НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

30 априла, 2011
.
ХАПШЕЊЕ ЗБОГ МОЛИТВЕ:
http://www.youtube.com/watch?v=O4yXopGs5Lw
.
ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

OPSADA

април 29, 2011

LAŽ

април 29, 2011

Српска економска криза

април 29, 2011

Post-komunistička totalizacija

април 23, 2011

Kad čovek zaboravi Boga

април 22, 2011

“win-win” kombinacija

април 20, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Слободна српска мисао…

април 15, 2011

Mentor

април 14, 2011

Koji mi?

април 11, 2011

Srpski vizionari kod Napoleona u gostima …

април 5, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Biće vruće leto…

април 1, 2011

Naivni i nevini

април 1, 2011

Слободна Србија

март 31, 2011

Srbija po kvalitetu života i standardu građana na dnu lestvice u regionu

април 30, 2011

Српске мафије

април 25, 2011

—-

† Molitva/ KIRIE ELEISON / Prayer…
 

Srbija po kvalitetu života i standardu građana na dnu lestvice u regionu

30 априла, 2011

Nema oporavka pre 2013. godine

MI & ONI

Autor: Gojko Vlaović

Zvaničan podatak da je 700.000 ljudi na rubu egzistencije kao i da su plate u Srbiji najniže u regionu jasan su pokazatelj da je ova zemlja ako ne najsiromašnija, onda svakako jedna od država sa najnižim životnim standardom u regionu.

Skoro 95.000 nezaposlenih ima iznad 55 godina, i oni veoma teško dolaze do posla. Među njima je 21.353 onih kojima je već prestalo pravo na novčanu naknadu sa biroa. I svi oni su potencijalni korisnici sistema socijalne zaštite. Prema podacima iz socijalne mape, najmanje 353.000 stanovnika živi sa manje od 8.000 dinara mesečno. Najteže je starima i seoskom stanovništvu.

Socijalnu pomoć prima 178.786 pojedinaca, a čak 40 odsto korisnika je u Vojvodini. Statistički podaci precizno i neumoljivo utvrđuju neveseo i zabrinjavajući položaj radnog čoveka u Srbiji. Da bi se uverili u to dovoljno je pogledati prosek plata u Srbiji i okruženju. Sa prosečnim primanjima od 320 evra mesečno Srbija je na začelju među svim zemljama u regionu.

DANAS

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/nema_oporavka_pre_2013_godine.45.html?news_id=214512


Četiri teze o socijalnom dijalogu

30 априла, 2011

DUH VREMENA

Autor: Srećko Mihailović

U Sindikalnom leksikonu Rajko Kosanović tvrdi da u Republici Srbiji postoji potreba za pokretanje stvarnog socijalnog dijaloga, iz sledećih razloga:

1) Socijalni dijalog je jedini način da Srbija izađe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika;

2) Odsutnost socijalnog dijaloga vodi u nekontrolisanu ekspoloziju socijalnog nezadovoljstva, razvoja socijalne demagogije i poraza demokratskih reformskih snaga;

3) Socijalni dijalog je najbolji put da se dođe do socijalnog pakta, odnosno sporazuma o pravcu, sadržaju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i ukupnih društvenih promena;

4) Neophodno je da Srbija svoje radno i socijalno zakonodavstvo prilagodi zakonodavstvu Evropske unije.

Pa dobro, šta je onda taj Žak Delor zakuvao kad je u pitanju socijalni dijalog.

Većina stručnjaka se slaže da kad je u pitanju socijalni dijalog u Evropskoj uniji, treba imati na umu sledeće:

– tripartitni odnos, jer se Evropska komisija u znantoj meri oslanja na socijalne partnere;

– konsultativni proces, jer su u članovima 137. i 138. Ugovora o EU definisane oblasti u kojima socijalni partneri moraju biti konsultovani;

– bipartitni odnos (poslodavci i sindikati), jer je iz tradicionalnih okvira ušlo u fazu institucionalizacije i legalizacije;

– proširenje socijalnog dijaloga koji postoji na nacionalnim i lokalnim nivoima unutar privrede na socijalni dijalog na evropskom nivou;

– zagovaranje civilnog dijaloga koje se sve više tretira kao sastavni deo socijalnog dijaloga, uz pretenziju uključenja u dijalog svih relevantnih socijalnih aktera.

U preduslove funkcionisanja socijalnog dijaloga najčešće se ubrajaju:

Prvo, jake i nezavisne organizacije radnika i poslodavaca, koje poseduju tehničke i druge kapacitete za pristup informacijama koje su relevantne za participipaciju u socijalnom dijalogu.

Drugo, opredeljenje za socijalni dijalog, odnosno postojanje političke volje za angažmanom u socijalnom dijalogu svih aktera.

Treće, priznavanje osnovnog prava na slobodu udruživanja i kolektivnog pregovaranja, bez posebnih ograničavajućih činilaca i prepreka učešću u socijalnom dijalogu.

Četvrto, postojanje odgovarajuće institucionalne podrške.

A kako stoje stvari kod nas kad su u pitanju pomenuti preduslovi, najbolje se vidi na osnovu komparacije odgovora na onih desetak pitanja u kojima se problematizuje socijalni dijalog, a koji su dali vlada i njeni socijalni partneri (videti odgovore na Upitnik Evropske komisije).

Taj galimatijas bih rado dopunio sa sledeće četiri teze.

Prva teza: O suštini socijalnog dijaloga

Nema sumnje da je socijalni dijalog nastojanje da se problemi između zaposlenih i poslodavca reše dogovorom, najčešće uz posredovanje vlade. Međutim u svojoj suštini socijalni dijalog je pokušaj da se tržištu koliko-toliko smanji regulatorna funkcija za odnose poslodavaca i zaposlenih ali i da se smanji samovolja aktera dijaloga. U našem slučaju, kao i u sličnim etatističkim državama (bez obzira da li su partokratske ili klasične države), reč je i o pokušaju da se utiče na ponašanje države na polju radnih odnosa. Ovome treba dodati i pokušaje ograničenja samovolje poslodavaca i države. Finalno, socijalni dijalog je plan i deoba obaveza u ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje.

Sociološki gledano reč je o pokušaju izvesne redistribucije moći, o smanjenju njene koncentracije u rukama jednog socijalnog delatnika bez obzira da li su to ruke tržišta, države, poslodavaca, partija… Ali i usmeravanje integralne moći ka vrednosno poželjnom tipu razvoja?

Socijalni dijalog je apel za racionalno uređenje odnosa, uz pomoć tri moguće procedure: (1) apel za racionalno ponašanje moćnih delatnika i racionalno uređenje međusobnih odnosa, (2) apel za uspostavljanje i poštovanje određenog vrednosnog sistema i (3) poziv na samilost, odnosno traženje osetljivosti tj. spremnosti delatnika da popuste pred molbama onih koji nemaju nikakvu relevantnu moć.

Ispoljavanje i dominantni uticaj racionalnosti može da bude rezultat: (a) racionalnosti ekipe koja je na vlasti i ima moć da generiše (pa i propiše) racionalno ponašanje i (b) racionalnog odnosa prema profitu od klase vlasnika.

Ispoljavanje i važan uticaj ideološko-vrednosnih uređenja međusobnih odnosa može biti rezultat: (a) ideološko-vrednosnog opredeljenja na globalnom nivou datog društva („duh vremena“), ma koliko se to često potcenjivalo i (b) ideološko-vrednosnog opredeljenja partije na vlasti.

Molitveni kapaciteti onih delatnika koji nemaju moć, tj, zaposlenih radnika, odnosno sindikata, mogu da budu: ili (a) najobičnija standardna molitva, ili (b) molitva potkrepljena određenom količinom moći (socijalne, političke, ali i saznajne).

Druga teza: O odgovornosti za uspešno vođenje socijalnog dijaloga

U konstelaciji odnosa i socijalne moći u nas, za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija je država, a s obzirom da je reč o partijskoj državi, sada je za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija Demokratska stranka, tj. njeno vođstvo. Međutim, to ne znači da druge političke sranke, a pogotovo one u vladajućoj koaliciji, nisu odgovorne, odnosno da drugi akteri socijalnog dijaloga nisu odgovorni. Osim nesumnjive odgovornosti samih sindikata, ovde bih posebno apostrofirao odgovornost nevladinih organizacija.

U principu je veoma dobro kad je za postojanje socijalnog dijaloga najodgovornija politička stranka koja se izjašnjava kao socijaldemokratska! Ideološki gledano koncept socijalnog dijaloga pripada socijaldemokratiji, iako su neke druge stranačke familije zaslužnije za razvoj socijalnog dijaloga u Evropi. No jedino se socijaldemokratske i socijalističke stranke mogu kritikovati i sa ideološko-vrednosne pozicije, ostalima se može prigovarati samo sa stanovišta racionalnosti i socijalne etike.

I danas važi ono što je pre nekoliko godina napisao Mladen Lazić: „Naravno, socijaldemokratske stranke čine političke interesne organizacije koje u (evropskim) demokratskim porecima zastupaju radničke interese. U Srbiji, međutim, danas nema nijedne relevantne stranke koja je specifično usmerena na zaštitu i promociju ovih interesa, pa nije iznenađenje što su političke orijentacije radnika duboko podeljene“.

Treća teza: Činioci od kojih zavisi uspeh dijaloga

– Postojanje volje za dijalog. Obostrano (svestrano) postojanje želje za dijalogom i sporazumom. Prihvatanje razgovora i rasprave kao metoda rešavanja zajedničkih pitanja. Iskazana volja za dobijanjem saglasnosti drugih strana o zajedničkim pitanjima. Postojanje tzv. dobre volje.

– Uvažavanje potencijalnih partnera. Razumevanje interesa partnera i njihove pozicije. Poštovanje partnera u dijalogu. Poverenje u partnere („Svako od njih u onom drugom ne vidi partnera, nego protivnika, čak neprijatelja“, kaže Nebojša Popov).

– Međusobno poznavanje partnera. Objektivna analiza sopstvene pozicije i pozicije drugih. Otvorenost prema suprotnim viđenjima. Bespredrasudan pristup drugima. Shvatanje da dijalog smanjuje nesporazume i pospešuje šanse za dobit svih strana u dijalogu.

– Postojanje kulture dijaloga i sporazumevanja. Poštovanje osnovnih principa dijaloga. Upotreba raspoložive moći saobrazno principima vođenja dijaloga i sporazumevanja. Odricanje od prava i moći jednostranog donošenja odluka o pitanjima zajedničkog interesa. Spremnost na ustupke i kompromise. Prihvatanje relevantnosti interesa drugih strana u dijalogu.

– Utvrđivanje zajedničkog interesa. Ako ne postoji razumevanje i poznavanje (svest i dogovor) zajedničkog interesa, onda je socijalni dijalog isprazna priča.

– Moć socijalnih delatnika/“partnera“ kao preduslov dijaloga. Šanse dijaloga su smanjene ili nikakve ukoliko neko od osnovnih socijalnih delatnika/“partnera“ nema odgovarajuću količinu moći; nema dijaloga između moćnih i nemoćnih (to je tek molitva pred božanstvom neumitnog). Situacija je najgora kad su obe delatne strane na tržištu neorganizovane ili malo organizovane – onda je na delu divlje tržište koje se ponaša apsolutistički. Tu je, na kraju, i pitanje postojanja kapaciteta delatnika/“partnera“ za sprovođenje dogovorene politike i usaglašenih odluka. Na drugoj strani, u pitanju je mogućnost samokontrole moćnika; koliko, na primer, poslodavačka organizacija može da kontroliše poslodavce kako bi se ponašali u skladu sa socijalnim dogovorom.

Četvrta teza: Protiv tamburanja

Samo je socijalno uređena tržišna privreda prirodni okvir socijalnog dijaloga, u svakoj drugoj tržišnoj privredi, socijalni dijalog je stvar volje, znanja i opredeljenja države i/li poslodavaca, ili izuzetno retko, produkt iznude snažnog sindikata. Dakle, reč je o tome da budu socijalno odgovorni vlasnici, socijalno odgovorna država i socijalno odgovorni sindikati, kao i politički odgovorno civilno društvo. Time bi bio definisan put ka stvaranju socijalnog društva (država, tržište i civilno društvo, a pre svega nevladine organizacije, predstavnici medija, nauke…)

Ako to hoćemo, onda je samo pitanje kako to postići, a sve ostalo je tamburanje kojim smo se i dosad bavili.

Autor je predsednik Udruženja građana Sindikalni forum

Važnost socioklasne dioptrije u pristupu socijalnom dijalogu

Kada govorimo o socijalnom dijalogu treba da se pitamo o čemu se to, u stvari, radi: da li je tu reč (1) o klasnom dogovoru naspram sukoba klasa; (2) ili jednom ili drugom, (3) o jednom i drugom, ili pak (4) nema ni jednog ni drugog. (Podsećam na ono što je napisala Zagorka Golubović u tekstu „Sudbina radničke klase u današnjoj Srbiji“, Republika, broj 424-425, 1-31. mart 2008: „Stoga, potrebno je preispitati tezu o istrošenosti ideje o klasnoj borbi između radnika i vlasnika kapitala, ali uzimajući u obzir da se u modernom kapitalizmu izmenio pojam radnika: on nije više klasični najamni radnik, koji poseduje samo svoje sredstvo rada, već učestvuje i u delu vlasništva kapitala kao radnik-akcionar i u tom kontekstu treba istraživati i prirodu savremenog sukoba u kapitalizmu“.


NULTA TAČKA NAŠEG OTPORA

29 априла, 2011

ŽELJKO CVIJANOVIĆ


5. Ima jedan izvanredan esej iz 1939. godine velikog Čeha Karela Čapeka pod naslovom „Zašto nisam komunista“. Čapek kaže kako mu se dopada ideja socijalne pravde, pravednije raspodele bogatstva, besplatnog školovanja za sve, ali mu se, kaže, ne dopada što komunisti sve te lepote obećavaju za tek kad dođu na vlast. Zato se genijalni pisac pita da li bi oni nešto od toga mogli da urade pre nego što zavladaju. Mogli bi, ali ne rade.

Naravno, ovde je reč o srpskoj opoziciji, možda sutrašnjoj vlasti. Naravno, za svaku pohvalu je to što je Koštuničina DSS skupila stotine hiljada potpisa protiv prodaje Telekoma. Jednako je lepo što su Toma Nikolić i njegovi naprednjaci predali sudu gomilu krivičnih prijava protiv ljudi koji vode nezakonitu prodaju Telekoma. E sad, u sudu kažu: možda je sve to u redu, ali još nemamo krimen, Telekom još nije prodat. A to će reći da dosadašnje akcije naprednjaka i Koštuničinih nisu dovoljne.

Ima, međutim, u tom Telekomu nešto veoma važno. Lako ćemo se dogovoriti da od Telekoma u srpskim rukama zavisi sudbina stotina domaćih firmi, dobavljača te kompanije; svi znamo da se do sada svaka ideja buduće privredne obnove i razvoja dobrim delom bazira na ideji razvoja telekomunikacija; lepo stoji čak i u naučnoj strategiji, koju je pisao Boža Đelić, jedan od najglasnijih zagovornika prodaje Telekoma, da se dobar deo razvoja nauke u Srbiji bazira na telekomunikacijama. Rečju, ako prodamo Telekom, svaka eventualna privredna obnova Srbije biće prilično otežana.

Ako pitate bilo koga iz opozicije, da li je za obnovu srpske privrede, čućete jedno ogromno daaaaa! i salve ideja i planova. Iskreno, ne slušam ih; nemam potrebu ni da čujem šta će da urade sa Kosovom; hoće li sprečiti odliv mozgova i odumiranje čitavih sela i gradova; baš me briga šta će sa ovim ili onim. Jer evo im, pre nego što su došli na vlast, stvarne prilike da pokažu kako će vladati, da pokažu dok su u opoziciji jesu li ozbiljni ljudi ili komunisti iz Čapekovog eseja. Zato me, kao njihova jedina izborna kampanja, zanima hoće li sprečiti prodaju Telekoma, u kome se danas seku sva pitanja od Kosova, preko hleba do slobode.

Ako vam kažu da to ne mogu da spreče jer nisu na vlasti, ja vam kažem da mogu. Evo kako: neka Toma i Koštunica sazovu zajedničku konferenciju za štampu i neka s nje upozore Austrijance da, kupujući Telekom pod ovim uslovima, zapravo kupuju kradenu robu. Neka im samo kažu da će oni, kad dođu na vlast, preispitati pravnu valjanost te transakcije i da će, ako sud utvrdi da je tu bilo nezakonitih poslova, Austrijanci ostati i bez para i bez Telekoma. Tada bi Telekom ostao u srpskim rukama jer Austrijanci najbolje znaju da su ušli duboko u nezakonit posao. I kraj priče: izborna kampanja od pet minuta i pet rečenica – jasno, efektno, pošteno. I radi posao. Osim što će vladu srušiti trenutno.

6. Ako vam kažu kako ne mogu da idu tako daleko, jer će time ugroziti srpske evrointegracije, onda je vreme za krupnija pitanja od evrointegracija. Na primer, zašto bi Evropa bila protiv vladavine zakona u Srbiji? Nemoguće, zar ne? Ili, ako bi bila, zašto bismo ulazili u tu Evropu bezakonja, kad to umemo i sami da organizujemo bolje od njih? Ili koliko bi tada zaista trebalo da nas koštaju evrointegracije? Za koliko malo trebamo da prodamo Telekom da bismo dobili kandidaturu? Ako bismo ga prodali za još manje od to malo, da li bismo dobili i datum početka pregovora? Da li je Telekom poslednje što nas čeka u plaćanju svog mesta među kandidatima za EU? Da li nas posle toga čeka još nešto; hoćemo li možda morati Briselu da prepišemo i svu svoju ličnu imovinu da se naš ulazak ubrza za neku godinu? A da li bismo, ako bismo u Srbiji uveli pravo prve bračne noći za činovnike iz Brisela, još više ubrzali naš ulazak?

Jer, ako je ovakva nezakonita i štetna prodaja Telekoma naša cena za Evropu, tada za opoziciju imam samo jedno pitanje: jeste li vi za Srbiju ili Evropu? I jedno i drugo postaje sve teže. Pitajte Telekom.

7. Tako je Telekom postao nulta tačka našeg otpora i izbora kako ćemo živeti. Za vlast, našeg brata narkomana, ta porodična kuća je poslednja tačka: ako je ne proda, umreće; za opoziciju to je pitanje hoće li vlast da bi uradila nešto sa Srbijom ili samo sa sobom; za Evropu – da li je gladna posrnula Srbija stvarni uslov našeg učlanjenja ili ne; za sve nas ostale to je pitanje da li je moguć neki diskontinutet, neko zaustavljanje na ivici, ili je naša nizbrdica toliko strma da se ne vredi ni opirati, nego dići ruke uvis i zapevati: „’Ajde, Jano, kuću da prodamo“. A tada će i brat narkoman poslednji dop podeliti sa bratom koji nije mogao da ga pobedi nego mu se pridružio.

8. Ne gledajte u nebo i ne molite se Bogu: brat narkoman ne može da se predomisli, njegov okrutni diler neće. Računajte da je Telekom prodat. I da je ovo sada stvar u našim rukama. Amin.

CEO TEKST:

http://standard.rs/vesti/36-politika/7208-eljko-cvijanovi-osam-teza-o-telekomu-ili-nulta-taka-naeg-otpora-.html


OPSADA

29 априла, 2011

Upravni odbor RDU Radio-televizije Srbije je na konstituivnoj sednici za predsednika izabrao profesora Slobodana Markovića, a za zamenika predsednika sociologa Milana Nikolića.

Sonja Liht: predsednica spoljnopolitičkog Saveta ministarstva za spoljne poslove, predsednica Fonda za političku izuzetnost, predsednica Upravnog odbora „Politike“, supruga analitičara Milana Nikolića;

ПОЛИТИКА 30.04.2011.

Драган Ђилас, градоначелник Београда и заменик председника Демократске странке, а од пре две недеље ичелник Кошаркашког савеза Србије, у интервјуу за „ Политику“

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Opozicija-nema-tapiju-na-nezadovoljne-birace.sr.html

PRESS 30.04.2011.

PRVOMAJSKI INTERVJU, Srđan Šaper, direktor jedne od najvećih marketinških agencija u Srbiji „Meken Erikson“ i savetnik predsednika Republike i predsednika Demokratske stranke

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159563/%C5%A0aper%3A+Samo+jaka+dr%C5%BEava+garantuje+slobodu.html


LAŽ

29 априла, 2011

30. 04. 2011

PRESS

USPEH KRIMINALISTIČKE POLICIJE U GLAVNOM GRADU

Beogradska policija danas može da se pohvali da više nema nijednog velikog razbojništva koje nije razrešeno!

ceo tekst:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/159553/Policija+uhapsila+42+bandita+i+re%C5%A1ila+sve+plja%C4%8Dke+u+Beogradu!.html

Šta je sa privatizacijama C-marketa, Ušća i Luke Beograd?

Ko kontroliše marketing u srpskim medijima?

Šta se desilo sa građevinskom mafijom u Beogradu?


Српска економска криза

29 априла, 2011

Српска економска криза нема никакве везе са светском економском кризом.

И даље тврдим да ту нема каузалности.

Да би светска економска криза утицала на српску економску кризу морала би бити испуњена два услова:

1. Србија би морала да буде индустријска држава са великим извозом

2. Србија би морала да буде привлачна страним инвеститорима

Као што нам је познато Србија нема извоз, нема индустрију, па није могла да буде угрожена због мање потражње на светским тржиштима. Са друге стране, у свету расте потражња за храном, расту и цене, али Србија је остала без сељака и села.  Чак и увози храну.

Као што је познато, у Србији је највећа корупција у Европи, није спроведена “гиљотина прописа“, монетарна политика је хаотична, кредитни рејтинг слаб, просвета и култура пропадају, тако да не стоји тврдња да је Србија у кризи због тога што је цео свет у кризи. Реално, и сада постоји довољно инвеститора и слободног капитала. Реално, и да није криза у свету, у државу каква је Србија нико нормалан и паметан не би уложио свој новац. 

Криза у свету ће бити још озбиљнија.

Али економски развој Србије суштински не зависи од дешавања у светској економији. Зависи искључиво од људи који воде Србију, од људи који живе у Србији. На пример, да су исти услови понуђени некој компанији из Јужне Кореје, као што су понуђени италијанском Фиат-у, да ли би фабрика у Крагујевцу већ радила у пуном капацитету? Ко је и зашто инсистирао да то буде Фиат? Ко је уништио пољопривреду, ко је водио процес приватизације? Зашто нико не користи знање, везе и капитал наших људи из расејања? Где су тајкуни који 30% времена проводе у Србији у којој остварују 80% профита? Ко је злоупотребио приватизацију Ц-маркета да би постао део Делта Максија, да би био продат страној компанији заједно са Делта Максијем?

Тим питањима треба да се баве људи који живе у Србији. Када се на њих одговори, отвориће се и путеви капитала неопходног за покретање производње, индустријализацију и изградњу инфраструктуре  и путеви за пласман робе на страним тржиштима.

Srbija je u prvom ovogodišnjem kvartalu ubeležila deficit u trgovini robom sa svetom od 1,4 milijarde evra, što je za 10,3 odsto više nego u istom periodu prošle godine, objavio je danas Republički zavod za statistiku. Srbija je u prva tri meseca izvezla robu za 1,96 milijardi evra a uvezla za 3,38 milijardi, pa je pokrivenost uvoza izvozom bila 58 procenata. Glavni spoljnotrgovinski partneri Srbije u izvozu su u prva tri meseca ove godine bili Italija, Nemačka i BiH, a u uvozu Ruska Federacija, Nemačka i Italija. Zemlje EU čine više od polovine ukupne razmene. Drugi po važnosti partner u trgovini Srbije su zemlje CEFTA sporazuma.

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Turisti ili…

фебруар 28, 2011

Специјални суд

март 6, 2011

Српске мафије

април 25, 2011


%d bloggers like this: