Љиљана Смајловић: Oдговор Драгану Ђиласу (Новинари ћуте због страха)

Зини да ти кажем, одговорио је градоначелник Београда новинару „Политике” који га је питао за колико је новца продао акције у својој фирми. У писму „Политици” („Извињавам се, али…“, 27. септембар), Драган Ђилас објашњава да је ову вулгарну фразу употребио јер је мислио да разговара са пријатељем. Новинар му на маргини конференције за новинаре постави новинарско питање, али он сматра да приватно „ћаска“ са „Политикиним” извештачем, јер њих двојица немају „класичан однос новинара и градоначелника“.

А зашто је пријатељу одбрусио да „напише још један коментар о ’Бусплусу’“? И то је само знак блискости, „искрен“ став о месец дана старом коментару Дејана Спаловића о неуспеху „Бусплуса” (и о летку штампаном у стотине хиљада примерака како би Београђани поверовали у лажиране резултате тог система).

На крају је, уз сва Ђиласова извињења, у писму некако испало да је новинар тај који се непрофесионално понео и да је сам крив што га је Ђилас понизио пред сведоцима.

А шта ћемо са одговором на новинарско питање? Јавност и даље не зна пошто је одлазећи градоначелник продао свој удео у фирми јер Ђилас избегава да то каже, иако нема сумње да је продаја имовине водећег политичара, веома богатог пословног човека, градоначелника главног града и председника највеће опозиционе странке, од интереса за јавност. Србија је за трансакцију сазнала од Драгана Ђиласа јер је на тај начин хтео да заради политички капитал. Агенција за привредне регистре о томе нема сазнања, ми знамо да је Ђилас продао фирму јер је он изволео да сазнамо. Али је први новинар који се дрзнуо да га упита за вредност трансакције „зарадио” увреду.

На сајту „Политике” јављају се и читаоци који мисле да је продаја приватне фирме увек само приватна ствар, али Драган Ђилас свакако зна да у развијеним демократијама таква информација није тајна. Било би, примера ради, незамисливо да Њујорчани не сазнају за колико је новца градоначелник Мајкл Блумберг продао своју приватну фирму. Заправо би у већини демократских држава већ и власништво градоначелника над фирмама које послују са државним органима и јавним сервисом било сматрано, цитираћу Ђиласа, „класичним“ сукобом интереса.

Све је то елементарно и добро познато, само што господин Ђилас није навикао да се о томе говори и пише у медијима које је његова странка до јуче контролисала. У такве медије спада и „Политика”. А контролисала их је тако што је из њих уклањала оне који су јавно постављали питања на које челници Демократске странке нису желели да одговарају. То је искуство „Политике” из 2008. године.

И тако долазимо до Ђиласове оптужбе да сам „урушила“ углед „Политике”. Непријатна питања непријатних сведока после неприличних дела: за господина Ђиласа то мора да је врло непријатан биланс и не чуди ме да се определио за „стратегију превентивног удара“, када противника одмах тучеш најјачим оружјем, не марећи за колатералне жртве и без икаквих доказа. Но дугујем Драгану Ђиласу захвалност што је отворио врата да се тој теми овде вратим.

Подсећам читаоца да је „Политика” 25. марта 2008. објавила информацију из Првог општинског суда у Београду поводом контроверзних информација о заоставштини бившег градоначелника Београда Ненада Богдановића које су доспеле у јавност посредством таблоида. Прва је „Политика” имала тачну информацију да јавност неће добити поуздане податке о Богдановићевој заоставштини, будући да Први општински суд неће утврђивати новчане износе са банковних рачуна и из сефова покојног градоначелника. Наиме, наследници, супруга и деца из првог брака, договорили су се да заоставштину поделе споразумно, чиме је уплив суда избегнут.

Што се тиче извињавања породици покојног Богдановића, на које ме Ђилас позива, можда би могао и сам да се лати извињавања у име Демократске странке. Читалац можда не зна какве је гласине ДС ширио о Ненаду Богдановићу, али „Викиликс” је још пре три године обелоданио депешу америчког амбасадора Мајкла Полта из марта 2006. године у којој он резимира разговоре с људима из ДС (06BELGRADE406). Ту пише: „Тадић подржава Богдановића, који има контролу над београдским буџетом, тешким 700 милиона евра, што га чини кључном кариком у финансирању Демократске странке. А Богдановићев рејтинг у странци је у последње време у опадању због упорних гласина о корупцији.“

Корупција у Демократској странци и у Скупштини Београда? Коришћење градског буџета за попуњавање страначке касе? Цинкарење америчкој амбасади? Сазнања у „Куриру”? Звучи познато, зар не? Корупција, афере, заташкавање, застрашивање, читаво то врзино коло које је Србију довело ту где јесте, а председник Демократске странке би да свали кривицу на главног уредника „Политике”. И то само зато што није пристао да се претвара да „Политика” не зна о чему бруји цео град.

Неће моћи. Заварава се господин Ђилас ако мисли да је самоцензура у српском новинарству завладала јер су му новинари били „пријатељи“. Нису они ћутали из пријатељства већ због страха.

И ето нас опет на почетку, код пара. Не знам одакле Драгану Ђиласу идеја да је објављивање тачне информације „срамота у рангу објављивања легендарног текста ’Војко и Савле’“ и да говори о „истини” кад прича о туђој имовини. Претпостављам да су то за њега само реторички трикови и стилске фигуре, а да из прве руке може да говори само о продаји сопствене имовине.

Али о томе, ето, неће ни да зине.

www.politika.rs/Novinari-ne-cute-iz-prijateljstva-vec-zbog-straha

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Светислав Басара: Лажни протест

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Јелена Бркић: ЕУ мехур

Србија на путу да добије опозицију

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

ТРЕЋА СРБИЈА  (Н.В.)

Јелена Бркић: ЕУ мехур

Охрабрена чињеницом да одавно није чула ниједно српско НЕ, ЕУ врши све већи притисак на Србију. Чак потпуно отворено, другоразредне ЕУ дипломате крше постојеће норме дипломатске праксе грубо се мешајући у унутрашња политичка питања државе – од потенцирања аутономије Војводине до афирмације геј лобија.

Скоро ме је једна пријатељица из наше дијаспоре упитала: „Где је српска црвена линија? Отели су нам Косово, разорили економију, војску и правни систем. Најављују аутономију Војводину. Је ли Војводина та црвена линија?“ Нисам знала да одговорим. Учинило ми се да нема краја српској аутодеструктивности.

Међутим, последњи догађај, односно забрана свих скупова, па и и геј параде, отвара потпуно нове погледе на дешавања на српској политичкој сцени. Нешто се кува, ври. За сада, далеко од очију јавности.

Косово и геј парада

Након прошлогодишњих избора, на којима је СНС грубо обманула своје бираче, преузела и унапредила политику ДС-а, започели су Бриселски преговори.

Сасвим је сигурно да су томе претходиле како политичке, тако и безбедоносне процене да већег отпора народа неће бити. Појединачни протести ДСС-а, Двери, СРС-а, па чак и неки покушаји да се направи патриотски блок подржан Српским Образом, покретима СНП НАШИ и Заветници, удружењем НИКАД ГРАНИЦА и другим појединцима, није успео да пробуди успавани српски народ. Народ, уморан од слома 90-тих, бомбардовања, немаштине…уморан од живота. Дакле, процене су се показале као тачне.

Последице предаје Косова у Тачијеве руке, већ данас осећамо на својој кожи. Прво, када навише државно руководство не поштује сопствени Устав и законе, урушава се комплетни правни систем државе. Иако је постојећи правни систем већ био препун проблема, овим чином потпуно је деградиран. Тако смо дошли до ситуације да безбедност грађана зависи искључиво од домаћег васпитања и сопственог моралног кодекса, јер државне реакције на кршење закона, нема. Отуда се не поштују ни саобраћајни прописи, па је све више саобраћајних несрећа. Отуда насиље на сваком кораку, а што је посебно забрињавајуће у школама. Отуда све учесталије пљачке, обијања, крађе. У својој држави, више нисмо сигурни. Као појединци, као породица, као заједница. Друго, када држава покаже да је неспособна да се избори за права макар и једног јединог појединца, сви остали осетиће се угрожено. Ако се судбина 150 хиљада људи предаје на милост и немилост терористима који су им до јуче вадили органе, шта ја онда могу да очекујем? Да је моје дете Вучићу, Дачићу и Николићу, важније од детета неког Србина са Косова и Метохије? Не, није. Потпуно исто смо небитни. И свима нам је угрожена безбедност, не осећамо заштиту сопствене државе и зато осећамо страх.

Управо тај страх који се осећа на сваком кораку, успешно користи ЕУ да изврши притисак на власт у Србији, а преносно власт га користи да изврши притисак на народ. Тако су европске интеграције једина алтернатива, тако ћемо умрети од глади без ЕУ, тако морамо да им продајемо земљиште и предузећа, тако морамо да узимамо њихове кредите… тако морамо да променимо свест и прихватимо њихове норме за људска права која подразумевају геј параду.

Међутим, сасвим неочекивано, уместо да смо сломљени и покорени, безбедоносне процене показале су да све најављене скупове, укључујући геј параду, треба отказати?!? Али, не буни ли се то онај исти народ који се није опирао предаји Косова И метохије? Хулигани? Хм… Огромна већина народа је против плаћеног геј пројекта, је ли паметно називати их хулиганима? Неће ли то произвести контра ефекат? Или другачије: хоће ли брутално наметање да се прихвати блудничење постати српска црвена линија? Помажу ли то нама педери, потпуно несвесно, у ослобађању Србије?

ЕУ притисак

Годинама је ЕУ, као бирократска испостава САД, пажљиво планирала сваки потез и окупацију Србије спроводила корак по корак. Да се Власи (Срби) не досете. Зато је окупација и била успешна. Сада, међутим, назире се убрзање. Дрско и бахато, одједном је на реду све – и Косово и Војводина и Рашка, па и геј парада. Куда се то жури ЕУ, односно САД? Клизи ли Србија кроз прсте окупатору, па се жури да се уништи све што се уништити да?

Сви политички притисци ЕУ (а уствари САД) имају само један једини циљ – уситњавање Србије до нивоа који не представља никакву претњу у региону. У ту сврху је било бомбардовање, одвајање Црне Горе, отимање Косова, у ту сврху су напади на Републику Српску, у ту сврху је потенцирање аутономије Војводине, у ту сврху је геј парада као политички пројекат упакован у форму борбе за људска права.

Многи ће се сада запитати и рећи: „Али зашто, па Србија већ сада нема никакав утицај, ни у свом дворишту, а камоли у региону?“ И то је тачно. Али, очигледно да ЕУ (САД) мисле другачије – да они знају да опасност да се Срби успротиве постоји, чак и јача. Зато и јачи притисак. Каква је то опасност по Запад у Србији?

Да ли је после година и деценија труда и много уложеног новца, ЕУ мехур пред пуцање у Србији?

Јесу ли се Срби уморили од ЕУ шарене лаже која ће им једног лепог дана, за ко зна колико година, пружити лагодан живот без по муке? Понестаје ли адута за убеђивање да је ЕУ рај на земљи, док народ види једино каиш који му све више стеже грло, не само стомак? Кад понестаје адута, остаје сила…

Олош елита

Србија је земља окружена НАТО чланицама. На Косову је једна од највећих америчких база у Европи. Иако се и даље на папиру држимо неутралности, потпуно је јасно да нам је војска под апсолутном контролом НАТО пакта, а власт под исто таквом апсолутном контролом првенствено америчке администације сакривене иза ЕУ бирократа, подржана углавном плаћеном олош-елитом (хвала господину Жељку Цвијановићу да перфектној дефиницији коју треба максимално експлоатисати у јавности), у коју спада већина НВО, медија и експонираних интелектуалаца у јавности.

Управо та олош-елита држи одговоре на многа питања. Наиме, већина људи верује у оно што у медијима чује и прочита. Како приступ медијима имају само припадници олош елите, тако они и формирају не само јавно мњење, већ креирају и политику, односно врше притисак на политичаре на власти. Пошто не постоји никаква могућност да се они повуку и сами престану са евроунијаћењем, као једина могућност остаје борба против њих и формирање једне сасвим нове елите, којој ће основни циљ бити спас Србије од даљег растакања.

Дакле, са једне стране имамо народ који у већини подржава оно што му елита сервира. Са друге стране имамо политичаре који онда прате вољу народа. И тако се намеће закључак да је кључ спаса замена олош елите просрпском, националном елитом.

Буди се исток

Сви услови које Запад намеће могу се свести на један једини: промена свести у Срба. Шта то тачно значи? И после деценија прозападног утицаја у Србији, наметања њихове културе (преко филмова, ријалити представа и сл.) и вредности (сексуалне слободе, геј парада), утицања на разбијање СПЦ и одвајање Срба од православне вере од Титове Југославије до данас (а вера је била темељ очувања Срба кроз векове), ипак постоји један број људи који се том наметању опире. Оно што је значајно је да су то углавном млади људи. Обзиром да су много више везани за рачунар и интернет, него за класична средства информисања, имају могућност и да прочитају нешто другачије од онога што се са ТВ-а и новина нуди као информација. Тако је, у почетку стидљиво, а сада све више и јаче, интернет постао место где се окупљају национално оријентисани појединци. Ту се остављају коментари, размењују мишљења, износе нове идеје, па и избацује незадовољство. У самом почетку, иако се пратио, интернет активизам није представљао велику претњу. Сада је, међутим, другачије. Иако још увек недовољне снаге, пасивно орјентисан на борбу преко рачунара, интернет свет је извојевао прву победу – забрану геј параде. И то зато што је по први пут запретио да више неће бити пасиван и да ће активно подржати оне организације које су се супротставиле блудничењу на улицама Београда. И тиме показао да на њих треба озбиљно мотрити у будућности.

И ту долазимо до главног узрока западне журбе у којој се можда омакне и понека грешка. Велика већина људи која прати патриотске сајтове има огромну жељу да Србија направи заокрет и окрене се Русији. Да коначно ЕУ добије своју алтернативу. Да та алтернатива изнедри просрпску елиту која ће победити олош-елиту. Да се Србија окане неутралности која још само на папиру постоји и затражи помоћ пријатељске државе у одбрани свог суверенитета, али и своје свести, културе, традиције, вере. Да Србија, уз помоћ Русије, обнови своју посрнулу економију и понуди будућност новим генерацијама, које у економски пропалој ЕУ нема.

Светска превирања у потпуности иду на руку оваквим захтевима појединаца. Наиме, западна цивилизација агресивна у свом приступу, намеће и захтева промену свести свакој појединачној држави која претендује да се нађе у њиховом „одабраном“ друштву. Међутим, обзиром на економску кризу, све је мање аргумената у западним рукама, па све више избија на површину и криза идентитета.

Наcупрот томе, источна цивилизација се труди да помири све различитости и гради један нови свет уважавања и толеранције свих култура. Последњи састанак шефова држава Шангајске Организације за Сарадњу, отворио је врата за даље ширење – Иран је на путу да постане стални члан. На тај начин ће се ова организација продубити и цивилизацијски покрити све културе света, од хришћанског православља, преко суни муслимана централноазијских земаља, до велике персијске културе шиитског ислама, будистичке Русије и Кине, све до конфучијанске Кине.

За сада, има само најава од стране неких организација (Двери и Евроазијска Србија) да се почело мислити у правцу заокрета ка Истоку. Идеја јесте у повоју, али зато њено стасавање жељно ишчекује добар део јавности. Али, родила се и Запад зна да ћемо је љуљати, чувати и пазити. И зато је распалио из свих „оружја“.

Још нас пуно борбе чека, ЕУ јесте мехур, али је још далеко од пуцања у Србији. На нама је да му помогнемо да сазри.

http://snagaduha.wordpress.com/

ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Србија на путу да добије опозицију

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Светислав Басара: Лажни протест

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

UDBA – ознака (не)квалитета (Н.В.)

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

Двери су први политички породични покрет у свету 

ТРЕЋА СРБИЈА  (Н.В.)

 

 

Светислав Басара: Лажни протест

Где се, цењени публикуме, брани Косово? Како где? Па у Сава центру, где другде, има ли бољег места? А како се брани? Ех, како? Као и до сада – лупетањем. Технички (дакле оправдано) спречен да – уз државну логистику – направи масовни улични пичвајз, а ионако склон полумрачним и затвореним просторима, лидер ДСС-а је у Сава центру уприличио протест против „лажних избора у нашој јужној покрајини“. По мени, то је логичан исход ствари.

Одбрана Косова је почетком давних осамдесетих тако и почела – али на другом месту, на Трибини Удружења књижевника Србије, а после трибине, на крканлуцима у Клубу књижевника. Као што видимо, Косово се увек бранило подалеко од Косова које су косовобранитељи – и онда, као и сада – заобилазили у широком луку. Донекле их разумем. Косово никада – ни вактиле, а ни сада – није било пријатно место за дужи боравак. Не само због међунационалних напетости него првенствено због непојамног сиромаштва и свеопште опустошености.

То сиромаштво и та опустошеност били су главни разлози због којег су косовски Срби, бар они који су били у прилици, масовно напуштали нашу јужну покрајину и свијали гнезда у Србији без покрајина. Косовски пак Албанци нису следили њихов пример. Упркос пламтећој љубави према земљи-матици, нису се масовно селили у Албанију. Напротив! Чинили су све што је било у њиховој моћи да из Албаније увезу што више сународника. И тако су, миц по миц, у једном моменту постали већина од близу деведесет посто. Добро, тачно је да Хоџина Албанија исто тако није била пријатно место за живот, али Хоџа је – упркос социјализму и марксизму-лењинизму – водио много пробитачнију косовску политику него што су то чиниле београдске, такође социјалистичке и марксистичко-лењинистичке власти. Па добро, зашто је албански марксизам-лењинизам био успешнији од српског? Ех, зашто? Дуга је то прича! Можда зато што није био самоуправни.

Шта је рецимо радио лидер протеста против лажних избора у време када је требало бранити Косово и када се можда још могло одбранити? Ех, шта? Седео је, ка и вазда, у Београду и писао студију „Самоуправљање у установама културе“. Шта је, коначно, радила већина протестаната из Сава центра. Појма немам. Претпостављам да су гледали своја посла и да су Косово заобилазили у широком луку. Тако се то у Србији традиционално ради. Проблеми традиционално почињу да се решавају када постану апсолутно нерешиви. А онда се – у тренутку када је ђаво већ однео ствар – мудо јуришања на ветрењаче из удобности Сава центра прода слуђеној јавности као бубрег патриотизма и борбе против „лажних избора“.

И ево нас сада на терену такозване дубинске психологије, илити српски речено – заумности. Зашто би, почем, косовски избори били лажни? Они, факат, за тачке гледишта званичног Београда, јесу нелегални и нелегитимни, али лажни нипошто неће бити, јер ће имати ефекта у стварности. Што се за протест у Сава центру уопште не може рећи.

www.danas.rs/kolumnisti/lazni_protest

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Србија на путу да добије опозицију

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација 

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО (Н.В.)

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ (Н.В.)    

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК  (Н.В.)  

Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића (Н.В.)  

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију? (Н.В.)

Слободна Србија (Н.В.)

Прва и Друга Србија (Н.В.)

 

Остоја Симетић: Логика Владислава Ђорђевића

У последње време, изузетну пажњу читалаца на нашем сајту, привлаче чланци Владислава Ђорђевића. Поред осталог, Ђорђевић се бави маскулизмом и жестоко критикује феминизам. Он је, у свом раду, прилично истрајан, крајње јасан и доследан. Своје ставове износи и брани без икаквог зазора или обзира према наметнутим аксиомима глобализованог друштва. Чињеница да су неки од његових погледа веома радикални, спречава највећи број читалаца да продре у ауторову логику, па следствено томе, критикују умишљену тези или писца ad personem.

Намера овог прилога је да укаже на врло једноставну носећу тезу Владислава Ђорђевића и логику изношења аргумената којом се служи, како би се омогућило и подржаваоцима и критичарима да читају управо, и само оно, што је аутор записао, без учитавања сопствених предрасуда у његово штиво.

По мом разумевању, кључни Владисављев став јесте неопходност изградње  и очувања здраве породице, као најважнији интерес сваког појединца и народа, тј. друштва (државе) у целини. Сви његови маскулистички радови иду за тим, да одгворе на питање, како то постићи. Ђорђевић уочава поремећаје у савременом друштву и жели њихово отклањање.

Он види феминизам и друштвене процесе настале под његовим притиском, као чиниоце урушавања породице и брака. Ђорђевић је дубоко укорењен у православљу, те за њега нема двојбе да су породица и потомство, заједница, највећи и лични интерес сваког мушкарца и жене. Сви чланци су само упутнице како брак и породицу сачувати, како доћи до здравог потомства и како живети у заједници. Уколико неко сматра да брак и породица нису потребни, он се јасно, не може сложити с Ђорђевићем, али ни тада, не може оспорити постојање доследности у разлагању теме.

Најједноставније, Ђорђевић каже: Треба нам породица. Треба нам брак. Брак чине (још увек) муж и жена. Шта су препреке за ступање у брак и стварање потомства?

1. Материјални статус

Око овога се слажу готово сви у Србији. Млади не раде, немају решено стамбено питање и тешко им је да подижу породицу. Ђорђевић сматра да је кључни проблем у овом питању, материјални статус мушкарца. Он не каже да жене не смеју или не би требало да раде и остварају приходе, већ само да је много лакше незапосленој жени да се уда, неголи незапосленом мушкарцу да се ожени. Даље, ако држава препознаје свој интерес у порасту наталитета, она треба да поспешује запошљавање мушкараца, који ће онда, способни да издржавају породицу, пронаћи супруге и оставити потомство у брачној заједници. Уколико и те супруге раде и зарађују, то је бонус, али није императив.

 2. Каријеризам, школовање девојака, самоугађање и сл.

Ђорђевић тврди да су породица и потомство најважнији интерес сваког људског бића, мушког и женског, па разумљиво, важнији од успеха на послу, аутомобила, излазака, путовања, пирсинга и осталих споредних ствари. Он не каже да жене не смеју да буду успешне, да се школују или да негују свој изглед, он само тврди да су од побројаних ствари, важнији брак и породица. Дакле, уколико није могуће остварити и једно и друго, Ђорђевић пледира да се одабере рађање у односу на унапређење у предузећу. Исто важи и за мушкарце, и они треба да преферирају породицу у односу на пословни успех, хедонизам, стицање материјалних добара и сл.

Ако Ђорђевић каже да држава промоцијом школовања девојака отежава и тим девојакма ступање у брак, он то доказује тврдњом да оне онда одлазе у градове, тамо вијају каријеру и дочекају године у којима је теже рађати. Сасвим објективно, ако девојка студира до 24 године, онда тражи посао и обавља приправнички стаж до 25, 26. године, затим настоји да се устали и напредује у предузећу, лако се обрете у четвртој деценији као бездетна, а често и неудата. Онај ко мисли да је место регионалног директора за теренску продају важније од новорођенчета, не може прихватити Ђорђевићев систем вредости, али математику на осову које их он образлаже, не би смео оспоравати нико ко држи до интелектуалног поштења. Напомињем да Ђорђевић нигде не каже да треба спречавати жене да се школују, раде и напредују у каријери, али тврди да то не сме бити држава агенда, јер не доприноси, напротив, одмаже стварању породица и рађању деце.

Владислав углавном пише стилом, који бих назвао проповедничким, што уме да иритира читаоца и тако га скрене с правог значења ауторових речи. Он, иако хуманистичког образовања, инжeњерски приступа проблему. Зато његови савети звуче грубо, као операција без анестетика, јер о најинтимнијим питањима личности, говоре са философске дистанце, без компромиса с нашим жељама и представама о сопственој посебности или значају. Када у таквом тону каже да плата за породиље на једногодишњем одсуству са рада, није начин да се поспеши рађање, јер жена не ствара дете са државом или предузећем, већ са мужем својим, па би за то дете и њу, средства требало да обезбеди тај супруг, а не влада или послодавац, свима који смо родитељи, дигне се коса на глави и помислимо: “Шта то трабуња овај жеомрзац?” Ипак, потрудимо ли се да разумемо његове мотиве и идеје, закључићемо да он не мрзи жене, већ само хладнокрвно расуђује о томе, шта јесте узрок ниског наталитета. Тврди да је то економски обесправљен мушкарац, који као такав, није занимљив женама склоним удаји, а да би економски ситуиран мушкарац, жени могао да пружи мого више него држава кроз породиљско боловање, дакле, сем материјалих средстава и љубав. Није се нужно сложити с пишчевим ставом, али је немогуће рећи да је његова логика погрешна, ако се узме за исправну носећа теза о потомству и породици као најважијем итересу сваког појединца.

3. Позитивна дикриминација, женске квоте за равноправност

Ако Владислав каже да је неправедно уводити квоте по којима жена мора бити 30% у скупштини или влади, то не зачи да он мрзи жене, нити им брани да се политиком баве, али јасно тврди да је интерес целог друштва постављање на кључна места националне политике најбољих кадрова без обзира на пол. Ако су то све жене, не мари, важно је колико су карактерне, стручне и марљиве особе на највишим положајима, а не ког су пола.

Уопште, Владислав, за разлику од радикалних феминисткиња, свет не посматра као поприште рата између мушкараца и жена, већ као позорницу заједничке симфоније у којој свако има своју улогу, где се једни с другима не такмиче, већ су део истог организма, исте заједнице, породице, повезани љубављу и поштовањем. Зато он, упркос некада незграпном, недовољно емпатичном, изражавању, иде увек у правцу стварања најповољнијих услова за формирање породице и остављање потомства.

За неке је лична жртва у смислу одустајања од гоњења каријере, путовања по свету или ноћних излазака, сувише велика у односу на задовољство живота у породици, па не прихватају Ђорђевићева промишљања, али то не одузима од логичности Владисављевих чланака за оне којима породица јесте на првом месту. Врло је важо, поново рећи, да Ђорђевић не каже како је лоше имати и брак и каријеру, одгајати децу и путовати или повремено себи приуштити неки козметички третман, он само критикује претпостављање хедонистичких порива, стварању породице. Он не каже (нити мисли) да мушкарац треба да лоче по кафанама и туче жену, а да она то кротко подноси. Њему је јасно да без потомства нема људске врсте, а да без функционалне, нормалне породице, нема здраве људске врсте. Зато он позива на уланчавање свих друштвених сага у заједничко прегнуће за пораст броја новостворених живота у Србији.

Тврдњом да радикалне феминисткиње кривотворе податке о дискриминацији жена, он не позива на малтретирање нежијег пола, ставом да изглед није пресудан квалитет при избору супруге, он не прижељкује земљу запуштених, длакавих жена, као што ни мишљењем о неправедности квота за жене не захтева маргинализацију овог пола. Он само инсистира да се уважавају биолошке, природне разлике, несразмере у личним интересовањима карактеристичне за полове, те да се држава не поставља арбитрарно у корист једног пола, као да је живот утакмица у којој неко мора победити, а други (пол) изгубити.

Истина је да се радикалне фемиисткиње не отимају за квоте у рудницима, првим борбеним линијама или у каменоломима, али изузетно гласно захтевају квоте у управљачким структурама државих органа и моћих привредних субјеката. Оне стално нагоне жене на такмичење с мушкарцима, кад нам никакво такмичење није потребно. Жене и мушкарци су природно упућени на заједницу, а без њиховог сједињавања нема опстанка човечанства.

Читав Ђорђевићев опус усмерен је  на ову просту чињеницу. Он показује да прихватање своје примарне улоге, рађања није понижење или пораз за жену, већ благослов, те да сва и њена и мушкарчева телесна и духовна снага треба да буду на располагању том циљу. Не мржња, већ љубав и поштовање, јесу опредељење Владислава Ђорђевића у области мушко-женских односа.

http://www.srpskikulturniklub.com/logika-vladislava-djordjevica

Српски културни клуб

 Владислав Ђорђевић

„РОДНОФЕМИНИСТИЧКИ” УСТАВ

КРИТИКA ФЕМИНИСТИЧКЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ПОЛИТИКЕ

МОЈ ДЕДА И ФЕМИНИЗАМ

МОЈА БАБА И ФЕМИНИЗАМ

ДА ЛИ ЈE СРБИЈА „ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН МУШКОГ ШОВИНИЗМА”?

KO KOГA „СЕКСУАЛНО УЗНЕМИРАВА”?

ПOРНОКРАТИЈА

ВЕК ФЕМИНИЗМА У СРБИЈИ

„МУШКОМРЗАЧКА” ЛИТЕРАТУРА

ИЗУМИРАЊЕ МАТЕРИНСТВА

ДИСКРИМИНАТОРНА ПРИРОДА ЛИБЕРАЛНЕ БРАЧНЕ ПОЛИТИКЕ

KO JE „РОДНО НЕРАВНОПРАВАН”?

НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

„ЗЛОУПОТРЕБА ЖЕНЕ У РЕКЛАМИ”

ПОСЛЕДИЦЕ ШКОЛОВАЊА ДЕВОЈАКА НА БРАК И ПОРОДИЦУ

ЕРОГЕНОСТ И ОБЛАЧЕЊЕ

ГЛАВНИ ЦИЉ ФЕМИНИЗМА – ИЗУМИРАЊЕ СТАНОВНИШТВА

ДИСКРИМИНИШУ ТРУДНИЦЕ, ЗАР НЕ?

САВЕТИ ЗА ДЕВОЈКЕ: KAКО СЕ СРЕЋНО УДАТИ

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

 

Da li sme u Srbiji da se nešto kaže ili napiše protiv gej parade? Teško izvodljivo. Pre nekoliko godina je i bilo napisa i izjava na tu temu. Danas je toga mnogo manje i skoro da se svelo na dopušten i doziran protest u vidu izjave Dragana Markovića Palme, koji je sa umekšanom retorikom u odnosu na prethodne godine ipak uspeo da ostane dosledan „protivnik održavanja Parade ponosa – Parade srama“.

A gej parada nije beznačajno pitanje, jer je na njemu „pala“ DS pre nekoliko godina, kad je bilo nereda u Beogradu. Pokazalo se da su neki građani spremni da prihvate i tolerisanje secesije Kosova i loše ekonomsko stanje, ali da im je gej parada došla kao kap koja je prelila čašu.

Dačić je tada, kao uostalom i sada, uspeo da ispliva iz te krize vešto balansirajući između „evropskog zahteva“ i „otpora javnosti“. Danas to zvuči tako da on želi da pošalje poruku da on nerado toleriše gej paradu, te da eto on i neće biti jedan od učesnika. Svestan je da dobar deo javnosti sve to doživljava kao dodvoravanje EU, pa on i govori stoga da ne treba ići u tu krajnost potpunog poltronstva Briselu. Svoju kratku retoričku „bravuru“ završava pitanjem „treba li da postanem gej da bi to bilo proevropski?“ On je rekao i da „to“ nije normalno, te da to nije uzor kojim ćemo vaspitavati svoju decu. Time je dao oduška i onoj „tihoj većini“ u Srbiji kojoj je muka od naloga EU i to još takvih koji vređaju bilo dostojanstvo ili ugrožavaju tradicionalne vrednosti.

Tako je Dačić, iako zapravo u organizacionoj logistici gej parade napravio vešt otklon od nje, da ne izgubi deo podrške od onih koji su protiv održavanja ovakvog skupa (bez obzira na motiv). Tako je uspeo da minimizira štetu koju bi mogao imati, pa čak i da dobije neki poen u javnosti. Naime, drugi političari ne vole da se bave ovom temom koja je vruć krompir, a Dačić ga vešto prebacuje iz ruke u ruku (malo „za“ – malo „protiv“).

Kako Dačić pokriva centralni prostor na političkoj i ideološkoj sceni, on stoga i nastupa sa „malo vamo – malo tamo“ pristupom. Sa druge strane njegova stranka i koalicija mu omogućavaju da proširi opseg delovanja i uticaja. Tako će mu mladi japi Branko Ružić biti predstavnik „leve kosmopolitske Srbije“ sa učešćem na gej paradi, na kojoj on naravno neće biti. Time će dobiti poene u očima Brisela i Vašingtona. Sa druge strane tu je Dragan Marković Palma kao dežurni predstavnik „konzervativne i provincijske Srbije“, kojoj je muka i od zahteva EU i od gej parade koje se često završe nepotrebnim nasiljem. Tako je Dačić uspeo u nečemu, što gotovo nikom nije – da njegova politička opcija bude i za i protiv i da bude neutralna u odnosu na gej paradu. Pa ko misli pozitivno o gej paradi, eto im Ružića, ko bi na protest protiv takvog skupa, ima Palmu, a ko shvata da „je to zahtev EU“ i „uslov za datum“, ali mu je sve to mučno i možda odvratno, može da se identifikuje da Dačićem. Za svakog ponešto i „nikom ništa“.

Da bi se još bolje osvetlila pozicija Dačića kao naručen je došao protest Čede Jovanovića, koji je premijera optužio da je o homoseksualnosti govorio negativno, te da deli građane prema seksualnoj orijentaciji. Napad Čede na Dačića je formalno neosnovan jer ovaj nije ništa negativno rekao o homoseksualcima, ali je suštinski pogodio da je u pitanju Dačićevo dodvoravanje većinskoj Srbiji, kojoj to jeste nenormalno i perverzno. No opet Jovanović je ovde želeo da se prikaže kao branilac „ugroženih homoseksualaca“, što je tradicionalno deo njegovog imidža i nastojanja poput Karleuše da za sebe pridobije prilično moćan gej lobi (i domaći i strani). No time je samo učinio uslugu Dačiću, kome je pomogao da se pozicionira u široj javnosti kao onaj koji je „primoran“ da toleriše gej paradu zarad „puta u Evropu“ i da tako poentira u dobrom delu javnosti.

http://www.danas.rs/dijalog/gej_parada__daciceva_nada

***

BALKANIST:

PARADA PO DRUGI PUT

Beogradska parada ponosa je zakazana za narednu subotu. Čekajući ovaj događaj, analizirali smo “super hit” Srđana Dragojevića — “Paradu”, film koji odzvanja savremenom srpskom…  Ti dani su odavno prošli, ali Dragojević, njegova Socijalistička partija Srbije i njihovi koalicioni partneri, koji su danas na vlasti, i dalje insistiraju na određenom kontinuitetu sa prošlošću… Ali mora li Srbija zauvek da ostane okarakterisana likovima iz devedesetih — kako u filmu, tako i u politici? Dobili smo jedan vrlo proračunat materijal koji uveseljava raju. Ali i dalje opstaje osećaj nelagodnosti koji svedoči da tu nešto nije u redu. Kao što je Pelvin, savremeni ruski pisac, nedavno napisao: “Prvo pokušaš da razumeš šta će se narodu svideti, a onda im to predaš kao šarenu lažu”.

REVISITING THE PARADE

Belgrade’s Pride Parade is scheduled for this Saturday. In anticipation of the event, we reviewed Srdjan Dragojevic’s “smash hit”, The Parade, a Serbian film…

www.balkanist.net

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Ко је највећи српски издајник? (Н.В.)

За странце левичар, за Србе пред изборе десничар (Н.В.)

Данас устао на десну ногу? (Н.В.)

Како се стварају наследници (Н.В.)

Банана Из Америке

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Ištvan Kaić: Naša mala građanistička crkva

Radivoj Cvetićanin: Prijateljska ruka ili odgovor Vesni Pešić

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Миле Милошевић: Шта нам је радити

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

UDBA – ознака (не)квалитета (Н.В.)

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији? (Н.В.)

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

 

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

…ako nema  petlju  za tako  krucijalne  stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti  šef svih službi  i još davati sebi za pravo da  određuje prvog čoveka BIA?

Vučićev veš u cvatu

Događaji na političkoj i medijskoj sceni Srbije sve više su dokaz da Transformer, alijas Alek Vučić, uistinu – ne postoji. Tačnije, postoji kao veš u cvatu sa reklame za deterdžent. Opereš nečistu prošlost s veša, prostreš ga da se suši za budućnost, a u sadašnjosti, gaće, krpe, čarape rascvetaju se u magnolije, kao u bajci. I mi više od magnolija ne vidimo gaće.

Elem, borba protiv kriminala i korupcije sva, tobože, u Vučićevim rukama, ali niko ne zna, jer Vučić ništa ne zna da kaže o tome, šta vicepremijer zaista misli, da li sam misli, da li uopšte išta misli: Šta je sad sa Miškovićem? Zašto mu je Vučić najpre sudio po tabloidima, pa se potpuno ućutao? Dalje, kakav je Vučićev stav o medijskom događaju broj 1, a on to jeste ne samo sudeći po tabloidima (toj riznici Vučićevih i ne samo Vučićevih umotvorina), povratku Stanka Subotića u Srbiju, već i o optužbama koje je izneo sada i ranije o političarima kojima je, navodno, davao novac? Stanku Subotiću, i to, zapravo, celoj priči daje ozbiljan ton, odmah je odgovorio Boris Tadić, lično, i nešto neodređenije Dragan Đilas, ali, hitro saopštenje Vučića i SNS koji se oglašava na svaku reč koju ma ko izgovori iz tabora DS je – cvrc – izostalo? Šta to treba da govori nama građanima, koji, btw, pojma nemamo o čemu je reč u slučaju „Vlast-Subotić-pare“?

Da li se Transformer, kao majka svih tajnih službi, ne meša u ovaj sukob jer:

a) postaje, ad hok, poštovatelj pravne države, te nije na njemu da iznosi mišljenje o procesima u toku (zaista, u ovo je smešno poverovati posle svega u šta se mešao pre sudskih organa);

b) zna da je Subotić govorio istinu, ali nema petlju da to javno kaže;

c) zna da Tadić govori istinu, ili Đilas kad Subotića naziva kriminalcem, a opet nema petlju da išta kaže?

Postavlja se pitanje ako nema petlju za tako krucijalne stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti šef svih službi i još davati sebi za pravo da određuje prvog čoveka BIA?

Teško nama s Transformerovom pseudomoći i hinjenom hrabrošću, i sa njegovim dumanjem o izborima DB-glavešina. Neko ko se ne usudi da trči sto metara, bez nadzora odozgo i s leđa, ne treba da se prijavljuje za maraton. Ali, lako je Transformeru sve dok ga tetošu i uveravaju zafrkanti, da je baš on taj apostol Pavle, da nam se obraća poslanicama (ne poslanicima!).

Drugi dokaz da Vučić ne postoji jesu sastojci potrebni za njegovo spravljanje. Da biste dakle zamesili tu pseudoevropsku himeru kao „strah i trepet“ za jedne, i „kao čoveka od reči-hi-hi-hi, uprkos prošlosti do prošle godine“ za druge, potrebno vam je da Krkobabić utekne od voljenog mu Đilasa u Transformerov vrli svet, plus, da par stranih diplomata kaže: „Nije Vučić nužno najgori“. Što su Ameri već rekli. Uzmimo da i Rusi pokušaju da prevedu šta je naš gost iz USA, Kirbi, zapravo rekao o Transformeru. Ovako bi zvučalo na ruskom: Njet, njet, baćuška Transformer, nije loš momak. Setite se onoga, bio jedan kralj pa imao tri sina, a treći bio duračok Ivanuška. Ali na kraju bajke upravo se Ivanuška izdigao iz pepela (ne Feniks ptice, nego ruske kaljave peći) i doživeo transformaciju, a dvojica starijih i pametnijih ostali kratkih rukava. Tako i Vučić Aljek. Pardon, Transformer.

Treći dokaz da Transformer ne postoji je Koraksova karikatura. Koja? Svaka.

http://www.danas.rs/kolumnisti/vucicev_ves_u_cvatu

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Остоја Симетић: Ко може да сруши Алека и његов двор?

Бошко Обрадовић: Kако је Вучић постао лидер Друге Србије?

Vladan Jovanović: Pozdrav (Borjanki) sa peščanih plaža Sitonije

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

Trajan Zec*: Gospodar rekonstrukcije

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

Миле Милошевић: Шта нам је радити

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

Широооко (Н.В.)

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” (Н.В.)

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији? (Н.В.)

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

Литија посвећена 900-тој годишњици српске династије Немањића

Литија, посвећена 900-тој годишњици српске династије Немањића, почела је свој пут на дан рођења Пресвете Богородице. На Малу Госпојину, како се овај дан назива у народу, 21. септембра од Храма Светог Саве у Београду кренула је Литија и требало би да се заврши 14.октобра, на дан Покрова Пресвете Богородице у манастиру Пећка Патријаршија на Кососву и Метохији. Осим српских ходочасника, у литији учествују и 22 особе из Русије и других православних земаља. Међу њима су како црквена лица, тако и обичан народ. Из Београда није кренуло много људи, негде око 150 душа. Али, многи ће се придружити уз пут. Свуда смо добро дочекани, свуда се осећа подршка. Носимо прилично тешку икону свете Тројице, копију Андреја Рубљова а наша браћа нам помажу. Полицијци који обезбеђују читаву литију према нама су љубазни и имају много разумевања. Јасно је да се и њихова душа радује што су и само сведоци таквог православног јединства.

Подсетимо, Литија би требало да се заврши у манастиру Пећка патријаршија на Косову и Метохији. Када поворка дође до најпроблематичније тачке у региону, до административне линије КиМ и централне Србије, могућа су два сценарија. Ако Литија не буде добила дозволу кретања по територији КиМ, и пратњу КФОР-а, онда ће икона Свете Тројице бити предата настојницима манастира Пећка Патријаршија. Надамо се да ће Литија ипак стићи до Пећи.

Григориј Соколов / Глас Русије/ВасељенскаТВ

>

900 година од рођења Стефана Немање

Достиника – прва престоница Србије

 

Prof. Ševarlić: „Hiljade hektara nam je pod GMO“

IZVOR: TANJUG/B92

Beograd — U Srbiji se godinama na nekoliko hiljada hektara uzgaja genetski modifikovana (GMO) soja, upozorio je agroekonomista Miladin Ševarlić.

Miladin Ševarlić (Tanjug)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

GMO soja sadi se uprkos zakonu iz 2009. koji izricito zabranjuje sađenje takvih biljaka i promet proizvoda za stočnu i ljudsku ishranu sa sadržajem GMO, podseća Ševarlić.

Naša zemlja uopšte nema evidenciju o količini uvezene GMO soje iz SAD, Brazila, Argentine i drugih zemalja, a sve je više proizvoda koji nisu označeni da sadrže sirovine od GMO, poput artikala iz Crne Gore, BiH i Makedonije, upozorio je Ševarlić je u izjavi Tanjugu.

Na skupu „Zaustavimo GMO u Srbiji“, koji su istovremeno održani u Beogradu i Novom Sadu, Ševarlić je rekao da je njihov cilj bio da se građani Srbije podsete na probleme koji mogu nastati eventualnom izmenom Zakona o GMO koji je donet 2009. godine i koji u najvećoj mogućoj meri štiti Srbiju od mogućih problema, ukoliko bi se dozvolio uvoz, uzgoj, prerada i promet GMO.

„U Srbiji i danas imamo hiljade hektara zasejanih genetski modifikovanom sojom, koja se godinama uzgaja, a da nadležni državni organi uopšte ne reaguju i ne uništavaju tu soju, kao što je to uradila Mađarska prošle godine kada je uništila hiljade hektara GMO kukuruza, jednostavno spaljivanjem sa napalmom“, rekao je jedan od najeminentnijih agroekonomista u Srbiji.

Protest u Beogradu (Tanjug)

Ako bi se sabrala sva količina sirovina za stočnu hranu u Srbiji, koja sadrži GMO, dobila bi se mnogo veća sadržina od dozvoljenih 0,9 odsto u hrani za stoku, propisana zakonom, upozorio je Ševarlić. 

On je napomenuo i da Srbija nema kontrolu nad GMO sojom, o tome da li odlazi na farme za stočnu ishranu ili ulazi u distribuciju za pravljanje stočne hrane na tržištu, niti postoje javni podaci o količini uvezene GMO soje iz SAD, Brazila, Argentine i drugih zemalja.

Prema njegovim rečima, nema odgovarajuće carinske kontrole za uvoz semena za uzgoj GMO soje, jer ne stoji opravdanje da se ona uvozi u kesama u automobilima ili na biciklima koji prelaze granicu, zato što je potrebna mnogo veća količina za samo jedan hektar.

Takođe, nadležne inspekcijske kontrole su odgovorne zato što godinama ne uspevaju da pronađu hiljade hektara zasejanih GMO sojom i drugim rataskim kulturama, dok recimo policija može da pronađe i dva ara marihuane, u sred polja od nekoliko desetina hektara pod kukuruzoim, smatra on.

Protest u Novom Sadu (Tanjug)

 

 

 

 

 

 

 

Nadležni organi nemaju podatke o uvezenoj sojinoj sačmi, koja je genetski modifikovana, i preko stočne hrane ulazi u lanac ishrane ljudi, predočio je Ševarlić.

„Takođe je više nego sigurno da u Srbiju ulaze, a to će se u narednim godinama otkriti, određene količine proizvoda koje nisu označene da sadrže sirovine od GMO, čak i preko zemalja sa kojima Srbija ima potpisane sporazue o bescarinskom uvozu“, upozorio je Ševarlić.

U tu grupu proizvoda, kako je rekao, spada dampinški uvoz prerađevina od mesa iz zemalja koje uopšte nemaju prehrambenu proizvodnju da bi bile izvozno orjentisane, kao što su Crna Gora, BiH i Makedonija. 

Srbija ima carine na uvoz mesa, pogotovo kada se radi o mašinski otkoštenom mesu (MOM), koje se uvozi po dampinškim cenama, a uglavnom se dobija od stoke koja se hrani GMO sojom, objasnio je Ševarlić.

Србија на путу да добије опозицију

 

Глишић, Тврдишић, Обрадовић, Самарџић и Коштуница 

Бошко Обрадовић: Одговор Војиславу Коштуници

У ауторском тексту Војислава Коштунице „Србија између еврофанатизма и политичке неутралности” отворен је низ драгоцених питања од великог политичког значаја за прошлост, садашњост и будућност српског народа. Иако се у вези са централном мисли овог чланка, која се тиче погубности фанатичног пута Србије у ЕУ по сваку националну цену, лако можемо сложити са аутором – намеће се неколико тема око којих се не можемо сложити и које представљају неку врсту генерацијског размимоилажења. Сматрајући да нема разлога да о тим важним темама ћутимо, већ да је неопходно да изнесемо став једне нове политичке генерације у Србији, указаћемо на три политичка мита која се провлаче у овом чланку, а да су притом у великом несагласју са главном линијом евроскептицизма у њему изнетом.

1. Победа 5. октобра

Немогуће је направити јасан отклон од погубног пута у ЕУ у последњих 13 година без јасне свести о томе шта је почетак тога пута, односно без разумевања улоге 5. октобра у новијој политичкој историји Србије. Ако 5. октобар називамо победом – онда благосиљамо почетак еврофанатизма и дефинитивног разарања Србије.

(…) Нажалост, сличан догађај са катастрофалним последицама по државу поновио се са победом Томислава Николића, изнова уз подршку ДСС, у другом кругу председничких избора 2012. Под изговором рушења Милошевића на власт су дошли прозападни и неолиберални ДОС-исти, а под изговором рушења Тадића власт су уграбили још већи еврорадикали и фанатици на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Ове две „победе” скупо су коштале Србију и никако се у политичкој терминологији генерације којој припадам не могу и неће називати победама, напротив. Наше је дубоко уверење да је за исправно схватање актуелног политичког тренутка и даље родољубиво деловање потребно поставити здраве темеље оличене у раскринкавању ове две поразне историјске чињенице.

2. Нећемо у ЕУ од 2008. и због отимања КиМ

(…) Можда се у неком тренутку након 5. октобра национално опредељеним политичарима у тадашњој власти из одређених разлога учинило да је чланство у ЕУ најбоље решење за Србију, али је очекивање да ЕУ неће радити на отимању КиМ и привредном уништавању Србије равно веровању да ће ратни злочинац Хавијер Солана обезбедити поштен референдум у Црној Гори 2006. или да ће НАТО бити гарант безбедности Срба на КиМ 2013. Апсолутно смо уверени да нову српску политику за 21. век не можемо градити без јасног познавања пропасти Запада и отклањања свих демократских заблуда и илузија које нам се сервирају са те стране света. Истовремено, треба познавати све оно што је добро и квалитетно у свакој од појединачних држава Европе, са којима треба гајити билатералне односе и учити се одређеним вредностима које тамо итекако постоје, попут организације државе, радне дисциплине, владавине закона или подржавања здравих стилова живота. ЕУ не спада у те европске вредности и ми је одбацујемо као антиевропску тековину у целини.

3. Политичка неутралност

Идеја политичке неутралности у промењеним геополитичким околностима које коначно почињу да раде за српску националну ствар за нас је у најмању руку нејасна.

(…) Што се Покрета Двери тиче наша спољно-политичка платформа јасно налаже преусмеравање курса државног брода Србије од бриселског правца и погубног безалтернативног пута у ЕУ ка српским и евроазијским интеграцијама. Предмет нашег интересовања што пре треба да постане обједињавање српског духовног, културног, економског и политичког простора на Балкану (Српска Унија), као и недвосмислено окретање ка Русији и процесима придруживања царинским унијама на бившем совјетском простору, Евроазијској Унији и Организацији за договорну колективну безбедност (ОДКБ). Наша политичка генерација ту нема дилема: ми нисмо неутрални. Ми смо пре свега и изнад свега српски родољуби и гледамо на којој страни света можемо да пронађемо подршку за остварење српских националних и државних интереса оличених у српским интеграцијама. Друге интеграције за нас су прихватљиве само ако су у функцији српских интеграција. То Европска Унија свакако није, а стратешко партнерство са Руском федерацијом и евроазијске интеграције могу бити.

За политички дијалог на родољубивом полу српске политичке сцене

Критика ЕУ данас је опште место у читавој Европи. Овакви ауторски текстови, попут Клаусовог и Коштуничиног, и данас много значе јер долазе из пера великих европских политичких ауторитета, али би много више значили да су интелектуално, али и формално-политички и организационо дошли раније. Потребни су нам и данас, и да је у питању петиција којом се покреће истина о ЕУ у српском друштву ми бисмо је одмах потписали. Али, проблем је у нечему другом. Потпуно рашчишћавање са ЕУ није могуће ако се притом задржавају поменута три политичка мита из прошлости, садашњости и будућности српског народа. Наша је обавеза била да на то укажемо.

Лично сматрам да је зарад јаснијих и бољих односа на родољубивом полу српске политичке сцене ове теме потребно што пре отворити и да нам тај дијалог може бити само на општу корист. (…) Наша, нова и млада политичка генерација принуђена је да преузме на себе одговорност да се на томе почне радити. Нека овај текст буде мали прилог отпочињању тог преко потребног политичког процеса и великог националног посла.

http://www.dverisrpske.com/obradovic-bosko/odgovor-vojislavu-kostunici

+++

Цвијетин Миливојевић: Вучићев Коштуница

Одборници Српске напредне странке и Демократске странке Србије у Скупштини Београда предали су јуче иницијативу за разрешење градоначелника Драгана Ђиласа. Тиме је Војислав Коштуница, преосталим својим симпатизерима, поручио да су му, ако бира између напредњака, „барјактара и предводника западне политике у Србији“ по питању бриселских споразума и Демократске странке (цитирам баш Коштуницу од пре неки дан), као „изворне западне опције“ која је те споразуме „ипак спроводила с више оклевања“ – ближи они први. То јест они који нас према ЕУ (без Косова) воде брже, ефикасније и без оклевања.

(…) Зашто је Коштуница ускочио у ринг, у тренерци кључног Вучићевог секунданта, као да је овом мало носилаца пешкира у ликовима Дачића, Љајића, Палме и осталих?

(…) За кога неки грађанин, партијски несврстан, коме је, на пример, битка за опстанак Косова у Србији битнија од шарених лажа о „Светом Датуму“ за отпочињање некаквих преговора од којих ће нам, јелте, свима бити боље, сутра да гласа на евентуалним изборима, овде, у остатку остатака Србије? За Демократску странку Србије која, у јеку кампање за најважнију одлуку у животу ових генерација косметских Срба, у престоном граду игра нечију туђу, за будућност ове државе, апсолутно периферну утакмицу?! Па, још на страни оне политичке опције коју, сваки боговетни дан, успут буди речено, оптужује за „евроунијатизам“ и „антидржавну и противуставну политику што води ка нечему што би могао да буде потпуни државни и економски слом Србије“…

Као да се ДСС заморила од апеловања на Уставни суд Србије да „ради свој посао“. Можда и зато, ДСС се није довољно чула тамо где је патриотски свестан грађанин очекивао да чује аваза од ње. Да јасно осуди убиство литванског припадника Еуфора и бацање експлозивне направе у Бошњачкој махали – ма ко да је починио ова два гнусна дела. Да недвосмислено дисквалификује пресуде без суђења које су, овим поводом, већ објавили први председник и први потпредседник Владе и њихови Дрецуни и Вулини. Јер, све ово штетиће, пре свега, оним политичким снагама које се противе изласку косметских Срба на изборе у Републици Косово, те њиховој искреној надстраначкој идеји. Од ДСС-а се очекивао такав излив патриотизма, а не мелодрамско „патриЈотисање“ и јуначење по Новом Саду и Београду, над развалинама ДС-а. У коме Коштуница и Коштуничини – боже ми опрости – личе на Вучићеве „мале од кужине“.

http://www.danas.rs/kolumnisti/vucicev_kostunica

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Србија без опозиције (Н.В.)

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО (Н.В.)

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ (Н.В.)    

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК  (Н.В.)  

Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића (Н.В.)  

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију? (Н.В.)

Слободна Србија (Н.В.)

Прва и Друга Србија (Н.В.)

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Марио Калик: Накнадна памет Војислава Коштунице

Дејан ПЕРИШИЋ: Oдговорност је на Дверима и ДСС-у

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

Двери су први политички породични покрет у свету

Бошко код Бориса у Револуцији

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

ЗАДУЖБИНА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ (Н.В.)

ТРЕЋА СРБИЈА (Н.В.)

Достиника – прва престоница Србије

Зидине најстарије српске престонице, утврђеног града Достинике, још се беле на северној падини узвишења Клик, које се као дивовски прст испружило у Сјеничко поље, код села Врсенице. Врх брега на 1.330 метара надморске висине опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева – „архонта“, како су их звали ромејски цареви из Константинопоља, који су владали вековима пре Немањића.

Налазиште прве српске престонице Србије налази се на само десетак километара од Сјенице, а ни Сјеничани за њу не знају. О остатку Србије да се и не говори.

– Достиника се више не истражује, а оно мало што је откопано није заштићено. Уместо да у најстарији српски град теку реке туриста и ходочасника, њему прети потпуно уништење. Као да је неком у интересу да се о Достиници ништа не зна – каже археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас.

Она објашњава да је после неколико малих кампања ископавања, од којих је последња завршена пре више од деценије, митска Достиника препуштена зубу времена и дивљим копачима који је разарају. Иако је Музеј Рас власник половине земљишта на коме је локалитет, он не може да ради ништа, јер нема новца. Наша саговорница је први археолог који је још 1984. године уочио и истраживао град чије је име и положај забележио византијски цар Константин Порфирогенит у делу „О управљању империјом“.

– У покрштеној Србији су насељени градови: Достиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник – писао је Порфирогенит.

Прве трагови Достинике пронађени су осамдестих док је још увек државни пројекат истраживања старог Раса, колевке Србије.

– Као млад археолог добила сам задатак да испитам територију око Сјенице. На локалитету Велика градина, на високом и стрмом брегу, открила сам остатке зидина дебелих неколико метара. На први поглед се видело да је реч о нечем веома значајном – каже Драгица Премовић Алексић.

Она је обавестила о открићу тадашње научне ауторитете који су водили пројекат истраживања Раса. Самољубиве „величине“ готово да нису слушале младу научницу. Она је била упорна и у следеће две године сама је ископавала град. На светло дана изнела је римски материјал из касне антике, византијски и, потпуно неочекивано, налазе српске керамике, алата и оружја из деветог и десетог века.

– Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије. Кад сам предочила те налазе, 1987. сам добила средства за систематска ископавања, али мала. Велика истраживања и новац били су резервисани за „одабране“. Већ 1988. посумњала сам да сам открила престоницу српских кнежева Достинику, за коју је група значајних историчара одавно тврдила да се налази близу данашње Сјенице – причала нам је Драгица Премовић Алексић, док смо се возили путем од Новог Пазара ка Сјеници, долином Људске реке. Овом древном саобраћајницом између обронака Голије и Пештерске висоравни, већ хиљадама година циркулише роба између централног Балкана и јадранских лука.

– Ово је део пута Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз пространо Сјеничко поље. Ради одбране античке саобраћајнице Римљани су подигли почетком 4. века прво мало утврђење око кога се касније развила велика српска Достиника. Утврђење доминира над целим сјеничким пољем и има визуелну комуникацију са планинама које га окружују: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником и Гиљевом. Приступачно је само са јужне стране, на којој је седло преко ког се одвијала комуникација са извором питке воде и узвишењем Клик – објашњавала је Драгица Премовић Алексић. Она наводи да је утврђење на Великој Градини настало почетком 4. века, да је његово коришћење потврђено кроз 6. век и да је обновљено у 9. веку.

– О обнови утврђења у 9. веку говоре остаци објеката у којима се одвијао живот и бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети – ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд. Овом периоду, крају 9. или почетку 10. века припадају и остаци откривене цркве. Постојање сакралног објекта унутар утврђења само потврђује претпоставку да се ту налазе остаци најстаријег српског града и практично прве српске престонице, града Достинике – причала је Драгица Премовић Алексић док смо се успињали на Пештерску висораван, под нестварно плавим небом. Тај простор је од преисторије до данас место сусрета цивилизација, о чему говоре и резултати археолошких истраживања Велике градине.

– Археологија је потврдила историјске изворе који говоре о збивањима у Србији током 9. и 10. века, у време када Бугарска осваја велике делове Балкана. Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Њена граница је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије – објашњава научница.

У Србији су се, према белешкама ромејског цара, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено стреловит успон доживљава Бугарска, коју жели да се освети Србима за тешке поразе у претходним вековима. Кнезови „Срблије“, како је назива ромејски цар, не обраћају пажњу и ратују међусобно, иако се налазе у маказама између Бугарског и Источног римског царства.

– Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе – причала нам је Драгица Премовић Алексић.

У село Врсеницу, у чијем је атару Достиника, иде се преко моста над реком Вапом на месту са средњовековним именом Мач-брод, што значи отприлике „Прелаз мачева“. Стари пут даље води кроз српско село Градац. Асфалта има само до гробља, на обронку брега стрмих страна. Археолози су и ту нашли темеље средњовековне утврде.

– Градчани себе зову и Галичани, јер постоји предање да је овде било утврђење великог жупана Уроша Другог, на кога је војску лично водио византијски цар Манојло Комнин. Друго предање каже да је Градац био летњиковац Немањића и база за обуку њихове чувене коњице, јер је пространо Сјеничко поље богато добром травом и водом – испричао нам је Вук Пантовић, песник, гуслар, каменорезац и одгајивач пастрмки.

Док његова супруга гостима припрема и служи укусну домаћу храну за столовима изнад канала ледене речице Вапе, Вук им рецитује:

– Код планине кад дођеш Голије,

ђе се соко изнад тебе вије,

ђе царују вуци и орлови

ђе севају муње и громови,

ђе крстаре змајеви и виле

и аждаје где су некад биле

у чувеном Сребреном језеру

то је код нас на равном Пештеру.

Онда одлаже гусле и с узадахом објашњава да смо дошли у село са 40 домаћинстава, 120 бирача и 30 деце.

– Градац је ретко богато село у овом крају кад је реч о деци. Остала су окопнела. Куће напуштене, само викендом по- неко дође и то док је лепо време, јер нема асфалта. А некад је овде престоница Србије била – беседи Вук, који туристе води до остатка тврђаве.

(Вечерње новости)

>

900 година од рођења Стефана Немање

 

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Јелко Кацин је најавио: „Треба отворити питање уставног положај аутономије Војводине.“

Ето нових услова на европском путу Србије. Нових за народ, али не и за Вучићеву власт. Не сумњајте, читаоци драги, Алек је ово унапред знао. Он је примио детаљна наређења. Приљежно ради на њиховом испуњавању, али је незгодно да то и нама каже. Неко би се могао запитати је ли све то у интересу Србије, предати Косово, одлепити Војводину, откопчати Рашку, препустити Српску Муслиманима, весело марширати у дугиним бојама, обесправити раднике, распродати земљу… Зато нам Алекови медији информације о новим европским уценама испостављају на кашичицу.

Онда газда седне пред камеру, упре прстима једне о прсте друге руке, оцоњи уста и тегобним гласом каже да је то тешка одлука, али да морамо мислити на своју будућност и да нових услова нема. Раја уздахне дубоко, па каже, „’Ајде још ово, па да живимо боље.“

Затим, понегде, у нишама урбаног отпора, понајвише у родољубивој блогосфери, неко подсети да није крај условима, да ће их бити још, тежих, бесрамнијих, више понижавајућих… али га тишина на унапређеним медијима надгласа, па се не чује, а речи му падну у заборав.

Тада поново дође Јелко, пожели нам мирдиту и затражи још неку тапију. После њега, с различитих нивоа ЕУ администрације чујемо да нема званичних нових услова, да се о неким темама само размишљало, па се онда све на неколика дана или неколике недеље повуче с ТВ екрана, да би се у форми новог Јелковог, Ангелиног, Кетиног или већ нечијег захтева појавило у свој својој оштрини кад је Алек већ опоравио јавност од прошлог понижења причом о борби против корупције.

Е, сад ти види, читаоче, лаже ли Алек или Јелко. Сва је прилика, Словенац у овој ствари наступа искрено. Он у томе и нескривено ужива. Свети се. Понижава. Мучи. Наслађује се.

Кад је ово сасвим јасно, ти читаоче, мораш да донесеш одлуку. Реши, преломи, одлучи и како год да заломиш, биће у реду, само немој да се кријеш иза незнања и неразумевања. Ствар је чиста. Запад ће комадати Cрбију док год му се она (њена власт) подаје. Ти имаш избор. Хоћеш ли бити за Вучића, знајући да је он извођач радова на дробљењу Србије или ће бити против њега.

Ако ти и већина Срба пристајете на цепање земље, ко сам ја да вас кудим?! Молим лепо, и јача су царства пропадала. Ја само не дам ни теби, ни било коме да се прави да је патриота, а да подржава Вучића. Не допуштам никоме да се изговара несхватањем, компликованом ситуацијом, давањем времена новима и сл. Недоумица  нема. Немој да мислиш да се ја сувише љутим на тебе. Напротив, твоје је право да о свом животу одлучујеш, ништа мање него моје о мом. Имаш право и на свој став, на мишљење. Слободно је веровати да национални суверенитет и достојанство нису важнији од 50 евра. Човек има право да мисли како је у реду да педери усвајају децу. Сваком је на вољу да, рецимо, каже како на Косову никад није био и да му зато више значи мали, троугласти тост сендвич у Кнез Михаиловој од Девича или Призренске богословије. Ја ово никоме не спорим. Али не може се тако мислити, радити и гласати, а правити се да то не чиниш! Не дам да глумиш како још не знаш шта нам Алек ради. Зато ја у тебе упирем прстом. Тражим да станеш пред рају и јасно кажеш: „Ма, боли ме уво и за Косово и за Суботицу и за геј параду, ја хоћу да Србија иде ка Унији, па нек’ кошта, шта кошта!“ Истог тренутка ти и ја немамо више проблем. Оно истина, мислићу ја о теби да си шљам, ти о мени да сам будала, али нам се путеви неће пресецати.  Најважније, ти и твоји, нећете више тровати народ. Кад се покажете у правом светлу, биће свима јасно шта нудите. Распад земље. Па ко то хоће, нек изволи, а они што преостану, у фронт против квислинга, у дубок ров контра белих застава и у бункер насупрот напредњачким лицемерима и компрадорима, до истраге наше ја л’ њихове.

http://www.srpskikulturniklub.com/ostoja-novo-pismo

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији? (Н.В.)

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА (Н.В.)

Србија без опозиције (Н.В.)

Широооко (Н.В.)

Мали, кога шаљеш у Мали? (Н.В.)

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” (Н.В.)

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији) (Н.В.)

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК  (Н.В.)  

Зашто у Србији нема сећања на хероје Сутјеске? (Н.В.)

Остоја Симетић: Ко може да сруши Алека и његов двор?

Бошко Обрадовић: Kако је Вучић постао лидер Друге Србије?

Vladan Jovanović: Pozdrav (Borjanki) sa peščanih plaža Sitonije

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

Trajan Zec*: Gospodar rekonstrukcije

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

Миле Милошевић: Шта нам је радити

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Сви ће завршити у затвору (и то ако буду имали среће)

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

Бошко код Бориса у Револуцији

Србија и Сирија, Сибир и Сиријус*

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

ТРЕЋА СРБИЈА (Н.В.)

Двери су први политички породични покрет у свету

На конфеpeнцији за новинаре одржаној у Медија центру Покрета Двери, 20. септембра 2013, Бошко Обрадовић је упознао присутне новинаре са завршницом кампање „Продица на првом месту“ и указао на антисуставно увођење сексуалног образовања у просветни систем Србије.

А навијачи Партизана? Да ли гробари долазе на Параду?

21. септембар 2013.

Министар без портфеља задужен за евроинтеграције Бранко Ружић изјавио је у суботу да његова намера да учествује на „Паради поноса“, заједно са шефицом преговарачког тима са ЕУ Тањом Мишчевић, представља политичку порука да у Србији свако има право на различитост и да је потребно разбити предрасуде које постоје у друштву.

На седници Управног одбора Партизана потпредседник клуба Бранко Ружић је известио да, пошто је постао министар задужен за европску интеграцију Србије, не може више обављати функцију у Партизану и затражио је да се уместо њега изабере неко други.

25. август 2013.

РТС сазнаје да је функционеру СПС-а Бранку Ружићу понуђено да води ресор спорта, али је он то одбио јер не жели да напусти Партизан.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

(…) Najdublji ton pomenutim blanko odobravanjima i nadanjima, i ovog puta daju intelektualci. Lista hvalitelja dugo se čita i ostavlja žalostan utisak. Toliko je tu onih koji su odavno prešli u zrelo doba a Vučiću Aleksandru obraćaju se kao maloletnici staratelju, moleći ga da prema njihovim i potrebama države bude milostiv kad je već toliko pravedan. S te liste imena osoba koje danas stvaraju u žanru udvoričke proze i besedništva, ovde ćemo, sa samog bisernog vrha, izdvojiti tri.

„Vaš aktivizam i rad, Vaša misija, nešto su posebno na političkoj sceni Srbije: posve drugačije, vredno poštovanja. Hrabrost i odlučnost Vam se ne mogu poreći. Ne obećavate nego delate. Govorite o nasušnoj potrebi modernizacije Srbije za koju su važni svi časni, pošteni, vredni, odgovorni, čestiti, bez obzira kojoj stranci pripadali ili nijednoj ne pripadali. Govorite o onome što je ključno u svakom civilizovanom društvu: o poštovanju ljudskog dostojanstva, vrednosti svakog čoveka, o brizi koju svako poniženo i ljudsko biće zaslužuje… Govorite o preko potrebnoj odgovornosti na svakom poslu, na svakom mestu, u svakoj prilici. Govorite o kadrovima iz svoje stranke koji su po Vama uzorni, odgovorni, čestiti – ali govorite i o onima koji nisu ispunili očekivanja. A ispunjavanje očekivanja ponajmanji je problem u ovoj priči. Vi jeste novi politički duh koji, s pravom, želi da menja sve nabolje, prosperitetnije, modernije. To su uočili svi, pa i oni koji vas nisu voleli, i ne vole, i neće Vas voleti. Ipak, ne biste smeli da odvraćate pogled i od onog što vas sapliće na putu modernizacije Srbije, ponižava je, unazađuje, unesrećuje, vraća u stara ostrakistička, osvetnička, zla vremena. O ‚vašim‘ kadrovima je reč“, toržestveno i zaljubljeno, ovog leta, svoje doušničko „Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću“, započeo je Gojko Tešić.

Još od Staljina i Hitlera, voljenom se vođi, ovako udvorički, sve do ovog univerzitetskog profesora i jednog od najagilnijih istoričara srpske književnosti, niko drugi nije obratio. No, ovo nam pismo otkriva na koji se način, zapravo, stvara vođa tamo gde ga nije ni bilo – kako se, naime, ono označeno pretvara u označitelja. U tome je presudna odgovornost intelektualaca, a oni je uvek izbegnu, opravdavajući svoju delatnost kao žetvu u simboličkom polju. Problem je upravo u tome što se sfera simboličkog tali u političku realnost.

U otvorenom pismu se novi omiljeni vođa upozorava na jednog mangupa u sopstvenim redovima, a to je novi direktor Službenog glasnika, Radoš Ljušić, koji tada tek što je budućem piscu pisma uručio otkaz. No, taj isti Ljušić, preispoljna nacionalistička horizontala, na mestu direktora Službenog glasnika rasprostrla se po svim pravilima dobre ideološke sadnje, za koju odgovornost snosi i sam Gojko Tešić, nekoliko godina zaredom pišući i javno izgovarajući panegirike u slavu nacionalističke i šovenske dnevničke proze Dobrice Ćosića, čijim je izdanjima bio urednik. Ćosić je patrijarh onog nacionalizma u kojem je Ljušić samo đakon.

Izjavom da je „Vučić kao apostol Pavle“, Vuk Drašković izbija pod sam vrh našeg savremenog besedničkog i književnog udvorištva. Hoteći da kaže da Vučič ima pravo da se od svoje ratnohuškačke prošlosti, i neplaćene odgovornosti za nju, odvoji kao od bivšeg života, poput rimskog juriste i vojnika Savla, koji je prihvatio hrišćanstvo i postao Pavle, apostol, mučenik i svetac, Drašković zaboravlja krucijalni događaj – to da bi bez Pavla hrišćanstvo ostalo samo još jedna sekta u okviru judaizma. Nije, naime, dovoljno promeniti mnjenje ili veru, a da bi čovek bio upoređen s velikim apostolom. Za to i takvo poređenje, neophodno je utemeljiti novu veru i podnositi najteže žrtve. Najnoviji prilozi za biografiju A. Vučića ne ukazuju ni na kakav apostolat, već predstavljaju apostil. Eto kakvu pojmovnu zbrku prave intelektualci Draškovićeve provenijencije i znanja u svojim bombastičnim metaforama koje ne znače ništa, a to se ništa nadalje tali u političku zbilju kao ništeće nešto.

„Verujem da će se Parada ponosa pre održati ako odluku o tome bude donosio potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić nego ministar policije Ivica Dačić“, izjavio je direktor Kvirija centra Boban Stojanović, poslednji u ovoj elitnoj trijadi udvoričkih prozaika, koji joj pridodaje i šmek rijaliti šoua, okončavajući naš osvrt na najnovije poglavlje o glavobolnom nerazumevanju same demokratske igre, demokratskih procedura i demokratskih procesa, i to od strane onih koji bi, po svojim društvenim ulogama, to trebalo najbolje da razumeju i praktikuju.

Udvarajući se vicepremijeru, u izjavi u kojoj zaboravlja da je Ivica Dačić ne samo ministar policije nego i premijer, Stojanović Boban, kao jedan od njenih organizatora, zagovara, eto, i takvu Paradu ponosa koja bi bila omogućena autoritarnim ukazom jednog čoveka, mimo demokratske procedure. Umesto da jedan vid drugosti u društvenom ponašanju postane punopravni član zajednice, ovde bi se, uz ustupak toj drugosti, ukinula upravo sama zajednica! Aktivisti i aktivistkinje gej i lezbejske populacije, najjednostavnije rečeno, bore se protiv, u društvu ukorenjenog, patrijarhalno zaparloženog, autoritarnog morala, a ova izjava jednog uglednog gej aktiviste, upravo je u duhu tog i takvog morala.

To je sve sumrak logike, a sumrak logike u jednom društvu postaje njegov horizont i njegova sudbina.

www.danas.rs/novo_srpsko_udvoristvo

И то није све!!!

>

Vučić ima moje, a ja njegove osobine

Prvog potpredsednika Aleksandra Vučića nisam nikada video, ali smatram da ima moje, a ja njegove osobine, a to znači da nema poigravanja niti šale sa sudbinom nacije, nacija je svetinja, ali da se stvari rešavaju mirno i pravedno. Pozdravljam takvu politiku, kaže u razgovoru za Danas Jovo Kapičić, možda poslednji živi partizanski general u Beogradu i nekadašnji pomoćnik Aleksandra Rankovića.

> СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Нитков!

децембар 22, 2009

…

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе”

Густа магла, сужена свест

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији?

Никола Варагић

 

 

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији?

 

Нова мера нове владе Србије под окупацијом јесте повећање пореза на зараде веће од 100 000 динара. По курсу од 115 то је 870 евра. У Србији један солидан број (око 70 000) грађана данас зарађује око 1 000  евра месечно. Њих нема довољно да би се изградила средња класа. Са месечним примањима од 1 000 евра ви можете да будете средња класа, а не богат слој. Влада најављује удар на богатије грађане, чија су примања око 1 000 евра.

Просечна плата у Данској је 4 000 евра. Дакле, просечна плата је 4 пута 1 000 евра. У Данској грађанин са месечним примањем од 4 000 евра део је – средње класе.

Просечна плата у Србији је око 300 евра, месечно.

Годишње, то је 3 600 евра. Нека је и 4 000 годишње – то је једна месечна плата у Данској.

Просечна годишња плата припадника средње класе у САД и Канади је око 100 000 евра. Постоје државе и на Западу и на Истоку где су и већа годишња примања припадника средње класе.

Богат човек за флашу вина у ресторану, или ципеле у бутику потроши 4 000 евра. За бакшиш и ситнице током сваког дана потроши 300 евра.

Тако је свуда у свету, али, тако је и у Србији. И у Србији има доста заиста богатих грађана, који могу да троше новац као прави богаташи.

Део њих је поштено зарадио свој новац, и то најчешће ван Србије (нпр. стотине врхунских српских спортиста који су током каријере зарадили милионе евра, а доста њих и десетине милиона евра).

Међутим, овде у Србији постоји јако велики број нерегистрованих богаташа. На пример, политичари, генерали, уредници медија… који су пријавили станове и шољице за кафу, неко и базен, званично имају плате од око 1 000 евра месечно, али нису пријавили стотине милиона евра, неки и милијарде евра, које су окренули кроз корупцију, примање мита, завршавање дозвола, одржавање монопола, избегавање плаћања пореза, доприноса и царина, приватизације, намештање тендера, кроз медијске и политичке кампање и сличне радње током свих ових година. Затим, естрадне звезде и део адвокате има велика годишња примања, али јако мало уплаћују држави за порезе. Таквих нерегистрованих богаташа у Србији има више хиљада.

Дакле, највећи део тог новца је у сивој зони, стиче се кроз корупцију, илегалне канале, легализовани криминал, итд.

Зато такви богаташи нису регистровани. Нема их у евиденцији Пореске управе Србије. Нема их у евиденцији полиције.

Њих је тешко опорезовати – прогресивно, унакрсно.

Лакше је увести ригорозну контролу за мала и средња предузећа и сузбијати продавце са пијаца и улица који не издају фискалне рачуне.

Лакше је опорезивати оне богате са 1 000 евра или оне добростојеће са 300 евра  месечних примања, тј. од 4 000 до 12 000 евра годишње.

Толико богаташи троше за месечно одржавање својих јахти, авиона, аутомобила…

На пример, српски богаташи, и то у већини они нерегистровани, шаљу децу на школовање ван Србије, на велике светске универзитете, где за 4 године плаћају преко 200 000 евра  за трошкове студирања своје деце.

Грађанин Србије који зарађује 100 000 динара месечно, или око 10 000 евра годишње, морао би да ради преко 20 година и да ништа не потроши да би могао да пошаље дете у Ле Росеј, Оксфорд, Харвард… као прави богаташ.

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација

Srbija do Kabula

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama

Сви ће завршити у затвору (и то ако буду имали среће)

Pola milijarde evra Srbije zarobljeno u vlasništvu Zagrebačke banke

Aleksandar N. Denda: Crni barjak restrukturiranja

Писмо непријатељу

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

БОГата Србија

 

Сви ће завршити у затвору (и то ако буду имали среће)

 

Сви ће завршити у затвору (и то ако буду имали среће): од начелника ГШ ВС, директора полиције, председника државе и владе, чланова владе, сви одговорни за ову приватизацију…

Власт је продала наше здравље Новартису: Од сада стижу ГМО вакцине, неиспитани серуми и слично, јер је институт Торлак продат а Галеници је забрањено да производи пеницилин!

Београд, 20.09.2013

Држава је продала Торлак иностраној фармацеутској кући Новартис, што се никаквим економским аргументима не може оправдати, јер је то био једини Институт за вирусологију и серуме.

Једини српски Институт за вирусологију и серуме имао је финансијских проблема, али не таквих да на тржишту не би могао опстати уз помоћ државе. Још се цела ствар у јавности није обзнанила, а већ смо се обезнанили од епилога јер је држава већ продала Институт коме није основна функција сдамо прозводња вакцина, већ само једна од многих од изузетне важности за здравствену безбедност нације, јер су они такође били једина установа у систему здравстене заштите задужена за проверу и складиштење серума и вакцина наручених код иностраних добављача, производњу бактеријских вакцина и лактопрепарата, хранљивих подлога и сродних препарата те имунодијагностику фамракона, али  и једина референтна установа за вирусолошку анализу те конторлу епидемијске и пандемијске слике здравственог стања нације. 

Не само да се држава овим чином одрекла могућности контроле над „присуством вируса у земљи“ већ је Торлак продала управо оној приватној компанији која је забранила производњу било које домаће вакцине и серума! Од сада је само дозвољен увоз из страних земаља!! Такође су фармацеутској компанији „Галеника“ – забранили производњу пеницилина (за сада из непознатих разлога).

Новартис је 2012. тражио од Владе Србије и Министарства Здравља Србије, правно изузеће од могућих тужби, уколико ВАКЦИНЕ проузрокују штету на људима. Новартис је добио правну гаранцију, а епилог пандемије вируса А Х1Н1 је познат, иако последице вакцинације још увек нису.

А да би ова вест била још гора, Торлак/Новартис већ 6 месеци заједно са Министарством Здравља Србије, ради на новом пројекту… ДНК ВАКЦИНЕ – ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ТЈ. ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНЕ ВАКЦИНЕ.

С обзиром да је Торлак продат компанији Новартис, Фитофармација ГАЛЕНИКА из Србије, добила је забрану на производњу пеницилина, од 2013. можемо само да увозимо Пеницилин из страних земаља, или да купујемо и потражујемо количине од Новартиса.

Ако би неко и могао овакво недело да оправда некаквим економским интересима, како једина референтна установа за вирусолошку контролу и производњу вакцина и серума, не би пала на терет буџета, питамо зашто је било пара за Симпо и јавне сервисе који раде све, само не у корист права грађана да знају све што се догађа.

 

Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama

*

Prvi deo: Kako je duvanska industrija kupila Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama. Najekskluzivnije dance žurke za tinejdžere u Istočnoj Evropi prekrivene su…PREUZIMANJE ISTOČNE EVROPE: KUPOVNA MOĆ DUVANSKE INDUSTRIJE

Drugi deo: Šok doktrina duvanske industrije u Srbiji — kako zadobiti lojalnost brendu i uticati na Ministarstvo finansija Oktobra 2003. godine, Philip Morris je…SMRT & POREZI

*

English:

Part 1: How Big Tobacco bought Eastern Europe with sex, smuggling, and cheap cigarettes. Eastern Europe’s most exclusive teen dance parties are shrouded in an…BUYING EASTERN EUROPE: THE TOBACCO INDUSTRY TAKEOVER

Part 2: How to win brand loyalists and influence the finance ministry. In October 2003, Philip Morris acquired Serbia’s “industrial treasure”. DIN is the…DEATH & TAXES

*

Balkanist is an experimental, bilingual platform featuring politics, analysis, culture, and criticism for a smart international audience underwhelmed by what is currently on offer. Our aim is to provide bold, uncompromising coverage of the Balkan region and everything to its East. We’re entirely independent, and are not affiliated with any organization, company, or institution.

http://balkanist.net/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Srbija do Kabula

Vladan Jovanović: Rađanje balkanske Kolumbije

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

Ко је напао Еулекс код Звечана?

 

Окупиране територије – Један припадник Еулекса преминуо је јутрос у болници у Косовској Митровици од задобијених рана, а двојица су повређена, у нападу недалеко од Звечана. Еулекс је саоштио да се напад догодио јутрос око 7.30 сати, на редовној ротацији код Излаза један када је недалеко од Звечана на два возила са шест припадника Еулекса пуцано. Убијен је припадник литванске војске стар 35 година. Рањен је припадник чешке војске. Починиоци злочина и даље су непознати. У овој регији, сектору под контролом Француске, чести су етнички мотивисани напади Албанаца на Србе. У периоду од 1. октобра 2012. до 31. јануара 2013. забележена су укупно 93 напада.

Према незваничним резултатима независне истраге, нападачи су дошли из Сирије, где се боре међу исламистима против Асада и хришћана. Познато је да исламистима у Сирији подршку пружају Француска, САД, Немачка и Велика Британија, а то су државе које под окупацијом држе Косово и Метохију. Влада Србије под окупацијом понудила је Еулексу сарадњу, посебно ако нападачи пређу границу Србије, алудирајући да су нападачи из Србије, али је то бесмислено тврдити, осим ако се влада у Београду на тај начин не шали са Бриселом, пошто војска и полиција Србије не контролише границу Србије у делу КиМ према Албанији и Македонији, а не контролише ни територију КиМ. Дакле, нападачи су ван домашаја војске и полиције Србије. Пошто Србија нема опозицију, нема покрет отпора, нема патриоте међу генералима војске и полиције и челницима тајне службе, пошто у Србији нема парамилитарних патриотских формација, одбачена је свака могућност да иза напада стоје Срби.

 

Бошко код Бориса у Револуцији

Борис Малагурски доводи козу испред зграде Пинк-а да би пријавио козу за Фарму

Гост емисије: Бошко Обрадовић, један од оснивача покрета Двери српске

Удружење породица убијених у Клечки: Еулекс нас је изневерио, прекидамо сарадњу

Бета | 17. 09. 2013.

Породице киднапованих и убијених на Косову и Метохији потпуно су поражене ослобађањем криваца за ратне злочине у селу Клечка и због тога најављују да ће прекинути сваку сарадњу са Еулексом, изјавила је данас представница Удружења тих породица Гордана Ђикановић и указала да се претпоставља да је у кречану у селу Клечка бачено најмање 50 запаљених тела, углавном Срба. Према њеним речима, проблем је још већи јер Клечка није имагинарна масовна гробница, већ јама из које су есхумирани посмртни остаци који су идентификовани и предати породицама. “Веровали смо да је сарадња са Еулексом искрена, после овога нема више смсила, ово је тако чист случај, било је много сведока. Проблем је једино што сви путеви откривања злочина над Србима воде до политичког и државног врха Косова. Немамо више коме да верујемо и коме да се обратимо, веровали смо том суду састављеном од Еулексових судија, а испало је да од тога нема ништа“ – казала је Ђикановићева.

“ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете“???

Бета | 17. 09. 2013.

Буџет Србије био би ускраћен за најмање пола милијарди динара, ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама, процене су Привредне коморе Србије (ПКС).

“ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама… процене су Привредне коморе Србије“

и још једном:

“ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама… процене су Привредне коморе Србије“

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација

Никола Варагић 

 

 

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација

  

 

 

I део

 

Демократска странка склоњена са власти. Жртвено јагње је Саша Драгин. Остали високи функционери ДС су бели медведи. Попут председника УРС.

Уједињени региони Србије избачени из владе Србије под окупацијом. Избачени су од стране СПС. СНС је била уз УРС. Прошле године је СПС захтевала да УРС буде део владе.

 

***

 

Председник СПС посетио манастир Ђурђеви ступови и помирио се са црногорским митрополитом. После тога, посетио je гроб бившег шефа злогласне ОЗНе/УДБе.

СНС и СПС заједно раде на доласку председника владе Црне Горе у Београд, који у Београд није долазио 10 година. Пре тога, Београд посетио председник СДП и црногорске скупштине, који сада ради на рушењу ДПС, који има све мању подршку Запада. Најмоћнији човек у Црној Гори и први човек ДПС ушао је и у сукоб са једним од најбогатијих Руса, иза кога стоји Русија. Србија, тачније, влада Србије под окупацијом није прославила 200 година од рођења П.П. Његоша. Уместо прославе, најављује долазак председника владе Црне Горе.

Двери српске ушле у отворени сукоб са Социјалистичком партијом Србије. Такође, и СПС ушао у сукоб са Двери српске. Овог пута, Двери имају подршку дела мејнстрим медија. На пример, Политика је објавила текст са насловом: “Двери као десничарска верзија ‘Отпора’ Дачићу“.

Жељко Цвијановић, уредник сајта Novi Standard, предлаже формирање коалиције између Српске напредне странке и Демократске странке Србије.

Пре тога, са високим званичником владе САД срео се потпредседник ДСС, један од најбогатијих политичара у Србији.

Уредници Наших новина желе, изгледа, “велику“ коалицију између Српске напредне стране и Демократске странке. Или, шлихтањем Господару, желе да највиши функционери ДС остану на слободи. Како год, дошло је до састанка између председника ДС и СНС, наводно, због пројекта који ће се развијати наредних неколико деценија (тзв. “Београд на води“).

 

***

 

Глас Русије објавио интервју са једним од лидера тзв. “Треће Србије“ из Новог Сада, која је у власти са СНС и СПС од прошле године, а који (сада) види Русију као стратешког партнера Србије (истину о настанку Треће Србије видети на овој страни: ТРЕЋА СРБИЈА).

Момчило Селић упутио конструктивне критике творцима Евроазије, написао своје мишљење о Србима и Русима, као коментар на текст оснивача Евроазијске Србије (нове организације која је за улазак Србије у евроазијске интеграције), да би након тога, како је објавио, због још једног у низу сајбер-напада, и напада од стране анонимних коментатора на патриотским сајтовима, угасио Српски лист.

Све је отворенији сукоб између СНС и СПС. Наводно, после УРС следећи за избацивање из владе је СПС. Из УРС најављују сарадњу са СНС. ПУПС критикује новог министра финансија, кога је предложила СНС. Пре тога, председник Јединствене Србије похвалио председника УРС. Са одласком СПС са власти долази, како ствари стоје, и до краха коалиције СПС-ЈС-ПУПС. Да ли је председник СПС, када то већ нису председници ДС и УРС, “српски Санадер“? “Најевропљанин“ као “српски Санадер“ – има неке логике.

У Блицу пишу да је СНС одабрао за министре стручњаке, а СПС политичаре, и да је СПС против стручности. Да ли је следећи потез уредника Блица афирмативан текст о покрету Двери српске? Блиц Црна Гора даје простор противницима режима у тој држави.

Реконструисана Влада биће само прелазно решење, коалиција СПС-СНС кратког даха, пишу и Наше новине. Дијаметрално супротна политика коју воде напредњаци и социјалисти, Србију све више приближава ванредним парламентарним изборима – износе своје ставове аналитичари за Наше новине. По њима, све су већи изгледи да ће се формирати коалиција СНС-УРС. Чињеница је да је председник УРС остао део владе као заменик председника СНС у неком телу владе за сарадњу са УЕА.

Слично пишу и у НИН-у (број, 3269), у тексту “Избори ближи од реформи“. У наредном броју насловна страна је “Загревање за коначни обрачун (између СНС и СПС)“. Тај дан је Иван Тасовац прихватио понуду СПС да постане министар за културу у реконструисаној влади.

 

***

 

У НИН-у (број, 3269) објављен је и текст “Ремонт грађанске идеологије“. Тема текста је подела унутар друге Србије, а може се рећи, и нестанак друге Србије. Између осталог, зато што власт СНС-СПС, коју сада само у мејнстрим медијима и амбасадама повезују са првом Србијом, спроводи политику друге Србије.

Жељко Цвијановић у свом тексту тврди да се лидери СНС и СПС не осећају лепо када чују да их патриоте називају издајницима.

У НИН-у пишу да је Вучић добио подршку целе прве Србије и дела друге Србије.

Део прве Србије јесте подржао владу СНС-СПС, међутим ако се погледају сајтови ВасељенскаТВ, Двери српске, Српски културни клуб, Србин.инфо, Нови Стандард… видимо да је прва Србија, у већини, против ове власти.

Текст Жељка Цвијановића, у којем он предлаже коалицију СНС-ДСС, добио је оцену 2 (од 1 до 5) од стране читалаца сајта Novi Standard. За већину припадника прве Србије, лидери СНС и СПС јесу издајници. Односно, и они су део “олош-елите“.

Са друге стране, у НИН-у се наводи да онај део друге Србије који је склон “моралисању“ изгубио подршку окупатора, који сада улаже новац само у део друге Србије који подржава председника СНС. Моралисти из прве Србије не подржавају владу.

Влада има подршку само оних којима није стало до морала. Дакле, нема подршку оних који иду у цркву, јер им је стало до морала, и, оних који не иду у цркву, али читају Канта, из истих разлога.

Влада је “ујединила“ моралисте из прве и друге Србије, а они су остали међусобно на супростављеним странама. Да ли је могућа сарадња између покрета Двери и клуба Пешчаник, макар око баналних, а животно важних, питања?

 

***

 

Како се продубљује сукоб између СНС и СПС, тако и део друге Србије који подржава председника СНС сада све више подржава председника СПС.

Док су обојица решени да “заврше причу са Косовом“ и “уведу Србију у ЕУ“, председник СПС има предност у њиховом међусобном сукобу. Дакле, ови из СПС су ипак више комунисти од ових из СНС – размишљају неки другосрбијанци. Истина, без обзира што је у највише (страначке) органе СПС ушло неколико геј лобиста, организатори параде поноса праву подршку очекују од председника СНС.

Слично су пред други круг председничких избора размишљали и неки првосрбијанци, само, они су веровали да су ови из СНС ипак више православни и патриоте, него ови из СПС. Мањи део њих, који и сада подржава СНС, и даље тако размишља. Отуда идеја о коалицији СНС-ДСС, где би, верују неки, било места и за Двери српске. Уз подршку Русије и сагласност САД. Двери воде патриоте и хришћани. Такви не улазе у владу са странком као што је УРС (која би се угурала и у коалицију СНС-ДСС).

Хронологија: Двери и СПС улазе у сукоб, део медија подржава Двери, потпредседник ДСС виђа се са високим званичником САД, уредник Novog Standarda предлаже коалицију СНС-ДСС, док из тзв. “Треће Србије“ из Новог Сада (која је у локалу у коалицији са СНС-СПС), са којима је у добрим односима и уредник Novog Standarda, који је у добрим односима и са ДСС и са Двери српске, шаљу поруку да је Русија савезник и да је Јужни ток и за њих стратешки пројекат. Момчило Селић гаси Српски лист, а високи фунционер ДСС (преко сајта Novi Standard) позива га да настави са својим (критичким) писањем на тему Евроазије. Након тога долази до размене различитих мишљења унутар ДСС, а неки медији преносе да је дошло и до подела унутар те странке.

 

***

 

Да ли унутар државног апарата сада више има православних? Да ли унутар Службе данас има више православних хришћана, који постају већина? Да ли Срби, сада и суштински, постају православан народ? Или је ово само привид?

 

 

II део

 

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

септембар 6, 2013

Миши Вацићу годину дана условно

12.07.2013.

Портпарол покрета “1389″ Миша Вацић осуђен на годину затвора условно за ширење дискиминације, недозвољено држање оружја и ометање службеног лица. Рок провере је 4 године, тако да се казна неће извршити уколико у том року не изврши ново кривично дело.

Како је Миша Вацић пре избора нападао Двери  на телевизији која подржава СНС:

http://www.youtube.com/watch?v=6xZ_kNAvKbE

***

02.08.2013.

Црвено – бели су на трибинама стадиона у Одеси имали подршку неколико стотина навијача, међу којима се нашао и чувени Иван Богданов. Подсетимо, Богданов је један од вођа навијача Црвене звезде, а пажњу светске јавности привукао је током нереда на утакмици репрезентације Италије и Србије у Ђенови у марту 2011 године. Богданов је због изазивања нереда на поменутом сусрету осуђен у Италији на три године и три месеца затвора, међутим, та казна је замењена протеривањем из земље. Иванов је добио пет година забране уласка у зеље ЕУ. У Србију је депортован 24 маја, а одслужио је затворску казну од годину дана и 11 месеци, због напада на полицију и учешћа у масовној тучи пред кошаркашки меч Партизан – Звезда који је одигран 2006. године.

09.08.2013.

Један од вођа навијача Партизана, Милош Радисављевић Кими саслушан је у полицији поводом инцидента после утакмице Партизан-Лудогорец, када је фудбалеру Марку Шћеповићу скинуо капитенску траку.

***

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен на осам месеци затвора

06.09.2013.

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен је данас пред Првим основном суду у Београду на осам месеци затвора због “ширења расне и друге дискриминације”, рекла је портпарол тог суда Ивана Рамић. Младен Обрадовић је, како је доказано у Првом основном суду, организовао писање графита “Чекамо вас”, “Смрт педерима” и “Београдом крв ће лити, геј параде неће бити” пред отказану Параду поноса 2009. године. Ово је друга по реду пресуда, јер је прву, којом је Обрадовић био осуђен на 10 месеци затвора, укинуо Апелациони суд.

***

Дачић: За Параду поноса прво безбедносна процена

04.09.2013.

Премијер Србије Ивица Дачић рекао је да још није добио писмо 14 амбасада у коме подржавају Параду поноса и истакао да је за њено одржавање потребно прво направити безбедносну процену. „Ми никада нисмо били против одржавања параде поноса али прво треба направити безбедносну процену, не треба се залетати”, поручио је Дачић. Како је додао, то је деликатно питање јер ћемо имати притиске из Европе да се Парада одржи и свака друга одлука била би тумачена као наша неспремност.

*** 

Вучића не занима геј парада

06.09.2013.

Потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио је данас да се још није бавио предстојећом геј парадом у Београду, јер му то питање није стигло на сто. Вучић је новинарима у Хотелу “Хајат” рекао да се питањем евентуалне организације и стварања безбедних услова за организацију параде, који је најављен за 28. септембар, бави искључиво МУП. Потпредседник Владе Србије рекао је да нико не сме да се игра са државом. Одговарајући на питање да ли се то односи на прајд, Вучић је кратко рекао “желим вам све најбоље”.

*** 

Сви на протест против Владе Србије!

06.09.2013.

Покрет Двери позива на протест против Владе Србије! Субота, 28.септембар, испред зграде Владе у Београду.

Због свеукупног катастрофалног односа Владе Србије према породици у Србији, због вређања, понижавања и уништавања свих наших породица, због беле куге, сиромаштва, одузимања имовине оним породицама које не могу да врате своје дугове, а изгубиле су посао у пљачкашким приватизацијама, због огромних проблема у српском школству и здравству, због уништавања домаће привреде и пољопривреде, због увођења генетски модификоване хране и семена у нашу исхрану, због педербал а који нам припремају као врхунац вређања нашег породичног морала и свих традиционалних вредности.

Покрет Двери заказује протест против Владе Србије, за суботу, 28. септембар, испед зграде Владе у Београду.

У наредним недељама, организоваћемо низ активности у оквиру наше кампање ”Породица на првом месту”, којим желимо да представимо Породичну повељу Србије и укажемо на значај породице у нашем друштву, сматрајући да породица у нашем друштву заиста треба да буде на првом месту, а породична политика – владајућа политика у Србији.

Позивамо вас све да се укључите у кампању ”Породица на првом месту” и да заједно станемо у одбрану наших породичних вредности и радимо на корист свих наших породица.

Видео снимак саопштења:

http://www.youtube.com/watch?v=s83HfecZiQY

*** 

Влада распустила скупштине општина на северу Косова

10.09.2013.

Влада Републике Србије донела је на данашњој седници одлуке о распуштању Скупштине општине Косовска Митровица, Скупштине општине Лепосавић, Скупштине општине Звечан и Скупштине општине Зубин Поток. Влада је именовала председнике и чланове привремених органа у овим општинама, наведено је у саопштењу владине Канцеларије за сарадњу са медијима.

Саопштење српских посланика са КиМ:

Поднећемо тужбе против Дачића, Вучића и свих који су у овоме учествовали

Пошто према Закону о локалној самоуправи нема ни један разлог да нас распусте, лично ћемо, сваки од одборника, тужити по имену и презимену онога ко је потписао уредбу о распуштању и по имену лично оне које су дали налог: премијера и вицепремијера, јер су укинули Србију, односно њене институције, узели мандате и прекршили Устав. То ћемо урадити у наредних месец дана. У привременој Скупштини КиМ ћемо наставити да радимо што и до сада, а видећемо како ће то утицати на власт у Београду. У наредним данима ћемо се састати да одлучимо о даљој стратегији. Сматрам да ће то бити стратегија да идемо у народ и суграђанима појаснимо да је излазак на изборе катастрофа за Србе, да ако изађу у минорном броју – резултат избора нико не може да призна и да зато само бојкот може да ствари одложе за неко време. Намера власти да нас прода може за то време бити осујећена.

 

 

III део

 

 

Густа магла, сужена свест

септембар 9, 2013

Тањугова  вест о Александру Вучићу од 6. септембра 2013, објављена под насловом: „Журим, јер знам како ћу скончати“:

Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио да осећа одговорност према земљи и грађанима и да жели да што више заврши јер зна како ће да сконча. Он је додао да му се зато толико жури. Вучић је, одговарајући на питања новинара у вези са отпорима, којих ће бити у најављеној економској и свеукупној реформи, рекао да осећа одговорност и додао: ,,Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам.” Он је рекао да зато хоће што више посла да заврши, да би неко за 10, 15 или 20 година могао да каже да је неко нешто урадио. ,,Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило”, рекао је Вучић.

 

Мој коментар:

 

Ових дана се скоро сви говоре и пишу о овој изјави, шта је писац хтео да каже, да ли ове речи схватити озбиљно или не. Развиле су се разне теорије.

По мени, други председник владе и председник СНС Александар Мали је у четвртак 05. 09. 2103. видео насловну страну НИН-а, са насловом ”Јахачи магле”, где је он, у суштини, у првом плану.

Ова насловна, и текст који прати насловну страну, тешко је поднео. НИН није што је био, али је то још увек најугледнији српски недељник.

Зато је дан касније,  06. 09. 2013, изјавио то што је изјавио.

Мислим да је ова насловна страна била тежак ударац на његову сујету, али и више од тога – порука, толико је паметан, да схвати. Он се толико труди да модернизује Србију, да промени свест српском народу, и шта добије?

Ко зна како је он доживео ову слику Жарка Лаушевића у горњем десном углу. Очигледно је за њега сазнање да неће бити Вођа до краја живота, да се ближи крај његове политичке каријере (као и несуђеног председника републике, данашњег председника владе, чију су слику на овој насловној ставили замагљену) исто што и… – шта год да је писац хтео да каже.

 

 

 

IV део

 

 

На првој страни Курира, који је под контролом СНС, данима борави директор полиције Милорад Вељовић, који се оптужује за различите тајкунско-полицијске бизнисе и шуровање са људима који су се нагло обогатили (наравно, и са највећим српским тајкуном Мирославом Мишковићем). Курир пише да син директора полиције вози Мерцедес који кошта 60 000 евра.

У помоћ директору полиције притекао је други београдски таблоид, под контролом СНС, Информер. Информер се позвао на наводна сазнања власти да је позадина Курировог обрачуна са врхом полиције то што су тајкуни спремили милионе како би финансирали кампању против оних који воде борбу против корупције. Овај таблоид тврди да је циљ да се потпредседник владе Александар Вучић представи као шеф мафије, а Мишковић и остали ухапшени тајкуни као жртве режима.

Затим су власник Курира Александар Родић и уредник часописа Актер Тихомир Тришић (још један који подржава СНС) саопштењем алармирали јавност да им наводно прети хапшење. Позвали су се на сазнања “у државном врху Србије“ да би доказали, без доказа, да је “криминализовано руководство полиције одлучило да монтира“ њихово хапшење. Они се позивају на “борбу против корупције коју Курир и Актер бране од полицијске мафије“. Родић и Тришић су се у саопштењу пожалили на претње и притиске како би се зауставило њихово писање о “злоупотребама у врху полиције“.

 

***

 

Наше новине пишу да су откривена кршења Закон о јавним набавкама, које је утврдила ревизорска комисија у МУП-у. Како је објављено, поменута комисија установила је бројне неправилности у случају “Јавних набавки велике вредности“, које је потписао лично председник владе Ивица Дачић. Наводно, истрага је стопирана. Уколико је директор полиције М. Вељовић заиста стопирао ту истрагу да би могао да уцењује И. Дачића и он је починио кривично дело прикривања, слажу се стручњаци које је новинар Наших новина питао за мишљење.

Хапшење Радосава Саватијевића Кенета због малверзација у РБ „Колубара“ била је порука директора полиције М. Вељовића Бранку Ружићу, Ивици Дачићу и Драгану Марковићу Палми. Кене је био параван преко којих се тројица функционера пословала у овом лазаревачком предузећу и на тај начин били умешани у милионске малверзације, па је његово хапшење у ствари било упозорење поменутим политичарима, преносе Наше новине.

Истрага афере “бус-плус“, растеже се већ месецима, а умешани су неки од најближих сарадника градоначелника Београда. Дарко Сенић, начелник криминалистичке полиције Београд, који је у комовским везама с лидером ДС и градоначелником Београда Драганом Ђиласом, води истрагу о афери “бус-плус“, у коју готово нико други из МУП нема увид, сазнаје, ко други него – Курир.

Па опет Курир о полицијској мафији: директор полиције Милорад Вељовић приморан је да отвори фиоку и извуче један од предмета, а први на удару закона биће дојучерашњи Дачићев човек од поверења Бранко Лазаревић. Лазаревић се сумњичи да је Шарићевом нарко-картелу достављао информације о мерама које се предузимају против припадника клана, а одржавао је контакте и с Родољубом Радуловићем званим Миша Банана, иначе блиским Шарићевим сарадником. Полиција је сакупила довољно доказа о Лазаревићевим везама са Шарићем. Све имамо забележено на дисковима, њих 130, на којима су снимљени контакти припадника Шарићевог клана с Лазаревићем – каже извор из полиције за Курир.

“Да, био сам председник Управног одбора ‘Галенике’ у периоду када су се догодиле малверзације са препродајом лекова, а да ли ви знате какве су биле ингеренције УО у то време – упитао је Дејан Бацковић, директор СПС-а, новинарку Блица када га је замолила да прокоментарише последња хапшења и 34 милиона евра који су нестали са рачуна фармацеутског гиганта. На питање да прокоментарише то што се у медијима спекулише да је новац “Галенике” завршио на рачуну СПС, он је изјавио за Блиц: “То су будалаштине, ноторне глупости и измишљотине.“

Пре ових догађаја, сећамо се, комадант Жандармерије је смењен, па постављен за саветника министра полиције.

У српској војсци данас нема генерала. Постоје генералски чинови, неки људи их носе, али то нису српски генерали.

 

***

 

ЛДП понудио ДС да се уједине. Председник ДС прво одбио, а затим рекао да ће размислити о уједињу са ЛДП. Изјавио је и да очекује хапшења њему блиских сарадника из ДС и градске управе.

ЛДП је исту понуду упутио и осталим тзв. досистичким странкама, као што су Нова странка, ЛСВ, Заједно за Шумадију. Ту је негде, сигуран сам, и СПО.

СНС и СПС најављују, опет, ванредне изборе у Београду. Како су дверјани приметили, сваки пут када дође до нове етапе издаје Косова и Метохије, као сада када су распуштене општине са “северног Косова“, из СНС и СПС чују се гласови како ће да “руше ДС у Београду и Војводини“. Иначе, ДС, као и ЛДП, као и УРС, даје подршку СНС и СПС приликом предаје КиМ.

У Војводини договорена сарадња између ДС и УРС. За почетак, заједно учествују на локалним изборима у Врбасу. Потпредседник ДС (Б. Пајтић), из Војводине, договора сарадњу са УРС док у Београду траје “препуцавање“ између председника ДС и председника УРС.

Београдска иницијатива представљена јавности. На конференцији за новинаре учестовали: посланица УРС Сузана Грубјешић, директор модног студија “Клик” Ненад Радујевић, досадашњи посланик ЛДП Зоран Остојић, модна новинарка Снежана Дакић Микић и Нина Самарџић, помоћница министра привреде и супруга бившег члана ЛДП Николе Самарџића који је однедавно у тиму бизнисмена Бебе Поповића (у Црној Гори). Договор о формирању Београдске иницијативе постигнут је на састанку у седишту УРС којем је председавао Млађан Динкић, а на којем су, између осталих, учестовали посланик ЛДП Зоран Остојић, некадашњи функционери ДС у Београду Бојан Станојевић и Предраг Милошевић, који је био шеф кадровске службе ДОС. Како је Блиц објавио, у формирању овог политичког пројекта Млађана Динкића учествују и Дејан Ранђић из ЛДП и Синиша Николић из ДС, који је био директор београдске Дирекције за грађевинско земљиште. Београдска иницијатива намерава да у случају београдских превремених избора за градоначелника Београда кандидује Жељка Ожеговића, сада члана Градског већа, који је до прошле године био председник општине Нови Београд. Као, циљ је да УРС одузме гласове ДС на изборима у Београду, да те гласове не би узела СНС, са којом УРС све боље сарађује.

ДСС напада владу Србије (СНС и СПС) због политике према КиМ, али подржава СНС и СПС у рушењу власти ДС у Београду.

 

 

V део

 

 

Нови министар финансија Лазар Крстић. Нови министар привреде Саша Радуловић. Настављају политику задуживања (Вучић тражи кредит од УАЕ и каже да је то “поклон“). Нису оставили утисак да ће допринети борби против корупције, односно, да ће бити борбе против корупције.

Одређени српски тајкуни лобирају у Лондону, Паризу, Берлину и Вашингтону против одређених људи из владе. Одређени људи из владе Србије лобирају у Лондону, Паризу, Берлину и Вашингтону против одређених тајкуна.

Тајкуни имају подршку дела Службе и “патриотског блока“ зато што постоји сумња да је циљ наводне борбе против корупције да се и државна и приватна предузећа у Србији препусте странцима, односно, да уместо домаћих окупатора све ресурсе и послове преузму страни окупатори. Зато као саветници чланова владе Србије долазе такве појаве као Строс Кан из Француске – против кога се воде судски поступци због силовања, неки сумњиви политичар из Беча, неки страни “стручњаци“ из Берлина, Лондона, САД… Ова владајућа елита је већ продала Косово и Метохију, сада је на раду распродаја остатка Србије. Наставља се са малтретирањем и прогоном Срба на КиМ, у НД Хрватској, у Црној Гори…. а Србија ништа не предузима да заштити Србе.

Лазар Крстић, који улази у четврту деценију живота, дозволио да му 13 година старији Вучић, који је ушао у пету деценију живота, каже “сине“, затим и “мали Лазар“. Долази из исте компаније из Њујорка из које је дошао и Божа Дерикожа.

Саша Радуловић на чело министарства привреде долази уз помоћ Асоцијације малих и средњих предузећа, НАЛЕД-а, итд. Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа Милан Кнежевић (једна од неколико сличних организација које, као, окупљају мала и средња предузећа, а која је сада “заменила“ Унију послодаваца Србије и клуб Привредник као “партнер“ владе) изјавио да је одбио понуду да буде министар, јер “не жели да буде капетан брода који тоне“, али ће подржати свог сарадника Сашу Радуловића. Изјавио је и да ће тражити подршку од економисте Небојше Катића. Небојша Катић је на свом блогу написао да нема разлике између ове и претходне владе (свих влада у којима је УРС, односно Г17, имао министре) и да српска владајућа елита наставља са спровођењем штеточинске економске политике, која је у интересу ММФ-а и окупатора. Саша Радуловић најављује укидање Фонда за развој, али не и оснивање Развојне банке.

Како министри најављују, следи обрачун са свима који су избегавали да плаћају харач држави и окупаторима. Наравно, те мере неће пратити и мере које ће омогућити развој малих и средњих предузећа, инвестирање наших људи из расејања, већи извоз од стране предузећа која су у власништву грађана Србије, итд.

 

 

VI део

 

 

Исидора Жебељан, члан Националног савета за културу, објаснила је за Политику да је овај савет учинио све што је било у његовој моћи поводом обележавања два века Његоша у Србији, али да ипак није прошао предлог дат Министарству културе. “Већ се касни и са организацијом обележавања стогодишњице смрти Стевана Стојановића Мокрањца, која се навршава следеће године. Иницијатива за овај јубилеј потекла је од САНУ, а подржао ју је Национални савет за културу. Иначе, и Унеско је овај датум уврстио међу важне годишњице, и ако бисмо хтели Мокрањчеву музику да представимо у свету, за то је потребно више времена“ – нагласила је Исидора Жебељан. Ипак, како Политика сазнаје од Љубинке Милинчић, нашег познатог преводиоца са руског језика, за разлику од Србије, Русија обележава Његошев јубилеј. “У Тверу је, поводом дана словенске писмености, у мају, говорено о Његошу. У децембру ће најпре у Москви, а онда и у Петербургу, на Међународним културном форуму, бити одржано вече посвећено Његошу, а у штампи је и први превод Његошеве песме „Ноћ скупља вјека” на руском језику. Све су то Руси финансирали, а два предлога – један Канцеларији за дијаспору и други Министарству за културу да буду суфинансијери ових догађаја – одбијена су“ – изјавила је Љубинка Милинчић.

 

***

 

Јавни позив за прикупљање понуда (или тендер) је састав којим се јавно оглашава потреба за прикупљање понуда за набавку одређене робе, ствари или услуге од правних лица у отвореном поступку. Садржај се образује у складу са “Законом о јавним набавкама“.

За потребе свог предузећа за учешће на тендерима до сада сам морао да извадим следећу документацију:

–         Уверење Пореске управе да су измирена сва дуговања (пошто је предузеће регистровано на Звездари то је ПУ Звездара на Лиону). Такса је 550 динара. Захтев се предаје на писарници, која ради од 8 до 14, са паузама око 9 (траје десетак минута), званичном од 11:30 до 12, и још једном пуш паузом око 13 часова. На потврду се чека пар дана.

–         Уверење локалне самоуправе да су измирена сва дуговања (то је једна мала, стара и запуштена зграда иза општине Звездара, близу споменика Вуку Караџићу). Такса је 250 динара. Потврда се добија одмах, ако сте имали среће да нађете запослене на својим радним местима.

–         Уверење из АПР да привредно друштво није регистровано да му је изречена мера забране обављања делатности (Бранкова 25, одмах на почетку Бранковог моста, зграда без паркинга, нема паркинга у пречнику од 1 км, а ту сваки дан долазе предузетници из Београда и Србије). Такса је 600 динара. Добија се после два дана.

–         Извод из АПР. Такса је 1 700 динара. Добија се за два дана. Значи, после два дана морате опет у АПР. За разлику од већине државних институција, унутар АПР постоји ред, добијете број, сачекате ред, ради велики број шалтера, све иде брзо и када је гужва.

–         Потврду о (не)ликвидности коју издаје НБС, Одељење за принудну наплату Крагујевац. И пре него што је ова служба премештена у Крагујевац захтев се предавао електронским путем. Такса је од 900 динара, до 3 200 динара за шири извештај о бонитету (што се некада тражи). Ако се доплати, можете да добијете у истом дану. Такође, ако одете лично.

–         Уверење из МУП-а да законски заступник привредног друштва није осуђиван за неко од кривичних дела као члан организоване криминалне групе, да није осуђиван за кривична дела против привреде, кривична дела против животне средине, кривично дело примања или давања мита и кривично дело преваре. Захтев подноси законски заступник у МУП-у. Такса је 650 динара. Уверење МУП шаље поштом на адресу привредног друштва.

–         Извод из Првог суда (за моје предузеће, имајући у виду где је седиште) у Београду да Понуђач није осуђиван за неко од кривичних дела као члан организоване криминалне групе, да није осуђиван за кривична дела против привреде, кривична дела против животне средине, кривично дело примања или давања мита и кривично дело преваре. Захтев се подноси у Савској (Палата правде, шалтери 3 и 4). Такса је 190 динара. Уверење се добија одмах, када дођете на ред, после најмање 2 сата чекања у реду. У истом реду, на истим шалтерима, захтеве предају и студетни, и запослени, и приватна предузећа. Некада ради само један шалтер. Ако сте сат времена чекали у реду, и испред вас има десетак људи, а ближи се крај радног времена шалтера, вратиће вас кући.

Ово се до сада тражило за учествовање на тендерима. Последњи пут сам ове папире вадио пре пар месеци. Пре пар дана ишао сам поново. Од сада постоји још један услов:

–         Извод из Специјалног суда у Београду да Понуђач није осуђиван за неко од кривичних дела као члан организоване криминалне групе, да није осуђиван за кривична дела против привреде, кривична дела против животне средине, кривично дело примања или давања мита и кривично дело преваре. Захтев се подноси у Устаничкој (зграда Специјалног суда, шалтер 8). Такса је 190 динара. Уверење се добија одмах, када дођете на ред, после најмање 2 сата чекања у реду. На улазу оставите мобилни, и одмах десно у ходнику заузмете своје место у реду. Ходник је јако узак, натрпан ормарима, тешко је да се мимоиђу две особе. У том ходнику, у реду од шалтера до улаза у суд, стоји по 20 до 30 људи. Поред њих покушавају да се пробију запослени у суду. Морају да померају људе у реду да би отворили ормаре где чувају регистраторе, да би ушли у канцеларију, у лифт, итд. Док сам ја чекао у реду, поред нас је више пута прошла особа са послужавником пуним шољица кафе. Нисам стекао утисак да запослени у Специјалном суду имају много посла. Када сам дошао до шалтера видео сам да ради млада девојка. На шалтеру поред ње седи старија жена. То је шалтер 7, и за скоро два сата колико сам провео у реду, на тај шалтер је дошло троје људи да предају папире (ту долазе адвокати због процеса у суду). Одмах поред ње, ова млада девојка на шалтеру 8 без престанка од 9 до 12 издаје уверења нама, који долазимо из предузећа. И баш када сам био на шалтеру код ње, поред ње је прошао колега који је са осмехом питао “Да ли је ова гомила папира твоја?“, а она је одговорила, скоро да је заплакала: “Све је моје, само данас. Тако и јуче, и сваки дан. Не могу више, не знам шта да радим“. Радно време је, дакле, од 9 до 12. Ако сте сат времена чекали у реду, и испред вас има десетак људи, а ближи се крај радног времена, вратиће вас кући.

Дакле, извод/уверење из Специјалног суда је нов услов за учествовање на тендерима. Први пут сам отишао у Специјални суд пре пар дана. Описао сам вам како изгледа “организација“ у суду, и како нова-стара влада ствара “амбијент“ за развој малих и средњих предузећа. У овај суд, по ово уверење, долазе овлашћена лица предузећа из целог Београда и целе Србије. Дакле, из Ниша, из Суботице, из Крагујевца, итд. Они морају да дођу у Београд, имају само 2 сата да заврше посао, ако не стигну на ред, или их врате са шалтера јер нешто није по њиховом, морају сутрадан поново да дођу. Овај поступак се понавља више пута годишње, а некада и знатно више. Некада и више пута месечно, зависи колико пута учествујете на тендерима. Папири који се добију важе свега неколико месеци, а често онај ко расписује тендере тражи све папире у оригиналу.

У неком ширем контексту, и дугорочно гледано, ова мера, уверење из Специјалног суда, има смисла. Али сада, овако организована, само је за спрдњу. Колико је има људи који су осуђени за организовани криминал? Да ли се ради више од 10 људи? Или 50 људи? Зашто због њих, који су у евиденцијама МУП-а и судова, посебно Специјалног суда, малтретирају осталих 10 000 или више десетина хиљада предузетника? То су, дакле, директори Агробанке, Азотаре, Галенике, они који су прали новац за нарко картел… Сви знамо ко су они. Свима, који су ухапшени, трају суђења. За аферу Индекс суђење траје скоро 10 година. Проћи ће године док се ова лица не осуде, ако се икада осуде! И знамо да они који су на врху организованог криминала у Србији нису осуђивани, нису привођени, на слободи су, несметано раде. Због чега је, онда, потребно да хиљаде поштених предузетника, или оних који дају све од себе да у овим ненормалним условима послују што више по законима, одлазе у Специјални суд по уверење да нису осуђивани за неко од кривичних дела као чланови организоване криминалне групе, ако се већ у Први суд одлази по уверење да нису осуђивани за кривична дела против привреде, кривична дела против животне средине, кривично дело примања или давања мита и кривично дело преваре? И ако већ одлазе у Специјални суд, да ли све мора да буде овако бедно организовано?

Знамо шта се крије иза овога. Ово је део фронта који окупатор спроводи у Србији. Повезан је са присилном наплатом потраживања и борбом против “сиве економије“. Циљ је да се за потребе страног окупатора прикупи новац за исплату спољњег дуга. “Цедиће“ се сваки динар из малих и средњих предузећа, од радника и грађана, да би се вратиле рате ММФ-у, Светској банци, банкама у Србији и осталим окупаторима. Као што ће људима пленити станове ако немају за рату за кредит, или дугују за струју, тако ће и предузетнике да хапсе и кажњавају ако не измире све хараче које су влада и окупатори прописали, а које не занима како ће предузетник то платити, нити да ли је држава измирила своје обавезе према њему.

Фискална дисциплина је потребна, потребна нам је и лојална конкуренција, тога нема у Србији, то је чињеница, али ово није начин како да се до тога дође.

 

 

VII део

 

 

Из Покрета за слободу настаје нова странка која ће заступати интересе сељака и радника. Очекујем да Миленко Срећковић, оснивач Покрета за слободу, у наредним годинама постане лидер нове српске левице.

Са друге стране, као лидер нове српске деснице намеће се Бошко Обрадовић из покрета Двери српске.

Ова два покрета имају доста заједничких, истих, циљева и ставова:

• против продаје земље странцима и примене ССП
• против ГМО
• против уласка Србије у Нато
• за ревизију приватизације
• за већа права радника и заштиту сељака
• за више државног интервенционизма у привреди

Надам се да ће Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић израсти у праве политичаре и тако спречити фајгељизацију – могућност да уместо А. Вучића и И. Дачића на челу СНС и СПС, односно државе, добијемо људе као што су Н. Стефановића (председник скупштине) и Б. Ружића (министар без портфеља задужен за европске интеграције). Стара школа одлази у историју, више се неће догађати да државу воде ликови као М. Мркоњић, В. Илић, Д. Марковић… Али, државу не треба препустити ни ликовима као што су Н. Стефановић и Б. Ружић, или, они који воде Београдску иницијативу.

 

 

VIII део

 

 

Делови из ранијих текстова, уместо закључка:

 

 

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

24. 05. 2012.

 

(…) Стварање новог центра окупљања праве опозиције, тј. покрета отпора, мора долазити са две стране (јер је тако стање у друштву).

(…) После доласка нових људи на власт њихова лојалност и способност мериће се конкретним резултатима: да ли расту плате, да ли се отварају нова предузећа, да ли се сваке године увећава БДП, да ли системи образовања, здравства и правосуђа напредују, да ли су грађани из године у годину задовољнији радом институција, да ли је мање корупције и сиве економије, да ли расте углед Србије у свету, да ли долази до напретка у регионалној сарадњи и успостављању бољих односа са народима из окружења, да ли је положај Срба у региону бољи, да ли се назире реално и одрживо решење за статус Космета. Све се то лако може мерити и свако врло лако може да схвати да ли се нови људи на власти разликују од оних који су до сада владали.

(…) Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

(…) Да би  покрет отпора  натерао садашњу власт да организује нове изборе, да поновим, потребно је да већина људи у Србији и расејању у предводницима покрета види  разлику у односу на садашње политичаре, за које већина мисли и говори да су  сви исти.

 

***

Србија без опозиције

30. 10. 2012.

 

(…) Морамо бити спремни и на то да ће поделе и разлози – због којих немамо ресурсе и кадрове – за стварање праве опозиције – покрета отпора, ”владе у сенци” – остати још дуго међу нама и да ће у наредних 5 до 10 година Србија признати ”Косово”, да ће доћи до сецесије ”Војводине” и ”Санџака” и да Србија бити сведена у границе ”Београдског пашалука”. Србија нема опозицију која може да спречи негативан развој догађаја. Права опозиција била би, у овом тренутку, коалиција састављена од великог броја организација и појединаца, коју подржава најмање милион грађана Србије и неколико стотина хиљада Срба из расејања, са добрим везама у важним светским државама, са неколико стотина милиона евра у кешу спремног за смену власти и промену система. Праве опозиције нема јер нико нема ресурсе и кадрове да уради нешто другачије од владе Србије а да тај чин нема најгоре могуће последице по Србију и српски народ.

 

***

Југословенство II део

13. 01. 2013.

(…) Наш  центар је измештен ван српства, ван Христа. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом,  великим архитектом  или ако створимо бога по мери  палог анђела. Само Православна Црква потиче са извора хришћанства, чува догмате вере, има корене својих учења у Светом Писму и Предању. Од свих Срба данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само такви Срби, православни хришћани, који се боре не само зато што је Косово и Метохија света српска земља већ и зато што, ако се не боримо за Космет, ми се одричемо Христа, својих православних хришћанских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. Због тога се Срби, који су у већини православни хришћани, разликују од својих непријатеља.

 

***

Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића

13. 04. 2013.

(…) Сепаратизам у Војводини постоји. Сепаратиста има у ДС, ЛДП, ЛСВ али их има и међу националистима. Страних плаћеника има доста у Београду, међу њима има и националиста. Шта би се променило и Војводини ако би дошло до смене власти, да ли би живот људи који живе у Војводини постао бољи? Економију воде политичари у Београду, исти они који су дошли на власт прошлог лета, а владају у суштини (како ко) уназад 4, 8, 12, 23 и 68 година. За лоше услове живота у Србији криви су и они који су организовали митинг. Јужни ток је значајан пројекат за Србију који сви треба да подрже, али Србија не може да преживи само од такси за гас који ће пролазити кроз гасовод. Јужни ток постоји због Запада, купци руског гаса су државе западне Европе, да није купаца руског гаса као што су три најмоћније државе континенталног дела ЕУ – Немачка, Италија и Француска – Јужни ток се вероватно не би ни градио. Русија има уговоре и договоре са овим државама ЕУ. Годинама уназад нафтне компаније из Русије склапају уговоре са нафтним компанијама из Велике Британије и САД. То што је Русија данас јача него раније, не значи да Србија не може од стране Запада бити тако сурово кажњена да ту велику штету коју Србија претрпи Русија не може да надокнади и да то остави трајно негативне последице по Србе. Дакле, Запад се не сме потценити, Србија је далеко од било какве победе. Русија послује са Западом, Руси зарађују новац у трговини са ЕУ и САД, ако Србија одустане од уласка у ЕУ и крене ка већој сарадњи са Русијом, не треба (и не сме!) прекидати све везе са Западом. Русија послује са Западом, зашто би Србија прекидала везе са Западом? Не станује цео Запад у Ватикану (Риму) и на Волстриту (Њујорку). Да ли је Хандке са Запада? Да ли је Арчибалд Рајс дошао са Запада?

 

***

 

UDBA – ознака (не)квалитета (Православље и мистика)

08. 05. 2013.

 

(…) Све што је далеко од Христа блиско је многим Србима из владајуће елите, због тога та елита, која се одрекла Христа, толико жели да постанемо део ЕУ и тражи да се Србија одрекне Косова и Метохије. Због тога је за  езотерне кругове са Запада важно да се ”прихвати реалност”, а то је да је Христ ”илузија”, да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део европске антихришћанске заједнице. По мишљењу већине чланова те заједнице то је заједница напредних људи, социјалног благостања, људских слобода и слично. За хришћане то је антихришћанска заједница. Само унутар хришћанске заједнице могуће је да имамо слободу и благостање за сваког, а таква хришћанска заједница није могућа на овом свету (све до Судњег дана). За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не могу лагати и убедити да их следи на путу стицања благостања, нирване, божанства и сличног на Земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање, чак, они су ти који су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. Код нас у Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског краља – да би уместо српског краља Срби служили хрватском комунистичком диктатору који не само да је живео као српски краљ, живео је у благостању у каквом су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији султани и шеици. Управо тај чин довођења Хрвата, комунисте и католика, масона и бившег аустроугарског војника, у сваком случају антисрпски опредељеног човека у сваком смислу, на чело Србије-Југославије, у Београд, на Дедиње, у Двор, који је живео као краљ, показује потпуни колапс српске елите у 20. веку, духовну и интелектуалну катастрофу од које се српски народ није опоравио ни до данас. Непријатељи српског народа, уз огромну помоћ самих Срба, на чело државе довели су приглупог старца који је био обична марионета Запада (на власт дошао када је имао преко 50 година и владао до краја свог живота), те му је било дозвољено да буде суров према свим својим непријатељима унутар СФРЈ (посебно према Србима, када је побио све православне кренуо је на Србе из Комунистичке партије који су му представљали претњу и које је увек лако елиминисао – никада се Срби комунисти нису побунили). Ко је читао мој блог зна да не мислим да је у Југославији било све лоше, нити да гајим мржњу према суседним народима – напад на маршала СФРЈ није напад на све Југословене и није исмејавање оних који су веровали у све те идеје (од комунизма до new age-а). Није напад ни на њега као (приватну) личност. Поштујем антифашистичку борбу партизана против Трећег Рајха и сателита. Поштујем права радника и желим да свако може да живи достојно од свог рада. Поштујем жене, поштујем другачије од себе, итд. Моји пријатељи левичари воле да кажу да сам због тога социјалиста, али сам ја и даље десничар, тј. хришћанин. Очигледно, Југославија је била  Промисао, треба извући поуке за будућност.

 

***

 

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)

01. 07. 2013.

 

(…) Без поштовања   традиције,  на првом месту православне, нема српског  идентитета, немогуће је решити  проблем идентитета. Такође, без поштовања права на различитост и личности другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета. Без свега тога, нема државе – нема Србије. Мислим да унутар свих поменутих традиција има довољно Срба којима је стало до Србије и довољно Срба који не желе да се одрекну  српског  идентитета (макар и само оног дела који признају у оквирима своје традиције).

(…) Основа за опоравак српског народа и српске државе је поштовање православне традиције – уз враћање  демократској  традицији. Пошто  демократска  традиција никад није заживела, говоримо о стварању демократије у Србији. Раније сам објаснио да никада нису сви Срби били православни и да је немогућа рестаурација средњевековоног уређења друштва. Са тим је повезано стварање демократског друштва, и обрнуто, са стварањем демократског друштва повезано је поштовање хиљадугодишње православне традиције у српском народу.

То су кораци који су пред нама:

1. Постизање консензуса око друштвеног и државног уређења између ”патриотског” и ”грађанског” блока.
2. Одређивање државних стратегија за наредних 50 година. Услов за доношење стратегија јесте да дође до ”националног помирења” између православних Срба и Срба-комуниста (односно, свих Срба који нису православни са онима који јесу).
3. Постизање консензуса око друштвеног и државног уређења са припадницима верских и националних мањина и са истим радити на доношењу државних стратегија.

Србија  мора  бити православна држава, али, никада  само православна. Ово  мора је у складу са  демократском  вољом  већине грађана Србије, тј. Срба.

Бити православац значи бити демократа у миру и антифашиста у рату.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог.

Свако време и свака генерација мора да остави свој печат постојања, сваки човек мора да покаже да је  непоновљива личност. Некад су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисима. Са једне стране, ”савршенство се крије у разликама”, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити.

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење  другог па се стално прилагођава мишљењу другог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи само етику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор или говор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа.

Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити  светосавац  значи бити  хришћанин.

 

***

 

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

24. 08. 2013.

Можда ће за 50 до 100 година део Бошњака и Хрвата писати и ћирилицом, можда ћирилица постане равноправно писмо и у том делу региона.

Можда ће се и ћирилица, поред латинице, користити од Вардара до Триглава, од Варне до Пуле.

Како сада страви стоје, више од две трећине Срба (православаца) до 2050. године писаће латиницом. Онда ће се поставити питање: да ли је латиница српско писмо, да ли су они који пишу латиницом и даље Срби? Ако највећи број верника пише латиницом, да ли ће и СПЦ почети да користи латиницу? Ако СПЦ почне да користи латиницу, да ли је то и даље православна или је то католичка црква?

Можда ти Срби неће постати Хрвати, већ неки нови Југословени, и можда СПЦ неће постати део католичке већ неке нове свехришћанске и екуменистичке цркве. Једно је сигурно, тешко да ће се  такав  српски народ, унутар којег већина припадника пише латиницом и није везана за Православну Цркву, звати српски народ. Мржња према ћирилици (и Православној Цркви) је мржња према свом народу, према себи. Такви увек желе да буду неки други. Смислиће неко име. Ако није у питању мржња, онда је у питању стид, или завист, односно, слабост. Слаб народ не може да опстане, да сачува свој идентитет.

То су неке од дилема које чекају  последње  Србе, ако се настави процес латинизације Срба и Србије и потискивања ћирилице. Латиницу не треба забранити, већ, све учинити да ћирилица опстане и да је Срби међусобно више користе.

(…) Код професора Ранка Бугарског видимо да више не постоје Срби католици, већ, само Хрвати. Стога он језик којим говори зове српскохрватски, односно, варијантом српскохрватског језика која се зове српски језик. Он греши, али, не греши много, јер данас заиста више не постоје Срби католици, а из текста проф. Ђорђевића видимо да је савремени српски језик заправо језик којим су говорили Срби католици, Илири, који су касније постали Хрвати. Дакле, истина је да је српскохрватски језик заправо српски језик, јер су Срби католици и Срби православци створили језик којим данас говоре и међусобно се споразумевају Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Истина је да, што се тиче лингвистике и историје, постоји само српски језик. У Османском царству један од званичних језика био je српски, а не “босански“! Његош је био Србин и говорио српски а не црногорски.

Такође, истина је, што се тиче стварности и савремености, да данас постоје Хрвати који говоре хрватски, Бошњаци који говоре бошњачки или босански, и Црногорци који говоре црногорски. Савремени хрватски језик највише се разликује у односу на савремени српски језик.

Срби не могу свој језик звати другачије осим српски језик – нема српскохрватског језика, такав језик никада није постојао. Лингвисти не могу другачије звати тај језик осим српски – бесмислено је да се ван Балкана (ван држава у којима живе поменути народи) тај језик зове другачије осим српски. Међу нама овде, ми Срби, морамо да прихватимо постојање Хрвата, Бошњака и Црногораца, и хрватског, бошњачког и црногорског језика. Не можемо, а и није решење, да на силу терамо припаднике тих народа да своје језике зову српским језиком. Наравно, то не значи да заборавимо историју, да у свету (ван нашег региона) не истичемо да је у питању српски језик којим говоре и поменути народи (дакле, хрватски, бошњачки и црногорски су само варијанте српског језика) – посебно то треба истицати међу лингвистима из света. Научно постоји само српски језик, политички постоје и хрватски, бошњачки и црногорски. Не само да су ови језики настали из и уз српски језик, већ су и ови народи делови српског народа, односно, Црногорци који одричу да су Срби – јесу Срби, међу Бошњацима и Хрватима има и оних који пореклом нису Срби, али су и ови народи у већини настали од српског народа – од Срба муслимана и Срба католика. Да ли ће, у будућности, доћи до већег повратка оних Бошњака и Хрвата који су пореклом Срби међу Србе, и Црногораца међу Србе, друго је питање. Ово је стање.

(…) Показало се да Срби могу да постоје и као не-православци који пишу латиницом. И знамо шта су нам коминтерновци и комунисти урадили. Били у то дивни Срби.

Срби би могли да постоје и као католици. Слушали би Ватикан и Беч и имали солидан животни стандард. Какви би тек то Срби били! Сигурно међу најбољим Нато војницима у Авганистану.

Срби могу да постоје и као муслимани. Добијали би новац од Арапа и живели би као шеици, неки и са по четири жене. Какви би то тек Срби били! Имали би довољно деце за ”белу” Ал каиду.

Срби могу да постоје и као либерали. И то би били дивни Срби. Београд би био либералнији, са спектакуларнијом парадом поноса, од Сан Франциска, Берлина и Амстердама.

Срби, изгледа, само не могу да буду православци и да пишу ћирилицом.

Наравно, није решење у пуританизму, не треба законом забранити латиницу, не треба сваког ко није православац сматрати издајником, али, шта су Срби без ћирилице и православља?

Не треба нам фундаментализам, то је тачно, и добри су примери са Нушићима, Јуришићем, Голубићем, Селимовићем, итд. Постоје не-Срби који воле Србе православце. Арчибалд Рајс је заволео српски православан народ, који је тада писао, практично, само ћирилицом. Оно лоше у нама, што је открио, ширило се брзо зато што је убрзан процес де-христијанизације (почетак 20. века), затим латинизације (средина 20. века). Више је правде и владавине закона било у Србији за време Немањића и Обреновића, него од 1918. до данас.

Даље, Христ се појавио после више миленијума од настанка света. Христ је ту због краја света. Шта је спорно у томе што су Срби прихватили хришћанство? Шта друго да буду када дођу, а можда су већ и дошла, ”последња времена”, осим (православни) хришћани?

Проблем је што је мало добрих хришћана, правих православаца, искрених верника, међу онима који пишу ћирилицом. Треба да их буде више, а не – да их не буде уопште.

Кључно питање, ако православље и ћирилица нису основе идентитета српског народа, како од детета направити српског патриоту?

 

Видети још:

• ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ
• БОГата Србија
• ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ
• ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

 

 

У Београду, 14. септембар 2013. године (7522. по српском календару)

Вечерње новости су то, нема везе ко је уредник

Ево како српска авиокомпанија, уз помоћ новинара Вечерњих новости и саветника потпредседника владе, са 10 (великим словима: ДЕСЕТ) половних авиона узетих на лизинг, представља “најбољу понуду у Европи“, а нема ни авион да прелети океан:

 

Ер Србија већ шири крила

Вечерње новости

Српска авио-компанија имаће најбољу понуду не само у региону, већ у читавој Европи.

До краја године имаће национална авио-компанија укупно шест летелица на лизинг, а до марта 2014. године стижу још четири. Просечна старост авиона је мања од девет година.

Први лет ка Абу Дабију. – „Јат“ има три „боинга“, који у наредних месец-два морају на велики ремонт и реч је о озбиљним вишемесечним радовима, а то кошта пола милиона евра по авиону – каже за „Новости“ Синиша Мали, саветник првог потпредседника Владе Србије.

АМЕРИКА је још далеко, јер директних летова из Београда неће бити ускоро.

За то су потребни широкотрупни авиони, које „Ер Србија“ засада не планира у својој флоти. Те линије подразумевају и екстра трошкове.

Али, „Ер Србија“ ће „ослушнути“ тржиште захваљујући уговору о заједничким летовима са „Ер Берлином“. Пратиће се ситуација, тако да та могућност директних летова ка САД и Канади није искључена.

www.novosti.rs/Er-Srbija-vec-siri-krila

Обавезно видети још:

Najveći u Evropi… 

Ево и података, довијених после 3-4 минута на Википедији, или Гуглу, о највећим авиокомпанијама у Европи:

Луфтханза (нем. Deutsche Lufthansa AG) је национална авио-компанија Немачке. Седиште јој је у Келну, али најзначајнија ваздушна лука је на Аеродрому Франкфурт. Тренутно је највећа авио-компанија у Европи по броју превезених путника и друга по величини флоте (после Ер Франс-КЛМ). Група Луфтханза има више од 400 авиона и скоро 100.000 радника у свету. Луфтханза је један од оснивача (заједно са Јунајтед ерлајнсом, Таи ервејзом, Ер Канадом и САС-ом) Стар Алијансе, другог по величини удружења светских авио-компанија коју данас сачињава 20 чланица.

Ер Франс (фр. Compagnie Nationale Air France) је француска авио-компанија са седиштем у Паризу, која од 2004. године послује у саставу Ер Франс-КЛМ групе. Лети на домаћим и међународним редовним путничким и карго линијама на 189 дестинација у 91. земљи на свим континентима, осим Аустралије. Пре уједињења са холандским КЛМ-ом, Ер Франс је био национална авио-компанија Француске. Ер Франс је запошљавао 102.422 радника. Флота броји скоро 400 авиона. КЛМ је имао преко 120 авиона пре спајања са Ер Франсом. 

 

Pola milijarde evra Srbije zarobljeno u vlasništvu Zagrebačke banke

DANAS/A. MILOŠEVIĆ

Beograd – Srbiji pripada 46 odsto udela u Zagrebačkoj banci, koji je 2010. godine vredeo pune dve milijarde evra, ali srpske vlasti ne žele time da se bave, a policija praktično beži od nas kada pokušamo da joj dostavimo dokumenta koja dokazuju da je vlasništvo Srbije u toj banci ukradeno – izjavio je juče hrvatski novinar Domagoj Margetić, govoreći u Danas konferens centru.

Prema njegovim rečima, on se pre par dana sastao sa zamenikom načelnika Uprave kriminalističke policije Srbije Bogdanom Pušićem, koji mu je tražio dokumenta, ali je Margetić tražio da od policije dobije zvanični poziv, a ne da dokumenta daje „ispod ruke“. Kako kaže, Pušić mu je obećao da će poslati zvanični zahtev, ali do danas to nije uradio.

Pitanje srpskog vlasništva u Zagrebačkoj banci nedavno je aktuelizovao i ministar građevine Velimir Ilić. On je takođe od Margetića tražio dokumenta još ranije, dok je bio samo poslanik i obećao da će zahtevati razrešenje tog pitanja, „ali kad je postao ministar, izgleda da je zaboravio šta je obećao“.

– Mnogi su mi tražili dokumenta ispod žita, a onda se oni njima međusobno reketiraju. Zato od sada papire dajem samo na zvaničan zahtev, tako da se zna da imaju te papire – rekao je Margetić.

On je dodao da je „ostao u šoku“ kada je saznao da je sva dokumentacija o zloupotrebama u vezi s Hipo bankom i Zagrebačkom bankom nestala iz Saveta za borbu protiv korupcije, iako je on lično te papire dao pokojnoj predsednici Saveta Verici Barać.

– Predstavnica Saveta Jelisaveta Vasilić nam je rekla da ključnih dokumenata o Hipo banci i Zagrebačkoj banci nema u Savetu i da tih ugovora nikada nije ni bilo, a mi smo satima radili sa Vericom Barać na tome i ona nam izdala pisanu potvrdu o prijemu za svaki od tih dokumenata. Kako to papiri nestaju iz zgrade Vlade Srbije (gde se nalazi Savet)? Nebulozna je izjava i bezobrazna laž da tih dokumenata nije bilo u Savetu. Međutim, kada nam je tako rečeno, mi smo Savetu ponovo dali ta dokumenta. Oni su bili šokirani time, kao da bi radije voleli da im papire nismo ni dali – tvrdi Margetić, koji dodaje da je ostao šokiran i kada mu je Vasilićeva, kako kaže, rekla da „nije sigurna da postoji politička saglasnost da se otvara slučaj Zagrebačke banke“, jer od Verice Barać nijednom u životu nije čuo da se obazire na to da li ima političku podršku ili ne.

– Ili se borite protiv korupcije ili ste korumpirani – kaže Margetić da mu je jednom rekla Verica Barać.

Ovaj hrvatski novinar, koji se godinama bavi korupcijom prilikom osnivanja Zagrebačke banke, kaže da mu je Vasilićeva ipak rekla da sa dva ugovora vezana za osnivanje Zagrebačke banke, koje on poseduje, postaje nesporno da je Srbija suvlasnik ove banke.

Ta dva ugovora su samoupravni sporazumi iz 1977. i 1986. godine kojima je kao suosnivač i ulagač kapitala u Zagrebačku banku definisana Jugobanka Beograd, sada u stečaju. Kada je 1987. godine Zagrebačka banka pretvorena u deoničarsko društvo, ona je morala da emituje 1.751.289 deonica, ali je umesto toga izdala samo 863.000 deonica.

– To je bila prva utaja vlasništva, jer je kapital svih deoničara poput Jugobanke, a radi se o razlici od 888.289 deonica, utajen. Međutim, u bilansima Zagrebačke banke taj kapital je bio prikazan kao da je svih 1,75 miliona deonica bilo emitovano. Kada je to ustanovljeno revizijom banke, u Zagrebačkoj banci su tih 888.289 deonica počeli da vode kao trezorske deonice. Pošto ni to nije po zakonu, jer ne može više od jedne polovine svih deonica da budu trezorske, pošto onda nema većine deoničara koji bi mogli da glasaju, oni su počeli da te deonice vode na tajnim skrbničkim računima (poput kastodi računa), gde se vidi samo broj računa i ime osobe koja je poverenik tog računa, odnosno koja njime upravlja, ali se ne vidi ko je pravi vlasnik tog računa – objašnjava Margetić.

Margetić tvrdi da ima kompletan spisak tih tajnih računa, koji mu je svojevremeno dala pokojna Borka Vučić, koja je i sama neko vreme bila poverenik na jednom od tih računa. Gotovo sve deonice koje se kriju na tim računima trebalo bi da pripadnu Srbiji, a ko sada upravlja njima, niko ne zna. Margetić kaže da je spreman da ove spiskove dostavi i srpskim istražnim organima.

– Meni je Borka Vučić rekla da za Slobodana Miloševića pare nisu prali ni Rusi ni Nemci ni Grci, nego Hrvati. To se pokazalo kao apsolutno tačno – kaže Margetić.

Prema podacima sa Zagrebačke berze od pre dva dana, ukupna vrednost akcija Zagrebačke banke bila je 1,2 milijarde evra, pošto je u poslednjih par godina ova banka doživela veliki pad. Čak i tako, ako bi Srbija dokazala svoje pravo na 46 procenata Banke, vrednost njenih akcija bila bi 550 miliona evra.

Nestao i kiparski dosije

Prema Margetićevim rečima, iz Saveta za borbu protiv korupcije nestao je i ceo spis sa podacima o kiparskim parama „sa dokumentima koja su teško teretila Mlađana Dinkića i druge za korupciju“.

– Ona (Jelisaveta Vasilić) nam je rekla da toga nije ni bilo u Savetu, a ja sam lično sa Vericom Barać kopirao ta dokumenta. Vasilićeva nam je rekla da ima „neke papire za Dinkića“ ali da ih nikad nisu proveravali u Savetu i da to ni ne vode kao jedinstveni spis. Muž Verice Barać nije mogao da veruje kada smo mu to rekli – tvrdi Margetić.

http://www.danas.rs/pola_milijarde_evra_srbije_zarobljeno_u_vlasnistvu_zagrebacke_banke

Aleksandar N. Denda: Crni barjak restrukturiranja

Ne tako davno mediji su preneli informaciju da je tadašnji ministar „u odlasku“ obavestio Svetsku banku da je prva faza restrukturiranja društvenih preduzeća „uspešno“ sprovedena. Svih 26 preduzeća oterano je u stečaj, radnici na ulicu (ali sa otpremninama), zgrade, instalacije i oprema odoše na doboš, a lokalne zajednice u očaj i bedu.

Bilo bi interesantno da je objavljen spisak tih preduzeća i opština u kojima će se razviti crni barjak kao posle pomora. To bi bilo dobro saznati jer za godinu, dve, ako je suditi po dosadašnjoj praksi, biće udarne vesti kako država subvencionira neke strane investitore da pokrenu proizvodnju baš onih proizvoda koje su pravila preduzeća oterana u stečaj. Nedugo zatim iz istih opština će stizati informacije o porastu broja lica u stanju socijalne potrebe, padu nataliteta, porastu kriminala i sl.

Restrukturiranje je inače poznata i uspešna operacija, naročito u praksi sredinom sedamdesetih godina, kada su u razvijenim zemljama sprovedeni procesi restrukturiranja velikih državnih i privatnih firmi sa ciljem očuvanja i podizanja efikasnosti poslovanja osnovne delatnosti kroz izdvajanje i „izbacivanje“ svih sporednih i nepotrebnih aktivnosti, čije je održavanje opterećivalo osnovnu delatnost. Tako je u najvećem broju razvijenih ekonomija nastao veliki broj uspešnih malih i srednjih preduzeća, a ubrzo se konstituisala i čitava nova „outsourcing“ industrija.

Međutim, naši znalci od čitavog modela i iskustva restrukturiranja su preuzeli samo ono što oni razumeju – pravno i finansijsko restrukturiranje, bez preduzetništva. Članom 11 Uredbe o restrukturiranju čak je preduzetništvo izričito zabranjeno. Kao da je nekome bilo u interesu da se preduzeća što pre destruiraju, radnici otpuste, a oprema, zgrade, zemljište i tržište prepuste nekom drugom. Sve bi se možda tako i desilo da neko nije izračunao da bi se tako otpustilo oko 90.000 radnika, i onda je počela operacija osmogodišnjeg subvencionisanja preduzeća u restrukturiranju. Potrošeno je više milijardi evra, a da se niko nije setio da im prethodno ukine zabranu sprovođenja slobodnog preduzetništva. Pare su potrošene, preduzeća su propala, a glavni izvođači radova svakog dana, u svakom pogledu napreduju. Interesantno je, i to ostaje za analizu, zašto je Svetska banka prihvatila da finansira takav model, kada je imala bogato iskustvo u drugim uspešnim modelima restrukturiranja privrede?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/crni_barjak_restrukturiranja

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Да ли постоји трећи пут?

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

БОГата Србија

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Конкретне мере

Писмо непријатељу

Неприхватљива је дилема „православље или тржишна економија“

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

Radoman Jović: Izvoziti ili umreti

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

Ruža Ćirković: Stečajna masa u galopu

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Олга из Данскe: Како конкретно да помогнемо? Имате ли идеја?

Обичан маркетинг. Јалово, безидејно, наставак штеточинске економске политике…

Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака”

Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

Стварни циљ српске приватизације

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Komentar redakcije Danas-a: U korist velikih

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Продана земља

»Da sam krala, krala sam«

Agrobanka, Poštanska štedionica, Arapski Emirati i Hilari Klinton

Србија и Сирија, Сибир и Сиријус*

 

Србија и Сирија, Сибир и Сиријус*

 

Весна Веизовић: У три наслова Србија и Сирија

У последње време стиче се утисак да је јавност у Србији далеко више окупирана дешавањима у Сирији и на Блиском Истоку него оним што се дешава код куће.

(…) Дакле баш у тренуцима када је чак и Велика Британија, такозвана мала Америка, одустала од агресије у Сирији, историјским тренуцима за човечанство када постоји велика вероватноћа да понижена и без маске пред цели свет као истински терориста буде изнесена управо та велика болесна мрцина са запада, српски политичари уместо да крену да размишљају о будућности и будућој политици предвиђајући очита дешавања или бар могућности, опет се стављају на страну губитника и затварају врата светлости.

Јуче се у дневним листовима појавило неколико наслова, наизглед неповезаних један са другим а опет везаних и са врло јасном пропагандном поруком, видљивом сваком пажљивом читаоцу.

Први наслов је гласио:

„Обама упоредио ситуацију Сирије са Косовом“

(…) Следећи наслов је гласио:

„На Србе смо ударили уз договор са Русима, у Сирији смо сами“

Наслов чија порука није стигла директно из западне кухиње, већ из београдских канцеларија, а која значи само једно:

„Ето вам Срби ваших Руса!“

(…) И коначно трећи наслов, као шлаг на торту и узрочно последична веза претходна два наслова:

,,Србија о Сирији после става ЕУ“

(…) На жалост као што Влада Србије нема могућности да сама доноси одлуке што се тиче унутрашње политике земље, далеко мање сме сама и без питања западних налогодаваца сме да заузме став по питању неких ширих размера, у овом случају да се придружи остатку света у пружи подршку сиријском председнику у његовој борби против истих окупатора против којих смо се и ми борили и и даље боримо.

(…) У том случају ми не треба да очекујемо да ће Влада Србије са оваквим ставом, односно без става, моћи ишта да учини по питању вехабија и на овдашњим просторима.

http://www.srpskikulturniklub.com/srbija-sirija

***

ЈОВО БАКИЋ: Зашто Србија ћути о Сирији

Сирији недостаје једно б и има једно и вишка да би се звала Србијом, али ће јој судбина бити иста као и потоњој пре 14 година. Тући ће је храбри амерички и француски војници, правдајући то у најмању руку сумњивим доказима о извршеним злочинима, из недоступних даљина и недокучивих висина, док ће противваздушна одбрана залудно шарати небо из неефикасних руских оруђа.

Србија жели у ЕУ и њена спољна политика нема разумевања за Сирију. Разумљиво је то, иако с етичке тачке гледишта не може бити оправдано, за једну малу, немоћну и на просјачки штап доведену земљу. Но, ако је званична Србија попут ноја забила главу у песак, док чувени миротворац Барак Хусеин Обама Син Ладен намерава да оправда на лепе очи добијену Нобелову награду за мир која је, узгред, још раније изгубила смисао, није јасно зашто ћути јавност у Србији.

(…) Треба протестовати без обзира на верске и националне разлике, јер сви су били у истој кожи 1999. Нажалост, може се прочитати да има грађана Србије муслиманске вероисповести који су отишли у Сирију да се туку у исламистичким редовима противника Башара ел Асада. Штавише, има и погинулих. Тужно да тужније бити не може, јер сведочи о моћи наопаке идеологије да повуче младе људе у бесмислену смрт. Уместо да се ти младићи удруже са комшијама сопствене и суседне вероисповести, као и са атеистима (ако их има), у борби за изградњу функционалног водовода у Новом Пазару, они иду у Сирију са жељом да постану шехиди.

Свакако, председник Асад није примерна фигура; ауторитаран је, не трпи опозицију (ипак, у поређењу са шеицима Саудијске Арабије он је шампион просвећености), а својом ароганцијом, тврдоглаво се супротстављајући вољи САД, довео је грађане Сирије у опасну ситуацију. То је, такође, сличност са некадашњом Србијом Слободана Милошевића. Па ипак, ауторитарне вође малих или немоћних држава, по правилу (има изузетака као што је био вођ Црвених Кмера Пол Пот), нису тако велики злочинци као вође великих светских сила; наравно, не зато што су бољи или човечнији, већ стога што им недостаје одговарајућа моћ.

У складу с реченим, мала је и слаба Србија да би ишта променила. Не треба о томе гајити ни најмању илузију. Но, њени грађани могу себе уверити да су још увек живи, да осећају патњу других људи, макар ови били и далеко. Не тако давно, они су показали на примеру трагедије у јапанској нуклеарки „Фукушими” да у њима постоји саосећање за пријатеље у далекој земљи који су им несебично помагали у најтежим данима, па су им узвратили колико год су могли. Данас грађани Србије треба да саосећају са људима који им нису помагали у тешким тренуцима, али који се сада налазе у истој ситуацији у којој су се они налазили пре деценију и по. Треба мислити на људе под бомбама, на мртве и рањене, на уништена материјална и културна добра једне од најстаријих цивилизација (што није без преседана, јер САД су већ тукле Ирак).

(…) Општа грађанска мобилизација у читавом свету против најављене агресије САД и Француске на Сирију могла би пробудити и наду у један праведнији глобални свет – циљ далек, али борбе вредан.

www.politika.rs/Jovo-Bakic/Zasto-Srbija-cuti-o-Siriji

 ***

Сиријска криза на новом колосеку?

Дамаск је потврдио да прихвата руски предлог да своје оружје стави под међународни надзор, а резолуцију о томе за Савет безбедности Уједињених нација припремиће Француска.

Амерички председник условно је прихватио предлог за дипломатско решење чије је ауторство остало спорно: да ли је све потекло од „реторичког аргумента” државног секретара Џона Керија у Лондону, осмислио га Лавров, или је све пре тога договорено са руским председником Владимиром Путином на маргинама самита Г-20.

Без обзира на то ко је аутор идеје, Обама је констатовао да је оно што је предложено „могуће, ако је реално”. То значи да бомбардовање „остаје на столу” јер су, из Обамине визуре, амерички притисак и претње довели до тога да се тражи дипломатско решење, али се одлаже на неодређено време, са изгледима да буде скинуто са дневног реда. Да, дакле, Сирија буде поштеђена од америчког кажњавања ако дозволи да међународни посматрачи преузму надзор над њеним хемијским арсеналом, као првом кораку ка његовом уништењу.

www.politika.rs/Sirijska-kriza-na-novom-koloseku

…

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је америчком председнику Бараку Обами посланицу са позивом да се приклони гласовима верских лидера који једногласно иступају против војног уплитања у сиријски конфликт и да допринесе што скоријем отпочињању мировних преговора.

…

Русија је поручила данас Француској да је неприхватљив предлог да се усвоји резолуција у Савету безбедности УН на основу које би одговнорност за наводно извршени напад хемијским оружјем била приписана сиријској влади.

…

Ванредна седница Савета безбедности Уједињених нација о Сирији, која је требало да се одржи вечерас у 22 часа по средњеевропском времену, одложена је до даљњег, на захтев Русије која је и заказала тај састанак, објавили су дипломате у УН.

***

Влада распустила скупштине општина на северу Косова

Влада Републике Србије донела је на данашњој седници одлуке о распуштању Скупштине општине Косовска Митровица, Скупштине општине Лепосавић, Скупштине општине Звечан и Скупштине општине Зубин Поток.

Влада је именовала председнике и чланове привремених органа у овим општинама, наведено је у саопштењу владине Канцеларије за сарадњу са медијима.

__________________________

* Сиријус

Из Википедије, слободне енциклопедије

Сиријус (αCMa) је најсјајнија звезда ноћног неба посматрано са Земље, са привидном величином (магнитудом) од −1,47. Налази се у сазвежђу Велики пас (Canis Maior). Звезда Сиријус је удаљена од нас 8,7 с. г., док годишња паралакса ове звезде износи 0,375″. Сиријус је бела звезда, спектралне класе А. Релативно је млада звезда. Близу сазвежђа Велики Пас у коме је Сиријус, налази се сазвежђе Мали Пас (Canis Minor). По митологији ова два пса верно прате Ориона, великог ловца. Орион се налази испред ова два сазвежђа.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Египат, Сирија, Косово и Метохија – увод у велики рат

Средиште света

Ана Радмиловић: Покосовски циклус – Избори

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Отац Тадеј: О злим духовима

 

Миле Милошевић: Шта нам је радити

(…) СИСТЕМ КОЈИ НАС ЗАТИРЕ Тиме се враћамо на почетак – ко то може изнети реформе. Јер та потреба се догађа у земљи у којој вероватно 40 одсто не може ни сад да преживи. Отуда и питање: шта од Србије може опстати уз овакав систем и уз још дубље укорењивање у њему кроз садашње односе и облик процеса ЕУ интеграција?

Зато ћу поновити тезу из прошлог текста, иначе више пута на овај или онај начин наведену: зашто сви наши резултати, па и у најмањој области живота у Србији морају бити тако лоши? И да ли има неке области где није тако? Чиме онда долазимо до друге позиционе тезе: да је проблем у систему, у структури, идејама и људима, који чине костур система. Да су ови односи, надасве позициони, а не функционални и вредносни, већ само према идејама које их одржавају, а не према друштву. И да је све стигло до опште обмане и пуког егзистенцијалног угрожавања и искључивања народа, због чега се и очекивало од прошлих избора да ће значити почетак нове епохе. Народ је дао предност понудама из нове епохе, ма колико оне биле скопчана са слабашним изгледима. Јер у супротном су и држава и народ на коцки. И ту се напокон отвара нашироко питање: ко је то све међу нама? И закључак: да је само у току процес огољеног пресабирања система.

Управо је тако, ма колико се неким актерима чинило да они ту раде на стварању простора за коначни договор народа и елите и наводно бољу Србију. Очито да не може бити веће илузије од тога. Отуда сам у прошлом тексту и изашао са консензусуалним предлогом да ад хоц успоставимо оријентир према очувању људи, ресурса и државе – ако већ није могуће да људи плодно сарађују по себи поштујући и подржавајући закон над људима (прихватајући језик народа), уместо што се упињу да модернизују систем како би он постао, несвојствено себи, ефикасан и успешан.

Очито је колико је немогуће да се ово оствари, и поред свих увођења људи споља. Како онда успоставити перспективу неке по себи нужне равнотеже садашњих дела са будућношћу. Да та равнотежа подразумева инхерентну перспективу будућности српског народа. Противречно је што је максима свему да у буде пошто-пото одржив систем, а за будућност има тек да се види шта ће бити или о њој се уопште више не мисли. Можда ће систем претрајати, као на пример Фијат, који почива на малим инпутима рада и локалним трошковима, а који неспорно заробљава сваку могућу перспективу. Какав је онда уопште озбиљан говор о здравој привреди могућ, а самим тим и о перспективном друштву способном да мисли, ствара и пружа успешне одговоре на изазове пред њим. Сад и сутра – било кад.

Ако искрено погледамо велику слику, сви смо ми током неколико стотина година ове „велике трансформације“, како је зове Полањи, позападњачени. Али је право питање шта је ту за нас и лудачка кошуља. Примера је у мом разумевању много: промоција хомосексулизма је тек фаза процеса апсолутизације индивидуализма јер је сваком јасно да је реч о неодрживом конструкту. Реч је о општој инерцији залазеће цивилизације, која пада и у културну хермафродитизацију и разбијање сила друштва, паралелно са распадањем духа и духовности, а тиме и свога места у космосу. На крају је још само опсена, која, након хегемонијалне модернистичке фаза владања путем супремантних презентација над материјаним животом и имагинацијом света, пада у постмодерне репрезентације империјалног владања путем превара, које Купер тако опуштено помиње. Као и страхом.

СРЕДЊЕ РЕШЕЊЕ Као што су већ неки с правом приметили, више се и не труде да логично лажу. То је у сваком погледу крај не само великих нарација него свих и само води обогаљеним конструцијама и муцавим песмицама које попуњавају простор ове некад културе великих замаха, дела, и виталне животно остварујуће силе. Али нема говора да они могу престабилизацијама створити крај историје и сами силом конзервирати само своје глобалне позиције. Него ваља мислити на будућност, само кад би могли поново покренути процес самоучења уместо истрајавања на и тако очигледно штетном систему и окошталој структури моћи која се раширила у интересне мреже социјалних структура у огољеној позиционој борби интереса без функција живота и духовних вредност, а за шта су све више само слепи и глуви.

Тиме су још већи захтеви пред нама, али без разлике по питању владајућих парадигми и њене силе ипак све зависи без разлике колика је од оног колика је наша величина. Значи, и нама је судбина онакви какви смо, али и наша је скривена нада да ми и не знамо какви смо уведени у оквире имитативног позападњачења, из кога тек треба да и ми ишчупамо језик свог живота, догађајног, филозофског, планирајућег, управљачког, песничког и молитвеног, како год сва наша именовања да би поново познавали стварност. Уместо асимилације и имитације, у коју срљамо, ту је најпре језик.

Шта нам је радити? Управо оно што покушавамо да освајамо, самоучећи свој језик онако што живимо заједничким писањем (уместо што исмевамо туђе напоре). Затим стварање решења (планови озбиљних и одговорних људи, али по принципу самоучећих модела без неке обавезе према одомаћеном систему). Учешће мањих група у подухвату без позиционих сумњичења, већ трагања за сврхама и вредностима онога што би био голи живот. И онда, ако се повежу самоизграђивачки, у облику политике сарадње, а не конфликта: позиционо, функционално и вредносно; до сарадње већине ће доћи јер је тад време у коме ће знати шта да раде. Напокон, у каквој год парадигми живели, наш језик, као и наша величина, ће надоћи онаквима какви јесмо, нема ту замене. Нити ми можемо бити нешто друго у некој радикално новој промени свести нити нас може у суштини одменити каква парадигматска новост. Она нам може олакшати јер само смо ми сами овде континуитет, и првобитно у нашем језику стварности. То је то „средње решење“, сваки трећи пут, ништа магијски спектакуларно, већ како и колико остварујемо животне успехе макар у неким областима друштвеног живота, захваљујући свом створеном језику и нашој величини.

цео текст:

http://www.standard.rs/mile-milosevic-sistem-i-standard-ili-sta-nam-je-raditi.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Прва и Друга Србија

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

Данило Мандић: Не буди наиван, веруј вођи!

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити ”Србија” (око 2075. године)

 

Густа магла, сужена свест

 

Тањугова вест о Александру Вучићу од 6. септембра 2013, објављена под насловом: „Журим, јер знам како ћу скончати“:

Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио да осећа одговорност према земљи и грађанима и да жели да што више заврши јер зна како ће да сконча. Он је додао да му се зато толико жури. Вучић је, одговарајући на питања новинара у вези са отпорима, којих ће бити у најављеној економској и свеукупној реформи, рекао да осећа одговорност и додао: ,,Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам.” Он је рекао да зато хоће што више посла да заврши, да би неко за 10, 15 или 20 година могао да каже да је неко нешто урадио. ,,Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило”, рекао је Вучић.

Мој коментар:

Ових дана се скоро сви говоре и пишу о овој изјави, шта је писац хтео да каже, да ли ове речи схватити озбиљно или не. Развиле су се разне теорије.

По мени, други председник владе и председник СНС Александар Мали је у четвртак 05. 09. 2103. видео ову насловну страну НИН-а, са насловом “Јахачи магле“, где је он, у суштини, у првом плану.

Ова насловна, и текст који прати насловну страну, тешко је поднео. НИН није што је био, али је то још увек најугледнији српски недељник. 

Зато је дан касније,  06. 09. 2013, изјавио то што је изјавио.

Мислим да је ова насловна страна била тежак ударац на његову сујету, али и више од тога – порука, толико је паметан, да схвати. Он се толико труди да модернизује Србију, да промени свест српском народу, и шта добије?

Ко зна како је он доживео ову слику Жарка Лаушевића у горњем десном углу. Очигледно је за њега сазнање да неће бити Вођа до краја живота, да се ближи крај његове политичке каријере (као и несуђеног председника републике, данашњег председника владе, чију су слику на овој насловној ставили замагљену) исто што и… – шта год да је писац хтео да каже. 

НИН, 05. 09. 2103.

Отац Тадеј: О злим духовима

Отац Тадеј (Фото: Визионарски)

Христове речи: Много је станова у кући Оца мога, значе да постоје бића у универзуму различитог ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом ступњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих припрема имао сам у монашкој пракси.

Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.

Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.

Духови злобе немају права насиља над човеком, да присиле човека, они само предлажу и досађују. Они немају силе да присиљавају, али ако се предаш њему онда он мора да те држи у својој власти, много што шта ти учини по вољи и онда бива да се многи баве магијом са духовима злобе.

Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се „оваплоте”.

Духови злобе немају мира и покоја, особито гоне оне који предано Богу служе. Нарочито са смиренима и кроткима се боре јер не може против њих ништа. Смирење и кроткост, то су Божанске особине. Духови који су пали изгубили су ту Божанску особину јер су се сами одрекли (Бога) па сад мисле да ако већину човечанства они заробе, да ће они ипак имати већину, па ће на неки начин стећи неко добро за себе, а то је погрешно. Видимо, овде на земљи и наши рођени и ближњи кад се удаље од добра не иде им како треба, све што почну, све им иде контра. Зато што сами ремете свој поредак и добро.

Духови злобе обраћају пажњу да ли човек обраћа пажњу на снове. Ако обраћа пажњу на снове (према његовим поступцима знају шта он може да уради и какве непријатности да направи некоме) дају му да он види те догађаје у сну и онда постане човек сањалица. Није способан за живот, стално очекује да сања да види шта ће бити.

Мисли духова злобе се противе љубави, противе се добру, такве њихове мисли нас удаљавају од њих. Сва бића су створена као узвишена, духови који су пали су створени као савршена бића али они су пали са умног савршенства у ниско мудровање и сад немају контакт (са Богом).

Пошто су се удаљили од извора живота (Бога), траже животну утеху у предметима, ближњима, то им је храна. Пошто су се удаљили од љубави они желе да копирају, знају како су били под руководством Духа Светог у пуној благодати па то варају и човечански род. Да би придобили људе дају им неку утеху. Људи живе тако, бавећи се филозофијом, размишљањем и достигнућима али све је то кратко, та утеха је кратка, и опет настаје чамотиња, усамљеност. Људи се на земљи осећају усамљени, зато што смо пали, деца смо падших родитеља.

Духови који су пали на земљу виде да је кратко време до Страшног Суда, знају да ће бити Суд, да ће Суд бити праведан и да ће бити потпуно изоловани. Они сад имају извесну слободу, крећу се мећу људима, у ствари заробљавају људе, задржавају многе душе у њиховом табору. Они сматрају да ће на крају да победе уколико имају више људи и више оружја јер они кроз нас мисле, кроз нас се јављају слабости тих духова. Ми смо предали срце, предали смо се страстима. Он (зли дух) дошао, пореметио све унутра, заузео команду и сад он командује. Зато стално треба да будемо на опрезу, свој унутрашњи мир да не бацамо у бесцење, да се за сваку ситницу нервирамо, да чекамо како ће то да среди Господ.

Лаж, увреда или клевета ваше личности олакшавају духовне тегобе вашем непријатељу, само уколико и ви одговарате, односно прихватате контакт са злим дусима. Уколико те контакте не прихватамо, онда се збива нешто чудно. Те исте, клевете и увреде уместо да постигну жељени циљ онога који их пројектује, као какав бумеранг се враћају на самог клеветника и повређују читаво његово биће.

Отац Тадеј / “Духовне поуке српском народу”

Визионарски/ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

• ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА
• Философија/Религија
• ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА
• Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)
• Отпадници од Христа и границe слободе и вређања
• Mario Kopić: Aktivizam sjećanja
• Девојци прете јер је прешла у православље
• Politički zatvorenik – Vladika Jovan (Vraniškovski)
• ВУКОВАР никада неће бити само VUKOVAR. Или хоће?
• Последице ”колективизације”
• MILAN DAMJANAC: SRBI SA KOSMETA
• У Србији је 1 од 3 гладан и православни Срби немају овакву организацију
• Неприхватљива је дилема „православље или тржишна економија“
• Проговорио син Мајке Храброст – прва реч “мама”
• Псовка – губа душе (цео филм)
• Јуниори постали први српски тим који подиже три спојена прста!

Како би данас изгледала Косовка девојка?

 

Oj Kosovo (Сербская народная песня о крае Косово).

• аутор: Роман Насонов

• Пре 2 године

http://www.youtube.com/watch?v=hQYZPItYsjM

 

коментари испод песме:

 

– MrDubrav4eg Пре годину дана

“Красивая девушка. классная песня.“

– влад сун 

“девушка поет с душой“

– velei1 

“Милица Лилић – Ој Косово, Косово“

 

јавља се њена мама:

 

– Jelena Lilic Пре 6 месеци

“Hvala Vam, moja cerka je pevala na skolskoj priredbi pre 5-6 godina.“

 

а онда мама Јелена поставља овај видео своје кћерке:

 

MILICA

• аутор: Jelena Lilic
• Пре 4 месеца

http://www.youtube.com/watch?v=jm9tcMRXZKs

 

Да ли би дошла до финала Гранд параде?

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред “прајд“

 

Миши Вацићу годину дана условно

12.07.2013.

Портпарол покрета „1389“ Миша Вацић осуђен на годину затвора условно за ширење дискиминације, недозвољено држање оружја и ометање службеног лица. Рок провере је 4 године, тако да се казна неће извршити уколико у том року не изврши ново кривично дело.

Како је Миша Вацић пре избора нападао Двери  на телевизији која подржава СНС:

***

 

02.08.2013.

Црвено – бели су на трибинама стадиона у Одеси имали подршку неколико стотина навијача, међу којима се нашао и чувени Иван Богданов. Подсетимо, Богданов је један од вођа навијача Црвене звезде, а пажњу светске јавности привукао је током нереда на утакмици репрезентације Италије и Србије у Ђенови у марту 2011 године. Богданов је због изазивања нереда на поменутом сусрету осуђен у Италији на три године и три месеца затвора, међутим, та казна је замењена протеривањем из земље. Иванов је добио пет година забране уласка у зеље ЕУ. У Србију је депортован 24 маја, а одслужио је затворску казну од годину дана и 11 месеци, због напада на полицију и учешћа у масовној тучи пред кошаркашки меч Партизан – Звезда који је одигран 2006. године.

09.08.2013.

Један од вођа навијача Партизана, Милош Радисављевић Кими саслушан је у полицији поводом инцидента после утакмице Партизан-Лудогорец, када је фудбалеру Марку Шћеповићу скинуо капитенску траку.

***

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен на осам месеци затвора

06.09.2013.

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен је данас пред Првим основном суду у Београду на осам месеци затвора због “ширења расне и друге дискриминације”, рекла је портпарол тог суда Ивана Рамић. Младен Обрадовић је, како је доказано у Првом основном суду, организовао писање графита “Чекамо вас”, “Смрт педерима” и “Београдом крв ће лити, геј параде неће бити” пред отказану Параду поноса 2009. године. Ово је друга по реду пресуда, јер је прву, којом је Обрадовић био осуђен на 10 месеци затвора, укинуо Апелациони суд.

***

Дачић: За Параду поноса прво безбедносна процена

04.09.2013.

Премијер Србије Ивица Дачић рекао је да још није добио писмо 14 амбасада у коме подржавају Параду поноса и истакао да је за њено одржавање потребно прво направити безбедносну процену. „Ми никада нисмо били против одржавања параде поноса али прво треба направити безбедносну процену, не треба се залетати”, поручио је Дачић. Како је додао, то је деликатно питање јер ћемо имати притиске из Европе да се Парада одржи и свака друга одлука била би тумачена као наша неспремност.

***

Вучића не занима геј парада 

06.09.2013.

Потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио је данас да се још није бавио предстојећом геј парадом у Београду, јер му то питање није стигло на сто. Вучић је новинарима у Хотелу “Хајат” рекао да се питањем евентуалне организације и стварања безбедних услова за организацију параде, који је најављен за 28. септембар, бави искључиво МУП. Потпредседник Владе Србије рекао је да нико не сме да се игра са државом. Одговарајући на питање да ли се то односи на прајд, Вучић је кратко рекао “желим вам све најбоље”.

***

Сви на протест против Владе Србије!

06.09.2013.

Покрет Двери позива на протест против Владе Србије! Субота, 28.септембар, испред зграде Владе у Београду.

Због свеукупног катастрофалног односа Владе Србије према породици у Србији, због вређања, понижавања и уништавања свих наших породица,због беле куге, сиромаштва, одузимања имовине оним породицама које не могу да врате своје дугове, а изгубиле су посао у пљачкашким приватизацијама, због огромних проблема у српском школству и здравству, због уништавања домаће привреде и пољопривреде, због увођења генетски модификоване хране и семена у нашу исхрану, због педербал а који нам припремају као врхунац вређања нашег породичног морала и свих традиционалних вредности. 

Покрет Двери заказује протест против Владе Србије, за суботу, 28. септембар, испед зграде Владе у Београду.

У наредним недељама, организоваћемо низ активности у оквиру наше кампање ”Породица на првом месту”, којим желимо да представимо Породичну повељу Србије и укажемо на значај породице у нашем друштву, сматрајући да породица у нашем друштву заиста треба да буде на првом месту, а породична политика – владајућа политика у Србији.

Позивамо вас све да се укључите у кампању ”Породица на првом месту” и да заједно станемо у одбрану наших породичних вредности и радимо на корист свих наших породица.

Видео снимак саопштења у mpg2 формату, трајања 1мин и 24 секунде можете преузети на одласком на следећи линк:

http://we.tl/ZGasYsmSMf

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Албанци купују станове по Нишу

Ана Радмиловић: Покосовски циклус – Избори

Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

Прва и Друга Србија

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

 

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Francuska, godina je 1942. Usred nesreće, u najtežom trenutku rata, dvije godine nakon početka okupacije, čiji svršetak još niko ne nazire. Istini za volju, kao što podsjeća filozof Vladimir Jankélévitch, većina Francuza prolazi kroz rat a da ga ni ne primjećuje ili skoro ne primjećuje. Jedu se kobasice s češnjakom, sluša se kako Maurice Chevalier pjeva Prosper (Yop la boum), pleše se u ritmu lake muzike: ”Sva nevjerojatnost nesretnog sloma 1940. počiva u toj podrugljivoj suprotnosti između vojno-političke propasti, gotovo bez premca, i razmjerno blage sudbine koja je zadesila veliki dio nacije… U maršalovoj Francuskoj dalo se živjeti. Vozili su vozovi. Građani su odlazili na ferije i bavili se zimskim sportovima. Predavači su držali svoja predavanja… Naime, bilo je to dobro vrijeme. Još nekoliko godina, i kažem vam da bi gospodin Otto Abetz već imao, kao i svi, svoje ljevičarske intelektualce, svoje metafizičke kafane i avangardne časopise. Dobro vrijeme, kažem vam. Francuska se osjećala ugodno. Čim je došla k sebi, nakon svog nesretnog sloma, Petainova Francuska navukla je bijele rukavice, opasače, bijele čarapice”.

No pjesnik Réne Char sebi već te 1942. godine postavlja goruće pitanje, pitanje o sjećanju. Piše prijatelju Francisu Curielu: ”Želim da nikada ne zaboravim da su me vodili da postanem – na koliko vremena? – monstrum pravednosti i netolerantnosti, strogo čuvan (claquemuré) simplifikator, arktički lik ravnodušan prema svakome koji se s njim ne udružuje kako bi potukao te pse iz pakla (Chiens de l’Enfer). Masovna uhićenja Izraelaca, seanse skalpiranja u policijskim stanicama, teroristički pohodi hitlerovskih policija na zaprepaštena sela izazivaju u meni gađenje, lijepe na ispucanu kožu moga lica pljusku crvenog odljeva. Kakve li zime!”. Za Chara se, dakle, logički nameće izbor Pokreta otpora. On se ne bori samo protiv Njemačke, nego protiv režima koji nije nastojao prikriti svoju ogavnost: ”Ono što me pritišće, ono što me strašno srdi, činjenica je da je unutar jedne nacije moguće nabrojati toliko mnogo osoba što razmišljaju, ali nasilnik ih uspijeva veselo namamiti i one stupaju u legije. Koji posao istrebljenja manje prikriva njihove ciljeve od ovog? Ne razumijem, a ako razumijem, to što sam dotakao je zastrašujuće”. Primjer je to za sve one koji prizivaju izgovor neznanja ili koji pak tvrde da su u tim vremenima živjeli u magli. René Char nije imao potrebu da bude upućen u đavolju tajnu, jer ako đavao i nije govorio sve, nije izigravao lukavca, vrag se nije skrivao, porok nije mislio da se vrlini mora klanjati izrazom licemjerja, zlo je igralo otvorenih karata. I bez pristupa povjerljivoj informaciji, pjesnik je znao kakva je Hitlerova rabota. No nešto ga je strašilo, nečega se Char plašio u tom znanju. Plašio ga njegov vlastiti kruti shematizam. I tada je odlučio da nacistima neće nikada oprostiti upravo to što su od njega načinili partizana s punim radnim vremenom, što su od njega učinili aktivistu, borca i ništa više nego borca. Prebacuje im što je otpor učinio strašnu invaziju na njegovo biće, a binarna misao (prijatelj-neprijatelj) na njegov um. René Char trpi zato što su ga njihova zlodjela prisilila da zatvori oči pred ”čudom bivstvovanja” (Hannah Arendt). Mrzi ih jer su ga odvratili od pjesništva, grabeći bez predaha njegovu pažnju i njegov bijes. Optužuje ih da su ga pozvali na odustajanje od svih nijansi afektivnosti, to jest od veze s onim izvanjskim, u korist nepremostive i glupe alternative. Radikalnost je za pjesnika René Chara dio zla što ga je Hitler unio u svijet.

U svojim Pismima njemačkom prijatelju istu optužbu formulira i Albert Camus: ”Mislili smo da je sreća najveća od tekovina, ona koju usvajamo usuprot sudbini koja nam je nametnuta. To nas žaljenje nije napuštalo čak ni u porazu. Ali vi ste učinili što je trebalo. Ušli smo u Povijest. Kroz čitavih pet godina bilo je nemoguće uživati u kriku ptica u svježim večerima. Trebalo je trpjeti nametnuto beznađe. Bili smo odvojeni od svijeta, jer se uz svaki trenutak toga svijeta vezao čitav jedan narod smrtnih slika. Već pet godina ne sviće u ovoj zemlji jutro bez agonije, ne pada večer bez hapšenja, nema podneva bez krvoprolića”. Sada se i Camus zaklinje na sjećanje, obećava da neće zaboraviti ”ljepotu svijeta i lica”, to neprisvojivo čudo nad čudima koje je prisiljen žrtvovati omnipotentnoj mržnji i nužnosti borbe i otpora. Zajedno s René Charom pozdravlja zato Oslobođenje kao konačni izlazak iz logike rata. Povijest olabavljuje svoj jaki, odveć jaki upliv. Treba, dakle, kaže sada Camus, ”prepraviti (refair) svoj politički mentalitet”. Svršetak dualizma, smrt borbe na smrt: pluralitet može ponovno disati. Treba, dakle, kaže René Char, ”vratiti vrijednost, i to najažurnije moguće, čudu što ga predstavlja ljudski život u svojoj relativnosti”. Mržnja i ”bratstvo” bili su jaki opijat, nastupilo je napokon vrijeme trijeznog života: dijalog, prijateljstvo i nesigurnost trebaju ponovno izboriti svoja građanska prava. Camus tome dodaje: ”Demokrat je skroman (modeste). On priznaje neki udio neznanja, prepoznaje djelomično pustolovan karakter svojega napora i priznaje da mu nije sve dato. A polazeći od tog priznanja (aveu), priznaje da mora pitati za savjet druge, da mora upotpuniti ono što zna onim što znaju oni”. Za autora Pobunjenog čovjeka ”ne živimo samo od borbe i mržnje. Ne umiremo uvijek s oružjem u ruci. Postoji povijest i postoji nešto drugo”.

Filozofski gledano, razlika je to između ”partizanstva” i ljudskosti, a nju je pak moguće uvidjeti samo s točke gledišta razlike između čovjeka i povijesti, između čovjeka po bivstvovanju i čovjeka kao povijesnog bića, odnosno, rečeno u okviru same povijesti i njenih povijesnih epoha, s točke gledišta razlike između čovjeka kao čovjeka i čovjeka kao subjekta. Ta razlika ne znači da čovjek kao subjekt nije više čovjek, da je kao povijesno biće u položaju subjekta više nego čovjek. Nietzscheova predstava da čovjek kao nosilac volje (za moć) može postati više nego čovjek, natčovjek, metafizička je fantazma, budući da previđa da je čovjek smrtno biće. Ukoliko čovjek djeluje u perspektivi te iluzije, zaslijepljen njome, ukoliko se uistinu smatra više nego čovjekom, tada postaje ne-ljudski uništavatelj drugih i samog sebe. Vidjeti razliku između čovjeka i subjekta znači zato vidjeti istinu da čovjek ne može postati identičan sa subjektom, odnosno Subjekt. Da i kao subjekt još uvijek ostaje smrtno, konačno biće. I u svojoj moći. Zato pri svim projektima Moći (Nacije, Partije) čovjek ostaje nemoćno i s gledišta tih projekata kao Ideja svagda već i insuficijentno biće. Biće što ga treba konstruirati po svojoj mjeri. U tom času već postaje objekt akcije u ime Ideje, njezina žrtva. Ideologija i Utopija raščovječuju prema tome najprije svoje nositelje, svoje funkcionare; čim zaborave da nisu samo subjekti, subjektivna sila Ideje, nego najprije i sve do kraja, do svoje smrti – krhke, bolom obdarene egzistencije.

Ovdje i sada vrijedno nam je zato osluhnuti Charovo i Camusovo svjedočanstvo. Većina se aktivista sjećanja i danas ne okreću onom prošlom kako bi se brinuli za ”zakon mrtvih” ili kako bi se mudrošću iskustva oduprli vrtoglavici mahnite Ideologije i Utopije. Gledajući iza sebe, ne traže uopće kako umjeriti konstruktivističku ambiciju, upravo obrnuto, otpuštaju joj uzde na vratu. Spomen je za njih akt volje, čudni magnetizam otpora proizlazi iz toga da slučaj, tajna, nepotpunost tada nisu postojali. Ništa nije bilo dvosmisleno, nesigurno i nejasno, nije se događalo ništa što nije bilo uračunljivo, dakle i izlječivo. Upravo ta jasnoća i sigurnost potiče spomen na snivanje i vodi svoje najgorljivije borce da u period otpora (obrane) projiciraju svoju alergiju prema problematičnosti i svoju težnju za savršenosti. Kada postoji jedan krivac za sve tjeskobe, uvijek postoji i rješenje. Eshatologija i soteriološka apokaliptičnost dočepali su se spomena. Zazivanje najgoreg prošlosti pothranjuje optimističku ideju da borba i spor (polemos) može sve i, pod krinkom političkog mentaliteta, krijepi antropo-teološku oholost i osionost (hybris), od koje nas Char i Camus nisu prestajali štititi. Sjećaju se tako ti aktivisti sjećanja ”zemaljskog pakla” kako bi zaboravili tragičnost egzistencije, kako bi se uvjerili da čovjek ne susreće nikada ništa izvan sebe samog i kako bi pothranili nadu u povijesno ostvarenje carstva nebeskog na zemlji. Naspram tog i takvog načina sjećanja, koji potrebuje apsolutno zlo kako bi održao metafiziku Čovjeka-Boga, stoji modus sjećanja u kojem živi i odzvanja riječ René Chara: ”Zlo uvijek dolazi iz veće udaljenosti nego što vjerujemo i ne umire neizbježno na barikadi koju smo za njega izabrali (Le mal vient toujours de plus loin qu’on ne croit, et ne meurt pas forcément sur la barricade qu’on lui achoisie)”.

http://pescanik.net/2013/09/aktivizam-sjecanja/

Албанци купују станове по Нишу

Према сазнањима „Новости“, Албанци са Косова су до сада индиректно постали власници око 300 станова у Нишу, а у овом „бизнису“ увелико им помажу Срби, привремено расељени са КиМ, који сада живе у граду на Нишави.

– Притиснути немаштином, Срби су приморани да „шурују“ са Албанцима – прича Горан С., који се 1999. године „преселио“ из Приштине у Ниш. – Како би се прикрили и избегли евентуалне проблеме, Албанци Србима дају новац да купе одређени стан у Нишу. Одмах им исплаћују надокнаду за „сарадњу“, по неколико хиљада евра.

А „шема“ по којој Албанци долазе до станова у Нишу је следећа: када Србин албанским новцем купи стан, укњижи га на своје име. После овере купопродаје у Основном суду у Нишу, склапају уговор да је Албанац Србину позајмио новац, баш колико је и плаћена некретнина. Као гаранцију за враћање новца, Србин даје управо купљену некретнину. А када после предвиђеног рока „нема пара“ да врати позајмицу, Албанац постаје власник „његовог“ стана.

О купопродаји станова, иако Ниш „бруји“, званично се ћути. Срби који продају имовину Албанцима боје се осуде околине, док албански купци страхују да би их у томе могле осујетити власти Србије и само окружење, па због тога чекају неки погоднији тренутак, када ће све то моћи да озваниче.

Истовремено, на „мети“ Албанаца су и српска имања у Нишавском округу, која се најчешће продају у тајности, преко посредника. Купопродајних уговора нема, већ се власницима некретнина нуде новчане позајмице, уз хипотеку као гаранцију.

ПРЕБИВАЛИШТА

ОД почетка јануара до краја августа 2010. године, дневно је у просеку 45 Албанаца са Космета затражило пребивалиште на територији највеће нишке градске општине Медијана! Према сазнањима „Новости“, у овом периоду близу 11.000 Албанаца је изразило „жељу“ да постану Нишлије на основу Закона о пребивалишту и боравку грађана.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:452432-Albanci-kupuju-stanove-po-Nisu