La Stampa, prenosiNIN broj 3030
Henri Kisindžer, ideolog desnice u SAD, o svetskoj ekonomskoj krizi
’’Svako će pokušati da stekne nezavisnost od uslova koji su doveli do kolapsa. Ali istovremeno će svako biti primoran da se suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da se dileme proistekle iz krize mogu rešiti samo zajedničkom akcijom… Iz toga će proisteći međunarodi poredak samo ako se dođe do sistema kompatibilnih prioriteta. U suprotnom, međunarodni poredak će se raspasti, što će izazvati katastrofu.
Na kraju se sistem, kako politički tako i ekonomski, mođe uskladiti samo na dva načina: stvaranjem međunarodnog sistema političke regulacije, koji će imati isti kapacitet kao i ekonomski, ili svođenje ekonomskih entiteta na nivo kojim mogu upravljati postojeće političke strukture, što bi verovatno dovelo do novog merkantilizma, možda na nivou regionalnog udruživanja. Novi globalni sporazum po modelu Breton Buds predstavljao bi najbolje rešenje.
Povratak merkantilizmu i diplomatiji iz 19. veka podelio bi svet na konkurentske regionalne entitete, što bi imali opasne posledice na budućnost.
Svetski poredak postaje trajan samo ako su njegovi učesnici zajednički učestvovali ne samo u njegovoj izgradnji, već i u njegovoj odbrani.’’
–
Moj komentar: Raspad postojećeg političkog i ekonomskog međunarodnog poretka vodi u katastrofu samo SAD i njene prijateljske države sa Zapada. Da li Japan nešto gubi ako ostane bez vojnih baza SAD na svojoj teritoriji? Da li će mnogo izgubiti ako tržište SAD zameni tržištima Južne Amerike, istočne Evrope, Afrike, arapskih država?
Koje su to postojeće političke strukture? Vlast u Rusiji, Komunistička partija Kine, muslimanske verske vođe (vlasti Libije, Irana, Pakistana…), levičarske vlade Južne Amerike i evropski političari koji su protivnici NATO pakta i evroskeptici po pitanju EU. To je svet, i to građani SAD moraju da shvate. Naravno, to svi moraju da shvate, i u Rusiji i u Kini i u islamskim državama, i u velikim i u malim državama, svet je raznolik i ne može niko da to promeni. Ceo svet je jedna imperija i nema nema zemaljskog imperatora. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.
Zašto se sporazum po modelu Breton Vuds nikada neće postići? Zato što Sjedinjene američke države više nikada neće biti u mogućnosti da kreiraju svetsku ekonomiju po svojoj meri kao u doba kada se pravio sporazum u Breton Vudsu.
Regionalna udruživanja budućnost su sveta. To je zamena za pokret nesvrstanih za države regiona Južne Amerike, Balkana i istočne Evrope, većine azijskih i afričkih država. Regioni u kojima ne dominira ni jedna svetska sila treba da učestvuju ravnopravno sa velikim silama poput SAD, Rusije, Kine i Indije. Tako u budućnosti grupu G 8 i postojeći Savet bezbednosti UN treba da zameni jedno telo sastavljeno od predstavnika SAD, Rusije, Kine, Indije, zapadne Evrope, posebno mesto u tom telu treba da imaju države srednje, istočne i južne Evrope, Latinske Amerike, predstavnicima sunitskog i šiitskog islama treba dati posebna mesta, svoje mesto treba da ima Afrička unija, države Zapadne Azije, i jedno mesto ostaviti za Australiju, Novi Zeland i Okeaniju… I svi treba da imaju pravo veta.
Tako bi se stvorio multipolaran svet, ka tome se i teži, zar ne?
Povratak merkantilizmu imao bi opasne posledice po budućnost berzanskih špekulanata. Svet se nikada i nije oslobodio merkantilizma. Da li je merkantilizam prisutan u određivanju cene goriva na pumpama u SAD? Da li je ima merkantilizma kada francuski seljak primi subvenciju od države? Da li države EU unutar EU posluju i na merkantilističkim osnovama, i da li se to isto primenjuje u trgovini sa SAD, Kinom, Rusijom kao spoljnim partnerima? Da li i ove velike sile tako postupaju prema drugima? Zašto merkantilizam nije dobar samo za države Trećeg sveta i zašto se protiv merkantilizma bore vlasnici najvećih svetskih korporacija? Kakav je ovo svet koji nastaje pod upravom velikih internacionalnih korporacija? Ko je kriv za sunovrat ekonomije SAD i za svetsku ekonomsku krizu? Upravo SAD prve idu ka merkantilizmu, npr. kompanija Filip Moris zamenila je svoj vozni park koji su činili nemački automobili sa automobilima kompanije iz SAD (ovde u Srbiji, čujem i u globalu). Ali, političari iz SAD naviknuti na tretman da su cezari kada se pojave van granica svoje države nikako da shvate da je Rim na izdisaju i da više nigde ne mogu da prodaju politiku dvostrukih standarda.
–
NIN broj 3030
Zbignjev Bžežinski, ideolog levice u SAD
tekst zasnovan na autorovom govoru u Pekingu početkom januara
’’Šta bi sada trebalo da bude naš zajednički cilj? Kina je neophodna kao direktan učesnik u dijalogu sa Iranom, pošto će i ona biti pogođena ako pregovarački napori propadnu. Američko-kineske konsultacije u pogledu Indije i Pakistana možda mogu dovesti do efikasnijeg posredovanja, čak i ako ono bude nezvanično, pošto bi sukob između te dve zemlje predstavljao regionalnu katastrofu. Kina bi trebalo aktivno da se uključi u rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba, koji sve više predstavlja opasnost od radikalizovanog i nestabilnog Bliskog istoka. Moramo da osmislimo zajedničko gledište kad je reč o načinu borbe protiv globalnih pretnji koje proističu iz klimatskih promena. Treba da raspravimo kako bi međunarodna inicijativa u pravcu globalnog usvajanja potpune eliminacije nuklearnog oružja mogla doprineti sprečavanju daljeg širenja nuklearnog oružja.
Da bismo sve to postigli, treba nam nezvanična G2. Naši lideri se stoga moraju nezvanično sastajati na redovnoj bazi radi sveobuhvatnih ličnih diskusija ne samo o našim bilateralnim odnosima, već o svetu uopšte.
U vremenu u kojem su rizici od veoma destruktivnog ’sudara civilizacija’ sve veći, hitno je potrebno osmišljeno promovisanje istinskog pomirenja civilizacija.’’
–
Moj komentar: Kako Kina gleda na SAD? Kao na ravnopravnog partnera. Za par godina Kina će gledati na SAD kao na malo manje ravnopravnog partnera. SAD se nadaju da mogu uticati na Kinu prema svojim interesima, da Kina pomogne opstanak SAD kao najveće svetske sile. Zapravo, Kina ne može da postane sila broj jedan u svetu bez saradnje sa SAD. I zato će Kina još neko vreme da pomaže ekonomiju SAD. Bilo bi dobro za svet da najveće svetske sile prestanu da se takmiče u vojnoj moći, to bi bio najveći doprinos denuklearizaciji i možda u daljoj budućnosti potpunoj demilitarizaciji sveta. I vreme je i da Kina, kada već pretenduje da postane sila broj jedan u svetu, ponudi neka rešenja za svet. Kina nikada neće postati toliko vojno nadmoćna da bi mogla da teroriše po svetu.
–
Queen’s Quarterly, prenosi NIN broj 3031
Džon Ralston Sol (John Ralston Saul), kanadski filosof
’’Sve priče o civilizaciji imaju jedan zajednički element – pojedinci misle da razumeju mehanizme svojih društava. To razumevanje implicira i samouverenost u nastojanju da društvo učinimo boljim. Ili, u najgorem slučaju, samouverenost u prihvatanju mogućnosti da ga učinimo boljim. Osnovna karakteristika liderstva jeste vera u postojanje izbora. Iznenađuje činjenica da mnogi koji sebe smatraju liderima u to ne veruju. Oni misle da je njihov posao da razumeju moć i menadžment i tu i tamo isprave nešto što, po njihovom mišljenju, ne ide kako treba. Aktuelne istine uzimaju zdravo za gotovo, zbog čega su u suštini i pasivni. U svakom slučaju, snaga jedne civilizacije – tj. mogućnost da bira – slabi.’’
–
Moj komentar: Ako se Srbija u spoljnoj politici oslanja na tri stuba (EU, Rusija, SAD), i sve više na četvrti (značajnu ulogu u odbrani suvereniteta Kosmeta igraju države Latinske Amerike koje formiraju Merkosur i Unasur, Islamske konferencije, Afričke unije i zapadne Azije – većinom države koje pripadaju pokretu nesvrstanih), zašto predsednik Republike još uvek govori da Evropa (čitaj: Evropska unija) nema alternativu?
Da li je predsednik Republike mislio, kada je pre pet godina stupao na dužnost, da će Srbiju brže uvesti u Evropsku uniju i da će ulazak Srbije u EU rešiti sve probleme koje ova država, njeni građani i srpska nacija imaju? Da li je mislio da je to dovoljno za ulazak u istoriju? Da je to toliko velika stvar za ovu državu i ovu naciju? Jeste, to je mislio, i mislio je da će standard građana da poraste ako uvede Srbiju u Evropsku uniju? Čak je i jedan pravi lider i vizionar kakav je bio dr Zoran Đinđić slično mislio, pa je posle 2000. ekonomiju države prepustio lošim ekspertima stranke G17+ koji su obični mediokriteti i prepisivači neoliberalne ekonomske ideologije koja je nastala na Zapadu i koja upravo uvodi Zapad u haos. I sada imamo vlast takvih ’’lidera’’ poput Tadića, Dinkića i Dačića koji se savršeno uklapaju u profil koji je opisao kanadski filosof. Prva dvojica preuzimaju ’’aktulene istine’’ Zapada i komunizma, a treći preuzima ’’aktuelne istine’’ miloševićizma i šovinizma, a svi zajedno su pomireni sa ’’aktuelnim istinama’’ domaćih tajkuna i ambasadora velikih sila. Realno, za pet godina, koliko je predsednik Republike, Boris Tadić nije učinio mnogo za Srbiju, dok su druga dvojica samo štetili jer to jedino umeju. Zato su svi oni ’’pasivni’’, zato Srbija više ne stoji u mestu, nego ide unazad ili nadole, nema više ni stagnacije, samo opadanja. Zbog toga nisu predvideli svetsku ekonomsku krizu, zbog toga su uveli Srbiju u ekonomsku krizu za koju nemaju izlaz, nema izbora. Za pet godina vlasti nijedan most u Beogradu nije napravljen, nijedan autoput, nijedan železnički pravac nije obnovljen, nije došlo do reforme obrazovanja i birokratije, nema napretka u borbi protiv bele kuge, itd. Imaju sreće i na vlasti su jer nemaju opoziciju. To je sada najvažniji nacionalni i državni cilj, stvoriti opoziciju ovom sistemu i stvoriti novi sistem.
–
Danas, Vikend, 31. januar – 01. februar 2009
prof. dr Ivo Visković, sa Borisom Tadićem i Sonjom Liht kreira spoljnu politiku Srbije, u intervjuu o izboru između Evropske unije i Kosmeta kaže:
’’Može se, zato, dogoditi da pojedine zemlje (EU) počnu da ta dva pitanja povezuju… Neka ili neke zemlje mogu da postave to pitanje smatrajući da ta dva naša interesa (EU i suverenitet nad Kosmetom) direktno protivreče jedan drugome i mogu početi vršiti pritisak na Srbiju da popusti u nekim svojim u nekim svojim stavovima radi interesa ulaska u Evropsku uniju. Mislim, ipak, da bi te zemlje sebe izložile velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima.’’
–
Moj komentar: Profesor nije izložio plan za delovanje u slučaju da neka država postavi takav uslov? Smem da se kladim da će tako biti. Većina država Zapada, samo na Kosmetu u poslednjih deset godina, dva puta je ’’sebe izložila velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima’’ – bombardovanje Srbije i priznavanje paradržave Kosovo. Šta ih sprečava da to urade i treći put? Poniznost srpskih vlasti?
–
prof. dr Ivo Visković: ’’Objektivno gledano, Srbija je mala zemlja. Mi smo daleko manji po veličini i brojnosti stanovništva od nekadašnje SFRJ, ali u svojoj glavi kao da nosimo teret iskustva globalnog delovanja tadašnje Jugoslavije na međunarodnom planu, preko pokreta nesvrstanih i samostalno. I stalno imamo utisak da je naša uloga i naše mesto u globalnim svetskim zbivanjima… Region kome pripadamo je prirodno mesto delovanja Srbije u međunarodnim odnosima. Tu Srbija može imati značajniji uticaj. U Evropi znatno manji, dok u svetskim odnosima njen uticaj je znatno manji.’’
–
Moj komentar: Šta znače reči ’’veliki’’ i ’’mali’’ među onima koji se zalažu za jednakost i ravnopravnost? Zašto toliko napominju koliko je Srbija mala a koliko su SAD velike oni koji govore o ljudskim pravima, demokratiji, poštovanju različitosti, jednakosti među ljudima i državama…? Zašto je Evropska unija napravljena po meri velikih država i zašto o sudbini malih, koji su većina, odlučuju veliki koji su manjina? Da li je to jednakost u glasanju, izbor većine, da li su to ’’evropske vrednosti’’, ’’američki san’’ koji svima daje mogućnost za uspeh? Da li je Srbija globalno delovala kada je prošle godine postigla da se o statusu Kosova i Metohije raspravlja na međunarodnom sudu? Da li se Srbija ozbiljno sprema za suđenje? Da li je u odbrani Kosmeta to jedino sredstvo odbrane? Slažem se da je region kome pripadamo prirodno mesto delovanja. Ali, ako deluješ u regionu, ti si već na nivou bivše SFRJ, ako se u regionu sukobljavaju i interesi velikih sila, ti si u igri na globalnom nivou, ako deluješ u regionu, zbog dosta sličnosti sa drugim regionima, poput Kaspijkog basena, Bliskog istoka, srednje Evrope, koje ovi regioni imaju sa Balkanom, potrebno je i delovanje u tim regionima i saradnja sa državama tih regiona.
Zašto je srpska ’’socijalno odgovorna vlast’’ koju čine stranke Socijalističke internacionale poslala delegaciju u Davos, a ne na Socijalni forum u amazonskom gradu Belemu? Neka ide delegacija i u Davos, i treba da ide, ali je morala da se pošalje delegacija i u Beleme? Tamo je ekvadorski predsednik izjavio: ’’Kakvim promenama treba da težimo? Sigurno ne onim koje je zacrtao takozvani vašingtonski konsenzus… Bogate zemlje su decenijama planirale svoje politike, ali nisu dozvolile siromašnima da na isti način planiraju svoju budućnost.’’ Mi nemamo vlast za 21. vek.
–
Hankyoreh, prenosi NIN broj 3031 – sažeti prikaz razgovora između Dže-Džung Suha, profesora međunarodnih odnosa Univerziteta Džon Hopkins i Imanuela Volerstina, socijologa istorije, analitičara svetskog sistema, predavača na katedri za socijologiju na univerzitetu Jejl, o svetskoj ekonomskoj krizi i stanju Sjedinjenih američkih država:
Volerstin: ’’Mislim da je zapravo od tada (od 1970. godine) američka hegemonija neperestano u opadanju.’’
Suh: ’’Ta hegemonija već neko vreme opada, možda tridesetak godina, od poraza u Vijetnamu. Razne američke administracije pokušale su na razne načine da zaustave taj proces i da potpuno promene njegovo usmerenje. Neki su se okušali u diplomatiji ljudskih prava ili sprovođenju neke verzije liberalnih mera. Drugi su se latili realističnije politike proširenja vojnih kapaciteta ili posezanja za visokotehnologizovanom vojnom moći kakvu predstavljaju ’Ratovi zvezda’. Neokonzervativci su se oslonili na politiku militarizma i unitalirizma. Međutim, umesto da su stvarno zaustavili taj proces i vaspostavili američku hegemoniju, oni su samo ubrzali proces opadanja i propasti.’’
Volerstin: ’’Jednostavno, u depresiji smo. Nastupiće ozbiljna deflacija. Može nam se dogoditi da se iz toga ne izvučemo u narednih 4 ili 5 godina… Ovde mislim na temeljnu krizu sistema koja je takva da mi se čini da ovaj sistem kroz 20 ili 30 godina neće postojati. Nestaće i biće potpuno zamenjen nekom drugom vrstom svetskog sistema… Mi smo, dakle, u haotičnoj situaciji… Zemlje kao što su Kina, Norveška i Katar našle su se u toj delikatnoj situaciji u kojoj one, s jedne strane, žele da pomognu Americi da opstane kako bi mogla da nastavi da kupuje njihove proizvode, a s druge strane novac koji su investirali sve vreme gubi vrednost zato što je transakcija dolarska. A dolar pada… U osnovi, te zemlje se polako okreću od dolara i dolar je na silaznoj putanji.’’
Suh: ’’Hoćete da kažete da je ovog puta drugačije to što mi ne ulazimo samo u izuzetno turbulentnu Kondratjevljevu fazu B, već smo ušli u terminalnu krizu svetske privrede. Ako smo već neko vreme u toj terminalnoj fazi, šta onda zapravo čini sadašnja ekonomska kriza? Šta to znači?’’
Volerstin: ’’To znači da normalni mehanizmi za izlazak iz nje više ne funkcionišu.’’
Suh: ’’Prema tome, oni koji pričaju o tome kako naći izlaz iz sadašnje finansijske krize ili kako uspostaviti nadzorni mehanizam za finansijske transakcije koje se odvijaju preko granice zapravo pokušavaju da se i dalje drže za jedan sistem koji umire… Međutim, stvarna utakmica odvija se oko novog istorijskog svetskog sistema koji će konačno zameniti postojeću svetsku kapitalističku privredu. Postoje dva tabora koja predviđaju različite svetove. Jedan od njih želi da stvori svetski sistem koji će manje-više predstavljati repliku postojeće neravnomerne raspodele moći i proizvodnje, samo na jedan drugačiji način. Drugi tabor, međutim, predviđa jedan drugačiji svet koji bi bio u većoj meri demokratski i u većoj meri egalitarni.’’
Volerstin: ’’Ljudi jako mnogo diskutuju o tome šta znači egalitarni svet. Na primer, jedna od stvari o kojoj se mnogo debatuje u svetu bar poslednjih 200 godina jeste jakobinizam. Dakle, nije reč samo o orijentisanoj politici, već o homogenizujućem ishodu, u smislu – svi treba da budu isti, trebalo bi da preobrazimo ljude u istu vrstu čoveka. E sad, ta jakobinska vizija je ozbiljno dovedena u pitanje. Ima ljudi koji kažu – ne znam, mi jednostavno želimo da dopustimo procvat više različitih kultura.’’
Volerstin o novom predsedniku SAD: ’’Sa američkog stanovišta, mi smo u lošoj situaciji i zato smo izabrali Obamu. Ali on neće napraviti nikakvu čaroliju… Ne kažem ja da SAD nisu važan akter, ali nastupila je situacija u kojoj postoji osam ili deset žižnih tačaka moći i američke opcije su ograničene… Obama još uvek misli da su Sjedinjene Države lider. Treba da se otarasi te ideje.’’
–
Moj komentar: Novi predsednik SAD napravio bi uspeh ako bi iznutra preobrazio svoju državu, ako je otvori za svetski dijalog između onih koje je opisao profesor Suh, dakle, onih koji su za kozmetičke promene i onih koji su za demokratski i egalitaran svet. Da bi povratio ugled SAD u svetu, predsednik SAD prvo mora da postigne uspeh na domaćem terenu. Ako zarad svetske slave ne reformiše SAD, ta država će se u narednih 10 godina podeliti po socijalnim, rasnim i etničkim osnovama i stvoriće se najmanje tri države na tom tlu. On bi imao svoje mesto i u toj podeli, da dođe mirnim putem do razlaza. Njemu je teško, ali, teško je svakom državniku u ovim vremenima. Kada su Afroamerikanci bili siromašni krivili su belce, sada kada dolazi do ekonomske krize belci će za kolaps ekonomije da krive ’’crnog’’ predsednika. Republikanac koji sledeće godine ostane bez posla i kuće u svemu oko ’’promena’’ koje su ove godine zadesile SAD videće ’’put u pakao’’. Zato je važno da se SAD više okrenu egalitarizmu i iskrenoj demokratiji. To nije sramota.
–
Šta Srbija da čini u narednim godinama?
Sasvim je moguće da bi, da nije propalo srednjevekovno srpsko carstvo, da se razvijalo i dalje, i da su kojim slučajem potomci Nemanjića stigli u Ameriku pre Španaca ili Engleza, sprovodili inkviziciju poput Španaca, ili etničko čišćenje Indijanaca poput Engleza. Da su krenuli u pohod u Aziju i da su pokorili Turke, radili bi Turcima isto što i Turci Srbima. Zločini iz ratova krajem 20. veka, zločini četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata, osvajanje Stare Srbije krajem 19. i početkom 20. veka pokazuju da Srbi nisu svetiji narod od drugih naroda sveta. Da je Srbija bila ekonomska sila možda bi na isti način pljačkala države Afrike, i možda bi njeni kapitalisti iskorišćavali kao radnu snagu u svojim fabrikama decu Azije poput takvih iz SAD i zapadne Evrope. To pokazuje srpski kapitalizam koji je nastao u poslednje dve decenije.
Srbija se bori za pokret nesvrstanih vekovima. Danas treba da se posveti regionu Balkana, srednje i istočne Evrope. U budućnosti može doći do podele unutar Evropske unije. Jedan deo Unije činile bi države zapadne Evrope (bez Velike Britanije), drugi deo neke druge unije, organizacije, konfederacije, kako god da ispadne, činile bi države istočne Evrope (bez Rusije). To treba da bude prioritet za Srbiju, što veće jedinstvo sa državama regiona i istočne Evrope, i to jedinstvo na prvom mestu treba da bude u sferi kulture, tek onda ekonomije, politike, bezbednosti… Politički, jedan ovakav savez država, za sve države koje bi u njega ušle, može predstavljati zaštitni zid koji bi ove države branio od napada velikih i sa Istoka i sa Zapada. U bezbedonosnom smislu jedini cilj treba da bude izgradnja mira i saradnje između država koje bi činile savez, isto i na globalnom planu, umesto stavljanja na stranu SAD ili Rusije, Velike Britanije ili Nemačke, treba raditi na uspostavljanju prijateljske saradnje između velikih sila. U ekonomiji treba izgraditi zajedničku strategiju za razvoj poljoprivrede, jer oblast Panonije i istočne Evrope može biti veliki potencijal za proizvodnju hrane koja postaje problem za mnoge regione sveta. Lakše je napraviti jednu zajedničku strategiju i na toj platformi pregovarati sa organizacijom država Južne Amerike, Afričkom unijom, Arapskom ligom, Kinom, Indijom, Japanom… Da bi se došlo do proizvodnje zdrave hrane, mora se izgraditi zajednička politika u sektoru energetike. Pogrešno je što se države Balkana, Panonije i istočne Evrope opredeljuju za izgradnju nuklearnih elektrana, ili što zavise samo od jedne svetske sile, treba smisliti druga rešenja. Rešenje nije ni izgradnja novih termoelektrana. Tako dolazimo do potrebe za naučnom saradnjom između ovih država. Nje nema bez jake ekonomije i širokih shvatanja u politici.
Sada kada je svetska ekonomska kriza pogodila sve države, normalno je da svaka država prvo misli na sebe. Ali, iz krize se može izaći samo zajedničkom akcijom. Prvo treba raditi sa komšijama. U okruženju postići što veću kompatibilnost sa okruženjem. Usled velikih geopolitičkih i geoekonomskih promena u koje smo ušli, stvaraju se, prvi put za ovih dvesta godina, uslovi da države od Baltika do Egeja, i od Crnog mora do Jadranskog mora, izgrade bliže odnose i usklade svoje interese. To je u svojoj unutrašnjoj strukturi slovenska civilizacija koja je prošarana raznim narodima, rasama, religijama i ideologijama. Posle dvesta godina borbi za slobodu, unutar naroda koji čine ovaj region izgrađene su jake građanske klase, u obrazovanju i kulturi dostignut je svetski nivo, jaka su uporišta i levice i desnice – i vreme je da se to i dokaže. Prvo, da smo sposobni da se međusobno pomirimo i dogovorimo, i da smo sposobni da sarađujemo sa velikima na ravnopravnoj osnovi. A još važnije, treba ponuditi odgovore na krizu u koju ceo svet ulazi. Ona nije samo ekonomska, ili samo politička, ona je na prvom mestu – duhovna. U tom smislu, države Južne Amerike pružaju odličan primer. Te države prave i zajedničku monetu. Zajedničku monetu prave i arapske države. Savez između organizacije država Južne Amerike i buduće organizacije država istočne Evrope može da bude odlučujući faktor u svetskoj politici koji bi izveo svet iz haosa i mogućih kataklizmi. Zbog svog bogatog hrišćanskog i socijalističkog iskustva koje je raslo u ovim delovima sveta i koje nije imalo priliku da pokaže svetu i svoja dostignuća. Sada je za to došlo vreme. Samo po pitanju hrane i voda može se shvatiti značaj Južne Amerike i istočne Evrope za ishranu većine naroda Afrike i Azije u narednim decenijama. Države zapadne Evrope i Rusija imaju dovoljno hrane (pod hranom ne podrazumevam GM hranu) za sebe i premalo za izvoz. Unutar Južne Amerike i istočne Evrope moguće je postići mnogo veću produktivnost u poljoprivrednoj proizvodnji. I u svakoj drugoj proizvodnji, a mene lično najviše interesuje ono što na kulturnom planu mogu ponuditi. Mislim da su zapravo tu mogućnosti najveće. Kineska kultura tek treba da dođe do izražaja, i islamska kultura se bori za svoje mesto pod Suncem, treba uživati u različitostima jer one čine bogatijim i zanimljivijim naš svet i naše živote. To bi bio pozitivni scenario razvoja događaja u sledećih 20 godina. Negativni scenario uključio bi više manjih ratova širom sveta i bar jedan veliki svetski rat, i do toga bi došlo posle velike ekonomske krize u svim državama sveta. Došlo bi i do pojava zaraznih bolesti i epidemija novih virusa za koje niko ne bi tražio vakcine, može doći do velikih nestašica hrane, socijalnih revolucija, velikih migracija ljudi, i tome slično.
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 