинела 1998. године, шефа кабинета генерала Пјера Вироа, начелника Главног штаба Француске при војном комитету НАТО-а, који је осуђен због шпијунаже у корист Србије. Генерал у пензији Јован Милановић, бивши обавештајац, каже за „Актер“ да је мајор Бинел био један од кључних извора који му је, док је боравио у Бриселу, достављао информације и документе из НАТО-а. „Он није био мој ’оперативни циљ’. Циљ је био његов шеф, генерал француске војне делегације у Војном комитету у НАТО-у. Он се у име Француске опирао и супротстављао евентуалној агресији, а тада је то био и званични став Француске. Он, и Бинел, су исказивали наклоност према српском народу. У току лета 1998. године НАТО је интензивно радио на припреми планова за агресију. Крај маја те године може се сматрати почетком њихове израде, јер је Хавијер Солана тада издао, у име Савета НАТО-а, политичку директиву Војном комитету и Команди НАТО-а у Монсу, где је иначе седиште те војне структуре. Од тада па све до 1. новембра те године, док мајор Пјер Анри Бинел није откривен, а ја стављен у кућни притвор, доставио сам Београду око хиљаду страница информација и близу две хиљаде страница докумената НАТО-а од којих су неки били елаборати планова за агресију која је била у припреми“, каже на почетку разговора за „Актер“ генерал Јован Милановић.

Брисел је највећа обавештајна кухиња у свету. Ви сте били у Бриселу на позицији министра-саветника од 1995. до 1998. године, јер тадашња СР Југославија није имала војног аташеа. Шта је све било у документима француског обавештајца? Који је најзначајнији документ који вам је дао Бинел?

Захваљујући историјској традицији, професионалности и добром избору кадрова, наша обавештајна служба перманентно је сервисирала државни и војни врх правовременим и изворним информацијама од интереса за безбедност земље. Поверење народа и државе ми обавештајци смо оправдали, и спречили стратегијско изненађење. Планови одбране земље су постојали, али су они добили конкретну димензију и до детаља ажурирани током лета и јесени 1998. године. Њихово ажурирање је ишло са толиким степеном прецизности захваљујући подацима, информацијама и плановима који су достављани из Брисела и других центара моћи. Веома често су ти подаци били толико „врући“ да их није делило више од неколико сати од тренутка њиховог усвајања у НАТО-у до пристизања у Генералштаб Војске СР Југославије. Од јула 1998. године имали смо прилике да се мајор Бинел и ја више пута видимо и увек је био спреман да ми пружи све информације које су ми биле неопходне. Кључни састанак се десио 1. октобра у једном грчком ресторану у Бриселу. До тога датума Београду је било познато све: 13. октобар као датум активирања планова агресије, серија удара по кључним положајима, аеродромима, складиштима и друго. Потом 48 сати траје пауза и ултиматум СРЈ да прихвати услове НАТО-а и повуче војне и полицијске снаге са КиМ и испуни низ неприхватљивих услова. Након тога, ако се не испуне услови ултиматума, следи серија нових удара. Не наслућујући да су планови о агресији већ током ноћи били на столу начелника Генералштаба СРЈ, Американци су током наредних дана из ваздуха вршили верификацију позиција циљева. Иначе, већина циљева је меморисана у главама крстарећих ракета још током пролећа 1998. године. Извиђањем су утврдили да циљева нема, јер је ГШ СРЈ израдио нови план такозване дисперзије и склонио циљеве са ранијих позиција. Пошто је агресија постала несврсисходна, а планови НАТО-а неупотребљиви, у Београду је 12. октобра одржан састанак лидера НАТО-а и Слободана Милошевића. На том састанку постигнут је договор о делимичном повлачењу војске и полиције са КиМ, а договорен је и долазак такозваних верификатора, након чега се улази у период „зимског примирја“.

„Наше службе су као и цео војнички састав увек биле и увек ће бити патриотски настројене и увек спремне да бране своју земљу, народ и тековину. Ретко који народ има такав потенцијал. Ми смо били свесни да се супротстављамо далеко надмоћнијем агресору, уверени да се отаџбина мора бранити. Остављам по страни историјске грешке које је политика починила, нека то оцењују историчари. Милошевић је имао страх од војске, зато није имао поверења. Тај његов страх био је због непознавања историјске оданости те војске својој отаџбини и народу. Није схватио да војска не жели његову власт, већ државну и уставну подршку да изврши задатке које јој налаже одбрана територијалног интегритета земље и ништа више. Наша војска и њене службе биле су и биће способне за сваки изазов, када је нахраниш, бринеш о њиховим породицама, када је логистички и организацијски оганизујеш, када је не понижаваш и партијски не злоупотребљаваш“, каже Јован Милановић.

Да ли је тачно да је мајор Бинел на суђењу изјавио да вам је предао документа, али да је то учинио из хуманих разлога, како би натерао тадашње југословенско руководство на компромис и тиме спречио разарање СРЈ?

Прва изјава Бинела, на почетку истраге, била је да је то урадио из хуманих разлога, јер је сматрао да ако је исељавање Шиптара хуманитарна катастрофа, онда ће бомбардовање НАТО-а на циљеве у СРЈ бити још већа катастрофа. Рекао је да воли Србе, да се не каје и да би то поново урадио у некој другој прилици. Због изјаве да „воли Србе“ подигнут је одијум у Француској и „демократском“ Западу, због саме помисли да неко то може да каже. За њих би најприхватљивија варијанта била да је од мене добио десетине хиљада евра и онда би био „плод негативне кадровске селекције“. Међутим, мајор Бинел је имао бриљантну биографију, био је на престижним војним школама и потомак је Солунца.

Изјавили сте да део југословенске власти није веровао у информације које је обезбедила југословенска војска и да је Слободан Милошевић био у уверењу да се не ради о агресији већ о „дипломатији потпомогнутој војном претњом“. Можете ли рећи која је то висока личност, када се дошло до података о нападу на СРЈ, рекла: „Шта то нама војска подмеће, какав рат?“.

У то време наш амбасадор у Белгији био је покојни Никола Чичановић. Из пијетета сам дужан рећи – изузетан дипломата. Могао је бити ментор већини министара иностраних послова. На дан пре него што само добио планове од Бинела, срели смо се на једном пријему. Он се тада управо вратио из Београда. Ја сам га иначе свакодневно информисао о својим сазнањима и о предстојећој агресији. Он није имао значајније информације, јер су наше дипломате имале веома низак ниво дипломатске и обавештајне комуникације са представницима – чланицама НАТО-а, а исто тако државе чланице НАТО-а и ЕУ нису нас позивале на пријеме и вечере. Из тих разлога, а и због лоше кадровске структуре у амбасади, веома је мало квалитетних информација стизало у Београд. Током тог сусрета ја сам му веома панично испричао шта се дешава у НАТО-у и да се до датума агресије одбројавају дани. Током разговора ми је рекао да га је „шеф“ питао у Београду – ко је тај пуковник који нас даноноћно засипа информацијама о агресији, па нас Војска притиска. Рекао му је: „Шта је то, какав бре рат. Па, иако буде нешто, то ће бити два-три удара, па ћемо после да преговарамо ако треба.“ Цивилне дипломате су „шефом“ звале Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Живорада Јовановића. Ко је од њих био тај „шеф“, ни данас не знам, али наслућујем. А тај „шеф“ није чак ни знао да тада нисам био пуковник, него генерал – дуже од годину дана.

Да ли се улога војног обавештајца променила у последњих двадесетак година, односно од распада СФРЈ?

То је један од два заната чија се улога није променила. Техничка подршка је изузетно важна, али људски фактор је незаменљив. САД су у Немачкој имале (имају) Центар за пресретање електронских комуникација и фреквенција. Постојао је податак да могу пресрести преко 200.000 комуникација у минути. Данас могу много више. Зашто нисам откривен скоро четири године, а двапут недељно сам улазио у НАТО.

Србија данас има 19 војних изасланстава у најзначајнијим државама света, са којима има развијене војне и војноекономске односе.  Да ли је по вама то довољан број изасланстава, с обзиром на то да се Србија налази у ситуацији када се њени циљеви спољне политике крећу од Америке, ЕУ, Русије, суседа…

Некада, у озбиљној држави, Војсци и дипломатији, знало се шта је основни задатак сваког дипломатског представништва, па и војног изасланства. Једни су пратили војне савезе и коалиције, други велике силе са посебним интересима према геополитичком и геостратегијском простору у којем је Југославија, ма како се она звала. А, трећи су имали приоритетне задатке у домену војно-економске сарадње. Постоји правило у свету. Када се војска бројчано смањује, повећава се прогресивно број војних обавештајаца и сарадника у иностранству. То није наш пример. Према томе, недовољан је број војних изасланика.

Који су по вама изазови и претње које утичу на безбедност Србије?

Највећа претња за безбедност је једнострана и противправно проглашена независност Косова. Такође, на југу Србије се јавља екстремизам, а у појединим регионима постоје групације које делују са позиција верског и идеолошког радикализма… Независност Косова је последица оружано реализоване безбедносне претње. Дакле, прво изазивање кризе, потом изазивање оружане побуне, покушај насилне сецесије као резултат “егзодуса” и хуманитарне катастрофе и на крају спољна агресија. Противправно проглашена независност није једнострана. У њеној реализацији је учествовао НАТО, већи део чланица ЕУ и држава радикалног исламског фундаментализма. Затим, мултинационалне компаније и прљави банкарски и монетарни систем. Према томе, НАТО као носилац оружане претње и војног дисбаланса у региону, чланице ЕУ као могући изазивачи економске дестабилизације због отезања примања Србије у ЕУ, Турска као носилац неоосманизма на Балкану, и Албанија као дугогодишњи реметилачки фактор безбедности у региону су изазови који утичу на безбедност Србије. Не мислим да Србији од напред наведених носилаца изазова безбедносних претњи прети било каква војна интервенција, али “статус перманентне кризе” је пројекат који је у НАТО-у усвојен новембра 1998. године и он је актуелан и данас уз повремене модификације.

Може се чути да су прикривеним деловањем у Србији стране обавештајне службе допринеле дезинтеграционим процесима, посебно када је реч о Косову, а поједини обавештајни системи настоје да контролишу и друга подручја са кризним потенцијалима како би их, у случају потребе, активирали као нова жаришта дестабилизације? Какав је ваш коментар?

Овде већ више од деценије нема ничег прикривеног. Оне делују јавно, дрско, агресорски. Поучан је пример деловања британског војног аташеа више година пре, за време и после агресије НАТО-а. Он је најдиректније руководио кризом на КиМ током 1998. године. Читао сам његове лажи које је достављао у НАТО, на основу којих је већи део генерала и високих дипломата и у британској делегацији био заведен. Тај човек је иступио као сведок отпужбе против свих српских оптуженика у Хагу. Био сам позван, као сведок одбране на основу мојих информација из Брисела, да сведочим о бројном стању и организацији ОВК у 1998. години, суочим се са њим и прекинем серију бројних лажи и обмана. У томе су ме спречиле наше власти, обавештавајући ме преко адвоката да је моја документација уништена, што није било тачно. Његово дело је са истим жаром наставио и његов заменик који је дошао у Београд 2000. године. Обавештајна заједница САД окупља око 2.000 организација и око 800.000 људи. То је збир више од половине европских армија, безуспешно покушавајући да успостави контролу над појединим регионима. Србија је данас под тешким бременом обавештајног деловања страних агенција које су носиоци економских, политичких и војних дестабилизација.

У нашој земљи спроводи се приватизација целокупне привреде, а самим тим и утицај на друштвене и политичке токове у земљи од ко зна кога. Како ово питање, као и питање рада обавештајних служби у региону и шире могу да утичу на целокупну ситуацију, и у ком правцу?

Да вас исправим, приватизација се не спроводи, све што је имало већ је спроведено. Када држава остане без економских ресурса, остаје без логистичке подршке своје одбране. Новинар Никола Влаховић каже у једној озбиљној анализи периода 2003–2010. да је у Србији „извршена библијска пљачка сопствене имовине“. У таквим условима обавештајне службе, из било које земље долазиле, делују насилнички, склоне су да примењују различите врсте претњи и да вам издају „налоге“ како да се понашате, да вам одређују са ким и како ћете сарађивати у региону. Како се супротставити претњама и изазовима? Немам одговор на то питање. Можда то има у неким новијим уџбеницима.

ДВАПУТ САМ СЕ ЗАКЛЕО

„Двапут сам се заклео. Први пут када сам положио војничку заклетву када сам примљен на Војну Академију. Други пут је то било у време мандата у Бриселу. Током лета дошао сам на реферисање код начелника Обавештајне службе и начелника Генералштаба СРЈ. Износио сам процену ситуације и могућност агресије НАТО-а. Био сам упитан да ли је могуће да доживимо стратегијско изненађење и да будемо уништени на мирнодопским локацијама (у касарнама). Прво, рекао сам да је НАТО веома гломазна организација и да јој је потребан период и коалициони консензус. Према томе, није било могуће. Друго, рекао сам, заклињем се да се жив у земљу нећу вратити ако земља доживи стратегијско изненађење. Дакле, за агресију која се десила 1999. године знао је и државни и војни врх и то неколико месеци раније“, објашњава за наш лист Милановић.

У јавности су присутне предрасуде да је дипломатија лагодан живот доконих људи који иду од пријема до пријема. Из вашег искуства, шта је у суштини војни обавештајац?

Баш тако. Многи су провели живот у дипломатји веома лагодно. Од пријема до пријема. Био сам сведок када су колеге једном нашем дипломати доносиле пиће уместо конобара тако што су му два вискија сипала у једну чашу и брзо га напијали, након чега је оперативан рад са њим био једноставан. Било је дипломата који данима нису имали шта да јаве централи. Међу војним обавештајцима тога је мање. У време агресије био сам заменик шефа обавештајне службе. Захтевао сам и вратили смо све који нису били способни да одговоре на задатке које смо им свакодневно постављали. Моје искуство из војне дипломатије је беспрекорни патриотизам, даноноћни рад и никад довољно информација.

Извор:  http://www.akter.co.rs/

Повлачење

Војска САД и њених савезника повлачи се из Ирака.

Ал Каида није поражена.

Није умањен утицај Ирана.

Курди и даље желе своју државу.

Турска је све мање секуларна.

Кумовско-буразерска економија

Произвођачи ђубрива и трговци оценили су данас да им је регресирана набавка вештачких ђубрива, коју је увело Министарство пољопривреде Србије, угрозила пословање и учинила их неконкурентним. Домаћи произвођачи, увозници и трговци су на конференцији за новинаре у Медија центру навели да је регресирана набавка ђубрива, коју је Министарство увело у јесен 2008, довела до монопола и да би уместо те мере требало да се повећају субвенције по хектару. Србија је у јесен 2008. регресирала набавку 50.000 тона ђубрива са 20.000 динара по тони а паре су отишле произвођачу ђубрива који се јавио на први тендер а не пољопривредним произвођачима, рекао је на конференцији Бранко Копиловић, директор “Агроопреме” из Суботице. Услови тог првог тендера, како је казао, били су такви да се тражило да понуђач на лагеру има 50.000 тона ђубрива и банкарску гаранцију од 6,2 милиона евра, чиме су мала и средња предузећа онемогућена да конкришу. У међувремену је Министарство пољопривреде Србије и ресорни министар расписало још три тендера за регресирану набавку вештачког ђубрива.

До ове јесени је на тај начин протрговано 655.000 тона ђубрива и потрошено је на регрес из аграрног буџета око 5,42 милијарде динара (55 милиона евра). При том ниједан динар није отишао пољопривредницима, ђубриво није добио јефтиније него што је било на слободном тржишту, док је тржиште ђубрива које упошљава преко 6.500 људи у Србији уништено, навео је Копиловић. За први тендер “Викторија груп” је обезбедила тражене услове и распродала је свој лагер за шта је од државе добила милијарду динара (10,5 милиона евра). Цела дистрибуција ђубрива ишла је преко Продуктне берзе у Новом Саду, чиме је министарство створило још један монопол и увело берзу као замену за трговачку мрежу, рекао је Копиловић. Недељко Коруга из “Комерц Сервиса” из Суботице, чије предузеће производи минерална ђубрива у малим серијама, казао је да је углавном у сва четири тендера “победник” била “Викторија груп” од које је купована највећа количина ђубрива. Он је додао да произвођачима и трговцима није крива “Викторија груп”, јер то је предузеће које има капацитет и снагу да конкурише, већ да су “чудни услови Министарства пољопривреде” које прописује услове на тендеру на које могу да одговоре само велике фирме али не и мала и средња предузећа.Иначе, на берзи је цена ђубрива МПК (15:15:15) 23.000 до 26.000 динара по тони док је цена регресираног 27.777 динара.

Драгољуб Рајић из Уније послодаваца Србије је казао да је основно питање које су интересне групе приграбиле корист после увођења регресиране набавке ђубрива и то у време када две трећине предузећа у Србији има проблема са ликвидношћу. Фирме које производе и тргују вештачким ђубривом у Србији, њих 1.670, обратиле су се Савету за борбу против корупције, Управи за спречавање прања новца, Јавном тужилаштву Србије и Влади јер сматрају да постоји основана сумња о преливању поменутих 55 милиона евра пореских обвезника у руке појединаца и одређених фирми.

http://www.economy.rs/

Лудница

Антонић и Вукадиновић оптужују Ђурковића да је британски шпијун. Ђурковић оптужује Антонића и Вукадиновића да су сорошевци. Вучелић, Басара и Цвијановић нападају Антонића и Вукадиновића да раде за господаре. А ова двојица њих тројицу да су конвертити. Басара напада Цвијановића а овај њега. Басара напада Вучелића а овај њега. Издвојила се екипа око НСПМ на једну страну, на другој страни је екипа око Печата, на трећој екипа око Новог стандарда (блиска овима из Печата) а на четвртој страни је екипа разбацана на више страна, од НИНа до Данаса. Заједничко свима њима је да себе виде као “алтернативу“ овој старој “интелектуалној елити“ коју су предводили људи попут Ћосића или Мићуновића. А сви су њихови ђаци. И ђаци њихових учитеља.

И онда се питамо зашто је Србија испала смешна и неозбиљна у одбрани Космета пред МСП и ГШ УН.

Зато нико и не верује Србима. Зато грађани Србије и припадници српског народа више ништа не очекују од српске “елите“.

Једноставно – никоме не треба веровати. Потпуно је глупо навијати за Печат против НИНа и обрнуто. Или за Нови стандард против Данас-а и обрнуто. Или веровати само ауторима из НСПМ. Или овима из Пресс-а. Не треба се мешати у сукобе великих сила. Треба радити и стварати, а не да губимо време читајући шта пишу ови лудаци.

Вера

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

–

Владимир Соловјев

из песме “У обећану земљу“

Сврха

Која је сврха постојања (некаквих) националних савета за безбедност и инфраструктуру, које воде људи на најважнијим државним позицијама, ако се ови људи нису ниједном састали због све напетије политичке и све горе економске ситуације у Новом Пазару?