Ко је икад угледао око кроз које се све види?

октобар 31, 2011

 

Не-биће је огледало, свет је слика а човек

око слике, у којој се лик скрива.

Ти си око слике, а Он је светлост ока.

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Свет је постао човек, а човек свет.

 

Махмуд Шабистари

Врт чудеса

 

——————————————-

 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

 

Философија/Религија

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Nauka i religija 

Вера

Advertisements

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

октобар 30, 2011

 

 

Емисија Радио Атлантис у којој је гост Велимир Абрамовић (линк за емисију):

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/radio/atlantis/atlantis-ultra-br-20-velimir-abramovic.php 

——-

Гост Атлантиса Ултра,  професор др. Велимир Абрамовић, оснивач приватне философске школе “Институт за Науку о Времену”, данас (30.октобар 2011.) је отпутовао у Москву где је, у оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, предвиђено да одржи предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности. Ово је већ друго Абрамовићево предавање на Ломоносову. Прво је одржано 2003, такође у октобру, под насловом „Увод у онтологију времена“. То је уједно било и прво предавање на Ломоносову икада одржано на српском језику, уз превод. Професор Велимир Абрамовић је докторирао на тему: “Проблем непрекидности у природној философији Лајбница и Бошковића”. Као професор радио је на катедри Теорије филма на Универзитету уметности у Београду као и “Концепције Времена, Простора и Материје у философији и природним наукама” у Центру за мултидисциплинарне студије, Универзитета у Београду. Од 2004. до 2007. био је декан факултета  “Академија уметности” у Београду; од 2003. уредник је научног и философског часописа Делпхис из Москве; оснивач је и главни уредник научно-философског часописа “Теслиана” а од  2004. стални је члан Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Државном универзитету Ломоносов у Москви. Пре две године објавио је монографију о Николи Тесли “Светлост која се никада не гаси”, у издању Православне речи из Новог Сада. 

 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

СВЕТ(О) 

Marina Abramović: “Measuring the Magic of Mutual Gaze”

The Life and Death of Marina Abramović 

Nikola Tesla 

NIKOLA TESLA I TORANJ U BEOGRADU

УМНИ РАТ

Вера

ВИТЕЗ СВЕТЛОСНОГ РЕДА

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Peto evanđelje 

АНЂЕО СМРТИ 

Саборност

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад! 

…силна ће борба да буде..   

 

 

 

 

 


Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

октобар 26, 2011

 

Marx u Libiji

 

U Libiji je, čitamo naslovnice, ”ubijen kralj”. ”Kralj kraljeva”. Platio je za zločin nad zločinima, za zločin da je bio kralj. No znamo li uopće što je kralj?

U napomeni broj 21 prve glave Kapitala (MEW 23, str. 71) Karl Marx kralja potiskuje u refleksijske odredbe. Neki čovjek je kralj samo zato jer se drugi ponašaju prema njemu kao podanici (Untertanen). Zašto? Jer ti ljudi misle (glauben: vjeruju) da su podanici, da su podanici zato jer je taj čovjek kralj. Dakle, odnos između kralja i podanika je istovremen i uzvratan. No, još ne doznajemo što je kralj.

Usto, ta je Marxova ”analiza” jednosmjerna, samo naizgled refleksijska. Nema istinskog zrcaljenja. Marx počinje time da je neki čovjek kralj samo zato što se drugi prema njemu odnose kao podanici. Razlikuje dakle čovjeka i njegovu (kraljevsku) ulogu, ljude i njihovu (podaničku) ulogu. No ujedno pretpostavlja da taj čovjek ne bi bio kralj ako se drugi ne bi odnosili prema njemu upravo kao podanici. Uloga je tog čovjeka ovisna dakle o ponašanju drugih. Ali ne o njihovom ponašanju kao ljudi ili o ponašanju kao takvom, nego o njihovom podaničkom ponašanju. O njihovom apriornom ponašanju ne kao ljudi, nego kao podanika. Dakle, Marx je od odnosa između tog čovjeka i ostalih ljudi preskočio na ravan već podijeljenih uloga. Taj preskok zapravo implicira izmicanje recipročnosti. Jer konsekventno bi bilo reći da su ljudi – s iznimkom jednoga – podanici jer se onaj čovjek koji je iznimka ponaša prema njima kao kralj. Marx i u nastavku na mjesto (aktivnog) subjekta postavlja druge ljude kao podanike, ljude koji vjeruju (misle) da su podanici zato što je prvi čovjek kralj. Kralj dakle svagda već nekako jeste, dok se podanici ponašaju ili vjeruju, to jest postupaju tako kako postupaju. Kralj ništa ne čini, dovoljno je da – jeste.

Pitanje je zato samo vremena kad će se ljudi početi drukčije ponašati i kralja iz objekta slavljenja pretvoriti u objekt preziranja, iz objekta ljubavi u objekt mržnje. I jedno i drugo na podlozi strahopoštovanja. Kralj sad jeste, sad nije. Nema ga kada ga ubiju, ali ne kralja (kralj kao kralj se ne ubija), budući da drugi ljudi uvijek ubiju čovjeka, čovjeka u ulozi kralja. Ubiju ga ne kao podanici, nego kao ljudi. Govor o ubistvu kralja skriva nam upravo tu istinu.

Marx fetišizira vlastitu defetišizaciju. I pada u dvostruko, podvojeno sljepilo, s milionskim odsjajima. Transformacija čovjeka kao kralja u ”karakternu masku”, u ”personifikaciju društvenih odnosa” uvod je u analognu transformaciju cjelokupne grupe ljudi, takozvanih kapitalista. Zašto treba ubiti kapitaliste? Zato jer su kapitalisti. Jer je zločin ljudi, koji su evidentirani ili definirani kao kapitalisti, već u tome da jesu. Tako je s marksističko-lenjinističkom, boljševičkom revolucijom započeo holokaust, koji je s istrebljenjem nosioca kapitalizma imao ukinuti kapitalističku klasu i time sam kapitalizam. Dakako, ostanemo li u Marxovoj ideološkoj mreži, takvo ostvarenje Marxove misli zagovarat ćemo kao neizbježno ili ćemo pak takvu neizbježnost pobijati. Marx nije bio kriv, navodno je htio nešto drugo, samo je ispostavio spoznatu nužnost.

No Marxova je logika neizbrisiva. O kapitalistima razmišlja kao i o kralju: Ti ljudi su kapitalisti samo zato jer se drugi ljudi prema njima ponašaju kao proleteri. Misle da su proleteri (najamni radnici) zato jer su oni kapitalisti (poslodavci, vlasnici kapitala). Revolucija bi tu činjenicu trebala likvidirati: nastupit će komunizam u kojem su odnosi prozirni i jednostavni, bez refleksijskih određenja, transparentniji od vode ili zraka: ”Prozirna ili transparentna tijela ne reflektiraju svjetlo, nego ga manje ili više propuštaju, na primjer zrak, voda, plin itd. Što tijelo više prepušta svjetlo, to je prozirnije”.

U ideološkoj mreži marksizma smo sve dok polazimo od toga da kapitalisti i kapitalizam doista postoje, dok nismo svjesni da je ”kapitalizam” ideološka kategorija par excellence, imaginarni refleks fantazmagorije o ”komunizmu”. Nema jednog bez drugog! Stvarna refleksijska određenja ili korelativne kategorije su kapitalizam i komunizam. Komunizam kao fantazmagorija o neposrednim (međuljudskim) društvenim odnosima, o jednostavnim i prozirnim odnosima među ljudima kao ljudima, zasniva se na predstavi o ukidanju razlika između ljudi i njihovih uloga: svi su sve, niko nije ništa posebno.

Biti kralj nije egzistencijalno određenje. A refleksijski odnos između kralja i podanika, premda je povijesni društveni odnos, ne postoji po sebi. Ne proizlazi iz sebe samog, nego je strukturalno određenje. Proizlazi iz strukture društva kao društva. To ne znači da je odnos kralja i podanika izraz neke društvene egzistencijalije. Jer tek taj odnos konstituira društvenost društva: povijesno određenu i čitljivu društvenost. No društvenosti bez nekog refleksijskog određenja između običnih članova društva i onoga ko je nešto više nema. Ona je univerzalno određenje svih društava kao društava. Univerzalija. Odnos kralj-podanik/podanik-kralj samo je povijesna konkretizacija te univerzalije.

Kralj je zato funkcija, povijesno određena društvena uloga. Strukturalno gledano, element, čije ukidanje, bez nadomještanja, izaziva raspad strukture. Nastupa društvena anomija, međuljudski kaos. Ili se pak struktura, ako ne ukinemo element, nego samo likvidiramo njegovu personifikaciju, u temelju ne mijenja. Ubijemo čovjeka, promijeni se možda ime, a struktura u biti ostaje nedirnuta.To se dogodilo u francuskoj, ruskoj, oktobarskoj,…  revoluciji. Ubili su kralja ili cara, nosioca apsolutističke uloge, a samu su ulogu očuvali. Kralja se ne oslobađamo tako da ga ubijemo, nego da ga ostavimo na životu, ne ubijanjem čovjeka koji je zasjeo na kraljevsko prijestolje, nego ukidanjem samog prijestolja i prestolonasljedništva.

Revolucionarno nasilje kao oblik tiranicida ne može ukinuti tiranstvo, može ga samo obnoviti. Obnoviti, recimo, u obliku diktature proletarijata. Ne postoji dovoljan razlog za ubojstvo kralja, odnosno čovjeka u ulozi kralja. Da bi se ukinula uloga kralja, čovjeka koji je bio u toj ulozi ne smijemo ubiti. Tek ako smo kadri zaustaviti se pred tom činjenicom, pobijedili smo i prevladali svoju neposrednu povijesnu određenost, kadri smo napustiti postojeće povijesno razdoblje, povijesne društvene odnose – refleksijska određenja u koja smo zatočeni.

Ubiti kralja znači nasjesti fetišizaciji, zaplesti se u fantazmu o socijalnom identitetu čovjeka i ”njegove” uloge. Kao da je kralj stvar individualne odluke, izbora, a ne povijesne strukturiranosti društva. Čovjek kao kralj može činiti zločine, ali biti kralj nije zločin. Ako bi bio zločin već samo to da je neko kralj, tada bi sva njegova kraljevska djela bila s onu stranu dobra i zla. Bio bi izvan ili iznad morala. Po toj logici, nema tragike. Postoji samo borba za vlast i jedino političko načelo je volja za moć.

Po tom počelu život sam po sebi ne znači ništa. Zato se i na mrtve ne treba obazirati. Neka mrtvi pokapaju mrtve, kaže Isus u Evanđelju po Mateju, a Marx emfatično ponavlja u Osamnaestom Brumaireu Louisa Bonapartea. Mi idemo dalje! Život i smrt su samo sredstva. Sredstva za osvajanje carstva – zemaljskog ili nebeskog. Ili najradije nebeskog carstva na zemlji.

Peščanik.net, 26.10.2011.

http://pescanik.net/2011/10/marx-u-libiji/

—————————————————————————————————————–

BEOGRAD 25. 10. 2011

PRESS

KOMENTAR DANA

Krv, znoj i suze

ĐOKO KESIĆ

 

Ima li u Srbiji neke druge politike osim gubitničke? Već dugo me muči ovo pitanje. Ne zbog hroničara koji već pišu mudre studije s naknadnom pameću o Srbima kao istorijskom fenomenu. Jer nam ciklično, svaku desetinu i nešto godina, izrastu magareće uši.

Živo ali s gorčinom sećamo se početka devedesetih prošlog veka, kad se raspadala SFRJ, kad nas je političko vođstvo ubeđivalo da je najzad došlo vreme da živimo kao ljudi od svoga rada i bogate Srbije, te da nas više neće eksploatisati Slovenci, Hrvati, Nemci,… Do dvehiljadite kad nismo polipsali. Ali te godine krenusmo hrabro i s velikom nadom u revoluciju. U oktobarskom prevratu srušismo Miloševića uz glasovita obećanja političkog nam vođstva: „Idemo u Evropu, tamo nas čekaju raširenih ruku, zaboravimo Istok i Rusiju… „

Deset godina posle revolucije opet smo u magarećoj klupi. Srbija opet bije Kosovsku bitku, nastavlja tamo gde je Sloba izgubio. Privreda ne postoji, svetska ekonomska kriza nas bratski grli, Srbija dužna ko Grčka, očajna po svim osnovama. Od početka devedesetih prošlog stoleća do danas, iz godine u godinu živimo sve lošije. A perspektive sve sumornije. Postali smo i kandidati za evropskog kandidata. To smo dobili pošto su nam Kosovo definitivno oteli, a naša politika traži tehniku što časnijeg izlaska iz kosovske priče.

Ne pristajem na podelu odgovornosti koja kaže da je u kreiranju našeg sumornog mozaika svako od nas ugrađivao svoj kamenčić, jer smo glasali za vođstvo koje nas je dovelo do ambisa. Jednostavno, verovali smo im i nismo znali da su baš toliko nesposobni. E, sad, za šest meseci ovakva Srbija izlazi na izbore. Razuman čovek će otići na fizičko-mentalne pripreme, jer valja istrpeti sve laži i obećanja koja nas čekaju. Uprkos svemu valja nam tražiti izlaz iz gubitničkog prokletstva.

Ubeđen sam, Srbiju može da spase jedan čovek, sposoban, beskompromisan, nekorumpiran i s širokim ovlašćenjima, čovek koji bi okupio tim od pedesetak ljudi sličnog profila. Taj tim mogao bi da spase Srbiju, da očisti zemlju od politički organizovanog kriminala, korupcije kao suštine tog kriminala, da obnovi privredu i odredi strategiju njenog ekonomskog i društvenog razvoja. Dakle, da Srbiji ponudi krv, znoj i suze. Tako dobar početak.

Rešenje svakako nije u neizvodljivoj ideji Č. Jovanovića koji veruje da u Srbiji treba menjati sve. Od sporta do naroda. To me podseti na repliku kralja Ibija: „Ne sviđa mi se ovaj narod, moram da ga menjam. „

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/183063/Krv%2C+znoj+i+suze.html

 

——————————————————————————————————————————-

——————————————————————————————————————————-

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? 

Излаз

О српским револуционарима и реакционарима

Ako požuri, Srbija se može učlaniti u EU pre raspada EU 

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

Ocena ustavnosti Zakona o političkim strankama



Ako požuri, Srbija se može učlaniti u EU pre raspada EU

октобар 25, 2011

 

RIM – – Italijanski predsednik Đorđo Napolitano oštro je danas kritikovao francuskog predsednika Nikolu Sarkozija i nemačku kancelarku Angelu Merkel zbog toga što su „izrazili nepoštovanje“ prema Italiji. „Ne smemo da izgubimo iz vida suštinu pitanja i izazova pred nama zbog neprikladnih i neprijatnih izjava (na marginama institucionalnih susreta šefova vlada) koje pokazuju nedostatak poverenja u obaveze koje je preuzela Italija“, poručio je Napolitano u saopštenju. Napolitano je tako reagovao na ponašanje Sarkozija i Merkelove koji su u nedelju u Briselu odgovarajući na novinarsko pitanje o Italiji i dužničkoj krizi razmenili osmehe i izazvali opšti smeh u sali. Dvoje zvaničnika tako su reagovali na pitanje o uveravanjima koja im je premijer Italije Silvio Berluskoni dao povodom rešavanja ekonomske krize te zemlje.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/napolitano_kritikovao_merkelovu_i_sarkozija.83.html?news_id=39349

——————————————————————————————————-

Није помогло британском премијеру Дејвиду Камерону што је на самит ЕУ донео розе ћебенце, као поклон француском председнику за тек рођену му кћеркицу. Никола Саркози му је ударио пацку, каква одавно није праснула међу суседима на Ламаншу. У Бриселу је Саркози Камерону, према извештајима лондонских медија који се позивају на дипломатске изворе, скресао: „Пропуштате подесну прилику да – умукнете. Мука нам је од ваших критика и придиковања шта треба да радимо. Рекли сте да мрзите евро, а сада желите да се умешате у састанак нас који га користимо као заједничку валуту.” Зачепите, не попујте, не уплићите се у наше унутрашње ствари – изрази су који приличе непријатељима, али не и савезницима. Поготову што су изречене у тренутку кад обојица поменутих сложно славе успех војне акције коју су заједнички покренули и њом – кроз НАТО – одлучујуће допринели проглашеној победи побуњеника над режимом у Либији.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Packa-Sarkozija-Kameronu.sr.html

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Илирија

Los Indignados

Kraj Evropske unije 

…силна ће борба да буде..

 


Владимир Вулетић: Ко је ко у Србији

октобар 24, 2011

 

(…) Разликовање политичких и бирократских положаја у извршној власти је у том погледу од суштинске важности. Постављање стратешких циљева и креирање политике неког министарства је несумњиво у надлежности политичких функционера и логично је да њихов избор зависи од одлуке страначког руководства. Партије, међутим, изгледа, полажу право на именовање свих функционера без обзира на то да ли је реч о политичким или функцијама у управљачком апарату.

(…) Стварне разлоге тешко је установити без тачних података у којој мери и до ког нивоа су партократија и непотизам стварно распрострањени. Досадашња истраживања управљачке елите била су углавном ограничена на носиоце политичких функција. Ускоро би, међутим, требало да се појави капитално издање публикације ,,Ко је ко у Србији”, којом ће бити обухваћено више од три и по хиљаде носилаца елитних положаја. На основу тога биће јасније у којој мери елиту ове земље чине изузетни појединци. Показаће се да ли запоседање елитних положаја првенствено зависи од личног талента и постигнућа, или од партијске, породичне или ,,кумовске” ,,везе”. Тек тада ће се поуздано знати где се Србија налази на оси између модерног и премодерног начина регрутовања елите.

Професор Филозофског факултета у Београду

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Ko-je-ko-u-Srbiji.sr.html


Los Indignados

октобар 23, 2011
>>>
“Nobody expected the  Spanishrevolutio“
The 2011 Spanish protests, also referred to as the 15-M Movement, the Indignants movement or the Spanish revolution
>>>
Take The Square was born from the demonstration on May 15, 2011 in Madrid. The demonstration called from the association Democracia Real Ya (Real Democracy Now), was the prelude of a new movement that was about to emerge. Once the demonstration was finished, some of those attending decided spontaneously and independently of the organizers, that a demonstration was not enough, so they decided to camp in the main square of Madrid (Puerta del Sol), thus starting a new project in the history of mankind.
The #15M
The idea of camping in the square 1) as a way of demonstrating against a dominant and oppressive system, lead by a political class working for banks and big corporations and 2) as a way to promote new initiatives of political, social, economical, artistic and cultural organization, generated the concept of “Take the Square”, original and essential sign of the #15M movement. That concept was created in the camp of Madrid (AcampadaSol) and then exported to the rest of the cities of Spain and the world.
You can read a summary about the #15M in the following link:

http://takethesquare.net/

http://www.livestream.com/globalrevolution

http://tomalaplaza.net/ 

http://www.democraciarealya.es/

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar 

Ocena ustavnosti Zakona o političkim strankama 

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE


Ocena ustavnosti Zakona o političkim strankama

октобар 23, 2011

 

Autor: Rodoljub Stepanović

(…) Otuda sam kao punomoćnik nevladine organizacije KLUB 21 i šest građana, a moglo ih je biti i 666, podneo inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti toga Zakona. Kako se bliže izbori, sve više se pokazuje koliku štetu nanosi neustavnost ovog Zakona.

(…) Odredbe Zakona o političkim strankama koje se odnose na uslove za osnivanje i upis stranke u registar (čl. 8, 11, 12 i 24), čiju ustavnost osporavamo, primer su takve zakonodavne samovlasti, modernog samoderžavija. U čemu je raskorak između Zakona i Ustava?

Ustav (u čl. 5 i 55) jamči slobodu političkog udruživanja i određuje da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, samo uz upis u registar koji vodi državni organ u skladu sa zakonom. Smisao ovih odredbi, koje se neposredno primenjuju, je garancija slobode političkog udruživanja, bez mogućnosti zakonskih ograničenja.

Sličnu normu sadrži i Evropska konvencija o ljudskim pravima (u čl. 11), koja je evropski ustav u ovoj oblasti. Proklamujući da svako ima pravo na slobodu udruživanja, Konvencija je izričita da se za vršenje ovog prava neće postavljati nikakva ograničenja, osim u interesu nacionalne i javne bezbednosti, sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili prava i sloboda drugih. Primarna je obaveza države da se ne meša.

Međutim, naš zakonodavac radikalno prekoračuje svoja ovlašćenja kada propisuje uslove za osnivanje i upis stranke. Najpre uslov da stranku može osnovati najmanje 10.000 građana, što je krajnje predimenzionirana i neprimerena kvota koja prisiljava građanina da pronađe deset hiljada jednomišljenika za taj inicijalni čin. Ni jedna država u okruženju nema takvu kvotu, već se broj osnivača kreće od 100 (npr. u Hrvatskoj) do nekoliko stotina.

Sledi uslov da potpisi tih 10.000 građana budu overeni na osnivačkim izjavama, da te izjave moraju sadržati i saglasnost sa programom i statutom partije, te da se uz svaku izjavu mora priložiti i potvrda o upisu u birački spisak. Tako se putem umreženih paragrafa guši osnivanje novih partija.

Overa potpisa osnivača bitno otežava njihovo prikupljanje i ne može se pravdati ni jednim razlogom, pa ni razlogom pravne sigurnosti. Ispravnost potpisa, ako je potrebno, morao bi kontrolisati nadležni organ, a ne da se taj teret prevaljuje na građane i to uz taksu.

Pravno je apsurdna i neprimenjiva obaveza da građanin u osnivačkoj izjavi kao inicijalnom aktu koji prethodi osnivačkoj skupštini daje saglasnost na program i statut partije koje nema, kao ni tih akata. Zakonom se iznuđuje fiktivna saglasnost.

Najzad, zašto Zakon prisiljava potpisnika izjave da dokazuje da je upisan u birački spisak? Ako treba, tu proveru mnogo lakše može izvršiti nadležni Ministar. Zašto se i taj teret prevaljuje na građanina, i to uz obaveznu taksu? Već pri samom osnivanju partije se građaninu nameću neprimerena administrativna i finansijska ograničenja. Danas je u Srbiji najteže osnovati partiju, daleko teže nego privredno društvo, na primer.

Kakav se pravni, politički i državni apsurd javlja kada Narodna skupština zakonom povređuje ustavnu slobodu koju je dužna da obezbeđuje i štiti? A Predsednik Republike potpisuje ukaz o proglašenju toga Zakona, umesto da ga vrati Skupštini sa upozorenjem na neustavnosti.

Sa socijalnog aspekta radi se o svojevrsnoj posrednoj diskriminaciji. To su stranke za bogate, a ne za ogromnu većinu siromašnih. Jedino oni imaju sredstva i logistiku za nove stranke. Iz ekonomske elite već ih i osnivaju. Ostali osnivači se guraju u krilo tajkuna ili drugih parajlija, koji će osnovati „svoju“ stranku. Kakav će legitimitet i kredibilitet imati vlast izabrana u takvim uslovima?

Usamljeni građanin je idealni podanik, ljudski materijal za autoritarnu vlast, a jedino politički udruženi građanin ima šansu da oblikuje i sprovodi svoju političku volju. Koliko je građana u Srbiji danas udruženo, koliko ih je zadovoljno postojećim strankama, koliko ih ne želi ni na izbore i ne zna koga da bira?

Nije pitanje koliko Srbija treba da ima stranaka, niti to treba da određuju izvršna i zakonodavna vlast, koja bi da disciplinuje političku scenu, ili neki dogovor vladajućih partija. To treba da bude stvar političkog interesa samih građana, koji se oblikuje i uz pomoć stranaka, kako je u Ustavu zapisano.

Autor je advokat iz Beograda

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kako_vlast_krsi_ustav.46.html?news_id=226493


%d bloggers like this: