Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.

Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.