Срби имали боље болнице у “мрачном“ Средњем веку него данас

 

Инструмент за извлачење метака са сврдлом је седам милиметара дужи од сачуваног аналогног примерка који се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу

Историјска налазишта на ископинама манастира Светог Георгија у селу Мажићи код Прибоја, према ономе што је до сада пронађено и откривено и судећи по тврдњама стручњака, говоре да су Срби још у 12. и 13. веку радили најсложеније операције на људској лобањи и то врло успешно.

Сазнања говоре да су Срби много пре Немаца, савременије и успешније лечили људе, а доказано је и да је у манастиру Светог Николе Дабарског, који се налази у Прибојској Бањи, такоде постојало лечилиште. Археолог и директор Завичајног музеја у Прибоју Саво Дерикоњић рекао је Тањугу да је оно што је откривено заиста епохално – у манастиру је постојала болница, а у њој медицински инструменти, који се не разликују много од данашњих. Донедавно се мислило да је чувени турски путописац Евлија Челебија, који је боравио у манастиру у селу Мажићи 1620. године, претеривао у опису онога што је видео и затекао, али археолошки налази то све потврдују.

„Оно што смо открили заиста је епохално. Уз медицинске инструменте, претече данашњих хируршких инструмената који се много ни данас не разликују од ових савремених, пронашли смо остатке покојника истражујући до сада 165 гробова средњовековне некрополе и јасно утврдили да су код десетина њих вршени у 12. и 13. веку, али и касније, све до 18. века и паљевине манастира, врло сложени хируршки захвати, попут врло сложених операција на људској лобањи. Неки су лечени, а некима су видане ране након тешких битака и рањавања. Имамо доказе да су многи од њих живели након операција још годинама. Према нашим проценама, око манастирског комплекса је најмање две хиљаде скелета, а реч је углавном о онима који су ту лечени и оперисани“, навео је Дерикоњић у изјави Тањугу.

Само на простору једне сонде регистровано је више од сто скелета различите старости и пола. На тим остацима, посебно лобањама покојника, видљиве су операције, код једног је пронађено ливено бронзано дугме које највероватније припада 12. веку, као и два дубровачка денара из средине 13. века.

„Пронашли смо инструмент за извлачење метака са сврдлом, који потиче око 1520. године, овај инструмент из манастира Светог Георгија је седам милиметара дужи од сачуваног аналогног примерка који се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу. Затим, мали хируршки шестар из 15. века, и виљушку за ампутацију из 16. века. Оно што је за нас било заиста зачудујуће и епохалан проналазак су наочаре ленонке, какве је носио чувени Битлс Џон Ленон. Ове наочаре, као функционално помагало у операцијама, потичу из 15. века, са оквирима од профилисаног бакра и малим елипсоидним алкама за прихватање. Очигледно да је реч о најстаријим наочарама ленонкама“, истиче Дерикоњић.

Танјуг/ВасељенскаТВ

…

Достиника – прва престоница Србије

…

Ambasador Iraka u Srbiji Falah Abdulhasan Abdulsad za Danas povodom manifestacije Nedelja iračke kulture

Iračani imaju Vavilon, Srbi civilizaciju Vinče

www.danas.rs/iracani_imaju_vavilon_srbi_civilizaciju_vince

Мајмунисање

У Азотари, Галеници и РБВ на реду су хапшења чистачица, електричара и шофера.

>

20.03.2013. – 21:30

Vučić udara na mafiju!

Rezultati borbe protiv korupcije biće vidljivi već u narednih nekoliko dana, kad će biti uhapšeno na desetine odgovornih za malverzacije u „Azotari“, „Galenici“ i Razvojnoj banci Vojvodine, saznaje Kurir!

21. 03. 2013. – 07:58h

Inspektori Radne grupe Uprave kriminalisticke policije privode 12 osoba u nastavku slučaja Azotara, potvrdio je direktor policije Milorad Veljović. Među njima su jedan funkcioner HIP Azotare Pančevo i vlasnici i direktori nekoliko privatnih preduzeća, saznaje RTS.

Tužilaštvo ne zove Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića

Beograd – Tužilaštvo za organizovani kriminal odbilo je predlog odbrane bivšeg ministra poljoprivrede Saše Dragina da u istražnom postupku kao svedoci budu saslušani ljudi iz bivšeg državnog vrha – Boris Tadić, Mirko Cvetković, Slobodan Milosavljević i drugi… Ipak, imam dobru veru da će istražni sudija prihvatiti predložene svedoke, jer je ključno u ovom slučaju da je bukvalno reč o nalogu državnog vrha da se izmeni uredba i da se na taj način pomogne Azotari. Za bilo koju uredbu mora da postoji koalicioni dogovor, a Bajatović u svom iskazu i pominje da je na pomenutom sastanku i formalno potvrđeno da treba da se pomogne Azotari, kaže Draginov advokat Nikolа Nikolića Nikolić za Danas. On dodaje da sumnja u „dobronamernost Tužilaštva“, koje je saslušalo više desetina svedoka, ali odbija da se pozovu krunske ličnosti.

>

Такође, у случају АТП Војводина очекујте хапшење ауто-механичара. Неће сигурно да одговара наша маја. 

Растко Костић: ПАД АРКОНЕ

 

(…) Гoдинe 1997. нaшao сaм сe у Дaнскoj кao пoлитички избeглицa, и тoком пoкушaja aсимилaциje и прoблeмa сa идeнтитeтoм, сeтиo сaм сe oстрвa Ругeн нa Бaлтику. С oбзирoм дa у дaнскoj култури пoстojи извeснo, лaтeнтнo aнтислoвeнствo, пoкушao сaм дa oткриjeм његове узрoкe. Тaкo сaм пoчeo дa читaм књигe Сaксa Грaмaтикa, Aдaмa Брeмeнскoг, Хeлмoлдa, Луja Лeжea o тим дaвним дoгaђajимa. Испoстaвилo сe дa утeмeљeњe мoдeрнe дaнскe држaвe пoчивa нa слoму слoвeнскoг пaгaнизмa. Питao сам се затим збoг чeгa у нaшим шкoлама нeмa пoмeнa o прeдхришћaнскoj вери Слoвeнa. Сви други нaрoди Eврoпe – Грци, Романи, Гeрмaни, Скaндинaвци, Ирци и други – имajу oпштe знaњe o свojим прeдхришћaнским рeлигиjaмa. Чaк и ми у нaшeм шкoлскoм систeму учимo o њиховим, туђим вeрaмa и бoгoвимa; сви знaмo или смo чули зa Aпoлoнa, Зeвсa, Вeнeру, Мeркурa, Oдинa, Тoрa и тaкo дaљe.

Пoстaвљa сe међутим питaњe: штa je сa нaшим бoгoвимa? Пoчeвши дa читaм тe истoриjскe извoрe – прe свeгa дaнске, нeмaчке и ислaндске – изнeнaдиo сaм сe дa oни врлo подробно гoвoрe o стaрoслoвeнскoj пaгaнскoj рeлигиjи, дa oписуjу обреде, изглeд бoгoвa, биткe, као и сaмo уништeњe тe вeрe. Пoсeбнo ме је изненадило дa су пoслeдњи слoвeнски хрaмoви уништeни тeк крajeм 12. вeкa.

Штa сaм дaљe oткриo? Дa у нaшoj срeдини нe пoстojи књижeвнo-истoриjскo дeлo нити студиja пoсвeћeна пoстojaњу и нeстaнку зajeдницe зaпaдних Слoвeнa (Вeндa), тaчниje пaду Aркoнe, грaдa-тврђaвe нa oстрву Руjaн, пoслeдњeг пaгaнскoг хрaмa у Eврoпи, који се десио 1168. или 1169, и рушeњу и уништeњу свих тaмoшњих пaгaнских хрaмoвa. Тaкoђe сaм oткриo дa никo дo сaдa, кoликo je мeни пoзнaтo, ниje нa српски (или хрвaтски), нити нa jужнoслoвeнскe jeзикe уoпштe, превео глaвнe истoриjскe извoрe o тим дoгaђajимa. Зaтo сaм oдлучиo дa тo прeузмeм нa сeбe, књигом Пад Арконе или сумрак словенског паганизма.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/pad-arkone

Испод текста је коментар Момчила Селића (и овде из коментара издвајам):

(…) По свему судећи, све првотне религије Арја, у које спадамо и ми, Срби, биле су једнобожачке – да би се, ентропијски, временом разложиле у засебно светковање Божијих својстава разлучених у посебна божанства. Да су Лужичани, Љутићи и Бодрићи били ближи властитој искони, не би Тевтонци имали шта да им руше нити да им узму, осим земства – свим људима подареног на ограничено време.

Но, Растко Костић je у праву: када један народ изгуби ‘‘метафизичку’‘ основу свога постојања тада губи и све остало, слободу пре свега. ‘‘Метафизика’‘ међутим јесте што сама реч каже: ‘‘надфизика’‘, преношење поимања тварног на нетварно. Насупрот томе, Срби су одвајкада свето осећали као присуство живога духа а не као низ табуа, или оданост култовима. Веру као ‘‘закон’‘ међу нас донели су наши душмани, који је друкчије и не могу доживети. 

(…) Све те религије Моћи, насупрот хришћанства као вере љубави, мете су ‘‘инжењера људских душа’‘, како Стаљин беше називао културне прегаоце, књижевнике (фарисеје) који треба да нас одвоје од нашег духовног ‘‘тла’‘.  Попут Антеја, и нас треба задавити док се копрцамо у ништавилу помодности у којој Они веома добро битишу, одавно будући ‘‘зомбирани’‘.

Коначно, свето је свако место где има Људи, или бар свести да нисмо ми коначни пресудитељи било чега од важности. Острво Рујан нисам видео и верујем да није случајно изабрано за светилиште макар и једног палог вида наше старе вере, али наша одмазда према себи и нашим душманима мора бити осветљавање сваког несојлука истином, јединим путоказом ка Правди и Лепоти.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

Mnemosina, Leta i Lucifer

U Viminacijumu otkrivene grobnice

Histri

Aryan & Hyperborea

Душан Силни – пројекат Скопље 2014

Никола Збиљић: Вук је опустошио српски језик и стару књижевност

Knjiga: „Kosovo i Metohija – postmoderni geopolitički eksperiment“

 

U Viminacijumu otkrivene grobnice

Kostolac – Na arheološkom lokalitetu Viminacijum, na površinskom kopu „Drmno“ kod Kostolca proteklih dvadesetak dana nova otkrića svetskih razmera smenjuju se kao na filmskoj traci. Prvo su 6. juna otkriveni fosilni ostaci mamuta, drugog na ovoj lokaciji posle čuvene mamutioce Vike, a samo nekoliko dana kasnije još pet. U pitanju je prvo groblje mamuta na svetu kako kaže Miomir Korać, direktor Arheološkog projekta Viminacijum.

I dok se uzbuđenje oko ovog otkrića još nije stišalo, sa ovog arheološkog lokaliteta u četvrtak je obelodanjeno još jedno značajno otkriće, nedaleko od kostiju mamuta otkivene su na vrlo plitkom sloju nove grobnice sa zlatnim predmetima.

– Nismo očekivali da nađemo grobove na par stotina metara od nedavno pronađenih kostiju mamuta. U grobnicama smo pronašli zlatne predmete – perle, novčiće, vrlo lepe izrade – kaže Korać.

Nekoliko stotina metara odatle arheolozi su naišli i na objekat pravougaone osnove sa razuđenim prostorijama, čiju namenu još uvek ne mogu da definišu.

– Moguće je da se radi o delu sa radionicama koji bi asocirao na neku vrstu industrijskog modela. Vrlo je solidno građen, plitko, pa ćemo brzo moći da definišemo detaljnije šta je to ustvari – naglasio je Korać.

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/zlatni_nakit_i_predmeti_pored_groblja_mamuta.11.html?news_id=242835

>>>

Када би у Србији било више грађевинских радова, ко зна шта би све пронашли. Можда је на метар-два испод нас нешто вредно попут нафте или злата, можда и вредније од тога…

>>

Mnemosina, Leta i Lucifer

 

Душан Силни – пројекат Скопље 2014

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Крунисање цара Душана.

Дело славног чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје.

Aryan & Hyperborea

 

Airyana/ Airyan/ Airan/

.

The word “Aryan” is derived from the Sanskrit word ārya meaning ‘noble’.

Indo-Iranian ar-ya- descends from Proto-Indo-European (PIE) *ar-yo-, a yo-adjective to a root *ar „to assemble skillfully„, present in Greek harma „chariot“, Greek aristos, (as in „aristocracy„), Latin ars „art“, etc. Thus, according to this theory, an Aryan is „one who skillfully assembles„. Proto-Indo-Iranian *ar-ta- was a related concept of „properly joined“ expressing a religious concept of cosmic order.

 .

Arya and Anarya are primarily used in the moral sense in the Hindu Epics. People are usually called Arya or Anarya based on their behaviour. Arya is typically one who follows Dharmic principles. This is historically is applicable for any person living any where in Bharata Varsha or vast India.

 

The name Iran, Iranian is itself equivalent to Arya/Aryan, where Iran means “land of the Arya, and has been in use since Sassanid times. The Avesta clearly uses airya as an ethnic name (Vd. 1; Yt. 13.143-44, etc.), where it appears in expressions such as airyāfi; daiŋˊhāvō “Iranian lands, peoples,” airyō.šayanəm “land inhabited by Iranians,” and airyanəm vaējō vaŋhuyāfi; dāityayāfi; “Iranian stretch of the good Dāityā,” the river Oxus, the modern Āmū Daryā.

In the 18th century, the most ancient known Indo-European languages were those of the Indo-Iranians‘ ancestors. The word Aryan was adopted to refer not only to the Indo-Iranian people, but also to native Indo-European speakers as a whole, including the Armenians, Greeks, Latins, and Germans. It was soon recognised that Balts, Celts, and Slavs also belonged to the same group. It was argued that all of these languages originated from a common root—now known as Proto-Indo-European—spoken by an ancient people. The ethnic group composed of the Proto-Indo-Europeans and their modern descendants was termed the Aryans.

In 19th century physical anthropology, represented by some as being scientific racism, the „Aryan race“ was defined as the subgroup of the Caucasian (or Europid) race consisting of the native speakers of Indo-European languages descended from the original Proto-Indo-Europeans, that in modern times reside in Europe, Asian Russia, Anglo-America, Quebec, Southern South America, South Africa, Australia and New Zealand, in Armenia, in Iran, Afghanistan and Tadzhikistan, in Northern India (which in the 19th century included what is now Pakistan), Gujarat, Maharashtra, Eastern India (which in the 19th century included what is now Bangladesh), Nepal, and Northeast India, and in the Maldives and Ceylon.

 .

A genetic study in the year 2000 in Andhra Pradesh state of India found that the upper caste Hindus were closer relatives to Eastern-Europeans than to Hindus from lower castes.

.

The term Caucasian race (also Caucasoid, Europid, or Europoid) has been used to denote the general physical type of some or all of the populations of Europe, North Africa, the Horn of Africa, West Asia, Central Asia and South Asia. In common use, the term is sometimes restricted to Europeans and other lighter-skinned populations within these areas, and may be considered equivalent to the varying definitions of white people.

The concept of a Caucasian race or Varietas Caucasia was developed around 1800 by Johann Friedrich Blumenbach, a German scientist and classical anthropologist. Blumenbach named it after the Caucasian peoples (from the Southern Caucasus region), whom he considered to be the archetype for the grouping. He based his classification of the Caucasian race primarily on craniology. Blumenbach wrote:

Caucasian variety – I have taken the name of this variety from Mount Caucasus, both because its neighborhood, and especially its southern slope, produces the most beautiful race of men, I mean the Georgian; and because all physiological reasons converge to this, that in that region, if anywhere, it seems we ought with the greatest probability to place the autochthones (birth place) of mankind.

.

The South Caucasus is a geopolitical region located on the border of Eastern Europe and Southwest Asia also referred to as Transcaucasia, or The Trans-Caucasus.

Hyperborea

In Greek mythology the Hyperboreans were a mythical people who lived far to the north of Thrace. The Greeks thought that Boreas, the North Wind, lived in Thrace, and that therefore Hyperborea was an unspecified region in the northern lands that lay beyond the north wind. Their land, called Hyperborea or Hyperboria — „beyond the Boreas“ — was perfect, with the sun shining twenty-four hours a day, which – if true – suggests a possible location within the Arctic Circle.

The earliest extant source which mentions Hyperborea in detail is from Herodotus‘s Histories (Book IV, Chapters 32-36) written around 450 BC. However Herodotus recorded three earlier sources which supposedly mentioned the Hyperboreans, these included Hesiod and Homer, the latter of whom purportedly wrote of Hyperborea in his lost work Epigoni, „if that be really a work of his“. Herodotus also wrote that the 7th century BC poet Aristeas wrote of the Hyperboreans in a poem (now lost) called Arimaspea about a journey to the Issedones. Beyond these lived the one-eyed Arimaspians, further on there were gold-guarding griffins, and beyond these the Hyperboreans. Pindar, Simonides of Ceos and Hellanicus of Lesbos, contemporaries of Herodotus in the 5th century BC also all briefly described or referenced the Hyperboreans in their works.

The Hyperboreans were believed to live beyond the snowy Riphean Mountains which Homer first referenced in his Iliad (15. 171; 19. 358) or beyond the home of Boreas.

According to Pausanias:

…“The land of the Hyperboreans, men living beyond the home of Boreas.”

Homer placed Boreas in Thrace, and therefore Hyperborea in his opinion dwelled somewhere to the north of Thracian territory, perhaps Dacia. Sophocles (Antigone, 980-987), Aeschylus (Agamemnon, 193; 651), Simonides of Ceos (Schol. on Apollonius Rhodius, 1. 121) and Callimachus (Delian, [IV] 65) also placed Boreas in Thrace. Other ancient writers however believed the home of Boreas or the Rhipean Mountains sat in a different location. For example, Hecataeus of Miletus believed that the Rhipean Mountains sat adjacent to the Black Sea.Alternatively Pindar placed the home of Boreas, the Rhipean Mountains and Hyperborea all near the Danube. Heraclides Ponticus and Antimachus in contrast identified the Rhipean Mountains with the Alps, and the Hyperboreans as a Celtic tribe (perhaps the Helvetii) who sat just beyond them. Aristotle placed the Rhipean mountains on the borders of Scythia, and Hyperborea further north. Later Roman and Greek sources continued to change the location of the Rhipean mountains, the home of Boreas, as well as Hyperborea which supposedly dwelled beyond them. However all these sources agreed these all dwelled to the far north of Greece or southern Europe. The ancient grammarian Simmias of Rhodes in the 3rd century BC connected the Hyperboreans to the Massagetae and Posidonius in the 1st century BC to the Western Celts, but Pomponius Mela placed them even further north in the vicinity of the Arctic. In maps based on reference points and descriptions given by Strabo, Hyperborea, shown variously as a peninsula or island, is located beyond France and has a greater latitudinal than longitudinal extent. Other descriptions put it in the general area of the Ural Mountains.

From Wikipedia, the free encyclopedia

Нитков!

 

У НИН-у од 17. 12. 2009. године објављен је први део извода из књиге разговора са црногорским генералом Коминтерне који је ухапсио Дражу Михаиловића, који је био задужен за Голи оток… Недавно је изјавио „шта имам ја да се мирим са оним коме сам брата убио“. Нећу помињати његово име на овом месту пошто није тога достојан. Ово је део тог извода из НИН-а, у коме је наслов текста „Био сам бог“:

Са 27 година сте, дакле, из рата изашли као херој, добили чин генерала, били један од главних људи Удбе…

– Да се разумемо: био сам бог…

Какво је то осећање?

– Ух! Чудесно, интензивно… Али зна и да буде јако опасно. То је ствар карактера. Моћ лако опије и зачас вас претвори или у великог ниткова или у свеца.

Пратили сте суђење (Дражи Михаиловићу)?

– Јесам, наравно. Било је неких интервенција из иностранства да се Дражи Михаиловићу спаси глава. Чуо сам Тита када је рекао „Како да му сачувамо главу? Шта ће рећи Србија?“

Где је стрељан Дража Михаиловић?

– Не знам.

Како неко може извршити самоубиство (Андрија Хебранг у затвору после ИБ резолуције) обесивши се о непостојећи радијатор?

– Ако човек одлучи да се убије, не можете га у томе спречити.

На Голом отоку јесте била трећина невиних, али шта је са осталима? Александар Ранковић је рекао – половина невиних!

– Не, не… Управо се позивам на Ранковићеву изјаву: трећина невиних! Али, шта смо могли?? Са наше стране тамо нико није стрељан, мучен, злостављан… То је лаж… Затвореници су се међусобно сукобљавали, тукли, подметали, шпијали… Понижавали су једни друге и зато не желе о томе да говоре…

Додатак

11.01.2010.

Из интервјуа који је објавио загребачки српски недељник Новости са овим нитковом из Коминтерне који се још увек слободно шета Београдом као да је његов на срамоту свих српских официра преносим одговор на једно питање:

Тешко сте доживјели распад Југославије. Били сте огорчен противник Милошевића и његовог режима и јавно говорили о срамоти коју је рат донио, поготово о срамотном разарању Вуковара и Дубровника, о злочинима у БиХ. Како данас гледате на односе међу државама бивше Југославије?
– Тешко ми је пао распад Југославије, земље за коју сам се са својим друговима борио и за коју је изгинуло много дивних људи. Разбили су је националисти, међу којима најодговорнијим сматрам српске националисте. На челу тог националистичкога таласа политички је стајао Слободан Милошевић. И није му дошао крај све док најмоћније силе свијета нису одлучиле да га бомбардују. Многи ми замјерају на томе што јавно тврдим, а ја тврдим да те 1999. године није бомбардован народ у Србији и Црној Гори, него режим који је собом носио много зла. Лично сам се, кад је распад почео, ангажовао око стицања независности Црне Горе и њеном окретању модернизацији и будућности. Таква Црна Гора је сада реалност и то ми је драго. Што се тиче односа међу државама и народима бивше Југославије, волио бих да буду најбољи могући. Имамо много тога што нас веже, а једна од најважнијих повезница је заједничка борба коју смо водили против фашизма и стране окупације.

http://www.novossti.com/2010/01/jovo-kapicic-general-i-narodni-heroj/

Počelo je…

Barać – Vlast povlači pitanje poreza samo kada im se zamerite.

Rodić – Ovo je progon, hoće da nas spreče da izlazimo.
Dnevni list „Kurir“ u čiju je redakciju juče upala poreska policija i zapečatila prostorije u kojima se nalazi server, ipak, će se sutra naći na kioscima rekao je za „Borbu“ glavni i odgovorni urednik tog lista Rade Jerinić.

„Uprkos svim naporima poreske policije koja odbija da nam pokaže original naloga za pretres prostorija sutra ćemo biti na kioscima. Policija je upala u prostorije i sve vreme odbijala da pred okupljenim urednicima, novinarima i predstavnicima nekih političkih partija, koji su došli u redakciju, pokaže original naloga za pretres“, rekao je Jerinić, napominjući da će redakcija istrajati u nameri da proveri na osnovu čega tačno je policija došla.

Kako je saopšteno iz redakcije „Kurira“, posle više od 110 dana kontrole u prostorijama u Vlajkovićevoj ulici, deset poreskih policajaca je došlo u firmu Radisava Rodića i odgovornim licima dostavilo sudsku naredbu dežurnog istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu sa nalogom za pretres prostorija „Pravno ekonomskog instituta“, koji je u istoj zgradi. Redakcije su od nadležnih tražile da se serveri hitno otpečate jer nisu vlasništvo „Pravno ekonomskog instituta“ d.o.o. Beograd, niti pravnih lica pobrojanih u sudskoj naredbi kojom je naložena i odobrena zaplena imovine isključivo tih nabrojanih pravnih lica.

„Server baze podataka kao i glavni internet link koristi više od 20 preduzeća u objektu u Ulici Vlajkovićeva broj 8, a ona nisu predmet kontrole i zaplene imovine na osnovu naredbe Četvrtog opštinskog suda“, saopštila je redakcija.

Prema tvrdnjama rukovodećih ljudi u tom listu, ulaskom poreznika je „učinjen prvi korak da se zaustavi izlaženje ‘Kurira’ i pokazana je prava namera koja se prikriva fingiranim ‘utajama’ poreza“.

U saopštenju koje je dostavljeno medijima, list optužuje vlast i „ministra“ za koga tvrdi da je direktni „nalogodavac“, kako kažu, progona Radisava Rodića i njegovih preduzeća.

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać kaže za „Borbu“ da još nije potpuno jasno da li je ulazak poreznika i policije u „Kurir“ isključivo u vezi s eventualnim finansijskim proneverama osnivača lista ili je, pak, prvo postupanje u skladu sa novim Zakonom o informisanju.

„Šta se dešava sa ‘Kurirom’ još ne znamo. Ali, ono što znamo i što je svima jasno je da državni organi ne rade dobro svoj posao. Ne poštuju se zakoni, niti se redovno sprovode. Postupa se po partijskim nalozima“, rekla je Baraćeva za „Borbu“.

Ona je podsetila na neblagovremene reakcije poreskih organa u prošlosti i zapitala se kako je moguće da je država dopustila tolika poreska dugovanja. Ona je zaključila da vlast prelazi preko dugovanja sve dok ima interes.

„Postavlja se pitanje zašto država tako dugo dopušta da neko posluje uz finansijske malverzacije, kako to da država dopušta da neka velika preduzeća ne plaćaju porez. Takođe, kako to da vlasti svaki put kad im se neko ko ima novac i bilo kakav uticaj zameri povlače pitanje utaje poreza. Pa što redovno ne vode računa o tome ko plaća porez, pa to im je zakonska obaveza“, objašnjava Baraćeva.

Ona podseća na slučaj Karića.

„Niko uopšte nije kontrolisao poslovanje Karića sve dok se nisu zamerili nekima u vlasti“, navela je ona i dodala da je jasno vidljivo koliko „institucije u Srbiji nisu nezavisne“.v „Dovoljno je reći da budžetska inspekcija pravi svoj plan rada konsultujući se sa ministarstvom finansija i tako redom. O nezavisnosti rada kontrolnih organa u Srbiji nema ni govora. Sve kontrolne institucije se formiraju koalicionim dogovorima“, tvrdi Baraćeva.

——————-

Socijaldemokratska unija smatra da odluka Vrhovnog suda Srbije da se zabrani distribucija knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića – izvod“ i kazni izdavača JUKOM predstavlja opasan pravni presedan i grubo kršenje normi demokratskog društva.

„Odlučujući se da sudskom odlukom zabrani citiranje javnih izjava i tekstova, Vrhovni sud je u osnovi uveo cenzuru koja traži da sam autor odlučuje kako da bude navođen. Ovaj presedan u potpunosti će sprečiti javnu kritiku jer više niko neće biti u mogućnosti da navodi šta zamera nečijim javnim izjavama“, stoji u saopštenju unije.

U saopštenju se, takođe, kaže da je Tijanić dobio pravnu zaštitu koju ni najveći diktatori u dvadesetom veku nisu imali.

„Time je Aleksandar Tijanić dobio pravnu zaštitu koju ni najveći diktatori u dvadesetom veku nisu imali. Drugim rečima, od danas u Srbiji možete citirati dalaj lamu ili Severinu, ali ne i izjave direktora Radio-televizije Srbije“, navodi se u saopštenju.

Miljenko Dereta, predsednik Građanske inicijative, smatra da presuda Vrhovnog suda Srbije, osim što ugrožava slobodu mišljenja i govora, ugrožava i naučni rad.

„Da li to znači da ćemo sada za svaki citat da tražimo dozvolu autora“, pita se Dereta.

————————–

BORBA, 17.09.2009.

Histri

BHAGAVAD-GITA

Pesma o božanstvu

 

 

 

Ardžuna sumnja i pokazuje slabost pred bitku

(skraćen razgovor između Krišne i Ardžune)

 

 

Ardžuna: ’’Kako mogu, o, Madhusudana, da napadnem Bišmu i Dronu u bici, koji su dostojni časti, o, Varisudana. Za mene bi u istini bilo bolje da jedem prosjački hleb na ovome svetu nego da ubijam visokouvažene učitelje; kad ubijem svoje učitelje, ja ću uživati ovde bogatstvo i ljubav – zadovoljstva umrljana krvlju.’’

 

Krišna: ’’Ti oplakuješ one koje ne treba oplakivati, mada tvoj govor može da bude razuman; pravi mudraci ne žale ni za živim ni za mrtvim. Ja sam oduvek postojao, oduvek si ti sam postojao i svi ovi vladari i uvek ćemo u budućnosti svi zajedno postojati. Kao što Stanovnik tela (čovečiji duh) prolazi kroz detinjstvo, zrelo doba i starost u ovom telu, tako isto on prelazi u nova tela. Mudrac se nikada ne vara u tome. Samo dodiri čula stvaraju hladnoću i toplotu, zadovoljstvo i bol, no oni dolaze i prolaze, nepostojani su: podnesi ih hrabro, o, Bharata! Nebiće ne može da postane biće, biće ne da bude nebiće; razliku između ovog dvoja znaju oni koji vide istinu. Znaj da je ono što prožima vasionu nerazorivo; niko ne može da uništi ovo nepromenljivo Biće. Prolazna su ovo tela, večito je ono što oživotvorava; ono je nepropadljivo, neizmerno, stoga se bori, o, Bharata. Ko misli da može ubiti ili da je neko ubijen, ne zna istinu: niko ne može da ubije, niti je iko ubijen! Ništa se ne rađa i ništa ne umire, ništa nije u vremenu postalo, niti će u budućnosti postati!

Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš, uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o, Kuntin sine, i odluči se za borbu.

Tvoja dužnost je da radiš, a nikako rezultat rada; neka nikada lična korist ne bude pokretač tvoje aktivnosti, ali nemoj nikada pasti u neaktivnost. ’’

 

Ardžuna: ’’Ako misliš da je saznanje više od akcije, o, Krišna, zašto me teraš u ovo strahovito delo?’’

 

Krišna: ’’U ovom svetu postoji dvostruka staza: jedan se put zove sankia i postiže se saznanjem; drugi put je karma joga i postiže se akcijom. Nijedan čovek ne može dostići odricanje od dela uzdržavanjem od rada, niti može da postigne savršenstvo odricanjem od aktivnosti.

Ko obuzdava svoja čula, a sedi misleći svojim umom na čulne utiske, duševno je obmanut i licemer. Istinski je viši onaj čovek, čija su čula pod umnom kontrolom, a radnim organima vrši nesebično karma-jogu, o, Ardžuna. Stoga vrši svoju dužnost, jer je radinost viša od neradinosti; bez rada nije moguće ni održavanje tela… No za onog čoveka koji nalazi blaženstvo u Atmanu i koji je zadovoljan i radostan u Atmanu, za takvog čoveka ne postoji više nikakva dužnost. Njega se više ne tiče šta se u svetu radi ili šta se ne radi, niti on ima ikakav interes u svima živim bićima. Stoga vrši uvek svoju dužnost koju moraš izvršiti, ali nesebično, jer čovek koji vrši svoje dužnosti nesebično dostiže Najvišeg.

Što god jedan veliki čovek radi to isto rade i ostali ljudi; što god on postavi kao načelo, ceo svet se tome pokorava.’’         

 

Ardžuna: ’’Pa šta je to, o, Varšneja, što podstiče ljude mimo njihove volje –takoreći silom – da čine greh?’’                                                     

 

Krišna: ’’To su želja i gnev, postale iz strasti, koja je sveproždiruća i zločesta; znaj da je ona tvoj neprijatelj. Kao što je vatra obavijena dimom i ogledalo pokriveno prašinom, a fetus obavijen matericom, tako je ovaj svet obavijen ovom energijom. Znanje mudraca je obavijeno ovim njegovim večito nepromenljivim neprijateljem – u obliku želje – koji je neutoljiv i nezasit. Njegovo je sedište u čulima, umu i razumu; pomračujući znanje kroz čula, on opsenjuje Stanovnika tela (Duh). Stoga, pošto savladaš čula oslobodi se ovog grešnog neprijatelja koji razočarava znanje i razboritost. Kažu da su čulni instrumenti visoki; um je viši od čula; razum je viši od uma, ali je najviši Atman. Tako, znajući da je Atman – Apsolutni Duh – viši od razuma, savladaj sebe sopstvenim silama i uništi tog promenljivog neprijatelja, koga je teško pobediti, o, Mahabaho!’’

 

Ardžuna: ’’Želim da saznam, o, Mahabaho, suštinu samopouzdanja i uzdržavanja, o, Hršikešo, ukrotitelju Kešina.’’

 

Krišna: ’’Čovek ne treba da se uzdržava od prinošenja žrtava, davanja mislostinje i askeze, ali treba da ih vrši istinski; žrtva, davanje milostinje i askeza očišćuje mudraca. No i ova dela treba vršiti odbacivši privrženost i nagradu; ovo je moje odlučno i najviše učenje, o, Parta. Ali nije celishodno odreći se zakonom propisanih dužnosti; odricanje svojih dužnosti iz puke zaslepljenosti pripada mraku. Ako se neko uzdržava od vršenja svojih dužnosti usled straha od fizičkog bola, njegovo uzdržavanje ima osobinu radžas i ovim odricanjem ne dobija nagradu. A kada čovek ispunjava jedno propisano delo smatrajući to kao svoju dužnost, a nije vezan za svet i nagradu, takvo se uzdržavanje zove satvam, o, Ardžuna. Ko ne izbegava neprijatne dužnosti, a ne naginje prijatnim dužnostima, znači da je prožet osobinom satvam, da je prosvetljen, oslobođen sumnje i da je sanjasi. Jer dokle god je čovek vezan telom, ne može potpuno napustiti aktivnosti; no onaj koji se odrekne svakog ploda rada zove se sanjasi.’’

 

 

BHAGAVAD-GITA

Pesma o božanstvu

Čigoja štampa, 2005.

 

 

‘’Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme’’

Vladeta Jerotić

‘’O strastima’’

SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.

Isak Sirin (VII vek)

Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam, koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija, slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca „i neba i zemlje“, što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u kosmosu.

Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega „vidljivog i nevidljivog“, Onaj, koji prema rečima proroka Isaije „pravi svetlost i stvara mrak“ (45, 7), onda, nije ispravno pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo, možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo ovaj svet „najboljim od svih mogućih svetova“, osećajući se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju, projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i istoriju.

(…) Kako bi trebalo razumevati pojam „strast“ kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa „sedam smrtnih grehova“, poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja, zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal, osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju („volja za smislom“ Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.

Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica „pada u greh“, ili, što mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz „praha zemaljskog“ i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su „telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje“ onda je dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na „korist i uspevanje“? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!

(…) Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na „korist i uspevanje“, kada u ljubavi, u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da „od dvoje načine jedno“. Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na „rajsku ljubav“ Adama i Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Božiju zapovest o „rađanju i množenju“.

‘’Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme’’

Vladeta Jerotić,

Ars Libri, Beograd, 1998.

 

 

 

 

 

 

ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

             Да ли у почетку беше само Логос? Може ли (Анима) Ерос бити одвојена од (Анимуса) Логоса? Да ли Логос ствара Ерос? Да ли Ерос ствара Логос? Јин и Јанг чине Једно, чине Тао. Јин и Јанг производе Три блага. Ако у “почетку“ (уместо узрок-последица, ми мислимо феномен-смисао) беше Звук, музика је језик божанства. У музици осећамо оно што квантна физика на субатомском нивоу не може да растумачи, оно што молекуларна биологија не може да повеже – област Ероса. Музику чине ноте, ноте припадају области Логоса. Какав је то човек који се кроз живот води само разумом или само емоцијама? Који раздваја срце и ум, душу и тело? Таоисти кажу да на свом врхунцу Јанг уступа место Јину. Хришћани: ум (разум) води, вера (срце) ослобађа. Муслимани кажу да Прва интелигенција садржи Принцип који је успоставља, али чије основе не може спознати. У почетку беху Логос и Софија…

За жене важи мишљење да над њима владају њихове емоције и нагони, па тек онда разум, ако нека до тога дође. Но, колико је таквих мушкараца? Мушко начело влада свешћу и интелектуалном интелигенцијом, женско начело влада несвесним и емоционалном интелигенцијом. По многима постоји само једна интелигенција. Мушко начело рационализује, женско начело води у непознато.

Мушкарац је окренут уређивању спољњег света, обликовању материје. Жена се првенствено занима за људске односе, за обликовање унутрашњег бића. Истовремено, жена је та која је окренута животу, материји, док мушкарац бежи од живота у трансцедентни свет. Често мушкарац зна да буде већи сањар а жена прагматичнија у свакодневници. Има много жена које су велике личности, и много безличних мушкараца. Оваквих парадокса има на стотину.

Емоција је један од главних извора свести. Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане. Мисли су приватне, емоције су јавне. Мисао је лична, емоција је безлична.

“Потреба за равноправношћу чини жену агресивном и приморава је да се такмичи. Жена копира мушкарца, али потенцијал њене чисто женске емоцијоналности се троши, и она ризикује да због тога изгуби своју природу… На жени је да промени правац мушке ревности која тако често и све више и више иде у профанацију тајне и одрицања од духовних вредности…“ – Павле Евдокимов, Жена и спасење света

“Мушкарац мора да се одрекне своје аутоеротичне жеље која захтева сваки пут када се његова сексуалност надражи, а жена, којој ласка лакоћа са којом осваја мушкарца, свог самољубља које је нагони да потчињава људе…“ Естер Хардинг, Мистерије жене

Зашто је човек двополан? Да ли је полност нормална или ненормална? Небеско психичко дете путем физичког односа мушкарца и жене који су од крви и меса постаје физичко, телесно дете у мушком или женском роду – у круг, бесконачно? Да ли је психичко дете полно? Да ли стање-време у коме “све тече“ искључује стање-време “вечне непролазности“ и обратно?

Личност у којој се одиграва Оваплоћење (сједињење човечанског и божанског, прелазак архетипа Богочовека у историјску реалност), свесна је јединства и разлика између Анимуса (Логоса) и Аниме (Ероса). У хришћанској религији Свети Дух се повезује за женском духовношћу, сама црква, и њено аскетско мушко свештенство које је темељ и кров цркве, схвата се као Невеста која чека свог Мужика (Христа).

Месец добија и преноси светлост са Сунца, жена је место оваплоћења вредности коју мушкарац ствара (Земља је женског рода). Ко је онда крив за пад у грех, Адам или Ева?

“Познајемо онолико колико волимо“ каже свети Августин. Пророк Халила Џубрана каже: “Немојте мислити да можете усмерити путеве љубави, јер љубав, ако јој се учините вреднима, усмериће ваше путеве.“ Лав Шестов поручује да се “о суштини може и не размишљати“. “Бог је љубав“ каже апостол Павле.

“У Христу нема ни мушкарца ни жене…“’

наставиће се…

                          

Mnemosina, Leta i Lucifer

                    Od trenutka kada su se, u poznatoj nam istoriji, Sloveni pojavili na Balkanu, među svim Južnim Slovenima postoje jake krve veze. Po nekim procenama u mešovitim brakovima za vreme Jugoslavija rođeno je preko osam miliona dece. To je samo dvadeseti vek u pitanju.

                           Zamislimo svet u tridesetšestom veku posle Hrista a petnaestom od kataklizme koju je preživeo mali broj ljudi. Nema više sećanja na vreme pre kataklizme. Arheolozi otkrivaju groblje na kome su sahranjivani komunisti, sa petokrakama na nadgrobnim pločama. Malo dalje neke knjige sa temom marksizma i diplomatsku prepisku između SFRJ i Finske. I u knjigama i u prepisci se pominju samo Jugosloveni i SFRJ. I opet, igrom slučaja, negde daleko pronađe se još neki predmet koji asocira na SFRJ i Jugoslovene. Arheolozi i istoričari će ispravno zaključiti da su tu živeli Jugosloveni. Ako bi neko, nekako, počeo da razvija teoriju da su tu živeli i neki drugi narodi, poput Srba i Hrvata, naučna zajednica bi ovakvog drznika teško satanizovala.

                           Da se seoba pod vođstvom Čarnojevića dogodila hiljadu godina ranije, kolike su šanse da u toj novoj zemlji posle nekog vremena živi pleme, ili narod, Čarnojevića? Ne nalazimo li često primere da su po imenima vladara, vladarskih porodica i plemena, klasa i kasta, narodi dobijali imena? Negde po toponimima i hidronimima, negde po imenima gradova. Negde su i prekrštavani zbog imperijalnih ciljeva, a negde su neki narodi dobili ime (nama je ostalo to ime poznato) preko izgovora imena tog imena na jeziku nekog drugog naroda? O kolikoj se konfuziji radi govori primer Herodota koji u svojoj Istoriji piše kako je velika zemlja Skita i kako je to veliki narod, pa pominje Skite-helene, Skite-stočare, itd. A na drugom mestu piše kako su Tračani najbrojniji narod na svetu (uz Induse), a Trakija zauzima prostor (deo) današnje Bugarske.

                           Istorijski podaci koji govore o prisutnosti Etruraca, etrurskih proroka, u Rimskoj imperiji (i na Balkanu), dosežu do šestog veka naše ere. U tom veku se Sloveni pojavljuju na Balkanu. Etrurci su sebe zvali Raseni. Etrurci su poznati kao najstarije klasno društvo koje je postojalo na Apeninskom poluostrvu. Etrurska civilizacija, po procenama, nastaje posle ’’Trojanskog rata’’. Negde sredinom drugog milenijuma pre nove ere. Država se prostirala oko četiri grada. Po jednoj teoriji Etrurci su poreklom Tirseni, gusari došli iz Male Azije. Po drugima, došli su iz Panonije i sa Balkana. Teško je pretpostaviti da su gusari stvorili tako visoku kulturu, organizovanu državu, da su izvršili dominantan kulturni i verski uticaj na Latine/Rimljane, da su predali i pismo… Etrurska kultura je u temelju rimske civilizacije. Mitološka slika Etruraca i Grka ima istu kulturno-istorijsku osnovu.

                           Hetitsko carstvo trajalo je do jedanaestog veka pre nove ere. Nastajalo je, otprilike, od četvrtog milenijuma pre nove ere. Hetiti su narod indoevropskog porekla, hetitski jezik je indoevropski jezik. Ne zna se da li su Hetiti u Malu Aziju došli preko Balkana ili Kavkaza. U jednom trenutku su bili moćnija sila od Egipta. To nisu bili u odnosu na narode sa Balkana. Imali su državu i vojsku milenijum pre pojave Grčke i Rima.

                           Vinčanska civilizacija je zauzimala prostor od Skoplja do Budimpešte, od Sofijskog polja do reke Bosne i Crne Gore. Postoji u periodu od šestog milenijuma do trećeg milenijuma pre nove ere (5 300-3 500 g.p.n.e.). Vinčanci su, možda, imali i svoje pismo. Razvijali su se kao autohtona balkanska kultura na temeljima neolitske Starčevačke kulture i mezolitske kulture Lepenskog vira. Imali su razvijenu metalurgiju i rudarstvo. Arheolog Miljana Radivojević je putem svog magistarskog rada rađenog u Londonu dokazala da je metalurgija nastala na Balkanu (rad je priznat na najvećem svetskom skupu arheologa u Vankuveru ove godine). Vinčanci su poznavali i brojeve, što ne čudi jer u arhitekturi Lepenskog vira ima matematike (9 000 g.p.n.e. na ovamo). Vinča je bila kulturno i civilizacijski najrazvijenija civilizacija te epohe.

                           U poslednjih četiri hiljade godina na prostoru od Male Azije preko Balkana i Podunavlja do Apenina i Alpa živeli su: Etrurci, Hetiti, Pelasti, Heleni (Dorani, Jonjani i Eolci), Galati, Trojanci, Veneti, Iliri, Skiti, Sarmati, Makedonci, Tračani, Mezeji, Geti, Tribali, Reti, Histri, Liguri, Sardi, Sabinjani, Oski, Japigi, Mesapi, Kelti, Panoni, Mezi, Dardanci, Dačani, Peonci, Italici, Jazi, Skordisci, Singini, Panoni, Mezi, Rimljani, Anti, Goti… do današnjih Slovenaca, Hrvata, Srba, Bošnjaka, Albanaca, Bugara, Rumuna, Vlaha, Roma, Makedonaca, Grka, Turaka, Mađara… U suštini, na Balkanu dominiraju Sloveni, Grci i Rumuni (Romani). U poslednjih hiljadu godina na Balkan su se doselili Turci i Tatari (ugrofinska plemena i albanska plemena, dok su Bugari sada Sloveni).

                           Za Pelaste se pretpostavlja da su starosedeoci na prostoru Grčke. Oni su se utopili u helenska plemena koja su došla sa severe, najmanje sa Podunavlja. Jedno od Helenskih plemena zvalo se Dorani. Ime su dobili po Doru, sinu Helena, unuku Deukalijona, praunuku Prometeja (postojao je i prorok Helen, sin Prijama i Hekabe, vladara Iliona, saborac Hektora). Deukalion je jedini preživeo potop koji izazvao Zevs i tako spasao ljudski život. Po drugoj legendi od Deukaliona je nastao muški rod, od njegove supruge Pire je nastao ženski rod. Sve ove legende nastaju mnogo pre nego što je počet jevrejski Stari zavet da se piše. Zevs je bio bog pelaškog plemena i imao je u Epiru, u Dodoni, svoje proročište. U Delfima se javljao preko Apolona (Apolona nalazimo i u Panoniji). Vekovima kasnije, Orfici (ime dobili po tračkom pesniku Orfeju) u grčki život uvode kajanje i askezu, pevaju himne Zevsu… Heleni Makedonce, Ilire i Tračane smatraju varvarima. Aleksandar Makedonski, Makedonac, uz pomoć Ilira i Tračana helenizuje Aziju i severnu Afriku. Vekovima su u Grčku stizali darovi koji su Grke radovali, iz prapostojbine, (mitske) Hiperboreje.

                           Arheološko nalazište Kale kod Bujanovca na jugu Srbije datira iz dvanaestog veka pre nove ere. U ovom gradu se luksuzno živelo od četvrtog veka pre nove ere do drugog veka nove ere. To je najjužnija tačka u kojoj je zabeleženo prisustvo Kelta iz doba Filipa Makedonskog. Kočanska kotlina i ikone iz Vinice u Makedoniji pokazuju visok umetnički i religiozni nivo koji su posedovali ljudi koji su širili hrišćanstvo u četvrtom veku nove ere. Ova dva nalazišta obuhvataju prostor u kome su rođeni Aleksandar Makedonski i Konstantin Veliki. Tu se gradi Justinijana Prima kasnije. Vidimo da je život bio dinamičan, bogat i kulturno veoma sadržajan u ovih deset vekova. Posle dolazi hiljadugodište vizantijske civilizacije, pa vreme slovenske i turske (islamske) civilizacije, pa srednjeevropske civilizacije (austrougarski uticaji), do naših dana kada se na sve ovo mogu dodati uticaji koje proizvodi globalizacija. Može se reći da se na ovom prostoru život neprekidno razvija već više od dvanaest hiljada godina (u Dalekoj Aziji su opstala sećanja na dolazak Arijevaca od dve hiljadite godine pre nove ere). Argonauti su plovili Dunavom i Savom. Skordiski savez trajao je od trećeg veka do prvog veka pre nove ere. U periodu Dioklecijana, Galerija, Kostantina, i Justinijana ’’srce Rima’’ su bile Ilirija, Mezija, Dacija i Dardanija. Na Balkanu je rođeno 30 rimskih imperatora. Od toga 17 na prostoru Srbije. Najpoznatiji gladijator Rima je poreklom iz Mezije. Predvodnik najveće bune robova u istoriji Rima rođen je kao slobodni Tračanin oko 120. godine pre nove ere. U 19. i 20. veku Balkan je svetu podario Nikolu Teslu, Nikosa Kazancakisa, Rudolfa Štajnera, Eneža Joneska i mnoge druge velikane. Slovenski kalendar je za više od hiljadu godina stariji od jevrejskog kalendara. Sada je 7 516. godina po slovenskom kalendaru (na Atosu je nekada bilo svetilište Apolona, u početku su se u Svetoj Gori koristila stara skitska monaška pravila).

                           Kako su Sloveni za par stotina godina koliko su postojali na istorijskoj sceni uspeli da zauzmu najveća prostranstva Evrope i postanu najmnogoljudniji narod Evrope? Kako su Sloveni tako brzo postali dominantno stanovništvo na Balkanu koje odmah opseda Solun i Carigrad, gradi naselje u podnožju Olimpa, Sloven postaje patrijarh u Carigradu, a Ćirilo i Metodije tako brzo i efikasno opismenjuju (novo pismo ili neka reforma postojećeg?) Slovene? Kako su tako brzo nestali toliki narodi koji su hiljadama godina naseljavali Balkan? Šta je narod do Francuske revolucije, a šta nacija posle Francuske revolucije? Kako se hrišćanstvo tako brzo širilo na Balkanu od samog početka?

                           Šta bi bili, kada bi se u budućnosti profilisali kao narod, Dalmatinci ili Sandžaklije? Kako bi objasnili poreklo svog jezika? Kako je nastao engleski jezik? Poreklo Slovena se, danas sve više, vezuje za Venete, kao i poreklo slovenskog jezika. Ili su Veneti Sloveni?

                            Nekada se verovalo da poreklo svastike vodi iz Indije, danas se zna da svastika vodi poreklo (najmanje) iz Vinče. Mi ne znamo gde je Troja i da li je uopšte postojala. Za sada se veruje da je nađena u Maloj Aziji, ali pravo ime Troje je Ilion, koji je po legendi osnovao kralj Dardan, a Dardanija nije u Maloj Aziji. Za Trojanski rat se pretpostavlja da se dogodio između trećeg i prvog milenijuma pre nove ere. Helenska civilizacija nastaje od 1200 godine pre nove ere. Tada nestaje Kritska civilizacija. Poreklo Krićana nije utvrđeno. To je bila razvijena civilizacija u drugom milenijumu stare ere. U Homerovim spisima se kaže da su Heleni ratovali protiv Trojanaca. U 20. veku u holivudskim filmovima Spartanci ratuju protiv Trojanaca.  

                           Krajem drugog milenijuma pre nove ere u Palestinu upadaju jevrejska plemena. Ta oblast je bila naseljena Hanancima i Huritima. Od dvanaestog veka pre nove ere tu oblast naseljavaju Filistinci, ’’pomorski narod’’, po kojima su Grci tu zemlju nazvali Palestina. Tu su živeli i Feničani, koje su Grci zvali Filistejci (a koji su sebe zvali Sidonci, po gradu Sidonu), mogući praoci današnjih Palestinaca, koji su, navodno, alfabetsko pismo preneli Grcima. Nastanak jevrejske države i nacije ide od dvanaestog veka pre nove ere do danas. 

                           Egipatska civilizacija je trajala od četvrtog milenijuma, ali se Egipat kao država etablira u drugom milenijumu pre nove ere. Mesopotamija, odnosno, Sumerija, nastaje od četvrtog milenijuma pre nove ere. Istorija kineske civilizacije ide od trećeg milenijuma pre nove ere. Iran znači – zemlja Arijevaca. Arijevci su ovu teritoriju naselili u drugom milenijumu pre nove ere.