Никола Варагић: Између дарвиниста и креациониста

август 23, 2015
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

Поводом полемике која се у Политици водила између дарвиниста и верника

 

 

 

Др Биљана Стојковић, у полемици између дарвиниста и верника на странама Политике (на сајту Стање ствари текст бр. 5), као апологета дарвинизма, пише да је “у данашњој слици света сасвим јасно да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама“.

Др Биљана Стојковић, на сајту Пешчаник, у тексту “Дарвинитис у економији“, пише: “У сваком случају, уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“.

Неолибералан капитализам настаје унутар либералне економије западног света, а “уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“. Ако се на Православље гледа одвојено од западног хришћанства, онда је далеко од истине теза коју износи др Стојковић “да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама“. Неолибералан капитализам настаје у 20. веку, када је на Западу прекинута свака веза за (правим) хришћанством – неолибералан капитализам се утемељује кроз друштвене теорије у којима су уграђени принципи еволуције (уз бројна нехришћанска и антихришћанска учења и идеологије, попут дарвинитиса као синтезе разних изама).

Православни хришћани разликују се од евроатлантских хришћана или креациониста, пошто се хришћанство на Западу вековима прилагођавало према и уједначавало са нехришћанским и антихришћанским учењима (или се Свето Писмо тумачило од стране “изабраних“ или “пророка“ који нису имали везу са Светим Предањем и светоотачким васпитањем – па се на основу таквих тумачења стварају и креационистичка тумачења). На Западу, (нео)либералан капитализам јесте усађен у конзервативним политикама, али то нису (православно)хришћанске политике. У западним конзервативним (капиталистичким) политикама усађена су учења либерала, попут оног Ајн Ренд да је недостатак себичности знак најдубље неморалности. Ајн Ренд је била противник хришћанства, религије уопште, колико и Маркс; водила је начин живота сличан Ж.П. Сартру и Симон де Бовоар. Сви су (и либерали и левичари) прихватили Дарвина и одбацили Христа. Зато конзервативци који прихватају начин живота либерала и левичара, који имају исте потребе и на исти начин задовољавају своје потребе – нису хришћани.

Биолог др Биљана Стојковић је по политичко-идеолошком опредељењу левичар (социјалиста). Марксисти се ослањају на резултате научне праксе приликом остваривања хуманистичких пројекција. Хуманисти се ослањају на резултате научне праксе, наука о човеку је подредила себи природну науку – природњаци прихватају хуманизам друштвењака који се ослањају (само) на резултате научне праксе природњака, те заједно, на друштво, примењују исте методе и правила истраживања која се примењују на природу. Међутим, научници и хуманисти су се удаљили од природе након што су почели да откривају њене законе. “Природа у одвојености од човека, за човека је ништа“ (Маркс). Природа је, и за (неолибералне) капиталисте и за социјалисте (комунисте), само материјал за стварање и обликовање, за задовољавање сопствених потреба – и капиталисти и социјалисти спроводе индустријализацију, подстичу развој наука и освајају нове технологије. “Животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма“ (Бодријар).

Подмиривање сопствених потреба позив је сваког човека (Маркс). Човеково постојање је однос између људских потреба и средстава за њихово задовољавање – човек је “функција сталног дијалога људских потреба са њиховим предметима; тај дијалог који се назива радом ствара у подједнакој мери и људску врсту и њен спољни свет“ (Колаковски). Марксисти нису одговорили шта су аутентичне људске потребе “аутентичне егзистенције“, како се превазилазе природне потребе (како да природне потребе не буду основа људске слободе). Марксисти траже узрок “лажних потреба“ у “производној сфери“ – узрок “лажних потреба“ траже са “исправним разумом“ који је у “складу са природом“, док као природно и нормално прихватају сваки захтев тела, сваку заповест плотске воље. По Марксу, пошто је капитализам у историји одиграо револуционарну улогу (између осталог и по томе што је олакшао задовољавање људских потреба), мора се критиковати иманентно, тј. снагама критике коју је сам произвео.

Да ли је наука о човеку себи подредила природну науку, ако човек на друштво примењује исте методе и правила истраживања која се примењују на природу, ако је човек који је сам себе прогласио за господара природе остао у власти нужности природе? Човек који се отуђио од природе, на друштво примењује исте научне методе као на природу (у чијој је власти – дакле, са оним животињским у себи), а затим се пита зашто је дошло до отуђења међу људима (дехуманизације, атомизације). Алтернатива за дехуманизацију је нађена у “рђавој хомогености“, а за отуђење од природе у прављењу зоолошких вртова, резервата и паркова природе. Зато “револуционарна људска делатност“ није довела до “превазилажења постојећих људских односа (постојећих облика и односа стварности)“.

Нема “очовечења природе“ без обожења човека, а обожења без покајања. Без подвига вере, без искуства човека који “не гуши Духа“, у коме је “запаљен пламен духовне светиљке“, човек (који гуши Духа, у коме није запаљен пламен духовне светиљке) остаје у границама временски-историјског, природне светлости, нужности природе, дијалектике, закона егоизма, борбе за опстанак, земаљског благостања (“тежње ка фаустовској пуноћи живота“). Човек који остаје унутар тих граница, самоуверено тврди да “све мистерије које теорију наводе на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“ (Маркс). Видели смо колика је стварна ефективност друштвене праксе чије су “одређене хипотезе засноване на тачнијем увиду у објективне, опште могућности развоја друштва, тј. у објективне антецедентне структуралне друштвене односе“. Левичари све до данас нису одговорили шта човек, “на основу континуитета своје историјске праксе“, може и треба да учини од “објективно датих чињеница света узетих у целини“, тј. након што човек стекне знања која “стоје иза сазнавања свих конкретних практичних релација“, након што достигне свест која је способна да се “критички дистанцира од света свог опредмећења, и сагледава га у контексту својих фундаменталних могућности да га рационализује са становишта идеала“. Бескласно друштво, у коме нема сукоба између личног и друштвеног и државе као силе која стоји над човеком, није могуће све док је човек у стању грехопада. Левичари и либерали прогоне хришћане који указују на грех, одбацују хришћанство које учи како се води борба против греха (како се побеђује “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“). То ради и већина међу (модерним) конзервативцима (капиталистима) и националистима. Зато је човек постао сурови експлоататор природе, и остао сурови експлоататор другог човека – речима Св. Јустина Ћелијског, наше доба је доба “атомске технике и прашумске етике“. Томе је допринела и марксистичка критика капитализма снагама критике коју је сам произвео.

Православац, ако је прави хришћанин, не може да буде неолибералан капиталиста (што значи да не би или није учествовао у корупцији и приватизацији која је спроведена у Србији у последњих 15 до 20 година, односно залаже се за ревизију приватизације). Исто тако, православац, ако је прави хришћанин, не може да буде социјалиста (комуниста). Данас је то тешко одредити, одвојити и разумети, зато што православно хришћанство (још увек) нема изграђен однос према свету, зато што је мало правих хришћана (унутар елите, у јавности) који могу дати пример. Капитализам и социјализам, као и остали изми, настају када су православни народи били под окупацијом, када је Православна Црква скоро нестала. У Русији су, када је постала моћна царевина, унутар елите победиле идеологије са Запада, прихваћен је начин живота Западњака, од народа отуђена аристократија је само формално била хришћанска, зато је на почетку 20. века из Русије протерано хришћанство. Исто тако су балкански православни народи, са својим елитама, након ослобођења у 19. веку, своје друштво суштински градили према моделима и вредностима Запада, ослањајући се на православну традицију само формално. Тако су се и комунисти пре 25 година враћали у Православље – формално су постали православци, али су суштински остали атеисти и материјалисти (и као такви су постали националисти) који не верују у живот после смрти, у постојање Бога и анђела (што значи да не воде дијалог са Богом, да нису окренути духовном свету), док славе славе, док се венчавају у цркви и сахрањују по православном обичају… Зато је у праву Хорепископ старорашки и лознички Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу Николај, када пише: “За све смо сами криви (Ми Срби)“.

У прихватању модела и вредности са Запада било је добрих страна, пошто је и Запад имао добрих (хришћанских) страна; повратак у средњевековно друштво није био могућ, нити је већина то желела; током окупације од стране муслимана прихваћено је и много тога из оријенталне традиције што је требало одбацити. За ова два века, колико су слободни да сами уређују своје друштво и граде своју државу, православни народи нису изградили свој, православан друштвени поредак, православну политику и економију, православну државу (у којој би, наравно, било места и за другог и другачијег). Православље је, што због спољашњих, што због унутрашњих разлога, преспавало промене које су настале у односу на Средњи век. То има својих добрих и својих лоших страна. Да би лоше стране нестале, потребно је изградити православну политику и економију.

Да унутар Православне Цркве, унутар СПЦ, постоји свест о тој потреби да се не заборави на свет и свакодневан живот (верника) у свету, показују ове речи Ђакона Ненад Илића: “Ми православни склони смо да недовољно поштујемо свет као Божију творевину, ако свет није осветљен нествореном Божјом светлошћу. Можда баш због свега тога неки други, којима таворска светлост не значи колико нама, задовољни оним што виде под природним, створеним светлом, спретније руководе светом од нас… Али не можемо све време остати на литургијском Тавору. Христос нам није рекао да ту саградимо сенице и останемо док нас не покупи на крају историје, него нас је преко апостола повео назад у свет. Да га спасавамо, спасавајући тако и себе. Ако то не радимо – ко смо заправо ми? Толико нам је потребно преображење.“

Након покајања и преображења може се стварати православна политика, православна економија, православна култура живота. Тада ће се православна политика и економија јасно разликовати од конзервативне западнохришћанске политике, од (нео)либералне економије западног света. После тога, неће се више догађати (или ће се догађати ретко код усамљених појединаца) да српски левичари, еволуционисти или атеисти конзервативизам и неолибералан капитализам какав постоји на Западу, повезују са  хришћанством, са православном политиком и економијом; српски левичари, еволуционисти или атеисти неће више православном хришћанину приписивати све оно што чине десничари – креационисти, конзервативци и капиталисти – на Западу.

Ако ће левичари увек бити означени као атеисти, или једноставно као део друштва и народа који чине они који не верују у Свету Тројицу, као секуларисти који траже своја права у односу на вернике, ако ће међу левичарима да се рачунају и (нео)либерали који више немају никакве везе са хришћанском традицијом (нпр. који заједно са левичарима одбацују традиционалну породицу, хришћански брак и хришћанске вредности), онда православна десница, поред јасне разлике у односу на такву левицу, мора јасно да се разликује од западнохришћанске деснице – православна хришћанска десница мора јасно да се разликује од антихришћанске или нехришћанске деснице.

Зато (српска) православна десница мора да води рачуна када се повезује са десницом са Запада, када прихвата идеје и методе евроатлантске деснице (као сада у случају кризе са избеглицама из исламског света, са људима друге вере и расе – какав је православан одговор, како православци прихватају избеглице – да ли се разликују од десничара са Запада који затварају границе, прогоне избеглице, нападају кампове са избеглицама). Зато православна десница не сме да се повезује са црном интернационалом (са националистима који су расисти и шовинисти), нити са неолибералним капитализмом (тајкунима, банкстерима). На тим местима православна десница има додирних тачака са левичарима који су искрени антифашисти, антинацисти и борци за социјалну правду (као и са искреним либералима). Православац не може да буде расиста и шовиниста, нити може да буде сурови капиталиста, који зарад акумулације свог капитала, користи људе као јефтину радну снагу. Православна десница има додирних тачака са демократском и економском левицом. Неолибералан капитализам није – не најчвршће, него уопште – усађен у Православљу, па не може бити усађен ни у православној политици и економији. Српски десничари који су ксенофоби, расисти, шовинисти, ултранационалисти, или неолиберални капиталисти, не смеју да буду део српске православне деснице – православна десница мора да се разликује од такве деснице, православна десница мора да се бори против црне деснице.

Православље је изнад деснице и левице. Православље је изнад капитализма и социјализма. Православље је изнад индивидуализма и колективизма. То треба показати на делу. Стварање православне политике и економије не зависи само од стања у Православној Цркви. Ако клирици још увек нису спремни, верници, који живе у свету и чијих се живота то пре свега тиче, морају преузети одговорност за стање у свету (за свој живот), морају створити православну политику и економију. Да би у томе успели, морају живети у складу са православним вредностима, а то могу само ако им таворска светлост значи више него било шта друго. Док се то не догоди, у Србији ће се и даље водити исте овакве полемике, као у Политици, између дарвиниста и верника, у којима ће дарвинисти и левичари (као већина у друштву) све православне хришћане и православне десничаре (као мањину у друштву) кривити за све лоше појаве у друштву и доводити у везу (изједначавати) са западнохришћанском, нехришћанском и антихришћанском десницом и неолибералним капитализмом.

 

Видети још са блога:

Краће верзије Промене свести са сајта Стање ствари:

 

Advertisements

Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Азије и Африке

август 18, 2015
Никола Варагић

Никола Варагић

.

Мађарска је, када је почела велика сеоба народа из Азије и Африке, када су у великом броју почели да пристижу емигранти, одлучила да подигне “зид“ односно изгради жичану ограду на граници са Србијом, из два разлога. Први разлог је тај што је хтела да добије подршку од осталих држава ЕУ, пре свих оних које су одговорне за сеобу народа, од држава ЕУ које су војним интервенцијама узроковале ту сеобу. Не могу државе као Шведска и Норвешка да учествују у рату у Авганистану, Ираку или Сирији, да имају користи од неоколонијализма, а да не прихвате избеглице које одатле долазе. То посебно важи за империјалне државе као што су Велика Британија, Немачка и Француска које предводе неоколонијализацију. Дакле, Мађарска се бори за квоте око пријема избеглица – жели да се избеглице распореде по свим државама ЕУ, да избеглице, када стигну у Мађарску, преузимају и Немачка и Велика Британија, и Данска и Холандија. Међутим, то се није догодило и неће се догодити, а то је повезано са другим разлогом због којег Мађарска гради ограду на граници са Србијом – други разлог је нацифашистичка и расистичка историја западне Европе, која није само прошлост, већ и садашњост. То важи и за саму Мађарску. Други разлог је, у суштини – први, најважнији разлог.

Да ли се Немачка буни зато што Мађарска подиже “зид“ према Србији? Да ли се остале чланице ЕУ буне, да ли ће казнити Мађарску? Не буне се, неће је казнити. Мађарска се од стране неких јавно критикује, али нема санкција, не предузимају се никакве мере против Мађарске. Немачка тајно подржава Мађарску у вези градње ограде према Србији, зато што не жели да избеглице стигну до Немачке, жели да их задржи што даље од своје границе. Десничари из Мађарске, који су на власти, следе своје нацифашистичке претке, у томе имају подршку Немачке, Аустрије, Велике Британије… тј. осталих припадника црне интернационале широм Европе. То је антихришћанска десница. Зато у Мађарској влада таква мржња према емигрантима, зато и Мађари који живе у северној Србији шире мржњу према емигрантима, зато у Немачкој толико нападају емигранте, исто тако у Француској и Великој Британији. Пошто таква политика пролази, то говори и какви су они са левице, међу либералима, из црвене интернационале, који се, наводно, боре против црних десничара. Сви они и на Србе гледају као и на те емигранте из Азије и Африке, зато не желе ни Србе у ЕУ. Наравно, постоји и хришћанска десница, као што постоје и искрени левичари и либерали, али такви су мањина на Западу, или међу Мађарима. Већина, и међу левичарима и либералима, а посебно међу десничарима, прећутно одобрава подизање “зида“, стварање “тврђаве Европа“ (као што су одобравали агресију на СРЈ 1999. године). Исти они који подржавају “хуманитарне“ интервенције Нато алијансе (да већина није за то, тих интервенција не би било), боре се против прихватања избеглица. Већина Западњака је за “хуманитарне“ интервенције – већина је против прихватања избеглица. Залажу се за “хуманитарне“ интервенције, али нису спремни да се хумано односе према избеглицама.

Срби се разликују од осталих Европљана. Срби нису нацисти и расисти. Зато само у Србији нема напада на емигранте. Зато Србија не треба да подиже “зидове“ око себе. Наравно, Србија није велика и богата држава, те нема расурсе за прихватање тако великог броја избеглица. Оно што Србија може да уради (наравно, ако на власт дођу нормални и способни људи) јесте да што више олакша путовање тим људима, да их хришћански прими, нахрани, дозволи им да се одморе, и упути ка Западу.

Мој предлог је следећи. На граници са Македонијом и Бугарском прихватати избеглице, затим организовати превоз возовима до границе са Мађарском и НД Хрватском. На граници са Мађарском и НД Хрватском изградити прихватне центре. Када избеглице из Македоније и Бугарске уђу у Србију, треба им помоћи да што пре дођу до границе са Мађарском и НД Хрватском. Један дан да траје превоз са југа до севера државе, два дана да траје задржавање у прихватним центрима на северу државе. У прихватним центрима са Мађарском и НДХ треба омогућити избеглицама да се нахране и одморе, болесним људима пружити здравствену помоћ, затим их пустити да наставе свој пут. Да је Србија богатија држава, превоз возовима био би бесплатан за све избеглице. Пошто није, Србија треба да уведе ванредне возове до Суботице, Шида или Апатина, у чијој околини би били прихватни центри. Избеглице би плаћале карте за возове, а карте би коштале тек толико да се покрије трошак превоза. Пријем у возове треба добро организовати, да међу избеглицама не би дошло до туча за место у возу, као што се сада дешава у Македонији. За градњу прихватних центара, храну и здравствену помоћ Србија има довољно ресурса. Не смемо да заборавимо да су и Срби, попут избеглица из Азије и Африке, бежали од ратова током деведесетих. Не смемо да поновимо грешку као са прихватањем Срба избеглица из Крајина. Добар део избеглица из Азије и Африке има новац за путовање, дакле, има новац да плати карту за воз, купи храну и остало што им треба. Зато све треба добро организовати, омогућити људима да све то плате по ценама које важе за све грађане Србије, тј. не сме се дозволити разним мешетарима да користе несрећу тих људи. Они који немају да плате, или не могу све да плате, треба донирати – омогућити им место у возу иако немају за карту, дати им храну када стигну у прихватни центар да не би били гладни, створити услове да имају где да спавају и да се окупају – једноставно, хришћански и људски их прихватити и помоћи. Србија може да рачуна на помоћ, и добија помоћ од неких савезника из света, од неких хуманитарних организација из света, укључујући организације УН које се тиме баве. Са том малом подршком из света, уз сопствене ресурсе (који ће бити већи ако на власт дођу нормални и способни људи), Србија има могућности да помогне тим несрећним људима.

На местима прихватања избеглица на граници са Македонијом и Бугарском мора да се уведе ред. Мора да се зна распоред пријема у возове, мора да се организује продаја хране и пића по ценама које важе за све грађане Србије. Држава треба да изда посебне дозволе трговцима који на тим местима могу да понуде своју робу, а не да се, као што је то сада случај у Македонији, све ради неорганизовано и на црно, нпр. да мешетари на црно раде и наплаћују тим несрећним и сиромашним људима пуњење мобилних телефона 20 евра по телефону. У прихватним центрима на граници са Мађарском и НД Хрватском исто тако све добро организовати – отворити продавнице и продавати робу по истим ценама као и у било којој другој продавници у Србији. Међу тим продавницама треба да постоје и продавнице алата. После Мађарске, сигурно је да ће и НД Хрватска подићи “зид“ према Србији (уз прећутну подршку Немачке, Велике Британије, Француске, Италије…). Зато избеглицама треба омогућити да купују алате са којима могу да пресеку жичане ограде, или мердевине да прескоче зид. Ако у Вуковару и остатку НДХ не желе Србе, добиће Арапе. Онда, уместо ћириличних табли, нека Хрвати постављају табле на арапском, попут Мађара, који са билборда прете избеглицама да не улазе у Мађарску јер нису добродошли, да ће бити ухапшени и протерани. Избеглице то неће уплашити и неће одустати. Они ће преко НДХ и Мађарске наставити свој пут, даље ка Западу. После тога, нека Запад врши притисак на НД Хрватску и Мађарску да задрже избеглице, да направе прихватне центре за пријем 400 000 избеглица.

Мањи број избеглица може добити азил у Србији, а неки се могу задржавати само привремено –  дуже од три дана, да зараде новац да би наставили пут ка Западу. У Србији недостаје радна снага за разне врсте физичких послова, нпр. за брање воћа на плантажама. Радна снага недостаје пошто рођени Београђани који немају посла у Београду, а који за то криве дошљаке са села, Србе који долазе из Црне Горе, а највише Србе избеглице из Републике Српске Крајине и Републике Српске, неће да иду да беру воће. То важи и за оне који живе ван Београда, који кукају да немају посла зато што су у Србију дошле избелице из Крајина. То важи и за оне који говоре да су Западњаци расисти, а онда шире мржњу према емигрантима из Азије и Африке – за оне који за све криве Запад, а ништа не раде да се ствари у Србији промене. Ако они неће да раде, нека на плантажама раде емигранти из Азије и Африке.

Србија не треба да прихвата решења црне интернационале, али ни црвене интернационале. Дакле, не треба ширити мржњу према емигрантима, не треба градити зидове према јужним суседима, али не треба на дуже или за стално задржавати емигранте који стижу у Србију, пошто за то не постоје услови и ресурси (то не треба радити чак и ако левичари и либерали са Запада пошаљу новац за те прихватне центре – нека то понуде НД Хрватској и Мађарској). Ако су левичари и либерали на Западу то што се представљају да јесу, ако су заиста хуманисти, нека се побуне против “хуманитарних“ интервенција у Азији и Африци, па избеглице више неће долазити у Европу, нека прихвате избеглице које сада долазе, нека победе своје црне десничаре. То је проблем и одговорност Запада, а не проблем и одговорност Србије. Ми треба да покажемо да су они који нису помогли Србима који су избегли из Крајина, који сада шире мржњу према емигрантима из Азије и Африке – мањина у нашем народу, у нашем друштву. Тако ћемо доказати да се разликујемо од Западњака.

.

Видети још:

Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш (29.11.2013)


Никола Варагић: Вежи самог себе или идеш у затвор

август 16, 2015
Никола Варагић

Никола Варагић

.

Начелник Управе саобраћајне полиције Министарства унутрашњих послова Владимир Ребић изјавио је да је за првих седам месеци ове године откривено више од 90.000 прекршаја некоришћења сигурносног појаса, што је за 53,6 одсто више него у истом периоду претходне године (Танјуг, 15.08.2015).

Владимир Ребић у друштву тајкуна из ''Шекспирове''

Владимир Ребић у друштву тајкуна из “Шекспирове“

У МУПу кажу да су ванредне контроле уведене због безбедности, тј. смањења ризика страдања. Међутим, највећа претња по безбедност у саобраћају јесу очајни путеви, највећи ризик и највише страдања долази због лоших путева, а оне који су одговорни за изградњу и одржавање путева полицајци и судије не кажњавају. Они који су покрали и уништили предузећа за изградњу и одржавање путева (нпр. Зоран Дробњак, против кога се води судски поступак и који је заједно са бившим министром Оливером Дулићем оптужен за корупцију) редовно се виђају у друштву министра (тренуто министарке) саобраћаја, председника владе и осталих министара. Да ли ће њих двојица заиста бити осуђени или је овај процес још једна фарса? Сигуран сам да је и овај процес обична фарса, представа за јавност. Поред лоших путева, највећа претња по безбедност у саобраћају је брза вожња бахатих возача. То су углавном возачи који возе “бесне“ аутомобиле (не можете са спорим и старим аутом да претичете колону возила, мада има и тога). Затим због оних који возе пијани, због младих, неискусних, возача…

Да ли вам при великој брзини, у случају судара, сигурносни појас заиста може спасити живот? Пре неки дан видели смо вест да је у околини Пожаревца дошло до тешке саобраћајне несреће у којој је погинула девојка коју је сигурносни појас, приликом превртања аутомобила, пресекао на пола. Да ли је смањење ризика страдања у саобраћају главни разлог за ванредне контроле саобраћајне полиције МУПа, приликом којих је откривено 53,6 одсто више таквих прекршаја него прошле године?

Казна за невезивање сигурносног појаса је 5 000 динара. Ако је за седам месеци написано више од 90 000 казни, до краја године се може очекивати још најмање 50 000, што у збиру за ову годину даје 150 000 казни. МУП ће ове године напунити буџет владе Србије под окупацијом само поводом наплате ових казни са 750 милиона динара или са преко 6 милиона евра.

Пошто полицајци веома ретко заустављају луксузне аутомобиле, а још ређе пишу или наплаћују казне онима који возе најскупље аутомобиле, ове казне се углавном пишу и наплаћују од оних сиромашнијих грађана Србије (као што се таквима сече струја…). Како полицајац види да у возилу са затамљеним стаклима неко није везао појас? Колико се владиних службеника везује, колико је њих ухваћено у прекршају и колико се казни њима напише и касније наплати?

Исто важи за неупаљена светла или ношење “паука“ због непрописног паркирања.  У нормалним држава полицајац вас упозори, када вас заустави, да вам светла нису упаљена (па и због много тежег прекршаја), не пише одмах казну (али води се евиденција опомена). У Србији сабраћајци одмах пишу казну, посебно ван Београда, ако виде БГ таблицу или таблицу са ознаком неког другог града или друге државе. У малим местима сви се знају, зато локални саобраћајци одмах заустављају возача који долази са стране, који нема таблицу са ознаком тог места – он је идеалан да се испуни квота са казнама, да се напуни буџет, али и прими мито (да се не напише казна, посебно ако долази из друге државе). Што се непрописног паркирања тиче, више пута сам видео како “паук“ носи стар и јефтин аутомобила док оставља луксузан и скупоцен аутомобил на месту где је забрањено паркирање.

Тако окупатори преко својих слуга наплаћују харач и пуне буџет са више десетина милиона евра годишње. Људи попут Дамира Окановића, из Комитета за безбедност у саобраћају, раде као адвокати и заступају оне који праве највеће и најтеже прекршаје, најбогатије људе у држави и највеће фирме, чине све да такве ослободе одговорности, да такви избегну плаћање казне када учине прекршај (то ми је рекао један од шефова у београдској саобраћајној полицији). Професор Саобраћајног факултета Милан Вујанић председник је Комитета за безбедност у саобраћају, заједно са Окановићем учествује у раду Министарства и доношењу закона о безбедности у саобраћају и казнене политике, али ради и као “стални стручни консултант“ у фирми чији су власници његова деца, а која добија новац од Министарства саобраћаја (о томе више у овом тексту Политике). Зашто такве људе полиција не дира, чак и након што се о томе пише у медијима? Зато што су полицајци исти такви људи. Што је полицајац на вишем положају, то је дубље у корупцији и криминалу и више недодирљив. То су последице вишедеценијске негативне селекције и моралног посрнућа овог народа.

Да се вратим на кажњавање због невезивања сигурносног појаса. Овај закон је донет пре више од десет година и глатко је прошао, не само у скупштини, већ и у јавности, никада се нико није побунио, ни тада, ни после тога, све до данас. Сви су, изгледа, насели на причу да је то због безбедности, и мире се са тим казнама, јер је у питању “поштовање закона“, само траже да “закон важи за све“ (видети добар текст Бориса Јашовића, коме смета што се казне пишу само сиромашним, али не и сам закон). Закони који се тичу чипованих докумената нису тако лако прошли, било је отпора у јавности, не пролази закон о ГМО у исхрани, али је овај закон, који вас приморава да сами себе везујете, глатко прошао. Ако је овај закон тако лако прошао, само је питање времена када ће проћи и закони о чиповању и ГМО. Сада се најављују продаје најбољих и најпрофитабилнијих јавних предузећа у Србији – Телеком Србија, Аеродром Београд и Комерцијална банка – и нико се не буни, не постоји организован отпор, не најављују се масовни протести, синдикати расправљају о висини отпремнина, тако да ће приватизације ових јавних предузећа и ове банке у којој је држава већински власник проћи као што је прошао закон о кажњавању оних који сами себе не везују док возе аутомобил.

Зашто сам против овог закона? Прво, да ли (пунолетан) човек, док вози ауто, ако није везан, на било који начин угрожава неког другог? Апсолутно не угрожава никога осим себе. Ако угрожава само самога себе, зашто се кажњава? Ја сам недавно возио 40 км на сат, био сам сам у свом ауту који је регистрован, имао сам упаљена светла, зауставио ме полицајац и написао казну зато што се нисам везао. Због чега плаћам тих 5 000 држави и коме иду те паре? Шта је следеће – ако не искључите бојлер док се купате, платићете 5 000 казну, јер са угашеним бојлером смањујете ризик страдања? Или, ако безуспешно покушате да се убијете – нпр. ако скочите са Панчевачког моста и спаси вас Ренато пре него што се удавите – морате да идете у затвор!?

То је први разлог зашто сам против овог закона. Пунолетан грађанин, који никога не угрожава, не сме да се кажњава, са собом може да ради шта хоће, посебно ако не угрожава другог. Ако угрожава самог себе, то је његова лична ствар, ту нема простора за мешање државе. Други разлог је за мене важнији од првог, али га ипак у овом тексту стављам на друго место (за мене лично је на првом месту) – то је задирање у верске слободе. Верујем у Бога, дакле, верујем да ме Бог чува, и да Бог узима живот као што Бог даје живот. Ви можете да поштујете све прописе док возите, можете да вежете сигурносни појас, па опет да страдате, ако на вас налети камион који је скренуо у вашу траку зато што је возач камиона заспао. Постоји доста таквих примера. За мене лично, смешно је образложење да ми сигурносни појас чува живот, да ме може спасити појас. Само Бог даје спас. То је моје лично уверење, моја вера, моја верска слобода, која је овим законом нарушена. Није ми остављена слобода да бирам, већ ме држава тера да самог себе вежем, наводно, због мене самог. Ја не знам шта је добро за мене, држава зна, држава одлучује у моје име. Држава ме из Божјих руку узима у своје руке, везујући моје руке. Када сте у Божјим рукама, ваше руке су слободне.

Неко ће рећи да је везивање у ауту исто као и везивање у авиону. Није. У авиону ви можете да повредите другог путника ако “полетите“ са свог места током турбуленције или проблема са слетањем (док у аутобусима, мислим и у оним међуградским у којима је забрањено стајање, практично не постоје сигурносни појасеви). Зато треба да се везујете у авиону. У аутомобилу, ако седите на месту возача, па и сувозача, то није могуће, а посебно ако седите на месту возача и сами сте у аутомобилу – никога не можете да повредите ако нисте везани. Сада због тога добијате казну. Када сте сами у ауту ви буквално никога не угрожавате ако нисте самог себе везали. Да ли ћете се везати, то мора да буде ствар личне одлуке. Због тога нисам против тога да се људи везују. Ко се тако осећа сигурније, ко не верује у Бога, нека се везује. Али зашто да се сви везују, и зашто да се кажњавају они који се не везују? Штету од тога ако се не везујете може да има, можда, само осигуравајуће друштво. Због тога је мој предлог да када региструјете ауто или узимате полису животног осигурања, ви имате избор да се определите за опцију невезивања сигурносног појаса – ко неће да се веже, нека плати пар хиљада више осигурање. Боље да једном годишње платим пар хиљада динара више осигурање него да дајем сваког месеца, или више пута месечно, по 5 000 динара за казну. Ко хоће да се везује и не жели такав трошак, не мора да плати тај додатак у осигурању, нека се везује. Што се тиче деце у ауту, деца морају да се везују ако седе напред, или позади на седишту, и треба да се кажњавају возачи који не везују децу.

То што је овај закон тако лако прошао, што се примењује већ десет година а да се нико не буни, одличан је пример колико је ово друштво још увек тоталитарно и патерналистичко, али и атеистичко. Човек који има нпр. 50 година пристаје на тутора, да му неко други уређује приватан живот, да му говори шта је добро а шта лоше за њега, и на крају, да га казни као да је мало дете. То показује колико смо незрело друштво, колико је незрелих људи међу пунолетним грађанима. Затим, то показује и стање на путевима и техничка исправност аутомобила и осталих превозних средстава, број саобраћајних прекршаја и несрећа. Међутим, то што постоји велики број неодговорних људи није оправдање за доношење оваквог закона, то није пут да људи постану зрелији и одговорнији.

Исто тако није решење да се људи кажњавају ако бацају смеће на улицу или у реку, таква самосвест мора долазити изнутра, кроз рад на себи, самокритику и самоконтролу, у слободи, кроз васпитавање, образовање, културу. Наравно, треба кажњавати оне који бацају смеће (али и држава са локалним самоуправама мора да организује постављање контејнера, прикупљање и рециклажу отпада), јер тиме угрожавају друге, то није лична ствар, смеће могу да бацају у својој спаваћој соби а да не буду кажњени (бар док смрад од смећа или нехигијена не угрожава комшију), али на улици или у реку не смеју, јер се то тиче и других људи, то није приватна ствар, јавни простор и природа припадају свима, загађујући природу угрожавате друге људе. Међутим, тужно је ако Србија може постати чиста држава само ако се кажњавају људи од 60, 50, 40 или 30 година зато што бацају смеће на улици, у реке… Тужно је ако нема такве самосвести, ако појединац не осећа стид, већ нешто ради само због страха од казне. Зашто држава није уредила питање сакупљања и рециклаже отпада, зашто нема таквих закона и кажњавања оних који загађују градове и природу? Како се деца васпитавају ако и она бацају смеће где стигну. Скоро нико се није бунио против закона којим вас кажњавају ако не вежете сигурносни појас, скоро сви бацају смеће где год стигну. Број погинулих у саобраћајним несрећама није мањи од када постоји тај закон, Србија је најпрљавија држава у Европи. Недељама се спроводе ванредне контроле МУПа за откривање некоришћења сигурносног појаса, а сваки дан у новинама читамо да се догодила нека велика саобраћајна несрећа, са великим бројем погинулих.

Дакле, код закона о везивању сигурносног појаса, ради се о две ствари на које желим да укажем. Прва ствар је задирање у личне слободе, потреба да се држава намеће као патерналистички центар који о свему тоталитарно одлучује, а пунолетни грађани су мала деца, тј грађани су неспособни људи, којима је потребна чврста рука, тутор који ће им говорити шта је за њих добро а шта лоше, пошто то не могу сами да процене. После више деценија патернализма и тоталитаризма, велики број грађана је васпитан тако да не мисли својом главом и не преузима одговорност на себе. Већина међу онима који разликују добро и зло, не буни се, плаши се државе, неће да се супростави систему, режиму. На попису су скоро сви православци, али када се донесе овакав закон скоро нико се не буни, већина не верује да их Бог чува, већ верују да их може сачувати сигурносни појас. Толико је “јака“ вера у Бога, а са тим је повезана и одговорност за другог, за ближњег (што је сваки човек). Верник није верник ако није одговоран човек, ако не зна да води рачуна о себи и ако не брине за другога, ако угрожава другог човека. У Србији је доста (и) либерала, али скоро нико међу њима не види проблем у овом закону, задирање у личне слободе, мешање у приватан живот. То су последице комунистичког, тоталитарног система. Још увек већина малих пионира из тог доба, који чине већину пунолетних грађана Србије, све најбоље говори о том систему, а за време титоизма појавиле су се пластичне кесе – ко је за ових неколико деценија бацио толико кеса, зашто су поред сваког пута, на обали сваке реке? Управо ти мали пионири, деца комунизма (припадници генерација људи који су васпитани и образовани за време комунизма, који у последњих неколико деценија, од када је дошло до комерцијализације пластичних кеса, чине апсолутну већину у Србији) бацају те кесе и остало смеће, ти који и данас говоре да се тада знао ред. Ти људи се још увек плаше и саобраћајца када га виде на улици, а неки озбиљнији отпор према моћницима, према систему или режиму и не разматрају, зато не виде никакав проблем када се држава меша у личне слободе, у верске слободе и приватан живот. Зато нема масовног и добро организованог протеста против продаје Телекома, зато сам сигуран да ће, ако се ништа не промени (бар међу онима који долазе, унутар нових генерација), за десет година проћи и закони о чипованим документима, надзирању свакога и свега и употреби ГМО у исхрани. Не само то, није тако далеко ни дан када ће држава донети закон о везивању узице око врате, не псима, већ људима, и то да свако сам себи стави узицу (исту као за пса, са чипом) око врата или ће бити кажњен. Мали пионири су навикли на то, не сматрају да је угрожена верска слобода, страх од власти је усађен у њима и нису га се ослободили за ових 20 година наводне транзиције. Тим путем крећу и деца која су рођена после слома СФРЈ и током транзиције, после 2000. године. Ако они нешто не промене на себи, ако не раде на себи, стање у Србији ће бити све горе и горе.

Друга ствар на коју указујем је да је примарни циљ приликом “ванредних контрола“ саобраћајне полиције када је у питању везивање сигурносних појасева – попуна празног буџета, а не брига државе, односно власти или режима, за безбедност и смањење ризика страдања у саобраћају. Држава у којој се деценијама краду деца на порођају, полиција која није и неће истражити случај са украденим бебама, војска која дозвољава да се све што вреди у држави (сви привредни и природни ресурси) продаје странцима и тајкунима – не брине за своје грађане. Брине само на себе, на свој буџет, од кога живе они који мисле да су држава (“држава, то сам ја“), а који служе окупаторима. Србија је пред банкротом, зато саобраћајна полиција спроводи ванредне контроле већ два месеца, зато је број откривених прекршаја некоришћења сигурносних појасева већи за више од 50% у односу на прошлу годину, зато је држава увела приватне извршитеље – морају се враћати дугови ММФу и банкама са Запада. Вучић се заиста разликује од Ципраса, он ће, да би удовољио Немачкој и ММФу, из српског народа исцедити и последњи динар, али само из оних сиромашних слојева, богати ће остати богати, а посебно богати који подржавају његов режим и служе окупаторима. Продаће СНС и остале странке све што вреди, и Телеком и Аеродром Београд и Комерцијалну банку, све што доноси профит, дивиденде и приход у буџет, само да би удовољили својим газдама на Западу.

Ко подржава режим, служи окупатору. Ко пристаје да плаћа и наплаћује казне, финансира слуге окупатора, финансира окупаторе. Зато (и) саобраћајни полицајци треба да престану да лажу себе – када сакупљају харач од сиромашног народа, они су у служби окупатора, они су – сарадници окупатора (такође, када саобраћајац узима мито од 1000 динара не разликује се од генерала који прима мито од 100 000 евра или украде милион евра – да је генерал, такав саобраћајац би “радио исто што и други, такав је систем, треба се снаћи“). Мени су се полицајци који су ми недавно написали казну за невезивање појаса извињавали, јер су поред њих стајале њихове колеге које су дошле у контролу тих саобраћајних полицајаца, међу њима је била девојка из полиције која је била у цивилној одећи и која им је, како су ми они рекли, наредила да ме зауставе. Они наводно то не би урадили, да ње и њих није било. Када су ми написали казну, један од саобраћајних полицајаца ми је рекао да не плаћам казну. Међутим, ако не платим, његове колеге полицајци ће доћи по мене да ме воде у суд или притвор, или ће држава послати приватне извршитеље да ми скину новац са рачуна, од плате. Нисам платио казну и нећу је платити (што не значи да нећу поштовати прописе када возим, трудим се и трудићу се да возим у складу са прописима и поштујем друге у саобраћају, да никоме не угрожавам безбедност, али овај закон о везивању сигурносног појаса нећу поштовати, бар не док возим у Београду, тај закон нисам поштовао од када је донет), јер нећу да финансирам режим, нећу да финансирам окупаторе. Они (полицајци и судије) који ме због тога кажњавају (што важи и за приватне извршитеље који скидају новац са рачуна или плене имовину) или приводе и шаљу у затвор (или на “добровољни“ рад), јесу (то сам и рекао поменутим саобраћајцима) – нацисти, јесу – слуге или сарадници окупатора (зато сам на крају тим саобраћајцима рекао да би на њиховом месту скинуо униформу и отишао у хајдуке).

Против окупатора не могу да се побуне људи којима је потребан патерналистички центар, који се плаше да устану против тоталитарног система, који нису одговорни према себи и другима и не преузимају одговорност на себе, који дозвољавају да се држава меша у њихов приватан живот, да им ограничава личне слободе.


Никола Варагић: Крај “новог светског поретка“, настанак новог светског поретка

август 10, 2015
Никола Варагић

Никола Варагић

.

Лекција из Грчке

Поводом грчке кризе, из САД и Велике Британије чули су се предлози да се Грчкој отпишу дугови. Вашингтон и Лондон показали су више “разумевања“ за Грчку од “чврстог“ Берлина који је тражио да се сви дугови измире (две трећине грчких дугова односи се на немачке и француске банке, али су оне део глобалног банкарског система, чији су центри у Лондону и Њујорку). Сорошевци попут Стиглица и Кругмана пружали су, по идеолошкој линији, подршку Сиризи. Истовремено је званични Вашингтон подржавао Немачку. Англоамериканци, тачније, један део њихове елите је у грчкој кризи препознао могућност за остваривање својих интереса, за слабљење конкуренције: Немачке, Русије и Кине.

Да је дошло до изласка Грчке из еврозоне, наступила би криза са евром. То је ударац за Немачку, која је носилац пројекта еврозоне. Англоамериканци увиђају да Немци постају јаки и независни, да траже место сталног члана у СБ УН, да доминирају унутар ЕУ, да им је циљ да еврозона постане немачка зона и да сами одлучују о свему унутар те немачке зоне. То се односи и на Балкан, који улази у немачку зону. Зато САД и ВБ желе да задрже највећи утицај и на Балкану.

Слабљењем немачке економије и целе немачке зоне, која је највећи купац руске нафте и посебно гаса, нанео би се ударац Русији. Пошто је економија Русије у кризи због рата у Украјини и санкција Запада, Русија од продаје нафте и гаса Немачкој, Италији, Француској и државама средње и југоисточне Европе, одржава економску стабилност (и са нижом ценом нафте и гаса). У случају колапса евра и целе економије немачке зоне, нагло би опала тражња за тим енергентима, можда би на власт дошле изразито антируске снаге, те би и Русија ушла у озбиљну кризу (вероватно би колапс евра пратио још један нагли пад цена нафте и гаса).

Кина је, да би смањила зависност од долара, након банкарске и хипотекарне кризе у САД 2008. године, куповала веће количине евра и разних европских хартија од вредности и обвезница, са циљем да у резервама има исте или веће количине евра у односу на доларе и да зависи (верујући да ће ЕУ постати независна од САД) и од економије ЕУ. Зато би и за Кину пад евра, или потпуни колапс, нестанак евра, био ударац. То се односи и на извоз Кине у државе немачке зоне.

Што се Балкана тиче, преко Грчке, Бугарске, Македоније и Србије последњих година и Русија и Кина граде своје путеве, своје коридоре, за превоз енергената и робе у срце Европе. Зато САД и ВБ желе да задрже под својом контролом ове балканске државе. На тај начин могу да зауставе, то су и урадили, градњу гасовода “Јужни ток“. Сада је циљ зауставити “Турски ток“. Кина од Грчке до Пољске гради и купује луке, путеве, пруге и канале, постаје највећи инвеститор и кредитор у овом делу света. Англоамериканцима и евроатлантистима није у интересу ширење кинеског утицаја на Балкану.

Немачка, Русија и Кина нису савезници, на истој страни, супротној од САД и ВБ. Русија и Кина јесу савезници, на истој страни, супротној од Запада. Немачка је и даље савезник САД и ВБ, члан Нато алијансе, неодвојиви је део Запада у најширем смислу. Посебно у културном смислу. Запад је унификован.

Зато Србија не треба да буде на страни Немачке док се одвија борба за превласт на Балкану између Немаца и Англоамериканаца. Зато Србија не треба да буде ни на страни САД и ВБ, јер ако је су некада ове државе представљале (или успевале да створе такву слику) идеал слободе, носиоце антифашизма и антинацизма, данас је више него јасно да нацизам, расизам, еугеника, фашизам, тоталитаризам… нису само немачки проблем, већ проблем целог Запада. Немачка, ослобођена “баласта прошлости“, поново ствара свој “пут на Исток“, само свој пут и зато, то је њен  дугорочан циљ, жели да избаци и САД и Русију са Балкана. САД и ВБ желе да задрже Немачку као свог подизвођача на Балкану и, наравно, желе да избаце Русију са Балкана. Зато је за Србију свеједно да ли је под немачким или англоамеричким тоталитаризмом, под окупацијом Немачке или САД. Немачка жели да се шири на Исток, жели да колонизује Србију и Русију као главни извођач радова, а не као подизвођач САД.

Запад јесте унификован, али није монолитан. Постоје појаве попут национализма и меркантилизма, постоји опозиција, постоји неасимилована незападна емиграција. Капиталисте из САД више боли пад производње аутобила у САД него у Немачкој, и више радује отварање радних места у аутомобилској индустрији у САД него у Немачкој. Исто важи за однос долар – евро. Наравно, у случају већих поремећаја на једној страни, новац зарађује само елита једне стране, народ те победничке стране добија мрвице. Новац добија и елита друге стране (или бар нека фракција владајуће елите), пошто је економска елита Запада потпуно умрежена. То је наднационална елита. Зато се све око грчког референдума и одбијања да се плати дуг ММФ-у завршило прихватањем немачких услова.

Неки центри моћи унутар Запада могу да створе, у одређеном тренутку на одређеном месту, контролисан хаос, да би остварили тренутну корист за своју фракцију у борби против друге фракције (конкуренције), али нико од њих није  спреман у овом тренутку да иде предалеко, јер им није у интересу да се сруши цела Нато и ММФ творевина, или неки њен део – у случају кризе економије у Немачкој и немачкој зони, штету неће трпети само Русија и Кина, већ и САД и ВБ, као највећи економски партнери континенталног дела Европе (истовремено ризикују да у самој Немачкој ојачају оне политичке снаге које желе партнерство са Русијом, а које то желе само да би се ослободиле туторства САД или да би створиле бољу позицију за преговоре са САД); од ниске цене нафте и гаса штету трпе и акционари нафташких компанија на Западу, а не само Русија, а корист има Кина, као велики увозник нафте и гаса.

Нико није био спреман, од оних који су је подржавали, да стане иза Грчке до краја. Немачка је доследна у свом ставу да се не дозволи преседан у случају Грчке јер би сви дужници тражили исто, што би водило банкроту Немачке. Исто тако су САД доследне у свом ставу, јер стоје иза ММФ-а и не желе преседан – исто би тражили остали дужници. Ипак је вишедеценијска политика САД да се државе колонизују тако што се задужују, да се доведу у стање да не могу да врате дугове и да онда практично све што је вредно у тој држави преведу у своје власништво – а не да, када презадужена држава не може да врати дуг, они отпишу дуг тој држави (све то жели и ради и Немачка, са тежњом да у томе буде самостална). Циљ САД је да се постојећи поредак одржи, преко Сиризе је Немачкој показано колико зависи од САД – САД желе Немачку да задрже као свог главног подизвођача. Нису сви Немци, који су културно, политички и економски окренути ка САД на то присиљени, многи међу њима, а посебно у културној и привредној елити, САД виде као кишобран под којим шире своје вредности и начин живота, задовољни су својим квотама при расподели плена (може се рећи да европској елити САД служе као глупи мишићави брат – “светски полицајац“, или лош полицајац, на кога се пребацује сва одговорност за све лоше у процесу колонизације и војних интервенција). Стање је сада такво, и не могу неки берзански шпекуланти, нека фракција унутар елите Запада, то да промени – да сруши евро због личних интереса и личног богаћења ако то урожава целу Нато и ММФ творевину. Када су ствари дошле на своје, када су се договорили са Немцима око квота, тј. око цене за подизвођачке радове, Англоаметиканци су рекли Варуфакису, министру финансија Грчке који је водио преговоре са Немачком и ММФ-ом, да поднесе оставку. Он је проглашен за кривца. Немци су преко Англоамериканаца склонили Варуфакиса.

Грчка није могла да добије велику помоћ ни од Русије и Кине. Неке од разлога зашто је то тако већ сам навео. Кина нема још увек јасну политику на просторима ван Азије, у свет шаље младе кадрове да се обучавају, њих надгледају стари кадрови који слабо познају свет, зато Кина, више са стране и полако упознаје свет, обучава кадрове, прикупља информације, гради инфраструктуру, тако да ће Кина постати један од кључних играча у регионима попут Балкана тек за пар деценија. То ће постати ако не дође до неких ломова унутар Кине, ако реши унутрашње економске и политичке изазове, пошто и економија Кине улази у кризу, док стару марксистичку елиту која је тежила скромности мења нова елита склона хедонизму (то је велики изазов за Кину – како да задржи комунистички поредак у друштву које постаје капиталистичко), итд. Што се Русије тиче, чак и да не дође до колапса економије немачке зоне, Русија је у тешкој ситуацији, новац јој је потребан да прво подмири потребе својих грађана и Руса који живе у државама ЗНД. Ни Русији није потребан преседан, да преузме на себе све грчке дугове, јер би то тражили сви остали савезници Русије, и они који би то желели да буду. За Русију би, у овом тренутку, озбиљан економски ударац био да преузме само Грчке дугове. Грчкој је, у овом тренутку, потребно много више новца него што добија у аранжману око гасовода “Турски ток“ (или од продаје лука Кини). Реализација самог пројекта “Турски ток“ не зависи од Русије и Грчке, зависи од Турске, од договора између Русије и Турске, а и ту су последњих недеља настали проблеми.

Исламски свет

Турска је крајем јула позвала све државе Нато да стану иза ње пошто је, како је наведено у позиву, нападнута од стране Исламске државе и Курда из Сирије. Као и у случају са Немачком као главним подизвођачем на Балкану, САД (или тачније наднационална елита Запада) желе да задрже Турску као свог подизвођача на простору Мале Азије, Блиског истока, Црног мора и Кавказа. Турска се исто као Немачка осећа јаком, расту националистичка и империјалистичка осећања, тражи место сталног члана у СБ УН, жели да буде независна од САД, гради добре односе са Русијом. САД су у међувремену прихватиле Курде као савезнике, у Ираку Курди имају своју аутономну област, исто желе и у Сирији. Исламска држава је творевина сунитских фундаменталиста и евроатлантиста. Сада Турска од САД тражи подршку за нападе на, пре свега, Курде у Сирији и Ираку, мање за нападе на Исламску државу (Курди оптужују Турску да нападом на њих заправо помаже Исламској држави да сломи Курде у Сирији). Курди могу да прођу као Грци ако се Турска и САД договоре око квота, око цене за подизвођачке радове. Међутим, до договора између Турске и САД неће доћи тако лако (као између САД и Немачке), јер је Турска, ипак, страно тело унутар Нато. Турске везе са арапским и сунитским светом јаче су од веза које има са Западом. Зато су САД покренуле преговоре са Ираном.

Турска припада исламском светом, који је монолитан када је у питању однос према Западу, али муслимани нису умрежени и организовани као Западњаци. Запад је некада личио на исламски свет данас, али је после више векова верских, етничких, идеолошких и класних ратова, средином 20. века на Западу дошло до фузије старе аристократије и нове елите, па се заједно договарају краљевске породице, капиталисти и социјалисти, без обзира којој вери и нацији да припадају. Зато су данас веће разлике између Арапа и Иранаца него између Немаца и Енглеза, веће су разлике између сунита и шиита него између католика и протестаната, веће су разлике између секулариста и исламиста у муслиманским државама него између секулариста и хришћана у евроатлантским државама – не постоји организација која окупља све државе исламског света, као што постоји Нато на Западу, међу муслиманим не постоје наднационалне тајне и јавне организације као што су масонска братства и разне билдерберг групе на Западу.

Турска се бори за примат у исламском свету, исто тако и Иран, Египат није подређен Саудијској Арабији, у Авганистану талибани и следбеници Исламске државе ратују једни против других, у Пакистану ратују сунити и шиити, Индонезија и Малезија су свет за себе… Зато глобализатори са Запада лако спроводе политику “завади па владај“ у исламском свету. Муслимани нису организовани и монолитни као Запад, али су испред православног света у том погледу, зато глобализатори још лакше у православном свету спроводе политику “завади па владај“, али и тамо где, као у Србији и БиХ, православци и муслимани живе заједно.

Државе чија моћ опада

Саудијска Арабија губи утицај у исламском свету, удаљава се од САД (док САД преговарају са Ираном који је највећи непријатељ Саудијске Арабије), а не приближава се Русији и Кини (које имају добре односе са Ираном). Француска губи утицај у евроатлантском свету, са једне стране је “гутају“ САД и ВБ, а са друге стране Немачка. Зато су недавно Саудијска Арабија и Француска успоставиле стратешко партнерство, па је саудијска краљевска породица дошла на летовање у Француску. Међутим, дугорочно, они су губитници, и овај савез ту неће много тога променити. То значи да ће и утицај ових држава на Балкану у наредним годинама и деценијама опадати.

Израел је још једна држава која губи утицај који је имала. На Западу борбени еволуционисти постају јачи и већина у односу на борбене креационисте, те је Запад све мање везан за јудео-хришћанску традицију, а међу десничарима је све више оних који следе аријевску и нацифашистичку традицију, и одбацују све што има везе са семитском и византијском традицијом. Дакле, све мање Западњака осећа обавезу да брани свету земљу. То што Израел губи утицај не значи да утицај губи јеврејска капиталистичка елита из Лондона, Париза, Њујорка и Холивуда, која је део евроатлантске наднационалне елите. Припадницима  финансијске елите Запада новац је на првом месту и све се мери у односу на новац, тако да је то заиста наднационална елита – лични интереси су изнад националних. Најбогатије јеврејске породице учествују у њеном умрежавању од самог почетка капиталистичког доба. Данас и међу Јеврејима који живе на Западу већину чине либерали и левичари, а не ортодоксни верници.

Римокатоличка црква је прва наднационална организација Запада, која је вековима  спроводила унификацију. Након реформације и револуције, Рим је изгубио утицај који је имао. Зато је Римокатоличка црква покренула екуменски дијалог са православцима. Међутим, пошто је Ватикан постао подређен наднационалној елити Запада, која данас више није хришћански оријентисана, екуменски дијалог се покушава злоупотребити (антихришћанска елита Запада користи Ватикан и екуменски дијалог да подреди себи Православну Цркву). Ватикан ће и даље губити утицај, папа ће остати подређен великом мајстору. Наравно, постоје и делови Римокатоличке цркве који се супростављају наднационалној елити Запада, али дугорочно, Ватикан је, попут Француске, губитник и никада више неће имати моћ коју је имао.

Алтернатива

Свет је на прагу новог светског поретка. “Нови светски поредак“, створен у 20. веку од стране елите Запада, постаје стари светски поредак. Тај поредак неће тако брзо и лако бити срушен. Тешко је предвидети како ће изгледати нови поредак у свету. Свака страна има доста предности, али и недостатака.

Када ће се и како зауставити велика сеоба народа из Азије и Африке у Европу? Та сеоба, видимо, непосредно погађа и Србију. Сигурно је да ова сеоба народа одговора наднационалној елити Запада, она је својим деловањем (ширењем “демократије“, “хуманитарним“ интервенцијама) узроковала ту сеобу. Међутим, у народима и државама Запада још увек има доста националиста, још увек постоје конзервативци који се боре за очување хришћанског идентитета. Затим, довољно је да дође до мањег пада животног стандарда да би дошло до пораста расизма и етничких, идеолошких и верских сукоба. Питање је да ли ће глобализатори и на самом Западу бити успешни као до сада, или ће доћи до распада евроатлантске тврђаве. Тај распад може подстаћи стварање “тврђаве Запад“ – све је више Западњака који у том процесу налазе решење за заустављање сеобе народа, за очување, пре свега, својих радних места и животног стандарда. Наднационалној елити одговара долазак емиграната, јер тако добијају јефтинију радну снагу, слабе хришћански идентитет. То ће водити заоштравању односа унутар Запада, између националиста и интернационалиста у свакој држави појединачно (што ће једним делом водити и ка сукобу између присталица традиционалне породице и хришћанских вредности и присталица “слободне љубави“ и ЛГБТ заједнице), затим између националиста из различитих држава (пошто се и међу националистима већина не враћа хришћанству, већ иде ка нацифашизму), али и до разних класних и расних сукоба.

Елиту САД не погађа насељавање Европе од стране муслимана и Африканаца, делови елите то подстичу, али се и саме САД налазе у сличном проблему, јер САД илегално насељавају Мексиканци и остали Латиноамериканци, те и у САД постоје они који су за затварање граница, за изолационизам, против наднационалне елите. Са друге стране, наднационална елита има спремно решење ако дође до “побуне робова“ – направљена је мрежа ФЕМА логора. Друга је ствар да ли ће у томе успети, јер су Западњаци постали размажени и ушушкани, просечан Нато војник не може да се врати из рата као психички здрава особа, просечан Западњак није навикнут на живот у оскудици, на трпљење.

Након изградње ограда за емигранте (зида ка спољњем свету) које гради све више држава Запада, стварајући “тврђаву Запад“, неће бити слоге унутар те тврђаве – између држава Запада ће се стварати идеолошке, економске и етничке ограде (зидови). Наднационалној елити Запада, која управља мултинационалним банкама и корпорацијама, одговара једино неолибералан капиталистички поредак (део те елите су и либерални левичари који теже стварању светске социјалистичке државе – социјализам је иманентан капитализму, социјализам развија производне снаге које је капитализам развио, социјалисти и капиталисти имају исте потребе, тј. воде сличан начин живота). Стварање ограда (баријера за слободан проток робе, капитала и људи) унутар Запада, а затим између Запада и других делова света, угрожава тај поредак, отежава стварање светске владе. Делује да наднационална елита Запада дугорочно не може да издржи притисак, и да ће доћи до националистичког таласа, који ће у неким деловима Запада завршити у нацифашизму. Такође, делује да наднационална елита Запада неће издржати притисак у свету и да ће се прилагодити мултиполарном поретку. Уколико се Запад не прилагоди, ако опстане владајућа елита која жели по сваку цену да одржи униполаран поредак, или либералфашистичку елиту замени нека популистичка нацифашистичка елита, Запад ће поново изазвати светски рат.

Распад САД и Нато алијансе, ако би до тога дошло без светског рата, можда неће узроковати настанак неке нове суперсиле или савеза држава као регулатора за успостављање светског поретка (у оном позитивном, општечовечанском смислу). Свака од држава БРИК има унутрашња нерешена питања, своје проблеме. Сада тим државама, и свим осталим државама у свету (и Србији), не одговора потпуни прекид светске трговине, хаос у свету. Хаос би донео још веће сеобе народа, пад БДП у свакој држави, а замислите у случају појаве масовних епидемија вируса и болести шта би се догодило ако не постоји међународна сарадња… Нико још нема алтернативу, конкретно решење и спремну инфраструктуру за, на пример, дан после пада долара и евра. Како би се одвијао промет робе и капитала (замислимо сада само Србију – између Србије и Русије, између Србије и Кине, између Србије и расејања на Западу…) у данима након краха долара и евра, ако дође до колапса у међународном саобраћају? У овом тренутку, стварању алтернативе најближе су Русија и Кина, али у овом тренутку ове државе нису спремне за тако нешто. Оне ће бити спремне за десет и више година ако не дође до ломова унутар њих самих или сукоба међу њима (још најмање десет година ће и Запад задржати хегемонистички положај, још толико дуго Србија неће моћи да реши статус Косова и Метохије, још толико дуго ће трајати и грчка криза). Јужна Америка иде добрим путем, у наредним деценијама државе Јужне Америке могу изградити алтернативу за себе, за свој део света, пошто стварају савез држава, економску и монетарну унију. Међутим, стање у Азији и Африци остаје исто или се погоршава.

Није довољно решити само питања светске трговине и техничких ствари попут регулисања међународног саобраћаја и одржавања међународних спортских такмичења. Универзална мерила свима су потребна, али, до тога неће доћи ако се не регулишу међуљудски односи, ако након краха Запада дође до сукоба између муслимана и православаца, између будиста и православаца и муслимана…  Како ће се развијати односи између православаца и муслимана и односи између верника и атеиста када остану сами, без уплитања Западњака у њихов однос? Да ли су сви Западњаци исти, да ли ће се Западњаци прогонити у остатку света само зато што су Западњаци? Дакле, потребан је договор око универзалних људских вредности. Затим, како да свет, тј. они који буду носиоци новог светског поретка након краха “новог светског поретка“ који сада имамо, не крену негативним путем, пошто је и у тежњи Запада било позитивних елемената (добрих намера је било и приликом стварања УН, УНЕСКО, Светске здравствене организације, свету су потребни међународни судови, итд.)? Како да једног силеџију не замени други силеџија који ће своје вредности наметати као универзалне вредности, односно субјективно као објективно, лични интерес као општи интерес? Запад је кренуо негативним путем, зато су УН у кризи, зато у кризу улазе чак и МОК и ФИФА. Русија и Кина због “двоструких стандарда“ Запада најављују оснивање посебног Међународног суда правде, прекосутра ће најавити и стварање посебне спортске организације која ће организовати првенство у фудбалу, на коме неће учествовати државе са Запада.

Атомизација

Стање у свету остаће исто још десет до двадесет година. САД ће са осталим Нато државама остати светски хегемон још толико времена. Ако Запад за то време не сломи Русију и Кину (што је мало извесно), ако Русија и Кина не постану толико јаке да створе алтернативу и контролишу стање на Западу и у свету (нпр. не обуздају џихадисте) након што Запад уђе у кризу (што је мало извесно – не да ће Запад ући у кризу и изгубити позицију хегемона, већ да ће Русија и Кина постати толико јаке државе), настаће мултиполаран свет. Мултиполаран свет, у том случају, биће атомизован свет, свет подељен на више региона (континената), више унија и савеза држава (народа, идеологија, вера, раса, економија…). Неће се одржавати светска првенства у фудбалу, већ регионална (континентална). То не значи да ће Нато опстати, нити да ће БРИК опстати, али ће главне линији поделе ићи као и до сада – са једне стране (као посебна цивилизација, традиција, култура, религија, раса… са јаком базом и великим ресурсима) је Запад, са друге стране Русија, са треће стране Кина, са четврте стране исламски свет, са пете стране узиже се Јужна Америка, док ће Африка остати подељена између себе и између највећих светских сила.

Неки од тих региона (цивилизација) или унија и савеза држава неће се даље делити (нпр. не очекујем већу атомизацију, неко би рекао балканизацију, Јужне Америке), а у неким ће доћи до подела. Евроатлантски свет може се поделити на више делова – на конзервативне и неолибералне, нацифашистичке и либералфашистичке државе, или на фашистичка (тоталитарна и унификована) и хришћанска (демократска) друштва, која ће након поделе, између себе стварати савезе према сличностима и интересима, тако да свако од тих друштава, поред граница унутар свог региона или цивилизације, задржи и границу у односу на незападна друштва, свет ван Запада. Ако дође до распада САД на више држава, поделе ће ићи преко етничке и расне линије (Латиноамериканци и Афроамериканци ће се груписати у државама САД у којима постају већина). Стање у исламском свету остаће исто још дуго, са поделама на шиите и суните, Иранце, Арапе и Турке (где ће свака страна задржати границу у односу на немуслимански свет). Русија има своје проблеме на простору Евроазије, словенски свет је разједињен, православан свет није уједињен, у Русији живи велики број муслимана, Сибир је ненасељен у пренасељеној Азији. Савез између Русије и Кине може да уђе у кризу ако дође до слабљења Запада и распада Нато, ако Запад више не буде непријатељ који их уједињује, а у тим државама или једној од њих дође нека нова елита која ће имати друге интересе и циљеве. Исто важи за савез између Кине и Индије. Индија може постати посебан центар моћи у мултиполарном свету, а може се распасти на више делова (нпр. муслимански и хиндуистички). Ако тим путем крене и Балкан, колико ће држава постојати на крају 21. века на Балкану (колико ће држава настати само од Србије), тј. да ли Балкан може избећи атомизацију (или балканизацију) света?

До подела у свету – између великих региона (цивилизација), затим између малих региона унутар тих великих региона, па унутар држава унутар тих великих и малих региона и савеза – можда ће доћи без ратова, можда након мањих регионалних и грађанских ратова, а можда и након великог светског рата. Ко ће контролисати нуклеарно оружје ако дође до распада Нато (затим и САД, ВБ и Француске), или Русије и Кине? Да ли ће нека страна искористити то оружје? Колико ће нових терористичких организација настати, са каквим ће оружјем за масовно уништење располагати?

Спајање неспојивог

До краја 21. века могући су и савези између држава и народа, између припадника одређених религија и идеологија, који сада делују нереално. Како би изгледао идеалан савез држава у коме би се налазила и идеална Србија (идеално као несавршено, пошто у овом времену и простору нема савршенства)? Србија би могла да има савезнике и на Западу – међу државама које би настале распадом Немачке, Велике Британије, Француске, САД… Ако се САД поделе на више држава, међу новим државама можда настане и држава у којој ће се окупити православци (грађани САД пореклом из православних држава), који би заједно са осталим Американцима, који представљају оно најбоље из традиције Запада, заједно и са Американцима неевропског порекла који представљају најбоље из својих традиција, створили оазу слободе. Можда такве државе – оазе слободе настану на више места у Европи, и на просторима неких великих европских сила. Можда Русија, или неки део руског света, чему се надамо и што очекујемо, постане оаза слободе. Можда такве оазе настану и у исламском свету, можда се појави исламска држава која ће бити потпуна супротност Исламске државе, можда се Иран отвори за свет, демократизује тако да сачува исламску традицију. Идеална (демократска, православна) Србија, у том случају, имала би (искрене) савезнике и на Западу и међу муслиманима.

Са друге стране, можда настане савез тоталитарних држава, или више савеза, у којима би се окупиле такве државе и Запада и Истока (нпр. државе Запада, које би остале под контролом наднационалне елите Запада, и државе у којима би нацисти и фашисти дошли на власт, у савезу са муслиманским државама, попут Исламске државе, па би се у том савезу нашло места и за неке афричке државе у којима владају диктатори, можда и за неке државе, пошто је могуће и оно што је већини сада нереално, које су сада у БРИК или око БРИК или би настале од тих држава или међу државама другог и трећег света које су сада познате по борби против империјализма и глобализма, односно вестернизације).

Ви можете урадити нешто племенито и да по томе останете упамћени, а да ваша деца чине лоше ствари и да их прати лош глас, и обрнуто, можда сте ви чинили лоше и прати вас лош глас, а деце вам постану племенити људи. Ви можете да створите успешно предузеће, а да га наследници униште, и обрнуто, ви можда нисте били успешни, али су вам деца успешни људи. Тако је и са државама, никада се не зна какав ће бити однос снага између добрих и лоших људи у неком народу, шта ће се догађати у некој генерацији, шта ће донети смена генерација или смена елита. Не долази зло само са Запада, не долази добро само са Истока. Можда ће се антихрист појавити на Западу, а можда Запад пропадне, и седиште антихристове владе, нпр. у 23. или 54. веку, буде на некој другој страни света.

Свет на крају века

Свет на крају 21. века неће изгледати овако како данас изгледа (како изгледа од када је пре пар векова географски и научно истражен и спознат, од када је свет постао глобално село). Свет ће се променити, до непрепознатљивости у односу на садашњи свет, и географски и климатски, а не само политички и етнички (промениће се и природа и друштво). Тамо где су сада плодне равнице биће пустиње и томе слично. Како ће се ствари развијати у друштвеном смислу највише зависи од тога како ће се духовност и култура развијати, па тек онда развој зависи од научних достигнућа и нових технологија. Запад има најбоље технологије, али је угрожена (традиционална) породица као основна ћелија друштва. Друштво које има модерне технологије, а нема деце – не може да опстане. Зато није немогуће да се Немачка, САД и друге државе Запада поделе на више мањих држава, међу којима ће настати државе које ће се поделити на оне које негују традиционалне породичне вредности и државе у којима живе нетрадиционалне породице, на државе у којима ће бити забрањено клонирање људи и ГМО у исхрани и државе у којима ће се клонирати (или покушавати са клонирањем) људи, користити ГМО и развијати технологије са којима ће утицати и на природу, на климу.

У државама Европске уније све је мање Западњака, а све је више муслимана. Међутим, ако муслимани за 100 година буду владали већим делом Европе, какви ће то муслимани бити – налик вехабијама и талибанима или неки модерни муслимани, који су усвојили културу Европљана? Циљ исламских фундаменталиста је да покоре Европу. Европа заиста може добити и исламски идентитет, али из угла данашњих џихадиста, по превеликој цени – муслимани могу усвојити и европски идентитет, не само муслимани који живе у Европи, већ, након “окупације“ Европе, и у исламским државама може доћи до прихватања европских вредности, до радикалне промене у начину живота просечног муслимана, што је пораз из угла вехабија и талибана. Затим, до краја века, ако муслимани населе (окупирају) Европу или неке делове Европе у толиком броју да чине већину (а да међу њима већина остане верна шеријатском закону), у Европи (или баш у том делу Европе) може се променити клима – “обећана земља“ можда постане неплодна, са тешким условима за живот, који се могу поредити са оним у пустињама Азије и Африке. Све је могуће, зато је тешко предвидети како ће свет изгледати у 22. веку. Посебно је тешко предвидети како ће изгледати и ко ће бити победник или победници ако у 21. веку дође до великог светског рата у коме би се користила оружја за масовно уништење.

До великог светског рата може доћи и за време нашег животног доба (доба генерација којима ово пишем, које ће живети до средине и у другој половини 21. века). Ако до рата дође у садашњем светском поретку, то ће бити рат између Истока и Запада – са једне стране ће бити Нато са савезницима, са друге стране Русија и Кина са савезницима. Муслимани ће бити подељени, неки ће ратовати као савезници Нато, неки као савезници Русије и Кине. Слично ће бити и на Балкану, и међу Словенима, и у Африци. Сумњам да би Нато имао савезнике у Јужној Америци, а питање је на чијој страни би овог пута био Јапан. Такође, могу се очекивати и изненађења, да се неке велике државе распадну пре почетка рата, да дође до савеза између држава који сада делују нереално. Но, и без великог светског рата, свет ће се до краја нашег века променити до непрепознатљивости у односу на свет из друге половине 20. и почетка 21. века.

Србија

Како би изгледао позитиван развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију, а како би изгледао негативан развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију? Да ли би штета, која би била изазвана споља, у случају негативног развоја догађаја у свету у односу на Србију, ако у Србији дође до позитивног унутрашњег развоја, могла бити значајно или минимално умањена? Како ће се ствари у свету одвијати и не зависи и зависи (бар онај део који се односи на Србију) од Србије. Србија је у економском и војном смислу безначајна држава, ако у свету дође до негативног развоја догађаја, Србија не може много да утиче на ток тих догађаја. Србија, ако у њој дође до позитивног унутрашњег развоја, у духовном и културном смислу неће бити безначајна, има шта да каже свету, и може утицати на позитиван развој догађаја (бар у оном делу који се односи на Србију) – наравно, само ако и у свету постоји таква воља, Србија може подстицати такву вољу – ширити добру вољу међу људима, али је не може наметати.

Моје чврсто уверење је да ће Срби као народ нестати ако скрену са светосавског пута, ако се одрекну православног идентитета (што је неминовно ако се не познаје вера, ако Христ не стоји као идеал, ако се не познаје онај свети лик Саве Немањића, ако се Срби не врате, у већини – слободно, самосвесно, индивидуално, а не наметањем, због страха од казне, због “рђаве хомогености“; суштински, а не формално – хришћанској вери). Са светосавског пута скрећу мондијалисти, али и зилоти (зилоти у оном негативном смислу који је данас општеприхваћен – зилоти искривљују и не познају право учење, а намећу се као чувари традиције). Зилоти су против екуменизма, против било каквог дијалога или заједнице са људима који не живе традиционалним начином живота, против било каквог дијалога и суживота са муслиманима. Стварати православну Србију не значи затварати се према свету. Могуће је остати веран Светом Писму и Предању, а не отићи у самоизолацију. Православље не укида разлике између појединаца и народа. Православац на сваког човека гледа као на икону Божју. Таква је православна догматика.

Православац је сигуран у себе, не осећа се инфериорно у односу на било кога, али ни супериорно, јер зна да је грешник и да у овом животу нико не може живети небеским животом и бити савршен. Православац не намеће своју веру. Не постоји добра тотализација, то није ни хришћанска/православна тотализација. Православцу одговара демократски систем, јер у таквом систему има прилику да исповеда и проповеда своју веру и води дијалог са неистомишљеницима, али и да буде критикован, да стално преиспитује себе. Грешник се може покајати, а правоверан може постати грешник. Зато канали комуникације треба да постоје и са католицима и са либералима и са муслиманима. Зато се хришћанство не сме наметати – никада неће сваки Србин и грађанин Србије бити хришћанин, а то често није ни онај ко се тако представља и ко је крштен. Србија треба да буде држава свих њених грађана, то значи и либерала и муслимана који у њој живе. Ако се Срби врате на светосавски пут, онда ће се позитивно решити питање суживота са онима који нису православне вере. Ако се већина Срба врати православљу, на начин на који сам то описао, решиће се питање јавног морала и људских права. То је позитиван унутрашњи развој догађаја – да дођемо до тог нивоа културе у којој већина поштује људска права мањина и мањине поштују права већине (јавни морал). У случају односа између присталица традиционалне породице и сексуалних мањина, то значи да се ниједан припадник ЛГБТ не сме прогонити, да се морају кажњавати они који пребију хомосексуалца само зато што је то што јесте, али, то значи и да ће сексуалне мањине поштовати традицију већине (која њих поштује), да ће тежити ка консензусу и компромису – ако траже право на брак, неће тражити право на усвајање деце и неће спроводити пропаганду међу децом, јер је то црвена линија за традиционалисте (који ће учити своју децу да поштују другачије од себе).

Зилоти су убеђени да ће се Срби, ако СПЦ остане у екуменском дијалогу или у светском савету цркава, одрећи православне вере и прихватити католичку или неку од протестантских вера. Зилоти нису сигурни у себе и свој народ. Православац у тим процесима види своју шансу, види шансу да се, нпр. процес екуменизма, преокрене тако да се Православна Црква не утопи у Римокатоличку цркву, већ да се католицима покаже прави пут, да би се покајали и вратили правом хришћанству. То не значи да би се сви католици покајали, нити да би Ватикан пристао да буде само једна од сестринских цркава, једнака са свим осталим, и да седиште не буде у Риму (нека Ватикан изађе из дијалога). Дијалог је прилика да људи на Западу чују Реч. Сигуран сам да би доста Западњака прихватило православље, а то значи да би се међу њима променила и слика о Србији. Ако би то тешко ишло међу католицима у Италији, Аустрији и Немачкој, да ли би исто тако тешко ишло и међу католицима у Јужној Америци? Зашто би се католици из Јужне Америке третирали као непријатељ кога треба уништити или са којима не треба сарађивати? Шта је са Словенима који су католици? Да ли су Чеси исто што и Хрвати? Да ли би Чеси, који су некада били католици, а који су данас у већини атеисти, када би чули Реч, прихватили православље? Зашто да изгубимо (и ми Срби и Руси) Чешку као потенцијалног савезника, словенски народ који покушава да остане неасимилован међу Германима, у којем постоје озбиљни отпори Нато алијанси? Исто важи за протестанте. Поменуо сам могућност да на простору САД настане држава у којој би се живело у складу са православним вредностима. Ако ви нећете да причате са својим комшијом само зато што није православац, ако се према њему понашате нехришћански, то није могуће. Ако се прекине сваки дијалог са католицима и протестантима, ако се изгради зид према Западу и свим Западњацима, ако се свима приписује колективна и наследна кривица (док се борите да се вашем народу не приписује колективна и наследна кривица) постаје немогуће ширити Реч међу јеретицима и неверницима. Управо је ширење Речи најбоља основа за стварање савезника широм света.

То важи и за муслимане. Погрешно је ићи ка томе да се муслимани преобрате, да прихвате хришћанску веру. Прави пут је хришћански пут поштовања другачијег од себе. У данашњем светском поретку, на чијем је челу наднационална елита Запада, честити муслимани и честити православци имају пред собом исте изазове, и исте непријатеље. Зашто се не би заједно борили за своја верска права и породичне вредности? Зашто да Иранац или Турчин, који би дошао као туриста или пословно у Београд, има било каквих проблема ако се сам шета градом? Ако ви поштујете Иранце и Турке, можда ће и они поштовати вас, па би могли да одете у Техеран или Анкару без страха и да се слободно шетате улицом. И не само то, можда Иран и Турска дозволе православцима који би отишли тамо да раде да изграде своју цркву, у сред Техерана или Анкаре, зато што ви чувате џамију у Београду и омогућили сте муслиманима из Београда да добију своје гробље, а у Новом Пазару да се изграде нове џамије. То није лажни мултикултурализам који глобализатори намећу, са циљем унификације, да се након мешања народа и раса укину све разлике између појединаца и народа, да се створи светска религија. Свако чува своје и поштује туђе. Ви не прилагођавате и не уједначавате Православље са другим религијама и идеологијама, ви остајете то што јесте и када сте међу другачијим, а другачији остају то што јесу када су међу вама православцима. Ви сведочите своју веру, они своју. Да ли ће неко променити веру, то је лична одлука.

Било би добро да Србија иде овим путем. Било би још боље ако би Русија у наредним деценијама постала стуб православља и демократије. Док се не распадне Нато, Србија и Русија могу наћи савезнике међу исламским државама, Србија може радити на стварању православно-муслиманско балканске конфедерације. До тада на Западу треба стварати савезе са појединцима и организацијама које се боре против своје елите, против глобализатора (а не припадају ни црној ни црвеној интернационали). Треба радити на приближавању свих Словена и јединству свих православаца. То би био позитиван развој догађаја у Србији и свету у односу на Србију. Србија би имала довољно савезника на Западу, тако да наднационална елита Запада не би могла тако лако да спроведе негативну кампању у медијима против Срба, односно не би могла да придобије чак ни већинско јавно мњење на Западу (а камоли међу словенским и православним народима), да већини лаж потури као истину, и лако спроведе одлуку да се уведу санкције Србији или да се поведе рат против Србије. Србија не би дала никакав повод за тако нешто, а њима би било тешко да исценирају повод.

Негативан унутрашњи развој догађаја је онај у коме не би дошло до смене елите, односно до суштинских промена у вредносном и моралном смислу у владајућој елити и након смене генерација, уколико би другосрбијанци и првосрбијанци владали до краја века. Негативан развој догађаја у свету у односу на Србију је онај у коме би милитантни екстремисти и тоталитарци и на Западу и у исламском свету неприкосновено владали и наредних неколико деценија, а да се у Русији догоди негативан развој догађаја, да Русија падне, или не постане довољно јака да постане стуб православља и демократије – оаза слободе и моћан заштитник православне и демократске Србије. Негативан развој догађаја у свету, не само у односу на Србију, је да дође до Трећег светског рата. У том случају, само Бог може спасити Србију, што важи само ако пре рата дође до позитивног унутрашњег развоја – до покајања, доласка нове елите, до стварања позитивне селекције. Ако не би дошло до светског рата, а у свету буду неповољне околности по Србију, штета изазвана споља могла би бити значајно умањена ако у Србији дође до позитивног унутрашњег развоја.

Срби могу нестати као народ ако скрену са светосавског пута, али и ако остану верни Христу, јер се хришћанин против зла не бори чинећи зло. Хришћанин не жели да задобије сав свет, ако ће својој души да науди. Зато Срби не треба да падају у национализам, колико и у анационализам, или, ако једног дана постану јаки – у империјализам, а уколико остану слаби – у тероризам. Срби православци треба увек да имају у уму речи Патријарха Павла да је боље да нестанемо као народ него да будемо нељуди, боље да нестанемо као народ него да напустимо Христов пут. Бог нас неће чувати ако не идемо Његовим путем, ако желимо да задобијемо свет тако што ћемо наудити својој души, а можемо и страдати (као мученици) ако идемо Христовим путем, ако и нови светски поредак буде нехришћански. У том случају, чека нас (такве међу Србима) небески поредак, Царство Божје. Боље је имати место у Царству Божјем, него владати светом, имати место у антихристовом поретку.

Видети још:


Никола Варагић: Тестови интелигенције и зрелости за националисте

август 8, 2015

Како најбрже да утврдите колико је неки националиста паметан и образован? Тако што га питате шта мисли о Лазанском и Шешељу. Ако каже да чита сваки текст Лазанског и за Шешеља да је геније, онда знате да је то слабо образован човек, који не чита књиге, а ако их је читао, то је било пар књига из историје и по неки цитат неког мислиоца или свеца. Ако је завршио факултет, или је био бубалица, или је имао везу. Само такви уче из текстова Лазанског, само такви за Шешеља тврде да је натпросечно интелигентан.

Како најбрже да утврдите да ли је неки националиста зрео човек? Тако што му покажете текст Вука Драшковића, или концерт неког лудака из НДХ који се зове Томпсон. Ако се по томе суди, међу српским националистима мало је зрелих људи. Заиста, сви патриотски сајтови пренели су текст Вука Драшковића који је пре пар дана објављен у Данас-у у коме пише да Србија треба одмах да уђе у Нато. Тај текст је на патриотским сајтовима међу најчитанијим, са највише коментара, а већ су се јавили и они који су написали одговор Драшковићу, који шаљу поруке том умно поремећеном човеку. Само незрели људи толико пажње посвећују поремећеној личности каква је Вук Драшковић.


%d bloggers like this: