Никола Варагић: Мрежни рат против Православне Цркве

Никола Варагић

Владајућа елита Запада види Православну Цркву као највећег непријатеља, који се мора што пре уништити. То су потврдили политичари попут Карла Билта, генерали војске САД, Велике Британије и других НАТО држава… Али, зашто је Православље за владајућу елиту Запада непријатељ број један? Владајућа елита Запада је антихришћанска и мрзи све што је хришћанско јер је Западноевропљанин (европски човек) прогласио себе (човека) за бога. Западноевропљани не осећају, иако то неће јавно признати, да су супериорни у односу на Источноевропљане, као што то осећају у односу на неевропљане. Римокатоличка црква се  представља као супериорна, али кад се дође до чисто духовних тема и до разлога великог раскола, види се разлика између разума католика и духа православаца. Јер, католици (као и њихова чеда протестанти и просветитељи) ограничени су природном светлошћу разума, а православци верују да постоје и зато примају нестворене светлости или енергије Божије (спознаја срцем је виши ниво спознаје!). Дакле, освојили су цео свет – сви континенти и Северни и Јужни пол били су под ногама Западноевропљана – само нису успели да поробе (ако се не рачунају неуспешни походи Наполеона и Хитлера) православни и словенски део Европе. Због тога Западноевропљани мрзе и Словене (Источноевропљане) и Православље.

Знамо из историје, док је Православље цветало у Источном римском царству, а касније и у српској и бугарској средњовековној држави, Западно римско царство је било у распаду –  само је Запад тада био у мраку. Ренесанса је процветала на Западу после пада балканских православних држава под окупацију исламског Османског царства, због чега су (учени) православци са Балкана и Мале Азије бежали на Запад. Али убрзо је дошло и до контакта између католика и муслимана (Турака и Мавара), па је окултни Запад прихватио исламску и далекоисточну мистику, а и даље одбацивао и потцењивао православну, тј. хришћанску мистику (исихасти су били смешни, а дервиши, или будисти, или кабалисти, егзотични?). Рационалистички или атеистички Запад гушио је хришћански, православни дух. Окултни Запад прихватао је сваки нехришћански мистицизам и египатску и остале магије. Запад је спој романског и германског паганизма и расизма. Запад је спој рационализма (атеизма), окултизма и паганизма. На тим темељима граде се њихови изми и идеологије. И new age.

На почетку последње деценије 20. века Запад излази као победник из Хладног рата, долази до слома СССР и Варшавског пакта, и НАТО државе покрећу две офанзиве – једну против православних држава (против Србије у рату у СФРЈ, бомбардовањем РС и СРЈ, а крајњи циљ је Русија, доказ је рат у Украјини) и другу офанзиву против исламских држава (рат у Ираку, па поново рат у Ираку, у Авганистану, Либији, Сирији, са циљем да се сломи Иран као једина исламска држава која пружа јак отпор вестернизацији и глобалистима). Србија је деведесетих пружила јак отпор Империји, помогла Русији да прогледа, и од почетка 21. века са доласком Владимира Путина на власт Русија се консолидовала и поново је постала важан фактор у свету. Са друге стране, осим Ирана, све остале исламске државе данас су под контролом НАТО држава. Ипак, после православаца, највећи отпор вестернизацији и глобалистима пружају муслимани. Кина је постала главни политички, економски и војни конкурент Запада, али Кина није идеолошки конкурент, Кина је усвојила две западњачке идеологије – прво социјализам, а затим и капитализам, тј. Кина нема своју идеју и духовни центар. Зато је Кина, која је започела модернизацију после православних држава – данас модернија и од евроатлантских држава. Запад жели договор са КП Кине, владајуће елите Запада и Кине идеолошки су блиске, и једни и други су атеисти. Међутим, шта ако Кинези преко православаца познају Христа и настане Кинеска православна црква? Или, шта ако се разочарани католици и протестанти на Западу окрену Православљу? Зато је за владајућу елиту Запада мета број један – Православље, уништити Православље.

Стубови Православне Цркве су грчке и словенске цркве или патријаршије. Срби, Бугари и Руси су преко Грка примили хришћанство. Грчка (тј. Источно римско царство) је хиљаду година била упориште Православља. Међутим, у 19. веку Грци су, поново, романизовани, тј. вестернизовани и у 20. веку интегрисани у културни, економски и војни систем Запада. То није било тешко пошто су Грци који су створили Источно римско царство себе звали и сматрали Ромејима, чак и већим Римљанима од оних из Западног римског царства, док је модерна (западна) Европа (модерна философија и наука) доживљавала повратак антици и старој Грчкој. Модерна православна Грчка је кроз вестернизацију доживела хеленизацију и више се поносила античким (паганским), него хришћанским коренима. Цена тога је да је савремена Грчка постала колонија Запада и база за напад на православне Словене. Колико је Грчка окупирана видело се по томе што је у Грчкој ковид фашизам примљен исто као и у Аустрији, Великој Британији, Немачкој, Италији, Аустралији, Канади, Израелу… Да ли ће Грци одбацити 2 000 година хришћанства и отпасти од Православне Цркве? То зависи и од Русије и Србије које нису у ЕУ и НАТО и данас су веће упориште Православља, него Грчка. Словени су најбројнији народ у Европи, а већина Словена је – православне вере. И словенске православне цркве доживеле су препород након што су преживеле комунизам. Међутим, Грци сматрају да имају првенство (показују културни расизам према Словенима што је последица романизације/вестернизације). Али, Руси и Срби нису унијати, и не могу да препусте духовно вођство Грцима, као у средњем веку. A Православна Црква не може постати централизована као Римокатоличка црква, цариградски патријарх (или руски?) не може да постане нешто као папа код католика.

Ако православци знају да је циљ Запада да се уништи Православље, шта предузимају да се одбране? На нивоу Православне Цркве, буквално ништа. На нивоу помесних цркава скоро ништа. Зато је значајна књига Слободана Стојичевића „Хибридни рат против Српске православне цркве“ (Српско одељење Међународног јавног Фонда јединства православних народа, Београд, 2021. године). Слободан Стојичевић у овој књизи објашњава шта је нпр. стратегија названа „рат изнутра према напоље“, или техника „Прозор Овертона“ и како се нове стратегије, технике и нови начини организовања користе против Православне Цркве. Јер, „у ранијим епохама фронтални напад је наилазио на спољни одбрамбени прстен и тек у случају победе над одбрамбеним механизмима остали део друштва је једноставно био освајан. У данашње време могуће је разним новим ратним техникама (информациони рат, психолошки рат, медијски рат…) нападати унутрашњост система“. Томе служи – мрежни тип организације. Друштво је „од хијерархијског постало мрежно“, а у мрежном друштву, „моћ је мултидимензионална и организована око мрежа које су у сваком домену људске активности програмиране према интересима и вредностима актера који имају моћ. Мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум. Глобалне финансијске мреже и глобалне мултимедијске мреже су тесно повезане, а та метамрежа има изузетну моћ“. Тим мрежама – које су наднационалне – „суверена држава са својом хијерархијском организацијом само смета“, „за финансијску олигархију Америка је постала само једно од тржишта“ и ресурси САД користе се да се реализују мрежни пројекти. „У случају мрежа нема једне централне организације или једне агенције која би се поистоветила са целим процесом. Постоје само нивои или боље речено ,кластери’  мрежних актера“ – објашњава суштину мрежног типа организовања Слободан Стојичевић, позивајући се и на водеће теоретичаре мрежа, који су деловање мрежних структура против државне хијерархије назвали „Дубока држава“.

Дакле, све се програмира према интересима и вредностима мрежа моћи. Актери који имају моћ нису хришћани, то се види по вредностима које шире или по томе што је Православна Црква њихов највећи непријатељ. Циљ је да се промени суштина хришћанског учења. Уз помоћ „Прозор Овертона“, технике социјалних манипулација, могуће је у друштвену свест било ког друштва усадити било коју идеју. Последњи пример видели смо током свечаног дочека нове, 2022. године у Београду, који је у конзервативном друштву искоришћен да се промовишу либерална ЛГБТ идеологија, кич, шунд и разврат. „Пандемија“ којој се не види крај користи се за напад на Православну Цркву, и неке православне цркве и неки епископи СПЦ следили су инструкције СЗО, као да је то Свето Писмо, чак су забранили и улазак без маске у цркву, а сад и невакцинисаним верницима да долазе у цркве.   

Кад је почела пандемија 2020. године, видели смо снагу мрежних структура. Финансијска олигархија, која контролише водеће медије Запада (света), умрежена је преко СТО, ММФ, СБ и највећих банака, преко којих контролише платни промет (swift, платне картице…), а једна од најважнијих организација под контролом глобалиста је СЗО. Власници највећих банака и медија власници су и највећих фармацеутских компанија; сви су део исте мреже. Пошто је Слободан Стојичевић књигу објавио током пандемије, иако се не бави том темом ова књига ће помоћи читаоцима да лакше схвате како мреже моћи делују током пандемије или како се Православна Црква присиљава на промене и током пандемије. „А управо је и тема хрибридног и мрежног рата против наше Цркве – неке од тих промена и нека од тих наметања захтева Цркви за ,одређивање према проблему’ и ,дефинисање става’ Цркве су смишљени тако да се дугорочно Црква прво покрене на промене а касније, током промена, усмерава у одређеном правцу“ – објашњава Слободан Стојичевић и закључује: „Када би се остварио и најмањи ,успех’ у мењању Цркве – то би само отворило врата за даље промене и захтеве. Чак и када би се (далеко било) Православна Црква прилагодила новом светском поретку и увела ђаконице или свештенице или увела ,геј бракове’ – да ли би тад престала агресија? Не! Идеологија људских права и идеја ,инклузивне цркве’ су много шири појам“. Дакле, увођење маски и аусвајса – од стране православних епископа – за Цркву је опасно колико и увођење геј бракова у Цркву. Јер, кад уведете маске, следи захтев да се забрани невакцинисанима долазак у цркву, а кад уведете ковид аусвајсе следи захтев да се забрани причешћивање из „исте кашичице“, пошто се тако „шири зараза“… Ако уведете геј бракове, следеће је да подржите трансхуманизам. Ко уведе једну промену (измену), крив је за све.  

Запад (евроатлантске државе) има три идеологије – либерализам, социјализам и фашизам. Те идеологије су антихришћанске – следбеници тих идеологија верују у науку и прогрес, а ако су отворени за духовно, онда је то на нивоу – окултног. Мислим да је данас на Западу немогуће покренути било какву акцију или иницијативу или крсташки рат „у име Христа“. Кад би се појавио хришћански покрет, то би изазвало грађански рат између прогресиваца и конзервативаца на Западу. Прогресивци или трансхуманисти не желе хришћанство, ни у најмањим траговима, у својим државама, и хришћански устанак покушали би да угуше у крви. И тај модел желе да наметну целом свету. Прогресивци су и либерали и социјалисти. Комунисти су на силу уводили западњачки систем вредности у православним државама и створили услове за деловање мрежа (нпр. феминизам су ширили комунисти, а либерали су само додали нове захтеве). Комунисти су мењали свест православним народима. То раде и либерали. И једни и други Православље прогоне, попут нациста. Црква је део друштва, али друштво сад има много антихришћанских мрежа и држава постаје фашистичка. Дакле, Запад има своју идеологију, тј. све евроатлантске државе имају државне идеологије – то је данас трансхуманизам, као врхунац свих идеологија или изама, док Русија, како то истиче Слободан Стојичевић – нема државну идеологију. Истина, за разлику од грчке или српске власти руска власт „доноси законе које ми препознајемо као ,конзервативне’, али ти закони су само покушај да се озваниче и фиксирају неки конзервативни друштвени односи који већ постоје и које огромна већина народа у РФ жели и прихвата, али – то није идеологија“.

Православна Црква је „окамењена црква“, зато што не прихвата промене, које јој намећу антихришћани. Конзервативизам или традиционализам није идеологија ако се не зна шта се конзервира и која традиција се негује и штити. Ако је то Православље, онда говоримо о православном конзервативизму или традиционализму. То је онда нова политичка теорија, јер се православни конзервативизам разликује од западњачког – колико се Православље разликује од католицизма и протестантизма. Русија је сад тврђава конзервативизма, али да би Православље било одбрањено од напада, Русија мора да постане тврђава Православља, тврђава православног конзервативизма. Исто важи за Грчку, Србију и остале православне државе. Те државе ће такве постати ако помесне цркве остану стубови и тврђаве Истине. Ми припадамо медитеранској цивилизацији и четврту или нову политичку теорију, ако смо православци, морамо стварати у оквиру православног координантног система – правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, личност је центар координантног система. Да је и либерализам постао варијанта егзогене или одбрамбене модернизације, да ли би се уместо права државе поштовало право личности? Како да Црква остане и „окамењена“ и отворена за свет? Ко је данас у Цркви, пуној јереси и раскола, неспорни духовни ауторитет?  

Без тих одговора, предлог Слободана Стојичевића да СПЦ уведе акредитације за новинаре и даје благослове за рад православних медија, може да буде мач са две оштрице. Слободан Стојичевић је у својој књизи навео примере два медија – „Теологија.нет“ као либералног и „Борба за веру“ као ултраконзервативног православног медија или портала. Међутим, шта је са медијима или порталима као што је „Стање ствари“ који преноси текстове свих струја у СПЦ, и званична саопштења информативне службе СПЦ, и изјаве епископа који имају различита мишљења, и текстове Епархије рашко призренске у егзилу…? Како да се уведу акредитације и такве врсте благослова, а да то не изазове нове расколе у СПЦ? Колико је то компликовано показује и то што је Слободан Стојичевић поменуо Бошка Обрадовића, председника Двери, прве православне политичке странке у посткомунистичкој Србији, у контексту спиновања и стварања агената утицаја. Да ли су Двери исто што и Отпор, да ли је Бошко Обрадовић агент ЦИА? Са друге стране, добар је предлог да СПЦ забрани да се, без благослова патријарха, клирици појављују у јавности све док се не утврди ко исправно заступа изворно учење, или ко има таленат за писање и харизму за јавне наступе. Између осталог, због тога што се у свести јавности „полако ,таложи’ подсвесни асоцијативни след: ,СПЦ-скупи аутомобили-попови лопови’“. Међутим, да ли садашњи патријарх СПЦ има ту снагу и тај ауторитет да све то успешно спроведе у дело?

Чак и ако нема, и ако нису бољи ни проглавари осталих православних цркава – дужност је сваког православца да чува своју Помесну и Православну Цркву. Хибридни и мрежни рат који против Православља воде антихришћанске мреже моћи, православци могу да добију само ако створе православне мреже у свакој православној држави и између православних држава. Дужност је православних Руса да спасавају Србију, дужност је православних Срба да спасавају Русију, дужност је православних Словена да спасавају Грке, Румуне и остале православне народе, државе и цркве… Православна Црква је католичанска. Што је већа јерес етнофилетизма, то је већа и јерес екуменизма. Ако тријумфује јерес етнофилетизма у православним народима и црквама, Православна Црква неће бити Једна, Света, Саборна и Апостолска. То неће бити ни ако тријумфује јерес екуменизма, тј. ако победе паписти, јер је глава Цркве Христос. Православна Црква је и хијерархијска и мрежна организација. За разлику од Рима, речима Жарка Видовића, „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона… закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“. Православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки – онтологија је важнија од етике. И зато термин „саборност“ нема – јуридистичко значење. „Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…  Црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења“ – учио је Жарко Видовић. Најбоља одбрана од спољне агресије, стратегија „рат изнутра према напоље“ или технике „Прозор Овертона“, јесте стварати свеправославну мрежу (кроз саборност – личне односе). И кроз ту мрежу развијати – православну економију, да не зависимо више од Лондона.

У „смутним временима“, истиче Слободан Стојичевић, Црква се прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија. Мислим да су ово управо таква времена – православне државе економски зависе од финансијера са Запада, а у културном смислу су полуокупиране, премрежене мрежама Империје, тако да Црква може увек да се уцењује због новца, преко медија могу да се фабрикују афере, на друштвеним мрежама да се цензурише, могу да искључе са интернета званичне сајтове православних цркава, и све православне цркве осим руске цркве док су на власти у Русији православци, у том смислу су слабе или зависне од својих држава, а државе су зависне од Запада. Агенти утицаја су дубоко ушли и у православне цркве – „Црква се разара изнутра од стране свог клира а тај напад не препознаје као агресију и не мобилише одбрамбене механизме“, истиче Слободан Стојичевић и књигу, практично, завршава питањем, или примером са војском: „Да ли би НАТО био спреман да уложи озбиљна средства да сазна што више о сваком генералу неке (противничне или савезничке) војске? Највероватније да. У том случају погледајмо чисту математику (без емоција): Војска Србије има око 45 генерала а Српска Православна Црква има око 45 епископа! А за Војску Србије ниједан НАТО генерал није отворено изјавио да је препрека остварењу геополитичких и стратешких планова док за СПЦ јесте. Логично питање: колико ресурса (обавештајних, финансијских, медијских, логистичких…) је у том случају НАТО спреман да активира да би придобио једног или неколико владика СПЦ?“.

Или да завади грчке, руске и српске владике (цркве)?

Дакле, шта је наш одговор?

Никола Варагић: Пад британске империје

Никола Варагић

Након нестанка балканских православних држава крајем средњег века, долази до уздизања Запада. Од 17. века Германи и протестанти преузели су доминацију од Романа и католика. Међу Германима, као лидери издвојили су се Англосаксонци – Лондон је постао светски центар финансија, трговине, обавештајне делатности… Али, у периоду од 17. до 20. века долази до успона и православне Русије. Лондон је заменио Рим/Ватикан на западу Европе, а Москва је заменила Цариград на истоку Европе. Главни конкурент Енглеске, до 20. века, била је Русија, која је лукаво сломљена Великим ратом и Бољшевичком револуцијом, а затим је СССР измучен Другим светским ратом и Хладним ратом. Иако су Сједињене Америчке Државе већа држава од Велике Британије, Лондон је остао главни центар моћи Запада, оно што је Рим био вековима пре тога. Сви путеви на Западу сад воде у Лондон.

Од настанка модерне српске државе, Енглези су били непријатељи српског народа, али нису били препознати као непријатељи од стране српског народа, јер британска империја никад није ратовала против српске војске – све до последње деценије 20. века. Током 19. и 20. века, Енглези су били у савезу са Турцима против Србије и Русије, у немачком народу подстицали су расизам и агресију према Словенима и са папистима су направили савез за напад на Православље. Енглези су желели да контролишу средиште Европе или Евроазије, простор од Балтика до Балкана, свесни да једино тако могу да буду (остану) господари света. На том простору доминирају Словени и Германи и рат између Германа и Словена је највиша одговарао Англосаксонцима. Током оба светска рата Енглези су били (неискрени) савезници православних Словена, а пре и после светских ратова непријатељи. (Енглези су се поставили као посредници и између Грка и Турака.)

Са друге стране, од почетка 19. па до краја 20. века Срби су идеалистички, наивно гледали на Енглезе, и у Енглеској видели савезника, али и узор демократске државе. То је почело да се мења 1999. године кад Енглеска или Велика Британија први пут у историји објављује рат Србији и напада Србију – у оквиру агресије НАТО алијансе. Енглези су 1999. године заједно са Немцима, Италијанима и Турцима (архинепријатељима српског народа), напали Србију и окупирали КиМ (током бомбардовања, британски специјалци покушали су и да упадну у Србију преко јужне границе, и били су елиминисани).  

Међутим, ни бомбардовање није била кап која је прелила чашу. Мислим да ће та кап бити све ово што се дешава Новаку Ђоковићу у Аустралији, која је 100% под контролом Велике Британије, део Комонвелта. Сад је и најнаивнијем православном Србину јасно да Енглези немају добре намере према Србима и да је Србија за Енглеску непријатељ. За Србе ће, од сада, Енглези бити исто што и Турци, или Немци, или паписти („лукави Латини“). Лукави Енглези и јесу исто што „лукави Латини“, само је Србима било потребно 200 година да то схвате. Енглези су лукаво користили Турке, Немце, Јевреје, затим САД, сад Аустралију…

Лондон је главни центар антихришћанске елите Запада која жели да уништи Православље и тек онда следе Њујорк и Вашингтон, Берлин, Рим и Париз, и Тел Авив (Лондон је центар и јеврејске финансијске елите, главно упориште Јевреја на Западу). Лондон је привукао и руске и кинеске милијардере и арапске шеике… У данашњем свету, све је новац, а Лондон је финансијски центар света. Да би то и остао, Лондон користи своје главне савезнике или бивше колоније (САД, Аустралија, Канада, Холандија, Данска, Израел…) да напада главне конкуренте (Кина, Русија) и ништа се у тим државама не догађа без знања Лондона.

Енглези знају да су православни Словени бољи и да их у свему могу победити. Енглези се плаше конкуренције и више чак ни у спорту не знају шта је фер-плеј. Доказ је и ово што се догодило Новаку Ђоковићу у Аустралији. Осим тога, Енглеска је делом колевка и данас је најјаче упориште материјализма, савремене или западњачке медицине, а која, на пример, у потпуности искључује знања и искуства кинеске или руске медицине. Аустралија у свему прати Енглеску, и овај скандал са Новаком Ђоковићем око уласка у Аустралију је обрачун вакцинациста са слободним светом. Добили су жесток отпор нормалних људи. Симбол тог отпора на светском нивоу постао је Новак Ђоковић – православни Србин који је у спорту енглеске и евроатлантске елите постао најбољи и то та елита не може да поднесе.  

Дакле, сад кад и Срби и Руси знају да је циљ Лондона да контролише простор од Балтика до Балкана, и да је Енглеска непријатељ православних Словена, баш ме занима колико ће још дуго да постоји британска империја – колико дуго ће још Енглези, уз помоћ технике „завади па владај“, контролисати простор од Балтичког мора преко Карпата и Паноније до Балкана (и Мале Азије, Црног и Егејског мора), средиште Европе или Евроазије?

На крају, да истакнем да не мислим да је енглески народ непријатељ српског народа и да би требало мрзети Енглезе. Овде под Енглезима подразумевам енглеску (или британску) владајућу елиту (финансијску олигархију, аристократију) која не брине о интересима свог народа, него о својим интересима, и која је главни стуб мултинационалних корпорација на Западу. Владајућа елита Запада је наднационална, трансхуманистичка и жели да обрише све границе, али се Енглези увек издвајају и највише штите своје интересе, интересе своје елите. Зато Енглеску (или Велику Британију), која у својим стратешким плановима Србију третира као непријатеља који се мора уништити, Србија не може сматрати пријатељском државом, још мање било каквим савезником (против било кога).

У политици нема љубави, само интерес. Интерес Енглеске је да се уништи Србија. Србија нема други избор, осим да уништи британску империју. Наравно, то Србија не може сама, али у савезу са осталим православним и словенским народима – може. Кад су Срби, Грци и Бугари створили савез избацили су Турке са Балкана, Руси и Срби били су савезници у оба светска рата и избацили су Немце… Сад је време да се и лукави Енглези избаце из овог дела Европе. Мозак свих операција, везаних за тзв. меку моћ у државама које се претварају у колоније (а људи у робове), налази се у Лондону. Православна Црква преживела је ударе јеретика и са Истока и са Запада, верујем да ће надживети и британску империју. Једну од главних улога у опстанку Православне Цркве и рушењу британске империје имају Срби – познати по томе што су на првој линији одбране Православља, као рушитељи империја.

Никола Варагић: Између анархије и нове елите

Никола Варагић

Референдум о промени Устава у делу који се тиче правосуђа није успео. За режим, ово је велики пораз. Прво, због мале излазности (нису убедили већину својих бирача са прошлих избора да изађу на референдум), и друго, због резултата референдума, који су спорни. Али режим свакако зна праве резултате и зна да више нема већину у народу, и сад ће настати паника на броду који тоне. А нема довољно чамаца за спасавање.

Излазак на референдум је имао смисла као тест пред изборе. Ако покраду референдум, на изборе нема смисла излазити. Они који су бојкотовали референдум, изашли би на изборе и били би покрадени као они који су изашли на референдум. Штета од покрадених избора је много већа него штета од покраденог и неуспелог референдума.

Они који су изашли на референдум, ухватили су режим у крађи и превари, јер режим није поштовао договор са опозицијом. Ако није поштовао договор за референдум, онда неће ни за изборе. То смо сад утврдили.

Режим је сад пред избором – испунити све захтеве опозиције и омогућити поштене изборе или натерати опозицију да бојкотује и изборе у априлу и тако отворити пут опозицији или народу да режим смени преко улице. Опозиција нема други избор осим да прави протесте. Они могу бити мирни, или радикални, али борба кроз институције више нема смисла.

Данас је први протест због крађе на референдуму. Још увек трају еколошки протести. На еколошке протесте долази и патритоски и православни део опозиције. На протесте против крађе на референдуму или због ковид фашизма, које организује патриотски и православни део опозиције, не долази проевропски и грађански део опозиције.

Проевропски део опозиције није изашао на референдум, а најављује излазак на изборе. Да ли ће патриотски и православни део опозиције који је изашао на референдум остати при ставу да излази на изборе, остаје да се види у наредним данима.

Очекујем да бунт народа буде све већи, а надам се да ће се појавити лидери опозиције који ће достојно представљати народ и знати како и где да усмере енергију бунта или побуне.

Ако се не појаве нови лидери народа, улазимо у анархију, која може да се заврши тако што ће Србија постати протекторат НАТО пакта.

Никола Варагић: Како да се избегне светски рат

Никола Варагић

Према неким изворима, план глобалиста је био да покрену Велики ресет негде око 2030. године или после тога, али су одлучили да то ураде раније и пандемија је избила почетком 2020. године. Вишедеценијско стварање аполитичних грађана или апстинената исплатило се глобалистима, који су избацили серију политичара који су у својим државама дошли на власт и изгледало је да их дуго нико неће склонити са власти. У Канади је дошао Џастин Трудо на власт, у Француској Емануел Макрон, у Холандији Марк Руте, на Новом Зеланду Џасинда Ардерн, у Италији Марио Драги, у Шпанији Педро Санчез, у Аустралији Скот Морисон, у Немачкој се за улазак у власт припремала Аналена Бербок…

Сви су изашли из исте кухиње. Из исте кухиње су изашли и Клинтонови и Барак Обама у САД. Али је планове изгледа покварио Трамп, и то је вероватно један од главних разлога зашто је Велики ресет покренут пре времена. Ако глобалисти изгубе САД, за 10 година Велики ресет био би немогућ. И још је Трамп покварио односе са Кином. Владајућа елита Запада је сарађивала и желела договор са Комунистичком партијом Кине. А као врхунац свега, Трамп је градио добре односе са Путином. То су вероватно били главни разлози да владајућа елита Запада покрене пре него што је планирано Велики ресет пуштањем вируса у свет. Пандемију су искористили да оборе Трампа и доведу Бајдена на власт у САД. Кини је одговарало рушење Трампа, али нисам сигуран колико јој одговара затварање државних граница и негативни имиџ као државе одакле је потекла пандемија. Зато нису много бољи односи између Кине и САД ни сад кад је Бајден на власти. Бајден није поправио односе са Кином, а поново је покварио односе са Русијом, и поделио је грађане САД тако да је САД пред грађанским ратом.  

Ствари се не развијају како би глобалисти желели. Након првог шока и потпуне грађанске послушности, у свим евроатлантским државама кренули су масовни протести грађана који се боре са слободу. Трудо, Макрон, Руте, Ардерн, Драги, Санчез, Морисон, Бајден… више нису тако популарни, напротив, у тим државама ће бити веома неизвесни наредни избори. Посебно у САД где је питање да ли ће моћи да се одрже регуларни избори 2024. године. А енглеска краљица не може вечно да живи, зато велики ломови чекају и Велику Британију.

Владајућа елита Запада је апсолутистичка, тоталитарна, расистичка, жели све или ништа и није спремна на компромисе. Русија је саопштила шта су црвене линије РФ у односима са НАТО и одговор НАТО је да не жели компромис и да ће да пређе све црвене линије које постави Русија или било која друга држава. Заоштравају се односи између Кине, са једне стране, и Велике Британије и САД са друге стране, које користе Аустралију, Јапан, Индију и Јужну Кореју да опколе Кину и прекину копнени Пут свиле и излазак Кине на Пацифик. Владајућа елита Запада жели да влада светом и спремна је да изазове Трећи светски рат да би остварила циљеве. За изазивање Трећег светског рата биће крив Запад, тј. НАТО. Трећи светски рат може да се избегне само на два начина: да владајућа елита Запада пороби цео свет и сломи све покрете отпора, или, да се у евроатлантским државама од стране грађана сруше владајуће националне елите и тако сруши владајућа наднационална елита Запада, а да евроатлантски народи образују нове националне владајуће елите.

Мислим да глобалисти нису толико јаки да могу да поробе цео свет. Прво би морали да од сваке евроатлантске државе направе тоталитарну државу (а чак се и Аустралија ослобађа), а затим да сломе Русију, Кину и све остале државе ван Запада. Трећи светски рат може да се избегне само ако глобалисти изгубе власт у евроатлантским државама и на власт у тим државама дођу нови људи или нова власт која ће одустати од Великог ресета или Новог светског поретка. Нове власти би морала да подрже оснивање међународног суда, пред којим би одговарали творци финансијске кризе и пандемије. Ако се не сруши владајућа елита Запада, НАТО ће напасти Русију и Кину и изазваће Трећи светски рат.

После 2 године пандемије, опала је популарност и људи попут Гејтса и Фаучија, многи су показали своје право, фашистичко лице током пандемије – сви ауторитети глобалиста сад су компромитовани и вакцинацисти почињу да личе на секту. Обични људи се ослобађају страха. За разлику од Кине и Запада – у Русији није било великог притиска вакцинациста. Довољно је да се грађани евроатлантских држава ослободе страха и побуне против власти и да Русија више не слуша СЗО, и пројекат глобалиста Велики ресет доживеће крах. Кина после тога може и даље да остане затворена за свет, али ће то бити на њену штету.

Да ли ће доћи до промена на Западу, да ли ће да се избегне Трећи светски рат, да ли ће да се избегну грађански ратови због подела на вакцинисане и невакцинисане људе, у великој мери зависи од вакцинисаних људи који се не залажу за присилну вакцинацију, јер и даље мисле здравим разумом. Ако се ти људи ослободе страха и стану у одбрану људских права и слобода, глобалисти брзо пуцају на свим нивоима. То се управо догађа у евроатлантским државама – скоро да нема државе без великих протеста, чак се и Аустралија пробудила, и тек ће бити протеста и промена у Аустралији након депортације Новака Ђоковића. То што се догодило у Аустралији најбољем тенисеру на свету, пробудило је и део те тихе већине која је послушно следила наредбе власти (део вакцинисаних људи био је на страни Новака Ђоковића а не вакцинациста). Ако се грађани евроатлантских држава не побуне, ако у тим државама на власт не дођу нормални људи који ће укинути тзв. нову нормалност, актуелна владајућа елита Запада претвориће све евроатлантске државе у логоре, попут Аустралије, и изазваће Трећи светски рат, јер постоје државе које ће пружити отпор Империји.

Наравно, побуна у некој држави може изазвати грађански рат у тој држави, али мислим да вакцинацисти немају већину на својој страни у ниједној држави, тј. да ће бити довољно да се већина у некој држави освести и побуни, и довољно је да се такве промене догоде у пар евроатлантских држава, да се избегне опасност и од Трећег светског рата и од грађанских ратова у државама евроатлантске цивилизације. А кад се догоде такве промене на Западу, јасно вам је колико лако ће бити побеђени вакцинацисти у Србији, ако се Србије пре тога сама не ослободи ковид фашизма. И Африка и Јужна Америка ће се лакше ослободити…

Свима је јасно да ће стање у свету бити све горе ако се нешто не промени на Западу. Наде се полажу у САД, пошто је западна Европа изгубљена. У САД постоји много већи отпор глобализму и ковид фашизму, него у ЕУ и Великој Британији и Комонвелту. Због тога су највеће шансе да у САД избије грађански рат и да се САД подели на трансхуманистичке и конзервативне државе. Онда остаје питање да ли ће међу конзервативцима тријумфовати прави хришћани или фундаменталисти и окултисти. Како год, ако САД више не буде под контролом Лондона, могу да се догоде промене и у западној Европи и избегне светски рат.

Никола Варагић: Смисао и Промисао

Никола Варагић

Живот је леп, живот је чудо, једном се живи, живот се воли и слави. Али, живот је и тежак и суров, и за некога је цео живот само такав, или само део живота, и неко замрзи живот, толико да одлучи да себи и/или другоме, одузме живот. Живот је, пре свега, борба између добра и зла, истине и лажи, вере и сумње, борба због искушења, изазова, због слабог тела, губитка ближњих… Шта је смисао борбе (тј. живота), ако знамо да на крају умиремо? Шта подстиче човека да се бори (да живи) и да не пада у очај, у завист, да не мрзи живот, људе и Бога кад му је тешко, кад трпи бол и неправду, или, ако му иде добро у животу – да се радује успеху, срећи, здрављу (спасењу) и других људи, да прашта и свакоме жели добро (спасење)? Како да буде позитиван, радостан и испуњен смислом, иако је свестан да има пропадљиво (болесно) тело, да је смрт неизбежна, да је у свету много неправде и апсурда?

Људима који више воле овај живот, него вечни живот, више је стало до успеха (награда) у овом животу и теже подносе поразе у свом животу. Зашто, ако и успешни и богати, исто као и неуспешни и сиромашни људи, на крају умиру, а кад умру, живот иде даље, као да никад нису постојали? Ако нема Бога, све што радиш у животу је бесмислено јер на крају умиреш – то је крај твог живота (али и живота људи које волиш, које никад више нећеш видети), тј. тебе (твоје душе, личности) више никад нигде неће бити (осим код ближњих којима си остао у сећању, док су и они живи). Због таквих мисли о животу и смрти неки људи падају у депресију, постају безвољни и не налазе смисао; други постају амбициозни, као да никад неће умрети и везују се за оно што је пролазно. Како смисао живота може да буде да постанеш славан и моћан, и још да своју срећу, која кратко траје или своју славу која брзо прође, градиш на несрећи других људи? Који су то циљеви (лична задовољства) вредни уништавања туђих живота? Зашто неки људи желе да владају вечно и да одређују будућим генерацијама како ће да живе? Или, зашто се неки воде оном „после мене потоп“? Колико чине срећним друге људе и колико су лично срећни и реални људи који „хоће све“ и „хоће сад“ по сваку цену јер је „живот само један“? Са друге стране, како да спасиш своју душу (како да ти Бог помогне), ако се не бориш, ако не чиниш подвиге, ако се предаш?     

Постоје људи који верују да имају само овај или један живот, и воле тај живот, и плаше се смрти. Постоје људи који верују да постоји и живот после смрти и не плаше се смрти, јер више воле вечност, због чега, иако воле и овај живот (јер не би било ни њихове душе која задобија вечни живот), свој живот не чувају. Ко чува свој живот/душу, није спреман да се жртвује за ближњег (и ближњег ће пре жртвовати да би сачувао свој живот). Ко чува своју душу, није осетио љубав Божију која изгони страх и није нашао прави смисао живота. Јер, смисао живота је љубав. Неко може да живи кратко и да осети љубав Божију, а неко може да живи дуго, али окамењеног срца. Чији живот има више смисла? Љубав Божија (осећање љубави) даје смисао животу (осећање смисла). Смисао живота је – живети, али, живети у Богу који даје вечни живот и не прима зло, јер је смисао живота живети у љубави, чинити добро, бити радостан – вечно. Љубав (Благодат) је дар Божији. Спаса нема без Спаситеља.

Често чујемо од атеиста питање: ако постоји свемогући Бог, зашто је дозволио зло, зашто је дозволио нпр. да умре неко дете? За зло и смрт у свету одговорни су људи, којима је Бог дао слободу; они уређују међусобне односе (због зла постоји смрт у свету). Не знам зашто умиру деца на рођењу, или деца стара 2, 5 или 15 година, шта је смисао њихових живота – због чега су настале те душе и шта се дешава са њиховим душама и телима после смрти, како ће изгледати њихов живот у Рају? Христос је рекао ко је највећи у царству небеском, и да ће свако, ко прими царства Божијег као мало дете, ући у њега. Не могу да знам шта је смисао било чијег живота, осим свог, и то нико други не може да зна, осим мене. Свако мора сам да открије смисао свог живота. Бог је сваког човека због нечега створио, а неког  због нечега раније узима. Не знам зашто неко живи 31, неко 57, а неко 90 година, не знам ни колико ћу ја живети, захвалан сам Богу за сваки дан, и сваку годину, свог живота, као и за живот и за здравље ближњих. У животу има много непознатих, али (моја) вера је пут у непознато, са поверењем у Господа Исуса Христа или осећањем да је љубав јача од смрти.  

Нико не може да види Бога и нико не зна како изгледа живот после смрти. Ипак, верујемо толико да се одричемо земаљских наслада и (ако треба) жртвујемо – да би задобили вечни живот. Вера је осећање, искуство осећања, које даје смисао животу. Вера (осећање) долази од Бога, који је љубав, али и Логос. Вера је подвиг, који ум чини због (искуства) осећања љубави. Осећање (вера) води разум иза границе апсурда (бесмисла) и открива смисао, оно што је за разум било немогуће, постаје могуће, логично, са смислом. У подвигу вере, ум се враћа у срце, да се заједно очисте, да би се примила Благодат. Првославац зна да постоје створене и нестворене енергије или светлости Божије и разликује смисао живота од самог живота. Ако си поверовао у Христа (у натприродно откривење), то значи да си свестан да ништа земаљско није вредно губитка вечног живота, да је борба против зла свесна, да не можеш и не мораш све да знаш о свету или да спасиш свет (јер је свему на челу Ред и свет има Спаситеља; сакривено бити ће откривено, правда ће победити) и да је твоје да служиш Богу – и у малом. Постао си свестан своје слободе, личне одговорности само за спас своје душе, али и да спаса нема ван заједнице (Цркве) или вере која кроз љубав дела (Гал. 5; 6).

Људи могу да разликују добро и зло у стању грехопада. Човек је створен добар, по лику и подобију Божијем. Бог је дао човеку савест и шаље добре помисли и пред сваким човеком су два пута: пут ка Богу и пут ка ђаволу. Сваки човек је слободан да одлучи којим путем ће ићи. Можеш да следиш вољу Божију, или своју, телесну вољу. Није добро бити између, неопредељен, јер може доћи до расцепа или поремећаја личности. Живот је борба између добра и зла… Наша борба је, пре свега, невидљива или духовна борба. Смисао те борбе је стати пред Лицем Другог као личност, бити христолика личност. Без вере (осећања) нема аперцепције и саморефлексије, нема ни трансценденције, ни интроспекције. Кад следиш вољу и осећаш љубав Божију, Бог ти открива смисао твог живота, твој смисао постојања у овом свету, твоје место и задатак у твојој генерацији и заједници или у историји и следиш (примаш) послушно (смирен) вољу Божију – свестан да све води промисао Божија (ако је воља Божија да будеш губитник на земљи, прихваташ је као што је Христос прихватио).

Човек има бесмртну душу, непоновљиву личност, слободу воље и може да задобије вечни живот у Рају, након васкрса душе и тела. Бог је створио човека доброг и да живи у миру и љубави, срећан, без болести и без смрти. Бог није оставио људе након пада у грех, Отац је послао Сина – Бог се родио као човек – Богочовек је донео свету Радосну вест (победио је смрт) и оставио је Дух Свети да води људе. Без Радосне вести, људски живот нема смисла.

Христос се роди!

Никола Варагић: Узети правду у своје руке

Никола Варагић

У српском правосуђу не постоји нуклеус праведник, у правосуђу не постоји критична маса способна за било какве побуне и промене на боље. Обични грађани више немају поверење у правосудни систем и не очекују правду у српском правосуђу.

Правосудни систем Србије окупиран је кадровима које су ту поставиле политичке странке огрезле у криминалу и корупцији, кадровима организованих криминалних група (мафије и тајкуна), и кадровима страних амбасада, страних тајних служби и страних инвеститора.

Правосудни систем Србије отворено ради против грађана Србије, против српског народа. Правосуђе је такво зато што су такви људи који воде српско правосуђе.

За стање у правосуђу делом је одговорна полиција зато што не хапси корумпиране судије. Каква је полиција, такво је и правосуђе. Какво је правосуђе, таква је и полиција. У Србији, међу судијама, тужиоцима, адвокатима и полицајцима, постоје милионери, који не могу да докажу порекло своје имовине, јер криминалци запослени у полицији штите криминалце запослене у правосуђу, а корумпиране судије и тужиоци штите корумпиране полицајце.

Превише је судија који нису достојни тог позива (као што има и превише лекара који су издали Хипократову заклетву). Правосудни систем не може сам и изнутра да се очисти, и мора да добије помоћ са стране – да се замене лоши, корумпирани кадрови. Кад правосуђе не ради добро, кад је превише корумпираних судија, такво правосуђе није независно, мора да постоји притисак јавност, јавност мора да се меша у рад правосуђа. Правници морају да се погледају у огледало (јавности).   

Зато је важно да не дозволимо лошим људима који сад воде правосуђе да сами међу собом бирају судије, у затвореном друштву, као неки клан, мимо скупштине и народа.

У Скупштини Србије већину могу да чине достојни представници грађана који после тога могу да утичу на промене у правосудном систему и на избор будућих судија и тужиоца. Између осталог, тако што би се у правосуђу увели психолошки тестови и редовно радила провера имовине зазапослених. У војсци и полицији постоје психолошки тестови, али се сад у војску и полицију примају и људи који нису прошли психолошки тест, зато што се никад није радила провера имовине официра и начелника војске и полиције. Корумпиран човек не сме да буде (постане) судија, тужилац, официр… Или да као професор предаје на правном факултету, војној или полицијској академији. Одатле излазе будући правници и официри.

Зато изађите на референдум заказан за 16. јануар и заокружите НЕ (ако се не одложи због тога што Србима са КиМ неће бити дозвољено изјашњавање).

Ако правосуђе не вратимо у наше руке, онда ће свако морати да узме правду у своје руке – у држави настаје анархија. Једино као суверена и правна држава Србија може да успостави ред и закон и на КиМ.