5 коментара | 
2018.година | 
Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Nema oporavka pre 2013. godine
MI & ONI
Autor: Gojko Vlaović
Zvaničan podatak da je 700.000 ljudi na rubu egzistencije kao i da su plate u Srbiji najniže u regionu jasan su pokazatelj da je ova zemlja ako ne najsiromašnija, onda svakako jedna od država sa najnižim životnim standardom u regionu.
Skoro 95.000 nezaposlenih ima iznad 55 godina, i oni veoma teško dolaze do posla. Među njima je 21.353 onih kojima je već prestalo pravo na novčanu naknadu sa biroa. I svi oni su potencijalni korisnici sistema socijalne zaštite. Prema podacima iz socijalne mape, najmanje 353.000 stanovnika živi sa manje od 8.000 dinara mesečno. Najteže je starima i seoskom stanovništvu.
Socijalnu pomoć prima 178.786 pojedinaca, a čak 40 odsto korisnika je u Vojvodini. Statistički podaci precizno i neumoljivo utvrđuju neveseo i zabrinjavajući položaj radnog čoveka u Srbiji. Da bi se uverili u to dovoljno je pogledati prosek plata u Srbiji i okruženju. Sa prosečnim primanjima od 320 evra mesečno Srbija je na začelju među svim zemljama u regionu.
DANAS
CEO TEKST:
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/nema_oporavka_pre_2013_godine.45.html?news_id=214512
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Srećko Mihailović
U Sindikalnom leksikonu Rajko Kosanović tvrdi da u Republici Srbiji postoji potreba za pokretanje stvarnog socijalnog dijaloga, iz sledećih razloga:
1) Socijalni dijalog je jedini način da Srbija izađe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika;
2) Odsutnost socijalnog dijaloga vodi u nekontrolisanu ekspoloziju socijalnog nezadovoljstva, razvoja socijalne demagogije i poraza demokratskih reformskih snaga;
3) Socijalni dijalog je najbolji put da se dođe do socijalnog pakta, odnosno sporazuma o pravcu, sadržaju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i ukupnih društvenih promena;
4) Neophodno je da Srbija svoje radno i socijalno zakonodavstvo prilagodi zakonodavstvu Evropske unije.
Pa dobro, šta je onda taj Žak Delor zakuvao kad je u pitanju socijalni dijalog.
Većina stručnjaka se slaže da kad je u pitanju socijalni dijalog u Evropskoj uniji, treba imati na umu sledeće:
– tripartitni odnos, jer se Evropska komisija u znantoj meri oslanja na socijalne partnere;
– konsultativni proces, jer su u članovima 137. i 138. Ugovora o EU definisane oblasti u kojima socijalni partneri moraju biti konsultovani;
– bipartitni odnos (poslodavci i sindikati), jer je iz tradicionalnih okvira ušlo u fazu institucionalizacije i legalizacije;
– proširenje socijalnog dijaloga koji postoji na nacionalnim i lokalnim nivoima unutar privrede na socijalni dijalog na evropskom nivou;
– zagovaranje civilnog dijaloga koje se sve više tretira kao sastavni deo socijalnog dijaloga, uz pretenziju uključenja u dijalog svih relevantnih socijalnih aktera.
U preduslove funkcionisanja socijalnog dijaloga najčešće se ubrajaju:
Prvo, jake i nezavisne organizacije radnika i poslodavaca, koje poseduju tehničke i druge kapacitete za pristup informacijama koje su relevantne za participipaciju u socijalnom dijalogu.
Drugo, opredeljenje za socijalni dijalog, odnosno postojanje političke volje za angažmanom u socijalnom dijalogu svih aktera.
Treće, priznavanje osnovnog prava na slobodu udruživanja i kolektivnog pregovaranja, bez posebnih ograničavajućih činilaca i prepreka učešću u socijalnom dijalogu.
Četvrto, postojanje odgovarajuće institucionalne podrške.
A kako stoje stvari kod nas kad su u pitanju pomenuti preduslovi, najbolje se vidi na osnovu komparacije odgovora na onih desetak pitanja u kojima se problematizuje socijalni dijalog, a koji su dali vlada i njeni socijalni partneri (videti odgovore na Upitnik Evropske komisije).
Taj galimatijas bih rado dopunio sa sledeće četiri teze.
Prva teza: O suštini socijalnog dijaloga
Nema sumnje da je socijalni dijalog nastojanje da se problemi između zaposlenih i poslodavca reše dogovorom, najčešće uz posredovanje vlade. Međutim u svojoj suštini socijalni dijalog je pokušaj da se tržištu koliko-toliko smanji regulatorna funkcija za odnose poslodavaca i zaposlenih ali i da se smanji samovolja aktera dijaloga. U našem slučaju, kao i u sličnim etatističkim državama (bez obzira da li su partokratske ili klasične države), reč je i o pokušaju da se utiče na ponašanje države na polju radnih odnosa. Ovome treba dodati i pokušaje ograničenja samovolje poslodavaca i države. Finalno, socijalni dijalog je plan i deoba obaveza u ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje.
Sociološki gledano reč je o pokušaju izvesne redistribucije moći, o smanjenju njene koncentracije u rukama jednog socijalnog delatnika bez obzira da li su to ruke tržišta, države, poslodavaca, partija… Ali i usmeravanje integralne moći ka vrednosno poželjnom tipu razvoja?
Socijalni dijalog je apel za racionalno uređenje odnosa, uz pomoć tri moguće procedure: (1) apel za racionalno ponašanje moćnih delatnika i racionalno uređenje međusobnih odnosa, (2) apel za uspostavljanje i poštovanje određenog vrednosnog sistema i (3) poziv na samilost, odnosno traženje osetljivosti tj. spremnosti delatnika da popuste pred molbama onih koji nemaju nikakvu relevantnu moć.
Ispoljavanje i dominantni uticaj racionalnosti može da bude rezultat: (a) racionalnosti ekipe koja je na vlasti i ima moć da generiše (pa i propiše) racionalno ponašanje i (b) racionalnog odnosa prema profitu od klase vlasnika.
Ispoljavanje i važan uticaj ideološko-vrednosnih uređenja međusobnih odnosa može biti rezultat: (a) ideološko-vrednosnog opredeljenja na globalnom nivou datog društva („duh vremena“), ma koliko se to često potcenjivalo i (b) ideološko-vrednosnog opredeljenja partije na vlasti.
Molitveni kapaciteti onih delatnika koji nemaju moć, tj, zaposlenih radnika, odnosno sindikata, mogu da budu: ili (a) najobičnija standardna molitva, ili (b) molitva potkrepljena određenom količinom moći (socijalne, političke, ali i saznajne).
Druga teza: O odgovornosti za uspešno vođenje socijalnog dijaloga
U konstelaciji odnosa i socijalne moći u nas, za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija je država, a s obzirom da je reč o partijskoj državi, sada je za odsustvo socijalnog dijaloga najodgovornija Demokratska stranka, tj. njeno vođstvo. Međutim, to ne znači da druge političke sranke, a pogotovo one u vladajućoj koaliciji, nisu odgovorne, odnosno da drugi akteri socijalnog dijaloga nisu odgovorni. Osim nesumnjive odgovornosti samih sindikata, ovde bih posebno apostrofirao odgovornost nevladinih organizacija.
U principu je veoma dobro kad je za postojanje socijalnog dijaloga najodgovornija politička stranka koja se izjašnjava kao socijaldemokratska! Ideološki gledano koncept socijalnog dijaloga pripada socijaldemokratiji, iako su neke druge stranačke familije zaslužnije za razvoj socijalnog dijaloga u Evropi. No jedino se socijaldemokratske i socijalističke stranke mogu kritikovati i sa ideološko-vrednosne pozicije, ostalima se može prigovarati samo sa stanovišta racionalnosti i socijalne etike.
I danas važi ono što je pre nekoliko godina napisao Mladen Lazić: „Naravno, socijaldemokratske stranke čine političke interesne organizacije koje u (evropskim) demokratskim porecima zastupaju radničke interese. U Srbiji, međutim, danas nema nijedne relevantne stranke koja je specifično usmerena na zaštitu i promociju ovih interesa, pa nije iznenađenje što su političke orijentacije radnika duboko podeljene“.
Treća teza: Činioci od kojih zavisi uspeh dijaloga
– Postojanje volje za dijalog. Obostrano (svestrano) postojanje želje za dijalogom i sporazumom. Prihvatanje razgovora i rasprave kao metoda rešavanja zajedničkih pitanja. Iskazana volja za dobijanjem saglasnosti drugih strana o zajedničkim pitanjima. Postojanje tzv. dobre volje.
– Uvažavanje potencijalnih partnera. Razumevanje interesa partnera i njihove pozicije. Poštovanje partnera u dijalogu. Poverenje u partnere („Svako od njih u onom drugom ne vidi partnera, nego protivnika, čak neprijatelja“, kaže Nebojša Popov).
– Međusobno poznavanje partnera. Objektivna analiza sopstvene pozicije i pozicije drugih. Otvorenost prema suprotnim viđenjima. Bespredrasudan pristup drugima. Shvatanje da dijalog smanjuje nesporazume i pospešuje šanse za dobit svih strana u dijalogu.
– Postojanje kulture dijaloga i sporazumevanja. Poštovanje osnovnih principa dijaloga. Upotreba raspoložive moći saobrazno principima vođenja dijaloga i sporazumevanja. Odricanje od prava i moći jednostranog donošenja odluka o pitanjima zajedničkog interesa. Spremnost na ustupke i kompromise. Prihvatanje relevantnosti interesa drugih strana u dijalogu.
– Utvrđivanje zajedničkog interesa. Ako ne postoji razumevanje i poznavanje (svest i dogovor) zajedničkog interesa, onda je socijalni dijalog isprazna priča.
– Moć socijalnih delatnika/“partnera“ kao preduslov dijaloga. Šanse dijaloga su smanjene ili nikakve ukoliko neko od osnovnih socijalnih delatnika/“partnera“ nema odgovarajuću količinu moći; nema dijaloga između moćnih i nemoćnih (to je tek molitva pred božanstvom neumitnog). Situacija je najgora kad su obe delatne strane na tržištu neorganizovane ili malo organizovane – onda je na delu divlje tržište koje se ponaša apsolutistički. Tu je, na kraju, i pitanje postojanja kapaciteta delatnika/“partnera“ za sprovođenje dogovorene politike i usaglašenih odluka. Na drugoj strani, u pitanju je mogućnost samokontrole moćnika; koliko, na primer, poslodavačka organizacija može da kontroliše poslodavce kako bi se ponašali u skladu sa socijalnim dogovorom.
Četvrta teza: Protiv tamburanja
Samo je socijalno uređena tržišna privreda prirodni okvir socijalnog dijaloga, u svakoj drugoj tržišnoj privredi, socijalni dijalog je stvar volje, znanja i opredeljenja države i/li poslodavaca, ili izuzetno retko, produkt iznude snažnog sindikata. Dakle, reč je o tome da budu socijalno odgovorni vlasnici, socijalno odgovorna država i socijalno odgovorni sindikati, kao i politički odgovorno civilno društvo. Time bi bio definisan put ka stvaranju socijalnog društva (država, tržište i civilno društvo, a pre svega nevladine organizacije, predstavnici medija, nauke…)
Ako to hoćemo, onda je samo pitanje kako to postići, a sve ostalo je tamburanje kojim smo se i dosad bavili.
Autor je predsednik Udruženja građana Sindikalni forum
Važnost socioklasne dioptrije u pristupu socijalnom dijalogu
Kada govorimo o socijalnom dijalogu treba da se pitamo o čemu se to, u stvari, radi: da li je tu reč (1) o klasnom dogovoru naspram sukoba klasa; (2) ili jednom ili drugom, (3) o jednom i drugom, ili pak (4) nema ni jednog ni drugog. (Podsećam na ono što je napisala Zagorka Golubović u tekstu „Sudbina radničke klase u današnjoj Srbiji“, Republika, broj 424-425, 1-31. mart 2008: „Stoga, potrebno je preispitati tezu o istrošenosti ideje o klasnoj borbi između radnika i vlasnika kapitala, ali uzimajući u obzir da se u modernom kapitalizmu izmenio pojam radnika: on nije više klasični najamni radnik, koji poseduje samo svoje sredstvo rada, već učestvuje i u delu vlasništva kapitala kao radnik-akcionar i u tom kontekstu treba istraživati i prirodu savremenog sukoba u kapitalizmu“.
11 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
ŽELJKO CVIJANOVIĆ
5. Ima jedan izvanredan esej iz 1939. godine velikog Čeha Karela Čapeka pod naslovom „Zašto nisam komunista“. Čapek kaže kako mu se dopada ideja socijalne pravde, pravednije raspodele bogatstva, besplatnog školovanja za sve, ali mu se, kaže, ne dopada što komunisti sve te lepote obećavaju za tek kad dođu na vlast. Zato se genijalni pisac pita da li bi oni nešto od toga mogli da urade pre nego što zavladaju. Mogli bi, ali ne rade.
Naravno, ovde je reč o srpskoj opoziciji, možda sutrašnjoj vlasti. Naravno, za svaku pohvalu je to što je Koštuničina DSS skupila stotine hiljada potpisa protiv prodaje Telekoma. Jednako je lepo što su Toma Nikolić i njegovi naprednjaci predali sudu gomilu krivičnih prijava protiv ljudi koji vode nezakonitu prodaju Telekoma. E sad, u sudu kažu: možda je sve to u redu, ali još nemamo krimen, Telekom još nije prodat. A to će reći da dosadašnje akcije naprednjaka i Koštuničinih nisu dovoljne.
Ima, međutim, u tom Telekomu nešto veoma važno. Lako ćemo se dogovoriti da od Telekoma u srpskim rukama zavisi sudbina stotina domaćih firmi, dobavljača te kompanije; svi znamo da se do sada svaka ideja buduće privredne obnove i razvoja dobrim delom bazira na ideji razvoja telekomunikacija; lepo stoji čak i u naučnoj strategiji, koju je pisao Boža Đelić, jedan od najglasnijih zagovornika prodaje Telekoma, da se dobar deo razvoja nauke u Srbiji bazira na telekomunikacijama. Rečju, ako prodamo Telekom, svaka eventualna privredna obnova Srbije biće prilično otežana.
Ako pitate bilo koga iz opozicije, da li je za obnovu srpske privrede, čućete jedno ogromno daaaaa! i salve ideja i planova. Iskreno, ne slušam ih; nemam potrebu ni da čujem šta će da urade sa Kosovom; hoće li sprečiti odliv mozgova i odumiranje čitavih sela i gradova; baš me briga šta će sa ovim ili onim. Jer evo im, pre nego što su došli na vlast, stvarne prilike da pokažu kako će vladati, da pokažu dok su u opoziciji jesu li ozbiljni ljudi ili komunisti iz Čapekovog eseja. Zato me, kao njihova jedina izborna kampanja, zanima hoće li sprečiti prodaju Telekoma, u kome se danas seku sva pitanja od Kosova, preko hleba do slobode.
Ako vam kažu da to ne mogu da spreče jer nisu na vlasti, ja vam kažem da mogu. Evo kako: neka Toma i Koštunica sazovu zajedničku konferenciju za štampu i neka s nje upozore Austrijance da, kupujući Telekom pod ovim uslovima, zapravo kupuju kradenu robu. Neka im samo kažu da će oni, kad dođu na vlast, preispitati pravnu valjanost te transakcije i da će, ako sud utvrdi da je tu bilo nezakonitih poslova, Austrijanci ostati i bez para i bez Telekoma. Tada bi Telekom ostao u srpskim rukama jer Austrijanci najbolje znaju da su ušli duboko u nezakonit posao. I kraj priče: izborna kampanja od pet minuta i pet rečenica – jasno, efektno, pošteno. I radi posao. Osim što će vladu srušiti trenutno.
6. Ako vam kažu kako ne mogu da idu tako daleko, jer će time ugroziti srpske evrointegracije, onda je vreme za krupnija pitanja od evrointegracija. Na primer, zašto bi Evropa bila protiv vladavine zakona u Srbiji? Nemoguće, zar ne? Ili, ako bi bila, zašto bismo ulazili u tu Evropu bezakonja, kad to umemo i sami da organizujemo bolje od njih? Ili koliko bi tada zaista trebalo da nas koštaju evrointegracije? Za koliko malo trebamo da prodamo Telekom da bismo dobili kandidaturu? Ako bismo ga prodali za još manje od to malo, da li bismo dobili i datum početka pregovora? Da li je Telekom poslednje što nas čeka u plaćanju svog mesta među kandidatima za EU? Da li nas posle toga čeka još nešto; hoćemo li možda morati Briselu da prepišemo i svu svoju ličnu imovinu da se naš ulazak ubrza za neku godinu? A da li bismo, ako bismo u Srbiji uveli pravo prve bračne noći za činovnike iz Brisela, još više ubrzali naš ulazak?
Jer, ako je ovakva nezakonita i štetna prodaja Telekoma naša cena za Evropu, tada za opoziciju imam samo jedno pitanje: jeste li vi za Srbiju ili Evropu? I jedno i drugo postaje sve teže. Pitajte Telekom.
7. Tako je Telekom postao nulta tačka našeg otpora i izbora kako ćemo živeti. Za vlast, našeg brata narkomana, ta porodična kuća je poslednja tačka: ako je ne proda, umreće; za opoziciju to je pitanje hoće li vlast da bi uradila nešto sa Srbijom ili samo sa sobom; za Evropu – da li je gladna posrnula Srbija stvarni uslov našeg učlanjenja ili ne; za sve nas ostale to je pitanje da li je moguć neki diskontinutet, neko zaustavljanje na ivici, ili je naša nizbrdica toliko strma da se ne vredi ni opirati, nego dići ruke uvis i zapevati: „’Ajde, Jano, kuću da prodamo“. A tada će i brat narkoman poslednji dop podeliti sa bratom koji nije mogao da ga pobedi nego mu se pridružio.
8. Ne gledajte u nebo i ne molite se Bogu: brat narkoman ne može da se predomisli, njegov okrutni diler neće. Računajte da je Telekom prodat. I da je ovo sada stvar u našim rukama. Amin.
CEO TEKST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Upravni odbor RDU Radio-televizije Srbije je na konstituivnoj sednici za predsednika izabrao profesora Slobodana Markovića, a za zamenika predsednika sociologa Milana Nikolića.
Sonja Liht: predsednica spoljnopolitičkog Saveta ministarstva za spoljne poslove, predsednica Fonda za političku izuzetnost, predsednica Upravnog odbora „Politike“, supruga analitičara Milana Nikolića;
–
ПОЛИТИКА 30.04.2011.
Драган Ђилас, градоначелник Београда и заменик председника Демократске странке, а од пре две недеље ичелник Кошаркашког савеза Србије, у интервјуу за „ Политику“
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Opozicija-nema-tapiju-na-nezadovoljne-birace.sr.html
–
PRESS 30.04.2011.
PRVOMAJSKI INTERVJU, Srđan Šaper, direktor jedne od najvećih marketinških agencija u Srbiji „Meken Erikson“ i savetnik predsednika Republike i predsednika Demokratske stranke
3 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
30. 04. 2011
PRESS
USPEH KRIMINALISTIČKE POLICIJE U GLAVNOM GRADU
Beogradska policija danas može da se pohvali da više nema nijednog velikog razbojništva koje nije razrešeno!
ceo tekst:
–
Šta je sa privatizacijama C-marketa, Ušća i Luke Beograd?
Ko kontroliše marketing u srpskim medijima?
Šta se desilo sa građevinskom mafijom u Beogradu?
1 коментар | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Српска економска криза нема никакве везе са светском економском кризом.
И даље тврдим да ту нема каузалности.
Да би светска економска криза утицала на српску економску кризу морала би бити испуњена два услова:
1. Србија би морала да буде индустријска држава са великим извозом
2. Србија би морала да буде привлачна страним инвеститорима
Као што нам је познато Србија нема извоз, нема индустрију, па није могла да буде угрожена због мање потражње на светским тржиштима. Са друге стране, у свету расте потражња за храном, расту и цене, али Србија је остала без сељака и села. Чак и увози храну.
Као што је познато, у Србији је највећа корупција у Европи, није спроведена “гиљотина прописа“, монетарна политика је хаотична, кредитни рејтинг слаб, просвета и култура пропадају, тако да не стоји тврдња да је Србија у кризи због тога што је цео свет у кризи. Реално, и сада постоји довољно инвеститора и слободног капитала. Реално, и да није криза у свету, у државу каква је Србија нико нормалан и паметан не би уложио свој новац.
Криза у свету ће бити још озбиљнија.
Али економски развој Србије суштински не зависи од дешавања у светској економији. Зависи искључиво од људи који воде Србију, од људи који живе у Србији. На пример, да су исти услови понуђени некој компанији из Јужне Кореје, као што су понуђени италијанском Фиат-у, да ли би фабрика у Крагујевцу већ радила у пуном капацитету? Ко је и зашто инсистирао да то буде Фиат? Ко је уништио пољопривреду, ко је водио процес приватизације? Зашто нико не користи знање, везе и капитал наших људи из расејања? Где су тајкуни који 30% времена проводе у Србији у којој остварују 80% профита? Ко је злоупотребио приватизацију Ц-маркета да би постао део Делта Максија, да би био продат страној компанији заједно са Делта Максијем?
Тим питањима треба да се баве људи који живе у Србији. Када се на њих одговори, отвориће се и путеви капитала неопходног за покретање производње, индустријализацију и изградњу инфраструктуре и путеви за пласман робе на страним тржиштима.
–
Srbija je u prvom ovogodišnjem kvartalu ubeležila deficit u trgovini robom sa svetom od 1,4 milijarde evra, što je za 10,3 odsto više nego u istom periodu prošle godine, objavio je danas Republički zavod za statistiku. Srbija je u prva tri meseca izvezla robu za 1,96 milijardi evra a uvezla za 3,38 milijardi, pa je pokrivenost uvoza izvozom bila 58 procenata. Glavni spoljnotrgovinski partneri Srbije u izvozu su u prva tri meseca ove godine bili Italija, Nemačka i BiH, a u uvozu Ruska Federacija, Nemačka i Italija. Zemlje EU čine više od polovine ukupne razmene. Drugi po važnosti partner u trgovini Srbije su zemlje CEFTA sporazuma.
–
ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:
фебруар 28, 2011
март 6, 2011
април 25, 2011
7 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Povodom teksta „Anti-Uskrs“ S. Jovanovića Maldorana (Danas, 23. april 2011)
Autor: Irena Ristić
Parafrazirajući Adama Mihnjika, moglo bi se reći da su od talibana jedino gori antitalibani. S. Jovanović Maldoran kao da je bliži ovim drugima. U svom antiuskršnjem tekstu, citirajući francuskog filozofa Onfrea, tvrdi da religija i neznanje idu rame uz rame. Moguće je da ta konstatacija nije daleko od istine. Samo, ona ne isključuje da rame uz rame idu i ateizam i neznanje. Ili da citiram jednog nemačkog fizičara: ljudska glupost je beskonačna. I to sasvim nezavisno od nečije religijske (ne)opredeljenosti.
Pozabavimo se dvama aspektima ovog antiuskršnjeg teksta. Prvo činjeničnim. Autor ističe da u diskusijama o religiji već hiljadama godina nema profesionalnosti. Tačnije od zatvaranja Platonove Akademije, kada je u Evropi zavladalo religijsko crnilo. Svakako da je Platonova Akademija bila hram nauke i dijaloga. Ali, ona je poznata i po tome što su njeni polaznici negovali duboko, gotovo religijsko obožavanje Platona čiji su rođendan svake godine slavili. Slučajnost ili ne, ali Platonov rođendan slavljen je istog dana kad i rođendan mitskog boga Apolona. Dakle, i progresivni polaznici Akademije su očito imali svog boga (jednog od mnogobrojnih nazovi spasitelja?). Dalje, autor tvrdi da je spasenje iz ništavila srednjeg veka stiglo s renesansom i prosvetiteljstvom. Tačno je da je renesansa označila kraj srednjeg veka i dominacije crkve. Ali da li je renesansa predstavljala otklon od religije, ili pre sjedinjenje antičkog neoplatonizma i hrišćanstva? Treba samo pogledati neka od najznačajnijih umetničkih dela renesanse i videti da su ona suštinski obeležena religijom, a da pri tome nisu prožeta ni ništavilom, ni crnilom, a najmanje neznanjem. Pri kraju svog teksta, autor piše da religija prezire plodnost. I tvrdi da simbol jajeta predstavlja vrhunac religijskog neznanja, jer uprkos svim prezirima hrišćanstva prema plodnosti, simbol seksualnosti i plodnosti opstaje baš zahvaljujući uskršnjem jajetu (a da hrišćani toga mućka valjda nisu ni svesni). Ko je ovde u neznanju, da li autor ili religija, upitno je, jer hrišćanstvo ne samo da ne prezire plodnost, već ima i vrlo afirmativan stav prema njoj: „Plodite se i množite se, i napunite zemlju“ ili „Narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj“ (1. Mojsije 9,1; 9,7).
Drugi aspekt ovog teksta na koji se vredi osvrnuti tiče se autorovog suda i preporuka. Ne samo da ljude koji veruju u Hrista naziva „zadrtim“ (srećom, mi ateisti se ne prepoznajemo u tim „zadrtim“ ljudima), već na kraju svim čitaocima preporučuje da nema potrebe da slave Uskrs, zato što je cela priča o uskrsnuću jedna velika šarena laža. Takvo racionalno poimanje sveta je svakako legitimno, i ja bih se lično takođe svrstala među pristalice „religije racionalizma“. Samo, druga je stvar kada racionalisti misle da drugima treba da govore šta da slave, a šta da ne slave, u šta da veruju, a u šta da ne veruju. Tada već postaju racionalisti-talibani, koji se ni po čemu ne razlikuju od religijskih talibana. Ni jedni ni drugi, naime, ne shvataju da je religioznost pre svega jedan intiman doživljaj i lična potreba pojedinca: neko veruje u vaskrsnuće, neko, kao polaznici Akademije, u Platona, a neko u sopstveno (ne)znanje.
Autorka je istraživač u Institutu društvenih nauka iz Beograda
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/antitalibani.46.html?news_id=214323
13 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
2 коментара | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
У марту лањске године председник Тадић беше жустро проговорио против организованог криминала…
… Стицајем неких околности, аутор овог текста се у то време беше нашао при највишем месту, на коме шеф државе није показао превише оптимизма.
… Годину дана после, важно је знати зашто је спласнуо Тадићев ентузијазам?
… Председник је зазирао од мистерије која настаје на нивоу симбиозе реалног криминала и разуђеног механизма државног апарата. А то значи како се део подземља лагодно успентрао на власт (парламентарну, извршну и судску), што омогућује криминализованим деловима државе да сиђу у подземље.
… Постоји оправдана стрепња од распореда реалне моћи у држави и међу кумовима, рачунајући и на погодност наведене патолошке симбиозе. То значи пре свега ранг финансијске снаге, при чему се осиромашена држава судара са енормно богатом мафијом, склоном и спремном да плати све и кога треба, на било ком нивоу. Рачуна се да мафијашка унија у Србији располаже са активним потенцијалом од око десетак милијарди долара, како би могла да сачува главницу богатства.
У најгорој варијанти (процена тајних служби ??????????????????) могла би и да организује врло мобилну и опасну градску герилу.
… Колубара је метафора застрашујуће корупције у кругу који поштена полиција и тужилаштво не сме да дира. У односу на стотине милиона евра несталих одатле, капитални дилер дроге Шарић је прави почетник.
Све су то наслеђа која воде српско друштво у цивилизацијски глиб, правну анархију и вредносну таму. Уз корупцијски елдорадо у владајућој олигархији, заиста је тешко председнику, све и да хоће, да покрене људе који су само дужни да раде свој посао. Његово је било само да их подсети, али ствари углавном крећу низбрдо.
Ако је овај текст условно посвећен председниковој одлучности која је углавном остала без одјека, слутим да човек нема праве ослонце у власти, иако његова реална моћ није нимало спорна. Дакле, власт је ту, само шта са њом? И свако ради оно што уме или мора: мафија своје, држава своје. Срећу се само тамо и онда кад су упућени на исте послове.
ЦЕО ТЕКСТ:
КОМЕНТАР ЧИТАОЦА ПОЛИТИКЕ:
25/04/2011 09:10
хе, хе… мој врли пуковниче… “Колубара се не дира…“ шта рећи за “Идоле“, да ли њих можда неко дира док харају у индустрији оглашавања?
25/04/2011 09:02
Текст врло јасан, отворен, једино ми не леже приказивање председника као невине љубичице која пре избора на ту функцију није знала где живи, шта се дешава у држави и његовој партији итд.
У временима око Титове смрти говорено је да га „не обавештавају о свему“, да „он не зна право стање“…
Тра-ла-ла, господо.
—
PRAVA BIOGRAFIJA BORISA TADICA !!!
http://www.youtube.com/watch?v=CoIzxHRTgLQ&feature=related
—
ПОВЕЗАН ПОСТ:
7 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
1 коментар | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Paradoks i kôd čitanja
Autor: Sreten Ugričić
U srećnim zemljama čitaju pobednici, a u nesrećnim gubitnici. U nesrećnim zemljama pobednici nisu čitaoci i ta je korelacija neposredna i opominjuća. Sreća je tek tamo gde ne možete biti pobednik ako ne čitate. Sigurno ste već primetili da postoje te dve vrste zemalja, društava i kultura. Status znanja, imaginacije i odgovornosti u nekoj zemlji može biti takav da ili favorizuje čitače, ili nečitače. Neću vas pitati s tim u vezi gde spada Srbija. Svi znamo. Ali nije sve izgubljeno. Evo, na primer – vi. Vi upravo čitate. Svako od nas poznaje po nekog čitaoca. Oni, i one, ne uklapaju se u sliku koju vidimo. Ali oni, i one, su tu. Oni i one su danas, kao i oduvek, najvažnija nevladina organizacija u Srbiji. Oni, i one, su garancija da ćemo ipak uspeti.
Među stvarnim a nepisanim zakonima, dva takva su mi posebno važna: ODR i SITČ: Osnovni društveni ugovor i Sporazum između teksta i čitaoca. Između ova dva nepisana zakona postoji zanimljiva i više nego indikativna korelacija.
Naše životno iskustvo (ekonomsko, političko, istorijsko, građansko, kulturno, socijalno, egzistencijalno) bezbroj puta je nepobitno utvrdilo da ODR, Osnovni društveni ugovor, u našoj zemlji i zajednici, nažalost ne važi i ne funkcioniše. Dok SITČ, Sporazum između čitaoca i teksta, uprkos svemu važi i funkcioniše. Tako onaj koji čita ima višestruku satisfakciju, jer pored konkretnog sadržaja teksta dobija i aktivnu komunikaciju, uzajamnost, dijalog, slobodnu razmenu, inkluziju i poverenje kojih nema izvan čitanja, a toliko su nam potrebni.
Građani Srbije, ako su čitaoci, u tekstu neposredno nalaze ono što im u životu toliko nedostaje. To znači da bi nečitaoci Srbije morali da zavide čitaocima Srbije višestruko. Nečitaocima, naravno to ne pada na pamet, jer su „prezauzeti“, a u stvari jer su zatucani, neosetljivi – zbog nečitanja nisu u stanju da razumeju i osveste bitne dimenzije svojih života. Nečitaoci žive nesvesno, oni su večiti objekti, večiti potčinjeni, oni ni ne znaju koliko su izgubljeni i sami i bez nade da će se probuditi i da će stupiti u kontakt sa svetom, drugima i sobom. Dok čitaocima u čitanju ipak preostaje makar to jedno pribežište opštenja, bliskosti, razumevanja, smisla i ljudskosti.
Pri tom dva nepisana zakona o kojima vam govorim imaju uzajamno zavisnu strukturu. Ustrojstvo teksta podrazumeva i reflektuje ustrojstvo zajednice, i obrnuto, ustrojstvo zajednice podrazumeva i preslikava ustrojstvo znaka, to jest teksta. Čitanje crpe svu svoju moć iz upravo ove tajne, ali avaj, i svu svoju nemoć. Ipak, nije sasvim očigledno kako to osnovni društveni ugovor ima strukturu znaka. Pa tako što se deli na oznaku i označeno, na ono vidljivo i na ono nevidljivo u važećem poretku. I gle, nevidljivo je nekako je uvek važnije, moćnije od vidljivog.
To da sporazum između čitaoca i teksta ima strukturu znaka jeste očigledno, ali nije očigledno da taj odnos značenja – to jest čitanje – ima strukturu zajednice, društvenog odnosa, sprege koja je funkcionalna i smislena i duboko ljudska. Nije očigledno, ali jeste baš tako. Zato je u sredinama i kulturama kakva je naša, gde Osnovnog društvenog ugovora nema, čitanje od presudnog značaja, poslednje utočište minimalnog preostalog društvenog kapitala.
A ako je društveni kapital poharan i nazire se samo u bledim tragovima, onda je i svakom od nas ponaosob, svakom čoveku kao društvenom biću, otet vitalni deo ličnog kapitala, nezamenjivi deo onog što svi nosimo u sebi. Kad bi nam i čitanje potpuno presahlo, izgubio bi se onaj poslednji oslonac smislenog života, kako javnog, zajedničkog, tako i privatnog, individualnog. Usudio bih se da kažem da je pitanje čitanja, stoga, pitanje našeg opstanka.
Čitanje je neprestano pretvaranje teksta u kontekst i konteksta u tekst. Tekst se svodi na kontekst, a kontekst na tekst. Kontekst je okruženje u kome se neki tekst pojavljuje tj. iz koga se tekst izdvaja. Nekad kontekst znamo, vidimo, svesni smo ga, ali nekad ne mora biti tako. Ali i onda kad nam kontekst iz bilo kog razloga nije dostupan, to ne znači da ga nema. Pa ga moramo otkriti. Značenje i smisao mogući su samo ako tekst povežemo sa jednim ili više drugih tekstova. Razumeti tekst znači pročitati ga u kontekstu. A razumeti kontekst znači pročitati ga u tekstu. Tekst se svodi na kontekst, a kontekst se svodi na tekst, a naš život svodi se na neumorno svođenje teksta u kontekst i konteksta u tekst. A to nije ništa drugo nego čitanje. Živeti znači čitati.
Svetski dan knjige prilika je da slavimo kôd čitanja kao kôd života u našoj civilizaciji. Kažu da se kôd sada sastoji od beskrajnih kombinacija nule i jedinice, koje predstavljaju dva elementarna stanja električnog kola: nema struje – ima struje. I kažu da su od sad svi kodovi svodivi na taj binarni numerički, odnosno električni.
Gledam na to blagonaklono i sa razumevanjem, imajući u vidu sve tehnološke prednosti koje virtuelno čine stvarnijim od fizičkog. Uostalom, Narodna biblioteka Srbije koju vodim najbolje demonstrira učinke takvog razumevanja stanja stvari i kulture. Dvadeset hiljada korisnika dnevno preko mreže ulazi na sajt NBS-a. Pa ipak, na kôd svih kodova gledam na poseban način. Kôd svih kodova jeste kombinacija, ali ne 0 i 1, nego kombinacija trideset slova, ili devet brojeva, ili osam nota. I taj kôd vekovima utemeljuje našu civilizaciju, bez obzira da li je dostupan na glinenim pločicama, listovima pergamenta, listovima hartije, ili pikselima ekrana. Tom kôdu tehnološke modifikacije pomažu da se održi i da bude sve delotvorniji. Taj kôd prolazi kroz tehnološke modifikacije netaknut, u svakoj sledećoj meni sve moćniji.
Smisao ovih procesa nije u migraciji nego u emulaciji. Jer migracija bi značila da kôd negde odlazi, gde ranije nije bio, da ustupa mesto nekom drugom kôdu. Ali ne, on je istrajno i dalje tu. Emulacija podrazumeva održanje kroz transformaciju, preoblikovanje iz jednog tehnološkog okruženja u drugo, pa u treće, pa četvrto… Kôd nas ne napušta, on samo kontinuirano i čudotvorno sebe uvek iznova uobličava, u sve savršenijoj i savršenijoj artikulaciji. Onaj koji emigrira ultimativno gubi sebe, dok onaj koji emulira ultimativno čuva sebe. Promena je najsavršeniji način civilizacijskog trajanja.
A taj kôd – za šta je, u stvari, šifra? Šta kod svih kodova kodira i dekodira, šifruje i dešifruje? Pa jednostavno: dešifruje naše neprestano pretvaranje teksta u kontekst i konteksta u tekst, naše razumevanje i saznanje sveta i nas samih u svetu. To kako mi mislimo, zamišljamo, pamtimo, tumačimo, predstavljamo, vrednujemo, učimo i međusobno razmenjujemo iskustva – sve to ne bi bilo moguće bez kôda. A tradicionalna metafora i najuvreženija inkarnacija kôda jeste – knjiga. Živeti znači čitati.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/paradoks_i_kd_citanja.54.html?news_id=214160
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Mario Kopić
Implozija komunizma i uspon nacionalizma dramatično su uzdrmali istek dvadesetog vijeka. Ne stoji teza da se takav tok događaja nije mogao predvidjeti. Naime, mnogi su znakovi upućivali na to da komunizam nije uspio pronaći uspješnu formu političke egzistencije ni efikasnu ekonomsku organizaciju. Zakazao je dakle na dva temeljna područja koja konstituiraju moderno doba: nije uspio postići zaštitu političkih prava pojedinaca, koja su još od vremena Francuske revolucije osovina modernih političkih poredaka, niti je uspio organizirati racionalnu ekonomsku proizvodnju i njenu stalnu inicijativu.
Među najznačajnije rane uvide u neodrživost sistema sile, na kojem je počivao cjelokupni komunistički politički poredak, spada uvid Hannah Arendt o razlici između moći (Macht, power) i sile (Gewalt, violence). Na jednom njujorškom panelu u 1967. pod nazivom Legitimacija sile (The Legitimacy of Violence), ovu je razliku odredila ovako: “Općenito govoreći, sila izrasta uvijek iz nemoći (impotence). Ona je nada onima koji nemaju nikakvu moć (nikakav pristanak ili podršku od strane ljudi) da nađu za to supstituciju, i ova nada je, po mom mišljenju, uzaludna. Iz istoga je razloga opasno da se moć jedne zemlje mjeri po arsenalu sile. Da prekomjernost (abundance) sile predstavlja jednu od najvećih opasnosti za moć zajednice, napose za republike, jedan je od najstarijih uvida političke nauke.“ Sadašnja politička nauka, po mišljenju Hannah Arendt, na žalost ne razlikuje između tako ključnih pojmova kao što su moć, jakost (Stärke, strength), snaga (Kraft, force), autoritet (Autorität, authority), sila – od kojih se svaki odnosi na distinktivne, različite pojave života. Učesnici političkog života, u skladu s dominantnom kategorijom vladavine/gospodovanja u razumijevanju političkog, podijeljeni su u dva sasma različita dijela, vladajući i vladani, nadređeni i podređeni. Zbog te podijeljenosti političkog tijela, koja je napose potencirana pojmom suverenosti i države, ne pravi se razlika između moći i sile. Navedeno će razlikovanje Hannah Arendt precizirati nešto kasnije u knjizi naslovljenoj upravo Moć i sila (Macht und Gewalt): “Moć odgovara sposobnosti ljudi ne samo da djeluju ili nešto čine nego da se povezuju s drugima i da u sporazumu s njima djeluju. Moću nikad ne raspolaže pojedinac; ona je u posjedu skupine i opstoji samo tako dugo dok se skupina drži zajedno. Kad kažemo o nekome da ‘ima moć’, to znači u zbilji da je on opunomoćen (ermächtigt) od određenog broja ljudi da u njihovo ime djeluje. U trenutku kad se skupina, koja je moćnika opunomoćila i koja mu je podarila moć, raspadne, propada također i njegova moć.“
Moć nije ništa materijalno ili instrumentalno, ona se ne može utvrditi ili uskladištiti kao energija ili snaga. Moć postoji samo u polju ljudske kohezije i samo iz nje može i proizići. “Moć pripada zapravo suštini državne zajednice, svima, ma kako organiziranim skupinama; sila ne. Sila je prema svojoj prirodi instrumentalna; kao sva sredstva i alati, treba i ona svrhu koja usmjerava i opravdava njenu upotrebu“. Stoga moć ne može proizići od kralja ili cara, a pogotovo ne od beskrupuloznog vladara, nego samo od naroda ili, bolje rečeno, od podrške cjelokupnog političkog tijela: “Ono što institucijama i zakonima jedne države daje moć jeste podrška (Unterstützung) naroda, koja je opet samo nastavak onog izvornog konsenzusa koji je oživio institucije i zakone… Sve političke institucije su manifestacije i materijalizacije moći; one postaju krute i propadaju čim više iza njih ne stoji i ne podržava ih životna moć naroda“. Hannah Arendt radikalno se suprotstavlja tezi da moć pretpostavlja silu. Naprotiv, sila razara moć. Naime, po njenom mišljenju, iz puščanih cijevi proizlazi vazda djelotvorna zapovijest, ali iz nje nikada ne može izrasti politička moć. Zaključak: sistem nasilja, poput komunizma, ne može opstati. “Gdje sila stoji nasuprot sili, državna sila (Staatsgewalt) se oduvijek dokazala kao pobjednik. No ova po sebi apsolutna nadmoćnost (absolute Überlegenheit) traje tako dugo dok struktura moći ostaje netaknuta, tako dugo dok se zapovijesti slijede i dok su policija i armija spremne upotrijebiti oružje. Ako to nije više slučaj, situacija se iznenada mijenja… Gdje se zapovijesti više ne slušaju, sredstva nasilja (Gewaltmittel) su bez svrhe. S obzirom na pitanje ‘poslušnosti’, gdje se, naime, odlučuje treba li još slušati, korelacija zapovijest-poslušnost potpuno je irelevantna. Odgovor na ovo pitanje ovisi, naime, samo o općem mnijenju (Meinung) i naravno o broju onih koji ovo mnijenje ovako ili onako dijele. Sada se odmah ispostavlja da sve ovisi o moći koja stoji iza sile“.
Ovim diferencijama izneseni su politički razlozi raspada komunističkog sistema nasilja. Na početku su ti sistemi možda i počivali na pristanku građana, ali postepeno, usprkos ogromnim sredstvima prisile s kojim su se oboružali, nisu se mogli održati, jer je tokom vremena nestajalo povjerenje i pristanak građana na taj tip zajedništva. Na kraju je sila spektakularno implodirala, što nisu mogle spasiti ni puščane cijevi ni tenkovi. Sistemi sile u svojoj perfekciji postaju autodestruktivni. Slom komunističkog sistema prisile bio je rezultat gubitka moći vlasti koji je proizišao iz nepovjerenja građana.
I Talcott Parsons je u raspravi Evolucionarne univerzalije u društvu (Evolutionary Universals in Society) već 1964. utvrdio da je moderni kapitalizam izgubio žestinu otvorenog klasnog sukoba. Njemu je uspjelo preko socijalnog raslojavanja legitimirati različite plaće u skladu s funkcionalnim razlikovanjem društvenih zadataka, putem novčane privrede razriješiti lokalne socijalne sredine i uspostaviti razgranatu mrežu socijalnih odnosa. Uz to je važno da je moderni kapitalizam stvorio univerzalistički sistem prava, što je odlučan izum moderniteta. Napokon, moderni kapitalizam stvorio je “demokratske asocijacije“, pomoću kojih je bilo moguće legitimirati pojedine političke odluke. To su, kaže Parsons, “evolucionarne univerzalije“. Njihovim stvaranjem omogućeno je preživljavanje modernog kapitalizma. Dakako, društva koja nisu kadra za inovacije, petrificiraju se i nužno propadaju. Parsons je iz toga zaključio da totalitarne komunističke organizacije neće biti u stanju preuzeti demokraciju, njene političke i integrativne kapacitete: “Postavljam prognozu (predict) da će se komunističke organizacije društva pokazati nestabilnima i da se neće prilagoditi izbornoj demokraciji niti će stvoriti pluralistički politički sistem, nego će regredirati u politički manje djelotvorne forme organizacije. Ovo proricanje oslanja se, ne i naposljetku, na to da je komunistička partija naglašavala zadatak da se narod mora odgojiti za novo društvo. Dugoročno će njen legitimitet biti sigurno pokopan (undermined) ako partijsko vodstvo i nadalje nije voljno vjerovati narodu kojeg je navodno preodgojilo. No vjerovati narodu znači povjeriti mu dio političke odgovornosti. To može samo značiti da monolitna jedinstvena partija mora napokon napustiti monopol političke odgovornosti“. Dakle, razaranjem monolitnosti partije gubi se njena integracijska snaga u društvu, čime započinju dezintegracijski procesi kojim ona više ne može ovladati.
Razloge raspada komunizma moglo se dakle uočiti. U isto vrijeme drastično je rastao nacionalizam. Kao što je poznato, jedina integrativna snaga u komunističkim zemljama bila je partija, koja je imala svoju državu, što znači svoju armiju, pravosuđe i medije. Ova je tendencija potpuno uništila građansku kulturu učestvovanja u političkom životu i svaku individualnu inicijativu u privrednom području. Tako je, recimo, na kraju opstanka Jugoslavije jedina njena integrativna snaga bila samo još armija. Raspadom Komunističke partije nacionalizam je odmah pokazao svoju snagu u homogeniziranju naroda. Samo one partije koje su koristile nacionalističke potpale imale su političku šansu.
Premda će se pri tome strukture nacionalne države relativno brzo razviti, razvoj post-komunističkih država u moderne pravne države i dalje teče iznimno sporo. Cjelokupno društvo bilo je prije, kao i sada, snažno politički konstituirano. Politička konstitucija dovela je do žestoke polarizacije na prijatelje i neprijatelje, čime je izazvana strahovita napetost u cijelom društvu. Nakon pada komunizma i uspona nacionalizma političke partije i dalje preuzimaju ulogu državnih partija. Nova posada državnog broda upravlja državom kao političkom partijom. Politička stranka je u izbornoj utakmici dobila ovlaštenja da upravlja državom, ali država je za nju instrument partijske politike. Partijski vođena država pogoduje prije svega članovima vladajuće partije, ona se osjeća obavezna prema svojim članovima i ustanovama (od poslodavaca i vlastitih poduzeća preko crkve do estrade i sportskih zvijezda) koje su je podržale. Tijesna veza partije i države prouzrokovala je prilagođavanje svih područja ovoj tendenciji. Umjesto autonomija pojedinih područja i diferenciranja kompleksnih društava, nastala su nova starateljstva i nove totalizacije.
Zatim, proces tranzicije od sistema društvenog u privatno vlasništvo traje veoma dugo i omogućuje kriminalizaciju društva. Vodeće političke snage imaju otvoreno polje manipuliranja. Cijela privredna sfera ponovo je ovisna o politici, odnosno političkoj eliti, što podjednako vrijedi za područje obrazovanja, nauke i pravosuđa. Suci se tako biraju na temelju diskrecionog prava vladajuće većine u državnim tijelima i produžena su ruka stranačkog i državnog rezona. Djeluju na temelju sugestija vladajuće većine u državi i nisu nikakav jamac nepristranih, depolitiziranih i dezideologiziranih sudskih procedura. Najbolje se to vidi na primjeru suđenja osumnjičenim za ratne zločine, u kojima se vide nacionalni heroji, a ne kršitelji međunarodnog humanitarnog i ratnog prava.
Može se govoriti o post-komunističkoj gubernizaciji u kojoj politička elita gospodari cjelokupnim životnim procesom. Država se bavi izvozom, uvozom, trgovinom, naukom, kulturom… Recimo, u većini civiliziranih zemalja crkvu financiraju izravno vjernici, a ne država. Stoga ona samostalno organizira sve svoje djelatnosti neovisno o državi. Crkve su se održale i u najtežim okolnostima svog osporavanja upravo zato jer su bile samostalne i oslonjene na svoje vjernike.
Last but not least, upadljivo je naglašeno oportunističko držanje intelektualaca. Umjesto da nepopustljivo polaze od autonomnosti i “suverenosti“ duha, da zadržavaju aktivnu kritičku distancu kako prema komunizmu tako i nacional-klerikalizmu, prema njihovom zagovaranju ili buđenju, od oportunizma su uspjeli čak stvoriti ideologiju. Ta duhovna zaostalost intelektualaca ozbiljno je zakočila stvaranje pravih političkih, ekonomskih i kulturnih elita, bez kojih, kako ustanovljava John Higley, razvića demokracije naprosto nema.
Nacionalizam je odigrao važnu ulogu u razaranju komunističkih diktatura, ali bez konstitucije autonomnih i autogenerativnih djelomičnih sistema (ekonomije, politike, prava, nauke, umjetnosti, profane prakse života) modernog društva kao kompleksnog sistema, opasnost iskliznuća u autoritarnu ili totalitarnu vladavinu ostaje permanentna.
Peščanik.net, 21.04.2011.
http://www.pescanik.net/content/view/6753/1226/
POVEZANI POSTOVI:
14 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Anketa sprovedena u Velikoj Britaniji pokazala je da veliki broj mladih Britanaca sve kasnije stupa u brak, a istvoremeno je sve više onih koji su već u braku, a podnose zahtev za razvod.
Britanski zvaničnici su se pozabavili i brojkama, pretražujući arhivu sklopljenih brakova od 1865. godine, i došli su do otkrića da je u 2009. godini sklopljen ubedljivo najmanji broj brakova.
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/249962/Institucija-braka-u-krizi
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Svetislav Basara
U svojoj uskršnjoj poslanici patrijarh Irinej je učestale pošasti i prirodne katastrofe povezao sa eksponencijalnim rastom sebičnosti, grabežljivosti i pohlepe na svetu. Ljudi, pak, među njima i mnogi vernici, u principu ne vole da čuju pomen Božije kazne i uzroke nevolja koje ih snalaze radije prebacuju na slučaj ili – češće – na takozvani ljudski faktor. Nije to, kako vidimo u Starom zavetu, ništa novo. Samo je, što no se kaže, eskaliralo i otrglo se kontroli.
Kad čovek zaboravi Boga, tvrde mistici, ubrzo počne da zaboravlja i sve drugo. Pa čak i sasvim očigledne stvari. Poput, recimo, ove: da se ništa ne može posedovati, a da se pri tom nešto ne izgubi. I u teologiji, naime, važi pravilo onog trezvenog ekonomiste saglasno kome nema besplatnog ručka. Pa tako, kada ljudsko biće vođeno sebičnošću poželi da se apsolutizuje i stekne moć – to mu privremeno polazi za rukom – ali tu iluziju plaća duhovnim opustošenjem. Budući da je – kako rekosmo – zaboravilo neke očigledne stvari, ono duhovno siromaštvo pogrešno tumači pomanjkanjem novca i stvari. Pa stvar čini još komplikovanijom satirući se da uveća bogatstvo, pri tom neizbežno dolazeći u sukob sa drugim ljudskim bićima, koja imaju iste namere. I eto nam nemira, buna i ratova.
Manija posedovanja krije u sebi i mnoge druge opasnosti. Posedovanje, naime, po prirodi stvari ne može biti jednosmerno. Onoga momenta kada umesto odnosa sa drugim bićem uspostavimo lični odnos sa nekim predmetom, pred zakonom, istina, slovimo kao jedini vlasnik, ali u realnosti predmet takođe zaposedne nas. Eto zašto je Onaj koji je vaskrsao na sutrašnji dan rekao da je lakše kamili proći kroz iglene uši nego Bogatom ući u Carstvo nebesko. Ne radi se tu o diskriminaciji, pa čak ni o materijalnim stvarima; veleposednik ne može u Carstvo nebesko iz prostog razloga što se njegova ličnost fragmentizovala i raspala na onoliko stvari koliko poseduje.
Raspadanje ličnosti po prirodi stvari dovodi do raspadanja sveta. Koje je poodavno inicirano voluntarističkim izmeštanjem Zemlje iz centra univerzuma na njegovu periferiju. Veliki je to bio promašaj. Zemlja nije smatrana centrom zbog njenog položaja u prostoru, nego zbog toga što je na njoj stvoren Adam. Od tada naovamo, svet se pretvorio u provinciju i svetom su zavladale provincijalne doktrine. Ništa, naime, lakše nego raditi šta ti je volja u nekom vasionskom budžaku. Nevolja je što svemu tome postoji granica. Kojoj smo se, izgleda, opasno približili. Hristos voskrese, cenjeni publikume.
—
Васкршња посланица 2011. године
Патријарх српски ИРИНЕЈ
… Обасјани светлошћу Христовог васкрсења, сазнајемо, наиме, да на земљи постоје само две врсте људи, две врсте верникâ: они који верују у живот вечни, који њиме и за њега живе; и поклоници смрти и ништавила. Свако од нас, свакога дана, свакога тренутка нашег земног живота, треба да се упита: у коју врсту од ове две спадам, којој врсти људи припадам? Припадам ли онима који су познали да су вечна и бесмртна бића; или онима који верују да смрт и ништавило чине њихов почетак и крај, прождирући коначно сва бића и све твари? Јесам ли у спасоносној заједници са онима који већ овде на земљи живе вечним животом и за вечни живот; или сам у жалосном друштву оних којима господари смрт? Зато се, уосталом, такви грчевито и држе само за пролазни живот, клањајући се – јавно или тајно – смрти и пролазности…
Ми хришћани по томе и јесмо хришћани, што верујемо у живот као врховну вредност и смисао људског назначења и што се клањамо непролазном животу и вечној светлости. Другим речима, ми верујемо у Христа Господа, Који је победио смрт. Самим тим, верујемо и у опште васкрсење свих људи и у вечни живот свих створења… Верујући у Васкрсење Христово, у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, ми заправо верујемо у неуништивост вере и људске наде, у непобедивост смисла живота.
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
ЦЕЛА ПОСЛАНИЦА:
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Željko Cvijanović
… Taj evroentuzijazam na koji se obavezao bio je koren možda najveće greške koju je Toma Nikolić napravio u svom protestu. Naime, slažući interes svoje stranke (izbori odmah), interes svojih birača (izbori juče) i interes Brisela (izbori na zimu), Toma je opisao toliki krug koji, kada je krenuo u svoj protest, nije mogao da obuhvati rukama. Zašto nije mogao? Zato što EU zahteva da se izbori ne održavaju pre eventualnog dobijanja srpske kandidature, pri čemu Brisel ni malo nije zabrinut zbog toga što Srbija plovi prema bankrotu i što ima preko milion gladnih. Uostalom, ni bankrot ni broj gladnih ne spadaju među uslove za prijem, što će reći da je imperativ Brisela, sa kojim Tadić nema problem, da će Srbija dobiti kandidaturu, makar u njoj ne ostalo nijednog Srbina.
… Tako je Toma koji štrajkuje glađu i žeđu postao u srpskim medijima maneken nasilja iz 90-ih, po čemu bi tadićevci, nošeni tom inercijom, valjda trebalo da budu ljudi odani ideji slobode i demokratije. Insistirajući na tom već tradicionalnom modelu, koji mu je u poslednjih deset godina pomagao da dobije izbore, ali ništa dobro nije doneo Srbiji, Tadić je zbog vlasti žrtvovao stabilnost političke scene. Njegov problem je u tome što stabilnost zemlje nije držao svojom ekonomijom, svojim politikom, pa čak ni svojim medijima. Tu stabilnost držao mu je Toma Nikolić, koji je kanalisao otpor protiv režima, i za sve ovo vrema ga mnogo više gasio nego što ga je palio, na nezadovoljstvo mnogih koji su ga optuživali da je lažna opozicija koja služi samo zbog toga da se nezadovoljstvo ne izlije na ulice. Ovako ponižavan i pljuvan Toma Nikolić, čak i ako bude hteo, neće više moći da drži tu stabilnost, utoliko pre što će štrajk koji je započeo, ako se ne završi izborima ili njegovom smrću, najviše da obavezuje upravo njega. Naravno, tu nije reč ni o stabilnosti države ni stabilnosti društva, koje Tadić uporno urušava, već o stabilnosti političke scene. E sad, ako su društvo i država nestabilni, a vlast i poliitčka scena stabilni, tu nešto ne može da bude u redu. Taj poredak koji nije u redu Toma je do sada održavao, od sada niti ima razloga niti snage, a nadam se ni motiva da ga održava.
CEO TEKST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Milena D. Milikić
Vođa organizacije „Obraz“ Mladen Obradović osuđen je pred Višim sudom u Beogradu na dve godine zatvora zbog organizovanja nereda tokom Parade ponosa 10. oktobra prošle godine. Po izlasku iz zgrade Okružnog zatvora, Obradović je sa osmehom izjavio da sudski postupak za njega i njegove saborce predstavlja veliko i značajno iskustvo, koje će im samo pomoći da budu još jači. On je napomenuo da su u zatvoru bili izuzetni međuljudski odnosi, da za pritvorenike i upravu ima samo lepe reči, a na kraju je poručio: „Naše vreme tek dolazi! Čekamo vas!“
Mladen Obradović je rođen 1980. u Beogradu. Član „Obraza“ postao je 1999. godine, a nakon pogibije osnivača ove organizacije, Obradović je 2003. izabran za predsednika glavnog odbora i glavnog sekretara Otačastvenog pokreta. „Obraz“ je politička organizacija koja se zalaže za uspostavljanje „srpske pravoslavne monarhije“ na prostoru od „Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora“. Njihova zvanična ideologija je „svetosavski nacionalizam“, a njihovo delovanje karakteriše isticanje tradicionalnih „srbskih“ vrednosti uz izrazito diskriminatorski odnos prema mnogim manjinama, među kojima dominiraju pripadnici LGBT populacije. Tokom poslednjih godina članovi ove organizacije su nasilno sprečili održavanje većeg broja političkih, kulturnih, umetničkih i religijskih manifestacija sa čijim se sadržajem ne slažu. Mnogi analitičari smatraju da akcije „Obraza“ i njihov vođa Mladen Obradović uživaju veliku podršku Srpske pravoslavne crkve.
Obradović je upisao dva fakulteta – studije istorije i bogoslovije, a bavi se i grafičkim dizajnom. Uradio je veliku monografiju Partizana, koja je proglašena za najbolju u selekciji sportskih klubova u svetu, a dizajnirao je i knjige o vojvodi Marku Miljanovu, „Srpskoj trubi“, o mnogim manastirima i crkvama. Njegovi prijatelji i porodica ga opisuju kao moralnu osobu, vaspitan je da bude dobar hrišćanin i domaćin, a ne rušitelj i nasilnik, ne puši, ne pije alkohol, a ni kafu. Kažu da je pre nego što je pošao u školu pročitao „Golgotu i vaskrs Srbije“, koja ima skoro 1.300 strana.
Obradović je uhapšen 10. oktobra prošle godine na Zelenom vencu pre početka okupljanja učesnika Parade ponosa.
Oženjen je Jelenom i čekaju dete.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/joker.46.html?news_id=214101
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Srbija ostaje bez Telekoma, koji treba da pripadne Telekomu Austrija a VIP uzima Dojče Telekom – to “izvor“ iz Vlade Srbije naziva “win-win” kombinacija.
Ideja je da Telekom Austrija kupi od Vlade Srbije 31 odsto akcija, dok bi za 20 odsto akcija koje drži OTE bila napravljena razmena – Dojče telekom (vlasnik OTE-a) prepustio bi te akcije austrijskom operateru, ali bi u zamenu za njih preuzeo VIP mobile. Naš sagovornik iz Vlade Srbije tvrdi da bi to bila “win-win” kombinacija, dakle dobitna za sve – VLADA BI PRED IZBORE za svojih 31 odsto dobila traženih 840 miliona evra, Telekom Austrija bi preuzeo 51 odsto kompanije bez dodatnih naprezanja da dostigne sumu od 1,4 milijarde evra, a Dojče telekom bi konačno ušao na tržište Srbije preko VIP-a.
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
U Aranđelovcu je danas osnovana nevladina organizacija Novi OTPOR, koju, kako je rečeno, pored dela nekadašnjih otporaša iz 2000. godine čine članovi iz cele Srbije.
Na Osnivačkoj skupštini te organizacije u hotelu „Kruna“, za predsednika je izabran Nenad Erceg, kao i Glavni odbor od 17 članova. Novoizabrani predsednik te organizacije Nenad Erceg rekao je da se obnavljanje nekadašnjeg masovnog pokreta mladih, sa prepoznatljivim znakom stisnute pesnice, nametnulo ponovo jer, posle smene režima Slobodana Miloševića, ideje OTPORA nisu ostvarene.On je podsetio da ni posle 10 godina nije usvojen zakon o lustraciji, nisu otvoreni dosijei iz 90-tih godina, da se država nije oduprla borbi protiv korupcije i kriminala. Erceg je dodao da se nekolicina i dalje pohlepno bogati na račun većine građana i da je Novi OTPOR tu da ih opomene. Ta organizacija nema ništa protiv ulaska Srbije u Evropsku Uniju, ali, kako je rekao, ne po svaku cenu, pogotovo ako će to dovesti do novog zaduživanja. On smatra da o pitanju ulaska u NATO, između ostalih, treba da odlučuje i narod na referendumu.
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Патријарх Иринеј позвао председника СНС да прекине штрајк глађу и жеђу јер је то “нехришћански“. Председник СНС изјавио да ће у наредним данима решити неспоразум са СПЦ. У међувремену је дошло до неспоразума између потпредседника СНС и митрополита црногорског.
Из СПЦ је, практитно избачен, или је напустио, бивши владика из епархије са Космета који сада ствара своју цркву у Београду и остатку Србије. Њега, на неки начин и у одређеној мери, подржавају ултранационалисти у Србији; дакле, део парламентарних странака, део НВО организација, део народа, део медија. Нико га не подржава у тој мери да би га верно следио, али у расколу до кога је дошло они осећају уплив политике и блискост Синода и Патријарха са Демократском странком, Социјалистичком странком Србије и Уједињеним регионима Србије.
Патријархова изјава није помогла да се смањи раскол унутар народа, унутар СПЦ. Није помогла ни да председник СНС прекине штрајк.
Недостајао је други део изјаве:
“ПОДСЕЋАМ И ВЛАСТ У СРБИЈИ ДА ЈЕ НЕХРИШЋАНСКИ КРАСТИ, ЛАГАТИ И ВАРАТИ СВОЈ НАРОД. ПОДСЕЋАМ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ И ПРЕДСЕДНИКЕ ПОЛИТИЧКИХ САВЕТА ДСа И СПСа ДА НИЈЕ СПРОВЕДЕНА РЕСТИТУЦИЈА И ДА ЈЕ ТО УСЛОВ ЗА УЛАЗАК У ЕУ, УСПОСТАВЉАЊЕ ВЛАДАВИНЕ ПРАВА И ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ.“
9 коментара | СВЕ-МИР | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Ко су људи који се највише питају око политичких одлука у Србији? Ко су људи који су стварали данашњу Србију, који су одговорни за стање у Србији? Који су створили ову генерацију која је тренутно на власти или у опозицији?
Чињеница је да су међу нама појединци који су ушли у политику пре 60, пре 50, пре 40 и пре 30 година, да су све време активни и утицајни у политичком животу Србије. Те људе, на првом месту, сада истичем. Њихову одговорност.
Њихову одговорност могао би овако да сумирам: како је могуће да од 1968. или од 1980. године до 1990. српска елита није створила услове да на првим вишестраначким изборима у својој изборној јединици Борислав Пекић победи Војислава Шешеља?
Колика је одговорност и какав је учинак “очева нације“, писаца Меморандум и “бораца за демократију“ који су ’80-тих помогли Шешељу да изађе из затвора да би овај популиста и ратни профитер почетком ’90-тих рушио Добрицу Ћосића са места председника државе, да би Аркан средином ’90-тих постао утицајнији од њих?
Какав је то “отац српске демократије“ који напусти странку чим је странка за председника изабрала млађег и паметнијег човека?
Какви су то “социјалисти“ били када су дозволили да се у процесу транзиције грађани Србије, радници, опљачкају? Колико су ти дисиденти из доба комунизма одговорни за долазак Слободана Милошевића на власт, за економску политику коју воде људи попут Данка Ђунића и Млађана Динкића од 2000. године, за настанак тајкуна попут Мирославa Мишковића?
Шта спаја антикомунисту и православца Војислава Коштуницу и комунисту и атеисту Добрицу Ћосића? Национализам. Да ли је национализам узрок кохабитације између антикомуниста из Српске православне цркве и комуниста из Српске академије наука и уметности која траје већ 40 година? Или, тачније, да ли је опасност која је долазила од других народа и држава била разлог за постизање јединства између антикомуниста и комуниста (стварања “национално одговорне интелигенције“), тако да су антикомунисти одустали од својих циљева, ако су их икада искрено и заступали, да би се нација одбранила од спољне агресије? Сасвим сигурно.
Међу комунистима су постојале две струје: национална (стаљинисти, русофили) и либерална (лењинисти, еврофили). И једни и други су у основи бољшевици (јакобинци). Током периода комунизма превласт су имали комунисти који су сарађивали са Западом. После тога су превласт имали они који су против Запада. Сада су снаге уједначене. Са ове историјске дистанце можемо видети да је међу антикомунистима било две струје. Једна је била изразито антизападно усмерена (комунисти су мрзели капитализам а православци западне хришћанске цркве, пре свих католичку) и друга која је била усмерена ка сарадњи са Западом. Ова друга струја настала је са Српским покретом обнове, који је имао изразито националистичку реторику све док није почео грађански рат у СФРЈ. Тада се ова антикомунистичка и национална струја придружила оном делу бивших комуниста који су по распаду комунизма створили неолибералне политичке организације. Па данас исту политику воде Вук Драшковић, Драгољуб Мићуновић и Јово Капичић. Али, само до тренутка док се не помене Дража Михаиловић. Са друге стране, међу антикомунистима који су антизападно расположени имамо пријатељске односе Матије Бећковића и владике Амфилохија са Добрицом Ћосићем и Милорадом Екмечићем и јединствену политику коју воде, коју су заједно створили. У каквом су личном односу Јово Капичић и Добрица Ћосић као бивши утицајни комунисти? Дали је љубав према комунизму код ових људи јача од свега осталог? Зашто Драгољуб Мићуновић као први председник Демократске странке никада није поменуо Голи оток где је као комуниста послат од стране других комуниста или зашто никада није тражио да се утврди одговорност људи попут Капичића? Зашто то није учинио заједно са Добрицом Ћосићем ако су почетком ’90-тих кренули путем демократије? Зашто је за Војислава Коштуницу и владике СПЦ Иван Стамболић био комуниста а Добрица Ћосић и већина академика нису?
Да би одговорили на ова питања, потребно је боље сагледати најважније тренутке који су обележили историју српског комунизма унутар СФРЈ.
Из Другог светског рата српски комунисти су изашли као победници у грађанском рату који се водио паралелно са ратом против страних окупатора. Брзо су се ослободили свих унутрашњих противника тако што су убили све оне који не мисле као они и који нису хтели да се помире са комунистичком диктатуром. Оне које нису убили, или су им отели сву имовину или су их натерали да оду у расејање и трајно напусте Србију. Познато је да су Дражу Михаиловића убили Срби комунисти. После антикомунистичке чистке, у којој је страдало на десетине хиљада невиних људи, дошла је на ред чистка унутар самих комуниста, па следе Голи оток и бројна хапшења и убиства оних који се нису слагали са врхом партије и њеним челником. Тако је 10 година после рата диктатура била потпуна. Шта се дешавало са српским комунистима и антикомунистима у периоду од ’60-тих 20. века до смрти диктатора 1980. године? Прво, у Србији антикомунисти у том тренутку нису постојали. Ко је био против комунизма није могао бити слободан у Србији. На примеру три политичка лидера можемо видети да никада није постојао озбиљан антикомунистички покрет. У расејању су одређени људи покушавали да изврше атентат на комунистичког диктатора, али безуспешно. Како је била организована опозиција у расејању најбоље годри то да је за првог предсеника Демократске странке уместо Десимира Тошића изабран комуниста Драгољуб Мићуновић а да је војвода Ђујић титулу војводе доделио шарлатану какав је Војислав Шешељ. Дакле, унутар Србије, три лидера која су требала да донесу раскид са комунизмом, Вук Драшковић као председник и оснивач Српског покрета обнове, Војислав Коштуница као оснивач Демократске странке Србије и Драгољуб Мићуновић као “угледни дисидент“ и први председник Демократске странке, то нису учинили. Ни пре 20 година, ни после 20 година. Зашто је то тако било и зашто су после 2000. године и ДСС и ДС изградили добре односе са СПСом а зашто је пре 2000. СПО био у влади са СПСом? Свима су познате легенде везане за комунисту Александра Ранковића и доктора Веска Савића. Дакле, можемо претпоставити да је у годинама после Другог светског рата међу одређеним српским комунистима прорадила савест, да се појавила свест о штетности политике коју воде по свој народ и своју државу, али и да су неки од њих радили у сарадњи са страним државама које су хтеле да имају контролу над диктатором и његовим најближим сарадницима. У том добу, такви Срби, који су били унутар система, било као комунисти типа Добрице Ћосића или антикомунисти типа Матије Бећковића, међусобно су се проналазили и препознавали. Но, да ли су они заиста били опозиција систему, или само диктатору? Колико су комунисти који су били против диктатора желели промену система и колико су антикомунисти радили на томе? Паралелно са буђењем национализма у Србији исто се дешавало и у Хрватској и Словенији, муслимани у Босни и Херцеговини постали су нација, на Космету су Албанци наставили са политиком стварања Велике Албаније. Југословенска тајна полиција убијала је непријатеље револуције по свету, унутар српског расејања. Практично, до краја свог живота а од доласка на власт, комунистички диктатор је ликвидирао, убио, све своје противнике. Праве противнике. Јер, остаће историјска чињеница – од 1945. па до 1980. године никакве побуне против диктатуре није било, није постојала озбиљна опозиција Комунистичкој партији Југославије. Чак ни у расејању. Дешавања из те чувене 1968. године само потврђују ову чињеницу. Дакле, они који се називају дисидентима, типа Ћосића, Бећковића, Мићуновића, Драшковића или Коштунице, нису оправдали тај назив. Посебно не у периоду док је био жив диктатор. Или су били лажни дисиденти, са различитим мотивима, или су били велике кукавице. Или и једно и друго. Такође, још једно је сигурно, ти људи нису имали никакву визију будућности Србије и српског народа у 21. веку. Бар не визију која је била добра за народ и државу.
Умро је комунистички диктатор 1980. године. Почињу нови таласи антикомунистичких протеста унутар Варшавског пакта. Отвара се простор за стварање темеља новог светског поретка. Расту националистички покрети у Хрватској, Словенији, БиХ, на Космету, поново се појављују антисрпске снаге из Другог светског рата. У СССРу почињу реформе.
У периоду од Другог светског рата па до средине ’80-тих година 20. унутар српског народа формирана је, од оних које комунисти нису убили или отерали из Србије, “национално одговорна интелигенција“, која доноси, или покушава да донесе, програм за будућност Србије, правећи пресек стања српског народа у том тренутку, чувени Меморандум који је писан у САНУ. Пошто није постојала визија, тај Меморандум никада није завршен и усавршен. Ми можемо претпоставити да “национално одговорна интелигенција“ није била монолитна и добро организована, јер то није било ни могуће, чак и да су то сви они заиста и хтели и умели да ураде, због репресије комунистичког режима који је спроводио политику слабљења Србије на свим нивоима. Тај режим је изашао као победник из Другог светског рата захваљујући подршци совјетске Коминтерне која је Србе видела као “тамничаре народа“ које треба казнити и ослабити да не буду јачи од других, али и на подршци Запада коме се убрзо после рата окренуо режим. Србија од почетка 19. века није успела, осим у појединим тренуцима и у одређеној мери са Русијом током 19. века и са САД и Француском почетком 20. века, да нађе савезнике међу великим силама који би подржали стварање јаке и стабилне државе српског народа на Балкану. То свакако није кривица само великих сила. Срби су се, осим у периоду кнеза Милоша Обреновића, показали као лоши трговци. Посебно након Првог светског рата и приликом распада СФРЈ. Зато Меморандум није завршен. “Национално одговорна интелигенција“ хтела је да ствара демократско друштво, али да остане комунистички систем. Хтели су да брину о националном идентитету и дозволе повратак народа Цркви, дакле демократију, али тако да Срби остану атеисти и дарвинисти. Хтели су на Запад, али и да Русија остане комунистичка држава па су подржали пуч у Москви. Хтели су и капитализам и приватизацију, али само да чланови партије и породице буду капиталисти. Ако није било могуће да антикомунисти попут Матије Бећковића, Војислава Коштунице, Вука Драшковића и свештенства СПЦ, пре смрти диктатора организују озбиљну антикомунистичку опозицију, зашто то није урађено у периоду од 1980. до 2011. године? Постоји више ралога зашто је то тако, делом због објективних околности, делом због личне (не)одговорности. Ако су српски либеракомунисти постали либералдемократе, зашто они ћуте о комунистичким злочинима, о злочинима других народа над Србима? Какав су они програм створили за период после краја Хладног рата? Слепу послушност према творцима “отвореног друштва“ који су их финансирали, некритично прихватање свих глупости које су “нови француски философи“ и разни “лекари без граница“ ширили светом? Коминтерновску пропаганду о Србима као “танмничарима народа“ коју су преузели сви непријатељи Србије и од Срба направили веће нацисте од Немаца и веће фашисте од Италијана и веће расисте од Енглеза и веће злочинце од усташа и муџахедина?
У периоду од 1980. до 1990. године Вук Драшковић пише књиге које буде у Србима јака национална осећања и оснива Српски покрет обнове. Средином те деценије САНУ покушава да напише Меморандум, већина интелигенције и обавешатајаца подржава Слободана Милошевића који односи победу над Иваном Стамболићем. Либералкомунисти (тврди марксисти за време комунизма) потпуно игноришу сепаратистичке и фашистичке појаве које су сваке године расле унутар хрватског, бошњачког и албанског народа. Прихватају неолибералну идеологију и као неолиберали дочекују рушење Берлинског зида и вишестраначки систем у Србији. Овај део Комунистичке партије Србије стајао је иза Ивана Стамболића. Почетком ’90-тих долази до сарадње између либералкомунистичког а сада неолибералног (грађанског) дела српске интелигенције и монархиста окупљених око Српског покрета обнове. Привукао их је заједнички непријатељ – режим Слободана Милошевића. До тог доба, 1991. године, Слободан Милошевић је учврстио своју власт са послушницима, али дошао је у конфликт са творцима, са онима који су му омогућили да дође на власт, а то је круг академика око Добрице Ћосића и бројних националиста попут Драгоша Калајића. Долази до ломова унутар Демократске странке. Део националиста око Војислава Коштунице формира Демократску странку Србије. Комуниста Драгољуб Мићуновић, пошто је Зоран Ђинђић изабран за председника Демократске странке, напушта странку. Социјалистичка партија Србије, као наследница Комунистичке партије Србије, без већих проблема влада од 1990. до 2000. године а од средине прве деценије 21. века поново су део власти у Србији.
Реституција још увек није спроведена. У Србији су све време на власти комунисти и њихова деца, а антикомунисти у расејању и Српска православна црква у Србији нису успели да створе јаку политичку организацију која би водила Србију после рушења Берлинског зида и краја Хладног рата. До ове 2011. године у Србији се још увек није појавио озбиљан антикомунистички покрет, нема такве организације или странке која би довела до дисконуитета са системом који је скоро до краја уништио српски народ. Они који су заступали такве идеје то су радили и раде на анахрон начин, покушавају да врате време, као да се комунизам није догодио, као да не живимо у свету који је потпуно другачији него пре 100 или 500 година, као да су Срби исти као пре 100 или 500 година. Црква је још увек слаба и неорганизована, а народ више није везан за догму и искључивост која доминира унутар редова свештенства СПЦ.
Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са “чврстом руком“? Чињеница је да се из једнопартијске диктатуре формирала диктатура више партија само зато што нико није био довољно моћан да самостално и ауторитарно влада. Значи, нико није био довољно способан да влада и уреди државу тако да се народ не буни против власти. После смрти комунистичког диктатора многи су видели шансу “за себе“. Борба фракција и лажних месија и даље траје.
Учинак групе људи, која броји највише пар стотина имена, од оних који су ушли у политику после Другог светског рата до њихових потомака и ученика који су у политику озбиљно ушли почетком 21. века, који се међусобно лично познају, неки и по више деценија, за Србију и српски народ био је катастофалан. За 30 година нису направили 20 километара аутопута, нису завршили Храм, остали смо и без железнице и без авиопревозника… А погледајте елите Јужне Кореје или Ирске или Чешке шта су постигле у последњих 30 година…. Сви они, који владају Србијом, укључујући породицу и кумове, постали су богати људи. Нису на исти начин дошли до новца и привилегија комунистички комесари после Другог светског рата и тајкуни и политичари после 1990. или после 2000. године. О генералима ЈНА, КОС-а, УДБЕ, Војске Србије, БИА… не бих трошио речи. Не заслужују да им се имена помињу. Сигурно је да се ради о групи најгорих официра које смо имали у 1000 година дугој историји. Што је и логично, ако знамо у ком су систему створени, и као официри и као људи.
Лично, у овом тренутку, не знам како ова држава да опстане и како овај народ да преживи. Можда имам неки план, можда бих увео просвећени апсолутизам, и био бих спреман за такву жртву, а то јесте жртва имајући у виду унутрашње стање државе и народа и спољне околности и бројне непријатеље, као и начин живота који би морао да водим, али са ким то да урадим, а да то буде само привремено, да буде заиста просвећени апсолутизам који ће омогућити суштинску демократизацију, модернизацију и успостављања тржишне економије? Ко ће од БИА и Војске да направи институције у које народ има поверење, које раде у интересу државе, које ће се изборити са корупцијом у Србији? Шта се догађа у СПЦ после избора новог патријарха, имали неких позитивних промена? Да ли је дошло до подмлађивања у САНУ? Колико су српски уметници и културни радници организовани и сложни? Где су ти економисти и привредници способни да од Србије направе “тигра на Балкану“? Ко ће да води српске медије? У овом тренутку не постоји начин да се заустави ентропија и смањи корупција. Из моје генерације и генерација млађих од моје стасаће људи који ће донети промене, зауставити пропадање и покренути обнову, такви постоје у расејање, али је потребно време да се сви они повежу и организују.
Овај списак ће се допуњавати:
Прва Србија:
интелектуалци и политичари: Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Љуба Тадић, Милорад Екмечић, Василије Крестић, Предраг Палавестра, Чедомир Попов, Емир Кустурица, Војислав Коштуница, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Вук Јеремић, владика Амфилохије, Мирослав Тохољ, бивши владика Артемије…
привредници: Мирослав Мишковић, Душан Ступар, Миле Драгић, Пецони, Миша Омега, руске компаније које послују у Србији…
новинари: Милорад Вучелић, Александар Тијанић, Драган Ј. Вучићевић, Жељко Цвијановић…
медији: Печат, Правда, Прес, Вечерње новости, Нови стандард, НСПМ…
Друга Србија:
интелектуалци и политичари: Латинка Перовић, Соња Лихт, Борка Павићевић, Јово Капичић, Срђа Поповић, Сретен Угричић, Никола Хајдин, Војин Димитријевић, Даница Поповић, Драгољуб Мићуновић, Вук Драшковић, Борис Тадић, Млађан Динкић, Чедомир Јовановић, Драган Шутановац, Беба Поповић, Ненад Чанак…
привредници: Станко Суботић, Чуме, Драган Марковић, власници Викторија групе, инвеститори и компаније из Хрватске, Словеније, Немачке, Аустрије, САД, Црне Горе…
новинари: Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Теофил Панчић, Веран Матић…
медији: Б92, Пешчаник, Време, Данас, Блиц, Е-новине…
У вези са или између Прве и Друге Србије:
интелектуалци и политичари: Весна Пешић, Драган Ђилас, Ивица Дачић, Петар Шкундрић, Видосав Стевановић, Светислав Басара, Драган Јовановић, Владета Јеротић, Љубомир Симовић, Душан Ковачевић, Небојша Попов, Момчило Селић, владике СПЦ…
привредници: Богољуб Карић, Жељко Митровић, Данко Ђунић, Миодраг Костић, Слободан Вучићевић, Вук Хамовић, Војин Лазаревић, Милан Беко, Филип Цептер, Родољуб Драшковић, Зоран Дракулић, грчке компаније и банке…
новинари: Драгољуб Жарковић, Слободан Рељић, Бошко Јакшић, Бојана Лекић…
медији: РТС, НИН, Политика, Пинк…
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца
Закон о реституцији и Трећа Србија
Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)
Нови народни договор и грађанска држава
Izbori za predsednika 2012 (latinica)
ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)
14 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
У само седам дана драматично је пала подршка уласку у ЕУ. Пре седам дана за улазак у Унију било је 60 одсто анкетираних грађана, а дан након изрицања пресуде на референдуму би за улазак гласало њих 35 одсто.
Чак 90 одсто грађана било је огорчено кад је чуло пресуду, седам одсто их је било равнодушно, а два одсто грађана било је исказало задовољство.
Пресуде, према којима је акција „Олуја” хрватске војске и полиције августа 1995. године окарактерисана као злочиначки подухват, 93 одсто грађана сматра неправедним, а само четири посто грађана сматра да су праведне.
Светски медији:
„Хрватски заповедници који су 90-их водили рат против Срба осуђени су на дугогодишње затворске казне у пресуди која инкриминира цело политичко вођство Загреба из тог времена за вођење кампање терора, бомбардовања и убијања чији је циљ био да се земља реши своје велике српске мањине”, пише „Гардијан”.
Амерички „Њујорк тајмс” такође оцењује да је одлука Хашког трибунала у ствари „индиректна пресуда Фрањи Туђману”, против којег су хашки истражитељи намеравали да подигну оптужницу.
Британски „Индепендент” описује атмосферу беса на Тргу Бана Јелачића и наводи речи ратног ветерана Бранка Борковића да се ради о „осуди против хрватске државе”.
Немачки медији оцењују да је пресуда хрватском генералу Готовини и некадашњем помоћнику министра полиције Маркачу тежак ударац Хрватској и да је хашки трибунал на известан начин кориговао историју и осудио и покојног председника Туђмана.
Први председник независне Хрватске Туђман одавно је мртав, али Хашки трибунал је у петак заједно са хрватским генералима осудио и њега, макар симболично, наводи се у коментару листа „Зидојче цајтунг”, а преноси радио „Дојче веле” у тексту под насловом „Кориговање историје”.
„Ноје цирихер цајтунг” пише да је пресуда за Хрватску тежак ударац, јер руши један од носећих стубова те државе настале распадом Југославије. Многи ову пресуду генералима доживљавају као пресуду Хрватској, износи се у тексту.
14 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
ŽELJKO CVIJANOVIĆ
… Srbi vole mučenike, i ta uloga onom identitetu koji Toma nosi sa sobom pristaje, što znači da mu se veruje kada pati (pokušajte da zamislite da je štrajk glađu i žeđu najavio Velja Ilić, svi bi umrli od smeha). Drugi bitan momenat Tominog štrajka jeste njegova identifikacija sa svim onim izmučenim narodom koji je doveo pred skupštinu i koji Tadićeva pljačkaška elita već godinama muči glađu i praznim obećanjima. Ima li išta smislenije i razumljivije imaginaciji tih ljudi nego štrajkovati žeđu i glađu? Teško bi se dalo zamisliti, šta god da mislite o Tomi Nikoliću.
… Tako će svaki Borisov izbor, pod uslovom da mu Toma ne ostavi prostor da njegov štrajk kontrolisani mediji kompromituju, biti izbor između bezdušnosti, što će se desiti ako odbije da obeća izbore u decembru, i slabosti, što će se svakako desiti ako popusti Tominim zahtevima.
… Zato je, po nalogu trenutka u kome se Srbija nalazi, mnogo više smisla imao zahtev za trenutnim rušenje ove očajne vlade, zatim zahtev za formiranjem koncentracione vlade koja bi zadržala svoje međunarodne obaveze, pohapsila koga mora i nahranila koga treba, i raspisala izbore, makar i u janurau sledeće godine. Naravno, ta logika se suprotstavlja logici koju od Srbije zahteva Brisel, i to što Toma pokušava da na sopstvenu štetu izmiri te dve logike samo govori da on još ne veruje da je došlo vreme da bira između Srbije i Brisela. A doći će i to, neka pita Borisa ako ne veruje meni, i, kada dođe taj dan, ova njegova današnja žrtva pokazaće se u sasvim jasnom, pravom svetlu.
CEO TEKST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
И шта ако се врати Ш. из Хага?
Шалу на страну, лоше нам се пише и ако се врати и ако се не врати:
DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ, predsednik UO Press-a
Boris Tadić i Tomislav Nikolić jesu srpska sudbina. Sviđalo se to nekome ili ne, istina je da danas i ovde od njih dvojice mnogo toga zavisi. Naša kolektivna sudbina najdirektnije jeste određena odnosom Tome i Borisa. Elem, šta god da se danas na mitingu SNS-a desi, koliko god ljudi da se okupi u centru Beograda, kakvu god medijsku specijalnu operaciju da izvedu režimski spin doktori u pokušaju da sakriju ogromno narodno nezadovoljstvo, koliko god još medijskih bajki o većim platama i penzijama da plasiraju, na kraju će se, opet, sve svesti na Borisa i Tomu.
… Način na koji će njih dvojica doći do dogovora o terminu novih izbora, metod kojim će izaći iz krize koja sve više podseća na onu pretpetooktobarsku pat poziciju, suštinski će odrediti srpsku politiku u narednih desetak godina.
ЦЕО ТЕКСТ:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Mario Kopić
Recenzija knjige: Elijas Kaneti, Masa i moć, Novi Sad: Mediterran Publishing 2010. Preveo Tomislav Kargačin
Peščanik.net, 14.04.2011.
… Masu i moć Canetti započinje analizom specifičnosti čovjeka kao pojedinca. Paradoksalno je samo na prvi pogled da čovjek tako rado stupa u masu. Paradoksalno, jer on je biće koje je više od drugih, u strahu od povrede svog ličnog prostora, od dodira ili ranjavanja tjelesne granice prema spoljašnjem svijetu, razvio najviše načina da se distancira od drugih. Masa, međutim, ukida strah od neočekivanog dodira tako što, šireći tjelesne granice pojedinaca do zajedničkih granica mase, povećava tijelo pojedinca i stvara osjećaj sigurnosti. Za čovjeka su podjednako važna dva suprotna obilježja: da se izdvaja i da se gomila sa sebi sličnima. U masi se pojedinac rasterećuje, oslobađa se svega što ga razlikuje od drugih, osjeća se jednak svakom drugom. Masa ima svoje zakonitosti nastanka, (pri)rasta i raspada. Ona je otvorena ili zatvorena, no vazda želi rasti, unificira sve pojedinačno unutar sebe, voli zbijenost i potrebna joj je usmjerenost prema nečemu. Ritam ili ponavljanje osnovni je konstitutivni njen element, ali i simptom koji je odaje.
… Na kraju, analizom nekoliko slučajeva, autor obrazlaže svoju tvrdnju da su paranoik i moćnik dva aspekta iste ličnosti. Iza paranoje, kao i iza svake moći, krije se želja da se drugi ljudi uklone s puta kako bi čovjek ostao jedini, odnosno želja da se čovjek posluži drugim ljudima kako bi uz njihovu pomoć ostao jedan jedini, ostao sam.
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
A Short Interview With Lead Singer (and founding member) Andrew Eldritch:
How does it feel to have made it to 30 years in music…
Our lead singer had a ridiculous Five Year Plan which went horribly wrong.
… in the current era of reduced band shelf-life?
A band can mean a lot. We like to mean a lot. It’s not been easy.
What do you think the secret of your continued success is?
1. We have many great songs.
2. We know about rock music.
3. We like rock music.
4. We have fucked every opinion-forming member of your family.
5. We rock.
At your first gig in York in 1981, did any part of you think that you might still be in the business thirty years time?
At our first gig in York, we were amazed to find ourselves still in the business after thirty minutes. We’re more confident now. We have taught ourselves some stuff, and we have walked it like we talked it. It’s not been easy.
Do you think there’s still a place for The Sisters Of Mercy in 2011 and beyond?
There was no place for us then, and there’s no place for us now. It didn’t stop us then, and it doesn’t stop us now. We’re everywhere. It’s what we do.
Torch
Leave a Comment » | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
.
Miloš Vasić (Mali Srbin)
“Dakle, srpski „brend“ Draža proizveden je kao metafizička i mitološka uteha pred očiglednim činjenicama kolaboracije i izdaje, poraza i sramote. Tuđman je pokušao isto tako da NDH predstavi kao „dio antifašističke koalicije“, ali mu nije uspelo.
Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, deco? Tito, a ne Draža. A zašto? Zato što se borio protiv okupatora i njegovih saradnika, umesto da sedi i čeka.“
CEO TEKST:
Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић“ и члан управе удружења „Његош„.
Наручилац атентата је био бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић, који је у Буенос Ајресу радио као финансијски саветник и власник дневног листа. Стојадиновић је атентаторима пружио заштиту од аргентинских власти и његова је заслуга што никада нису откривени.
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.
.
.
7 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Dragan Simić, Novi Beograd
Pre neki dan videh, prenosite indikativne stvari iz pojedinih knjiga (Sava Dautović, iz knjige Momira Bulatovića), pa evo, ako dozvolite, prepisujem vam jednu takvu i ja. Isto je tako indikativna. Preuzeta je iz „Piščevih zapisa: (1981-1991) Dobrice Ćosića (Beograd, 2002), a aktuelizovalo ju je hapšenje ratnog gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića (o čemu ste ovde prekjuče doneli tekst Dane Drašković). Reč je o Miloradu Vučeliću koji se tu nedavno pohvalio Milomiru Mariću (TV Hepi: Ćirilica) da je Slobodana Miloševića upoznao kada ga je kod njega poveo predsednik Vlade SAO Hercegovine Božidar Vučurević. U toj je vladi – ako se zaboravilo – Vučelić vršio funkciju ministra informisanja (mada neki svedoče i da je bio šef diplomatije te čuvene države). Kako god, ministar je bio, a na Vučurevićevog ministra odnosi se Ćosićev zapis od 1. oktobra 1991:
„Milorad Vučelić mi javlja da će večeras ili sutra piti kafu na Stradunu, Dubrovniku, koji su opkolili Crnogorci, i Užički korpus. Porušili su hotel na Lapadu, i istočno od Dubrovnika u onim čarobnim mestima televizijski toranj, benzinske pumpe… Milorad klikće! Uzbuđuje ga i uzvisuje crnogorska hrabrost. Takvo osećanje izražavaju i lekari Crnogorci.
Nije li ta crnogorska taština jedan od osnovnih pokretača i energija njihove hrabrosti? Nije li takva taština osnovna antropološka odlika Crnogoraca, nastala u njihovom zatvorenom društvu? Kako ne uviđaju kolike opasnosti donosi ova pobeda? I da li osvajanje Dubrovnika može biti pobeda? Ne može! Dubrovnik nije hrvatski, već turistički grad; on je grad svih turista sveta koji su ga videli. Antiustaštvo jeste motiv srpskog rata sa Hrvatima. Odbrana od genocida. Ali taj rat je nerazuman i beznadežan. Napadom na Dubrovnik, Srbi za svet postaju varvari. Ruše najlepši grad na obema obalama Jadranskog mora. Svi turisti sveta danas su protiv Srba. I istoričari, pisci, slikari. Rušenje Dubrovnika, ako je to istina, neće Crnogorcima biti oprošteno…“
———
BRANA CRNČEVIĆ: PISMO MILORADU VUČELIĆU ILI JADI SRPSKOG EKUMENIZMA
Dragi prijatelju Vučela,
Devetnaestog novembra 2009. godine, na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla, gledajući arhijerejsku liturgiju, zapisao sam:
Divio sam se i još se divim Njegovoj veri i trpeljivosti, valjda ga je Bog zbog toga i izabrao da bude poglavar Srpske pravoslavne crkve u vreme nadmeno i bestidno. Ne sumnjam u Njegovu Svetost i njegovo svetiteljstvo koje će i Bog i vernici radosno prihvatiti. Sumnjam u sebe i vas, prijatelji. Viđao sam Svetog i razgovarao sa Njim. Nisam dostojan da opišem te susrete. Pitam se i pitam vas: hoće li Njegovo stado brzo pozobati pouke svog velikog Pastira i nastaviti po svome, pretvarajući nadu Svetoga u svoje beznađe?
Odavno nas đavo muči svojim naukom da su nam dve Srbije pisane i da oni koji se odreknu jedne Srbije neće pogrešiti. Uprkos svemu, Sveti nikoga nije prokleo, a imao je koga. Niko nije ostao bez Njegovog oproštaja, čak ni oni koji oproštaj nisu zaslužili. On je bio naš štit. Bog je bio s njim, a on je bio s nama. Gledam narod pravoslavni kako prilazi njegovoj ruci, hvata me tuga i muči jeretička pomisao, neka bi Bog dao da grešan, grešim pitajući sebe i vas: da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni s drugima, i Srbijom?
CELO PISMO:
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Током протекле деценије великих реформских покушаја које проживљава наше друштво често је спомињана реч модернизација. Многобројне реформе доживљавале су, међутим, половичне или потпуне неуспехе. Временом су међу елитама наше земље преовладала два међусобно у потпуности супротстављена становишта.
Прво се своди на тезу да модернизација и није баш кључан и важан чинилац народног благостања. Снажно је уверење да је до напретка могуће доћи захваљујући само „јакој” власти и „много вреднијем” народу. Дакле, надање да би неки велики преокрет, светска криза, природна богатства или моћни савезници, могли да преокрену судбину Србије, отплате њене дугове и усмере је ка неслућеном успону и моћи, није само маштање незрелих. Није реч ни о демагогији неког од режима коме ништа није преостало осим вештог правдања, несигурних савезника и теза о заборављеним чудотворним плочама, те изгубљеним машинама на водени погон насталим захваљујући даровитим земљацима који су научну славу стекли у иностранству. Многи творци наше државне политике, бројни наши утицајни интелектуалци прихватили су ту фаталистичку слику Србије као опседнутог града који је приморан да издржи непромењиву садашњост, надајући се невероватној будућности. Неки наши политичари и интелектуалци веровали су (и верују) за себе да су родољуби, али истину говорећи нису полагали превелике наде у народ који су тврдили да воле. Одатле и она чувена мисао о томе да је једна од најбољих особина наших грађана њихова спремност да издрже разне недаће.
Друго становиште заступају малобројнији, али данас утицајнији наши интелектуалци. Они верују да је српски народ историјски и цивилизацијски супротстављен модернизацији. Створена је већ богата литература која поткрепљује тезу да управо Срби у историји нису били спремни ни способни да изграде демократску државу, да нису познавали ни дозвољавали грађанске слободе, нити били спремни да плате скупу цену неопходне модернизације. Закључак који се намеће је да како год бирали, несрећни српски гласачи не могу да изнедре политичку елиту способну да их модернизује. Следи да је неминовно да то учини неко са стране. Недавно сам у нашим новинама прочитао једну сличну мисао према којој су два највећа достигнућа нашег народа током протекла два столећа били Југославија и социјализам. Дакле, највећи наш успех представљају држава, која је консензуално пропала, и државни систем који је у читавој Европи одбачен као неуспешан.
Српско друштво је током протеклих двеста година имало многобројне и значајне дисконтинуитете. Честе пропасти и мукотрпна започињања свакако нису донели добар глас реформама и модернизацији. До 1914. године иначе у просеку прилично сиромашно српско село је размерно боље живело него радничке четврти појединих развијених европских земаља. Таквим бирачима је било јако тешко објаснити неопходност модернизације. Током реалног социјализма остварен је животни стандард који није био заснован на развијености наше економије, али је створио трајна очекивања, учинивши део наших грађана свесним да је овде могуће живети много боље и лакше него у суседним земљама. У светлости тих навика и очекивања процеси којима смо сведоци током протеклих двадесет година могу да добију и мало другачије тумачење.
Данас део Србије живи сиромашно, обесправљено и потцењено – у капитализму какав на европском западу не постоји већ пола столећа. Други део наших грађана живи још увек у социјалној држави, која је, истина, банкротирала. Преживљавају од новца којег у пензионим, социјалним и платним фондовима суштински више нема. Коначно, нису малобројни ни грађани – од транзиционих добитника, партијских војски и клијентела, до разних буџетских корисника и дела становника богатијих градова – који живе животом чији квалитет далеко превазилази реални, али наравно не и очекивани ниво. Са изузетком малог броја пребогатих, већина њих је изузетно незадовољна својим статусом зато што своје зараде не пореде са приходима суграђана или колега из суседних држава већ са стандардом становника најбогатијих светских економија.
Тако Србији пролазе године. Савремена Србија живи у очекивању пропасти или чуда, на клептократији корумпираних власти, њиховом робинхудовском споразуму са маркетиншки створеном бирачком већином плаћеном захваљујући задуживању поколења која ће се родити у далекој будућности. У немогућности да оправдају своју неспремност да се било чега одрекну, да храбро нешто предузму и много ризикују, елите ове земље опредељују се између слављења народних мана и уверења да је мржња према сопственом народу опште корисна врлина.
Напредни клуб
http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Modernizacija.sr.html
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Samo da se ništa suštinski ne menja u u Srbiji pa treba podržati postojeću ekonomsku i privrednu elitu pred izbore:
Međunarodni monetarni fond u najnovijoj analizi sa velikom dozom optimizma očekuje oživljavanje privredne aktivnosti, stabilizaciju i smanjenje inflacije u Srbiji! Vodeći ekonomista Svetske banke Dušan Vujović istakao je da MMF sa više optimizma gleda na oživljavanje ekonomske aktivnosti u Srbiji nego u bilo kojoj drugoj državi jugoistočne Evrope i Evrope uopšte. Ekonomski stručnjak Miroljub Labus kaže za Press da je upoznat sa najnovijom analizom MMF-a i da su prognoze za Srbiju povoljne.
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Mihal Ramač
Medijska udruženja uputila su pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću u kojem ukazuju na neophodnost donošenja medijske strategije.
Greška, drugarice i drugovi! Strategija postoji. Upravo na osnovu nje vrhovna vlast odlučila je da Danasu, u ime naroda, preseče vene.
Ima da iskrvari jer ne pristaje da se klanja onima koji se smatraju bogomdanima. Medijska udruženja morala bi znati da zavisni sudovi ne donose presude na svoju ruku. Sude kako im se naloži.
Pošto ne sme da udari na medije čiji vlasnici su strani ili domaći bogataši, vlast je odlučila da zauvek ućutka list iza kojeg ne stoji neko moćan. To jest, neko moćniji od nje. Ako je sve po zakonu i ako Danas konačno bude ućutkan, nasilnici će se okuražiti. Krenuće da ućutkuju po kućama.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pustanje_krvi.46.html?news_id=213496
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
13. 04. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA
Svetomir Marjanović
Nagodba srpskog tužilaštva, udarne pesnice Ministarstva pravde (čitaj vladajuće koalicije), s nekim ko je ukrao oko sedam miliona evra, pa zvala se ta i Svetlana Ceca Ražnatović, najbolji je dokaz zašto se čitava Evropa smeje našem reformisanom pravosuđu.
Jer, kakvu poruku građanima šalje pravosuđe, tačnije vlast, koja preko svojih tužioca predloži i pristane na to da osoba koja je ukrala sedam miliona evra prizna krivicu, za kaznu vrati peti deo ukradenog i osam meseci provede u „vilskom“ pritvoru (jer živi u vili) sa narukvicom, šetkajući od spavaće sobe do kupatila sa džakuzijem, garderobe, sobe za šminku, terase, dvorišta, dnevne sobe, pa opet sobe za šminku i spavaće sobe? Poruka je: ljudi kradite, i to na veliko! A ovakvu poruku mogu da pošalju samo oni koji kradu, jer u društvu u kome svi drpaju, lopovluk nije kriminal.
A da je neka obična žena koja nema nikakve veze s najvećim kriminalcima koje je Srbija imala, koja ne ume da peva i nema za prijatelje ministra policije i članice vladajuće koalicije koja se odaziva na ime SPS-PUPS-JS, ukrala sedam miliona, da li bi prošla kao ova gospođa? Siguran sam da ne bi, već bi robijala toliko da bi je i deca zaboravila.
Dalje, Ceca je, hteli to da priznamo ili ne, idol mnogih u Srbiji! I umesto da vlast pokaže da ova žena nijednom detetu u Srbiji ne sme i ne treba da bude idol, da je svim silama stavi na stub srama i pokaže da naše društvo ne veliča lopove, Cecu nagrađuje! Ova gospođa, polovinom decembra kad joj istekne „vilski“ pritvor ponovo će biti slobodna uvažena građanka Srbije sa 5,5 miliona evra čistih i opranih para! Ovakvim trulim dogovorima kao i u slučaju Bregovića i Raje Rodića tužilaštvo ismeva jednu dobru pravnu instituciju kakva je priznanje krivice!
Poređenja radi, svetska zvezda Džordž Majkl proveo je mesec dana u zatvoru zato što je drogiran kolima uleteo u jednu fotografsku radnju u Londonu. Popularni pevač je posle izlaska iz zatvora rekao da je osetio da odlaskom iza rešetaka mora da plati taj račun.
Sad je na potezu sudija koji treba da odluči da li će da prihvati ovaj dogovor ili ne.
POVEZAN POST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Borka Pavićević
Sećate se one izreke o vlasti koja se kotrljala ulicama, samo nije bilo nikoga da se sagne i da je uzme (Moša Pijade). Vlast se nekako podigla i preuzela. Međutim, odgovornost je danas to što se kotrlja ulicama, ali nikako da se vlast i opozicija sagnu da je „preuzmu“.
Naime, pomenuću samo dve od floskula koje izazivaju „ferfrendung efekat“, „efekat začudnost“ (Breht). Jedna glasi „Mi ćemo učiniti sve“, a druga je „Preuzimanje odgovornosti“.
Ova prva „Mi ćemo učiniti sve“ nastala je u našem demokratskom periodu, i ona je nekako zamenila onu čuvenu mentalitetnu (a nisam sklona objašnjenju svega mentalitetom) izriku „nema problema“, koja je bivala signalom da se dobro zamislite hoće li reč biti održana i da li ćete završiti nekakav dogovoreni posao. To „nema problema“, ukratko, značilo je da oni počinju.
Tako se izjava, izreka, zaricanje „Mi ćemo učiniti sve“, javlja kao odlaganje i kao znak da ništa neće biti učinjeno, ili da će nešto malo, nešto provizorno, medikamentno i trenutno pacifikujuće biti učinjeno. Nešto. „Predsednik je rekao da moramo nešto učiniti.“
Videla sam sinoć delić emisije Jugoslava Ćosića, deo dijaloga o odgovornosti predsednika Fudbalskog saveza, dvadesetogodišnjeg, sa igračem Savom Miloševićem. Predsednik je, naime, odbijao i da razmišlja o bilo kakvoj odgovornosti za stanje u fudbalu, prodaju igrača, („Insajder“)… Rekao je Miloševiću da teško da on može nešto znati o stanju u fudbalu jer je van sistema.
Sledio je jedan od boljih pasaža o odgovornosti Save Miloševića i „priznanje“ da je on uistinu van sistema, što govori o tom sistemu, o sistemu u kome nema odgovornosti, što predstavlja razlog njegovog neučestvovanja u takvom sistemu. Predsednik se „nije ni pomerio“, pa čak ni na pristojnost Miloševića da nije reč o pojedincima, već o sistemu.
Beše to lep prizor o darovitom i uspešnom pojedincu i do imbecilnosti dovedenom sistemu „preuzimanja odgovornosti“.
CEO TEKST:
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Хит на интернету у Чешкој!!!
Снимак чешког председника Вацлава Клауса како „краде” пенкало у Чилеу на конференцији за новинаре са председником те земље Себастијаном Пињером, постао је хит на ЈуТјубу и већ су га погледале десетине хиљада Чеха. „То је обично пенкало са амблемом канцеларије или државе какво добијају председници и чланови делегација током државних посета. Ми на Храдчанима поклањамо таква пера заједно са нотесом”, објаснио је Клаусов портпарол Радим Обхват додајући да чешки председник никако није крао пенкало.
Чешком јавном ТВ сервису Обхват је замерио што са једнаком пажњом какву је посветила нестанку пенкала није пропратила радни део деветодневне посете Вацлава Клауса Латинској Америци.
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Kako gledate na teze istoričara Smaila Čekića da su Srbi u genima genocidan narod, da su im kultura, nauka i crkva fašističke. Može li bilo koji narod biti tako okvalifikovan?
– Istupanje gospodina Čekića (ne mogu reći kolege Čekića budući da se on ozbiljno naukom ne bavi) jeste najdrastičniji, najoguljeniji izraz jednog određenog pogleda na ukupna zbivanja u BiH 90-ih godina. Ovakva ideologija baca u blato sve prave vrednosti ne isključivo tuđeg naroda, nego i sopstvenog naroda. Kao što znamo, neki Bošnjaci i Hrvati su takođe na meti ovakvih stavova. Na ljudskom planu je ovakvo istupanje u javnosti nemoralno, na intelektualnom planu ono je nedostojno intelektualca, na naučnom planu ono je potpuno pogrešno i nenaučno. Politički posmatrano ono je tendenciozno, ali i kontraproduktivno u odnosu na cilj koji želi da se postigne.
Može li se na mržnji, od koje je i satkano Čekićevo izlaganje, graditi pozitivna „građevina“ međunacionalnih odnosa na ovim prostorima?
– Naravno da se na mržnji ništa ne može izgraditi. Osnovni problem ovakvog izlaganja i jeste što je u osnovi osećanje mržnje, prema tome, jasno je da to nema prave nosivosti za bilo kakvu budućnost. Ostavio bih po strani intelektualnu dimenziju, jer je sasvim jasno da nešto što je u toj meri jednostrano, nekritički i nespremno za dijalog, takođe ne može biti intelektualno dostojno.
Čekić nije samo direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti već i profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu. Da li je pojava ovakvih profesora pogubna za obrazovni sistem?
– To je najpogubnije od svega. Naša generacija će proći i mi uglavnom znamo šta se zbivalo, bez obzira na to što neki iz određenih razloga neće da priznaju šta se stvarno dogodilo u BiH i u Jugoslaviji u celini, ali to trovanje naraštaja koji dolaze kroz obrazovni sistem postiže se time što se ove tri istine o ratu u BiH nekritički i u veoma ogoljenom vidu unose u programe određenih predmeta na svim nivoima obrazovanja. To sigurno ne može doprineti u budućnosti stvaranju svesti koja bi BiH kod mladih ljudi predstavila na pravi način i koji bi nju doživeli kao svoju domovinu jedinstvenu. To je apsolutno nemoguće i u tome i jeste problem budućnosti. Nažalost, ovakva izlaganja imaju uticaja na budućnost. Stvaranje vrednosnog sistema koji se oslanja na ovakve jednostrane i pogrešne predstave je sigurno dalekosežno štetno.
Smail Čekić dugo se bavio istraživanjem događaja u Srebrenici. Napisao je više knjiga i bio član Komisije Vlade RS za istraživanje događaja u i oko Srebrenice. Koji je Vaš stav o tome?
– Stvaranjem mita o Srebrenici nastoji se srebrenizovati čitav rat koji je vođen na prostoru BiH i kroz tu metaforu Srebrenice želi se u stvari učvrstiti predstava o muslimanima kao najvećoj žrtvi i onima koji su vodili pravedan odbrambeni rat i Srbima kao zločincima, vinovnicima rata i onima koji su praktično jedini izvršili genocid. Namera je da se to na jedan nedostojan način, prvenstveno u odnosu na žrtve koje su pale u ovom ratu, kapitalizuje na političkom planu i da se zapravo to funkcionalizuje u uskom sebičnom interesu jedne nacionalne grupacije, a to su Bošnjaci. Tu je ideologija kao iskrivljena svest, jer ne prepoznaje u sebi ono što zapravo želi pripisati drugima. Kada dođe do stanja svesti, koje bih nazvao i shizoidnim stanjem svesti, to je veoma opasno.
Da li je odgovornost i bošnjačke inteligencije pred istorijom za ovakve javno izgovorene riječi kao što su Čekićeve o Srbima?
– Mislim da bošnjačka inteligencija taj ispit pred istorijom u ovom trenutku neće položiti. Baš zato što ispit pred istorijom ne polažu kako treba i na političkom i na državotvornom planu oni neće moći da realizuju ono što su primenom ovakvih, po meni na intelektualnom planu kriminalnih sredstava, spremni da učine. Problem što se na ovakve istupe ne reaguje u bošnjačkom korpusu je deo naše stvarnosti.
Ko je na potezu da reaguje na ovakve izlive mržnje i iskrivljavanje istorijskih činjenica?
– Nažalost, kod nas na potezu nema nikoga još. Nije se stvorio novi autoritet koji bi bio racionalan, koji bi uvažavao našu prošlost ispunjenu konfliktima, ali koji bi umeo da gleda konstruktivno, dalekovidno u budućnost gde bi objektivno slični interesi svih naroda bivše Jugoslavije morali biti u prvom planu. Takav se autoritet ni na intelektualnom, ni akademskom ni na političkom planu nije pojavio.
Kako onda izaći na pravi put pomirenja?
– Možda jedino ukoliko snaga života, međunarodne okolnosti i istorija nametnu jasnije određivanje međusobnih odnosa naroda u BiH na ustavnom i na državnom planu. U takvim koordinatama će se onda moći postepeno ublažavati oštrica ovakvih patoloških iščašenosti.
Autor Neda Simić – Žerajić
Izvor Glas Srpske, 09. 04.2011.
CEO INTERVJU:
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Dragoljub Žarković
Kosovo nismo prodali nego smo ga izgubili zbog nesposobnosti da upravljamo političkim procesima i ljudima, kao što preti opasnost da iz istih razloga izgubimo i Telekom.
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Beograd – Jedna žena je danas teže povređena, a dve su zadobile lakše povrede na beogradskom Trgu Republike, u gužvi nastaloj prilikom podele sadnica na manifestaciji „Beograd za Japan“. Kako je agenciji Beta rečeno u Hitnoj pomoći, žena starosti 40 godina zadobila je povrede glave, grudnog koša i trbuha i ona je bez svesti odvezena na reanimaciju. Žena stara 70 godina u istoj gužvi na Trgu Republike zadobila je povrede glave, grudnog koša i kuka, dok je treća povređena, stara 66 godina sa povredama noge prevezena u Urgentni centar. Više hiljada Beograđana i članovi Srpsko-japanskog društva okupili su se na Trgu Republike na skupu podrške narodu Japana koji se oporavlja od posledica razornog zemljotresa i cunamija.
—
Peti u svetu po pomoći
Sa dve donacije Japanskom Crvenom krstu ukupne vrednosti od 1,6 miliona američkih dolara Crveni krst Srbije peti je po visini upućene pomoći u svetu. Prema podacima koji su stigli sa Dalekog Istoka, Crveni krst Srbije se tako našao ispred daleko većih i mnogoljudnijih organizacija poput Crvenog krsta Kine i Crvenog krsta Rusije.
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
From: nikola varagic
To: direktor@bia.gov.rs
35 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Никола Хајдин, председник САНУ:
По чему ћете остати упамћени?
– Као најбољи доказ нека послужи да готово нема дана да нас у штампи по неколико пута не помену у лепом светлу, што се раније није догађало. Заслуге за то припадају појединим програмима и подухватима које смо предузели. Иако сматрам да је наш утицај порастао у протеклих осам година, нисам сасвим задовољан. Верујем да можемо више допринети науци и друштву. Како ћемо то да остваримо, зависи од наших способности и воље, а најпре од времена које ћемо утрошити.
А у неуспехе?
У сваком раду има неуспеха, а за мене лично, ако могу тако да кажем, јесте то што нисам убедио чланове да оснујемо академију младих.
Значи Србија мора да ствари услове за останак младих и даровитих људи с високим образовањем?
Тако је. А створити услове није нимало лако, из простог разлога што то подразумева да имате добру привреду. И поред свега, ја сам оптимиста. Сада је, можда, стање најгоре: има образованих, а нема где да се запосле.
Шта су рекли у породици на вест да сте још једном победили?
Супруга је била против тога. Што се сина тиче, он се, као што знате, из иностранства вратио у нашу земљу и предаје на Грађевинском факултету.
ЦЕО ИНТЕРВЈУ:
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Veljko Lalić
Kada u jednoj maloj opozicionoj stranci, koja sebe naziva liberalnom, ne možete da imate mišljenje drugačije od šefa stranke, šta da očekujete od preostalih konzervativnih stranaka koje lidere nisu promenile od osnivanja…
(…) I posle nemojte da nas čudi kad se u partijskoj i državnoj hijerarhiji probiju aparatčici i klimoglavci, kojima se poveravaju najodgovorniji državni poslovi. Nemojte ni da nas čudi kad najveći napredak na političkoj sceni Srbije u 21. veku postane Tomislav Nikolić, kome je trebalo dve decenije da se suprotstavi Vojislavu Šešelju.
Koliko ćemo morati da sačekamo da neko unutar DS-a nametne svoju ideju Borisu Tadiću ili mu kaže da je negde pogrešio (s Cvetkovićem, Koridorom, itd)? Kada će neko unutar G17 da smogne snage i saopšti Mlađanu Dinkiću da se svima zgadila teatralno-ulizička ostavka Verice Kalanović? Kada će neko Dačiću da objasni da Mrkonjić ima najveći rejting posle njega u stranci, ali i najgori van stranke?
Kada će neko konačno da kaže Vuku Draškoviću, Vojislavu Šešelju, Velji Iliću, Vojislavu Koštunici i svim ostalima koji su prvi intervju dali 1990. da je vreme za penziju? Ili Akademiju.
CEO TEKST:
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Između dva i tri sata ujutro, u noći s nedjelje na ponedjeljak 12. maja 1941, dvojica su ustaša pokucali na vrata kuće obitelji Vujasinović u Karlovačkoj ulici u Glini.
– Ustao sam iz kreveta, a oni su me pitali koliko imam godina. Onako budalast, ništa ne sluteći, kažem petnaest, iako sam imao četrnaest i četiri mjeseca. Iako je granica za odvođenje bila 16 godina, mogli ste nadrljati ako su procijenili da ste zreli. Promotrili su me i kazali: “Dobro, ostavit ćemo te, ako te budemo trebali, vratit ćemo se.” Nisu bili bezobrazni i vojnički nastrojeni, čak bi se moglo reći da su bili pristojni. I danas bih prepoznao tog ustašu, bilo mu je između 30 i 35 godina. Onda su, navodno na ispitivanje, odveli moga oca, starog 45 godina, dvojicu njegovih trgovačkih pomoćnika i bačvara Martinovića i njegova sina, koji su stanovali u istoj kući. Dan kasnije, žene su šaputale da su noću čule pucnje iz pravca Prekope, nekoliko kilometra udaljene od Gline. Svi su znali što se dogodilo – prisjetio se Branko, najstariji od četvero djece Vujasinovićevih, događaja od prije sedamdeset godina, kada su ustaše nakon hapšenja ubili doslovce sve glinske Srbe starije od 16 godina.
Do danas je poimenično utvrđena 391 žrtva. Jedini koji se spasio skokom u rijeku Glinu bio je Nikica Samardžija, koji je kasnije pronio istinu o tom događaju. Nepuna tri mjeseca kasnije, nova tragedija: obmanuti obećanjem o prijelazu na katoličanstvo, u pravoslavnoj su crkvi pobijeni Srbi iz kotara Vrginmost, njih oko 1.300. Crkva je odmah srušena. Kosti žrtava prenijete su iz Glinskog Novog Sela, gdje su prvobitno bile pokopane, u zajedničku spomen-kosturnicu uređenu na pravoslavnom groblju. Na mjestu pokolja 1969. izgrađen je Spomen-dom, koji su lokalne vlasti nakon “Oluje” 1995. preimenovale u Hrvatski dom Glina.
Iako se parastos svim žrtvama ustaških zločina iz 1941. svake godine održavao kod spomen-kosturnice, Inicijativni odbor – u kojem su predstavnici gradskog Vijeća srpske nacionalne manjine, Srpskog narodnog vijeća, SKD “Prosvjete” i Documente – želi dodatnim sadržajima ekumenizirati sjećanje na žrtve pokolja. Đuro Stojić, član Inicijativnog odbora, kaže da je u planu priprema publikacije o događajima iz 1941, koja će biti predstavljena na obljetnicu stradanja, 13. maja, u Hrvatskom domu.
Stojić, dogradonačelnik Gline, kaže da bi 29. srpnja, na dan kada su ustaše počeli odvoditi Srbe iz Vrginmosta, u Hrvatskom domu održali duhovnu večer, na kojoj bi sudjelovali crkveni zborovi.
Stojić kaže kako su pripremili pismo za javnost, gradonačelnika i Gradsko vijeće.
– Naša je namjera održavati kulturu sjećanja; navodimo da smo svjesni svih tragičnih odnosa Srba i Hrvata na ovom području, naročito između 1991. i 1995. te da želimo i da se sjećanje na hrvatske žrtve obilježi na sličan način. No većina, odnosno pet od sedam stranaka iz gradske koalicijske vlasti, želi samo da se održi parastos i ništa više. Smatraju da će naša inicijativa poremetiti odnose između Srba i Hrvata, jer se još ne zna prava istina o Hrvatima nestalima u Glini za Domovinskog rata, kao i to da je ovo politički marketing SDSS-a – kaže Stojić.
Tražimo Milana Davidovića, ravnatelja škole, predsjednika lokalnog HSLS-a i gradskog vijećnika. Raspoložen je za razgovor na temu obilježavanja 70. godišnjice pokolja glinskih Srba.
– Nisu upitni parastosi u crkvi ni komemoracije kod spomen-kosturnice, kao ni simpozij povjesničara i stručnjaka. Nitko iz vlasti ne želi spriječiti ova događanja. Što je upitno? Možda se nije trebalo ići na podizanje svega na viši nivo, barem ne u ovom trenutku. Ta duhovna večer, pa parastos ispred Hrvatskog doma… vrlo osjetljivo, to se brzo pročulo po gradu. Imali smo dojave branitelja koji su spremni reagirati. Ne možemo nikoga imenovati, ali znademo da bi nekakvih reakcija bilo – kaže Davidović.
– Tragamo za još 200 Hrvata nestalih za vrijeme rata. Do “Oluje” svi su ovdje živjeli i siguran sam da netko o tome nešto zna. Tu žive njihovi rođaci, branitelji. Po meni, sedamdeseta obljetnica i nije neka okrugla obljetnica, prije bi to bila 75. Tko garantira da su sada sazreli uvjeti za to? – pita Davidović. Dodaje da osobno ima žrtve s jedne i s druge strane i da do kraja može biti objektivan po ovom pitanju.
CEO TEKST.
POVEZAN POST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
| Narodna vladavina, iz 1% naroda, za 1% naroda
|
| Džozef Stiglic
|
|
|
|
|
| Bilo bi besmisleno da se pretvaramo da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca sada svake godine zarađuje skoro četvrtinu nacionalnog dohotka. Ako umesto dohotka posmatramo bogatstvo, jedan odsto najbogatijih kontroliše 40 odsto ukupnog bogatstva. Njihov se položaj značajno popravio. Pre dvadeset pet godina, 12 odsto najbogatijih ljudi je kontrolisalo 33 odsto ukupnog bogatstva. Mogli bismo da im čestitamo na genijalnosti i energičnosti i da zaključimo da velika plima podiže svaki brod. Ali takav zaključak bio bi pogrešan. Dok je najbogatijem postotku Amerikanaca u proteklih deset godina prihod skočio za 18 posto, onima u sredini primanja su smanjena. Za muškarce sa srednjom stručnom spremom, ovo opadanje bilo je vrlo oštro – 12 odsto za samo 25 godina. Sav rast poslednjih decenija – i duže – išao je onima na vrhu. Što se tiče jednakosti distribucije dohotka, Amerika zaostaje za svim državama stare, okoštale Evrope koju je predsednik Džordž W. Buš ismevao. Najbliže zemlje su nam Rusija, sa svojim oligarsima, i Iran. I dok se mnoge tradicionalno nejednake države u Latinskoj Americi, poput Brazila, poslednjih godina bore, i to uspešno, da poprave položaj siromašnih i smanje razliku u dohocima, Amerika je dopustila da se nejednakost poveća.
Ekonomisti nemaju potpuno objašnjenje za rastuću nejednakost u Americi. Uobičajena dinamika ponude i potražnje svakako je odigrala ulogu: tehnologije smanjenja rada umanjile su potražnju za „dobrim“ poslovima koje obavljaju radnici iz srednje klase. Globalizacija je stvorila svetsku tržnicu, i dovela do situacije gde skupi nekvalifikovani američki radnici moraju da se takmiče sa jeftinim nekvalifikovanim radnicima iz inostranstva. I društvene promene su odigrale određenu ulogu – na primer, propast sindikata, koji su nekad predstavljali trećinu američkih radnika, a sada zastupaju svega 12 odsto ljudi.Ali jedan od najvažnijih razloga za toliku nejednakost jeste to što najbogatiji ljudi to žele. Najočigledniji primer je poreska politika. Smanjenje poreza na kapitalnu dobit, a tako bogati dobijaju veliki deo svog prihoda, obezbedilo je najbogatijim Amerikancima lagodan život. Monopolski ili skoro monopolski položaj uvek je bio veliki izvor ekonomske moći – od Džona Rokefelera početkom prošlog veka do Bila Gejtsa krajem prošlog veka. Labava primena antimonopolskih zakona, posebno pod republikancima, bila je kao dar s neba najbogatijem procentu ljudi. Veliki deo današnje nejednakosti rezultat je manipulisanja finansijskim sistemom, što su omogućile promene pravila koje je kupila i platila sama finansijska industrija – i to joj je bila jedna od najboljih investicija. Država je pozajmljivala novac finansijskim institucijama skoro bez kamate, a kad je sve drugo propalo, velikodušno ih je spasavala. Regulatorne institucije žmurile su na nedovoljnu transparentnost i sukobe interesa.
Praktično svaki američki senator, i većina poslanika u Predstavničkom domu, pripadaju najbogatijem procentu, novac od najbogatijeg procenta omogućava im da ostanu na položaju, i oni znaju da će ih, budu li mu dobro služili, najbogatiji procenat nagraditi kada napuste položaj. Najveći broj tvoraca trgovinske i ekonomske politike takođe dolazi iz ovog kruga. Ne treba da nas iznenađuje kada farmaceutske kompanije dobiju na poklon trilion dolara – iako zakonodavstvo zabranjuje državi, najvećem kupcu lekova, da pregovara oko cene. Ne treba da zevamo u čudu ako poreski zakon ne može da izađe iz Kongresa ukoliko u njemu nema ogromnih poreskih olakšica za bogate. Ako imamo u vidu moć najbogatijeg procenta, za očekivati je da sistem ovako funkcioniše. Nejednakost u Americi deformiše naše društvo na svaki mogući način. Nejednakost u dobroj meri deformiše i našu spoljnu politiku. Deca najbogatijeg procenta retko odlaze u vojsku – činjenica je da se „dobrovoljna“ vojska ne plaća dovoljno da privuče njihove sinove i kćeri. Najbogatija klasa ne trpi zbog većih poreza kada zemlja krene u rat: sve će se to platiti pozajmljenim novcem. Spoljna politika je, po definiciji, politika balansiranja nacionalnih interesa i nacionalnih resursa. Kada najbogatiji procenat vodi glavnu reč, a ne plaća cenu, ideje o ravnoteži i uzdržavanju guraju se u stranu. Našim avanturama nema kraja, korporacije i preduzimači mogu samo da dobiju. Pravila globalizacije takođe su skrojena da idu na ruku bogatima: ona podstiču države na konkurenciju u preduzetništvu, što spušta poreze za korporacije, oslabljuje zaštitu zdravlja i životne sredine, i podriva ono što smo nekad smatrali „osnovnim“ pravima radnika, među kojima je i pravo na kolektivni ugovor. Amerika se dugo dičila svojim „fer“ društvom, gde svako ima mogućnost da napreduje, ali statistika nam govori nešto drugo: šanse za siromašnog građanina, ili čak pripadnika srednje klase, da napreduje do vrha, manje su nego u mnogim evropskim zemljama. Sve je protiv njega. Upravo je ovo osećanje, da je sistem nepravedan, dovelo do nemira na Bliskom istoku: poskupljenje hrane i hronična nezaposlenost mladih samo su potpalile vatru. Pošto je u Americi stopa nezaposlenosti mladih sada oko 20 posto (a u nekim mestima, i nekim sociodemografskim grupama, dvostruko toliko); pošto svaki šesti Amerikanac koji hoće redovan posao ne može da ga dobije; pošto svaki sedmi Amerikanac koristi markice za hranu (a otprilike isto toliko smatra da je „hrana neizvesna“) – imajući sve to u vidu, jasno je da neko sprečava „kapanje“ od jednog procenta na sve ostale. Sve ovo stvara predvidljivi efekat otuđenja – odziv najmlađih birača, onih od dvadeset do trideset godina, na prošlim izborima bio je 21 posto, otprilike kao i stopa nezaposlenosti.
Poslednjih nedelja gledali smo kako milioni ljudi izlaze na ulice, protestujući protiv političke, ekonomske i društvene situacije u svojim potlačenim sredinama. Vlade su srušene u Egiptu i Tunisu. Demonstracije su izbile u Libiji, Jemenu i Bahreinu. Vladajuće porodice u drugim zemljama regiona nervozno vire kroz prozore svojih rashlađenih vila – da li je i na njih došao red? U pravu su što brinu. Ovo su društva gde jedan majušni sloj – manje od 1 posto – kontroliše lavovski deo bogatstva; gde je bogatstvo glavna odrednica moći; gde korupcija svake vrste predstavlja način života; i gde najbogatiji često aktivno sprečavaju mere koje bi popravile uslove života čitavom stanovništvu.
Dok posmatramo narodni gnev na ulicama, nameće se jedno pitanje: kad će taj gnev doći do Amerike? U mnogim važnim aspektima, naša zemlja liči na ove daleke, nemirne države. Aleksis de Tokvil je jednom opisao nešto što je smatrao glavnim delom genijalne osobenosti američkog društva – a to je nazvao „ispravno shvaćeni lični interes“. Prve dve reči su ključne. Svako ima neki lični interes u najužem smislu: hoću ono što mi odgovara, i to odmah! Međutim „pravilno shvaćeni“ lični interes je nešto drugo. Voditi računa o interesu svih ostalih – drugim rečima, o zajedničkom dobru – zapravo je preduslov za ličnu dobrobit. Tokvil nije govorio da je takav stav idealistički ili plemenit – u stvari, tvrdio je sasvim suprotno. To je bio pokazatelj američkog pragmatizma. Ovi promućurni Amerikanci shvatili su jednu suštinsku činjenicu: kad vodiš računa o drugome, to nije samo dobro za dušu – to je dobro za posao. Najbogatiji procenat ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji stil života, ali izgleda da jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi i od toga kako živi ostalih 99 posto. Istorija nas uči da najbogatiji procenat to na kraju shvati. Ali prekasno. Džozef Stiglic, Vanity Fair, maj 2011. Preveo Ivica Pavlović Peščanik.net, 09.04.2011. |
CEO TEKST:
http://www.pescanik.net/content/view/6680/199/
——————————————————————————————————————————
| Gasna despotija protiv gasovodnih demokratija
|
| Julija Latinjina
Novaja Gazeta |
|
|
Nord Stream
Kupovina evropske mreže gasovoda je tokom 2006. i 2007. bila fiks ideja ne samo kod ljudi zaposlenih u Gaspromu, već i kod svih učesnika ruske spoljne politike. Na svim sastancima sa predsednicima zapadnih zemalja, Vladimir Putin je manje ili više nametljivo, uvek proturao jednu te istu ideju: „Mi vama izvore, vi nama gasovode“. Sva gasna spoljna politika Putina, bila je usredsređena na tri projekta: Severni tok, Južni tok i Štokman. Severni tok je potpisan 2005 i, mada se pokazalo da je cena izgradnje jednog kilometra u izgradnji na ruskoj strani skoro tri puta viša od one koja tereti nemačkog investitora (5,8 miliona evra naspram 2,1 miliona), radovi su u toku i po svoj prilici će biti i završeni. Južni tok je potpisan 2007, no realizacija ovog projekta još uvek nije započeta. Za ovaj gasovod se cena izgradnje jednog kilometra u dosadašnjim procenama kreće od 15,20, pa čak i do 40 miliona dolara. Štokman je potpisan 2008, a početak realizacije je formalno odložen za 2016. Radi poređenja s nešto uspelijim primerima iz svetske prakse u ovoj oblasti, navešću sledeći podatak: Kina i Turkmenija su 2006. potpisale ugovor o izgradnji gasovoda dugog 2000 kilometara. Ovaj gasovod, provučen kroz nepristupačne planinske predele, koštao je investitore ukupno dve milijarde dolara (1 milion po kilometru!) i već punom parom radi. Evropa je smatrana za teriotoriju kojoj sledi kolonizacija, odnosno za grupu zemalja koje moćnim gasnim udarima sa dva krila (Severni i Južni tok) treba čvrsto opkoliti, a lukavi Kremlj će svoj ekstraprofit ubirati od tupavih domorodaca tako što će oni sami, svojom gasnom mrežom, kupovati od Gasproma pravo na eksploataciju Štokmana. Ovaj grandiozni geopolitički plan gasne kolonizacije Evrope imao je samo jednu manu: Evropa je odbila da u njemu učestvuje, a preuređenje gasnog tržišta je pretvorilo zastrašujući Severni i Južni tok (čak i u slučaju da se ovaj drugi stvarno izgradi), u samo još jedan od sistema za snabdevanje Evrope gasom.
Cena i eksploatacija
Rusija je 2008. stvarno proizvela najveću količinu gasa na svetu, odnosno tačno 640 milijardi kubnih metara. Doduše, još jedna država je te godine proizvela sličnu količinu, to jest 580 milijardi kubnih metara i ona se zove SAD. Pitanje nije samo u tome koliko je gasa proizvedeno, već i koliko je novca zarađeno njegovom prodajom. Pošto se sav gas u Americi prodaje na New York Mercantile Exchange (NYMEX) po Henry Hub spot cenama, veoma je lako izračunati koliko novca su zaradili američki proizvođači. Srednja cena gasa je tokom 2008. bila 323 dolara, a u jednom, doduše kratkom periodu, iznosila je i čitavih 700 dolara za hiljadu kubnih metara. Prihode Gasproma je mnogo teže izračunati. Tokom 2008. više od polovine gaspromovskog gasa (287 milijardi kubika) bilo je prodato unutar Rusije po ceni od 50 do 80 dolara, 96 milijardi kubika u susedne zemlje po ceni od 100 do 200, a samo 150 milijardi kubika je otišlo u Evropu po astronomskim cenama od 250 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. Prema podacima iz samog Gasproma, ukupna zarada od prodaje gasa u Evropi je tokom 2008. iznosila 47 milijardi dolara. U isto vreme, ukupan prihod virtuelnog američkog Gasproma (sastavljenog od više hiljada individualnih vlasnika gasnih nalazišta) dostigao je, barem što se našeg Gasproma tiče, nestvarnu sumu od 187 milijardi dolara.
Nakon dolaska krize došlo je do drastičnih promena. U Americi se gas prodavao po 70 dolara, a u Rusiji za 80 dolara za 1000 kubnih metara.
Osnovni razlog koji je 2009. doprineo naglom padu potrošnje ruskog gasa u Evropi bilo je potpuno odsustvo želje Gasproma da se suoči s tržišnom realnošću. Gasprom je i te 2009, baš kao i svih prethodnih godina, i dalje bio prosto obuzet fantazijama o gasnoj kolonizacili i gasnom blic-krigu. I dalje je uporno nastojao na tome da evropskim klijentima proda gas putem dugoročnih ugovora po take or pay principu, a po ceni od 350 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. I naravno, u situaciji kada se alžirski gas u Holandiji prodavao po 80 dolara za 1000 kubika, evropski kupci su od Gasproma kupovali samo ugovorom predviđen minimum, a sve ostalo su nabavljali na slobodnom tržištu. Gasprom je 2000. pokrivao 39 posto evropskog tržišta gasom, a krajem 2010. tek 27 posto. Pri tome treba imati u vidu i to da je sve to vreme proizvodna cena Gaspromovog gasa neprestano rasla. Prema analizama Nikolaja Korčemkina (eegas.com), ona je sa 4 dolara za hiljadu kubnih metara u 2000-oj, do kraja 2010. porasla na 23 dolara.
Unutrašnje tržište kao rezervna varijanta
U drugom kvartalu 2010, Nemačka je za ruski gas plaćala 150 dolara za 1000 kubika, a Estonija i Ukrajina 235. Tako su Ukrajina i Estonija, dve bratske republike iz sastava bivšeg SSSR-a, danas postale zemlje na kojima „gasna supersila“ isprobava svu moć svog tako hvaljenog „energetskog oružja“. No svima je jasno da to neće moći dugo da traje i da će ova situacija brzo naterati susede Rusije da što pre pronađu alternativne izvore snabdevanja gasom. I sada se postavlja pitanje: odakle će i bez toga do guše zadužen Gasprom, vratiti 90 milijardi rubalja novog duga već uključenog u finansijski plan za 2011. godinu? U svetu postoji samo jedno tržište na kome Gasprom uvek može da se ponaša kao metropola koja neumoljivo diktira svoje uslove koloniji. Ono se nalazi strogo unutar granica Ruske Federacije i naziva se unutrašnje tržište. Veoma upadljivo pada u oči činjenica da se danas, ni u jednom javno objavljenom dokumentu, ne može naći podatak o tome koja je to tačna cena po kojoj Gasprom tereti ruske potrošače za utrošeni gas na domaćem tržištu. Ako je verovati onima koje nije mrzelo da utroše vreme i energiju na istraživanje ove nepoznanice, cena gasa na unutrašnjem tržištu Rusije se već danas kreće između 2700 i 3900 rubalja za hiljadu kubnih metara (između 95 i 140 američkih dolara), to jest ona je blizu, a povremeno se i poklapa s cenama u Americi i, ako isključimo Veliku Britaniju, dvostruko je niža od evropskih. Drugim rečima, to što se danas pred nama odigrava zove se krah gasnog blic-kriga i krah politike gasnog imperijalizma.
Gasovodna mreža i hemijska industrija
Evropsko tržište gasa je neprozračno i opterećeno velikom količinom raznih troškova. Ako ruski gas po velikoprodajnoj ceni u Baumgartenu košta na primer 250 dolara, on u mreži dostiže cenu od 500. A razlika, kome odlazi razlika? Razlika odlazi kompanijama koje su vlasnice mreže gasovoda, koje su po pravilu državne i koje, često ispod žita, finasiraju političke partije na vlasti.
Zašto je u SAD gas bio toliko skup i zašto toplije Sjedinjene Američke Države troše dva puta više gasa od hladne Rusije? Odgovor na ovo pitanje je sledeći: gas se u SAD pre svega koristi kao sirovina u hemijskoj industriji i kada se u finalni obračun uračunaju cene proizvoda petog i šestog stepena prerade ove industrijske grane, cena gasa kao ulazne komponente u ovom procesu postaje manje značajna. I ovo je zapravo najvažniji detalj čitave priče o gasu. Jer teško se može osporiti činjenica da je ulaganje u razvoj hemijske industrije, a ne gušenje inostranog korisnika svojim gasovodima ili kartelni sporazum s ostalim proizvođačima, jedina ispravna strategija razvoja bilo koje države bogate gasom. To je put kojim treba ići ako se žele obezbediti mnoge milijarde, i to isključivo tržišnim sredstvima zarađenih profita. To je put istinite modernizacije, gasom bogate Rusije. Moskovski Kremlj se u svojim ratnim igrama toliko zaigrao da je zaboravio na to da je gas samo roba i da, ako za nekom robom već postoji tražnja, nekakava će se ponuda za nju, ranije ili kasnije, odnekle sigurno pojaviti. I naravno, ubrzo su se na tržištu pojavili (uglavnom bliskoistočni) komprimirani tečni gas i prirodni gas proizveden iz gasnog škriljca. Osnovni razlog zbog koga je plan o pretvaranju Evrope u gasnu koloniju Kremlja (sada je to već sasvim očigledno) definitivno propao, bio je taj što je njegova polazna pozicija bila zasnovana na potpunom ignorisanju tržišnih zakona. I nije se to dogodilo iz neznanja. Dogodilo se to jer je Kremlj, sav obuzet fantazijama o svojoj imperijalnoj moći i veličini, na zakone koji vladaju tržištem sasvim zaboravio. Svi negativni rezultati ove pogubne politike Gasproma, uključujući tu i sedmostruki rast cene koštanja gasa, i astronomski visoke cene postavljanja jednog kilometra gasovoda, kao i 45 milijardi dolara potrošenih u neproduktivnu (ne gasnu) imovinu, sve će to sada morati da plati unutrašnja kolonija, to jest rusko unutrašnje tržište, i to sa veoma tužnim posledicama po režim. Julija Latinjina, Novaja Gazeta. Prevod s ruskog Haim Moreno Peščanik.net, 09.04.2011. CEO TEKST:
http://www.pescanik.net/content/view/6682/1386/
|
16 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Зрењанин – Пре тачно пет година тада осмогодишња Милица, из избегличке породице Вукобратовић, оперисала је лево око, а недавно су јој са њега скинута сочива па се, након дуготрајног лечења, показало да је оно у потпуности успело и да јој је вид потпуно враћен. Лечење десног ока је у току.
Као што је „Политика” писала, Миличине проблеме с видом приметила је њена учитељица Александра Вуковојац и на себе преузела обавезу да јој помогне, јер је претила опасност да дете потпуно ослепи на оба ока. Распитивала се о могућностима лечења и тражила добре људе да јој финансијски помогну. За своје хумано залагање учитељица је добила и највеће признање града Зрењанина, а девојчици су помогли и чувени лекари из Калуге који су извели оперативни захват. Милица на једно око види у потпуности, на другом оку је лечење настављено.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Milici-se-vratio-vid.sr.html
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
NATAŠA B. ODALOVIĆ
Kako to ova nikakva država sa nakaradnim zakonodavstvom, ali takva kakva je, ima prava da poziva i novinare, pisce, umetnike, zbog napisane metafore, vica, gega, i uznemirava ljude kojima je život i tako pretežak a za koje niko neće pisati peticiju, a Koštunica, čovek čije je srednje ime „legalista“ (sam ga je sebi nadenuo) ima toliki problem da odgovori na jedno jedino pitanje, ako mu ga, tj., uopšte budu i postavili. Ne razumem, zaista. Ako se peticija, pak, uopšte ne potpisuje zbog toga, nego zbog nekog drugog progona i ugrožavanja ljudskih sloboda Vojislava Koštunice, zašto se u parlamentu nije oglasio nijedan poslanik DSS i objasnio građanima o čemu je reč. Do danas, očito samo šaka uvek istih odlično obaveštenih moćnika dveju Srbija razumeju sve, i zašto se peticija potpisuje, i zašto se napada. Zahtevam kao građanin da mi se objasni jer vidim da se samo o tome piše, ali ne vidim šta je tačan predmet pisanja.
Kontrapeticionaši su takođe posebna fela. Ne mislim tu na normalne ljude, koji zbijaju šale ne znajući zaista šta bi drugo kad je istina tamo negde u domenu agenata Skali i Moldera, nego mislim na ova dežurna, ostrašćena piskarala. Šta njih zabole ko potpisuje koju peticiju da se toliko uskopiste i prozlobe pa ne vide nijedan drugi problem u Srbiji od pet miliona problema, do peticiju. Hebala ih, bre, peticija i kontrapeticija.
CEO TEKST:
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Аутор: Милорад Илић
Србија има недопустиво малу новчану масу у промету, тј. три до четири пута мању од потребног нивоа. У економској науци је општеприхваћено да ниво монетизације представља меру задовољења економије неке земље са новцем… С обзиром на то да је М2 те године био нешто испод пет милијарди евра, недостајућа количина новчане масе М2 је 13 милијарди евра у динарској противвредности. Ваља напоменути да се добијени износ односи на разматране величине БДП-а, спољнотрговинског биланса и М2.
… С обзиром на утврђени недостатак новца, тј. низак ниво монетизације, НБС би требало да повећа новчану масу кроз емитовање динара из примарне емисије. Како не би дошло до инфлације, креирање новца из примарне емисије морало би да се спроводи поступно и у директној вези са растом друштвеног производа, с тим што би раст новчане масе био доста бржи од раста БДП-а.
Поред тога, да би се неутралисали ефекти инфлације трошкова и шпекулативне активности пословних банака (у мањој мери и привреде и грађана) потребно је установити неке нове механизме у кредитно-монетaраној политици. На нашу срећу, вероватно би било потребно бар 10 година за довођење монетарних агрегата у потпуни склад са БДП-ом, спољнотрговинским билансом и реалним курсом националне валуте. Зашто на срећу? Зато што то значи да ћемо у наведеном периоду стално имати растуће бескаматне изворе финансирања привреде.
(Излагање Милорада Илића на Округлом столу о економији у организацији Двери – Покрета за живот Србије)
ЦЕО ТЕКСТ:
7 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Željko Cvijanović
Zato će se Tadić i Nikolić narednih dana sresti, gde će mu – držite me za reč – Boris velikodušno ponuditi izbore i još ponešto, pretpostavljam.
I tu smo na glavnoj stvari. Naime, možda je, kako neki veruju, Toma projekat napravljen da bi vladao s Borisom, ali, izvinićete, ja posle japanskih kamikaza ne verujem u projekte kojima je rečeno da treba da se sami ubiju i koji na to klimnu glavom. Jer, Toma može da prihvati Borisovu ponudu i uđe u koaliciju s njim, i to bi možda i imalo nekog smisla da nema jedne male stvari. Srbija je, rekoh, počela da menja politiku, dakle nije to počeo ni Boris, ni Toma, ni Voja, već Srbija. Ili, ako hoćete, nazovite to prostim nagonom za preživljavanjem, koji, ako sprečite, imate haos, ratove i mrtve, a nešto mi ne izgleda da bi ovde to neko sad želeo. Dakle, da bi se to dogodilo i da se ne bi zaglavio u istorijskoj slepoj ulici, Toma će, ako zaista hoće da vlada, morati da razmontira Borisov aparat, koji će svejedno gledati prema ugasloj zvezdi Brisela ne zato što vole Evropu, već zato što će se nagonski opirati svakoj promeni jer vole da sačuvaju svoje pare i svoj uticaj. A kako da ih razmontira ako bude paktirao s njima?
Taj sastanak Nikolića i Tadića čeka i Koštunica, i njegov ishod će odlučiti budući savez, a ne gluposti ko je tu više za EU, a ko više protiv EU. Rasplet unutar te trojke desiće se u naredne dve-tri nedelje i on neće, srećom, odlučiti hoće li se u Srbiji desiti promene ili ne jer one su, rekoh, već počele, i to ne zahvaljujući izuzetnim ljudima, već izuzetnim događajima. Ali taj rasplet značiće hoće li naredna vlast voditi te promene ili će se promene događati uprkos njoj. Jedan od te trojice, Boris, baš onaj koji je nehotično počeo te promene, ne može ih politički preživeti, i on će im se grčevito opirati nastojeći da u njih uvuče Tomu. Drugoj dvojici te promene otvaraju horizonte – jednom, Tomi, što ga vode prema politici koji je oduvek želeo da vodi, a drugog, Koštunivu, što ga vode politici koju jedino ume da vodi. Sve ostalo je istorija i pitanje ko će od njih trojice umeti da je prepozna.
CEO TEKST:
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Ličnost Danas: Dušan Mijić
Na mesto predsednika Političkog saveta LDP imenovan je Dušan Mijić. On će na toj funkciji naslediti Vesnu Pešić, koja je podnela ostavku zbog izjave Čedomira Jovanovića u kojoj je povezao afričke zemlje s kanibalizmom.
U saopštenju LDP, Dušan Mijić se karakteriše kao ličnost koja je „jedna od nespornih i vrlo uticajnih pokretača demokratskog i reformskog pokreta u Vojvodini i Srbiji, osnivač i dugogodišnji izdavač lista Naša Borba, koji je tokom devedesetih bio najprofilisaniji otvoreni medij u Srbiji i važan faktor u oslobađanju naše medijske scene“.
Međutim, bivši novinari i urednici tog lista Dušana Mijića bezmalo smatraju najodgovornijim za zlu sudbinu Naše Borbe. Gašenje lista Naša Borba, 1998. godine, obrazloženo je upravo sukobom vlasnika Dušana Mijića sa novinarima i urednicima tog lista. Taj sukob kulminirao je 1998. konačnim gašenjem lista. Vlasnik je tvrdio da novine prave gubitke, dok je redakcija izražavala ozbiljnu sumnju u takva objašnjenja navodeći da je Mijićeva prava namera zapravo gušenje slobodnog novinarstva i podilaženje režimu Slobodana Miloševića. Novinari i urednici Naše Borbe tvrdili su da je Mijićevo poslovanje sa listom i privatnom firmom bilo krajnje netransparentno, kao i da se velika ulaganja nisu opravdala povećanjem uticaja i čitanosti. To je, kako je tvrdila redakcija Naše Borbe, bio razlog zbog kojeg je Evropska unija prestala da veruje tadašnjem vlasniku lista i uskratila mu finansijsku pomoć.
Dušanu Mijiću, inače agronomu po obrazovanju, zamera se izostanak kvalifikacija da bi bio na funkciji predsednika Političkog saveta stranke. On je tokom osamdesetih stekao kapital baveći se izvozom žitarica. Bio je vlasnik preduzeća Finagre, Fininvesta i niza spoljnotrgovinskih preduzeća po Evropi, a danas radi kao menadžer za engleske investicione fondove koji ulažu u jugoistočnu Evropu.
Potiče iz dobrostojeće porodice iz okoline Sombora. Otac je dvoje dece, govori engleski i služi se makedonskim jezikom. U Makedoniji je, takođe, više godina poslovao.
Autor: Snežana Čongradin
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kontroverzni_naslednik.46.html?news_id=213079
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Џонатан Лоренс, Џастин Вајс
Тренутни ставови Меркелове, Камерона и Саркозија могу да пониште успешне напоре који су деценијама провођени како би се муслимани интегрисали у друштво и када су државе биле сигурне да ће исламске групе поштовати државне законе и прилагодити своје религијске праксе локалном контексту. Исламски религијски лидери се сада легитимно могу запитати какву сврху има министарство унутрашњих послова када један од министара изјави да „Ислам није за Немачку“.
Влада има избор, а то је избор који је сваке године исти: бити медијатор између религијских група или ћутати и препустити страним владама и покретима да то учине за вас. Ови проблеми неће нестати. Недавна демографска истраживања указала су на то да је порастао проценат исламских мањина са шест на девет одсто у протеклих 20 година. Број муслимана у Италији, Великој Британији, Белгији и Шведској ће се вероватно удвостручити до 2030. Ти муслимани ће углавном бити држављани, рођени и одгајани у западним земљама. Они више неће бити само објекат политичких дебата већ ће у њима активно учествовати као легитимни чланови друштва, али још увек као мањина.
Да ли ће политичке странке активно тражити сарадњу од муслимана? Да ли ће се школе и универзитети уздићи изнад проблема етничких различитости и економских тешкоћа мањинских група? Да ли ће се створити погодна клима за све религијске групе и да ли ће се повећати напори да би се кажњавала дискриминација? Или ће силе нетолеранције и међусобног неповерења да победе? Протекле деценије показале су неке позитивне примере „односа између државе и џамије“, али нова деценија има сумњив почетак. Многи немуслимани су забринути за своју будућност у европским променама. Али резултат пропале интеграције би требао далеко више да забрињавати све.
Џонатан Лоренс је професор политичких наука на Бостон Kолеџу и аутор књиге „Еманципација европских муслимана“
Џастин Вајс је директор истраживачког центра Брукингс Институтион у САД и Европи
Приредила Ена Стевановић
Извор: Стандард
ЦЕО ТЕКСТ:
6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
BEOGRAD 06. 04. 2011
PRESS UŠAO U TRAG BOŽI KUNDAKU
Podaci – Vođa streljačkog voda koji je na Adi hicem u potiljak ubio Dražu Mihailovića ima 93 godine i živi u Beogradu. Odgajao ga je milanovački bolničar, a žena mu je rodom iz Dražine Ivanjice.
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Prilikom posete državne delegacije Francuskoj, koju predvodi predsednik Boris Tadić, biće potpisan Sporazum o saradnji u oblasti odbrane ministarstava odbrane Srbije i Francuske, rekao je juče ministar odbrane Srbije. On je dodao da će Sporazum omogućiti nastavak dalje saradnje, kao i školovanja naših oficira na najprestižnijim vojnim akademijama u svetu, poput francuskog „San Sira“, a koju je završio u prošlosti veliki broj naših generala.
– Planiramo da zajedno sa Francuskom učestvujemo u mirovnim misijama – naglasio je ministar odbrane.
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
KOSMET VIA KOSMOS 