Не-биће је огледало, свет је слика а човек
око слике, у којој се лик скрива.
Ти си око слике, а Он је светлост ока.
Ко је икад угледао око кроз које се све види?
Свет је постао човек, а човек свет.
Махмуд Шабистари
Врт чудеса
——————————————-
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Радио Атлантис: Велимир Абрамовић
8 коментара | 
СВЕ-МИР | 
Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Емисија Радио Атлантис у којој је гост Велимир Абрамовић (линк за емисију):
——-
Гост Атлантиса Ултра, професор др. Велимир Абрамовић, оснивач приватне философске школе “Институт за Науку о Времену”, данас (30.октобар 2011.) је отпутовао у Москву где је, у оквиру руског Интердисциплинарног темпоролошког Семинара, који обухвата заједнички рад 17 катедри на Ломоносову и бави се природом времена у најразличитијим аспектима, предвиђено да одржи предавање на тему „Објашњење математичке методе и побијање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању“, популарно назване Специјална Теорија релативности. Ово је већ друго Абрамовићево предавање на Ломоносову. Прво је одржано 2003, такође у октобру, под насловом „Увод у онтологију времена“. То је уједно било и прво предавање на Ломоносову икада одржано на српском језику, уз превод. Професор Велимир Абрамовић је докторирао на тему: “Проблем непрекидности у природној философији Лајбница и Бошковића”. Као професор радио је на катедри Теорије филма на Универзитету уметности у Београду као и “Концепције Времена, Простора и Материје у философији и природним наукама” у Центру за мултидисциплинарне студије, Универзитета у Београду. Од 2004. до 2007. био је декан факултета “Академија уметности” у Београду; од 2003. уредник је научног и философског часописа Делпхис из Москве; оснивач је и главни уредник научно-философског часописа “Теслиана” а од 2004. стални је члан Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Државном универзитету Ломоносов у Москви. Пре две године објавио је монографију о Николи Тесли “Светлост која се никада не гаси”, у издању Православне речи из Новог Сада.
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
5 коментара | Drugi pišu, KOSMET VIA KOSMOS | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Marx u Libiji
U Libiji je, čitamo naslovnice, ”ubijen kralj”. ”Kralj kraljeva”. Platio je za zločin nad zločinima, za zločin da je bio kralj. No znamo li uopće što je kralj?
U napomeni broj 21 prve glave Kapitala (MEW 23, str. 71) Karl Marx kralja potiskuje u refleksijske odredbe. Neki čovjek je kralj samo zato jer se drugi ponašaju prema njemu kao podanici (Untertanen). Zašto? Jer ti ljudi misle (glauben: vjeruju) da su podanici, da su podanici zato jer je taj čovjek kralj. Dakle, odnos između kralja i podanika je istovremen i uzvratan. No, još ne doznajemo što je kralj.
Usto, ta je Marxova ”analiza” jednosmjerna, samo naizgled refleksijska. Nema istinskog zrcaljenja. Marx počinje time da je neki čovjek kralj samo zato što se drugi prema njemu odnose kao podanici. Razlikuje dakle čovjeka i njegovu (kraljevsku) ulogu, ljude i njihovu (podaničku) ulogu. No ujedno pretpostavlja da taj čovjek ne bi bio kralj ako se drugi ne bi odnosili prema njemu upravo kao podanici. Uloga je tog čovjeka ovisna dakle o ponašanju drugih. Ali ne o njihovom ponašanju kao ljudi ili o ponašanju kao takvom, nego o njihovom podaničkom ponašanju. O njihovom apriornom ponašanju ne kao ljudi, nego kao podanika. Dakle, Marx je od odnosa između tog čovjeka i ostalih ljudi preskočio na ravan već podijeljenih uloga. Taj preskok zapravo implicira izmicanje recipročnosti. Jer konsekventno bi bilo reći da su ljudi – s iznimkom jednoga – podanici jer se onaj čovjek koji je iznimka ponaša prema njima kao kralj. Marx i u nastavku na mjesto (aktivnog) subjekta postavlja druge ljude kao podanike, ljude koji vjeruju (misle) da su podanici zato što je prvi čovjek kralj. Kralj dakle svagda već nekako jeste, dok se podanici ponašaju ili vjeruju, to jest postupaju tako kako postupaju. Kralj ništa ne čini, dovoljno je da – jeste.
Pitanje je zato samo vremena kad će se ljudi početi drukčije ponašati i kralja iz objekta slavljenja pretvoriti u objekt preziranja, iz objekta ljubavi u objekt mržnje. I jedno i drugo na podlozi strahopoštovanja. Kralj sad jeste, sad nije. Nema ga kada ga ubiju, ali ne kralja (kralj kao kralj se ne ubija), budući da drugi ljudi uvijek ubiju čovjeka, čovjeka u ulozi kralja. Ubiju ga ne kao podanici, nego kao ljudi. Govor o ubistvu kralja skriva nam upravo tu istinu.
Marx fetišizira vlastitu defetišizaciju. I pada u dvostruko, podvojeno sljepilo, s milionskim odsjajima. Transformacija čovjeka kao kralja u ”karakternu masku”, u ”personifikaciju društvenih odnosa” uvod je u analognu transformaciju cjelokupne grupe ljudi, takozvanih kapitalista. Zašto treba ubiti kapitaliste? Zato jer su kapitalisti. Jer je zločin ljudi, koji su evidentirani ili definirani kao kapitalisti, već u tome da jesu. Tako je s marksističko-lenjinističkom, boljševičkom revolucijom započeo holokaust, koji je s istrebljenjem nosioca kapitalizma imao ukinuti kapitalističku klasu i time sam kapitalizam. Dakako, ostanemo li u Marxovoj ideološkoj mreži, takvo ostvarenje Marxove misli zagovarat ćemo kao neizbježno ili ćemo pak takvu neizbježnost pobijati. Marx nije bio kriv, navodno je htio nešto drugo, samo je ispostavio spoznatu nužnost.
No Marxova je logika neizbrisiva. O kapitalistima razmišlja kao i o kralju: Ti ljudi su kapitalisti samo zato jer se drugi ljudi prema njima ponašaju kao proleteri. Misle da su proleteri (najamni radnici) zato jer su oni kapitalisti (poslodavci, vlasnici kapitala). Revolucija bi tu činjenicu trebala likvidirati: nastupit će komunizam u kojem su odnosi prozirni i jednostavni, bez refleksijskih određenja, transparentniji od vode ili zraka: ”Prozirna ili transparentna tijela ne reflektiraju svjetlo, nego ga manje ili više propuštaju, na primjer zrak, voda, plin itd. Što tijelo više prepušta svjetlo, to je prozirnije”.
U ideološkoj mreži marksizma smo sve dok polazimo od toga da kapitalisti i kapitalizam doista postoje, dok nismo svjesni da je ”kapitalizam” ideološka kategorija par excellence, imaginarni refleks fantazmagorije o ”komunizmu”. Nema jednog bez drugog! Stvarna refleksijska određenja ili korelativne kategorije su kapitalizam i komunizam. Komunizam kao fantazmagorija o neposrednim (međuljudskim) društvenim odnosima, o jednostavnim i prozirnim odnosima među ljudima kao ljudima, zasniva se na predstavi o ukidanju razlika između ljudi i njihovih uloga: svi su sve, niko nije ništa posebno.
Biti kralj nije egzistencijalno određenje. A refleksijski odnos između kralja i podanika, premda je povijesni društveni odnos, ne postoji po sebi. Ne proizlazi iz sebe samog, nego je strukturalno određenje. Proizlazi iz strukture društva kao društva. To ne znači da je odnos kralja i podanika izraz neke društvene egzistencijalije. Jer tek taj odnos konstituira društvenost društva: povijesno određenu i čitljivu društvenost. No društvenosti bez nekog refleksijskog određenja između običnih članova društva i onoga ko je nešto više nema. Ona je univerzalno određenje svih društava kao društava. Univerzalija. Odnos kralj-podanik/podanik-kralj samo je povijesna konkretizacija te univerzalije.
Kralj je zato funkcija, povijesno određena društvena uloga. Strukturalno gledano, element, čije ukidanje, bez nadomještanja, izaziva raspad strukture. Nastupa društvena anomija, međuljudski kaos. Ili se pak struktura, ako ne ukinemo element, nego samo likvidiramo njegovu personifikaciju, u temelju ne mijenja. Ubijemo čovjeka, promijeni se možda ime, a struktura u biti ostaje nedirnuta.To se dogodilo u francuskoj, ruskoj, oktobarskoj,… revoluciji. Ubili su kralja ili cara, nosioca apsolutističke uloge, a samu su ulogu očuvali. Kralja se ne oslobađamo tako da ga ubijemo, nego da ga ostavimo na životu, ne ubijanjem čovjeka koji je zasjeo na kraljevsko prijestolje, nego ukidanjem samog prijestolja i prestolonasljedništva.
Revolucionarno nasilje kao oblik tiranicida ne može ukinuti tiranstvo, može ga samo obnoviti. Obnoviti, recimo, u obliku diktature proletarijata. Ne postoji dovoljan razlog za ubojstvo kralja, odnosno čovjeka u ulozi kralja. Da bi se ukinula uloga kralja, čovjeka koji je bio u toj ulozi ne smijemo ubiti. Tek ako smo kadri zaustaviti se pred tom činjenicom, pobijedili smo i prevladali svoju neposrednu povijesnu određenost, kadri smo napustiti postojeće povijesno razdoblje, povijesne društvene odnose – refleksijska određenja u koja smo zatočeni.
Ubiti kralja znači nasjesti fetišizaciji, zaplesti se u fantazmu o socijalnom identitetu čovjeka i ”njegove” uloge. Kao da je kralj stvar individualne odluke, izbora, a ne povijesne strukturiranosti društva. Čovjek kao kralj može činiti zločine, ali biti kralj nije zločin. Ako bi bio zločin već samo to da je neko kralj, tada bi sva njegova kraljevska djela bila s onu stranu dobra i zla. Bio bi izvan ili iznad morala. Po toj logici, nema tragike. Postoji samo borba za vlast i jedino političko načelo je volja za moć.
Po tom počelu život sam po sebi ne znači ništa. Zato se i na mrtve ne treba obazirati. Neka mrtvi pokapaju mrtve, kaže Isus u Evanđelju po Mateju, a Marx emfatično ponavlja u Osamnaestom Brumaireu Louisa Bonapartea. Mi idemo dalje! Život i smrt su samo sredstva. Sredstva za osvajanje carstva – zemaljskog ili nebeskog. Ili najradije nebeskog carstva na zemlji.
Peščanik.net, 26.10.2011.
http://pescanik.net/2011/10/marx-u-libiji/
—————————————————————————————————————–
BEOGRAD 25. 10. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA
Krv, znoj i suze
ĐOKO KESIĆ
Ima li u Srbiji neke druge politike osim gubitničke? Već dugo me muči ovo pitanje. Ne zbog hroničara koji već pišu mudre studije s naknadnom pameću o Srbima kao istorijskom fenomenu. Jer nam ciklično, svaku desetinu i nešto godina, izrastu magareće uši.
Živo ali s gorčinom sećamo se početka devedesetih prošlog veka, kad se raspadala SFRJ, kad nas je političko vođstvo ubeđivalo da je najzad došlo vreme da živimo kao ljudi od svoga rada i bogate Srbije, te da nas više neće eksploatisati Slovenci, Hrvati, Nemci,… Do dvehiljadite kad nismo polipsali. Ali te godine krenusmo hrabro i s velikom nadom u revoluciju. U oktobarskom prevratu srušismo Miloševića uz glasovita obećanja političkog nam vođstva: „Idemo u Evropu, tamo nas čekaju raširenih ruku, zaboravimo Istok i Rusiju… „
Deset godina posle revolucije opet smo u magarećoj klupi. Srbija opet bije Kosovsku bitku, nastavlja tamo gde je Sloba izgubio. Privreda ne postoji, svetska ekonomska kriza nas bratski grli, Srbija dužna ko Grčka, očajna po svim osnovama. Od početka devedesetih prošlog stoleća do danas, iz godine u godinu živimo sve lošije. A perspektive sve sumornije. Postali smo i kandidati za evropskog kandidata. To smo dobili pošto su nam Kosovo definitivno oteli, a naša politika traži tehniku što časnijeg izlaska iz kosovske priče.
Ne pristajem na podelu odgovornosti koja kaže da je u kreiranju našeg sumornog mozaika svako od nas ugrađivao svoj kamenčić, jer smo glasali za vođstvo koje nas je dovelo do ambisa. Jednostavno, verovali smo im i nismo znali da su baš toliko nesposobni. E, sad, za šest meseci ovakva Srbija izlazi na izbore. Razuman čovek će otići na fizičko-mentalne pripreme, jer valja istrpeti sve laži i obećanja koja nas čekaju. Uprkos svemu valja nam tražiti izlaz iz gubitničkog prokletstva.
Ubeđen sam, Srbiju može da spase jedan čovek, sposoban, beskompromisan, nekorumpiran i s širokim ovlašćenjima, čovek koji bi okupio tim od pedesetak ljudi sličnog profila. Taj tim mogao bi da spase Srbiju, da očisti zemlju od politički organizovanog kriminala, korupcije kao suštine tog kriminala, da obnovi privredu i odredi strategiju njenog ekonomskog i društvenog razvoja. Dakle, da Srbiji ponudi krv, znoj i suze. Tako dobar početak.
Rešenje svakako nije u neizvodljivoj ideji Č. Jovanovića koji veruje da u Srbiji treba menjati sve. Od sporta do naroda. To me podseti na repliku kralja Ibija: „Ne sviđa mi se ovaj narod, moram da ga menjam. „
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/183063/Krv%2C+znoj+i+suze.html
——————————————————————————————————————————-
——————————————————————————————————————————-
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
22 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
RIM – – Italijanski predsednik Đorđo Napolitano oštro je danas kritikovao francuskog predsednika Nikolu Sarkozija i nemačku kancelarku Angelu Merkel zbog toga što su „izrazili nepoštovanje“ prema Italiji. „Ne smemo da izgubimo iz vida suštinu pitanja i izazova pred nama zbog neprikladnih i neprijatnih izjava (na marginama institucionalnih susreta šefova vlada) koje pokazuju nedostatak poverenja u obaveze koje je preuzela Italija“, poručio je Napolitano u saopštenju. Napolitano je tako reagovao na ponašanje Sarkozija i Merkelove koji su u nedelju u Briselu odgovarajući na novinarsko pitanje o Italiji i dužničkoj krizi razmenili osmehe i izazvali opšti smeh u sali. Dvoje zvaničnika tako su reagovali na pitanje o uveravanjima koja im je premijer Italije Silvio Berluskoni dao povodom rešavanja ekonomske krize te zemlje.
——————————————————————————————————-
Није помогло британском премијеру Дејвиду Камерону што је на самит ЕУ донео розе ћебенце, као поклон француском председнику за тек рођену му кћеркицу. Никола Саркози му је ударио пацку, каква одавно није праснула међу суседима на Ламаншу. У Бриселу је Саркози Камерону, према извештајима лондонских медија који се позивају на дипломатске изворе, скресао: „Пропуштате подесну прилику да – умукнете. Мука нам је од ваших критика и придиковања шта треба да радимо. Рекли сте да мрзите евро, а сада желите да се умешате у састанак нас који га користимо као заједничку валуту.” Зачепите, не попујте, не уплићите се у наше унутрашње ствари – изрази су који приличе непријатељима, али не и савезницима. Поготову што су изречене у тренутку кад обојица поменутих сложно славе успех војне акције коју су заједнички покренули и њом – кроз НАТО – одлучујуће допринели проглашеној победи побуњеника над режимом у Либији.
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Packa-Sarkozija-Kameronu.sr.html
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
5 коментара | 2018.година, Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Разликовање политичких и бирократских положаја у извршној власти је у том погледу од суштинске важности. Постављање стратешких циљева и креирање политике неког министарства је несумњиво у надлежности политичких функционера и логично је да њихов избор зависи од одлуке страначког руководства. Партије, међутим, изгледа, полажу право на именовање свих функционера без обзира на то да ли је реч о политичким или функцијама у управљачком апарату.
(…) Стварне разлоге тешко је установити без тачних података у којој мери и до ког нивоа су партократија и непотизам стварно распрострањени. Досадашња истраживања управљачке елите била су углавном ограничена на носиоце политичких функција. Ускоро би, међутим, требало да се појави капитално издање публикације ,,Ко је ко у Србији”, којом ће бити обухваћено више од три и по хиљаде носилаца елитних положаја. На основу тога биће јасније у којој мери елиту ове земље чине изузетни појединци. Показаће се да ли запоседање елитних положаја првенствено зависи од личног талента и постигнућа, или од партијске, породичне или ,,кумовске” ,,везе”. Тек тада ће се поуздано знати где се Србија налази на оси између модерног и премодерног начина регрутовања елите.
Професор Филозофског факултета у Београду
ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Ko-je-ko-u-Srbiji.sr.html
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
http://www.livestream.com/globalrevolution
http://www.democraciarealya.es/
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
14 коментара | Drugi pišu, Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Rodoljub Stepanović
(…) Otuda sam kao punomoćnik nevladine organizacije KLUB 21 i šest građana, a moglo ih je biti i 666, podneo inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti toga Zakona. Kako se bliže izbori, sve više se pokazuje koliku štetu nanosi neustavnost ovog Zakona.
(…) Odredbe Zakona o političkim strankama koje se odnose na uslove za osnivanje i upis stranke u registar (čl. 8, 11, 12 i 24), čiju ustavnost osporavamo, primer su takve zakonodavne samovlasti, modernog samoderžavija. U čemu je raskorak između Zakona i Ustava?
Ustav (u čl. 5 i 55) jamči slobodu političkog udruživanja i određuje da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, samo uz upis u registar koji vodi državni organ u skladu sa zakonom. Smisao ovih odredbi, koje se neposredno primenjuju, je garancija slobode političkog udruživanja, bez mogućnosti zakonskih ograničenja.
Sličnu normu sadrži i Evropska konvencija o ljudskim pravima (u čl. 11), koja je evropski ustav u ovoj oblasti. Proklamujući da svako ima pravo na slobodu udruživanja, Konvencija je izričita da se za vršenje ovog prava neće postavljati nikakva ograničenja, osim u interesu nacionalne i javne bezbednosti, sprečavanja nereda i kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili prava i sloboda drugih. Primarna je obaveza države da se ne meša.
Međutim, naš zakonodavac radikalno prekoračuje svoja ovlašćenja kada propisuje uslove za osnivanje i upis stranke. Najpre uslov da stranku može osnovati najmanje 10.000 građana, što je krajnje predimenzionirana i neprimerena kvota koja prisiljava građanina da pronađe deset hiljada jednomišljenika za taj inicijalni čin. Ni jedna država u okruženju nema takvu kvotu, već se broj osnivača kreće od 100 (npr. u Hrvatskoj) do nekoliko stotina.
Sledi uslov da potpisi tih 10.000 građana budu overeni na osnivačkim izjavama, da te izjave moraju sadržati i saglasnost sa programom i statutom partije, te da se uz svaku izjavu mora priložiti i potvrda o upisu u birački spisak. Tako se putem umreženih paragrafa guši osnivanje novih partija.
Overa potpisa osnivača bitno otežava njihovo prikupljanje i ne može se pravdati ni jednim razlogom, pa ni razlogom pravne sigurnosti. Ispravnost potpisa, ako je potrebno, morao bi kontrolisati nadležni organ, a ne da se taj teret prevaljuje na građane i to uz taksu.
Pravno je apsurdna i neprimenjiva obaveza da građanin u osnivačkoj izjavi kao inicijalnom aktu koji prethodi osnivačkoj skupštini daje saglasnost na program i statut partije koje nema, kao ni tih akata. Zakonom se iznuđuje fiktivna saglasnost.
Najzad, zašto Zakon prisiljava potpisnika izjave da dokazuje da je upisan u birački spisak? Ako treba, tu proveru mnogo lakše može izvršiti nadležni Ministar. Zašto se i taj teret prevaljuje na građanina, i to uz obaveznu taksu? Već pri samom osnivanju partije se građaninu nameću neprimerena administrativna i finansijska ograničenja. Danas je u Srbiji najteže osnovati partiju, daleko teže nego privredno društvo, na primer.
Kakav se pravni, politički i državni apsurd javlja kada Narodna skupština zakonom povređuje ustavnu slobodu koju je dužna da obezbeđuje i štiti? A Predsednik Republike potpisuje ukaz o proglašenju toga Zakona, umesto da ga vrati Skupštini sa upozorenjem na neustavnosti.
Sa socijalnog aspekta radi se o svojevrsnoj posrednoj diskriminaciji. To su stranke za bogate, a ne za ogromnu većinu siromašnih. Jedino oni imaju sredstva i logistiku za nove stranke. Iz ekonomske elite već ih i osnivaju. Ostali osnivači se guraju u krilo tajkuna ili drugih parajlija, koji će osnovati „svoju“ stranku. Kakav će legitimitet i kredibilitet imati vlast izabrana u takvim uslovima?
Usamljeni građanin je idealni podanik, ljudski materijal za autoritarnu vlast, a jedino politički udruženi građanin ima šansu da oblikuje i sprovodi svoju političku volju. Koliko je građana u Srbiji danas udruženo, koliko ih je zadovoljno postojećim strankama, koliko ih ne želi ni na izbore i ne zna koga da bira?
Nije pitanje koliko Srbija treba da ima stranaka, niti to treba da određuju izvršna i zakonodavna vlast, koja bi da disciplinuje političku scenu, ili neki dogovor vladajućih partija. To treba da bude stvar političkog interesa samih građana, koji se oblikuje i uz pomoć stranaka, kako je u Ustavu zapisano.
Autor je advokat iz Beograda
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kako_vlast_krsi_ustav.46.html?news_id=226493
7 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Moja vera u putovanja bez sopstvenog prevoza se nastavlja. Imam i ja sada auto, poklonima mi ga je najstarija ćerka, ali više volim da podignem palac i podsetim ljude na doba kad je vladala dobra volja za drugog i solidarnost.
Stojim na Ibarskoj magistrali i čekam nekog dobrog čoveka. U autostopu nisu važni uslovi, već želja nepoznatog da prikoči i uključi desni žmigavac. Subota je. Zadužnice su. Moj palac dugo stoji u vazduhu. Kao da su ljudi koji napuštaju metropolu nervozni, neraspoloženi i ne primećuju tuđu bedu. Sumnjičavi su i nepoverljivi. Mnogima ispred šoferšajbne landaraju krstovi, ali oni kao da ne veruju u Boga. Zaboga, zadušnice su, a niko neće ništa da učini za dušu. Čak me i popovi, primećujem njihove mantije kroz staklo, zaobilaze. Ništa im ne znači to što ja koristim dodatnu sugestiju u vidu molitveno sastavljenih ruku.
Ne volim statistiku, ali ovoga puta rešio sam da brojim vozila koji ne žele da mi stanu. Prolazi pola sata, a automobili jure pored mene. Kiša rominja, nisam poneo kišobran, ali želim da istrajavam kao nekad dok sam bio mlad. No dobar čovek, ipak, postoji. Trista četrdeseti vozač mi staje. Uzgred, do sada tokom četiri decenije stopiranja, još se nije desilo da mi niko ne stane. Trista četrdeseti je stolar, popravlja nameštaj. Ide u Ripanj, svega nekoliko kilometara će me voziti, ali moje pravilo je da ulazim u kola makar išla dva metra. Bitno je samo da se krećem. Sedišta „Tristačetrdesetog“ su od mebla i veoma topla. Zagrejana su pa mi unutrašnjost kabine, posle smrzavanja i kiše, prija. Izlazim na velikoj raskrsnici i krećem ka Barajevu. Trčkaram i pitam se zašto su žene posebno hladne prema stoperima. Gde im je nežnost? Gde im je emancipovanost?
Ispred vulkanizerske radnje čekam veoma kratko, svega pet-šest minuta. Trideset drugi mi staje. Kamionet koji ide svega do Velike Moštanice, ali i to mi prija… A zatim, na veoma lošem mestu gde magistrala zavija u krivinu, staje mi kombi sa zrenjaninskom registracijom. Unutra je toplo, a ja odmah ubacujem frazu da sam umetnik i da ne bih nikakvo zlo učinio. Ne brini, kaže vozač, da sam te se uplašio, ne bih ti stao. Ja sam sa Banije, prošao razne strahote, zato sada saosećam sa bednicima kao što si ti. Iz Žitišta je, ima četrdeset godina. Želi da se oženi, ali veli da je teško naći dobru ženu. Slažem se sa njim i pričam mu moja iskustva sa ženama. Čekam da stignemo do Ćelija pa da ispadnem, jer on skreće za Valjevo. Bio je to dvadeset osmi putnik na Ibarki koji je izrazio pažnju prema skromnom podizaču palca. Odmah nastavljam jer je pristojno proširenje. Iznenađen sam jer mi već šesti automobil staje. Upadaj brate, kaže mlad Crnogorac, vozim dvadeset osam sati iz Štutgarta, jedva sam čekao da me neko rasani.
Eto, kad se učini jedno dobro delo, ono kao da se širi geometrijskom progresijom.
Možda je Beket mogao svoju kultnu dramu nazvati „Čekam Godoa“, tako bi izbegao glagol u neizvesnoti (Čekajući). U poslednje vreme sve sam radosniji da me niko ne razume i da nikog ne slušam. To je znak da ne pripadam epohi. To je znak da verujem u dobrog čoveka.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/cekam_dobrog_coveka.26.html?news_id=226421
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
ЦЕО ТЕКСТ:
http://pescanik.net/2011/10/neoludizam/
.
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
14 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
НЕКО ЋЕ РЕЋИ СРБИЈА НЕМА ВОЈСКУ. ТАЧНО. КО ЈЕ УНИШТИО СРПСКУ ВОЈСКУ? ОВИ КОЈИ ЈЕ ВОДЕ, КОЈИ НЕМАЈУ ГЛАВУ, А НИ ОНО ДРУГО… У ДАНУ КАДА ЕУЛЕКС НАПАДА СРБЕ СА СЕВЕРА КОСМЕТА, КАДА АЛБАНЦИ УБИЈАЈУ СРБЕ ЈУЖНО ОД ИБРА, БУДАЛЕ КОЈЕ ВОДЕ СРПСКУ ВОЈСКУ И ОДБРАНУ ШАЉУ СРПСКЕ ВОЈНИКЕ У ИНДИЈСКИ ОКЕАН КОД СОМАЛИЈЕ:
Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac izjavio je danas da se Kosovo ne može „braniti puškom“ već „glavom“.
Učešće srpskih oficira u vojnoj misiji Evropske unije Srbija doprinosi izgradnju globalnog mira, rekao je večeras na svečanosti u Beogradu ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac.
Šutanovac, šef delegacije EU Vensan Dežer i ambasador Francuske Fransoa-Gzavije Denio su na prijemu povodom odlaska dva oficira vojske Srbije u misiju Evropske unije u Indijskom okeanu kod Somalije izrazili zadovoljstvo i ocenili da to ima strateški značaj za odnose Srbije i EU.
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
18 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
U selu Dobruša kod Peći danas je pucano na trojicu Srba teško su ranjene tri osobe, saznaje KIM radio. Od posledica ranjavanja jedna osoba je preminula, a dve su nakon ranjavanja medicinski zbrinute, potvrdio je KIM radiju portparol policije u Peći Dževat Ibra. Incident se dogodio oko 12:30.
———
Према информацијама које смо добили од Повереништва Двери из Лепосавића, тренутна ситуација на северу Косова и Метохије је мирна али напета.
Пре сат времена, снаге КФОР-а су бациле велику количину сузавца на жене које су чувале барикаде на Јагњеници и при том их повредили. Том приликом, повређено је неколико припадника КФОР-а јер је једна од експлозивних направа за разбијање демонстрација пала међу саме војнике, због неспретног руковања. Како истичу окупљени Срби, са њихове стране нити једна каменица није полетела ка војницима КФОР-а.
На административном прелазу Брњак КФОР је заузео барикаду и све алтернативне правце.
Битно је истаћи да КФОР ни једну барикаду није пробио, и да Срби не попуштају.
Пошто КФОР омета сигнал мобилне телефоније да би спречио да се истина чује у остатку Србије, тренутно нисмо у могућности да урадимо телефонски интервју, а нове информације ћемо објављивати у току дана.
Редакција сајта Двери српске
15 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Kada bi jednog dana neko rešio da ekranizuje životni put stanovitog Ljubiše Buhe Čumeta, zemunsko-surčinskog kriminalca koji je na kraju balade postao svedok-saradnik srpskog specijalnog tužilaštva, verovatno se taj lik ne bi puno razlikovao od Tonija Soprana, glavnog junaka američke serije „Porodica Soprano“, čijih se svih 86 epizoda u šest serijala ovih dana reprizira na Javnom servisu.
Razlika je jedino u tome što bi scenaristički zahvat u kome bi Čume kod „cenjenog publikuma“, poput Tonija, i pored svih prilično brutalnih nepočinstava izmamljivao svakakve vrste simpatija, izazvao odijum javnosti vazda spremne za utvrđivanje moralno-političke podobnosti svega i svakog. RRA bi održala niz hitnih vanrednih sednica, ta brljotina bila bi jednoglasno izglasana za „Utisak nedelje“, a oglasio bi se i neizbežni NUNS.
Početak emitovanja „Sopranovih“ u Americi upravo je mirisao na zabranu – vodeće američke nacionalne televizije ABC, CBS, NBC i Fox su 1999. odbile da emituju seriju plašeći se optužbi da romantizuju mafijašku porodicu koja je suviše slična drugim (nemafijaškim) američkim familijama. Taj problem nije imala kablovska mreža HBO, i „Sopranosi“ su postali najgledanija američka serija „na kablu“ u istoriji. Sve do 2007. kada je emitovana i poslednja epizoda, u kojoj ćete svakako povući još neke paralele između Čumeta Buhe i Tonija Soprana, dogodovštine „luckastih mafijaša, simpatičnih krimosa, mešavine kretena, nakaza i zamornih protuva u kojima nema ni miligrama života osim monotone pohlepe“, kako su glavne junake krstili raznorazni, postale su klasično ostvarenje američke pop kulture.
I moguće je da će svaki Srbin, ako apstrahujemo „Mućke“, Sopranose uvrstiti u grandiozne trenutke svog filmofilskog bitisanja. „Drogiram se serijom ‘Porodica Soprano’, svi likovi su mi genijalni“ – izjavio je, recimo, glumac Sergej Trifunović, mnogo kasnije negoli je novinar Miloš Vasić u nekim svojim tekstovima, razjašnjavajući metode delovanja ovdašnjih „umetnika“, u zagradi, poput fusnote, čitaoce usmeravao: Obavezno gledati „Porodicu Soprano“ (recimo u tekstu „Život i smrt Sredoja Šljukića“, Vreme, 3. oktobar 2002).
Otkud to da jedna serija koja u svakom slučaju populariše mafiju, pa bila ona i nama daleka italo-američka, pobudi simpatije tako široke populacije čak i dokazano „antimafijaški“ nastrojenih ljudi? „Njusvik“ je tu priču donekle razjasnio u tekstu „Previše je loših stvari“ gde je konstatovano da „na televiziji danas više niko ne može biti sasvim dobar odnosno zao i da zbog toga patimo od prezasićenosti antiherojima“.
Profesor Stefan Garet sa Oksforda je u okviru svog predavanja „Nema više heroja“, koji je preneo Tajms, jedared naveo: „Današnji heroji u mnogo čemu se razlikuju od heroja pre dve ili tri decenije, oni predstavljaju radikalno izmenjeni svet. Najbolji primer za to je neponovljivi lik Tonija Soprana, ‘dobrog kriminalca’ i porodičnog čoveka koji u jednoj od epizoda, vodeći ćerku u obilazak fakulteta, hladnokrvno ubija mafijaša iz suparničkog klana. I da li ga mi nakon toga osuđujemo i preziremo? Ne, on je i dalje izvor naše trajne fascinacije. Nema povratka na stare, klasične heroje. Nema više uzvišenih junaka, nastupilo je doba antijunaka, sebičnih, razdiranih sumnjom, ali i sa krajnje sumnjivim motivima. Baš kao što su to i današnji političari, sportisti, biznismeni i ostali miljenici tabloida.“
CEO TEKST:
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/od_arkana_do_tonija.14.html?news_id=226234
8 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
U Srbiji ne postoji partija koja propagira moderne vrednosti konzervativizma kao što je to slučaj sa najrazvijenijim zemljama sveta
Imam 29 godina i rođen sam u Beogradu. Ovde sam završio studije i osnovao svoju firmu sa dobrim prijateljom. Moji roditelji su preduzetnici od 1992. godine a deda i pradeda su bili zanatlije i u SFRJ.
Srbiju volim. U Srbiju sam zaljubljen. Opčinjen sam srpskim nacionalnim identitetom, istorijom, kulturom i tradicijom. Najviše cenim one kojih se „srpska kulturna elita” najviše stidi, a to su Šumadinci i Južnjaci. Vernik sam Srpske pravoslavne crkve, kršten u crkvi Sv. Save na Vračaru 1982.
Obišao sam četiri kontinetna, i imao priliku da ostanem i radim u SAD još 2000. godine. Nisam se vratio jer sam nostalgičar, već zato što sam osećao da je moj život u Srbiji. Možda sam osećao i obavezu prema porodici i državi, a sigurno je na mene uticala i Njegoševa: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“.
Nisam napravio ovakav uvod zbog gordosti niti mislim da sam postigao neki uspeh vredan hvale. Ne želim da neko ovo protumači kako za sebe mislim da sam nadprosečan građanin, pa će stranke ostati bez tako „kvalitetnog” glasa. Ovakav uvod sam napisao da bi mogli bolje da razumete moj stav.
Kao građanin ove države sa pravom glasa i željom da izađem na izbore, ja nemam za koga za glasam. Izbor je takav da nemam da glasam ni protiv nekog.
Pažljivo sam analizirao programe parlamentarnih stranaka i poredio ih sa onim šta su ostvarili. Nisam se opterećivao neispunjenim obećanjima iz medija, već samo programom i onim šta je urađeno. Pročitao sam i program jedne vanparlamentarne stranke koja se hvali da „konačno birači imaju za koga da glasaju“. Rezultat je poguban.
U Srbiji ne postoji partija koja propagira moderne vrednosti konzervativizma kao što je to slučaj sa najrazvijenijim zemljama sveta. Konzervativci vladaju u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Mađarskoj… Konzervativci gotovo stalno vladaju Amerikom.
Kakvi su programi stranaka kod nas?
Svi su levičarski ili ultralevičarski. Kao da nam nije bilo dosta realnog socijalizma. Kao da još uvek ne plaćamo cenu tog sistema. Zar je tako teško pronaći informaciju da je najveći privredni rast Srbija imala onda kada je bila nezavisna, kraljevina, avangarda Evrope i konzervativna? Nisam ja desničar i konzervativac zato što su takvi Birtanci ili Nemci, već zato što smatram da je takav sistem najbolji za razvoj našeg društva jer nudi ravnopravnost i slobodu, a pomenuo sam ove zemlje kao ilustraciju progresivnih sistema, a ne moje divljenje njihovoj sili.
Posmatrajući naše medije, čovek može da zaključi da su socijaldemokratija i levica budućnost Evrope, a ne prošlost i labava nesigurna sadašnjost. Plaše nas globalizmom, a hvale se kako žele u EU i u isto vreme pozivaju globalističke kompanije da ulažu svoj novac kod nas. Za konzervativce neki smatraju da su ljudi koji „tuku svoje žene i da su retrogradni“, a ne da su oni uvek nosioci napretka.
Želim sistem u kome su ljudi vrednovani u odnosu na rad i znanje, a ne u odnosu na broj licemernih izjava, demagogiju ili nepotizam.
Drugi razlog zašto neću da glasam je taj što je praktično nemoguće da se kandidujem. Prema Ustavu, svako može da bira i da bude biran. Međutim, nemaju svi mogućnost da budu birani. Ne kažem da bih se kandidovao niti sam planirao tako nešto, ali želim da imam tu slobodu, jer mi to garantuje Ustav. Prema Ustavu je potrebno 10.000 potpisa građana, i to je sasvim u redu. Međutim, po zakonu (nekoj uredbi ili odluci) potrebno je preko 400 dinara za overu svakog potpisa, dakle više od 40.000 evra. To znači da neko ne može da se kandiduje za predsednika ili da registruje stranku ukoliko nema bar 40.000 evra, a to je gotovo 10 godina štednje jedne cele prosečne plate. To može da izdvoji samo mali broj ljudi u Srbiji.
Treći razlog zašto neću izaći na izbore je zato što je to demokratski oblik borbe. Svojim neizlaskom šaljem poruku da postoji neko ko nije zadovoljan ni jednim ponuđenim programom, načinom rada funkcionera, rezultatima i da će stranke morati da se zapitaju šta da menjaju ukoliko ljudi kao ja bude bilo dovoljno. Ta promena je napredak za čitav sistem i zato je to demokratski način borbe.
Dakle, ukoliko izađete na izbore, šaljete informaciju da je sa sistemom levičarske partiokratije sve u redu, samo je u pitanju nijansa, odnosno politička opcija. Iz nekog razloga je u narodu usađeno verovanje da, ako se ne izađe na glasanje, neko će ukrasti taj glas. Tako čak ni Milošević nije krao izbore (ne računajući Albance sa KiM), pa ne morate da se brinete za svoj glas. Nažalost ova parola, koja je u isto vreme i netačna, može da ima veću vrednost od svih agrumenata koje sam izneo i osnovni motiv nekim biračima za izlazak na izbore.
Neizlazak je demokratska poruka da sistem mora da se menja i zato neću da izađem na izbore.
Napredni klub
Novi Standard
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Закон о реституцији и Трећа Србија
Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)
8 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Predstavljanje knjige PREPISKA 1991–1999.
O knjizi će govoriti: Dobrica Ćosić, Miroslav Majkl Đorđević i Predrag J. Marković.
Knjiga Prepiska 1991–1999, koju su vodili Dobrica Ćosić i Miroslav Majkl Đorđević, svedoči o razmeni mišljenja o ključnim temama vezanim za tragični period poslednje decenije drugog milenijuma:
– o njihovim pojedinačnim i zajedničkim pokušajima da se tragični događaji preduprede i spreče, i nastojanjima da se posledice tih događaja učine manje bolnim;
– o tome da li je pokušaj spasavanja srpskog naroda od posledica tuđih istorijskih zlonamernosti i sopstvenih istorijskih grešaka – koji se u velikoj meri pokazao kao uzaludan – bio unapred osuđen na neuspeh.
I da li su postojale prilike da se poguban tok događaja donekle preusmeri u povoljnijem pravcu, i ko je kriv zbog toga što su te prilike propuštene?
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
У СВОМ последњем интервјуу проф. др Игор Панарин, декан Дипломатске академије Министарства иностраних послова Русије, рекао је да би имало пуни смисао да и Србија буде укључена у састав Евроазијске Уније чије формирање је пре неколико дана иницирао председник Владе РФ Владимир Путин.
* Да ли је то резултат само ваших личних промишљања и закључака или имате нека сазнања да Србија већ фигурише у плановима премијера Путина који се тичу Евроазијске Уније?
– Што се тиче Србије, све што сам рекао део је мојих личних геополитичких погледа. Пре пет година сам започео израду Глобалне концепције формирања Евроазијске Уније.
(…) Мислим да би поред Србије у Евроазијски Савез постепено могле да буду прикључене и друге балканске земље. Постепено, до 2020. године, могла би да буде основана и Балканска конфедерација са главним градом у Београду. Управо у оквиру Балканске конфедерације, чији члан може да постане и Албанија, могуће је решити проблем Косова. Косово потенцијално може да постане посебан регион са специјалним статусом, под утицајем четири земље: Албаније, Македоније, Србије и Црне Горе.
(…) Београд треба да постане главно саобраћајно средиште земаља Евроазије и Блиског Истока, тачка у којој ће се Балкан консолидовати, а такође – центар Балканске конфедерације.
(…) Ми смо са пажњом слушали Ваше ставове о Турској. Како коментаришете јачање и ширење турског присуства и утицаја на Балкану, посебно активности њеног премијера Ердогана?
– Турска је потенцијални регионални центар Евроазијске Уније. Премијер Ердоган је снажан и харизматичан политички лидер који покушава да обнови геополитички утицај на територији бивше Османске империје. Први корак на путу интеграције Турске у Евроазијску Унију била би обнова одговорности Турске и Русије (у складу са споразумом из 1921. године) за судбину народа Аџарије.
Турска има жељу да за своје циљеве активно користи крах акције британске обавештајне службе МИ-6 која је била усмерена на реконструкцију Блиског Истока у интересу Лондона (операција „Арапско пролеће“) и за преузимање улоге неформалног лидера на територији бивше Османске империје. Турска улаже циљане напоре да се позиционира као центар око кога ће се формирати Османски Комонвелт од земаља Блиског Истока.
Турска жели да наступа као нови духовно-религиозни центар силе у постосманском свету и да постане лидер на огромном геополитиочком простору Блиског и Средњег Истока Средоземља и Северне Африке. У овом контексту Русија је у стању, а и дужна је, да Турској предложи стратешко партнерство у координирању интеграционих процеса у Евроазији и на Блиском Истоку. А улога Србије је да допринесе таквој интеграцији.
ЦЕО ИНТЕРВЈУ:
http://fakti.org/serbian-point/srbiji-nema-buducnosti-bez-tesnog-saveza-sa-rusijom
————————————————————————————————————————-
Ако турски предлог за помирење две исламске заједнице које делују у Србији буде прихваћен (а требало би да се о њему расправља ове недеље), до краја године би, према предвиђеном сценарију, могао да се заврши поступак избора челника нове, јединствене исламске заједнице, сазнаје „Политика”.
То, према једној од 14 тачака споразума који је састављен у Анкари, неће бити ни Адем Зилкић, ни Муамер Зукорлић, актуелни челници ИЗ Србије и ИЗ у Србији, од којих се очекује да ставе потписе на тај документ.
Према сазнањима „Политике”, тренутно се разматра ново име за нову исламску заједницу, која не би требало да се зове као једна од садашњих, али требало би да има Србију у називу. Још једна од ствари које треба да буду решене овим планом, како сазнајемо, јесте и „формат” нове исламске заједнице, односно статус челника те ИЗ. Спекулише се да би на њеном челу могао да буде само реис (без звања улеме) као у Црној Гори, али врло је могуће да не буде ни реис, ни реис-ул-улема.
Преко веб-портала „Санџакпрес”, блиског Мешихату „Зукорлићеве” ИЗ муфтија је јавности поручио да му је важније јединство исламске заједнице од позиције на којој ће да буде. Поводом неких најава да ће и председник Србије Борис Тадић бити потписник тог споразума, јуче су из његовог кабинета упутили деманти, оценивши те наводе као потпуно неистините.
Министар рада и социјалне политике и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић оценио је, како преносе агенције, да је обједињавање исламске заједнице у Србији незаустављив процес, у коме се одмакло далеко да би неко могао да га заустави. „Ми смо прихватили добре услуге Турске исламске заједнице, која је врло јасно назначила да ће се обједињена исламска заједница у Србији искључиво и једино бавити питањима верских права поштујући Устав и законе Србије, интегритет и суверенитет земље у којој делује”, истакао је Љајић.
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Turska-miri-islamske-zajednice-Srbije.sr.html
—————————————–
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
19 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
16. 10. 2011. ФИГУРА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА У МУЗЕЈУ ВОШТАНИХ ФИГУРА У ЈАГОДИНИ:
Muzej voštanih figura u Jagodini biće, do polovine oktobra naredne godine, obogaćen i figurom patrijarha Irineja, izjavio je gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma.
—————————————————————————————————————————————-
17. 10. 2011. ДВАДЕСЕТТРОЈЕ ДЕЦЕ ПОВРЕЂЕНО НА ВЕЖБИ МУП-А У ЈАГОДИНИ:
„Danas u 12.45 sati, prilikom spuštanja helikoptera na Gradskom stadionu u Jagodini, vazdušni vrtlog izazvan rotacijom helikopterske elise oborio je reklamni pano na istočnoj tribini ovog stadiona„, navodi se u saopštenju policije. „Tom prilikom povređeno je dvadeset troje dece osnovnoškolskog uzrasta i dve učiteljice, a povrede su pretežno lakše, a deca su zbrinuta u Opštoj bolnici u Jagodini„, navela je policija. „Svi su zadobili ogrebotine, deca su se uplašila i kod njih preovladava strah. Na decu su pale papirne reklame oivičene tankim letvicama koje je podigao vetar od helikoptera. Po mom saznanju imao ukupno petnaestak učenika sa tim lakim povredama i ogrebotinama i niko, koliko ja znam, tu niko nije zadobio teže povrede“, kaže direktorka Osnovne škole „17. oktobar“ u Jagodini.
————————————————————————————————————————————-
23. 09. 2011. СКАНДАЛ У ЈАГОДИНИ – ПЕДОФИЛУ САМО 4.5 ГОДИНА ЗАТВОРА:
Dragoslav Petronijević iz Krušara kod Ćuprije osuđen je na četiri i po godine zatvora u Višem sudu u Jagodini, zbog obljube dvanaestogodišnje devojčice. Postoje sumnje da je Petronijević silovao i svoju ćerku kada je imala šest godina.
————————————————————————————————————————————-
16. 10. 2011. МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ НАРЕДИЛО ОСНОВНИМ ШКОЛАМА У ЈАГОДИНИ ДА НЕДЕЉА БУДЕ РАДНИ ДАН И ДА ДЕЦА ИЗАЂУ НА УЛИЦЕ ДА ПОЗДРАВЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА:
Ministarstvo prosvete Republike Srbije je, preko Školske uprave za grad Jagodinu, dalo preporuku direktorima svih osnovnih i srednjih škola u Jagodini da mogu nedelju, 16.10.2011, proglasiti radnim danom, kako bi se organizovao javni doček patrijarha Srpske pravoslavne crkve, a to „pravo“ su svi direktori i iskoristili. Preporuka Ministarstva prosvete i proglašenje nedelje za radni dan od strane direktora škola, predstavlja kršenje člana 11. Ustava Republike Srbije.
————————————————————————————————————————————-
30. 03. 2011. ВЛАДИКА ПАХОМИЈЕ НИЈЕ УХАПШЕН ЗБОГ ПЕДОФИЛИЈЕ:
Четворици дечака које је, према наводима оптужног предлога некадашњег Општинског јавног тужилаштва у Врању злостављао владика врањски Пахомије (Томислав Гачић), исплаћена је одштета од по милион динара. Документ о поравнању, којим се Министарство правде обавезало да дечацима исплати поменуту суму, потписан је 30. марта ове године.
————————————————————————————————————————————
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
октобар 10, 2011
Филарет, владика, један од оних подржавају “екстремисте“ који су због Параде били спремни да “запале Београд“, уручио одликовање министру полиције и председнику СПС због тога што је овај, због страха од “екстремиста“ који су због Параде били спремни да “запале Београд“ – отказао Параду поноса.
Тај исти министар, за чланове своје странке, је примио геј лобисту и редитеља који је управо снимио филм који промовише одржавање Параде поноса.
Дакле,
– почетком октобра министар полиције забрањује Параду поноса због претње “екстремиста“.
– неколико дана касније добија призанање владике Филарета (и осталих владика блиских овом а који подржавају “екстремисте“) због тога што је рекао “доста!“ педерима.
– а неколико дана после додељивања овог признања члан странке министра полиције (који је добио одликовање због тога што је забранио Параду поноса), познати редитељ, најављује премијеру филма који промовише Параду поноса. Можда попут херојствоа српских војника из Првог св. рата? За који је такође добио новац, од државе, из буџета…
———————————————————————————————————————————–
октобар 7, 2011
14 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Naši izvori iz bivše rezidencije Josipa Broza potvrđuju da je Ivo Josipović mislio ozbiljno kada je u predizbornoj kampanji izjavio da, za razliku od svog prethodnika, u ulozi predsjednika “neće biti fikus nego kaktus”.
(…) Međutim, stil predsjednika Josipovića posve je drugačiji i ne može se reći da uludo gubi vrijeme. U glavi mu pulsira zgusnuti itinerer: susret s Borisom Tadićem, posjet pletiljama čipki na Pagu, posjet stratištu u Varivodama, susret s Borisom Tadićem, posjet hrvatskim iseljenicima u New Yorku, posjet Sajmu poljoprivrednih strojeva u Vinkovcima, posjet bakicama na Dolcu, susret s Borisom Tadićem, posjet mornaričkim pitomcima, posjet Turističkoj zajednici Baška Voda, susret s Borisom Tadićem, posjet toaletu, susret s Borisom Tadićem…
(…) Prema našim izvorima, događaj koji je presudio da zamisao bude javno iznesena zbio se za službenoga posjeta grobu dr. Franje Tuđmana prigodom Dana državnosti.
Delegacija s Pantovčaka taman se svečano naklonila i spremala otići s Mirogoja, kada se ispod mramorne ploče začuo jezivi cerek: “Gdje to ima da ti kaktus donosi vijenac?” Prisutni su se ukočili, osjetili kako im trnci gmižu niz leđa, grozničavo razmišljali da li da daju petama vjetra, a cerek iz grobnice pretvorio se u bijesno kreštanje: “Kamo ide moja Hrvatska? Je li ovo država ili botanički vrt?!”
(…) “Kod uvjeravanja, kao i kod dobrog novinarstva, sva je tajna u sažimanju”, navodno je rekao fikus. “Umjesto naslovnog pitanja: Zašto bismo imali predsjednika države s većim ovlastima?, jasnije postavljen upit glasi: Zašto bismo imali predsjednika države?”
ЦЕО ТЕКСТ:
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Po ocu, Njeno kraljevsko visočanstvo kneginja Jelisaveta Karađorđević je čukununuka vožda Karađorđa. Po majci, direktan potomak ruske carice Katarine Velike, praunuka velikog kneza od Rusije Vladimira. Pripadnik dinastije Romanov. U njenim venama teče i danska i grčka kraljevska krv.
Svojevremeno, želela je da vila „Crnogorka“ koju je njen otac, knez Pavle, kupio njenoj majci, kneginji Olgi, postane muzej, kuća sećanja. Punih 46 godina živela je daleko od Srbije, selila se tridesetak puta i srećna je, kaže, što ne poznaje osećaj pripadnosti jednom mestu.
– Moj san da rehabilitujem oca veći je od svakog dvora – kaže. – Rehabilitacija nije dobra reč, jer on ništa nažao nije uradio svom narodu, ali moja najveća dužnost je da oživim sećanje i ispravim nepravdu koja je bolno i dugo pratila naše živote.
– Sveti sinod mi je ispunio želju i dozvolio da se posle trideset godina održi parastos mojim roditeljima. Želja mi je da se mošti oca, majke i brata Nikole, koji su sahranjeni u Lozani, pohrane u crkvu Svetog Đorđa, u porodičnu grobnicu na Oplencu. Želim da oca vratim među Srbe, kojima je ostavio najlepše muzeje, građevine, slike, skulpture. Iznad svega želim da raščistim istoriju, konačno ponizim nepravdu – kaže princeza.
– Kroz lavirinte života vodio me duh avanturiste – kaže. – Tek ovde, u Srbiji, u kojoj sam se skrasila, odgonetnula sam tajnu. Nigde nisam bila svoja, na svome. Želela sam da pripadam! Zato sam bila divlja, neukrotiva.
Извор:
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
У Београду је у последње време неколико људи (деце, девојака и жена) изуједано од стране паса… То су само пријављени случајеви… Имамо власт која тај проблем не уме да реши 10 година (чак ни забрану питбулова и сличних раса), имамо љубитеље паса који знају шта неће и немају предлог како да се реши проблем… Зато што уместо деце више воле псе… А политичари? Изгледа да им је више стало до мишљења паса него грађана… И они као да су пуштени са ланца…
„Ispred Skupštine grada Beograda sutra će biti održan protestni skup samoorganizovanih građana koji žele da izraze revolt zbog medijske i šinterske hajke na napuštene pse“, najavio je organizator. Inicijativa za protest pokrenuta je na društvenoj mreži Fejsbuk.
1 коментар | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Србија је једна од ретких држава у којој није било протеста “против капитализма“, у склопу акције “Окупирајмо Вол Стрит“.
Можда и зато што је Србија последња комунистичка држава у Европи у којој су сорошевци део власти, олигархије, естаблишмента.
Замислите да организацију протеста у Београду предводи Соња Лихт???
Богу хвала, овога пута Срби нису насели…
Ко зна, можда Србија постане и монархија…
>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:
13 коментара | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Homemade Serbian Borat
In a weekly videolog on his YouTube channel, a guy calling himself Angry Serbian embodies every possible cliche about Balkan dudes: he’s big, muscled up, wears gold chains and Oakley sunglasses, listens to hip hop and talks street wisdom nonsense mixed up with militant nationalist rants, wrapped up in a heavy Eastern-European accent.
1 коментар | Аrticles on english, Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Kao što postoji „kosovska“, postoji i „evropska“ neuroza. Oba stanja su neurotična zato što im je u temelju neprimeren populizam, a ne sagledavanje stvari u saglasju sa realnošću. Mada ne treba grešiti dušu ni prema populizmu. Jer nije svaki negativan. Tačnije, populizam ima sudbinu sličnu sudbini psihijatrije u „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ i „totalitarizmu“. Uz sve koristi, etički značaj pre svega, „Izvori totalitarizma“ Hane Arent napravili su i nemalu štetu sociologiji politike. I to kardinalnom greškom u strukturalnom nivelisanju fašizma i komunizma na „totalitarizam“. Daleka indirektna posledica takve teorije bilo je i svođenje Miloševićevog sistema na „totalitarni“, što je pogrešnije od estradno atraktivnih, ali jalovih definicija o tom sistemu kao „plebiscitarnom cezarizmu“. Jer upravo mnogi problemi današnje Srbije imaju uzrok u tome što Miloševićev sistem nije bio totalitaran, već propusan za široke interesne koalicije. Doduše, bilo bi i nemoralno radi terminološke pedanterije taj sistem abolirati, jer autoritarnost, pljačka, državni terorizam i krvavo parodiranje Pruske u regionu ostaju njegove odrednice.
Jedan „lakanovski staljinista“ kakav je Slavoj Žižek, na primer, tvrdi da su robovi iz Gulaga bar mogli da pišu pisma Staljinu, sa teoretskim šansama da to upali, dok Jevreji u Aušvicu nisu imali takvu „privilegiju“. I Milošević je pravio koalicione aranžmane sa svojim oponentima, a dobar deo današnje elite obogatio se upravo u Miloševićevo vreme. Uzmite nasumice prvi rečnik termina koji vam padne pod ruku. Meni je prvo pao „Veliki rečnik stranih reči i izraza“ (Klajn/Šipka, Prometej, Novi Sad, 2006). Kad tamo, populizam je „povlađivanje predrasudama, strastima i duhovnim dometima širih društvenih slojeva“. Za zastupnike takvih stavova sličnosti populizma i demokratije su samo „mimikrijske“. Pri čemu se zaboravlja da populizam nije ideologija (kao konzervativizam ili liberalizam), već metod političke borbe (aktivnosti), korisna i vrlo opasna igračka ako se nepravilno rukuje, i koja se ideološkim gorivom puni po potrebi.
Ako je nekome možda neukusno da govorimo o elementima populizma u Đinđićevoj, Draškovićevoj ili Tadićevoj politici, evo bar dva primera „pozitivnog“ populizma iz devedesetih: Milan Panić i Dragoslav Avramović. Za kratko vreme, u ratnom okruženju, Panić je na idejama mira, tolerancije i slobodnog tržišta uspeo da osvoji podršku o kojoj neki „antipopulisti“ mogu samo da sanjaju. Populizam je i popularizacija ideje, kao što je i Ivo Andrić i komercijalni (tiražni) pisac. Za pametnu ideju koja, kako kaže Plehanov, kad se obznani više nije ničije vlasništvo, populizam je sigurno efikasniji metod od elitističkog, često arogantnog, hermetizma. Zašto ceger-populizam Dragoslava Avramovića ne bi bio poželjan i za neke sadašnje izazove? Što sve, naravno, ne umanjuje fatalni učinak populizma „antibirokratske revolucije“ ili Koštuničine psihotizacije Srbije Kosovom.
Apsurdno je da 5. oktobar u motivaciji nije imao nikakve veze sa Kosovom, a da se kao ideja urušava suštinski na Kosovu. Naš Danas je, kako se to kaže, s ponosom, poklonio u četvrtak čitaocima knjigu „Balkanski prorok“ o Milanu Paniću koju su napisali Sergej Grizunov i Genadij Sisojev. Panićevo današnje razočarenje politikom Zapada prema Srbiji, a bilo ga je i ranije, dodatno produbljuje i potvrđuje ovdašnju depresiju armije ubijenih u pojam.
Sve mane i jajarluci nekih petooktobaraca ne umanjuju utisak da je Zapad masovni demokratski pokret u Srbiji devedesetih i proevropsko raspoloženje sveo na zahtev za priznanjem Tačijeve (para)države. Možda to jeste realnost, ali je stvarno ponižavajuća. Ako je preporuka o statusu kandidata Srbije za EU pobeda, za bar dve generacije u Srbiji ona je Pirova.
CEO TEKST:
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/fama_o_biciklisti_.1083.html?news_id=225907
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Nigel Farage: Безумље српске власти
Водитељ: Србија је најновија држава која има намеру придруживања ЕУ. Кандидатура је потврђена у среду од стране Европске Комисије. Какве ће бенефиције имати, обзиром да смо чули пар аналитичара који су става да је придруживање Еуро зони налик скакању пацова на брод који тоне?
Најџел: Српски политичари ће постати мултимилионери ако се придруже ЕУ, што је за њих изузетно привлачно. Али није и за српски народ. Размислите о овоме: пре само једну деценију, Срби и Хрвати су се међусобно убијали да би живели у одвојеним државама, а данас њихови политичари и лидери хоће опет да их уједине у исту врсту политичке уније, као што је то била Југославија. То је апсолутно безумно.
—————————————————————————————————————————
Од 2007. до данас, а заправо, за време мандата владе Мирка Цветковића, инфлација је расла и расте у недоглед. Без обзира на тврдње режимских стручњака, анализе раста цена појашњавају какви су стварни резултати Владе.
Артикли који су највише поскупели су шећер и слаткиши, за 80%, док су квасац, кромпир, туњевина и слични артикли поскупели за 40%. Различите врсте сапуна за личну хигијену су поскупели за 50%.
Кључна ствар је да за исту количину евра, данас можемо купити мање ствари што показује да је пројекат Европске уније, у који се режим узда, већ неколико година на низбрдици. Евро је девалвирао!
Занимљиво, од ретких производа који су појефтинили на првом месту су презервативи.
Цене појединачних производа:
КАФА ГРАНД АРОМА 1кг: 30% (од 419 дин. 2007. до 691 дин. 2011)
ШЕЋЕР КОЦКА 1КГ: 80% (од од 60 дин. 2007. до 137 дин. 2011)
ЈЕЛЕН ПИВО, 2 ЛИТРА: 30% (од 88 дин. 2007. до 141 дин. 2011)
МЕРИКС САПУН ЗА ВЕШ: 60% (од 30 дин. 2007. до 62 дин. 2011)
ДЕТЕРЏЕНТ ДУЕЛ 3КГ: 20% (од 219 дин. 2007. до 332 дин. 2011)
Комплетну анализу цена преко 5000 артикала преузмите ОВДЕ.
——————————————————————————————————————————–
NAOMI KLAJN PRED OKUPLJENIMA NA PROTESTU “OKUPITAJMO VOL STRIT“:
(…) Nekoliko misli za kraj. U ovoj velikoj borbi, postoje neke stvari koje nisu važne:
– kako se oblačimo,
– da li uzdižemo pesnicu ili pokazujemo znak mira,
– da li možemo uklopiti naše snove o boljem svetu u medijsku poruku.
I nekoliko stvari koje su zbilja važne:
– naša hrabrost,
– naš moralni kompas,
– kako se ophodimo jedni prema drugima.
Započeli smo borbu s najmoćnijim ekonomskim i političkim silama na planeti. To je zastrašujuće. Kako ovaj pokret bude postajao sve snažniji, postaće još strašnije. Budite uvek svesni da će biti iskušenja da se borba skrene ka manjim metama – recimo na osobu koja sedi pored vas na ovom mitingu. Na kraju krajeva, nju je lakše pobediti.
Ne podležite iskušenju. Ne kažem da se ne prozivamo međusobno za sranja. Ali ovoga puta hajde da se ophodimo jedni prema drugima kao da nameravamo da se borimo rame uz rame još mnogo, mnogo godina. Jer zadatak koji je pred nama neće zahtevati ništa manje od toga.
Hajde da se ophodimo prema ovom prelepom pokretu kao da je najvažnija stvar na svetu. Zato što jeste. Stvarno jeste.
Novi Standard
Prevod Rastko Šejić
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Актуелна криза Америке и Запада поприма историјске димензије и собом носи тектонске промене у свету. Западна криза ће због ововремене повезаности целог света и глобално институционализованог места Запада имати последице на све земље. Гувернер Енглеске банке (Bank of England), која је централна банка Уједињеног Краљевства, Сер Мервин Кинг каже да је реч о “најозбиљнијој финансијској кризи” од тридесетих година 20. века “ако не и било када у историји”. Због “необичних околности у којима се криза развија” искусни први банкар Краљевства ипак сугерише да би се пре могло говорити о највећој кризи у историји. [1]
(…) Америка веома вешто користи суштинске проблеме евро пројекта па су, у том смислу, сами Европљани омогућили те политичке манипулације. Евро пројекат је од самог почетка, овако како је до сада био постављен, једна велика илузија и, тачније, европска манипулација, па је на тако стакленим ногама било релативно лако политички конструисати валутни рат. Многима у Европи, посебно онима који су јавно шампиони евра, одговарају такве политичко-економске манипулације јер у њима виде и своју шансу.
Немачка, на пример, да прикрије своје пљачке других кроз евро и истовремено ојача своју “европску империју” или Француска која кроз иницијативу по систему “држ’те лопова” покушава да сакрије своје дубоке минусе и манипулације у државним финансијама. Могло би се на крају показати да је Француска, у ствари, највећи болесник евро зоне. О политичкој позадини америчко-европског валутног рата сведочи и избор земаља које су инцијатори колапса евра. Грчка, која ја ваљда поуздана “клијент држава”, је изабрана као прва. Потом Ирска, Португалија, а следе Италија и Шпанија. Основни узрок за њихов колапс су наводно велики јавни (владини) дугови. Те земље, међутим, уопште нису у врху листе земаља са највећим јавним дуговима. Грчка је, рецимо, са 250 одсто БДП-а дуга мање дужна од Белгије, а Италија је, у односу на бруто друштвени производ (БДП), са дугом од 130 одсто БДП-а далеко мање дужна од Велике Британије. Велика Британија има највећи јавни дуг у Европи, око 300 одсто БДП-а, мада није чланица евро-зоне, али њу нико не спомиње као такву. Њој се не скида кредитни рејтинг. Или Ирска, која са постојећим буџетским приходима, може да сервисира своје дугове. Али, други је овде циљ. Можда је најбизарнији пример Шпаније која је земља са најмањим јавним дугом у Европи, са свега 65 одсто БДП-а. [2] Све те чињенице се прикривају и јавном сценом доминирају америчке кредитне рејтинг агенције које диктирају услове. Без објашњења се најави и потом смањи кредитни рејтинг конкретне земље што одмах подиже камате на њене дугове и ствара панику на финансијском тржишту. Занимљив је случај Италије чији је јавни дуг око 130 одсто БДП-а, али скоро 75 одсто тог дуга је у власништву домаћих, италијанских банака, што значи да он нема велики утицај на светско тржиште. Агенција Муди која је прва смањила кредитни рејтинг Италије је саопштила да је то учинила због “сентимента тржишта”. Шта то значи? Проблем Италије је, у ствари, то што је у евро зони а што отвара могућност манипулације везане за цели евро систем. Истовремено, Немачка је користећи свој економски потенцијал, а под изговором спасавања Грчке, преузела инцијативу унутар евро-зоне чији би крајњи резултат требало да буде учвршћивање Берлина у неформалној немачкој “европској империји”.
Под изговором спасавања евра и Грчке, у Европској унији је формирано још увек нејасно тело, противно правилима те интеграције, Европски фонд за финансијску стабилност (EFSF), за помоћ посрнулим земљама. То би тело 2013. године требало да прерасто у сталну институцију Европски механизам за стабилност (ESM), коју већ зову Европски монетарни фонд. Предвиђено је да на почетку EFSF има потенцијал од 440 милијарди евра од чега половину даје Немачка. Али, многи стручњаци процењују да би ESM морао да има потенцијал од скоро 4 трилиона евра. Још увек је нејасно шта ће бити функција тога фонда и кога ће те европске паре да спасавају. У међувремену је у Вашингтону, током годишње сесије Међународног монетараног фонда (ММФ), постигнут начелни договор одлазећег “гувернера” Европске централне банке, ММФ-а и америчке администрације да би евро-зона оличена у том новом фонду могла и требало да узме кредит од ММФ у вредности између 3 и 5 трилиона (хиљада милијарди долара) за излазак из кризе. Та цифра се подудара са проценама економиста да би евро-зони било потребно најмање 3 до 5 трилиона евра за стајање на ноге. [3]
(…) Или, случај са европском “тројком” у Грчкој. Да ли је могуће да о судбини једне земље треба да одлучи троје књиговођа из Брисела, троје људи које нико не зна и за које нико никада није гласао? Или, на пример, објављено писмо Европске централне банке Влади Италије са директивама шта треба да ради. [6] О судбини Италије одлучују, дакле, непознати људи у сивим оделима из Франкфурта а не њени грађани. Затим, стално се говори о јединственом, заједничком приступу решавању кризе. А онда, Француска, Белгија и Луксембург саме, уз наводно аминовање Ангеле Меркел, мада није јасно у којем формалном капацитету је њено аминовање, издвоје најмање 90 милијарди евра за спасавање Дексија (Dexia) банке. Па то су исто еври.
Како једна земља може да одлучи о расипању јединствене валуте? Може, јер то одговара Американцима. Више од две трећине токсичних дугова те банке је у Америци. А та банка је манипулисала новцем општина у Француској и Белгији, дакле државним парама, које је онда пласирала у Америку, наравно, под политичким патронатом. И сада, евро-зона намирује те губитке, а Американци своје дугове пребацују на грађане тих земаља у Европи. Спасавање те банке је пратила и вест да су се Никола Саркози и Ангела Меркел договорили о новим мерама спасавања евра. Манипулација. Та вест је после неколико сати повучена, јер није тачна, али је послужила својој сврси за климу око великих пара за Дексију. Све се још увек врти у зачараном кругу манипулација.
За сада је у том хаосу једино извесно да ће криза да потраје. И то дуго. Запад још увек има довољно резерви да издржи, мада нико не зна колико. Чак и у случају ако неке земље напусте евро и врате се својим националним валутама. То ће само још више заоштрити кризу. То су те “необичне околности” о којима говори Сер Мервин.
CEO TEKST:
3 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Predstavnici Kfora i Euleksa razgovarali su preksinoć o operativnom planu za uklanjanje barikada, saznaje “Blic”. Kako kaže dobro upućeni strani diplomata, vojna i civilna misija nisu postigli jedinstven stav, ukoliko se ruše barikade, na koju bi se trebalo koncentrisati. Euleksova struja naklonjenija Prištini smatra da bi provera reakcije lokalnih Srba trebalo da bude na mostu koji deli severnu i južnu Mitrovicu.
Sastanak Kfora i Euleksa održan je u najužem sastavu. Kfor je pri stavu da ne želi da ulazi u sukobe sa lokalnim stanovništvom, dok u Euleksu preovladava stav da barikade treba ukloniti. U ovakvom stavu prednjače francuski službenici Euleksa, dok je britanska struja naklonjenija političkom dogovoru.
– Euleks treba da pruži podršku uklanjanju odnosno obezbedi javni red i mir, a na Kforu je da upotrebi mašineriju za uklanjanje – kaže sagovornik “Blica”.
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Vlada je ovu odluku donela nakon kolektivne ostavke Državne izborne komisije, koja je navela da ne postoji uslovi za održavanje popisa zbog nemogućnosti da se članovi komisije usaglase o metodologiji sprovođenja popisa stanovništva.
Ovo je druga državna komisija koja je dala ostavku. Prvi sastav je dao ostavku dan uoči početka popisa, zbog istih nesuglasica. Albanski članovi komisije traže da se popisuju i stanovnici koji su više od 12 meseci van zemlje, dok članovi Makedonci smatraju da se u skladu sa Zakonom mogu popisivati samo oni koji su zemlju napustili u kraćem roku od godinu dana. Isto tako spor je nastao i oko toga da li se mogu popisivati ljudi sa fotokopijama ličnih karata.
U oblastima naseljenim pretežno Albancima odziv je bio minimalan, nepunih deset odsto.
Бета/Блиц
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
A soccer player from Colombia reportedly was detained in Saudi Arabia for walking through a mall wearing a sleeveless shirt that revealed his religious tattoos, including one of Jesus.
Juan Pablo Pino, 24, a member of Saudi Arabia’s Al Nasr soccer club, was taken into custody in Riyadh on Friday by Saudi moral police after mall customers complained about the tattoos.
Last year, Romanian soccer player Mirel Radoi of the Al Hilal team drew criticism when he kissed the tattoo of a cross he has on his arm after scoring a goal, the Catholic News Agency reports.
The conservative Muslim country also has faced international condemnation recently for its law banning women from driving. Last month, Saudi King Abdullah, facing global pressure, revoked the sentence of a Saudi woman ordered to receive 10 lashes for driving.
4 коментара | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Уколико Београд жели да добије статус кандидата мора да прихвати царинске прелазе какви су на северу Косова направљени после 25. јула и мора да настави дијалог о другим техничким стварима, прихватајући ново стање на терену, оценио је данас политички аналитичар Владимир Тодорић. Саговорник Танјуга из Центра за нову политику је навео да је данашња препорука Европске комисије да Србија добије статус кандидата у суштини оно што је немачки канцелар Ангела Меркел рекла 22. августа у Београду.
Он сматра да се од Београд очекује да настави дијалог у оквирима који су изван црвених линија политике према Косову. Београд, додао је, може и да изабере другу опцију и да каже да једноставно то не може да уради у тако кратком периоду.
„У том случају, нема разлога зашто би се даље чекало и не би ишло на изборе”, рекао је Тодорић.
Према његовом мишљењу, свако решење је легитимно у смислу решења ситуације на Косову, али није добро ако званично тумачење одлуке Европске комисије буде превише слављеничко, у смислу да се замаскира права порука.
6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Поводом годишњице још једне револуције – петооктобарске – актуелизовало се питање моралних, образовних и интелектуалних капацитета особа које владају Србијом. По том питању никад нема консензуса. Једни кажу: “Какав народ, таква власт“, “Не заслужујемо боље“, и слично, а други се с тим не слажу. Даље, има заступника теорије да су на власти по правилу најбољи, тј. да су они најбољи самим тим што су се изборили за та места, а такође је много оних који се не слажу ни са оваквим гледиштем.
Уистину, какав се то процес одвија?
(…) Део одговора на ова питања свакако се крије у досијеима негдашње Службе државне безбедности. И док су ти досијеи у многим посткомунистичким земљама отворени, у Србији су и даље државна тајна. Кроз скупштинску процедуру није прошао чак ни предлог Српског покрета обнове да свако може добити свој досије. Наоко, ово одговара особама сумњивих биографија, јер се избегава оно суштинско: да се у тим досијеима види ко је за кога и шта радио, пошто је логично да нико неће одати себе. Али, они знају да ће их одати други, јер се у многим досијеима преплићу подаци о сарадницима на заједничком послу. Негдашњи ортаци постали су, наиме, загрижени противници, па би своје досијее објављивали селективно, односно, само оне њихове делове где се види рад других.
(…) И данас је у Србији тешко на функцијама наћи неког ко се доказао у својој струци. Напротив, прилично је масовна појава да је многима од њих нека функција прво што им је уписано у радне књижице. По правилу, ред потеза је овакав: политика, па богатство.
(…) И како је Броз доспео до врха?
Тако што је видео да је основни услов за успон у хијерархији сатирање свих око себе. Најпре је дошао главе претходном генералном секретару КПЈ, Милану Горкићу. Управо Горкић га је послао на задатак у Москву, рачунајући да му, необразован и не баш превише бистар, Броз може најмање шкодити. “Он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци“, писао је Горкић главешинама у Москви, препоручујући Броза. Ма колико индоктриниран комунизмом, Горкић је био интелектуалац, и то од оних који не рачунају на Волтерову мисао: “Подмуклост и поквареност су интелигенција глупих“. Као и многима који се већ налазе на високим положајима, њему је било важно само то, да “у посао“ уводи особе које сматра инфериорнима према себи. То је одмах почео да ради и Броз, спуштајући, по природи ствари, ниво игре. Њему је основна била елиминација интелектуалаца.
(…) Ситуација је данас другачија утолико што нема логора и масовних убистава, па ни толико суровости у борби за власт. То је заправо разлика између праве и тзв. плишане револуције, каква је била петооктобарска. Али, многи механизми деловања свакако су остали исти или слични. Колико – једном ће се ипак сазнати.
(“Слобода“, Чикаго, 10. октобар 2011.)
ЦЕО ТЕКСТ:
6 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Prema jednoj urbanoj legendi, naime, prvi satelitski signal poslat iz Evrope u vasionu sadržao je paket sa dostignućima Zemljana kao poruku razumnim bićima i imao je samo tri slike – čovekovo osvajanje Meseca, Kineski zid i fresku Belog anđela.
Mali zeleni se sve do prošle subote nisu oglašavali tim povodom.
Kažu da je u centralu NASA tek te subote popodne stigao prvi signal iz vasione.
Bila je to SMS prepiska dvoje vanzemaljaca:
„Ovi Srbi mora da su pali s Marsa“ – pisao je jedan.
„I meni se čini da smo zemljaci. Vanzemaljci“- odgovorio je drugi vanzemaljac, koji je upravo pratio direktan prenos iz manastira Mileševa. Odozgo.
Bog te mazo – kratko je prokomentarisao Svevišnji. Takođe odozgo.
CEO TEKST:
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/vanzemaljci.890.html?news_id=225769
>>>
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
ФРАНКФУРТ – Дужничка криза у еврозони је постала системска и прети да угрози глобалну економску стабилност уколико хитно не буду предузете одлучне мере, изјавио је данас председник Европске централне банке (ЕЦБ) и председавајући Европског одбора за системски ризик, Жан-Клод Трише.
Bratislava – Slovački liberali iz stranke Sloboda i Solidarnost minirali su večeras kao jedini iz vladajuće koalicije ratifikaciju novog zaštitnog mehanizma za evro (EFSF), blokirali tako celoj evrozoni pomoć dužnicima i oborili time i vladu premijerke Ivete Radičove.
ПЕКИНГ – Руски фонд за директне инвестиције, стопроцентна филијала ВЕБ (Спољнотрговинска банка) и Кинеска инвестициона корпорација данас су у Пекингу потписали споразум о оснивању руско-кинеског инвестиционог фонда са предвиђеним капиталом од три до четири милијарде долара.
Фонд се оснива за потребе реализације директних инвестиција првенствено на територији Руске Федерације, а према условима споразума, по милијарду долара у фонд ће уложити Руски фонд и Кинеска инвестициона корпорација. Још 1,0-2,0 милијарде долара партнери планирају да привуку од кинеских институционалних инвеститора, посебно Сувереног фонда Кине, пренела је руска агенција Итар Тас.
ТЕХЕРАН – Иран је суспендовао споразум са Кином о развоју једног гасног поља у Персијском заливу, вредан 16 милијарди долара, како би ту земљу навео да испуни обавезе које се тичу развоја другог оближњег гасног поља које већ експлоатише Катар, објавила је данас иранска новинска агенција Мер.
Агенција се позива на изјаву извршног директора компаније „Парс оил енд гас” Мусе Сурија да је „споразум са Кинезима о развоју гасног поља ‘Северни Парс’ привремено обустављен”. Сури је додао да одлука Ирана о томе да ли ће Кина разрађивати гасно поље „Северни Парс” „зависи од њиховог деловања на развоју Фазе 11 на ‘Јужном Парсу’“. Та два поља се налазе у Персијском заливу, при чему „Јужни Парс” прелази морску границу са Катаром који из њега већ 10 година експлоатише гас, пренела је француска агенција АФП.
MADRID – Четири брода, опремљена борбеним системом Еџис биће постављена у америчкој морнаричкој бази Рота, на југу Шпаније до 2013. године, рекао је Сапатеро новинарима у седишту НАТО-а. Амерички министар одбране Панета је рекао да споразум са Шпанијом даје јак сигнал који показује да ће САД наставити да инвестирају у Алијансу и у партнерство са европским земљама и поред „буџетских ограничења”. Турска, Пољска и Румунија су последњих неколико месеци озваничили своје учешће у антиракетном штиту.
>>>
2 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Redakcijski komentar
Uoči objavljivanja izveštaja Evropske komisije i ispostavljanja „kosovskih“ uslova za sticanje statusa kandidata i dobijanja datuma za pregovore o članstvu, ruski ambasador Aleksandar Konuzin kritikovao je političku i ekspertsku elitu u Beogradu zbog toga što, valjda, ne brani dovoljno srpske interese u vezi s Kosovom.
Istovremeno, lideri dve velike opozicione stranke, naprednjaka i DSS, pozvani su u Moskvu na kongres vladajuće Jedinstvene Srbije, odakle su se vratili s pričom o basnoslovnim investicijama, kada dođu na vlast. I, eto jednostavnog razloga zbog kojeg smo pokrenuli serijal s pomalo provokativnom temom „Ako je Srbija, kako kažu, puna zapadnih špijuna – ko radi za Ruse?“. Dakle, nema teorije zavere, nema SMS-ova zapadnih diplomata, nema nikakvog Brisela koji preko Danasa (?!) radi protiv ruskih energetskih interesa… Sve je vrlo jednostavno, i tako suprotno hladnoratovskoj logici, koja, izgleda, i dalje opseda pojedine krugove.
Da se ne snebivamo, mislimo pre svega na, nažalost, upravo (pro)ruske krugove, a vrlo konkretno, na njihovu vladinu TV Kanal 1, na čijoj smo pažnji, naravno, zahvalni. Ipak, 15 minuta posvećenih jednom štampanom mediju iz Srbije, za auditorijum od oko 190 miliona duša, u udarnom terminu, nije mala stvar. Takav marketing meri se stotinama hiljada dolara. Dakle, uz izraze najiskrenije zahvalnosti, ne možemo prevideti da nam nije jasno „skandalizovanje“ Kanala 1 (nekadašnji Prvi program Centralne televizije SSSR) našim izveštavanjem. Da smo maliciozni, kao što nismo, mogli bismo se setiti njihovog „bratskog“ Kanala 3, čiji je voditelj, u takođe udarnom terminu, februara 2008, slavio ubistvo premijera Zorana Đinđića. I, nije smenjen.
Ali, prepucavanje ne vodi nigde. Kolege imaju svako pravo da nas interpretiraju kako god žele, da nas stavljaju u kontekste koji im odgovaraju, pa čak i navode ocene i tvrdnje iz naših tekstova koje zapravo nismo objavili. Imaju pravo i da nas „optužuju“ da radimo za EU. Pa, valjda cela Srbija radi za ulazak u EU. Ili se varamo? Ili to nekome smeta?
Kultura koja je dala Čehova, Dostojevskog, Harmsa, Musorgskog, Čajkovskog i toliko savremenih reditelja, dramskih pisaca, muzičara, nikome normalnom ne može biti nikakav neprijatelj. Volimo mi Ruse. Ove pomenute, svakako. Ali, interesi Srbije i njenih građana uvek će biti na prvom mestu, šta god Moskva i njeni saradnici mislili o tome.
DANAS, 12.10.2011.
>>>
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Dijagnoza „kosmetskog problema“ glasi: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je od NATO brutalnom agresijom (na koju Srbija nije na pravi način i po pravilima vojne struke odgovorila) privremeno okupiran deo Srbije.
Pod zaštitom okupatora većinsko albansko stanovništvo je proteralo, opljačkalo ili lišilo života veći deo Srba stanovnika te pokrajine. Vlasti Republike Srbije nisu imale volju i način da se takvim aktivnostima suprotstave.
Stanovnici AP Kosovo i Metohija albanske narodnosti su većinski i oduševljeno proglasili nezavisnost te pokrajine od Srbije i svoju „državu“ su nazvali „Republika Kosova“. Tu „državu“ do danas je priznao manji broj članica UN, doduše, problem je što su među njima države koje kroje kapu celom svetu, pa i ozbiljnijim igračima nego što će to Srbija ikada biti.
Bolest je iskomplikovana činjenicom da organi države Srbije (iako im to Ustav u svojoj preambuli nedvosmisleno zabranjuje) implicite takvoj „državi“ daju legitimitet pregovarajući sa njenim „predstavnicima“ o raznim pitanjima, što ih kvalifikuje za veleizdajnike čim neka nova vlast promeni Krivični zakonik.
I to bi uglavnom bilo to, onako kako ja vidim. Sve političke garniture koje su od agresije do danas bile na vlasti pokušavale su da Kosmet „mirno i demokratski“ vrate u ustavno-pravni poredak Srbije, što je, naravno, izazvalo čuđenje, a zatim smeh i sprdnju „međunarodnih činilaca“. Pa da su hteli da nam vraćaju Kosovo, ne bi ga ni otimali, ko koga ovde zajebava!?
(…) Možemo li mi Srbi konačno da se usaglasimo u tome da danas među nama jednostavno nema ko da ratuje za bilo šta, pa ni za srpsko Kosovo?
Srbija danas je zemlja sa malim priraštajem; nemamo dece ni za škole, a kamoli za vojsku. Koja je, uzgred, tako profesionalizovana da sam u nedelju na buvljaku vojnika Specijalne brigade zatekao kako kupuje polovne vojničke čizme od penzionisanog zastavnika. Jel’ se to vraćamo na staze Sutjeske, Neretve i pesmu „Bosa Mara Bosnu pregazila“?
Ko su onda ljudi koji bi trebalo da popune jedinice vojske za napad na Tačićevu „državu“? Ovi koji po portalima kukaju kako im šalju pozive da se jave radi određivanja ratnog rasporeda, Srbi iz dijaspore, Krkobabićevi sokolovi ili obezglavljeni radikali? Ako sam neku grupaciju ispustio, molim za izvinjenje.
(…) U predstojećoj predizbornoj kampanji kandidate treba pitati kakva konkretna rešenja predlažu za rasplet kosmetskog gordijevog čvora. U slučaju da počnu tuc-muc, Evropa, UN, međunarodno pravo – odmah im reći da nemaju podršku, da smisle nešto bolje i realnije.
Isto se odnosi i na one koji se busaju u junačke grudi i pričaju kako će braniti Srbe „svim sredstvima“; od njih tražiti da se izjasne koja su to sredstva i kako nameravaju da ih upotrebe. Ako pomenu vojsku, budite ubeđeni da lažu. Srbija vojsku nema. Ovo što se danas naziva „Vojska Srbije“ nije srpska vojska već jedinica za privlačenje belosvetskih terorista raznih boja, rasa i ideologija kojima su se SAD nekada nekako zamerile – na ove prostore. Zbog čega SAD i Nacionalna garda Ohaja ovakvu „vojsku“ podržavaju i kuju u zvezde – znam; ali ne znam kako ta „vojska“ koristi Srbiji ako se potuca po Africi dok njenim građanima preti napad pod „kontrolom“ NATO?
(…) ZA KOGA GLASATI
Za one koji pokažu da su svesni (mrske nam) relnosti, ali koji istovremeno dokažu da se ne plaše da joj se suprotstave.
Kojima će prvi akt koga predlože u Skupštini biti Predlog rezolucije o proglašenju privremene okupacije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i stavljanje van snage svih sporazuma koje su sa okupacionim snagama sklopile prethodne Vlade, a za koje se utvrdi da su štetni po bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Koji se neće ustručavati da srpskoj i svetskoj javnosti jasno označe koga (i zašto) smatraju neprijateljem a koga (i zašto) prijateljem na globalnom nivou.
Koji će jasno definisati i sudu javnosti predložiti glavne nacionalne interese; zemlja u kojoj polovina stanovništva beči oči u EU od koje očekuje nebo sa koga padaju pečene ševe dok druga polovina isto čini gledajući u Rusiju i fantomski BRIK od kojih očekuje da rade naš posao – nema progresa i prosperiteta.
Svako ko drukčije kaže – laže. Ne bi li se dokopao svoje četiri godine na narodnoj grbači i tako zbrinuo sebe i par svojih pokolenja.
A što se tiče Kosova: tamošnjim Srbima Srbija mora pružiti svaku pomoć i podršku uključujući oružanu za slučaj da budu napadnuti od „kosovskog“ bašibozuka. Ovde nije bitno kako bi se ta pomoć dopremala i realizovala – to je tehničko pitanje. Ono što je ključno je da kosmetski Srbi znaju da Srbija stoji iza njih sa svim svojim kapacitetima, ma koliki da su. Ko bi u ime njih bio ovlašćen da tu pomoć prima i raspoređuje je takođe tehničko pitanje. Iskustava iz RSK, RS i agresije ’99. imamo više nego što bismo želeli.
U UN predstavnik Srbije mora jasno reći da je za Srbiju pitanje Kosmeta trajno otvoreno kao i da Srbija zadržava pravo da na svaki način pomaže lojalne sebi, svom Ustavu i zakonima. Ako ništa drugo, na taj način će barem prisiliti SAD i njihove saveznike da priznaju da su obični okupatori, a na unutrašnjem planu će začepiti usta NATO lobistima, koji tvrde da NATO širom Ilirika samo pomaže demokratske procese.
Srbi u opkoljenim enklavama od Republike Srbije takođe moraju dobiti svaku moguću podršku, ali u vidu pravne i socijalne pomoći umesto, kao do sada, da čovek prijavljen u Orahovcu zapravo živi u Kraljevu, a tamo ode dva puta mesečno da uz asistenciju KFOR-a digne „kosovsku“ i „srbijansku“ platu. Srbi koji žive u enklavama su stvarni čuvari i predstavnici srpstva na tim prostorima; dok su oni lojalni Srbiji – „kosova“ neće biti država. Ali njihova lojalnost je nemoćna pred praznim trbuhom, pred sprdnjom građanske Srbije, pred beznađem koje širi današnji režim. Dakle, ljudi moraju da naslute svetlo na kraju tunela da bi nastavili hodati kroz mrak, inače – čemu trud?
I uradimo konačno nešto za sebe bez previše pametovanja i kalkulisanja, pokušajmo da za promenu poslušamo instikt, koji verujte – zna da iznenadi. Ono što nam se čini kao previše jednostavno i očigledno, često upravo i jeste baš tako: pomozimo sebi i Bog će nam pomoći.
Sreća prati hrabre…
CEO TEKST:
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
6 коментара | Drugi pišu, Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Спата, 30.09.2011
Благоверним хришћанима наше Митрополије:
Љубљена браћо моја,
Благодат и благослов Господа нашег Исуса Христа нека покрива све вас, друштво, нацију и нашу Цркву.
Размишљао сам пуно да ли да саставим ово саопштење и да га упутим вашој љубави. До последњег тренутка нисам био сигуран да ли је требало да то урадим, али током последњих дана, у стању опште панике која влада нашом отаџбином, грчевитих одлука одговорних руководилаца за наш живот и нашу будућност, више пута поновљених и промењених обећања и порицања која су ранила наш морал и достојанство, поплава бескрајних пореских терећења, одговорио сам на мноштво телефонских позива и порука грађана из нашег краја који траже очајнички једну интервенцију, неку подршку у њиховом економском безизлазу, драми. Плате и пензије су смањене, доста људи је отпуштено, повећава се број незапослених, многи су економски пресушили. И одједном се уз претње и уцене тражи од нас да платимо још већи порез за кућу у којој живимо као да је држава још сиромашнија од сиромашних. Дошли смо до тога, да уместо да нам издаци буду за храну, кућу и личне потребе, све одлази на две страшне речи: порез и дугове.
Није тешко да се примети осећај дављења који обузима можда и већину наших суграђана, а сигурно и велики број нас. Ко је могао да замисли да ће наш предиван и поносан народ да спадне овако (ниско)? Да је дао и последњу кап свог зноја, свог труда, своје вредности и поред свега тога да будемо тако оцрњени у целом свету? И сада, без икакве наде и гаранције да захтева наша држава од нас, притискајући нас, наше сузе и нашу крв?
Очигледно је да не можемо да издржимо више. То није претеривање. Треба то и рећи. Да викнемо у уши одговорних: „ До овде! Не можемо више. Нађите друга решења. Можда тежа, али која ће уродити плодом, паметнија и сигурно људскија. Ако не можете, признајте своју немоћ. Није срамота да не може неко, али је неприхватљиво да инсистира на нашој општој катастрофи. Створили сте нам једну државу која пружа народу много мање него што од њега тражи. Морате то да схватите; нисте дужници само зајмодавцима већ и свом народу за који сте се определили да му служите. Кад већ не успевате да спасите нацију политичким консензусима, спас ће неминовно произићи из народних потреба и иницијатива“
Љубљена браћо,
Дошао је час када народ мора да покаже калибар своје снаге, да покаже своје границе. Дошао је час да сви заједно узмемо у руке своје животе. Све док смо неактивни, све док смо поданици погрешним и неиздрживим изборима, толико више чинимо себе одговорнима за спору али сигурну егзистенционалну дегенерезу.
Време је да устанемо. Све треба да се промени. И зато што то неће променити неко други, морамо да се ухватимо у коло сви. Ко год брине за ову ситуацију и воли истину, за њега има места у овој промени. Нико није вишак. Сви преокрети, све велике промене десиле су се од стране хероја, пре свега младих. Не од стране компромисних учесника нити бесних, али од стране здраво побуњених. Сви заједно и морамо и можемо, и намеће се да својом иницијативом променимо нашу будућност – не насиљем али снагом и одлучношћу. Не ништавним изборима већ чистотом, херојством и памећу.
Сигурно и наша одговорност као народа није нимало мала. Сложили смо се са малоумним политичким изборима и њих начинили нашим навикама и менталитетом. Неискреност, равнодушност, ушушканост, лака зарада, непоштовање институција, ругање вери и традицији, непоштовање државе и закона, расипничка потраживања – сачињавала су део живота Новогрка и нису нам на част ни мало. Нису нам криви само други, како год да се зову – шпекуланти, или страни интереси, или политичари. Наш део заслуге за данашњу ситуацију није лако занемарљив. Једини пут су покајање и промене. Друге не можемо да променимо, али наш менталитет и живот имамо могућности и одговорност да мењамо. Нека почне овај устанак променом нас самих. То је најхрабрији (подухват).
Признајем, да су нас и као Цркву учинили делом падајућег државног система. Зато нас и често погрешно схвата народ. Загрлили смо државу, ослонили смо се на њу и тако ранили нашу везу са народом. Ми смо га служили као немоћног и сиромаха, али га нисмо загрлили као део нашег бића, или бар нисмо успели да нас тако схвати. Загадило се млеко његове мајке, Цркве, и окренуо је своје лице од њених недара. То је најгоре што је могло да се деси. Народ је најсветије што имамо после Бога, и Црква је по природи дах народни. За овај дах смо у последње време били ускраћени (овај дах нам је био у последње време ускраћен). Дошао је час да опет почне право дојење.
Не доводим у питање и чињеницу да смо и жртве. Неки су нас преварили. Неки су управљали нашим питањима са кривичном неспособношћу. Неки су нас оцрнили по свету и ставили нас у уста звери овога света, или због површности или из сумњиве прорачунљивости. И ево докле смо стигли! Спустили смо на нулу своју имовину и на ништа своје достојанство. И поред свега тога не тражимо кривца. Журимо да нађемо решења. Али, решења која не газе по народу већ васкрсавају његову част. Дошао је час да они који доносе одлуке виде шта се дешава у домовима, на улицама, у радњама, у свакодневности. Шта се дешава у нашим душама. То неће сазнати од Тројке или из њихових међусобних консултовања. Сазнаће то од народа. Не може се друкчије.
Желим да кажем, дакле, онима који не могу да плате такозвани „посебан допринос за имовину“, да не падају у очајање. Да знају да ћемо се сви уједињени наћи на њиховој страни и викнућемо заједно: „Не може се узети од онога коме није дато“. Нека схвате да немамо. Не можемо. Дошли смо до ивице, али не дозвољавамо да нас униште. Ако будемо инертни, неће то схватити. Свети Козма Етолски је прорекао пре 250 година, говорећи: „Наметнуће вам тежак и неподношљив порез, чак и на прозоре и на кокошињце, али неће стићи“. Стварно, неће стићи! Немојте да се савијете пред економским банкротом. Ми у њему већ живимо. Одреците се банкрота достојанства, историје, етничке савести. За то можемо и морамо да се боримо до последње капи крви. Чак и сада у последњем тренутку.
Месогеа и Лавреотики је благословен крај који је до недавно пуцао од развоја и благостања. Али у последње време све је више оних који се у очају обраћају Цркви или другде, и преклињу за подршку и помоћ. Многи су се савили, економски су поклекли. Не могу да исхране своју децу. Изгубили су сан. Живе са претњом садашњости и са страхом од будућности. Имају имовину али немају новца. Како ће они да плате? Где да нађу (новац)? Узеће им кућу? Искључиће им струју? Да ли је могуће да ће бацити у мрак Кератеју и Лаврио, места на којима се налази највећа фабрика електричне енергије у нашој отаџбини?
Шта год да се деси, браћо моја, хоћу да знате да ће наша помесна Црква дати све да би била уз вас.Ако једном од вас искључе струју, ми ћемо је искључити у свим храмовима. Венчања ћемо обављати са свећама у рукама и служити литургије са сузама у очима. Ни на један начин нећемо дозволити, у тренутку кад су домаћинства осуђена на мрак, да наши храмови служе са упаљеним полијелејима.
Сви заједно, дакле, сада смо дужни да притиснемо наше представнике више него што их притискају кредитори. Зато што наша потреба за преживљавањем превазилази њихову потребу за влашћу над нама. Зато што је наше достојанство изнад било које користи. Зато што је наш национални понос заснован на историји на коју су сви они љубоморни. Зато што Европу видимо више као породицу која разуме потешкоће народа него као омчу која води друштва у пропаст.
Не преостаје нам ништа друго до да преобразимо опет Грчку у нашу отаџбину, њену историју у наш идентитет, примере наших предака у наше доживљаје и да се повратимо из безумног богаћења у достојанствену једноставност и скромност, из кукавичког повлачења у храброст и од светског брукања у понос и универзално признато дивљење.
Тако Бог, као што каже народ, неће да нас остави, зато што га и ми на тај начин нећемо оставити.
Са очинским молитвама и у нади за буђењем,
МИТРОПОЛИТ
МЕСОГЕАС И ЛАВРЕОТИКИС
НИКОЛАЈ
за Поуке.орг превела Јелена Стоименова
>>>
8 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
2 коментара | Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Филарет, владика, један од оних подржавају “екстремисте“ који су због Параде били спремни да “запале Београд“, уручио одликовање министру полиције и председнику СПС због тога што је овај, због страха од “екстремиста“ који су због Параде били спремни да “запале Београд“ – отказао Параду поноса.
Тај исти министар, за чланове своје странке, је примио геј лобисту и редитеља који је управо снимио филм који промовише одржавање Параде поноса.
Дакле,
– почетком октобра министар полиције забрањује Параду поноса због претње “екстремиста“.
– неколико дана касније добија призанање владике Филарета (и осталих владика блиских овом а који подржавају “екстремисте“) због тога што је рекао “доста!“ педерима.
– а неколико дана после додељивања овог признања члан странке министра полиције (који је добио одликовање због тога што је забранио Параду поноса), познати редитељ, најављује премијеру филма који промовише Параду поноса. Можда попут херојствоа српских војника из Првог св. рата? За који је такође добио новац, од државе, из буџета…
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
4 коментара | Priče | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Још да Филарета прогласе за свеца! А Мишковића за највећег српског задужбинара.
Но, можда и не пропаднемо, јер, шта ако је шала са Нобеловом наградом дело четника или антикомуниста? Можд оних којима је Добрица одузимао имовину? Можда оних које је Делта покрала?
Ко зна… можда су то стварно урадили другосрбијанци. Они које је Филарет проклео…
>>>
PRESS
KOMENTAR DANA
ĐOKO KESIĆ
REVOLUCIJA
(…) Uprkos mom urođenom optimizmu, verujem da nam nema spasa. Nisu nam potrebni neprijatelji, dovoljni smo sami sebi. Vidite šta je grupa neurastenika hakera uradila Dobrici Ćosiću povodom Nobelove nagrade. Dobrica Ćosić zaslužio je Nobela. Da je dobio nagradu, danas bi ga sahranili. Pokidali bi ga Srbi s unutrašnjim sagorevanjem, koji ne podnose ničiji uspeh.
Šekspir je imao sreće. Nije bio Srbin. Da je bio, davno bi ga pokopali kao protuvu koja je umrla od sifilisa.
ЦЕО ТЕКСТ:
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини
5 коментара | 2018.година, Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Autor: Redakcijski komentar
Ministar policije i prvi zamenik premijera Ivica Dačić primio je u petak novoustanovljeni orden Beli anđeo od vladike mileševskog Filareta.
– Ministar Ivica Dačić je mudar, mlad čovek koga bi trebalo stalno da slušamo, a onda će Srbiji biti dobro. Ministra poznajem kao verujućeg čoveka, koji je uvek dobrodošao i u mileševsku Eparhiju i celu SPC – rekao je episkop Filaret. Obrazloženje za dodeljivanje ovog ordena jeste što je sprečio Paradu ponosa. Isti povod i identično obrazloženje za dodeljivanje nagrade Dačiću od grada Jagodine, dao je i gradonačelnik Jagodine i njegov koalicioni partner Dragan Marković Palma. Dačić je ovde ipak ostao bez novčanog dela nagrade od 50.000 dinara.
Dačić odgovorio malinare od protesta, Dačić nije za podelu već za razgraničenje, Sačuvati mir u Raškoj oblasti… Čas je u Budimpešti, čas na Zlataru, pa opet u Austriji, Slovačkoj, zatim ubrzo i na pokaznoj vežbi specijalnih jedinica, a već ujutro i na otvaranju međunarodne konferencije… I tako već nedeljama. Malo (ne)diplomatski odgovori austrijskom državnom sekretaru na njegove teze o nezavisnosti Kosova – „da ne mora ambasador Konuzin“.
Očito je da je predizborna kampanja, odnosno takozvano „oštrenje jezika“ i pozicioniranje, počelo sa krajem leta. Priča o EU, izgleda, bačena je u drugi plan i za neku drugu priliku. Ali sigurno je da političari neće propustiti priliku da i na kosovskom problemu, svakako, pojačaju retoriku, koja bi bila mila desničarskom uhu. Otvaraju se mostovi, broje se decenijama nezavršeni kilometri puteva… Samo što nas vlast ne pozove na radnu akciju – Izgradimo Srbiju!
A sve su partije „zabrinute“ nad sudbinom „malog čoveka“. Skoro da čovek zasuzi. I tako će biti dok se ne završe izbori. A onda, zna se. Nazad u red za pasoše, lične karte, u red na šalterima za sve i svašta. Uslediće novo državno nametanje obaveza građanima pod pretnjom izvršenja, a da država nikada ni za šta nije odgovorna, niti ima nameru da ispuni ni osnovno ustavno pravo preko milion svojih stanovnika – pravo na rad. Nameštanje konkursa za posao će i dalje biti nastavljeno, nepotizam će i dalje da vlada, država će i dalje da izmišlja nove namete na mali budžet građana, penzije će i dalje biti male. A građani će, bez obzira na vlast, nastaviti i dalje da žive po evropskim standardima i sa balkanskim platama. I da ne zaboravimo – policija je od juče u štrajku.
DANAS, 11.10.2011.
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Dostojanstvo čovjeka, koje izvire iz njega samog, jeste u tome da ne popusti pred svim svojim željama, da se, u brizi za sebe i za druge, sam ograničava. Dakako, iz čovjekove autonomnosti ili samozakonodavstva može izvirati i zlokobna sloboda bezobzirnosti, ali to nije automatska posljedica autonomnosti. Suština autonomnosti je u slobodi za slobodu. Temelj čovjekova dostojanstva je duhovna sloboda i zato čovjeka negira svaki propis koji mu unaprijed diktira kako treba da bude, neovisno o tome da li se na mjestu Propisivača (samo)postavila Partija, Crkva, Narod ili Država. Svoje dostojanstvo može prepoznati i očuvati samo slobodan čovjek. Iz svoje savjesti i po svojoj savjesti!
No savjest nije već i svijest. Premda nikakva svjesnost ili pravovjernost ne može i ne smije nadomjestiti savjest, glas savjesti odjekuje u prazno ako čovjek nema svijesti, ako nema samosvijesti kao svijesti o samome sebi i samosvijesti kao ponosa nad tim da raspolaže samosviješću. Ako, drugim riječima, ne dopusti sebi da bude to što u svojem bivstvovanju svagda već jeste.
Prema Heraklitu, spor je Otac svih stvari (polemos panton men pater esti: spor svih doduše začetnik jeste). Međutim, to ne znači da je rat Majka svih stvari. Majka svih stvari je – ljubav. U posveti piscu Ludwigu von Fickeru, prijatelju Georga Trakla, filozof Martin Heidegger je zapisao: ”Podupiri ljubav! Najdublje tumačenje toga što je ljubav jeste Augustinovo, u riječima koje glase: amo volo ut sis: ljubim, odnosno želim (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Ljubav je pustiti da bude (Sein-lassen) u nekom dubljem smislu, shodno kojem dozove/izazove suštinu”.
A bez ljubavi ni bogovi nemaju nikakve budućnosti.
CEO TEKST:
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Чак 70 година једни исти људи у политици. Када ће доћи нова генерација? Јел то нека забрањена зона? Јел то не може да се уђе у српску политику?! Јел то само њихова деца смеју да се баве политиком? Јел то само УЈЕДИЊЕНИ МОНОПОЛИ СРБИЈЕ смеју да се баве политиком?
4 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
One of the world’s greatest performance artists Marina Abramović talked to RT about her new exhibition which studies the ambiguity of the human soul with the help of up-to-date neuroscience.
Watch RT’s interview with Marina Abramović
http://rt.com/news/prime-time/performance-magic-mutual-gaze-333/
“For the first time in history, Russian and American scientists are working together, not against each other,” Abramović told RT. “This is also about interaction between artists and scientists who normally never interact. I believe we will see more of it in the 21st century. We need to find some point of contact where we will be able to explain rationally some phenomena based on intuition, perception, or charismatic state of being.”
1 коментар | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
The Department of Theology and Orthodox Christian Studies program is hosting a noted Serbian artist and professor of the history and theory of art this semester on a Fulbright scholarship.
Davor Džalto, Ph.D., studies contemporary art and how it relates to the theory of personhood in Orthodox Christianity. Additionally, he analyzes the semiotics of medieval religious iconography and contemporary images and how they influence people’s perceptions of reality.
While Džalto is at Fordham, he will collaborate with Aristotle Papanikolaou, Ph.D., associate professor of theology and co-founding director of the Orthodox Christian Studies program.
„The theology department and Orthodox Christian Studies program will be enriched by the presence of an international scholar who is working to relate the Christian tradition to contemporary thought,“ Papanikolaou said.
„We will benefit by hearing about his work and having conversations with him,“ he said. „Hosting Dr. Džalto will facilitate our mission to foster an ongoing dialogue between the Catholic and the Orthodox Christians traditions.“
In addition, Džalto will spend time at St. Vladimir’s Orthodox Theological Seminary in Yonkers, N.Y., and the Holy Cross Greek Orthodox School of Theology. He will travel outside New York to give lectures in Chicago and at Indiana University and the University of Oklahoma.
story continues below
 |
| In addition to studying at Fordham, Davor Džalto, Ph.D., will lecture in Chicago, Indiana and Oklahoma. Photo by Marie-Christine Fritsch |
His current research compares some contemporary theories of image—developed by Jean Baudrillard and Slavoj Žižek—to the theology of icons in Orthodox Christianity.
„There are many interesting points that can be mutually related in both of these conceptualizations of images,“ said Džalto, whose work is influenced mainly by Nikolai Berdyaev and John Zizioulas.
„The theology of icons was developed during the iconoclastic controversy—in the eight and ninth centuries,“ he said. „At that time, a very specific theory of image was formulated, which determined the place of icons in the liturgy as well as their meaning in respect to history and eschatology.
„One of the very fundamental properties of icons is that they represent not ordinary portraits, but ‘eschatological portraits’ of human people. This way, icons change the way we perceive reality and its significance,“ he said.
Džalto pointed out that, in a certain sense, images grew to be more important than actual objects.
„In the ninth century, Patriarch Nicephorus claimed that if we remove images, then the whole world disappears,“ he explained. „The same idea is evident in contemporary theories of image; in Žižek’s words, ‘Images are the reality,’ so if they are removed, there is nothing left.“
According to Džalto, this means that „images must be there to preserve, in some sense, the meaning of the world.“
„It’s remarkable to me how—after so many centuries—we have come again to the point where we think of images as things that are, in some sense, reality—that we can’t approach the reality without images,“ he said.
Founded in 1841, Fordham is the Jesuit University of New York, offering exceptional education distinguished by the Jesuit tradition to more than 15,100 students in its four undergraduate colleges and its six graduate and professional schools. It has residential campuses in the Bronx and Manhattan, a campus in West Harrison, N.Y., the Louis Calder Center Biological Field Station in Armonk, N.Y., and the London Centre at Heythrop College in the United Kingdom.
http://www.fordham.edu/Campus_Resources/eNewsroom/topstories_2200.asp
Leave a Comment » | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Више о књизи “Срби против Вермахта“, као и о књизи “Разговори са равногорцима“, можете видети овде:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=19837
***
Милослав Самарџић
Испоставило се да грађа из Бундес архива битно мења слику догађаја с јесени 1943. године. Она казује да је Битка за Вишеград била само врх леденог брега. Много већи фронт успостављен је на линији Јабука – Месићи – Рогатица, а после пробоја тог фронта Сарајево је опседало чак 18.500 четника. Због тога су Немци довукли један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из области западно од Сарајева и један СС батаљон са приморја.
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(…) Kriza je pokazala da Srbija ne može privredno da jača u okviru liberalnog tržišnog modela i potpune potčinjenosti interesima zapadnog faktora (dok Hrvatska, na primer, u izvesnom smislu može), ali da može – čak ne ni promenom, već samo usložnjavanjem svoje geopoliitčke matrice – da afirmiše parnerske forme državnog i privatnog kapitalizma. U tim formama bi pitanja slobode, budućnosti i identiteta bila snažna motivaciona podloga na kojoj bi, pored ostalog, mogli da se grade novi modeli i uređuju novi odnosi. Šta to znači? Naime, Kosovo bi se kao „kosovski diskurs“ na velika vrata vratilo ne samo u srpske medije, škole i porodice nego bi briga Srbije za svoju pokrajinu postala jedan od centralnih motiva javnog govora.
„Kosovski diskurs“ mogao bi da nam pomogne kao snažna identitetska i istorijska podloga da razvijamo međusobnu solidarnost odričući se postepeno čistih korporativnih modela privređivanja, koji nisu prirođeni našoj pravoslavnoj kulturi. Životno je je važno, naravno, da taj diskurs ni u jednom trenutku ne sklizne u šovinizam i da bude artikulisan na jednom moralističkom i opšteljudskom osnovu na takav način da može da nađe podršku svugde na svetu gde postoji iskonska potreba za poštovanjem pravde i opšteljudskih vrednosti.
Konkretno, Srbija treba da počne da živi za Kosovo, ali ne da bi na Kosovu ostavila svoje resurse, svoje generacije i svoje kosti, nego da bi i sama živela od Kosova. To bi značilo da Srbija podiže svoju privredu sa motivacijom da bi bila jaka da s njom povrati Kosovo; solidarni smo međusobno jer samo tako zaslužujemo Kosovo; radimo za svoju decu, a ne za sopstvena hedonistička zadovoljstva jer ta deca će se vratiti na Kosovo; ne krademo jer, kada krademo, tada zakopavamo Kosovo; radimo i obrazujemo se jer samo takvi smo kadri za Kosovo; ljubomorni smo na svoju kulturu jer ona nam je s Kosova; ne ispoljavamo ljubav prema svome mržnjom prema tuđem jer mržnja nije pogon kojim se stiže na Kosovo; učimo jezike i otvoreni smo prema svetu jer Kosovo je naša zemlja, ali je problem celog slobodnog sveta…
CEO TEKST:
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
2 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
1 коментар | Акциони план | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
(režimski) mediji:
Generalni direktor preduzeća Srbijagas Dušan Bajatović rekao je večeras da će gas u Srbiji poskupeti od 1. novembra u proseku oko 15 odsto. Bajatović je novinarima na proslavi dana Srbijagasa kazao da očekuje da će Vlada odluku o poskupljenju doneti sledećeg četvrtka. On je precizirao da će poskupljenje za domaćinstva biti oko 10 odsto i da će jedan kubni metar gasa koštati oko 36 dinara, te će prosečan račun porasti sa 12.000 na 14.000 dinara. Bajatović je kazao da će sve toplane preći na snabdevanje gasom, te će im cena gasa biti smanjena i iznositi koliko i za domaćinstva. On je kazao i da postoji i dogovor sa Vladom o tome da se, posle novembarskog poskupljenja, cena gasa ne menja do naredne grejne sezeone, iako očekuje da gas u svetu poskupi početkom 2012. godine.Bajatović je rekao i da će, ukoliko se po planu nastavi punjenje skladišta gasa u Banatskom dvoru, Srbija imati dovoljno gasa cele sezone čak iako dođe do krize sa snabdevanjem. Dugovi toplana za gas iznose oko osam milijardi dinara, rekao je Bajatović i dodao da je da je rebalansom budžeta Srbijagasu odobreno dodatno zaduženje od 190 miliona evra zbog razlike u nabavnoj i prodajnoj ceni gasa.
„Srbijagas“ je predložio Vladi da započne projektovanje dve do četiri elektrane na gas, koje će proizvoditi struju i za izvoz, rekao je večeras generani direktor tog javnog preduzeća Dušan Bajatović. Na proslavi šeste godinjišnjice osnivanja preduzeća „Srbijagas“, Bajatović je kazao da će, ukoliko se Vlada Srbije složi, „Srbijagas“ realizovati te projekte. On je naveo da je „Srbijagas“ podneo zahtev za proširenje delatnosti, koji će mu omogućiti da se bavi proizvodnjom struje. Bajatović je ocenio da će međunarodni gasovod za ruski gas, Južni tok, osigurati snabdevanje Srbije i rekao da očekuje da će „Srbijagas“ početi da gradi deonicu kroz Srbiju godinu dana pre ostalih partnera u tom projektu. „Ako Srbijagas bude imao podršku Vlade postaće kompanija koja će investirati i neće samo čuvati radna mesta, već i otvarati nova“, rekao je direktor „Srbijagasa“. Bajatović je kazao da je njegova firma sa partnerima od 2008. godine do sada investirala oko 200 miliona evra u razvoj gasovoda, skladišta gasa i razvoj poslovanja.
Cena gasa je pratila cenu sirove nafte na svetskom tržištu i trenutna cena je 383 dolara za 1.000 kubnih metara gasa, a verovatno će uskoro poskupeti na 410 dolara, rekao je Bajatović i dodao da ta cena ne podrazumeva troškove transporta ruskog gasa preko Mađarske. Ova godina će, prema rečima Bajatovića, za Srbijagas biti teška jer to preduzeće ima dugovanja od oko 300 miliona evra zbog neodgovarajućeg rasta cene gasa, nenaplaćenih dugovanja stanovništva zbog odložene naplate, kamata i kursnih razlika. Bajatović i naveo da je samo u 2010. godini kurs dinara prema dolaru opao za 28 odsto, jer se ruski gas plaća u toj valuti.
5 коментара | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
7 коментара | 2018.година | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
Решење суда “независне државе Хрватске“:
Leave a Comment » | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
ТЕЛЕВИЗИЈА »Хепи« је емитовала занимљив разговор Миломира Марића са Стивеном Мејером, професором политичких наука на Универзитету националне одбране америчких оружаних снага и ранијим дугогодишњим аналитичаром ЦИА за Балкан.
Представљен као амерички специјалиста за Балкан, који је »заљубљен« у Србе, проф. Мејер је изнео доста објективних судова о догађајима на бившем југословенском простору последњих двадесет година. Они одударају од стереотипа званичне политике САД према Србији и Србима као народу и делују као важан коректив. Ипак, стиче се утисак да проф. Мејер, бранећи Србију и Србе од неправедних осуда, води довољно рачуна да заштити званичну Америку од свих критика и налази за њу објашњења која су у сукобу са неким чињеницама. Ево неколико примера за то:
Професор тврди да САД нису имале нити сада имају дугорочну политику за Балкан, већ су деловале прагматично, идући за догађајима.
Ако је то тачно, како објаснити да су САД са НАТО проигравале сценарио нестајања СФРЈ још при крају Титове владавине или зашто је ЦИА у тајној анализи, намерно процурелој у штампу крајем 1990.године, изнела чврсту процену да ће СФРЈ престати да постоји кроз 18 месеци, и то у крви?!
Ова два примера показују да САД нису ишле за догађајима, већ далеко испред њих и да им је предвиђање краја СФРЈ после Тита била права фиксација!
Кад се погледају изборни програми двеју водећих политичких странака САД, видеће се да се проблемима у спољној политици прилази дугорочно, а не прагматично. Балкан није изузетак од тога. У име дугорочних стратегијских циљева САД на Истоку, Балкан је од раније виђен као искључива зона утицаја Запада, с перспективом његове потпуне интеграције у евроатлантске организације.
Професор такође тврди да је политици САД иманентно да на свет гледа црно–бело. Свуда виде добре и лоше момке. Пошто себе увек сматрају добрим момцима, лоше момке траже и налазе на другим странама. Несрећа Србије и Срба је у томе што су се још на почетку југословенске кризе наметнули као лоши момци, после чега је надограђивање те слике пропагандом и манипулацијама било ствар технике.
Испада, по професору Мејеру, да је проблем у оптици, а не у политици, тј. у циљевима САД на Балкану после окончања хладног рата.
Није уверљива тврдња да су САД биле недовољно обавештене о сложености ситуације у СФРЈ на почетку кризе, односно да су председник Клинтон и клан око њега игнорисали информације и анализе ЦИА и свесно форсирали једностран прилаз кризи на штету Срба и Србије.
Зар поменута апокалиптична анализа ЦИА о скором крају СФРЈ то не потврђује? Зар неколико закона и одлука Конгреса 1990. и 1991. године којима се ускраћује финансијска подршка федерацији Југославије, а усмерава њеним републикама, не потврђује да се америчка званична политика руководила циљем слабљења заједничке државе и охрабривања њених република да се даље осамостаљују? Зар се федерални премијер Анте Марковић, упркос симпатија за његов економски програм, није због тога вратио из Вашингтона празних руку?
Није уверљива ни тврдња професора да је државни секретар Џемс Бејкер, приликом посете СФРЈ 1991. године, био намерно неодређен у погледу могућности употребе силе од стране ЈНА ради очувања јединства Југославије.
Сам Бејкер је у својој мемоарској књизи написао да је у Београду нагласио да федерација не сме да употребљава силу ради спречавања Словеније и Хрватске да изађу из заједничке државе, док је Туђмана и Кучана упозорио да Словенија и Хрватска неће добити признање од САД у случају њиховог једностраног отцепљења. Ова оптичка еквидистанца није и политичка: федерацији се везују руке, док се сецесионистичке републике само опомињу да неће бити признате неко време. У суштини, тег је претегнуо на тасу сецесије а не на тасу очувања СФРЈ.
Поменуте напомене оповргавају и тврдњу проф. Мејера да су САД почеле да се интересују за Балкан тек почетком 1992. године и да су циљеви политике оформљени тек за време прве владавине Клинтона.
Истина је да су они од тада само агресивно остваривани, а утврђени су током окончања хладног рата када је одлучено да у новој политичкој архитектури Европе, као кључном делу Новог светског поретка, више нема места за државу као што је Југославија: независну, несврстану, слободољубиву и да она треба што пре да буде замењена са пола туцета нових независних држава, са којима ће бити лако манипулисати.
Проф. Мејер је најдиректније стао у заштиту политике САД када је говорио о њеним циљевима у БиХ и на Косову и Метохији.
Избегао је да наведе да је идентификовање САД са муслиманском страном у грађанском рату у Босни и са терористичком ОВК у њеним сецесионистичким амбицијама било у функцији: 1) јачања позиција САД у исламском свету; 2) демонстрирања да ЕУ није способна да сама уређује своје двориште и 3) померања пажње и емоција исламских земаља са Блиског истока, где је био угрожен кемпдејвидски процес, на патње њихове верске браће у БиХ и на Косову.
Проф. Мејер за негативну политику САД према Србији и Србима окривљује Клинтона и његове сараднике. Случајно или намерно пропушта да види континуитет такве политике до наших дана.
Председник Клинтон је повео агресивни рат НАТО против СРЈ ради одузимања Косова од Србије, али је председник Буш 2007. године у Тирани објавио урби ет орби да су САД »одлучиле да Косово буде независно«, што је следеће године муњевито изведено.
А председник Обама је на свом обећавајућем почетку понудио свим државама с којима САД имају отворена питања спремност на ресетовање односа, чак и Ирану, сем Србији. У Београд је послао свог потпредседника, јастреба из времене југословенске кризе Џозефа Бајдена, да саопшти да је независност Косова завршена ствар која се има прихватити.
Према томе, нити је тачно да САД »нису имале пса у југословенској кризи« као што је за јавност тврдио државни секретар Бејкер, нити да је за лоше постављање према Србији и Србима крива само Клинтонова администрација. Истина је оно што је амерички амбасадор Цимерман саопштио федералној влади када је стигао на дужност у Београд уочи избијања југословенске кризе: да САД више немају стратегијски интерес за Југославију.
Није открио за шта имају интерес. То је 1991. открила Европска заједница када је, злоупотребљавајући своје добре услуге, на Међународној мировној конференцији о Југославији у Хагу у стилу блицкрига изрекла смртну пресуду федерацији и позвала свих шест њених република да се осамостале и затраже међународно признање своје независности, после испуњења извесних услова.
Жеља да заштити владу САД од тврдњи да се иза Викиликса налази интерес да се, умањењем угледа читавог низа страних званичника, они учине још слабијим и послушнијим, налази се и у његовом одлучном демантију могућности постојања такве завере. Није, међутим, имао ваљани одговор на питање: зашто у објављеним депешама није погођен ниједан интерес САД, већ само других земаља и зашто администрација САД није нарочито узнемирена због настављања обелодањивања других депеша.
Можда најзанимљивији део разговора представља категоричко упозорење проф. Мејера да рутинско безусловно прихватање свих услова и захтева са Запада води Србију у све слабији политички положај. Његов савет да Србија треба коначно да научи и да каже НЕ, а не да стално понавља ДА, поред тога што одише разумношћу и добронамерношћу, мотивисан је и жељом да то прибави кредибилитет и другим ставовима које је изнео, а који немају исту уверљивост.
Четири брода, опремљена борбеним системом Еџис биће постављлена у америчкој морнаричкој бази Рота, на југу Шпаније до 2013. године, рекао је Сапатеро новинарима у седишту НАТО-а. Амерички министар одбране Панета је рекао да споразум са Шпанијом даје јак сигнал који показује да ће САД наставити да инвестирају у Алијансу и у партнерство са европским земљама и поред „буџетских ограничења”. Турска, Пољска и Румунија су последњих неколико месеци озваничили своје учешће у антиракетном штиту.
http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Spanija-se-ukljucuje-u-antiraketni-stit-NATO-a.sr.html
1 коментар | Drugi pišu | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
When investigating Ustasha crimes, the leading news program of Spanish television RTVE has completely omitted Serbian victims, even in the enumeration of those killed in Jasenovac concentration camp: „partisans, oppositionists, Jews and Gypsies.“
After a number of individual requests for correction, it is time to send a joint one:
In connection with the omission of Serbian victims in enumeration of those killed in Jasenovac concentration camp in the reportage „The killing of Vicente Perez“, aired on September 9, 2011, in the dual capacity of spectators and descendants of the victims, we demand that RTVE issue a public correction and apology.
Con motivo de la omisión de las victimas serbias al nombrar los exterminados en el campo de concentración Jasenovac en el reportaje „El asesinato de Vicente Pérez“, emitido el 17 de septiembre de 2011, en la doble calidad de espectadores y de descendientes de las víctimas, pedimos a RTVE una rectificación y una disculpa públicas.
Add your signature via the online petition: http://www.thepetitionsite.com/1/zasto-zaboravljate-srpske-zrtve
Demonstrate that we have matured as a community to confront antiserbism, who knows no bounds for the last two decades, especially in the media.
The request with all our signatures will be forwarded to the television, and the outcome will be posted on the Facebook page: http://on.fb.me/stranica
>>>
Informe Semanal : http://www.rtve.es/alacarta/videos/informe-semanal/informe-semanal-asesino-croata-se-conocia-apodo-carnicero/1200167/?s1=noticias&s2=informe-semanal&s3=&s4=
Pomenuti citat je na 5:10.
3 коментара | Аrticles on english | Стална веза
Објављено од стране Varagić Nikola
KOSMET VIA KOSMOS 