Никола Варагић: Довиђења до ослобођења

Никола Варагић

Да ли је Србија окупирана, полуокупирана или слободна држава?

Један део територије Србије је војно окупиран, сецесионисти су прогласили независност 2008. године, а део међунароне заједнице признао је ту лажну државу, иако је званично, са правне стране, покрајина Косово и Метохија под ингеренцијом УН и део Србије. Али од  2012. године стање је још горе, Срба је све мање на КиМ и не поштује се Резолуција 1244.

Што се тиче остатка Србије, она је под културном и економском окупацијом. Грађани се апсолутно ништа не питају, све одлуке доносе велике силе, тајне организације и крупни капитал (наднационалне корпорације). Спроводе се интереси страних држава, уништава се српска култура, одузимају се природни и привредни ресурси, српски народ полако нестаје.

Пред камерама, сви глуме да је Србија суверена и демократска држава. У стварности један део Србије је под војном окупацијом НАТО држава и албанских националиста који желе да створе Велику Албанију, а цела Србија под културном и економском окупацијом. Да ли је то истина, или није истина? Да ли је Србија колонија, или независна држава?

Свака странка, која је била или је сада у власти у Србији, само спроводи интересе великих сила и наднационалних корпорација. Да се не враћамо много у прошлост, буквално нико ко је био на власти после 2000. године није пружио озбиљан отпор Империји, а посебно после убиства Зорана Ђинђића. Империја никог ко није њен не дира, све док није опасан по власт или не дође на власт, а неће да спроводи наређења Империје.

Кад неко са неке маргине, без велике подршке грађана, преко интернета, из фотеље, води борбу против окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе. Кад се опозиција бори за власт у окупираној држави, а не бори се и против окупације и окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе.

Дакле, истина је да држава Србија није слободна, суверена, демократска држава. У држави постоје неке оазе слободе које још увек нису окупиране, у народу има довољно оних који знају шта је истина (и боре се против окупације, свако на свој начин – у културном рату тако што пишу ћирилицом, а у економском тако што развијају домаће компаније и купују домаће производе, итд.), да може да се каже да у народу још увек има довољно храбрих и слободних људи, бораца за слободу, али таквих људи нема у власти, држава је окупирана.

У Србији се ништа неће променити док се не појаве људи који су спремни да се суоче са истином и да се жртвују за слободу, за свој народ, за опште добро. Они лично, а не народ. Режим и Империја не дозвољавају таквима да се пробију, а чим ојачају и добију подршку народа, Империја и режим такве прогони, хапси или убија. Можда због тога толико дуго немамо праву опозицију? Ко сме, кад то зна, да уђе у политику и да спроводи у дело оно што је говорио док је критиковао власт, или опозицију, док није био претња окупатору?

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија. Али, како да се Београд, односно, Србија без Косова и Метохије, ослободи културне и економске окупације ако нико нема храбрости да се супротстави Империји, суштински, а не само вербално и из опозиције или фотеље?

Затим, није довољно ни да су лидери спремни да се лично жртвују, а не да жртвују народ, као скоро сви лидери до сада. Морамо да створимо систем и јединство тако да никад све не зависи од једног човека, или мање групе људи, јер ако непријатељ убије лидера српског народа, народ остаје обезглављен и ко зна колико је времена потребно да прође да се опет појави неки такав лидер. Зато нова елита не сме да гради култ личности, него систем да први буде само први међу једнакима тако да сваки државни функционер одмах има замену ако буде убијен, а цео народ увек јединствен и увек уз такву власт.

Кад бисмо имали такву елиту, такав систем и такво јединство у народу непријатељу остаје само да уведе санкције и блокаде, или да војно нападне целу државу и да учини геноцид над српским народом. Или да се преда и одустане од окупације Србије.

Да би се ово последње догодило, мораш да будеш спреман за оно прво – за жртвовање, за дугу и напорну борбу, да трпиш претње и увреде, санкције и неправде, да издржиш све то и опстанеш у тешким условима, живећи скромно. Сад је питање колико је Срба спремно за такву борбу. Колико Срба је спремно да се бори за Косово и Метохију, ако то значи да ће имати мањи животни стандард, да неће моћи да купе нов ауто и иду на море у неку другу државу, или да неће моћи да послују из Србије са НАТО државама неко време?

Чак и кад би Србија била демократска држава, узор свим осталим државама у свету што се тиче владавине права и поштовања људских слобода, ако и даље жели да буде суверена и православна држава, Србија би била на удару Запада. Можда то не би била војна агресија, можда ни санкције, али би свакако постојао велики притисак и медијски рат.

Србија се неће ослободити тог притиска све док нема довољно оних који су спремни са тим да се суоче и да истрпе све што је потребно да се истрпи. Они који су на власти морају да деле судбину народа, а народ не сме да руши власт која је под ударом Империје само зато што су лоши услови живота због притиска Империје, сви морају да буду скромнији и да трпе притисак. Некад је довољно само мало стегнути зубе и тај притисак нестаје, нема више окупације. А некад је то маратонска борба и потребно је много жртава и трпљења.

Морамо бити спремни на све и само ако смо спремни на све можемо ослободити Србију и живети као слободни људи у слободној држави. И морамо да имамо савезнике. Патриота би рекао да је данашња Белорусија исто што Србије деведесетих. Али зашто је Белорусија сама у борби против новог светског поретка? Зашто је Србија била сама? Тада Белорусија није била уз Србију, данас Србија није уз Белорусију. Русија је више уз Белорусију, јер је ближа и много јача, него пре 30 година, али ни то није довољно да Белорусија не остане изолована од света. Кад патриота буде знао зашто је то тако и како то да промени, како да реши проблем, створиће се јак актиимперијалистички и алтерглобалистички савез народа и држава у овом делу Европе и света. Појединац не може сам да победи режим; изолована држава не може сама да се бори против Империје.

Никола Варагић: Детектор за нормалност

Никола Варагић

Некад се у малим, ситним и свакодневним стварима, види колико је неки човек савестан, одговоран, здрав, нормалан, културан, васпитан, колико има емпатије и самосвести, да ли је вредан или лењ, паметан или глуп, пристојан или будала…

Да ли бацате смеће на улицу, у реку, из возила? И даље сваки дан виђам људе који то раде – и образовани и необразовани, и мушкарци и жене, и млади и стари. Мада, мислим да је у односу на старије, мање младих који бацају смеће ван контејнера и канти, некако су млади више културни и имају већу еколошку свест. Али и међу младима и међу децом има доста оних који бацају смеће, на пример, у парку у којем се играју, зато што то раде и њихови родитељи, а вероватно су и њихови родитељи (бабе и деде те деце) били исто тако бахати и некултурни. Да није довољно да будеш само образован да би био културан и васпитан, види се и у оваквим стварима, јер и међу оним образованим има доста некултурних људи који загађују животну околину и не брину о другим људима. Зашто се жене труде да буду равноправне са мушкарцима у некултури, зашто толико жена, мајки, баца смеће на улицу или из возила? Како човек који живи на породичном имању, у селу, у природи, где је све чисто и здраво, где му живе деца и унуци, може да баца смеће на ливаду, у шуми, у реку или поток, да затрпава пластичне флаше у земљу?

Пошто је лето, свуда раде клима уређаји. У културним и уређеним друштвима, посебно у градовима са вишеспратницама, клима уређаји се уграђују тако да из њих не капље вода на улицу, са петог и десетог спрата. У Србији, или конкретно у Београду, постоје објекти који се и тако граде, али тамо где одвод воде из климе није решен, постоје културни људи који то сами реше, плате да се уради, или једноставно спроведу црево на терасу у балон који се пуни водом и који редовно празне у купатилу, тако да не капље вода из њиховог клима уређаја на главу људима који ходају тротоаром. У Београду, чак и у центру града, из клима уређаја капље вода директно на тротоаре главних градских улица. У управи града, комуналној полицији и инспекцијама апсолутно нико ништа не ради да се реши тај проблем. Вероватно су и запослени у градској власти међу оним некултурним грађанима из чијих клима уређаја капље вода на улицу. Не само на улицу, него и на клима уређаје испод, на надстрешнице на терасама и улазима у зграде, свуда су неке баре, стално нешто лупа, посебно ноћу, што посебно смета онима који живе у приземљу. Али у скоро свакој вишеспратној згради у Београду постоје тако бахате и некултурне комшије из чијих клима уређаја капље вода целу ноћ и удара у бару, или на паркиран ауто и прави буку. На тај начин можете у свакој згради да детектујете ко је културан, а ко некултуран, ко води рачуна о другим људима, а ко је безобразан, себичан, неодговоран, лош комшија… Скоро да нема зграде у Београду у којој нема више станова са чијих зидова из клима уређаја не цури вода директно на улицу. Дакле, то је мали и брзи тест да видите ко је нормалан а ко ненормалан у тој згради. И колико оне који воде град и републику не занимају такви мали проблеми и детаљи. Шта то говори о њима? Јер овај проблем, на крају, власт може брзо да реши правним путем, да не изда дозволе онима који граде нове зграде без решеног одвода за воду из клима уређаја и да пошаље инспекцију и комуналну полицију да пише казне власницима станова и пословних објеката у старим зградама који нису то решили, попут оних који су сами то решили тако што су повезали црево из клима уређаја са олуком (мада то није добро за поцинковани олук!), или редовно празне балон са терасе кад се напуни водом, јер нису толико лењи и бахати и не мрзи их да то раде као неке друге. А оне који то раде, ако држава кажњава високим казнама, решиће тај проблем.

Узмимо као пример саобраћај. Да ли су бахати и некултурни учесници у саобраћају такви и као људи, и у другим односима са другим људима и у другим стварима које раде? Шта је човек који у зони града у којој има дупло више возила него паркинга, паркира своје возило тако да заузме два паркинг места? И још то буде једини део улице у којој Паркинг сервис не наплаћује паркинг место? Не чини другима оно што што не желиш да други чине теби. Кад би и остали људи заузимали по два паркинг места у зони града у којој нема довољно паркинг места, онда би и онај који сада то ради, често морао да тражи много дуже паркинг место, или да паркира тамо где може да добије казну. Шта су људи који паркирају возила на тротоарима, тако да пешаци не могу да прођу, а посебно у зони школе, па деца морају да иду коловозом? Или у парку за децу – све је више паркова за децу који су претворени у паркинге. И нису за све криви возачи, грађани, јер власти нису ништа радиле плански и правно, а последњих година опет издају дозволе за градњу зграда без паркинга. Међутим, то није оправдање да се не води рачуна и о пешацима, често има простора да возило може да буде паркирано тако да не смета пешацима, али возачи о томе не воде рачуна или их је баш брига и стану тако да блокирају пролаз. Затим, шта су људи који кад је највећа гужва у саобраћају заустављају своје возило у коловозној траци тако да блокирају целу траку? И у саобраћају, дакле, у неким наизглед безначајним појавама постоји детектор за откривање ненормалности.

Постоји још много малих, свакодневних ситуација које могу да послуже као детектор за откривање (не)нормалност и кроз такве ситнице да видите са ким имате посла.

Какав си ти човек? Којој класи људи ви припадате?

Шта би показао детектор за нормалност ако бисмо тестирали све грађане Србије? Шта би нам рекао о стању културе, васпитања и морала у нашем друштву?

Можда би показао да има и довољно оних који би се постидели и променили после тога, и више водили рачуна о оваквим ситницама које живот значе и о другим људима и животној околини.

Никола Варагић: Четврта грана власти

Никола Варагић

Државна власт има три функције или три гране власти: извршну, законодавну и судску. Међутим, у стварном животу постоји још једна грана власти – банкарска власт, банкарски сектор. Подела власти, у стварном животу, функционише тако да прве три гране власти, у суштини, раде за четврту грану власти – банке или крупни капитал. Тако је и на Западу и у нашој држави. Највеће банке су увек изнад закона и контроле јавности. Ко контролише финансије, ко има највише новца, контролише све остало у држави, а њих нико.

У САД, чак је и ФЕД приватна банка. У Србији, НБС је независна институција, практично колико је и правосуђе независно или посебна грана власти. Неко би рекао да се у Србији за све пита један човек, али права власт је, као и у САД, у рукама власника банака, а банке су повезане да крупним капиталом, свим индустријама и делатностима. Нико и не зна ко су прави власници банака у Србији, кад одете у неку другу државу у банку која наводно има своју банку у Србији, тамо кажу да то није њихова банка, да није у њиховом систему.

Што се тиче ефикасности у раду и односа према клијентима, обичним грађанима, банке у Србији послују буквално исто као државне институције и јавна предузећа. Приватне банке у Србији као да нису приватне, већ државне, толико су лоше, толико им није стало шта ће о њима да мисле клијенти, јер клијенти немају избора, морају да долазе у банку. А највеће банке не смеју да пропадну, јер би то био „смак света“. Зато кад су оне у проблему, држава даје новац свих грађана да покрије њихове дугове (тј. крађу) и не пита ко је одговоран за лоше пословање тих банака и банкарског сектора.   

У Србији не постоји добра банка или банка на коју се жали мање од 70% њених клијената. Банке није брига, ништа не мењају, јер су закони такви да нико не може да избегне банке, зато се иде ка укидању папирног новца. Ако се то догоди, банке ће бити горе од државних институција и предузећа која су монополисти. На пример, почетком лета су огромне гужве у свим полицијским станицама, грађани масовно ваде личне карте и пасоше због тога што то нису могли да раде током пандемије, а долазе годишњи одмори и многи планирају да оду на летовање у неку други државу. У Министарству унутрашњих послова знали су да ће то да се догоди, али се нису припремили. А зашто би се припремили и нешто мењали у свом раду, кад грађани немају избора, морају то да ураде у МУП-у, а запослени у МУП-у за себе и своје ближње све завршавају преко везе, нико од њих не чека у редовима као обични грађани. Исто тако раде банке, исто тако се понашају банке у Србији. Оне су јаче и од полиције и од правосуђа. Доказ је и недавно предложена измена Закона о парничном поступку, што се ради на захтев банака, тако да сиромашни клијенти више не могу да туже банке. Држава је увек на страни банака.

То мора да се промени. Нико не сме да буде изнад закона и да ради шта хоће и како хоће без контроле јавности. Не знам да ли ће ФЕД у овом облику постојати још сто година и да ли ће задржати ту моћ, али у Србији нигде није записано да банкарски сектор не може да се мења и да све мора да остане овако како је сада. Није спорно да се поштује назависност НБС, спорно је то што је НБС толико зависна од банака које ником не одговарају и нико не контролише и то што сваки захтев банака све три гране власти прихватају и спроводе беспоговорно у дело. Тражити независност у раду НБС или приватност у раду банака, тако да се не зна шта тачно раде, а знамо лоше стране банака/крупног капитала, исто је као кад вам фармацеут, који више брине о профиту него о здрављу људи, каже да је састав неког лека и вакцине пословна тајна и да то не смете да знате, а тражи да ту супстанцу примите у своје тело. То није озбиљно и то може да прође само код наивних и уплашених људи.

Неки људи себи дају много слободе и умислили су да су изнад свих других и да могу да раде шта хоће и како хоће. И да могу да купе сваког, да свако има своју цену.

Политичар који не сме о томе да говори и нема идеју како да реформише банкарски сектор није озбиљан политичар, тј. политичка организација која нема смелости или је уопште не занима да се тиме бави, није озбиљна политичка организација.

Тренутно у Србији не постоји политичар, или политичка или невладина организација која се тим проблемом озбиљно бави, решена да стане на пут самовољи банака или домаћег и страног крупног капитала. Нико нема озбиљан економски програм и економски тим.

Због тога што су сви медији под контролом крупног капитала, више не постоје прави или независни новинари и истраживачко новинарство, па се нико не бави тим проблемом и народ нема појма шта се све дешава у највишим круговима – тамо где се спајају држава и крупни капитал. Народ само осећа последице на својој кожи и у свом стомаку.

Никола Варагић: О декриминализацији канабиса

Никола Варагић

Канабис је некад био легалан, па забрањен, па су онда неке државе опет легализовале. У доба Краљевине Југославије постојале су фабрике за производњу дроге, а све се то радило под контролом министарства и државе. Легално. Од конопље је много људи живело. Али, онда је, прво у свету, на међународном нивоу, забрањена производња конопље, а затим је и нова комунистичка власт у Југославији забранила производњу канабиса. Производити конопљу постало је кривично дело. Моја покојна бака питала се до краја живота зашто су комунисти прогласили конопљу за дрогу, толико се производила индустријска конопља и толико људи је живело од ње у неким деловима Краљевине Југославије.

Истина, све док није на власт дошао ДОС, полиција је толерисала мале количине ако су за личну употребу, није било кривичног гоњења. То је променила влада коју је је после 2000. године формирао ДОС и сад свако ко има и само један џоинт мора да одговора кривично. Само што се за време те, наводно модерне и наводно демократске власти, развило и црно тржиште наркотика, под контролом криминалног клана који је блиско сарађивао са врхом државе и полицијом. У полицији су често највећи дилери наркотика, доказ је и Јовањица.

У последњих пар деценија у свету и у Србији све је више заговорника декриминализације канабиса за личну употребу, пре свега, у медицинске сврхе, јер је канабис лековит. Дакле, и у Србији је постало актуелно питање да ли легализовати канабис, да ли то урадити само за медицинске сврхе, или исто као у Холандији или Чешкој. И противници легализације и заговорници легализације имају добре аргументе, није лако донети исправну одлуку. То ће морати да се уради јер је покрет који се залаже за легализацију све јачи и у Србији, а и УН је променио статус канабиса као дроге. Актуелни председник Србије изричито је против легализације канабиса, тиме је полемика унутар власти завршена. У опозицији постоје они који се слажу са председником СНС, али и они који су за декриминализацију канабиса, а међу њима неки су за легализацију само у медицинске сврхе, а неки и за уживање.

Међу младима и у генерацијама које су одрасле после распада СФРЈ, канабис није толико табу тема као у генерацијама које су васпитаване за време комунизма. Мало је оних који никад нису пробали канабис, а још мање оних који немају пријатеље који пуше траву, јер без траве и алкохола нема журке кад си млад. Наравно, свако зна и неког наркомана на тешким дрогама, али већина младих и дроге и алкохол користи за забаву, повремено. Кад би се сад само млади питали, вероватно би канабис одмах био легализован.

Али треба добро размислити, да не буде младост лудост. За медицинске сврхе може одмах да се легализује канабис, мислим да то није спорно, само утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба. Знам људе који су боловали од тешких болести и да им је помогао канабис (уље, чај…) да се излече, или да бар лакше поднесу јаке болове. Због тога сам заговорник легализације у медицинске сврхе. Нема смисла да људи иду у затвор зато што користе канабис да би излечили болест, ублажили бол и смирили живце. А лекови који за исто то служе, легално се и производе и купују, да не помињемо алкохол који је легалан, а много штетнији по здравље људи, изазива агресију у људима, пијани возачи много више угрожавају безбедност, итд.

Затим, добра идеја је да се покрене масовна производња индустријске конопље и да се на бази конопље праве разни производи. То може бити корисно за неке крајеве Србије, да се обнове села и да се изграде нове фабрике, а добро је и због екологије, итд. Наравно, и ту је потребно утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба.  

Једино нисам сигуран да ли је паметно легализовати и за потребе уживања, као што је то урадила Холандија, тј. Амстердам. Јер данас су и сами грађани Амстердама против толико слобода. Ако би легализацију канабиса пратила легализација тешких дрога, проституције и педофилије као у Холандији, против сам тога. Ако би у Србију долазили страни туристи само због дрога и курви, такве врсте провода, против сам легализације канабиса. Грађани Амстердама видели су те лоше стране легализације канабиса и проституције и одлучили да нешто промене. Осим тога, као што истичу противници легализације, пушење траве је и штетно за здравље, лењи људи постају још лењи, а слаби људи тако беже из реалности и избегавају да се суоче са стварним животом, са проблемима, за многе људе марухуана је и улазак у свет тешких дрога, па неки постану наркомани, итд.

Са друге стране, заговорници легализације тврде да постоји лековито својство, да је трава добра и за смиривање нерава, решавање проблема са спавањем, да људи који пуше траву нису насилни, да би се свет брже пацификовао, да би то био добар ударац за организоване криминалне групе, које су највећи произвођачи и продавци марихуане, а неке сарађују са полицијом и државом, па би то помогло и да полиција буде мање криминализована, итд.

Кад би се легализовала марухуана, али тако да не буде лако доступна онима којима не би била толико корисна или лековита, кад би то значило да ће бити мање корисника тешких дрога и мање тешких дрога лако доступних, посебно младима, ако после тога у Србију не би долазили развратни и бахати страни туристи само због таквог провода, подржао бих легализацију канабиса за уживалачке потребе. Али колико је то реално? Опет, колико је добро да се не легализује, пошто неће нестати црно тржиште и организовани криминал и увек ће постојати и полицајци који ће се тиме бавити? Шта је мање, а шта је веће зло? Ово што сад имамо свакако није добро – велику стопу криминала и наркоманије. 

Идеално би било кад би се сви људи хранили само духовном храном, да немају потребе да узимају спољашње, вештачке стимулансе да смире свој ум и своје тело, победе слабости, преброде тешке периоде у животу… Људи због таквих ствари користе и алкохол и дрогу и лекове. Ко је толико савршен да може судити другима? Многи на крају нађу излаз из тог света и постану много бољи људи него они који никад ништа од тога нису користили. Зато никоме не судим. Ако се користи само за уживање, канабис није пут до среће, или до Бога. Неком човеку помогне да нађе тај пут, па кад нађе престане то да користи, а неког човека канабис одведе на погрешан пут и уништи му живот. Зато свако сам мора да се избори са самим собом. Ја ћу увек да помогнем људима који желе да оставе и дрогу и алкохол и никад никоме нисам и не бих препоручио да то користи, волео бих да је свако толико јак да не мора ништа од тога да користи или макар само умерено и повремено кад наиђе такав тренутак у животу, док поново не ојача, или не нађе право, духовно задовољство и мир. Опет, ако неко то не може, ако користи канабис искључиво за личну употребу, да ли само због тога да иде у затвор? Да ли ће му затвор помоћи да изађе на прави пут, или одмоћи?

Никола Варагић: Мајка

Никола Варагић

У либерално-демократским државама, данас хетеросексуална већина поштује права ЛГБТ заједнице. Насиље над сексуалним мањинама свело се на ниво инцидента, изузетка. Али, то су превидели екстремисти из ЛГБТ заједнице који још живе у прошлом веку. Пошто су у прошлости доживели терор већине над мањином, они сад, изгледа, желе да се освете и спроводе терор мањине над већином, тамо где имају моћ и подршку власти.   

Могу да разумем захтев хомосексуалаца да се реши правни статус њихових заједница или нетрадиционалних породица, али ми није јасна та потреба ЛГБТ организација да униште традиционалну породицу. Зашто им смета традиционална породица? Да ли ће срећу и мир наћи ако не постоје породице какве су постојале кроз људску историју? Колико би људски род још постојао кад би постојала култура која иде против биологије? Да ли је напад на традиционалну породицу, напад на људски род?

Да ли на Западу или у Србији постоје ЛГБТ организације које нису екстремне или које не воде екстремисти? Зашто не могу да траже своја права, тако да не крше права других људи и права деце? Како не виде да скоро нико нема ништа против да се реши правни статус и да се поштују права ЛГБТ заједнице, али тако да се не крше права осталих људи, осталих заједница и права деце? Каква је то теорија да су сви људи хомосексуалци али то не знају?

Ако теби смета нека реч, зашто би бранио другим људима да користе ту реч? Посебно ако је то најлепша реч на свету – мама или мајка! Колика је то егоцентричност, себичност и нарцисоидност, па и охолост, у питању да тражиш да се забрани реч мајка или мама?

Могу да разумем припаднике ЛГБТ заједнице кад кажу да им реч мајка смета, у смислу да је они лично не користе у међусобној комуникацији, да им та реч ништа не значи, али не могу да разумем зашто би бранили осталим људима да користе у свом говору реч мајка, тј. да своје мајке тако зову – мама или мајка. И да мајка може каже да је мајка свог детета.  

Да ли је нормално тражити да се забрани реч мајка? Да ли они који то траже толико мрзе своје мајке? Зар не виде колико људи воле своје мајке и колико људи воли ту реч? Шта је са осећањима људи који воле мајке и воле реч мајка? Шта се са њиховим правима?

Захтевати „хоћу све“ („хоћу брак, хоћу усвајање деце, хоћу све“, као неки ЛГБТ лобисти), тако да се цео свет прилагоди теби, особина je размаженог детета. Да ли се тако стварају култура и правна држава? Да ли особа која је незрела може и сме да усвоји дете? Желе да усвајају децу, које су родиле мајке, али реч мајка их вређа и не сме да се користи…

Није довољно да хистеришеш као размажено дете, па да добијеш све што желиш и да неко не зове своју мајку мајка да не би повредио твоја осећања, или да ти се дозволи да можеш да усвојиш дете и да се са дететом играш, као да је то нека играчка. У стварном животу, нико не добија све и нико озбиљан, зрео и одговоран не захтева све и не излази у јавност са захтевом „хоћу све“. То није интелигентно и озбиљно; они који су то покушали, увек су доносили велико зло. Зар нису неки од највећих диктатора хтели све одмах и сад?

Али кад им кажеш истину, они кажу да шириш говор мржње према ЛГБТ заједници, да си нетолерантан, недемократа, противник науке, вређају те и понижавају, прете казнама. Да ли је то равноправност коју траже? ЛГБТ лобисти могу сваког да критикују, могу да се шале на туђ рачун, али, ако неко њих критикује, или се шали на њихов рачун, одмах га прогласе за фашисту. То је психологија размаженог детета, психологија незрелих људи. И да, постоје исто тако незрели људи, као и екстремисти, у хетеросексуалној већини, али да су бољи од екстремних десничара, ЛГБТ екстремисти не би скрнавили нешто што је свето хетеросексуалној већини у којој су екстремисти мањина.

Ако би поредили ЛГБТ заједницу са Јеврејима, хомосексуалци су били прогоњени, исто као Јевреји у Европи пре 75 и више година – пре настанка модерне државе Израел. После тога, Јевреји постају они који тлаче слабије, у случају Израела то су Палестинци, толико да и они који никад не би били и нису били антисемите, виде колико неправди ционисти чине Палестинцима. Исто тако би требало данас гледати на ЛБГТ заједницу, у европској цивилизацији, као на данашњи Израел у односу на Палестину. ЛГБТ заједница, напокон, има своје државе (попут Канаде, САД, Шведске, Немачке, Велике Британије, Холандије…) које апсолутно контролише и у којима власт прогони све који нису исти као они, тј. исте сексуалне и идеолошке оријентације. Зашто желе да све државе на свету буду исте такве?

У неким државама, попут поменуте Канаде, или Аустралије, ако председник или било који државни функционер или политичар на било који начин, и потпуно безазлено, „повреди“ осећања екстремно осетљивих припадника ЛГБТ заједнице, одмах мора да се извини или да поднесе оставку. ЛГБТ лобисти у Србији желе да и Србија постане таква држава.   

Мени је незамисливо да Србија постане тако назадна, недемократска држава, али ко зна, можда ће за пар година и у Србији реч мајка ће да се користи тајно, у кругу породице, као што су се тајно славиле славе за време комунистичке диктатуре. Јер ни у опозицији нема много политичара који смеју да се на било који начин супротставе ЕУ и САД поводом овог питања и хистеричним и екстремним ЛГБТ лобистима у Србији (наравно, ако се под опозицијом не рачунају екстремни десничари са маргине друштва).

ЛГБТ лобисти, који желе да униште традиционалну породицу и да крше права деце, нису борци за људска права, него екстремисти и њихова хистерија то не може да сакрије. Они нису схватили да су у државама европске цивилизације постигли то што су били нормални захтеви умерених ЛГБТ лобиста, да су људи постали толерантни према њима, али и да сад нетолеранција ЛГБТ екстремиста изазива екстремизам на десници – са захтевом „хоћу све“ ектремисти са левице не помажу умереним десничарима да победе екстремну десницу. Напротив, екстремисти са левице и умерене десничаре називају екстремистима. Дакле, сад и ЛГБТ екстремисти шире говор мржње и крше људска права. Антихуманисти не брину о људским правима, већ само о правима трансхуманиста и стварају тоталитарно друштво.

Надам се да Србија никад неће постати тоталитарна држава, као неке на Истоку, у којима се прогоне ЛГБТ особе, али ни као државе на Западу, у којима ЛГБТ екстремисти прогоне све који су другачији, тј. традиционалисте, а посебно ако су хришћани.  

Никола Варагић: Срби, Црногорци и Бошњаци

Никола Варагић

У рату у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године, што се тиче сукоба између српског и бошњачког народа, било је страшних злочина, злочине су чинили и Срби и Бошњаци, али није било геноцида и нема колективне кривице. Сигуран сам да у српском народу, а верујем да у бошњачком народу, никад није постојала већина која је заговарала геноцид или подржавала екстремисте који су то желели.   

Екстремисти су постојали и на једној и на другој страни, чињени су страшни злочини, али ти екстремисти никад нису представљали своје народе, никад нису имали већину на својој страни. Распад СФРЈ у српском народу изазвао је страх да ће да се понови геноцид над српским народом, као у Другом светском рату (показало се да је страх био оправдан кад је почео рат у Хрватској), зато је било злочина и освете са српске стране и у рату у БиХ, што је недопустиво. Они који су учинили такве злочине учинили су да личимо на непријатеље, а они то једва чекају да нас прикажу као горе од себе (попут Хрвата).

Када се погледа број и српских и бошњачких жртава у односу на број становника, види се да у рату у БиХ није било геноцида. Геноцид не може да се догоди над малим делом неког народа, из једне општине. Геноцид се догодио над целим народом који живи у тој држави, кад је други народ војно надмоћан и спроводи геноцидну политику, или се није догодио. Или се догодио геноцид над бошњачким народом у БиХ, односно, над српским народом у БиХ, или се није догодио геноцид. Бесмислено је, није логично, да се геноцид догодио у једној општини, над мање од 1% неког народа. Ако је у Сребреници био геноцид, онда је био и у Сарајеву где су Бошњаци убили око 8 000 Срба, направили 123 логора за Србе и на крају протерали 120 000 Срба. Али, нико не каже да је у Сарајеву био геноцид. Убијани су Бошњаци у Сарајеву, као и Срби у Братунцу и Сребреници. Сребреница није Јасеновац. У Сребреници се догодио страшан злочин, за сваку осуду, али није био геноцид као у НДХ.

Срби и Бошњаци морају да престану да користе реч геноцид кад се говори о рату између ова два народа у БиХ. Две војске биле су у рату, на крају рата поделиле су територију, али ниједан народ није истребљен. Мислим да се наши народи не мрзе толико, и да Бошњаци мање мрзе Србе, него Хрвати и Албанци. Зато је у српском народу највећа мржња према Албанцима и Хрватима. Црногорци су све ближи Хрватима и Албанцима. Циљ је да Срби и Црногорци и Срби и Бошњаци немају добре односе и да те три државе буду нестабилне.    

То је суштина Резолуције о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе – мржња према српском народу, политика „завади па владај“ између Срба и Црногораца, и Срба и Бошњака. Посланици који су гласали за ту резолуцију само су спроводили наређење које су добили са Запада. Међу тим посланицима има доста србофоба који траже помоћ Запада да униште СПЦ. Смешно је кад неко из Подгорице каже да неће да слуша наређења из Београда, а још смешније кад власт у Београду критикује нову владу Црне Горе, кад знамо да обе владе или обе државе слушају наређења која добијају из САД и ЕУ.

Они који кажу да се у Сребреници догодио геноцид или су глупи, или свесно то говоре јер мрзе српски народ и СПЦ. То је освета фашиста и нациста, које је српски народ разбио у светским ратовима. Међутим, фашисти и нацисти били су јачи већ после 1945. године, још јачи после 1990. године, а без отпора Срба раде шта хоће после 2000. године. За то време, слабу Србију и слабе Србе силују непрестано. И још од жртве праве злочинца – српски народ, који је доживео геноцид, фашисти и нацисти представљају у свету као геноцидни народ. И само томе служи прича о „геноциду“ у Сребреници, и цео наратив о Србима као јединим кривцима и јединим лошим момцима у рату у СФРЈ. Због тога никад не осуђују злочине и злочинце над српским народом и српске жртве сматрају мање вредним.

Кад неки Срби то тврде, то значи да немају кичму, или су се заљубили у своје силоватеље. Такви људи воде Србију деценијама, зато је Скупштина Србије, такође, донела резолуцију о Сребреници. Нико из Србије сад нема право да се љути на Црну Гору. Непријатељи или центри моћи из света и региона који не желе да се сазна истина о рату у СФРЈ, а желе да виде Србију сломљену и на коленима, сигурно неће одустати све док Србију воде људи са стокхолмским синдромом, тј. квислинзи који служе окупаторима и сарађују са Милом Ђукановићем. Не смемо да дозволимо да се у односе са другим државама мешају српски шовинисти, квазинационалисти и ратни профитери. Ако би Шешељ, Жељко Митровић, Миша Вацић и њима слични сад отишли у Црну Гору да бране Србе, Срба више не би било Црној Гори. Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере. Влада Црне неће опстати ако не потпише Темељни уговор са СПЦ и не победи мафију; српске странке неће победити ДПС и очистити Црну Гору од криминала ако траже помоћ Вучића и СНС.

Српски народ не сме да прихвати антисрпску пропаганду. Наш задатак је да не дозволимо да се шире лажи о српском народу, које шире непријатељи српског народа (тј. србофоби, фашисти и нацисти), и да се суочимо са истином о злочинима почињеним у име српског народа. Једино су Срби одговарали за злочине, Србија је испоручила своје лидере у Хаг, али, само зато што је изгубила рат. Са нашом мрачном страном морамо да се суочимо без икаквог притиска или подстицаја изван нашег народа. После тога, лакше ћемо се борити са непријатељском пропагандом, сазнаће се истина о српском народу и истина о ратовима на простору бивше СФРЈ. Када се сваки народ буде суочио са мрачном страном своје прошлости или историје, може да се говори о помирењу између народа на простору бивше СФРЈ и Балкана. Срби, Црногорци и Бошњаци не морају да живе у истој држави, као један народ, али не морају ни да се мрзе и да ратују, јер тако сви пропадају и сви ће остати под окупацијом Империје (великих сила и наднационалних корпорација).   

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дозволе да дође до помирења између српског и бошњачког народа и добрих односа између Србије и Црне Горе и да се у српском народу прими антисрпска пропаганда. Међу Србима у Црној Гори појавили су се нови лидери, исто тако и међу Србима у Републици Српској, још само да се појаве и на власт дођу неки нови, бољи људи у Србији. Кад српски народ буду представљали такви људи, надам се да ће се и у црногорском и у бошњачком народу појавити неки нови и бољи људи као представници тих народа, и да ће међусобне  спорове да реше као браћа, као породица. Наше је да стварамо услове за помирење, услове да посланици скупштина Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине заједно напишу и донесу резолуцију којом осуђују све злочине и злочинце и одају поштовање свим жртвама у рату у БиХ. Тек после тога може да се реши статус КиМ и српско питање у Хрватској.