Љиљана Смајловић: Oдговор Драгану Ђиласу (Новинари ћуте због страха)

30 септембра, 2013

ljiljana-smajlovic

Зини да ти кажем, одговорио је градоначелник Београда новинару „Политике” који га је питао за колико је новца продао акције у својој фирми. У писму „Политици” („Извињавам се, али…“, 27. септембар), Драган Ђилас објашњава да је ову вулгарну фразу употребио јер је мислио да разговара са пријатељем. Новинар му на маргини конференције за новинаре постави новинарско питање, али он сматра да приватно „ћаска“ са „Политикиним” извештачем, јер њих двојица немају „класичан однос новинара и градоначелника“.

А зашто је пријатељу одбрусио да „напише још један коментар о ’Бусплусу’“? И то је само знак блискости, „искрен“ став о месец дана старом коментару Дејана Спаловића о неуспеху „Бусплуса” (и о летку штампаном у стотине хиљада примерака како би Београђани поверовали у лажиране резултате тог система).

На крају је, уз сва Ђиласова извињења, у писму некако испало да је новинар тај који се непрофесионално понео и да је сам крив што га је Ђилас понизио пред сведоцима.

А шта ћемо са одговором на новинарско питање? Јавност и даље не зна пошто је одлазећи градоначелник продао свој удео у фирми јер Ђилас избегава да то каже, иако нема сумње да је продаја имовине водећег политичара, веома богатог пословног човека, градоначелника главног града и председника највеће опозиционе странке, од интереса за јавност. Србија је за трансакцију сазнала од Драгана Ђиласа јер је на тај начин хтео да заради политички капитал. Агенција за привредне регистре о томе нема сазнања, ми знамо да је Ђилас продао фирму јер је он изволео да сазнамо. Али је први новинар који се дрзнуо да га упита за вредност трансакције „зарадио” увреду.

На сајту „Политике” јављају се и читаоци који мисле да је продаја приватне фирме увек само приватна ствар, али Драган Ђилас свакако зна да у развијеним демократијама таква информација није тајна. Било би, примера ради, незамисливо да Њујорчани не сазнају за колико је новца градоначелник Мајкл Блумберг продао своју приватну фирму. Заправо би у већини демократских држава већ и власништво градоначелника над фирмама које послују са државним органима и јавним сервисом било сматрано, цитираћу Ђиласа, „класичним“ сукобом интереса.

Све је то елементарно и добро познато, само што господин Ђилас није навикао да се о томе говори и пише у медијима које је његова странка до јуче контролисала. У такве медије спада и „Политика”. А контролисала их је тако што је из њих уклањала оне који су јавно постављали питања на које челници Демократске странке нису желели да одговарају. То је искуство „Политике” из 2008. године.

И тако долазимо до Ђиласове оптужбе да сам „урушила“ углед „Политике”. Непријатна питања непријатних сведока после неприличних дела: за господина Ђиласа то мора да је врло непријатан биланс и не чуди ме да се определио за „стратегију превентивног удара“, када противника одмах тучеш најјачим оружјем, не марећи за колатералне жртве и без икаквих доказа. Но дугујем Драгану Ђиласу захвалност што је отворио врата да се тој теми овде вратим.

Подсећам читаоца да је „Политика” 25. марта 2008. објавила информацију из Првог општинског суда у Београду поводом контроверзних информација о заоставштини бившег градоначелника Београда Ненада Богдановића које су доспеле у јавност посредством таблоида. Прва је „Политика” имала тачну информацију да јавност неће добити поуздане податке о Богдановићевој заоставштини, будући да Први општински суд неће утврђивати новчане износе са банковних рачуна и из сефова покојног градоначелника. Наиме, наследници, супруга и деца из првог брака, договорили су се да заоставштину поделе споразумно, чиме је уплив суда избегнут.

Што се тиче извињавања породици покојног Богдановића, на које ме Ђилас позива, можда би могао и сам да се лати извињавања у име Демократске странке. Читалац можда не зна какве је гласине ДС ширио о Ненаду Богдановићу, али „Викиликс” је још пре три године обелоданио депешу америчког амбасадора Мајкла Полта из марта 2006. године у којој он резимира разговоре с људима из ДС (06BELGRADE406). Ту пише: „Тадић подржава Богдановића, који има контролу над београдским буџетом, тешким 700 милиона евра, што га чини кључном кариком у финансирању Демократске странке. А Богдановићев рејтинг у странци је у последње време у опадању због упорних гласина о корупцији.“

Корупција у Демократској странци и у Скупштини Београда? Коришћење градског буџета за попуњавање страначке касе? Цинкарење америчкој амбасади? Сазнања у „Куриру”? Звучи познато, зар не? Корупција, афере, заташкавање, застрашивање, читаво то врзино коло које је Србију довело ту где јесте, а председник Демократске странке би да свали кривицу на главног уредника „Политике”. И то само зато што није пристао да се претвара да „Политика” не зна о чему бруји цео град.

Неће моћи. Заварава се господин Ђилас ако мисли да је самоцензура у српском новинарству завладала јер су му новинари били „пријатељи“. Нису они ћутали из пријатељства већ због страха.

И ето нас опет на почетку, код пара. Не знам одакле Драгану Ђиласу идеја да је објављивање тачне информације „срамота у рангу објављивања легендарног текста ’Војко и Савле’“ и да говори о „истини” кад прича о туђој имовини. Претпостављам да су то за њега само реторички трикови и стилске фигуре, а да из прве руке може да говори само о продаји сопствене имовине.

Али о томе, ето, неће ни да зине.

www.politika.rs/Novinari-ne-cute-iz-prijateljstva-vec-zbog-straha

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Светислав Басара: Лажни протест

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Јелена Бркић: ЕУ мехур

Србија на путу да добије опозицију

ТРЕЋА СРБИЈА  (Н.В.)


Јелена Бркић: ЕУ мехур

30 септембра, 2013

Jelena-Brkic

Охрабрена чињеницом да одавно није чула ниједно српско НЕ, ЕУ врши све већи притисак на Србију. Чак потпуно отворено, другоразредне ЕУ дипломате крше постојеће норме дипломатске праксе грубо се мешајући у унутрашња политичка питања државе – од потенцирања аутономије Војводине до афирмације геј лобија.

Скоро ме је једна пријатељица из наше дијаспоре упитала: „Где је српска црвена линија? Отели су нам Косово, разорили економију, војску и правни систем. Најављују аутономију Војводину. Је ли Војводина та црвена линија?“ Нисам знала да одговорим. Учинило ми се да нема краја српској аутодеструктивности.

Међутим, последњи догађај, односно забрана свих скупова, па и и геј параде, отвара потпуно нове погледе на дешавања на српској политичкој сцени. Нешто се кува, ври. За сада, далеко од очију јавности.

Косово и геј парада

Након прошлогодишњих избора, на којима је СНС грубо обманула своје бираче, преузела и унапредила политику ДС-а, започели су Бриселски преговори.

Сасвим је сигурно да су томе претходиле како политичке, тако и безбедоносне процене да већег отпора народа неће бити. Појединачни протести ДСС-а, Двери, СРС-а, па чак и неки покушаји да се направи патриотски блок подржан Српским Образом, покретима СНП НАШИ и Заветници, удружењем НИКАД ГРАНИЦА и другим појединцима, није успео да пробуди успавани српски народ. Народ, уморан од слома 90-тих, бомбардовања, немаштине…уморан од живота. Дакле, процене су се показале као тачне.

Последице предаје Косова у Тачијеве руке, већ данас осећамо на својој кожи. Прво, када навише државно руководство не поштује сопствени Устав и законе, урушава се комплетни правни систем државе. Иако је постојећи правни систем већ био препун проблема, овим чином потпуно је деградиран. Тако смо дошли до ситуације да безбедност грађана зависи искључиво од домаћег васпитања и сопственог моралног кодекса, јер државне реакције на кршење закона, нема. Отуда се не поштују ни саобраћајни прописи, па је све више саобраћајних несрећа. Отуда насиље на сваком кораку, а што је посебно забрињавајуће у школама. Отуда све учесталије пљачке, обијања, крађе. У својој држави, више нисмо сигурни. Као појединци, као породица, као заједница. Друго, када држава покаже да је неспособна да се избори за права макар и једног јединог појединца, сви остали осетиће се угрожено. Ако се судбина 150 хиљада људи предаје на милост и немилост терористима који су им до јуче вадили органе, шта ја онда могу да очекујем? Да је моје дете Вучићу, Дачићу и Николићу, важније од детета неког Србина са Косова и Метохије? Не, није. Потпуно исто смо небитни. И свима нам је угрожена безбедност, не осећамо заштиту сопствене државе и зато осећамо страх.

Управо тај страх који се осећа на сваком кораку, успешно користи ЕУ да изврши притисак на власт у Србији, а преносно власт га користи да изврши притисак на народ. Тако су европске интеграције једина алтернатива, тако ћемо умрети од глади без ЕУ, тако морамо да им продајемо земљиште и предузећа, тако морамо да узимамо њихове кредите… тако морамо да променимо свест и прихватимо њихове норме за људска права која подразумевају геј параду.

Међутим, сасвим неочекивано, уместо да смо сломљени и покорени, безбедоносне процене показале су да све најављене скупове, укључујући геј параду, треба отказати?!? Али, не буни ли се то онај исти народ који се није опирао предаји Косова И метохије? Хулигани? Хм… Огромна већина народа је против плаћеног геј пројекта, је ли паметно називати их хулиганима? Неће ли то произвести контра ефекат? Или другачије: хоће ли брутално наметање да се прихвати блудничење постати српска црвена линија? Помажу ли то нама педери, потпуно несвесно, у ослобађању Србије?

ЕУ притисак

Годинама је ЕУ, као бирократска испостава САД, пажљиво планирала сваки потез и окупацију Србије спроводила корак по корак. Да се Власи (Срби) не досете. Зато је окупација и била успешна. Сада, међутим, назире се убрзање. Дрско и бахато, одједном је на реду све – и Косово и Војводина и Рашка, па и геј парада. Куда се то жури ЕУ, односно САД? Клизи ли Србија кроз прсте окупатору, па се жури да се уништи све што се уништити да?

Сви политички притисци ЕУ (а уствари САД) имају само један једини циљ – уситњавање Србије до нивоа који не представља никакву претњу у региону. У ту сврху је било бомбардовање, одвајање Црне Горе, отимање Косова, у ту сврху су напади на Републику Српску, у ту сврху је потенцирање аутономије Војводине, у ту сврху је геј парада као политички пројекат упакован у форму борбе за људска права.

Многи ће се сада запитати и рећи: „Али зашто, па Србија већ сада нема никакав утицај, ни у свом дворишту, а камоли у региону?“ И то је тачно. Али, очигледно да ЕУ (САД) мисле другачије – да они знају да опасност да се Срби успротиве постоји, чак и јача. Зато и јачи притисак. Каква је то опасност по Запад у Србији?

Да ли је после година и деценија труда и много уложеног новца, ЕУ мехур пред пуцање у Србији?

Јесу ли се Срби уморили од ЕУ шарене лаже која ће им једног лепог дана, за ко зна колико година, пружити лагодан живот без по муке? Понестаје ли адута за убеђивање да је ЕУ рај на земљи, док народ види једино каиш који му све више стеже грло, не само стомак? Кад понестаје адута, остаје сила…

Олош елита

Србија је земља окружена НАТО чланицама. На Косову је једна од највећих америчких база у Европи. Иако се и даље на папиру држимо неутралности, потпуно је јасно да нам је војска под апсолутном контролом НАТО пакта, а власт под исто таквом апсолутном контролом првенствено америчке администације сакривене иза ЕУ бирократа, подржана углавном плаћеном олош-елитом (хвала господину Жељку Цвијановићу да перфектној дефиницији коју треба максимално експлоатисати у јавности), у коју спада већина НВО, медија и експонираних интелектуалаца у јавности.

Управо та олош-елита држи одговоре на многа питања. Наиме, већина људи верује у оно што у медијима чује и прочита. Како приступ медијима имају само припадници олош елите, тако они и формирају не само јавно мњење, већ креирају и политику, односно врше притисак на политичаре на власти. Пошто не постоји никаква могућност да се они повуку и сами престану са евроунијаћењем, као једина могућност остаје борба против њих и формирање једне сасвим нове елите, којој ће основни циљ бити спас Србије од даљег растакања.

Дакле, са једне стране имамо народ који у већини подржава оно што му елита сервира. Са друге стране имамо политичаре који онда прате вољу народа. И тако се намеће закључак да је кључ спаса замена олош елите просрпском, националном елитом.

Буди се исток

Сви услови које Запад намеће могу се свести на један једини: промена свести у Срба. Шта то тачно значи? И после деценија прозападног утицаја у Србији, наметања њихове културе (преко филмова, ријалити представа и сл.) и вредности (сексуалне слободе, геј парада), утицања на разбијање СПЦ и одвајање Срба од православне вере од Титове Југославије до данас (а вера је била темељ очувања Срба кроз векове), ипак постоји један број људи који се том наметању опире. Оно што је значајно је да су то углавном млади људи. Обзиром да су много више везани за рачунар и интернет, него за класична средства информисања, имају могућност и да прочитају нешто другачије од онога што се са ТВ-а и новина нуди као информација. Тако је, у почетку стидљиво, а сада све више и јаче, интернет постао место где се окупљају национално оријентисани појединци. Ту се остављају коментари, размењују мишљења, износе нове идеје, па и избацује незадовољство. У самом почетку, иако се пратио, интернет активизам није представљао велику претњу. Сада је, међутим, другачије. Иако још увек недовољне снаге, пасивно орјентисан на борбу преко рачунара, интернет свет је извојевао прву победу – забрану геј параде. И то зато што је по први пут запретио да више неће бити пасиван и да ће активно подржати оне организације које су се супротставиле блудничењу на улицама Београда. И тиме показао да на њих треба озбиљно мотрити у будућности.

И ту долазимо до главног узрока западне журбе у којој се можда омакне и понека грешка. Велика већина људи која прати патриотске сајтове има огромну жељу да Србија направи заокрет и окрене се Русији. Да коначно ЕУ добије своју алтернативу. Да та алтернатива изнедри просрпску елиту која ће победити олош-елиту. Да се Србија окане неутралности која још само на папиру постоји и затражи помоћ пријатељске државе у одбрани свог суверенитета, али и своје свести, културе, традиције, вере. Да Србија, уз помоћ Русије, обнови своју посрнулу економију и понуди будућност новим генерацијама, које у економски пропалој ЕУ нема.

Светска превирања у потпуности иду на руку оваквим захтевима појединаца. Наиме, западна цивилизација агресивна у свом приступу, намеће и захтева промену свести свакој појединачној држави која претендује да се нађе у њиховом „одабраном“ друштву. Међутим, обзиром на економску кризу, све је мање аргумената у западним рукама, па све више избија на површину и криза идентитета.

Наcупрот томе, источна цивилизација се труди да помири све различитости и гради један нови свет уважавања и толеранције свих култура. Последњи састанак шефова држава Шангајске Организације за Сарадњу, отворио је врата за даље ширење – Иран је на путу да постане стални члан. На тај начин ће се ова организација продубити и цивилизацијски покрити све културе света, од хришћанског православља, преко суни муслимана централноазијских земаља, до велике персијске културе шиитског ислама, будистичке Русије и Кине, све до конфучијанске Кине.

За сада, има само најава од стране неких организација (Двери и Евроазијска Србија) да се почело мислити у правцу заокрета ка Истоку. Идеја јесте у повоју, али зато њено стасавање жељно ишчекује добар део јавности. Али, родила се и Запад зна да ћемо је љуљати, чувати и пазити. И зато је распалио из свих „оружја“.

Још нас пуно борбе чека, ЕУ јесте мехур, али је још далеко од пуцања у Србији. На нама је да му помогнемо да сазри.

http://snagaduha.wordpress.com/

ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Србија на путу да добије опозицију

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Светислав Басара: Лажни протест

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

UDBA – ознака (не)квалитета (Н.В.)

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

Двери су први политички породични покрет у свету 

ТРЕЋА СРБИЈА  (Н.В.)

 

 


Светислав Басара: Лажни протест

30 септембра, 2013

Где се, цењени публикуме, брани Косово? Како где? Па у Сава центру, где другде, има ли бољег места? А како се брани? Ех, како? Као и до сада – лупетањем. Технички (дакле оправдано) спречен да – уз државну логистику – направи масовни улични пичвајз, а ионако склон полумрачним и затвореним просторима, лидер ДСС-а је у Сава центру уприличио протест против „лажних избора у нашој јужној покрајини“. По мени, то је логичан исход ствари.

Одбрана Косова је почетком давних осамдесетих тако и почела – али на другом месту, на Трибини Удружења књижевника Србије, а после трибине, на крканлуцима у Клубу књижевника. Као што видимо, Косово се увек бранило подалеко од Косова које су косовобранитељи – и онда, као и сада – заобилазили у широком луку. Донекле их разумем. Косово никада – ни вактиле, а ни сада – није било пријатно место за дужи боравак. Не само због међунационалних напетости него првенствено због непојамног сиромаштва и свеопште опустошености.

То сиромаштво и та опустошеност били су главни разлози због којег су косовски Срби, бар они који су били у прилици, масовно напуштали нашу јужну покрајину и свијали гнезда у Србији без покрајина. Косовски пак Албанци нису следили њихов пример. Упркос пламтећој љубави према земљи-матици, нису се масовно селили у Албанију. Напротив! Чинили су све што је било у њиховој моћи да из Албаније увезу што више сународника. И тако су, миц по миц, у једном моменту постали већина од близу деведесет посто. Добро, тачно је да Хоџина Албанија исто тако није била пријатно место за живот, али Хоџа је – упркос социјализму и марксизму-лењинизму – водио много пробитачнију косовску политику него што су то чиниле београдске, такође социјалистичке и марксистичко-лењинистичке власти. Па добро, зашто је албански марксизам-лењинизам био успешнији од српског? Ех, зашто? Дуга је то прича! Можда зато што није био самоуправни.

Шта је рецимо радио лидер протеста против лажних избора у време када је требало бранити Косово и када се можда још могло одбранити? Ех, шта? Седео је, ка и вазда, у Београду и писао студију „Самоуправљање у установама културе“. Шта је, коначно, радила већина протестаната из Сава центра. Појма немам. Претпостављам да су гледали своја посла и да су Косово заобилазили у широком луку. Тако се то у Србији традиционално ради. Проблеми традиционално почињу да се решавају када постану апсолутно нерешиви. А онда се – у тренутку када је ђаво већ однео ствар – мудо јуришања на ветрењаче из удобности Сава центра прода слуђеној јавности као бубрег патриотизма и борбе против „лажних избора“.

И ево нас сада на терену такозване дубинске психологије, илити српски речено – заумности. Зашто би, почем, косовски избори били лажни? Они, факат, за тачке гледишта званичног Београда, јесу нелегални и нелегитимни, али лажни нипошто неће бити, јер ће имати ефекта у стварности. Што се за протест у Сава центру уопште не може рећи.

www.danas.rs/kolumnisti/lazni_protest

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Србија на путу да добије опозицију

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација 

Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО (Н.В.)

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ (Н.В.)    

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК  (Н.В.)  

Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића (Н.В.)  

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију? (Н.В.)

Слободна Србија (Н.В.)

Прва и Друга Србија (Н.В.)

 


Остоја Симетић: Логика Владислава Ђорђевића

28 септембра, 2013

ostoja

У последње време, изузетну пажњу читалаца на нашем сајту, привлаче чланци Владислава Ђорђевића. Поред осталог, Ђорђевић се бави маскулизмом и жестоко критикује феминизам. Он је, у свом раду, прилично истрајан, крајње јасан и доследан. Своје ставове износи и брани без икаквог зазора или обзира према наметнутим аксиомима глобализованог друштва. Чињеница да су неки од његових погледа веома радикални, спречава највећи број читалаца да продре у ауторову логику, па следствено томе, критикују умишљену тези или писца ad personem.

Намера овог прилога је да укаже на врло једноставну носећу тезу Владислава Ђорђевића и логику изношења аргумената којом се служи, како би се омогућило и подржаваоцима и критичарима да читају управо, и само оно, што је аутор записао, без учитавања сопствених предрасуда у његово штиво.

По мом разумевању, кључни Владисављев став јесте неопходност изградње  и очувања здраве породице, као најважнији интерес сваког појединца и народа, тј. друштва (државе) у целини. Сви његови маскулистички радови иду за тим, да одгворе на питање, како то постићи. Ђорђевић уочава поремећаје у савременом друштву и жели њихово отклањање.

Он види феминизам и друштвене процесе настале под његовим притиском, као чиниоце урушавања породице и брака. Ђорђевић је дубоко укорењен у православљу, те за њега нема двојбе да су породица и потомство, заједница, највећи и лични интерес сваког мушкарца и жене. Сви чланци су само упутнице како брак и породицу сачувати, како доћи до здравог потомства и како живети у заједници. Уколико неко сматра да брак и породица нису потребни, он се јасно, не може сложити с Ђорђевићем, али ни тада, не може оспорити постојање доследности у разлагању теме.

Најједноставније, Ђорђевић каже: Треба нам породица. Треба нам брак. Брак чине (још увек) муж и жена. Шта су препреке за ступање у брак и стварање потомства?

1. Материјални статус

Око овога се слажу готово сви у Србији. Млади не раде, немају решено стамбено питање и тешко им је да подижу породицу. Ђорђевић сматра да је кључни проблем у овом питању, материјални статус мушкарца. Он не каже да жене не смеју или не би требало да раде и остварају приходе, већ само да је много лакше незапосленој жени да се уда, неголи незапосленом мушкарцу да се ожени. Даље, ако држава препознаје свој интерес у порасту наталитета, она треба да поспешује запошљавање мушкараца, који ће онда, способни да издржавају породицу, пронаћи супруге и оставити потомство у брачној заједници. Уколико и те супруге раде и зарађују, то је бонус, али није императив.

 2. Каријеризам, школовање девојака, самоугађање и сл.

Ђорђевић тврди да су породица и потомство најважнији интерес сваког људског бића, мушког и женског, па разумљиво, важнији од успеха на послу, аутомобила, излазака, путовања, пирсинга и осталих споредних ствари. Он не каже да жене не смеју да буду успешне, да се школују или да негују свој изглед, он само тврди да су од побројаних ствари, важнији брак и породица. Дакле, уколико није могуће остварити и једно и друго, Ђорђевић пледира да се одабере рађање у односу на унапређење у предузећу. Исто важи и за мушкарце, и они треба да преферирају породицу у односу на пословни успех, хедонизам, стицање материјалних добара и сл.

Ако Ђорђевић каже да држава промоцијом школовања девојака отежава и тим девојакма ступање у брак, он то доказује тврдњом да оне онда одлазе у градове, тамо вијају каријеру и дочекају године у којима је теже рађати. Сасвим објективно, ако девојка студира до 24 године, онда тражи посао и обавља приправнички стаж до 25, 26. године, затим настоји да се устали и напредује у предузећу, лако се обрете у четвртој деценији као бездетна, а често и неудата. Онај ко мисли да је место регионалног директора за теренску продају важније од новорођенчета, не може прихватити Ђорђевићев систем вредости, али математику на осову које их он образлаже, не би смео оспоравати нико ко држи до интелектуалног поштења. Напомињем да Ђорђевић нигде не каже да треба спречавати жене да се школују, раде и напредују у каријери, али тврди да то не сме бити држава агенда, јер не доприноси, напротив, одмаже стварању породица и рађању деце.

Владислав углавном пише стилом, који бих назвао проповедничким, што уме да иритира читаоца и тако га скрене с правог значења ауторових речи. Он, иако хуманистичког образовања, инжeњерски приступа проблему. Зато његови савети звуче грубо, као операција без анестетика, јер о најинтимнијим питањима личности, говоре са философске дистанце, без компромиса с нашим жељама и представама о сопственој посебности или значају. Када у таквом тону каже да плата за породиље на једногодишњем одсуству са рада, није начин да се поспеши рађање, јер жена не ствара дете са државом или предузећем, већ са мужем својим, па би за то дете и њу, средства требало да обезбеди тај супруг, а не влада или послодавац, свима који смо родитељи, дигне се коса на глави и помислимо: “Шта то трабуња овај жеомрзац?” Ипак, потрудимо ли се да разумемо његове мотиве и идеје, закључићемо да он не мрзи жене, већ само хладнокрвно расуђује о томе, шта јесте узрок ниског наталитета. Тврди да је то економски обесправљен мушкарац, који као такав, није занимљив женама склоним удаји, а да би економски ситуиран мушкарац, жени могао да пружи мого више него држава кроз породиљско боловање, дакле, сем материјалих средстава и љубав. Није се нужно сложити с пишчевим ставом, али је немогуће рећи да је његова логика погрешна, ако се узме за исправну носећа теза о потомству и породици као најважијем итересу сваког појединца.

3. Позитивна дикриминација, женске квоте за равноправност

Ако Владислав каже да је неправедно уводити квоте по којима жена мора бити 30% у скупштини или влади, то не зачи да он мрзи жене, нити им брани да се политиком баве, али јасно тврди да је интерес целог друштва постављање на кључна места националне политике најбољих кадрова без обзира на пол. Ако су то све жене, не мари, важно је колико су карактерне, стручне и марљиве особе на највишим положајима, а не ког су пола.

Уопште, Владислав, за разлику од радикалних феминисткиња, свет не посматра као поприште рата између мушкараца и жена, већ као позорницу заједничке симфоније у којој свако има своју улогу, где се једни с другима не такмиче, већ су део истог организма, исте заједнице, породице, повезани љубављу и поштовањем. Зато он, упркос некада незграпном, недовољно емпатичном, изражавању, иде увек у правцу стварања најповољнијих услова за формирање породице и остављање потомства.

За неке је лична жртва у смислу одустајања од гоњења каријере, путовања по свету или ноћних излазака, сувише велика у односу на задовољство живота у породици, па не прихватају Ђорђевићева промишљања, али то не одузима од логичности Владисављевих чланака за оне којима породица јесте на првом месту. Врло је важо, поново рећи, да Ђорђевић не каже како је лоше имати и брак и каријеру, одгајати децу и путовати или повремено себи приуштити неки козметички третман, он само критикује претпостављање хедонистичких порива, стварању породице. Он не каже (нити мисли) да мушкарац треба да лоче по кафанама и туче жену, а да она то кротко подноси. Њему је јасно да без потомства нема људске врсте, а да без функционалне, нормалне породице, нема здраве људске врсте. Зато он позива на уланчавање свих друштвених сага у заједничко прегнуће за пораст броја новостворених живота у Србији.

Тврдњом да радикалне феминисткиње кривотворе податке о дискриминацији жена, он не позива на малтретирање нежијег пола, ставом да изглед није пресудан квалитет при избору супруге, он не прижељкује земљу запуштених, длакавих жена, као што ни мишљењем о неправедности квота за жене не захтева маргинализацију овог пола. Он само инсистира да се уважавају биолошке, природне разлике, несразмере у личним интересовањима карактеристичне за полове, те да се држава не поставља арбитрарно у корист једног пола, као да је живот утакмица у којој неко мора победити, а други (пол) изгубити.

Истина је да се радикалне фемиисткиње не отимају за квоте у рудницима, првим борбеним линијама или у каменоломима, али изузетно гласно захтевају квоте у управљачким структурама државих органа и моћих привредних субјеката. Оне стално нагоне жене на такмичење с мушкарцима, кад нам никакво такмичење није потребно. Жене и мушкарци су природно упућени на заједницу, а без њиховог сједињавања нема опстанка човечанства.

Читав Ђорђевићев опус усмерен је  на ову просту чињеницу. Он показује да прихватање своје примарне улоге, рађања није понижење или пораз за жену, већ благослов, те да сва и њена и мушкарчева телесна и духовна снага треба да буду на располагању том циљу. Не мржња, већ љубав и поштовање, јесу опредељење Владислава Ђорђевића у области мушко-женских односа.

http://www.srpskikulturniklub.com/logika-vladislava-djordjevica

Српски културни клуб

аутор

 Владислав Ђорђевић

„РОДНОФЕМИНИСТИЧКИ” УСТАВ

КРИТИКA ФЕМИНИСТИЧКЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ПОЛИТИКЕ

МОЈ ДЕДА И ФЕМИНИЗАМ

МОЈА БАБА И ФЕМИНИЗАМ

ДА ЛИ ЈE СРБИЈА „ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН МУШКОГ ШОВИНИЗМА”?

KO KOГA „СЕКСУАЛНО УЗНЕМИРАВА”?

ПOРНОКРАТИЈА

ВЕК ФЕМИНИЗМА У СРБИЈИ

„МУШКОМРЗАЧКА” ЛИТЕРАТУРА

ИЗУМИРАЊЕ МАТЕРИНСТВА

ДИСКРИМИНАТОРНА ПРИРОДА ЛИБЕРАЛНЕ БРАЧНЕ ПОЛИТИКЕ

KO JE „РОДНО НЕРАВНОПРАВАН”?

НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

„ЗЛОУПОТРЕБА ЖЕНЕ У РЕКЛАМИ”

ПОСЛЕДИЦЕ ШКОЛОВАЊА ДЕВОЈАКА НА БРАК И ПОРОДИЦУ

ЕРОГЕНОСТ И ОБЛАЧЕЊЕ

ГЛАВНИ ЦИЉ ФЕМИНИЗМА – ИЗУМИРАЊЕ СТАНОВНИШТВА

ДИСКРИМИНИШУ ТРУДНИЦЕ, ЗАР НЕ?

САВЕТИ ЗА ДЕВОЈКЕ: KAКО СЕ СРЕЋНО УДАТИ


Branko Radun: Gej parada – Dačićeva nada

26 септембра, 2013

 

Da li sme u Srbiji da se nešto kaže ili napiše protiv gej parade? Teško izvodljivo. Pre nekoliko godina je i bilo napisa i izjava na tu temu. Danas je toga mnogo manje i skoro da se svelo na dopušten i doziran protest u vidu izjave Dragana Markovića Palme, koji je sa umekšanom retorikom u odnosu na prethodne godine ipak uspeo da ostane dosledan „protivnik održavanja Parade ponosa – Parade srama“.

A gej parada nije beznačajno pitanje, jer je na njemu „pala“ DS pre nekoliko godina, kad je bilo nereda u Beogradu. Pokazalo se da su neki građani spremni da prihvate i tolerisanje secesije Kosova i loše ekonomsko stanje, ali da im je gej parada došla kao kap koja je prelila čašu.

Dačić je tada, kao uostalom i sada, uspeo da ispliva iz te krize vešto balansirajući između „evropskog zahteva“ i „otpora javnosti“. Danas to zvuči tako da on želi da pošalje poruku da on nerado toleriše gej paradu, te da eto on i neće biti jedan od učesnika. Svestan je da dobar deo javnosti sve to doživljava kao dodvoravanje EU, pa on i govori stoga da ne treba ići u tu krajnost potpunog poltronstva Briselu. Svoju kratku retoričku „bravuru“ završava pitanjem „treba li da postanem gej da bi to bilo proevropski?“ On je rekao i da „to“ nije normalno, te da to nije uzor kojim ćemo vaspitavati svoju decu. Time je dao oduška i onoj „tihoj većini“ u Srbiji kojoj je muka od naloga EU i to još takvih koji vređaju bilo dostojanstvo ili ugrožavaju tradicionalne vrednosti.

Tako je Dačić, iako zapravo u organizacionoj logistici gej parade napravio vešt otklon od nje, da ne izgubi deo podrške od onih koji su protiv održavanja ovakvog skupa (bez obzira na motiv). Tako je uspeo da minimizira štetu koju bi mogao imati, pa čak i da dobije neki poen u javnosti. Naime, drugi političari ne vole da se bave ovom temom koja je vruć krompir, a Dačić ga vešto prebacuje iz ruke u ruku (malo „za“ – malo „protiv“).

Kako Dačić pokriva centralni prostor na političkoj i ideološkoj sceni, on stoga i nastupa sa „malo vamo – malo tamo“ pristupom. Sa druge strane njegova stranka i koalicija mu omogućavaju da proširi opseg delovanja i uticaja. Tako će mu mladi japi Branko Ružić biti predstavnik „leve kosmopolitske Srbije“ sa učešćem na gej paradi, na kojoj on naravno neće biti. Time će dobiti poene u očima Brisela i Vašingtona. Sa druge strane tu je Dragan Marković Palma kao dežurni predstavnik „konzervativne i provincijske Srbije“, kojoj je muka i od zahteva EU i od gej parade koje se često završe nepotrebnim nasiljem. Tako je Dačić uspeo u nečemu, što gotovo nikom nije – da njegova politička opcija bude i za i protiv i da bude neutralna u odnosu na gej paradu. Pa ko misli pozitivno o gej paradi, eto im Ružića, ko bi na protest protiv takvog skupa, ima Palmu, a ko shvata da „je to zahtev EU“ i „uslov za datum“, ali mu je sve to mučno i možda odvratno, može da se identifikuje da Dačićem. Za svakog ponešto i „nikom ništa“.

Da bi se još bolje osvetlila pozicija Dačića kao naručen je došao protest Čede Jovanovića, koji je premijera optužio da je o homoseksualnosti govorio negativno, te da deli građane prema seksualnoj orijentaciji. Napad Čede na Dačića je formalno neosnovan jer ovaj nije ništa negativno rekao o homoseksualcima, ali je suštinski pogodio da je u pitanju Dačićevo dodvoravanje većinskoj Srbiji, kojoj to jeste nenormalno i perverzno. No opet Jovanović je ovde želeo da se prikaže kao branilac „ugroženih homoseksualaca“, što je tradicionalno deo njegovog imidža i nastojanja poput Karleuše da za sebe pridobije prilično moćan gej lobi (i domaći i strani). No time je samo učinio uslugu Dačiću, kome je pomogao da se pozicionira u široj javnosti kao onaj koji je „primoran“ da toleriše gej paradu zarad „puta u Evropu“ i da tako poentira u dobrom delu javnosti.

http://www.danas.rs/dijalog/gej_parada__daciceva_nada

***

BALKANIST:

PARADA PO DRUGI PUT

Beogradska parada ponosa je zakazana za narednu subotu. Čekajući ovaj događaj, analizirali smo “super hit” Srđana Dragojevića — “Paradu”, film koji odzvanja savremenom srpskom…  Ti dani su odavno prošli, ali Dragojević, njegova Socijalistička partija Srbije i njihovi koalicioni partneri, koji su danas na vlasti, i dalje insistiraju na određenom kontinuitetu sa prošlošću… Ali mora li Srbija zauvek da ostane okarakterisana likovima iz devedesetih — kako u filmu, tako i u politici? Dobili smo jedan vrlo proračunat materijal koji uveseljava raju. Ali i dalje opstaje osećaj nelagodnosti koji svedoči da tu nešto nije u redu. Kao što je Pelvin, savremeni ruski pisac, nedavno napisao: “Prvo pokušaš da razumeš šta će se narodu svideti, a onda im to predaš kao šarenu lažu”.

REVISITING THE PARADE

Belgrade’s Pride Parade is scheduled for this Saturday. In anticipation of the event, we reviewed Srdjan Dragojevic’s “smash hit”, The Parade, a Serbian film…

www.balkanist.net

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Ко је највећи српски издајник? (Н.В.)

За странце левичар, за Србе пред изборе десничар (Н.В.)

Данас устао на десну ногу? (Н.В.)

Како се стварају наследници (Н.В.)

Банана Из Америке

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Ištvan Kaić: Naša mala građanistička crkva

Radivoj Cvetićanin: Prijateljska ruka ili odgovor Vesni Pešić

Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo


Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

26 септембра, 2013

ako nema  petlju  za tako  krucijalne  stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti  šef svih službi  i još davati sebi za pravo da  određuje prvog čoveka BIA?

Odalovic

Vučićev veš u cvatu

Događaji na političkoj i medijskoj sceni Srbije sve više su dokaz da Transformer, alijas Alek Vučić, uistinu – ne postoji. Tačnije, postoji kao veš u cvatu sa reklame za deterdžent. Opereš nečistu prošlost s veša, prostreš ga da se suši za budućnost, a u sadašnjosti, gaće, krpe, čarape rascvetaju se u magnolije, kao u bajci. I mi više od magnolija ne vidimo gaće.

Elem, borba protiv kriminala i korupcije sva, tobože, u Vučićevim rukama, ali niko ne zna, jer Vučić ništa ne zna da kaže o tome, šta vicepremijer zaista misli, da li sam misli, da li uopšte išta misli: Šta je sad sa Miškovićem? Zašto mu je Vučić najpre sudio po tabloidima, pa se potpuno ućutao? Dalje, kakav je Vučićev stav o medijskom događaju broj 1, a on to jeste ne samo sudeći po tabloidima (toj riznici Vučićevih i ne samo Vučićevih umotvorina), povratku Stanka Subotića u Srbiju, već i o optužbama koje je izneo sada i ranije o političarima kojima je, navodno, davao novac? Stanku Subotiću, i to, zapravo, celoj priči daje ozbiljan ton, odmah je odgovorio Boris Tadić, lično, i nešto neodređenije Dragan Đilas, ali, hitro saopštenje Vučića i SNS koji se oglašava na svaku reč koju ma ko izgovori iz tabora DS je – cvrc – izostalo? Šta to treba da govori nama građanima, koji, btw, pojma nemamo o čemu je reč u slučaju „Vlast-Subotić-pare“?

Da li se Transformer, kao majka svih tajnih službi, ne meša u ovaj sukob jer:

a) postaje, ad hok, poštovatelj pravne države, te nije na njemu da iznosi mišljenje o procesima u toku (zaista, u ovo je smešno poverovati posle svega u šta se mešao pre sudskih organa);

b) zna da je Subotić govorio istinu, ali nema petlju da to javno kaže;

c) zna da Tadić govori istinu, ili Đilas kad Subotića naziva kriminalcem, a opet nema petlju da išta kaže?

Postavlja se pitanje ako nema petlju za tako krucijalne stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti šef svih službi i još davati sebi za pravo da određuje prvog čoveka BIA?

Teško nama s Transformerovom pseudomoći i hinjenom hrabrošću, i sa njegovim dumanjem o izborima DB-glavešina. Neko ko se ne usudi da trči sto metara, bez nadzora odozgo i s leđa, ne treba da se prijavljuje za maraton. Ali, lako je Transformeru sve dok ga tetošu i uveravaju zafrkanti, da je baš on taj apostol Pavle, da nam se obraća poslanicama (ne poslanicima!).

Drugi dokaz da Vučić ne postoji jesu sastojci potrebni za njegovo spravljanje. Da biste dakle zamesili tu pseudoevropsku himeru kao „strah i trepet“ za jedne, i „kao čoveka od reči-hi-hi-hi, uprkos prošlosti do prošle godine“ za druge, potrebno vam je da Krkobabić utekne od voljenog mu Đilasa u Transformerov vrli svet, plus, da par stranih diplomata kaže: „Nije Vučić nužno najgori“. Što su Ameri već rekli. Uzmimo da i Rusi pokušaju da prevedu šta je naš gost iz USA, Kirbi, zapravo rekao o Transformeru. Ovako bi zvučalo na ruskom: Njet, njet, baćuška Transformer, nije loš momak. Setite se onoga, bio jedan kralj pa imao tri sina, a treći bio duračok Ivanuška. Ali na kraju bajke upravo se Ivanuška izdigao iz pepela (ne Feniks ptice, nego ruske kaljave peći) i doživeo transformaciju, a dvojica starijih i pametnijih ostali kratkih rukava. Tako i Vučić Aljek. Pardon, Transformer.

Treći dokaz da Transformer ne postoji je Koraksova karikatura. Koja? Svaka.

http://www.danas.rs/kolumnisti/vucicev_ves_u_cvatu

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Остоја Симетић: Ко може да сруши Алека и његов двор?

Бошко Обрадовић: Kако је Вучић постао лидер Друге Србије?

Vladan Jovanović: Pozdrav (Borjanki) sa peščanih plaža Sitonije

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

Trajan Zec*: Gospodar rekonstrukcije

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

Миле Милошевић: Шта нам је радити

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

Широооко (Н.В.)

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” (Н.В.)

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији? (Н.В.)

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”


Литија посвећена 900-тој годишњици српске династије Немањића

25 септембра, 2013

900годинаСтефанаНемањеЛитија

Литија, посвећена 900-тој годишњици српске династије Немањића, почела је свој пут на дан рођења Пресвете Богородице. На Малу Госпојину, како се овај дан назива у народу, 21. септембра од Храма Светог Саве у Београду кренула је Литија и требало би да се заврши 14.октобра, на дан Покрова Пресвете Богородице у манастиру Пећка Патријаршија на Кососву и Метохији. Осим српских ходочасника, у литији учествују и 22 особе из Русије и других православних земаља. Међу њима су како црквена лица, тако и обичан народ. Из Београда није кренуло много људи, негде око 150 душа. Али, многи ће се придружити уз пут. Свуда смо добро дочекани, свуда се осећа подршка. Носимо прилично тешку икону свете Тројице, копију Андреја Рубљова а наша браћа нам помажу. Полицијци који обезбеђују читаву литију према нама су љубазни и имају много разумевања. Јасно је да се и њихова душа радује што су и само сведоци таквог православног јединства.

Подсетимо, Литија би требало да се заврши у манастиру Пећка патријаршија на Косову и Метохији. Када поворка дође до најпроблематичније тачке у региону, до административне линије КиМ и централне Србије, могућа су два сценарија. Ако Литија не буде добила дозволу кретања по територији КиМ, и пратњу КФОР-а, онда ће икона Свете Тројице бити предата настојницима манастира Пећка Патријаршија. Надамо се да ће Литија ипак стићи до Пећи.

Григориј Соколов / Глас Русије/ВасељенскаТВ

>

900 година од рођења Стефана Немање

Достиника – прва престоница Србије

 


%d bloggers like this: