Promene – iz korena, od glave

24 фебруара, 2009

Umesto da Srbija podnese tužbu protiv SAD zbog genocida i ekocida, Srbija trpi besraman pritisak od strane ’’promenjene’’ politike SAD da isplati odštetu ili isporuči srpskog studenta koji je učestvovao u tuči sa studentom iz SAD. Za sve su krivi oni koji godinama primaju novac i koji sve što su postigli u Srbiji duguju nekom diplomati, političaru, biznismenu, NVO aktivisti i obaveštajcu iz SAD. Oni imaju problema sa novom administracijom SAD jer su sa tim ljudima u svakodnevnoj komunikaciji. Zato što im mnogo duguju. Pokazuje se da je u pitanju jako veliki broj ljudi koji oseća neprijatnost zbog ovog slučaja.

Krenimo redom. Srpski student očigledno nije u skladu sa zakonima i Srbije i SAD napustio SAD. Ali, očigledno je i da on nije imao tretman od strane policije i pravosuđa SAD kako treba. Sada je u Srbiji, i sud u Srbiji treba da reši incident koji se dogodio u SAD. Protiv činovnika ministarstva inostranih poslova vodi se sudski postupak. Stvar je jednostavna.

Nije jednostavna zato što su u Srbiji na vlasti ti koji su na vlasti. Već na prvi pritisak od strane SAD u ovom slučaju Srbija je trebala da razmatra podizanje optužnice protiv bivšeg predsednika SAD zbog nelegalnog i genocidnog bombardovanja Srbije, a to je suprug sadašnje državne sekretarke SAD koja vrši najveći pritisak na Srbiju. Ako SAD prete blokadom 50 miliona dolara pomoći Srbiji, Srbija treba da preti nacionalizacijom Sartida i Duvanske industrije Niš. Ako SAD blokira kredit MMF-a, Srbija može dobiti veći i povoljniji kredit od Kine.

 

Dakle, radi se o ličnoj hrabrosti i poštenju onih koji vladaju Srbijom. Toga nema. Zato se prave nameštaljke sa novinarima, šalje policija, traži se izvor koji je otkrio tajnu koja je iscurila iz Vlade… Ministar policije kaže da se isplatom odštete od milion evra iz budžeta ’’štiti interes države’’. A šta tek reći o narodu koji se plaši ovakvih vlastodržaca, šta reći o narodu koji ovakvim ’’ekspertima’’ ukazuje bezrezervno poverenje, koji pred ovakvim akademicima saginje glave, koji ovakvim vladikama ljubi ruke, a ovakvim generalima vojnički otpozdravlja. Šta reći o mladima Srbije koji ništa ne čine da ovo stanje promene – a Grčka je tako blizu.

 

Sve ovo pokazuje da novi predsednik SAD nije doneo nikakve promene. Mislim da će i on ubrzo postati toga svestan, shvatiće da je izigran i da su većina onih koji čine njegov tim na vlasti njegovi najveći neprijatelji. Od jeseni u SAD možemo očekivati veliku buru na političkoj sceni. Mislim da novi predsednik SAD neće dugo moći da igra igru koja mu je određena i da će pokušati to da promeni.

 

U Nemačkoj svakodnevno gledamo demonstracije i kontrademonstracije, sve je više gradova u kojima stoje sa ukrštenim mrkim pogledima jedni preko puta drugih nacisti i antifašisti. Sa ekonomskom krizom rašće i broj ultradesničara, tako da već krajem godine možemo očekivati veće sukobe desničara i levičara. I u Nemačkoj i u Francuskoj u sukobe sa vlastima će ući radnici, studenti i imigranti. To će biti mnogo veći sukobi od ovih koje smo gledali poslednjih godina. Veći nego što su u Grčkoj sada. U Italiji se fašistička ideologija vratila na velika vrata. Levica je nemoćna da bilo šta promeni.

 

Recesija u koju tone Zapad biće sve dublja, sve opasnija po socijalni mir većine država Zapada. Da ne postoje drugi problemi, problem svetskih finansija i pohlepnih bankara brzo bi bio rešen, ovako, i kada bude pronađen neki finansijski lek za krizu, ekonomska kriza će već pokrenuti mnoge probleme koji su stajali sa strane i koji se nisu ticali samo novca, poput religioznih i rasnih problema sa kojima se suočavaju države poput Holandije, Francuske i Italije. U Velikoj Britaniji britanski radnici protestuju protiv stranih radnika i traže da poslove dobijaju samo Britanci. Veliki broj kompanija u Evropi i SAD gubi na vrednosti svojih akcija a znamo kako su bogati islamski naftni fondovi, itd.  Danas je i Kina najavila kupovinu energetskih kompanija u svetu, pre svega naftnih i gasnih, jer im je cena pala.

 

Postaje očigledno da Srbija mora dobiti nove ljude u vlasti, u svim nivoima vlasti. Hitno je potrebna da nova ekipa ekonomista preuzme upravljanje nacionalnom ekonomijom, potrebno je promeniti većinu načelnika obaveštajnih službi, policije i vojske, većinu sudija Ustavnog i Vrhovnog suda, sve najviše državne tužioce… Bolje da na njihova mesta dolaze mladi i neiskusni, ali da budu pošteni, časni i hrabri za razliku od većine dosadašnjih najviših funkcionera Srbije. Tamo gde nemamo koga, treba postaviti strance. Ne vidim problem da predsednik Vrhovnog suda bude Japanac, ako već nemamo u Srbiji nekog našeg sudiju koji će se izboriti sa korupcijom i koji će uvesti red i poštovanje zakona i Ustava u Vrhovni sud pa redom naniže. Ako su ekonomisti bez ideja, zaposlimo Irca na mestu ministra finansija ako ima ideju kako da prođemo kroz ovu krizu. Zašto stranci ne bi mogli da budu direktori Telekom Srbija i EPS-a kad već ovde nemamo tako sposobne, hrabre i poštene menadžere. Ali, ko to da uradi? Kada, kako?

 

Sve je u glavi i srcu. Moć Zapada nije toliko velika, velika je slabost Srba. Pritisak koji se vrši na Republiku Srpsku i Vojvodinu ne bi bio tako opasan da su Srbi samo malo jači, organizovaniji i mudriji. Ova država se sistematski uništava već skoro dve decenije i niko još zbog toga nije završio u zatvoru, na delu je sve to vreme otvorena veleizdaja od strane mnogih pojedinaca i niko još nije završio u zatvoru zbog delovanja protiv svoje države i svojih građana. Izbačeni su ambasadori Crne Gore i Makedonije zbog priznavanja paradržave Kosovo, ali ne SAD, Hrvatske i Turske (ako se već ima neka strategija za prijem u EU pa zbog toga nisu mogle biti tužene države EU). Pored svega, Srbija je u UN veliku podršku dobila od islamskih država, a najveći zagovornik priznavanja paradržave Kosovo unutar islamskih država bila je Turska i to neuspešno. Dakle, zašto su ambasadori SAD i Turske još uvek u Beogradu? Šta je posledica njihovog proterivanja? Realno, samo zato što je elita koja vlada Srbijom već nekoliko decenija takva kakva je, Srbija sada strepi zbog mogućeg prekida investiranja od strane kompanija iz SAD. I kada bi bili prekinuti diplomatski odnosi, pametnom politikom Srbija preko sopstvene dijaspore ali i dijaspora bratskih naroda može imati više investicija iz SAD nego da sa SAD ima najbolje moguće diplomatske odnose i prisutne sve velike korporacije. SAD nemaju razloga da uvode sankcije Srbiji jer je proterivanje ambasadora u ovom slučaju legitiman čin, a o mogućim sankcijama od strane UN Srbija više ne treba da razmišlja. I velike korporacije nekada rade misleći isključivo na svoje interese. A Turska? Podigla bi bunu na Pešteru, napravila krizu u BiH? Da li je Turska toliko jaka? Da li Srbija ne može odgovoriti slanjem oružja i novca Kurdima?

 

Statut Vojvodine treba da se doradi, Srbija treba da se decentralizuje, i zato je potrebno doneti nov Ustav Srbije. Novo državno i društveno uređenje. Promene – iz korena. I to mora krenuti od glave. Kako drugačije? Dakle, mesta za skore sve (čast izuzecima)državne funkcije stoje upražnjena. Svi vi koji vidite gde sve ovo ide, koji znate da možete bolje da radite posao od njih, preduzmite nešto. Srbija nema čak ni tajnu organizaciju koja bi pokušala da izvrši puč i dovede državu u red. Nekada su Srbi rado odlazili u hajduke, partizane i vojnike. Neko će reći da je Crna Gora još gora, ali ne treba se porediti sa gorim od sebe. Nama ne treba rat, nama treba mir u regionu, a da bi bilo mira, Srbija mora da bude jaka i mudra. Srbi imaju dovoljno prijatelja i među Hrvatima, i među Bošnjacima, i među Mađarima, i među  Albancima, i mogu da imaju još mnogo više iskrenih prijatelja, ako pozitivna selekcija zameni negativnu selekciju u ovoj državi. Takva Srbija znaće da se obračuna i sa neprijateljima. Za početak, treba ih jasno fiksirati. Na primer, ne može sadašnji predsednik Hrvatske da bude prijatelj Srbije, niti su prijatelji Srbije sadašnji premijeri Crne Gore i paradržave Kosovo.


Србија – 10 година после Нато агресије

24 фебруара, 2009

Аутор: Др.Барбара Хуг

 новинарка Zeit-Fragen-а

 

Усред станбених насеља још увек се налазе рушевине у центру Београда, например Министарство Одбране, које је остало у рушевинама преко пута Министарства иностраних послова, које је већ било поправљено. Још смо видели усред града Ниша куће срушене за време бомбардовања.Још увек се налазе неексплодиране касетне бомбе на крову школе.Сељаци још увек страдају од неексплодираних бомби на својим имањима. Болнице су пуне људи оболелих од канцера, и то само неколико година после рата.Према епидемиологу Натачи Лукић, из Епидемиолошког центра у Нишу, статистике показују пораст обољења. Чини се да је стопа пораста канцера на Косову још већа . Али, о томе се не говори. Да ли је ланац исхране загађен уранијумском муницијом? То је питање од највеће важности.Три покушаја да се утице на анкетну комисију на ову тему, нису успела. Па добро, питамо се у чијем је то интересу?

Експерименти са оружјем НАТО-а

НАТО оружјем нарочито су циљано бомбардовани : инфраструктурни објекти, телевизијске станице, фабрике, електро-централе, мостови, железница и колоне избеглица.Сви наведени објекти са тачним називом и местом бомбардовања могу се наћи у публикацији ” Yugoslav Daily Survey” од 8 Јуна 1999. Чак што више да додамо и једно право еколошко пустошење, како то показује публикација Војина Јоксимовића: НАТО починио екоцид у Србији (NATO Commits Ecocide in Serbia, конференција одржана на Српском Конгресу Уједињења, Serbian Unity Congress, septembre 1999, Cleveland / Ohio ) Животна средина срба је загађена; сви наши саговорници су то потврдили. Постоји и пођеднака сагласност у потврди да су Американци испробавали нова оружја. Не постоји прихватљиво објашњење у избору места на југу Србије, која су бомбардовали муницијом са осиромашеним уранијумом у региону вододелница, где се сливови река одливају у различита мора- зашто баш та места? Кад тамо нема ни војних постројења, ни градова, ни фабрика, нема ничег што би могло на први поглед да има карактер војно или стратешки интересантног објекта. Процењује се да је око 15 тона осиромашеног уранијума бачено у широј околини Урошевца. А одатле се реке сливају према Црном Мору и према Егејском Мору. Да ли су хтели да загаде ова мора са уранијумом или са плутонијумом? Нико не зна одговор на ову енигму. Само „партнери” НАТО-а могу дати неки одговор. Било како било остаје чињеница да на Косову млади људи умиру. На посмртним плакатима и читуљама пише увек исто „после краће и тешке болести”.Што значи „рак”.

Уништавање виталних темеља

Центар за нуклеарна истраживања у Винчи је деконтаминирао неколико места око кратера бомби где је контаминација осиромашеним уранијумом била нарочито висока. Одвезено је на тоне земљишта да би се обавила деконтаминација.Стада су напасана у овом региону, све до 2001, када је постављена нека ограда.Али није могуће деконтаминирати све пољопривредне површине у Србији нити ливаде са козама, овцама и кравама. Министарство животне средине, не чини се да жури да о томе говори. Није било кредибилних информација, а најмање оних службених. То је разумљиво, утолико боље кад се зна да сиромашна Србија, убире приходе од продаје пољопривредних производа.У Бујановцу су нас обавестили да има телади са деформитетима, међутим чини се, да за сада нема пораста деформитета те врсте код деце на југу Србије. Истина је да медицинске институције располажу подацима о деформитетима, случајевима рака и другим болестима. Све ове информације требало би да су доступне и озваничене од стране владе.

Повећане стопе оболелих од рака по завршетку рата у Босни

Становништво Хађица, предграђа Сарајева, било је избегло због бомбардовања, према Братунцу у источној Босни. Лекари су открили код ових избеглица , повећану стопу обољења рака, али не и код становника Братунца. Др.Славица Јовановић, директорка болнице у Братунцу, сматра да већ има неколико година да се случајеви болести рака , три године после рата у Босни, могу довести у узрочну везу са бомбардовањем. Др. Стојан Радић, директор онколошке клинике у Нишу, открио је повећану стопу неплодности код жена после рата у Србији. Међутим он не може да потврди да је то „нормална” последица акцидента у Чернобилу; уранијумска прашина могла је да уђе у ланац фактора ризика. Радомир Ковачевић, директор Института за радиологију у Београду, изјаснио се да удисање уранијумске прашине, представља опасност. Према изваштају УНЕП-а, Програма Уједињених Нација за Животну средину за 2000 годину, пронађен је такође плутонијум. Др.Зоран Станковић, лекар ВМА ( Војно Медицинске Академије ) у Београду, први је скренуо пажњу на канцерогене последице муниције са уранијумом. Остао је још мало после тога министар одбране. Многи лекари угледне репутације, слично су се изражавали, базирајући се на њиховим сопственим информацијама.

Стављање НВО под контролу

 Наши саговорници су нас уверавали да је НАТО вршио благи притисак на невладине организације у Србији да се ни једна међу њима не бави животном средином и да се не интересује за питања осиромашеног уранијума. Ова врста притисака остваривала се кроз различите канале, од којих је један новац. НВО су примале новац само за „коректне” пројекте. Овај новац је долазио углавном из иностранства из Француске, Шведске, Немачке или Енглеске. Процењује се да би један пројекат, који се односи на заштиту птица био перфектан и тако би нека источна влада „проследила” наредбу и платила српске НВО. С друге стране оно што се намеће у политичком смислу је преузимање неке мале НВО од стране неке друге велике, например Регионалног Центра за Животну средину за Централну и Источну Европу чије је седиште у Сзентендре у Мађарској. Одакле долази новац од ове асоцијације, која тако настоји да привуче мале НВО? Ове друге немају ни најмању наду да ће добити неку подршку, ако се оне не подчињавају овој врсти асоцијације.

Међуетничке напетости вештачки се одржавају

Наши пријатељи срби уверавали су нас да је неискрено тврдити да је талас избеглица са Косова био подстрекиван од стране срба. Насупрот, америчка бомбардовања су то изазвала. Под Титом није било ни проблема, ни напетости међу различитим етнитетима. Касније се је то вештачки изазвало. Са економске тачке гледишта, ситуација је била добра све до почетка деведесетих, али задњих петнаест година била је економска катастрофа. Људи су обучени сиромашно, цене су порасле, незапосленост је достигла врхунац, социјална сигурност не постоји више. Наши саговорници су уверени да није био потребан рат да би се Милошевић сменио. Он је био агент ЦИА. Он је допустио да се развије криминал и корупција у полицији. Данас то је једна супериорна корумпирана класа која влада Србијом. Зашто овај рат против Југославије? Према нашим саговорницима, то је само први корак ка огромним природним ресурсима Русије. Осиромашени уранијум и бомбе друге врсте … За време једног сусрета на Факултету Заштите на раду у Нишу, имали смо прилику да разговарамо са професором Недељковићем. У октобру прошле године НВО Ekolend у сарадњи са Медија Центром у Нишу, организовала је трибину посвећену осиромашеном уранијуму. Др Радић и професор Недељковић информисали су о штетном утицају на здравље примене муниције са осиромашеним уранијумом. Али поред њих било је још и других врста бомби које су падале према бугарској граници, осветљавајући усред ноћи цео регион – у овом слуцају такође „партнери” НАТО требало је да намире рачуне. Може ли да се замисли да Американци нису забринути око здравља њихових војника у Кампу Bondstil, који се налази у веома загађеном региону на југу Србије? Већина ових војника су латино-американци и сва храну им долази из иностранства. Године 1999 нико се у Србији није бавио проблемима са осиромашеним уранијумом. Најпре се само појавила вест о болести која је захватила италијанске, немачке и португалске војнике. У Србији је о томе први проговорио Др. Зоран Станковић са Војно Медицинске Академије (ВМА). Он је испитивао лешеве војника из рата у Босни. Сарајево је било бомбардовано током 1996. Станковић је обављао једно додатно испитивање војника. На једном одређеном месту, али резултати о томе нису никада објављени. Наши саговорници су нас импресионирали могућим разлозима за овај рат. У ствари рат је покренут противу њих и тешко је разумети разлоге за то. Према њима желело се да отпочне рат у Европи. Рат противу Ирака се разликује. Европа је у стању да се економски обнови за двадесетак година после рата, а то нису устању ни Ирак, ни Иран, ни Авганистан. Овај аспект, као мотив за ратне несташлуке, елиминише све алузије о „етничким напетостима”, као разлозима за рат. Људи знају врло добро разлоге за овај рат. Економски прегазити, разорити, а затим обавити послове. Америчка телевизијска станица Fox News може да се гледа широм бивше Југославије. Данас град Ниш има десетак приватних телавизијских станица, али ни једна не може да добије националну фреквенцију, које су намењене само Београду.

Касетне бомбе на крову једне школе

Мало пре нашег доласка пронађене су на крову једне сколе неексплодиране бомбе. Специјалци који су дошли из Београда уништили су их а да нико није био повређен. Ова врста оружја је карактеристицна по томе да експлодира само у моменту кад неко дође у контакт са њим. А то значи да касетне бомбе могу да убију и много година после завршетка рата. Чине се напори да се ова врста оружја на међународном плану забрани.

На крају остају неколико питања:

 •Ко ће помоћи српском становништву?

•Ко ће финансијски помоћи препуне болнице?

•Како да се развије пољопривреда, од које зависе многе породице?

•Постоји ли уопште техника која омогућује да се избегне загађивач осиромашени уранијум?

Ово путовање нас је веома импресионирало. Савест нам не допушта да затварамо очи.

Др.Барбара Хуг, новинарка Zeit-Fragen-а

Превод са француског из „ Horizons et débats”

Проф др. В. Недељковић   Извор: www.horizons-et-debats.ch

preuzeto sa sajta Dveri srpske

 


Политика деструкције

13 фебруара, 2009
Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Разлог је понашање наше политичке елите

 

 

Неолиберални Хамлет се суочава са тешком дилемом – национализовати или не. У свету реалполитике, за Барака Обаму или Гордона Брауна, та дилема стиже са тешким идеолошким пртљагом и крвавом историјом. Национализација многима на Западу изгледа као “социјализам 21. века”, ускрснуће опасних, поражених идеја. Снажни амерички отпор национализацији је првенствено идеолошки и емоционални.
Деценије оцрњавања, помогнуте крвавом комунистичком праксом, нису остале без трага – није мало западних капиталистичких мозгова у којима реч национализација звучи горе чак и од речи геноцид. Национализација је постала толико озлоглашена да је тешко применити је, иако се, по мишљену многих експерта са доказано антикомунистичким педигреом, данас намеће као један од најефикаснијих лекова за оживљавање тешко болесног капитализма.
Данашња, демократска Србија, првенствено начин како у њој функционишу тзв. јавна предузећа, нуди живу, практичну илустрацију проблема које може да донесе државно-партијска контрола над фирмама. Најочитији, али не и највећи од бројних проблема, јесу огромне плате којима бивају награђени челници ових предузећа, лојални партијски кадрови, или особе које су племенски или породично повезане са господарима политичке Србије.
Мада, и у САД, иако је суочавање са бауком национализације почело тек прошлог лета, већ се појавио исти проблем. Највећи излив беса јавности везан је за годишње “бонусе”, који се мере милионима долара, који су исплаћени председницима управних одбора и директорима, односно, како се то каже у САД, “главним извршним службеницима” (ЦЕО) и “главним финансијским службеницима” (ЦФО), компанија које су докапитализоване или национализоване новцем пореских обвезника. Шок који су изазвале ове вести натерао је Обаму да се додатно помучи бранећи предлог плана прикривене национализације.
Наши властодршци су се већ позабавили јавношћу. Државна контрола над деловима привреде олакшава контролу над медијима и “дисциплиновање” оних који су критички оријентисани. Wене последице, нарочито у слабије развијеним земљама, уредницима сугеришу самоцензуру као императив останка на презасићеном медијском паратржишту. Утицај “јавних” гиганата постаје још важнији у временима економске кризе, када су битно смањени приходи, па самим тим и буџет за рекламирање, независних привредника. “Јавна предузећа” се, по правилу, највише рекламирају у “независним” и државним медијима који су лојални господарима подржављене економије. Једно српско монополистичко “јавно предузеће” плаћа емитовање серије рекламних спотова од којих би сваки, стиче се утисак, могао да конкурише за неки од рекорда у дужини емитовања. (Мада је ту тешко достићи Обамин мегаоглас емитован у насјкупљем термину на скоро свим америчким телевизијским мрежама у предвечерје новембарских избора.)
Апсурдност рекламирања нечега што нема конкуренцију илуструје антидемократски потенцијал, који може бити активиран у сваком тренутку, привредно-финансијских гиганата под контролом државе. Али, оно омогућава да назремо и један, много већи и акутнији проблем. Маркетиншке агенције, које омогућавају продукцију или посредују у (пре)продаји огласа, обично су у власништву мање или више скривених политичких играча, људи који “имају приступ ушима” најмоћнијих. Ове агенције су само један од шрафова у компликованој машинерији квазилегалне корупције и богаћења, могућности да се, без ризика, приграби новац узет од пореских обвезника, познатији као “државне паре”. Кључно место у том систему имају “јавна предузећа”, фирме под, директном или индиректном, контролом државе – астрономске плате њихових челника су ту једна од најмање скупих ставки.

Све негативне последице било какве национализације би у Србији биле вишеструко увећане чињеницом да су овде “јавно” и државно синоними, да не постоје механизми који би омогућили да фраза “јавно предузеће” има било какво значења ван онога који детерминише природа свемоћне партијске државе, која је овде преживела смрт друга Тита и наследника. При суочавању са овим злом вреди позабавити се лекцијама и искуствима земаља у развоју – српска партијска држава, после социјализма и Милошевића, блиски је рођак афричке “племенске државе”.
У односу који српска владајућа елита има према држави, и свему што јој “припада”, лежи и објашњење зашто се овде отварање неког шопинг мола, бедног надвожњака или десетак километара аутопута, који, практично, води нигде, представља као огромно развојно достигнуће и прворазредни политички догађај. Да би разумели природу овог односа, и његове жалосне последице по развој Србије, потребно је одмаћи се од заводљивог оквира Европске уније и погледати “трећи свет”, Африку и Азију, омражене појмове у српском политичком речнику. Азија у “либералном” Београду, има исти призвук који национализација има у ултраконзервативном Вашингтону. А пре хистерије за Обамом, помен Африке у контексту српске политике је код многих становника Врачара доводио до реакције какву често изазива посета јавном тоалету на аутобуској станици.
Веза политике, државе и економског развоја може се посматрати на различите начине. На тренутак ћемо заборавити Брисел, град из највлажнијих снова домаћих демократа и либерала, и покушаћемо да погледамо где је Београд, његово урбано ткиво, у односу на Бангкок и Киншасу. У Бангкоку становнике балканске Србије чекају бројни “културни шокови”, али вероватно највећи је чињеница да престоница Тајланда изгледа као сет на коме је сниман неки од култних научнофантастичних филмова. Мрежа “подигнутих аутопутева”, “небеских (градских) возова” и шума (правих) солитера, изгледа као место из Спајдерменових снова.
Као и Киншаса, Београд, град са само неколико зграда које парају небо, место је у коме би, како каже популарна урбана легенда, Спајдермен извршио самоубиство. Постоје и друге сличности. У Конгу асфалтирање педесетак метара улице има политичко-медијски третман какав у Србији добија отварања десетак километара пута. Висина зграда, ширина асфалта и (не)постојање метроа добра су мера проблема које Србија и њена економија имају с политиком – зашто је Београд, чак и ако заборавимо несрећног Спајдермена, много ближи Киншаси него Бангкоку и зашто би национализација у Србији имала трагичне последице?

Одговор на ова питања може се наћи, између редова, у књизи “Баобаб и манго”, Николаса и Скота Томсона. Ова књига, на први поглед збуњујућег наслова, бави се односом државе и привреде, економским растом и “лекцијама о развоју”, анализирајући два случаја, један у Азији и један у Африци, у земљама у којима је држава имала одлучујући утицај на економију.
Чудесно дрво баобаба је симбол Африке. Али, у прелепим шумама, између саможивих стабала чија крошња личи на корен, најчешће нема ничега, ни травке ни жбуна. Ова моћна слика је фасцинирала многе западне ауторе. Егзиперијев мали принц се очајнички бори против баобаба који ће, ако пусти корен, уништити његову минијатурну планету. Афрички владари понашали су се претходних деценија, уз само неколико изузетака, слично дрвету баобаба – Конго је симбол овакве, деструктивне, клептократске контроле државе над економијом.
На Далеком истоку економски бум, који је, за само неколико деценија, сиромашне земље гладних комуниста, будиста и муслимана претворио у светске економске силе, последица је стрпљења корумпираних владајућих елита, схватања да о свему треба размишљати на дуге стазе – “у реду је красти, али само ако то не води дугорочној деструкцији”. Дрво манга је нашло место у наслову књиге јер, ако уберете превише плодова, шумарак, у коме рађа најукусније тропско воће, сасвим ће нестати. Иза азијског привредног чуда у темељу стоји, како пишу Томсонови, схватање државних лидера, политичара који су командовали корумпираним економијама, да ће временом присвојити више “у апсолутном износу” ако се буду обуздавали и крали мање у “релативном износу”.

Огромна удаљеност земаља као што су Србија или Босна од Брисела, и Бангкока, последица је успеха чудног балканског хибрида, споја манга и баобаба. У том мутанту клептократски импулс заменило је неумерено расипање. Будућност, о којој размишљају овдашњи демократски изабрани политичари, првенствено је везана за полицију и обоженог, партијског вођу, лидера коме све дугују, а не за развој Србије и генерација које долазе. (Чак и они најхалапљивији и најнестрпљивији, најчешће могу да рачунају да ће их, ако претерају, партија, док год је на власти, штитити од закона и робије.) Да би наши лидери, њихови заменици, саветници, шефови кабинета и “спин доктори”, могли данас да краду тако да никада не буду ухваћени, да би могли да “транспарентно” и квазилегално присвоје (релативно) мали део (апсолутно) огромних улагања и послова, неопходно је велико, и често бесмислено, трошење. Његова предаторска природа је камуфлирана мрежом инстант компанија, намештених “јавних набавки” и маркетиншких агенција. “Јавна предузећа” чине овај посао лакшим – што их је више, то је мања шанса да добијемо нешто, сем парчића асфалта који воде у беспуће.
Политичка Србија, и “европска” и “народњачка”, државу схвата као средство за финансирање партија и брзо богаћење појединаца. Њихова обазривост није последица промишљеног азијског уздржавања, колико год оно било дволично, већ страха да ће бити ухваћени. Истовремено, однос невладиних организација према држави, стварна дистанца од лоше власти, овде се првенствено изражава у утаји пореза и транге-франге деконтаминацији. Не треба заборавити ни бучног опозиционог “реформатора”, који се, док је био на власти, трошио на фундаменталном економском питању – развоју пешачког прелаза испред Народне скупштине.
Оваква политичка елита чини да Србија има на располагању један пут из кризе мање од остатка света. Овде се не ради о трагичним искуствима са комунистичком, пљачкашком национализацијом, масовном сеобом брдских комуниста, очева и мајки данашњих урбаних либерала, на Врачар и Дедиње. Свака национализација, спроведена под било којим еуфемизмом из речника економског новоговора, овде би довела до даљег богаћења саможиве политичке елите, нашег первертираног, плашљивог “баобаба” који, и када не влада целом државом, господари неким њеним делићем.
Уз такву политичку класу, Србија остаје талац других. Чак и чланство у Европској унији, прижељкивани појас за спасавање, изгледа све даље. Хаг је ту само (полу)уверљиви изговор, који неретко звучи јадно. Када самоуверена директорка Канцеларије за европске интеграције каже да је, не само Ратко Младић, већ и Горан Хаџић “оптужен за тешке ратне злочине”, онда се некако осети потреба за појмовима као што су килотешки или мегатешки ратни злочини.
Од када је, у послератном периоду, Хаџићев наводни ратни злочин додатно отежао, постало је још извесније да ће економска криза, чија је дубина претеће непредвидива, у Србији трајати онолико дуго колико буде трајала у Вашингтону, Москви и Торину. Када њима крене, када њихови “пакети стимулација”, ренационализације и национализације коначно дају резултате, можемо очекивати озбиљније приватизационо-концесионе мрвице које би могле да покрену српску економију, жртву наше ендемске политике деструкције, много више него светске економске кризе.
Српска ушминкана клептократија армирана је скупим и компликованим мехнизмима некажњивости и амортизована пољопривредом, сировинама и пристојним географским положајем. И када се понаша конструктивно и мисли о развоју, то није зато што верује да би, заједно са грађанима, постала богатија, већ зато што се плаши “улице”, беса незапослених, отпуштених или презадужених грађана, њиховог суочавања са степеном неостваривости потрошачких снова који су само малобројнима постали јава.
Апатија и тихи бес су, још увек, најчешћи одговори. То није случајно. Ако донекле изузмемо недомишљени, мазохистички национализам “народњака”, Србија је постала земља без политичких идеја и идеологија. На овом простору кондензовало се много тога лошег из два света – демократске Европе, чије вредности наша прозападна елита прихвата само на речима, и све просперитетније, али недмократске Азије. У таквим условима скоро све – од одбране Косова и националног инвестиционог плана до приватизације и европских интеграција – изгледа прилично ружно.
Ипак, и од лошег има горе. Обезбедити, национализацијом или одустајањем од приватизације, нашој политичкој класи нове прилике да развија своје саможиве навике било би исто као када би серијском убици дали напуњен пиштољ. Зато би неолиберални Хамлет, суочен са застрашујућом дилемом, овде вероватно изабрао исто решење за које се, у умотворини српских урбаних хумориста, определио и фрустрирани Спајдермен.

За и против капитализма

Највећа “прокапиталистичка” национализација спроведена је у Шведској почетком деведесетих.
Десничарска влада је тада, на одређено време, у целости преузела власништво над банкама

Национализација је на Западу много ружна реч. Од Октобарске револуције она је у САД и Великој Британији означавана као највећа опасност. Када је, још пре Другог светског рата, група посланика у парламенту затражила национализацију рудника угља, британски премијер је рекао да ће се “нација борити на живот или смрт да спречи наметање совјетског система”. Wујорк тајмс је текст о овој (успешној) парламентарној бици против национализације (64 гласова за, 329 против) објавио под насловом “Премијер се супротставио црвенима”.
Комунисти су давали повода за овакву фобију. Титоистичка национализација је, као и већини социјалистичких земаља, била оквир за масовну пљачку и злочине којим је црвени режим “национализовао” и животе више хиљада невиних људи. Овај процес је метастазу доживео половином седамдесетих у Пол Потовој Кампућији када је, практично, национализован цео главни град и његови становници отерани у села.
Тешко је отрести се историје. Национализације се одричу и наши модерни левичари. Највећи непријатељи национализације у било којој форми овде су економски идеолози Либерално-демократске партије, странке која тврди да је левичарска. Један од троје аутора економског програма ЛДП-а је главни уредник Каталаксије, “интернет часописа за либералну Србију”. Један од уредника овог магазина је и Андрија Вражалић који пише да су “идеје о одузимању, национализацији и управљању привредом насиље над правом својине, правом које је темељ цивилизације (сиц!) и просперитета.”
Одавно је сахрањен последњи велики љубитељ национализације у Европи, француски председник Франсоа Митеран. Wегова влада је фебруара 1982, мање од годину дана после победе на изборима, национализовала, између осталог, 39 банака и две челичане. Национализација је од Митерана на Западу остала прихватљива само као последње оружје за спасавање банака или компанија које су “толико велике да им се не сме дозволити да пропадну”, што, у преводу с политичког жаргона, значи да би њихов банкрот завио у црно критичан број гласача који подржавају владајући режим.
Највећа оваква, “прокапиталистичка” национализација је спроведена у Шведској почетком деведесетих. Десничарска влада је тада, на одређено време, у целости преузела власништво над банкама. Шведски експерти, који једини имају искуство с кризом која наликује садашњој, тврде да је пуна национализација банака-губиташа једино ефикасно решење и да су досадашње мере америчке администрације недовољне. (Ове банке су власнице огромних “токсичних дугова” чију вредност није могуће, чак ни приближно, проценити.) Слично је реаговао и Волстрит када је Обамин тим у уторак објавио детаље плана за поправку економије – вредност већ обезвређених акције на њујоршкој берзи пала је за још 4 одсто.
Обама за сада само “упумпава” паре у посрнуле банке, без да његова влада преузме управљачка права и обесправи старе деоничаре. Он користи медијске наступе и притисак јавности да натера директоре банака да тако “упумпани” новац не схвате као поклон који не обавезује и с којим могу својевољно да располажу. Али, ако је веровати Швеђанима, ово бизарно полурешење неће дати решење – не можете некоме нешто поклонити, и очекивати да се он понаша као да сте га купили. Обама ће, када тад, морати да “загризе метак и (отворено) национализује банке”.
Бакља (антикапиталистичке) национализације је до пре пар месеци горела још само у Зимбабвеу и Латинској Америци. Мада, љубав према национализацији је Уга Чавеса и Ева Моралеса, демократски изабране председнике Венецуеле и Боливије, сместила на корак иза Осаме бин Ладена, који је на Западу постао главни “посткомунистички” симбол зла.
“Ребрендирање” озлоглашене национализације је тешко и захтева време – што је једна од само неколико ствари која западним политичарима недостаје колико и “нетоксичне” инвестиције. Али, истовремено, све је више стручњака који верују да национализација важних делова западних економија више нема алтернативу. Зато Обама, Браун и њихови мудри саветници морају да траће драгоцено време и енергију на деликатно, али суштински неважно питање – како спровести национализацију девастираних делова привреде, клинички мртвих произвођача аутомобила, осигуравајућих компанија или великих банака које више нису у стању да се баве банкарством, на пример, а да то не изгледа као национализација.

Зоран Ћирјаковић

http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=42701


Срби у Европи

12 фебруара, 2009

Пред вама је поглавље из књиге ”Европска идеологија” која је објављена 2004. године. Написао ју је српски сликар Драгош Калајић.

Поглавље носи назив: 

”Након слома илузија”[1]:                                          

 

 ”Куда усмерити поглед очекивања појаве стварног ауторитета? Сила инерције усмерава такав поглед ка остацима или рушевинама оне установе из које се први пут објавио auctoritas у политичкој повести Европе. Реч је о сенату. Да би се таква установа потпуно отворила за појаву стварног ауторитета неопходно је да буде такође потпуно обновљена, што изискује ванредно препознавање те врлине и једнако изузетну снагу да се њој отвори пут ка подобном месту. Оно што данас опстаје на политичкој сцени Европе под именом сенат у најбољим случајевима је само нека врста вишег места провере и исправљања одлука нижег дома вишестраначке, представничке демократије, премда су и ту сенатори de facto изабраници истих странака, заступајући одговарајуће интересе, који су све даљи од изборних основа.                           

Као елемент врха троделне структуре евроаријевске заједнице, ауторитет за своју политичку појаву и делотворност изискује њено исправљање, односно обнављање. У непосредном видокруку пак нема знакова припрема таквог великог исправљања, осим оних који га најављују посредно, дакле осим симптома слома и краја једног цивилизацијског циклуса. Опажање Ортега и Гасета да ‘новац влада само када нема другог начела које влада‘ ваља допунити увиђањем да тамо где новац влада ниједном супротном начелу није допуштено ни да јавно постоји а камоли да мирно превлада. Управо Ортега и Гасету дугујемо једну надахњујућу поуку историјског искуства о повратку ауторитета захваљујући слому олигархијских и противплемениташких илузија: ‘Када колективна осећајност доспе до тог ступња обично почиње нова историјска епоха. Бол и пропаст стварају у масама ново држање искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Престаје кивност спрам изузетне мањине. Признаје се нужност њене посебне интервенције у друштвеном суживоту. На тај начин претходни историјски циклус се затвара и отвара се други. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.‘ (Ortеga y Gasset, 1921.)                          

Где данас стоји или стасава та нова аристократија, природни носиоц обнове веродостојног ауторитета? Ако ту запитаност поставимо у перспективи сагледавања агоније једног света, односно западног циклуса цивилизације, мораћемо закључити да одговор ваља тражити управо у европском кругу, међу рушевинама. До сада европски дух увек је знао да на изазове криза, декаденција и сломова одговори новим идејама које су умеле да обнове и препороде живот Европе. С друге стране, у другим културно-цивилизацијским круговима већ вековима нема, као ни данас, никаквих знакова појаве па ни припрема неке самобитне вредносне алтернативе процесима прозападњачавања света. Премда се, према опажању Самјуела Хантингтона, сенка коју баца цивилизација Запада на свет стално смањује, као и њен удео у светској производњи (Huntingtnon, 1996.) – што је с одговарајућег становишта битни показатељ моћи – остале културно-цивилизацијске кругове карактеришу, у најбољим случајевима, само одбрамбени процеси, асимилације и прилагођавања сопствених, ослабљених традиција те обичаја западњачким моделима и нормама.                           

Једно је извесно: обнову ауторитета је могуће очекивати само од оне врсте људи која је способна да стоји усправно међу рушевинама, неусловљива процесима пропадања (подвукао Н.В.). Реч је о дословном постварењу једне метафоре херојског човека, коју је нашим мислима и сновима оставио у наслеђе Хорације (Ode, III, 3): ‘Ако сломљен пропадне свет – он ће неустрашив стајати међу рушевинама.‘                           

Таквих људи извесно нема међу масама поборника, службеника и медијума наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада, која представља потпуни преокрет свих суштинских начела живота и светоназора, врлина и вредности евроаријевског те европског човека. У питању је људски материјал обележен ненадокнадивим моралним и/или интелектуалним слабостима, из кога није могуће обликовати нову  аристократију те носиоце ауторитета. Реч је о преполовљеном човеку модерне цивилизације Запада, који је заправо крајња супротност оне целовитости што је одликовала узорне чланове савета стараца широм евроаријевског света, од римских сенатора до аријских samnyasin-а.                          

 Носиоце обнове ауторитета није могуће наћи ни тамо где се уздижу катедре званичне знаности модерне цивилизације Запада, јер њен основни и обавезујући светоназор, у знаку владавине квантитета (Guenon, 1945.), такође преполовљује човека, лишавајући науку те сваку одговарајућу спознају и делотворност квалитативних, дакле битних димензија ствари и појава.                           

Недостатак ограничене природе и спреге знања те научних дисциплина – које су се у античком свету идеално усредсређивале ка свом философском исходишту, средишту и предводништву – осведочава крај вековно дугог процеса распадања.                           

Извесно је да и оно што је остало од дисциплине зване философија, или што се тако – најчешће потпуно неосновано – самоназива, не може преузети и обновити улогу коју је она имала у својој хеленској младости: једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965.) је Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознаје невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила нихилизма ‘само неки бог може спасти’. (Heidegger, 1980.)                          

Следећи логику антитеза, друго почињање европске мисли треба очекивати с оних места где постоји најживља свест о природи нихилизма те препородилачка воља. Једно од таквих, најистакнутивијих места на мапи европске мисли обележавају мислиоци – од Хајдегера до Јингера и Шпенглера – који су умели да венчавају и стваралачки развијају Ничеове прве лекције о нихилизму и Гетеова посредовања традиционалних доктрина о природи. Они су пружили и многе надахнуте и надахњујуће примере плодоносности спознајног ка квалитативним димензијама предмета сазнања. Реч је о знацима или предзнацима обнове холистичког погледа на свет, саобразног идеалу целовитости који одликује веродостојну евроаријску и европску спознајну покренутост. Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености (подвукао Н.В.). Та спрега најпродорније осветљава своје предмете бљесцима интуиције кроз оптике сличне оним које су творене за физиогномска, карактеролошка и иконолошка истраживања. Изопштеност таквих оптика из света званичне знаности добро их препоручује за хоризонте будућности, с оне стране слома цивилизације Запада, у коме имају знатног удела и слабости одговарајућих наука.                          

У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.                          

Неопходно је истаћи и једну ванредну вредност услова које човеку намеће цивилизација Запада. У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више. (подвукао Н.В.)”         

[1] Драгош Калајић, ”Европска идеологија”, ИКП Никола Пашић, 2004. година, стране 188-192.


Plodovi titoizma i socijaldemokratske opozicije titozmu

12 фебруара, 2009

Boljkovac: Rat počeo napadom na Srbe

BEČ – Bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman želeo je po svaku cenu rat, a ono što se događalo u Hrvatskoj bio je građanski rat kao posledica dogovora Slobodana Miloševića i Tuđmana, tvrdi u intervjuu za frankfurtske „Vesti” bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac. „Kada me je Branimir Glavaš za vreme svedočenja optužio da sam ga gonio zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku, s obrazloženjem kako je to uradio da bi se Osijek zaštitio od tenkova JNA, rekao sam da je JNA tog momenta bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije bila priznata, deo Jugoslavije. Potom sam obrazlagao ko je tada počeo sa oružanim sukobima u tom delu Slavonije”, preneo je Boljkovac ono što su, kako je rekao, prećutali hrvatski mediji. „Rekao sam da su napadnuti Srbi i Jugoslavija, a ne Hrvatska. To je deo mog svedočenja o napadu koji su organizovali Gojko Šušak, Branimir Glavaš i Vice Vukojević protivtenkovskim oružjem, ambrustima, na Borovo selo. Kao što su tada napali Srbe u tom selu da bi isprovocirali rat, iz istog razloga su srušili i most u Osijeku”, objasnio je Boljkovac. „To je bio građanski rat koji je nastao kao posledica dogovora između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine i razmeni stanovništva pomoću etničkog čišćenja. Tuđman je Miloševiću prepustio Bosansku Posavinu a Milošević njemu pomogao da se reši Srba u Krajini. Imam materijalne dokaze da je bivši general JNA i kasnije general hrvatske vojske Milivoj Petković organizovao povlačenje Hrvata iz Bosanske Posavine”, nastavio je on.

Na pitanje da li ima opipljiv dokaz o Miloševićevom i Tuđmanovom dogovoru Boljkovac je rekao da će navesti samo dva za koja misli da su prilično upečatljiva. „Kad je u Osijeku ubijen šef policije Josiph Reihl Kir, odmah sam doneo odluku o hapšenju ubice i onih koji su to ubistvo organizovali, ali sam istog tog trena smenjen. I gledajte sada kako je Tuđman objasnio tu moju smenu: „Joža, Slobo takođe misli da ti više ne bi smeo biti na čelu MUP-a”. Mene je zapravo Tuđman smenio u dogovoru s Miloševićem. Evo vam i drugog dokaza. Kada sam u junu 1991, nešto pre nego što je ubijen Kir, bio na razgovorima u Bačkoj Palanci sa tadašnjim srpskim ministrom unutrašnjih poslova Radmilom Bogdanovićem i Mihaljem Kertesom, Bogdanović mi je rekao: „Šefovi su se dogovorili”. Uostalom, šta je kod Miloševića celi rat radio najbliži Tuđmanov suradnik Hrvoje Šarinić? Bio je kod njega najmanje 40 puta”, naveo je on. Za bivšeg predsednika Hrvatske Tuđmana Boljkovac tvrdi da mu je cilj bio rat po svaku cenu. „Rat nije bio nužnost već namera. Po tom njegovom konceptu trebalo je da Srbi nestanu iz Hrvatske”, podvukao je on dodajući da je bio protiv rata, što dokazuje da ni jedan Srbin nije bio otpušten iz tadašnje hrvatske policije dok je on bio ministar, pa je zbog toga bio meta hrvatske emigracije koja je želela da ga ubije. Za nekadašnjeg predsednika Hrvatske Boljkovac u intervjuu „Vestima” tvrdi da je bio kukavica. „Da, bio je, i on i sva ta bulumenta oko njega. I to ću objasniti jednim primerom. Kad su se, još u vreme dok se nije pucalo, a napetost sve više rasla, niški specijalci spustili na zagrebački aerodrom „Pleso”, poslao sam tamo svog čoveka da mi dogovori sastanak sa komandantom te jedinice. Proširila se vest da će specijalci JNA nakon „Plesa” zauzeti i TV Zagreb i gradsku toplanu. U dogovoru sa državnim vrhom, otišao sam na taj sastanak i sa njega se vratio jedino uveren da je aerodrom stvarno zauzet. Moji sagovornici mi nisu ništa hteli reći o svojim planovima. Ali, i to je izgleda bilo dovoljno da među onima koji su me tamo poslali, dođe do velike pometnje”, rekao je on. „To je inače bilo u vreme kada je zarobljen i spušten na taj aerodrom avion pun oružja u kojem je bio hrvatski emigrant Josip Kikaš.

Kad sam potom otišao na Becićeve stube, gde je tada bilo sedište HDZ-a, imao sam šta da vidim – okupilo se oko 300 članova familija hrvatskih političara. Svuda koferi, torbe, ranci, saksije sa cvećem… vidim, sprema se bežanija. Čim sam izašao iz automobila sa udaljenosti otprilike 50 metara, obratio mi se prodornim glasom Stipe Mesić: „Joža, jesu li se spustili specijalci? Jesu, odgovorim mu ja. Kad li masa krenu, pravi stampedo… Padaju žene i deca preko torbi, glinene saksije pucaju, a zemlja iz njih i cveće po svuda pršte, drvene saksije sa fikusima se kotrljaju niz Becićeve stube. Jedva nekako zaustavismo te izbezumljene ljude. Dobro da žrtava nije bilo”, zaključio je bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske.

Tanjug

objavljeno: 12/02/2009 http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Boljkovac-Rat-pocheo-napadom-na-Srbe.lt.html


Ima li kraja?

6 фебруара, 2009

 

Danas, 06.02.2009.

 Nataša B. Odalović:

Ali, osim karijernih laprdala iz redova opskurnog dežurnog ešalona peščanikomrzitelja i njihovih neukusnih opservacija – jer uvek je neukusno šegačiti se kada neko ima povoda da strepi i za svoj život – korisno bi bilo analizirati i to, ko je i šta „braneći“ Peščanik, vaistinu usput pokušao da odbrani.

Olakšanje je bilo slušati i Vesnu Rakić-Vodinelići Nikolu Samardžića, i Pančića u prvom Peščaniku, nakon sedam dana svakojakih upumpavanja u ovaj slučaj bizarnih, treš sadržaja koji ne pripadaju ni Peščaniku, ni gostima, ni sajtu, ponajmanje Svetlanama. Zato što je briga ovo troje ljudi, pre svega za bezbednost Cece Lukić, iskrena i nesumnjiva. Toj brizi, verujem, pridružili su se svi iole normalni ljudi, voleli ili ne ovu emisiju. Parafraziraću jedan stari džingl: Ovaj grad ne bi bio velik da ne postoji i emisija Peščanik.

A moglo bi se, prosto, sve svesti i na Kušnerovo pitanje, povodom objavljivanja knjige Pjera Peana, Svet prema K: „Neki me mrze. Ko su oni?“

Moj komentar:

Jeste Beograd veliki zato što ima i Peščanik, ali zašto Peščanik braniti rečima B. Kušnera?
Da li je veza između Peščanika, N.B.O. i B.K. apsolutna nezainteresovanost za sudbinu nestalih i ubijenih Srba na Kosmetu posle dolaska NATO trupa 1999?
Da li zato Danas objavljuje tekstove Džordža Soroša, jednog od glavnih krivaca za kolaps ekonomije SAD i Zapada uopšte? Soroš nudi rešenja????? Kušner humanista???? Peščanik demokratski???? Još nešto. Nedelju dana pre nego što je oboren sajt Peščanika, isto je urađeno i sa sajtom pisca Momčila Selića. Koliko je tek njemu ugroženo ustavom zagarantovano pravo na slobodan govor? Pre toga je oštećen automobil urednika Geopolitike. Oni se nisu žalili Predsedniku. Niti bi se ovaj zainteresovao za njihov slučaj i da jesu. Ko je njih napao?
Ali, Srbima tako i treba. Zato što mora Al Gor, preko domaćih pulena Sonje Liht, da im govori da ne bacaju smeće u reke, da ne prljaju ulice, itd. Kada sami ne vode računa o sebi i svojoj okolini, ima ko da vodi iz sveta…

Kako tumačiti delovanje Dveri srpskih kada ti ljudi sarađuju sa M. Vučelićem, čovekom koji je po uverenju levičar, a  puši tompuse i školuje decu u Švajcarskoj na koledžu na koji svoju decu šalju nabogatiji kapitalisti ovog sveta, kraljevi, šeici…? Kako se ovaj “socijalista“ i “nacionalista“ toliko obogatio  braneći Srbe i Srbiju? Kakav je to povratak “pravoslavnim korenima“ kada taj povratak vode ljudi poput ovog M.V., tvorca pink industrije i pink nekulture?

Možda je bio u pravu Dobrica Ćosić, nema kraja propadanju i porazima…


Evropa (tačnije: EU) nema alternativu?

1 фебруара, 2009

 

La Stampa, prenosiNIN broj 3030

Henri Kisindžer, ideolog desnice u SAD, o svetskoj ekonomskoj krizi

’’Svako će pokušati da stekne nezavisnost od uslova koji su doveli do kolapsa. Ali istovremeno će svako biti primoran da se suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da se dileme proistekle iz krize mogu rešiti samo zajedničkom akcijom… Iz toga će proisteći međunarodi poredak samo ako se dođe do sistema kompatibilnih prioriteta. U suprotnom, međunarodni poredak će se raspasti, što će izazvati katastrofu.

Na kraju se sistem, kako politički tako i ekonomski, mođe uskladiti samo na dva načina: stvaranjem međunarodnog sistema političke regulacije, koji će imati isti kapacitet kao i ekonomski, ili svođenje ekonomskih entiteta na nivo kojim mogu upravljati postojeće političke strukture, što bi verovatno dovelo do novog merkantilizma, možda na nivou regionalnog udruživanja. Novi globalni sporazum po modelu Breton Buds predstavljao bi najbolje rešenje.

Povratak merkantilizmu i diplomatiji iz 19. veka podelio bi svet na konkurentske regionalne entitete, što bi imali opasne posledice na budućnost.

Svetski poredak postaje trajan samo ako su njegovi učesnici zajednički učestvovali ne samo u njegovoj izgradnji, već i u njegovoj odbrani.’’

 

 

Moj komentar: Raspad postojećeg političkog i ekonomskog međunarodnog poretka vodi u katastrofu samo SAD  i njene prijateljske države sa Zapada. Da li Japan nešto gubi ako ostane bez vojnih baza SAD na svojoj teritoriji? Da li će mnogo izgubiti ako tržište SAD zameni tržištima Južne Amerike, istočne  Evrope, Afrike, arapskih država?

Koje su to postojeće političke strukture? Vlast u Rusiji, Komunistička partija Kine, muslimanske verske vođe (vlasti Libije, Irana, Pakistana…), levičarske vlade Južne Amerike i evropski političari koji su protivnici NATO pakta i evroskeptici po pitanju EU. To je svet, i to građani SAD moraju da shvate. Naravno, to svi moraju da shvate, i u Rusiji i u Kini i u islamskim državama, i u velikim i u malim državama, svet je raznolik i ne može niko da to promeni. Ceo svet je jedna imperija i nema nema zemaljskog imperatora. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.

Zašto se sporazum po modelu Breton Vuds nikada neće postići? Zato što Sjedinjene američke države više nikada neće biti u mogućnosti da kreiraju svetsku ekonomiju po svojoj meri kao u doba kada se pravio sporazum u Breton Vudsu.

Regionalna udruživanja budućnost su sveta. To je zamena za pokret nesvrstanih za države regiona Južne Amerike, Balkana i istočne Evrope, većine azijskih i afričkih država. Regioni u kojima ne dominira ni jedna svetska sila treba da učestvuju ravnopravno sa velikim silama poput SAD, Rusije, Kine i Indije. Tako u budućnosti grupu G 8 i postojeći Savet bezbednosti UN treba da zameni jedno telo sastavljeno od predstavnika SAD, Rusije, Kine, Indije, zapadne Evrope, posebno mesto u tom telu treba da imaju države srednje, istočne i južne Evrope, Latinske Amerike, predstavnicima sunitskog  i šiitskog islama treba dati posebna mesta, svoje mesto treba da ima Afrička unija, države Zapadne Azije, i jedno mesto ostaviti za Australiju, Novi Zeland i Okeaniju… I svi treba da imaju pravo veta.

Tako bi se stvorio multipolaran svet, ka tome se i teži, zar ne?

Povratak merkantilizmu imao bi opasne posledice po budućnost berzanskih špekulanata. Svet se nikada i nije oslobodio merkantilizma. Da li je merkantilizam prisutan u određivanju cene goriva na pumpama u SAD? Da li je ima merkantilizma kada francuski seljak primi subvenciju od države? Da li države EU unutar EU posluju i na merkantilističkim osnovama, i da li se to isto primenjuje u trgovini sa SAD, Kinom, Rusijom kao spoljnim partnerima? Da li i ove velike sile tako postupaju prema drugima? Zašto merkantilizam nije dobar samo za države Trećeg sveta i zašto se protiv merkantilizma bore vlasnici najvećih svetskih korporacija? Kakav je ovo svet koji nastaje pod upravom velikih internacionalnih korporacija? Ko je kriv za sunovrat ekonomije SAD i za svetsku ekonomsku krizu?  Upravo SAD prve idu ka merkantilizmu, npr. kompanija Filip Moris zamenila je svoj vozni park koji su činili nemački automobili sa automobilima kompanije iz SAD (ovde u Srbiji, čujem i u globalu). Ali, političari iz SAD naviknuti na tretman da su cezari kada se pojave van granica svoje države nikako da shvate da je Rim na izdisaju i da više nigde ne mogu da prodaju politiku dvostrukih standarda.

 

 

NIN broj 3030

Zbignjev Bžežinski, ideolog levice u SAD

tekst zasnovan na autorovom govoru u Pekingu početkom januara

’’Šta bi sada trebalo da bude naš zajednički cilj? Kina je neophodna kao direktan učesnik u dijalogu sa Iranom, pošto će i ona biti pogođena ako pregovarački napori propadnu. Američko-kineske konsultacije u pogledu Indije i Pakistana možda mogu dovesti do efikasnijeg posredovanja, čak i ako ono bude nezvanično, pošto bi sukob između te dve zemlje predstavljao regionalnu katastrofu. Kina bi trebalo aktivno da se uključi u rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba, koji sve više predstavlja opasnost od radikalizovanog i nestabilnog Bliskog istoka. Moramo da osmislimo zajedničko gledište kad je reč o načinu borbe protiv globalnih pretnji koje proističu iz klimatskih promena. Treba da raspravimo kako bi međunarodna inicijativa u pravcu globalnog usvajanja potpune eliminacije nuklearnog oružja mogla doprineti sprečavanju daljeg širenja nuklearnog oružja.

Da bismo sve to postigli, treba nam nezvanična G2. Naši lideri se stoga moraju nezvanično sastajati na redovnoj bazi radi sveobuhvatnih ličnih diskusija ne samo o našim bilateralnim odnosima, već o svetu uopšte.

U vremenu u kojem su rizici od veoma destruktivnog ’sudara civilizacija’ sve veći, hitno je potrebno osmišljeno promovisanje istinskog pomirenja civilizacija.’’

Moj komentar: Kako Kina gleda na SAD? Kao na ravnopravnog partnera. Za par godina Kina će gledati na SAD kao na malo manje ravnopravnog partnera. SAD se nadaju da mogu uticati na Kinu prema svojim interesima, da Kina pomogne opstanak SAD kao najveće svetske sile. Zapravo, Kina ne može da postane sila broj jedan u svetu bez saradnje sa SAD. I zato će Kina još neko vreme da pomaže ekonomiju SAD. Bilo bi dobro za svet da najveće svetske sile prestanu da se takmiče u vojnoj moći, to bi bio najveći doprinos denuklearizaciji i možda u daljoj budućnosti potpunoj demilitarizaciji sveta. I vreme je i da Kina, kada već pretenduje da postane sila broj jedan u svetu, ponudi neka rešenja za svet. Kina nikada neće postati toliko vojno nadmoćna da bi mogla da teroriše po svetu.

 

 

Queen’s Quarterly, prenosi NIN broj 3031

Džon Ralston Sol (John Ralston Saul), kanadski filosof 

’’Sve priče o civilizaciji imaju jedan zajednički element – pojedinci misle da razumeju mehanizme svojih društava. To razumevanje implicira i samouverenost u nastojanju da društvo učinimo boljim. Ili, u najgorem slučaju, samouverenost u prihvatanju mogućnosti da ga učinimo boljim. Osnovna karakteristika liderstva jeste vera u postojanje izbora. Iznenađuje činjenica da mnogi koji sebe smatraju liderima u to ne veruju. Oni misle da je njihov posao da razumeju moć i menadžment i tu i tamo isprave nešto što, po njihovom mišljenju, ne ide kako treba. Aktuelne istine uzimaju zdravo za gotovo, zbog čega su u suštini i pasivni. U svakom slučaju, snaga jedne civilizacije – tj. mogućnost da bira – slabi.’’

Moj komentar: Ako se Srbija u spoljnoj politici oslanja na tri stuba (EU, Rusija, SAD), i sve više na četvrti (značajnu ulogu u odbrani suvereniteta Kosmeta igraju države Latinske Amerike koje formiraju Merkosur i Unasur, Islamske konferencije, Afričke unije i zapadne Azije – većinom države koje pripadaju pokretu nesvrstanih), zašto predsednik Republike još uvek govori da Evropa (čitaj: Evropska unija) nema alternativu?

Da li je predsednik Republike mislio, kada je pre pet godina stupao na dužnost, da će Srbiju brže uvesti u Evropsku uniju i da će ulazak Srbije u EU rešiti sve probleme koje ova država, njeni građani i srpska nacija imaju? Da li je mislio da je to dovoljno za ulazak u istoriju? Da je to toliko velika stvar za ovu državu i ovu naciju? Jeste, to je mislio, i mislio je da će standard građana da poraste ako uvede Srbiju u Evropsku uniju? Čak je i jedan pravi lider i vizionar kakav je bio dr Zoran Đinđić slično mislio, pa je posle 2000. ekonomiju države prepustio lošim ekspertima stranke G17+ koji su obični mediokriteti i prepisivači neoliberalne ekonomske ideologije koja je nastala na Zapadu i koja upravo uvodi Zapad u haos. I sada imamo vlast takvih ’’lidera’’ poput Tadića, Dinkića i Dačića koji se savršeno uklapaju u profil koji je opisao kanadski filosof. Prva dvojica preuzimaju ’’aktulene istine’’ Zapada i komunizma, a treći preuzima ’’aktuelne istine’’ miloševićizma i šovinizma, a svi zajedno su pomireni sa ’’aktuelnim istinama’’ domaćih tajkuna i ambasadora velikih sila. Realno, za pet godina, koliko je predsednik Republike, Boris Tadić nije učinio mnogo za Srbiju, dok su druga dvojica samo štetili jer to jedino umeju. Zato su svi oni ’’pasivni’’, zato Srbija više ne stoji u mestu, nego ide unazad ili nadole, nema više ni stagnacije, samo opadanja. Zbog toga nisu predvideli svetsku ekonomsku krizu, zbog toga su uveli Srbiju u ekonomsku krizu za koju nemaju izlaz, nema izbora. Za pet godina vlasti nijedan most u Beogradu nije napravljen, nijedan autoput, nijedan železnički pravac nije obnovljen, nije došlo do reforme obrazovanja i birokratije, nema napretka u borbi protiv bele kuge, itd. Imaju sreće i na vlasti su jer nemaju opoziciju. To je sada najvažniji nacionalni i državni cilj, stvoriti opoziciju ovom sistemu i stvoriti novi sistem.

 

Danas, Vikend, 31. januar – 01. februar 2009

prof. dr Ivo Visković, sa Borisom Tadićem i Sonjom Liht kreira spoljnu politiku Srbije, u intervjuu o izboru između Evropske unije i Kosmeta kaže:

 

                           ’’Može se, zato, dogoditi da pojedine zemlje (EU) počnu da ta dva pitanja povezuju… Neka ili neke zemlje mogu da postave to pitanje smatrajući da ta dva naša interesa (EU i suverenitet nad Kosmetom) direktno protivreče jedan drugome i mogu početi vršiti pritisak na Srbiju da popusti u nekim svojim u nekim svojim stavovima radi interesa ulaska u Evropsku uniju. Mislim, ipak, da bi te zemlje sebe izložile velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima.’’

Moj komentar: Profesor nije izložio plan za delovanje u slučaju da neka država postavi takav uslov? Smem da se kladim da će tako biti. Većina država Zapada, samo na Kosmetu u poslednjih deset godina, dva puta je ’’sebe izložila velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima’’ – bombardovanje Srbije i priznavanje paradržave Kosovo. Šta ih sprečava da to urade i treći put? Poniznost srpskih vlasti?

                           prof. dr Ivo Visković: ’’Objektivno gledano, Srbija je mala zemlja. Mi smo daleko manji po veličini i brojnosti stanovništva od nekadašnje SFRJ, ali u svojoj glavi kao da nosimo teret iskustva globalnog delovanja tadašnje Jugoslavije na međunarodnom planu, preko pokreta nesvrstanih i samostalno. I stalno imamo utisak da je naša uloga i naše mesto u globalnim svetskim zbivanjima… Region kome pripadamo je prirodno mesto delovanja Srbije u međunarodnim odnosima. Tu Srbija može imati značajniji uticaj. U Evropi znatno manji, dok u svetskim odnosima njen uticaj je znatno manji.’’

Moj komentar: Šta znače reči ’’veliki’’ i ’’mali’’ među onima koji se zalažu za jednakost i ravnopravnost? Zašto toliko napominju koliko je Srbija mala a koliko su SAD velike oni koji govore o ljudskim pravima, demokratiji, poštovanju različitosti, jednakosti među ljudima i državama…? Zašto je Evropska unija napravljena po meri velikih država i zašto o sudbini malih, koji su većina, odlučuju veliki koji su manjina? Da li je to jednakost u glasanju, izbor većine, da li su to ’’evropske vrednosti’’, ’’američki san’’ koji svima daje mogućnost za uspeh? Da li je Srbija globalno delovala kada je prošle godine postigla da se o statusu Kosova i Metohije raspravlja na međunarodnom sudu? Da li se Srbija ozbiljno sprema za suđenje? Da li je u odbrani Kosmeta to jedino sredstvo odbrane? Slažem se da je region kome pripadamo prirodno mesto delovanja. Ali, ako deluješ u regionu, ti si već na nivou bivše SFRJ, ako se u regionu sukobljavaju i interesi velikih sila, ti si u igri na globalnom nivou, ako deluješ u regionu, zbog dosta sličnosti sa drugim regionima, poput Kaspijkog basena, Bliskog istoka, srednje Evrope, koje ovi regioni imaju sa Balkanom, potrebno je i delovanje u tim regionima i saradnja sa državama tih regiona.                         

Zašto je srpska ’’socijalno odgovorna vlast’’ koju čine stranke Socijalističke internacionale poslala delegaciju u Davos, a ne na Socijalni forum u amazonskom gradu Belemu? Neka ide delegacija i u Davos, i treba da ide, ali je morala da se pošalje delegacija i u Beleme? Tamo je ekvadorski predsednik izjavio: ’’Kakvim promenama treba da težimo? Sigurno ne onim koje je zacrtao takozvani vašingtonski konsenzus… Bogate zemlje su decenijama planirale svoje politike, ali nisu dozvolile siromašnima da na isti način planiraju svoju budućnost.’’ Mi nemamo vlast za 21. vek.

 

Hankyoreh, prenosi NIN broj 3031 – sažeti prikaz razgovora između Dže-Džung Suha, profesora međunarodnih odnosa Univerziteta Džon Hopkins  i Imanuela Volerstina, socijologa istorije, analitičara svetskog sistema, predavača na katedri za socijologiju na univerzitetu Jejl, o svetskoj ekonomskoj krizi i stanju Sjedinjenih američkih država:

 

                           Volerstin: ’’Mislim da je zapravo od tada (od 1970. godine) američka hegemonija neperestano u opadanju.’’

                           Suh: ’’Ta hegemonija već neko vreme opada, možda tridesetak godina, od poraza u Vijetnamu. Razne američke administracije pokušale su na razne načine da zaustave taj proces i da potpuno promene njegovo usmerenje. Neki su se okušali u diplomatiji ljudskih prava ili sprovođenju neke verzije liberalnih mera. Drugi su se latili realističnije politike proširenja vojnih kapaciteta ili posezanja za visokotehnologizovanom vojnom moći kakvu predstavljaju ’Ratovi zvezda’. Neokonzervativci su se oslonili na politiku militarizma i unitalirizma. Međutim, umesto da su stvarno zaustavili taj proces i vaspostavili američku hegemoniju, oni su samo ubrzali proces opadanja i propasti.’’

                           Volerstin: ’’Jednostavno, u depresiji smo. Nastupiće ozbiljna deflacija. Može nam se dogoditi da se iz toga ne izvučemo u narednih 4 ili 5 godina… Ovde mislim na temeljnu krizu sistema koja je takva da mi se čini da ovaj sistem kroz 20 ili 30 godina neće postojati. Nestaće i biće potpuno zamenjen nekom drugom vrstom svetskog sistema… Mi smo, dakle, u haotičnoj situaciji… Zemlje kao što su Kina, Norveška i Katar našle su se u toj delikatnoj situaciji u kojoj one, s jedne strane, žele da pomognu Americi da opstane kako bi mogla da nastavi da kupuje njihove proizvode, a s druge strane novac koji su investirali sve vreme gubi vrednost zato što je transakcija dolarska. A dolar pada… U osnovi, te zemlje se polako okreću od dolara i dolar je na silaznoj putanji.’’

                           Suh: ’’Hoćete da kažete da je ovog puta drugačije to što mi ne ulazimo samo u izuzetno turbulentnu Kondratjevljevu fazu B, već smo ušli u terminalnu krizu svetske privrede. Ako smo već neko vreme u toj terminalnoj fazi, šta onda zapravo čini sadašnja ekonomska kriza? Šta to znači?’’

                           Volerstin: ’’To znači da normalni mehanizmi za izlazak iz nje više ne funkcionišu.’’

                           Suh: ’’Prema tome, oni koji pričaju o tome kako naći izlaz iz sadašnje finansijske krize ili kako uspostaviti nadzorni mehanizam za finansijske transakcije koje se odvijaju preko granice zapravo pokušavaju da se i dalje drže za jedan sistem koji umire… Međutim, stvarna utakmica odvija se oko novog istorijskog svetskog sistema koji će konačno zameniti postojeću svetsku kapitalističku privredu. Postoje dva tabora koja predviđaju različite svetove. Jedan od njih želi da stvori svetski sistem koji će manje-više predstavljati repliku postojeće neravnomerne raspodele moći i proizvodnje, samo na jedan drugačiji način. Drugi tabor, međutim, predviđa jedan drugačiji svet koji bi bio u većoj meri demokratski i u većoj meri egalitarni.’’

                           Volerstin: ’’Ljudi jako mnogo diskutuju o tome šta znači egalitarni svet. Na primer, jedna od stvari o kojoj se mnogo debatuje u svetu bar poslednjih 200 godina jeste jakobinizam. Dakle, nije reč samo o orijentisanoj politici, već o homogenizujućem ishodu, u smislu – svi treba da budu isti, trebalo bi da preobrazimo ljude u istu vrstu čoveka. E sad, ta jakobinska vizija je ozbiljno dovedena u pitanje. Ima ljudi koji kažu – ne znam, mi jednostavno želimo da dopustimo procvat više različitih kultura.’’

 

                           Volerstin o novom predsedniku SAD: ’’Sa američkog stanovišta, mi smo u lošoj situaciji i zato smo izabrali Obamu. Ali on neće napraviti nikakvu čaroliju… Ne kažem ja da SAD nisu važan akter, ali nastupila je situacija u kojoj postoji osam ili deset žižnih tačaka moći i američke opcije su ograničene… Obama još uvek misli da su Sjedinjene Države lider. Treba da se otarasi te ideje.’’

Moj komentar: Novi predsednik SAD napravio bi uspeh ako bi iznutra preobrazio svoju državu, ako je otvori za svetski dijalog između onih koje je opisao profesor Suh, dakle, onih koji su za kozmetičke promene i onih koji su za demokratski i egalitaran svet. Da bi povratio ugled SAD u svetu, predsednik SAD prvo mora da postigne uspeh na domaćem terenu. Ako zarad svetske slave ne reformiše SAD, ta država će se u narednih 10 godina podeliti po socijalnim, rasnim i etničkim osnovama i stvoriće se najmanje tri države na tom tlu. On bi imao svoje mesto i u toj podeli, da dođe mirnim putem do razlaza. Njemu je teško, ali, teško je svakom državniku u ovim vremenima. Kada su Afroamerikanci bili siromašni krivili su belce, sada kada dolazi do ekonomske krize belci će za kolaps ekonomije da krive ’’crnog’’ predsednika. Republikanac koji sledeće godine ostane bez posla i kuće u svemu oko ’’promena’’ koje su ove godine zadesile SAD videće ’’put u pakao’’. Zato je važno da se SAD više okrenu egalitarizmu i iskrenoj demokratiji. To nije sramota.

Šta Srbija da čini u narednim godinama?

Sasvim je moguće da bi, da nije propalo srednjevekovno srpsko carstvo, da se razvijalo i dalje, i da su kojim slučajem potomci Nemanjića stigli u Ameriku pre Španaca ili Engleza, sprovodili inkviziciju poput Španaca, ili etničko čišćenje Indijanaca poput Engleza. Da su krenuli u pohod u Aziju i da su pokorili Turke, radili bi Turcima isto što i Turci Srbima. Zločini iz ratova krajem 20. veka, zločini četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata, osvajanje Stare Srbije krajem 19. i početkom 20. veka pokazuju da Srbi nisu svetiji narod od drugih naroda sveta. Da je Srbija bila ekonomska sila možda bi na isti način pljačkala države Afrike, i možda bi njeni kapitalisti iskorišćavali kao radnu snagu u svojim fabrikama decu Azije poput takvih iz SAD i zapadne Evrope. To pokazuje srpski kapitalizam koji je nastao u poslednje dve decenije.

Srbija se bori za pokret nesvrstanih vekovima. Danas treba da se posveti regionu Balkana, srednje i istočne Evrope. U budućnosti može doći do podele unutar Evropske unije. Jedan deo Unije činile bi države zapadne Evrope (bez Velike Britanije), drugi deo neke druge unije, organizacije, konfederacije, kako god da ispadne, činile bi države istočne Evrope (bez Rusije). To treba da bude prioritet za Srbiju, što veće jedinstvo sa državama regiona i istočne Evrope, i to jedinstvo na prvom mestu treba da bude u sferi kulture, tek onda ekonomije, politike, bezbednosti… Politički, jedan ovakav savez država, za sve države koje bi u njega ušle, može predstavljati zaštitni zid koji bi ove države branio od napada velikih i sa Istoka i sa Zapada. U bezbedonosnom smislu jedini cilj treba da bude izgradnja mira i saradnje između država koje bi činile savez, isto i na globalnom planu, umesto stavljanja na stranu SAD ili Rusije, Velike Britanije ili Nemačke, treba raditi na uspostavljanju prijateljske saradnje između velikih sila. U ekonomiji treba izgraditi zajedničku strategiju za razvoj poljoprivrede, jer oblast Panonije i istočne Evrope može biti veliki potencijal za proizvodnju hrane koja postaje problem za mnoge regione sveta. Lakše je napraviti jednu zajedničku strategiju i na toj platformi pregovarati sa organizacijom država Južne Amerike, Afričkom unijom, Arapskom ligom, Kinom, Indijom, Japanom… Da bi se došlo do proizvodnje zdrave hrane, mora se izgraditi zajednička politika u sektoru energetike. Pogrešno je što se države Balkana, Panonije i istočne Evrope opredeljuju za izgradnju nuklearnih elektrana, ili što zavise samo od jedne svetske sile, treba smisliti druga rešenja. Rešenje nije ni izgradnja novih termoelektrana. Tako dolazimo do potrebe za naučnom saradnjom između ovih država. Nje nema bez jake ekonomije i širokih shvatanja u politici.  

Sada kada je svetska ekonomska kriza pogodila sve države, normalno je da svaka država prvo misli na sebe. Ali, iz krize se može izaći samo zajedničkom akcijom. Prvo treba raditi sa komšijama. U okruženju postići što veću kompatibilnost sa okruženjem. Usled velikih geopolitičkih i geoekonomskih promena u koje smo ušli, stvaraju se, prvi put za ovih dvesta godina, uslovi da države od Baltika do Egeja, i od Crnog mora do Jadranskog mora, izgrade bliže odnose i usklade svoje interese. To je u svojoj unutrašnjoj strukturi slovenska civilizacija koja je prošarana raznim narodima, rasama, religijama i ideologijama. Posle dvesta godina borbi za slobodu, unutar naroda koji čine ovaj region izgrađene su jake građanske klase, u obrazovanju i kulturi dostignut je svetski nivo, jaka su uporišta i levice i desnice – i vreme je da se to i dokaže. Prvo, da smo sposobni da se međusobno pomirimo i dogovorimo, i da smo sposobni da sarađujemo sa velikima na ravnopravnoj osnovi. A još važnije, treba ponuditi odgovore na krizu u koju ceo svet ulazi. Ona nije samo ekonomska, ili samo politička, ona je na prvom mestu – duhovna. U tom smislu, države Južne Amerike pružaju odličan primer. Te države prave i zajedničku monetu. Zajedničku monetu prave i arapske države. Savez između organizacije država Južne Amerike i buduće organizacije država istočne Evrope može da bude odlučujući faktor u svetskoj politici koji bi izveo svet iz haosa i mogućih kataklizmi. Zbog svog bogatog hrišćanskog i socijalističkog iskustva koje je raslo u ovim delovima sveta i koje nije imalo priliku da pokaže svetu i svoja dostignuća. Sada je za to došlo vreme. Samo po pitanju hrane i voda može se shvatiti značaj Južne Amerike i istočne Evrope za ishranu većine naroda Afrike i Azije u narednim decenijama. Države zapadne Evrope i Rusija imaju dovoljno hrane (pod hranom ne podrazumevam GM hranu)  za sebe i premalo za izvoz. Unutar Južne Amerike i istočne Evrope moguće je postići mnogo veću produktivnost u poljoprivrednoj proizvodnji. I u svakoj drugoj proizvodnji, a mene lično najviše interesuje ono što na kulturnom planu mogu ponuditi. Mislim da su zapravo tu mogućnosti najveće. Kineska kultura tek treba da dođe do izražaja, i islamska kultura se bori za svoje mesto pod Suncem, treba uživati u različitostima jer one čine bogatijim i zanimljivijim naš svet i naše živote. To bi bio pozitivni scenario razvoja događaja u sledećih 20 godina. Negativni scenario uključio bi više manjih ratova širom sveta i bar jedan veliki svetski rat, i do toga bi došlo posle velike ekonomske krize u svim državama sveta. Došlo bi i do pojava zaraznih bolesti i epidemija novih virusa za koje niko ne bi tražio vakcine, može doći do velikih nestašica hrane, socijalnih revolucija, velikih migracija ljudi, i tome slično.



%d bloggers like this: