Бомбардовање

Пре 11 година САД и НАТО бомбардовали су Србију због политике према Косову и Метохији. Ове 2010. најављује се ново бомбардовање Србије од стране Запада, поново због политике према Космету, уочи заседања ГС УН, али овога пута се то бомбардовање планира дипломатским и економским средствима, контрарезолуцијама, судским процесима и осталим врстама лобирања.

Пре 11 година Запад је био уједињен, српска власт је била изгубљена у времену, те је дошло до војне интервенције. Сада је ситуација знатно другачија. Србија је остала без војске, па не може да буде претња Албанцима. НАТО је подељен, као и ЕУ, и данас је немогуће да се постигне консензус око политике Запада према Србији и Космету. Та подела ће се временом само увећавати. Српска власт је и даље изгубљена у времену, али за разлику од пре 11 година традиционални савезници Србије су овога пута много снажнији, тако да се Србија не може довести у међународну изолацију јер државе попут Русије, Кине, Индије, Бразила, или пет држава чланица ЕУ које не признају лажну државу Косово – то неће дозволити. Због тога што је Србија економски окупирана, и што у Србији послују бројне компаније из држава које су признале лажну државу Косово и које имају своје економске интересу у овом региону, није реално ни да се у том кругу држава појаве снаге које би могле да доведу Србију у изолацију.

Запад ће сада ићи на то да на власт у Србији доведе некога ко ће да прихвати “реалност“ и за мале услуге и уступке, који ће грађанима Србије маркетиншки експерти представити као велике добитке, призна независност лажне државе Косово. Та “реалност“ је виртуелна, као и српска одбрана Космета. Државе које у овом региону имају другачији интерес у односу на Запад водиће своју политику са много више успеха него што је то било 1999. године. Данас су САД у подређеној позицији у односу на Кину и Русију у свету, а пре 11 година су авиони САД погодили кинеску амбасаду у Београду и убили неколико Кинеза запослених у амбасади.

Србија је бомбардована пре 11 година од стране САД док су на власти у тој држави били левичари из Демократске странке. Поново је Србија на удару док су на власти у САД левичари из Демократске странке. На власти у Србији су и 1999. и данас на власти левичари. У међувремену је и у САД и у Србији једно време на власти била десница и тада се догодио погром, 2004. године, када је хришћанска Републиканска странка дозволила да Албанци муслимани убијају хришћане на Космету, да пале хришћанске цркве и манастире, док је на власту у Београду била демократска и хришћанска странка, која је касније запалила амбасаду САД. Толико о хришћанству и једних и других. Истина, и једни и други су делили власт са левичарима. Но, ту су и озбиљни проблеми. За православне фундаменталисте сви неправославни хришћани су јеретици, српски десничари заступају анахроне оријенталистичке традиције и пружају нерационалан отпор рационализму Запада. Западни десничари су и даље робови старе колонијалистичке и империјалистичке свести. Тако су републиканци из САД дозволили да се пале хришћански манастири на Космету и одбили су да геноцид почињен од стране муслимана из Турске над православним Јерменима тако назову и донесу резолуцију која би то потврдила и осудила а све на линији старе империјалистичке политике према православној Србији, Јерменији и Русији.

Постоје и разлике. И у САД и у Србији се дешавају велике промене унутар деснице и очекује се, у наредних пар година, долазак на власт нове генерације десничара, правих реформатора и истински религиозних људи. Српски левичари нису способни да воде Србију и да је одбране, док су левичари са Запада исконски непријатељи православне Србије. Србија је, заправо, под ударом левичара и либерала са Запада, који мисле да је Запад још увек толико војно и економски супериоран да може да плаши све оне који не прихватају идеологију и визију света коју намећу левичари и либерали са Запада.  Једино је у Немачкој неважно да ли су левичари или десничари на власти, јер је интерес Немачке увек био, и изгледа да ће увек бити, сломљена и сиромашна Србија.

Можда је најбољи пример за ово о чему пишем ситуација у Грчкој. Грци имају одличне везе у Вашингтону и Лондону. Али и у Москви. Грци су православан народ. У Гркој су јаки утицаји група и странака које заступају комунистичке и анархистичке идеологије. Грци су у добрим односима са Ватиканом. Грчка је на веома важном геострашком месту – између Балкана, Јадранског и Црног мора и Леванта и Медитерана.  У таквој Грчкој Кина гради своју прву трговачку поморку базу. Из анархије у Грчкој изродиће се нови поредак. У многоме ће тај будући поредак у Грчкој личита на поредак који настаје у свету. Кина гради мост у Београду, аутопут у Пољској, купује фабрике на Западу… Грчка постаје и велика сметња за државе ЕУ попут Немачке, јер Грчка финансијска криза угрозила европску валуту и Грчка неће да призна лажну државу Космет. Ту је, наравно, и однос према Кипру и Турској.

Ни ситуација између Србије и муслиманских држава више није иста. Данас Србију због политике према Космету и Западу подржава већина муслиманских држава у свету. Једино Саудијска Арабија и даље заступа исту англоамеричку политику на Балкану. Саудијци и Албанци су једини прави и лојални савезници Запада међу муслиманима у свету. Турци све више напуштају такву позицију.

Чекају нас велики изазови. Србија мора да се припреми за оно што долази. У Србији до промене мора дођи на другачији начин и мора се избећи криза, и анархија, каква се догађа у Грчкој.

Повезани постови:

Сукоб са Западом

Србија и Исламска заједница Србије удружено о Косову

Сарадња

.

Потоп

Селектор ватерполо репрезентације Србије изјавио да га је срамота што јавно саопштава да светски прваци немају новац да оду на такмичење па морају да узимају кредит.

Председник Републике је највећи пријатељ српског ватерпола. У тиму градоначелника Београда ради бивши најбољи играч Србије и света у ватерполу.

Ово јесте срамота, и прави потоп, јер је доказ себичности људи који воде Србију, јер само људи из бизниса са маркетингом који се налазе у најближем окружењу председника Републике  окреће стотине милиона евра годишње, и зато што је доказ да је Србија банкротирала, у сваком смислу. Када су се појавили тенисери на светској сцени, дошло се до закључка да најбољи морају да се подржавају и да не смеју да се поново догоде случајеви као са тенисерима, па је тако изграђеној атмосфери дошло до подршке једној пливачици која је одмах добила стан, и још у низ случајева држава се показала на нивоу, и онда стигне вест – светски прваци узимају кредит да би отишли на такмичење, селектор изјављује да га је срамота. Ако неко зна шта се дешава у српском ватерполу, то је председник Републике.

Дакле, они који воде државу нису у стању да воде ни Ватерполо савез Србије. А воде државу.

Шетња

Прво је инвестициони фонд непознатих власника купио Имлек. И дошао до монопола на тржишту млека у Београду.

Сада, са 6 месеци закашњења, сазнајемо да је инвестициони фонд непознатих власника купио Београдску пекарску индустрију и Клас и тако постао највећи произвођач хлеба и пецива у Београду.

Дакле, Београђане хлебом и млеком, основним и стратешким намирницима, снабдевају инвестициони фондови непознатих власника. Намирнице купују у маркетима који су у власништву компаније са Кипра. Или у другим маркетима других власника из неке друге државе.

Београђани су лепо “прошетани“. Изгледа још током оних сто дана 96/97.

Biti kulturan

Vladika Grigorije očistio trg od žvaka

Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije zasukao je rukave, uzeo špahtlu i sa svojim sveštenstvom očistio Glavni trg u Trebinju. Glavna meta su bile zalepljene žvakaće gume po mermernim pločama trga. U eparhiji kažu: „S verom da će ovaj lični primer poučiti – postideti kako odgovorne za održavanje ćistoće grada, tako i neodgovorne koji ga nemilice onečišćavaju“. Vladika Grigorije organizovao je akciju čišćenja grada pred slavu Sabornog hrama i grada Trebinja – Preobraženja Gospodnjeg.

– Treba da se svi zajedno podsetimo da nije dovoljno samo se nazivati kulturan, nego to i stvarno biti – kako grad, tako i pojedinci – poručuju u eparhiji.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/203290/Vladika-Grigorije-ocistio-trg-od-zvaka

Идеја?

Због скоро свакодневних напада на Србе у Хрватској, и на туристе и на повратнике, Влада Србије треба да изда саопштење са препоруком грађанима Србије да не путују у Хрватску и кроз Хрватску и треба да повуче највећи део особља из амбасаде у Загребу зато што држава Хрватска не може да гарантује безбедност Србима.

Velika Srbija

TAKO JE GOVORIO ZORAN ĐINĐIĆ…

Dobri Srbi

„Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova.“

Jedinstveno Kosovo je ono bez Srba

„Jedinstveno Kosovo može da bude samo Kosovo bez Srba. Međutim, jedinstveno Kosovo je fraza kojom se gromoglasno služi međunarodna zajednice, koje se čvrsto drži, a to je veoma opasno zato što jedinstveno Kosovo znači i odvajanje Kosova. (…) Šta znači otcepljenje Kosova? Zašto se onda Srbi i Hrvati ne bi mogli otcepiti od BiH? Zašto bi se samo Albancima dala ta privilegija – pravo na otcepljenje?“

Milošević nije potrošio srpska prava

„Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: ‘Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule.’ Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava“.

—

Deset Đinđićevih ideja za rešenje kosovskog čvora:

Zoran Đinđić je predlagao specijalna kolektivna prava za Srbe, konstitutivnost Srba kao naroda u privremenom ustavnom okviru, podelu Kosova na kantone, bosanski model, kiparski model, asimetričnu federalizaciju Kosova, model „više od autonomije, manje od federalne jedinice“, stvaranje mini države na severu Kosova u slučaju nezavisnosti Kosova i, na kraju, podelu Kosova. Priznavanje nezavisnosti nije spominjao.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/129381/Deset+%C4%90in%C4%91i%C4%87evih+ideja+o+re%C5%A1enju+kosovskog+%C4%8Dvora.html

—

Nemački Zidojče cajtung donosi kolumnu Kristijana Švarc-Šilinga, bivšeg visokog predstavnika u BiH, u kojoj bivši diplomata ponovo kritikuje Srbiju, ideju velikosrpstva i navodno popuštanje Evrope Beogradu.

Kristijan Švarc-Šiling u tekstu pod naslovom „Opasan san o velikom carstvu“ u Zidojče cajtungu, pored ostalog, piše: „Već godinama evropski vodeći političari govore o dugogodišnjoj krizi na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Stvarnost u svakom slučaju izgleda drugačije: Nedostatak dobre volje ili ponekad besmislene izjave pojedinih političara o situaciji u tim zemljama nisu razlog što zbog čega na Kosovu i u BiH nema napretka.

Najveći problem je Srbija. Beograd se još nije oslobodio nacionalističke velikosrpske ideologije, koja je tokom devedesetih dovela do najgoreg genocida u Evropi nakon Drugog svetskog rata, te do raspada bivše Jugoslavije. Ta ideologija i danas sprečava svaki napredak u dve susedne zemlje. Sa političkom upornošću, bez premca, srpska vlada pazi na to da istorijski prevaziđena ideja o „Velikoj Srbiji“ ne bude dovedena u pitanje. Onaj ko to ipak čini, taj se u Srbiji nalazi pod enormnim političkim pritiskom, što može dovesti i do ubistva, kao što se desilo bivšem odvažnom premijeru Zoranu Đinđiću, koji je bio uredno egzekutiran.

Međutim, postoje i drugi faktori koji su sprečili da se poboljša razvoj celog regiona, a to su dekoncentrisana i nekonsekventna politika Evrope, politika koja je kratkog daha. Evropa ni do danas ne želi da shvati koliko je sa svojom neprestanom popustljivošću u politici prema Srbiji doprinela današnjoj katastrofalnoj situaciji na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, pa i u samoj Srbiji.

(…) Odgovorni u Berlinu očito čekaju na poseban evropski voz u kojem su rezervisana mesta za Nemačku kada je reč o Balkanu. No, to se pokazuje kao pogrešna kalkulacija. U međuvremenu su neki drugi, posebno Turska, zauzeli ta mesta. Međutim, povratak Nemačke, kao konstruktivnog partnera, bio bi pozdravljen“, piše Kristijan Švarc-Šiling.

KRISTIJAN ŠVARC-ŠILING: NEMAČKA SE MORA VRATITI NA BALKAN DA UGUŠI SAN O „VELIKOJ SRBIJI“

Priredio Senad Tanović
Izvor DW, Berlin
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5910894,00.html?maca=ser-Blic%20Online-2569-xml-mrss

TREBA LI UOPŠTE SRBIJI POLJOPRIVREDA?

(…) Stanje u poljoprivredi se održava i na ishranu stanovništva. Prosečan stanovnik Srbije pojede godišnje 109 kilograma hleba što je čak nekoliko puta od stanovnik Evropske unije gde je prosek između 30 – 40 kilograma! Međutim, isti taj stanovnik Srbije potroši četiri puta manje mleka i mlečnih prerađevina. Građanin Srbije potroši godišnje 87,1 litar mleka, a stanovnik Nemačke 308 litara. Ako je poređenje sa Nemačkom preterano rezultati su porazni i kada se uporedimo sa zemljama bivše Jugoslavije – stanovnik Slovenije potroši 228 litara, Hrvatske 162, a Bosne 168 litara. Ništa bolja nije ni situacija sa mesom. Stanovnik EU pojede 65,1 kilograma mesa i preradevina, a stanovnik Srbije 43 kilograma. Stanovnik Srbije pojede godišnje skoro 60 kilograma voća što je tri puta manje od stanovnika EU.

Situacija u poljoprivredi je alarmantna. Nastavi li se ovako, Srbija će postati uvoznik hrane. Prošlogodišnja cena od 9 dinara za žito je bila tako mala da poljoprivrednik koji je imao prinos od 5 tona po hektaru nije mogao da vrati ni ono što je uložio. Otkupna mleka je tri puta manja od maloprodajne, dok su u regionu i EU često veće od cene u prodavnici. Ako se to zna jasno je zašto danas u Srbiji ima pet puta manje muznih krava, nego pre dvadeset godina. Jeftinije je da se kupi mleko od seljaka nego da se pije mineralna voda!? Država mora politikom cena da zaštiti poljoprivredu, kao i da spase seljake od nakupaca i trgovaca koji žive na račun onih koji rade.

Poslednji je trenutak da se poljoprivreda proglasi strateškom privrednom granom u Srbiji i da se kroz ulaganja u nju dođe do situacije da Srbija živi od nje, a samo da se hrani. Savremene političke elite pokušavaju da razumeju svetske procese i da svoja društva na vreme pripreme da učestvuju u njima i da imaju koristi. Da će proizvodnja hrane, posebno zdrave, biti jedna od najvažnijih potreba naše planete vrlo je jasno. Da Srbija ima potencijale da ishrani deset puta više ljudi nego što ima stanovnika takođe je jasno. Pa šta čekamo?

Cela analiza:

Analiza Agencije ICP, Beograd

http://www.icp-co.com/analize.php?prikaz=jedna&id=111&lang=sr

Србија и Исламска заједница Србије удружено о Косову

Јусуфспахић: Србија и ИЗ Србије удружено о Косову

Муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић изјавио је да би Србија и Исламска заједница Србије требало удружено у муслиманским земљама да спроведу кампању о Косову.

„Исламска светска лига (Рабита) је битна. Треба да радимо удружени, Исламска заједница Србије и Република Србија и да направимо кампању у муслиманским земљама. Њихов број и утицај нису мали. То раде и друге земље, па што не би и ми”, рекао је Јусуфспахић.

Извор: http://www.politika.rs

Војска

У Приштини каменују стан једне старије Српкиње.

Најављују се некакве полицијско-војне акције на северу Космета.

Међународне мировне снаге неће више обезбеђивате српске светиње на Космету.

Тако је већ годинама и нико никада испред Војcке Србије није рекао ни реч о проблемима са којима се носе Срби на Космету. Да ли српски генерали бар приватно питају своје (политичке) комаданте како да се заштите Срби на Космету? Или им је једина брига како ће да се распореде станови и остаци војне имовине?

Могу ли се уопште ти људи називати генералима?

И зашто их не интересује шта се дешава са српском привредом? Зар су толико глупи па не могу да повежу ствари и да схвате да без јаке економије нема ни јаке Војске нити се може обезбедити опстанак Срба на Космету.

Поред највећег броја политичара и академика које треба избацити из свих државних институције, да они више никада не буду особе које о било чему одлучују у Србији, и највећи број генерала треба по хитном поступку пензионисати, отпустити па и ухапсити ако су припадали неким организованим криминалним групама. На њихова места треба довести млађе официре који се не плаше политичара и тајкуна, и имају нешто мало мозга па разумеју ко су и шта су српски академици.

На пример, ако СПО и ЛДП најављују промену Устава, ако агенти Г17 раде на стварању “партизанских аутономија“ као облика децентрализације, а на Космету се планира интеграција северног дела који је под контролом Срба од стране органа лажне државе Косово, колико мозга у глави треба да имају српски официри, и колико храбрости, и чију наредбу чекају, да би нешто предузели?

Сукоб са Западом

Разлог за сукоб са Западом није везан за питање статуса Косова и Метохије.

Разлог за сукоб везан је за статус Србије. Да ли ће Србија бити колонија или неће? Да ли ће Србија бити део НАТО и против НАТО? Да ли ће бити нечији играч унутар ЕУ или неће бити у ЕУ?

Србија није у сукобу са целим Западом, нити је цео Запад у сукобу са Србијом.

Сукоб није могуће избећи. Питање је само како ће се из сукоба изаћи: као победник или као губитник.

Ако се тако може гледати. Да ли је Србија победник или губитник у сукобу који траје 1 000 година? Ако ће сукоб трајати још 1 000 година, како измерити ко је победник а ко губитник?

Зло тражи зло, добро тражи добро.

Поред сукоба, 1 000 година траје и сарадња са Западом. Трајаће још 1 000 година. Увек ће бити добрих односа између Срба и Западњака. Докле год буде Србије и Запада. Србија не може да победи Запад, Запад не може да победи Србију. Србија не може да изгуби од Запада, Запад не може да изгуби од Србије.

Дакле, није могуће да се не буде у сукобу са Западом. Такође, није могуће да се прекине сарадња са Западом.

Kraj Evropske unije

17. јун 2008.

Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

4. март 2009.

Потрчко

Од како је власник дневног листа Потрчко у затвору, у тим новинама могу се прочитати текстови са оваквим насловима:

Министар економије заиста има само 12 шољица за кафу

Министар науке планира да се замонаши у Хиландару

Председник ЛДП: Никада нећу летовати у Хрватској

Председник Републике био у праву када се противио доношењу новог закона о информисању

Министар трговине купује само домаће, домаћим новцем

Председник СПО: На Космет треба вратити руског конзула – то мора бити нова државна стратегија

Akcija

Miloš Garić

Srbi, vreme je da se probudimo! Da izađemo iz ove apatije i utrnutosti i počnemo da učestvujemo u društvenim zbivanjima. Da odbacimo nametnutu ulogu „sluđenog stada“ koje samo izvršava naređenja i ne meša se u poslove važnih ljudi. Ne pristajmo na hipnozu TV serijama, trač rubrikama i šund muzikom. Tako nas uče da budemo pasivni, uplašeni i poslušni prema vlastima, a u isto vreme pohlepni i bezobzirni prema drugim ljudima. Oni koji presudno utiču na naše živote upravo žele neaktivno i zbunjeno stanovništvo. Uradimo zato ono što će tim „stručnjacima“ bar malo da pokvari posao. Organizujmo se i za početak odbijmo poslušnost u vezi sa nekom od zvaničnih naredbi. Prestanimo, na primer, da plaćamo TV pretplatu ili parkiranje. Važno je da to bude organizovano, da učestvuje veliki broj ljudi i da se istraje što duže. Pogledajte šta ovog leta, usred turističke sezone, rade „ludi“ Grci. Svaka im čast! Ljudi imaju dostojanstvo, ne daju državi da bude iznad naroda. Slično je i u Italiji, Španiji, Nemačkoj… Zato, ustani i bori se za svoja prava!

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/128643/Ustani+i+bori+se.html

Agenti

Blic

Intervju: Vesna Pešić

Šta bi trebalo da nam poruči svojevrsna podvala s amandmanom Vladana Batića o duplim funkcijama?

– Poručuje da je vladajuća koalicija, inače zadužena za javne poslove, prevashodno koncentrisana na održavanje vlasti i zato po svaku cenu hoće da održi gomilanje funkcija svojih političara koje im obezbeđuje neformalnu moć i finansijske interese.

Jedan od takvih zakona je i Zakon o informisanju, za koji vi i Žarko Korać, nasuprot ostalim poslanicima LDP, niste glasali. Da li primeri usvajanja neustavnih rešenja bacaju senku na rad Skupštine i ono dobro što poslanici urade?

– Ma kakva senka! Skupština je deo jednog korumpiranog funkcionisanja čitavog sistema vlasti. Ona je tu poslednja i najmanje uticajna karika. Ali, bez njenog glasanja se ne može. Pošto ona bira rukovodioce nezavisnih institucija, možete zapaziti da su iz vladajuće većine postavljeni „snajperisti“ za bušenje nezavisnih institucija i „skidanje“ njihovih rukovodilaca. Glavni „snajperista“ je već famozni Boško Ristić, predsednik Zakonodavnog odbora i funkcioner DS. On vam je na osnovu te funkcije svuda namešten da namešta mine nezavisnim telima, uključujući reformu pravosuđa. Najnovije je da je preko Poslovnika progurao mogućnost da Skupština, odnosno njegova stranka i vladajuća većina, može da smenjuje rukovodioce nezavisnih institucija!

CEO INTERVJU:

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/201842/Udvoristvo-vlada-politickom-scenom-Srbije

Svedok saradnik

Veljko Lalić

Gospodine specijalni tužioče, molim vas da mi ponudite status svedoka saradnika jer posedujem neoborive dokaze o ubistvu premijera Đinđića, pokušaju ubistva Vuka Draškovića, ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, prodaji Kosova i veleizdaji zemlje, pljački građana i urušavanju ekonomskog sistema, korumpiranosti političara i ostalih javnih radnika, pljačkaškoj privatizaciji i kulturnom i moralnom uništavanju nacije.

Gospodine tužioče, iza svega stoji Udba, koja je verovatno i vas postavila na to mesto čim do sada niste uhapsili nijednog člana ove monstruozne organizacije. Ne mogu na 2.000 karaktera da vam ponudim baš sve dokaze, ali znam ko može iz 2.000 kvadrata. Evo, na primer, Jovica Stanišić koji tačno zna ko je gurnuo kokardu Titovom generalu Ratku Mladiću da uništi srpstvo, ko je napravio Srpsku radikalnu stranku i Fond za humanitarno pravo, ko je „zemuncima“ i „crnogorcima“ delio značke DB-a, ko je uoči rata načelnika analitike Slavka Ćuruviju pustio u Borbu da udara temelje slobodnog novinarstva.

Državna bezbednost je, to bar znate, likvidirala i Ćuruviju i Đinđića, dok je u nekoliko navrata jurila Vuka Draškovića jer se plašila – ne njegovog četništva, već njegove žene Danice. Gospodin Stanišić sigurno zna i kako su ova trojica 1998. srušila koaliciju „Zajedno“ jer je Amerikancima odgovaralo da Milošević ostane na vlasti dok se ne reši kosovski problem. Kao kontrauslugu našim udbašima, koji rade za Lengli od Rezolucije IB 1948. i osvojenih vila na Dedinju, Amerikanci su im u Budimpešti poklonili Vojislava Koštunicu, koji je 6. oktobra spasao Crveno Dedinje, spasao Radeta Markovića i Nebojšu Pavkovića. Spasao Udbu.

Zoran Đinđić je posle dve godine krenuo na Kosovo i na Vojsku, ali je Udba uzela svog najboljeg strelca i poslala ga u Admirala Geprata da ga strelja. Rade Bulatović je zatim odneo diskove u Lengli, Bubalo i Mihajlov srpske firme na Kajmanska ostrva, dok je Koštunica utemeljio kosovsku politiku koja nas je ostavila i bez Kosova i bez Crne Gore. Gospodine tužioče, Udba danas pokušava da završi svoj posao. Kosovo su isporučili Amerikancima, a nas stavili u logor u kojem su oni i direktori firmi, i dekani fakulteta, i graditelji koridora, i sve. Srbija danas živi u dnevniku Viktora Klemperera „Biću svedok“, gde on opisuje kako je u predratnoj Nemačkoj antisemitizam, malo-pomalo, postao toliko normalan način mišljenja da se nametnuo i samoj žrtvi.

I zato mi danas, kao i pre dvadeset godina, imamo samo jedan zadatak – da se obračunamo s Udbom. Jer, inače ćemo zauvek da ostanemo u njihovom – crvenom logoru.

08. 08. 2010

PRESS

Nevreme

.

Boško Ćirković Škabo

NIKADA neću zaboraviti prvu vožnju turističkim vozićem od Bečića do Budve. Sa radija je drndala uobičajeno ljigava „morska“ muzika, kada je spiker prekinuo program i objavio da je Knin pao.

Iz memorije su navrle slike: gostovanja Kapetana Dragana u „Minimaksoviziji“, medveda Knindže iz Zoo vrta, četiri ocila okrenuta jedno ka drugom („…da Srbin Srbinu nikada ne okrene leđa…“), stripova „Knindže“ nepotpisanih autora u izdanju „Politike“ (koje i danas imam), pesama Baje Malog Knindže… Nisam pomno pratio ratno-politička zbivanja devedesetih (sankcije na hormone ipak nisu mogli da nam uvedu), tako da me je radila propaganda režima, tadašnjeg „faktora mira i stabilnosti na jugozapadnom Balkanu“ u nastajanju. Polazeći od kućnog vaspitanja i mladalački naivnog pogleda na čast i moral, nisam ni razmišljao o mogućnosti bilo kakvih mutnih radnji. Neverica nije jenjavala tokom celog puta presporim panoramskim prevoznim sredstvom.

Pošto smo stigli u Budvu i gladni seli u prvi restorančić, na vestima sam prvi put video prizor u odnosu na koji mi poznata slike Paje Jovanovića i dan-danas deluje kao opušteni izlet šačice raspoloženih: kilometarske kolone proteranih sa ognjišta, generacijama sticane imovine na pretovarenim vozilima, deca za volanima kamiona sa porodicama pod ciradama, izmučena masa zagledana u neizvesnost… Masa koja je, protiv svoje volje, žurila ka matici nacije, očekujući makar utočište od reprize terora starog četiri decenije. Nažalost, nisu svi bili te sreće. Osim hiljada poginulih tokom „Oluje“, sudbina 1.028 osoba (mahom civila) još je uvek nepoznata.

Srbija je primila stotine hiljada ljudi kako bi i svaka druga maćeha na prosjačkom štapu. U funkciji „mira i stabilnosti u regionu“, priča o golgoti koju su tokom egzodusa doživeli, o nerealnosti „državnog“ projekta stotinama kilometara duboko u neprijateljskoj teritoriji, za koji su imali, pa izvisili za podršku Beograda, je brzo utišana. Mnogi i dalje žive u privremenim smeštajima, vojnim objektima, iseljenim obdaništima… Nahuškani smo da se popreko gledamo, u borbi za malo komfora u bedi do koje smo zajedno dovedeni. Ali mi, starosedeoci, imamo neprocenjivu prednost mogućnosti života u rodnom kraju. Srbijom i dalje odjekuje poučna priča ponosnih raseljenih Krajišnika, sa tugom za grudom u oku i izneverenim obećanjima ranjenim srcem u grudima. A srpski mediji i dalje ne vide, ne čuju i ne prenose. Ne mogu ni da zamislim koliko to pritiska.

Napisah: poučna; jer ponovo nazor posežemo za izmutiranim bratstvom i jedinstvom, u pokušaju dostizanja imaginarne titule „lidera u regionu“. Lideri trenutno možemo biti samo u nemaštini i siromaštvu građana a pri tom, pružajući raznima ruke pomirenja (koja im, uzgred budi rečeno, i nisu po volji) potpuno zanemarujemo situacije i osećanja pomenutih stotina hiljada naših sunarodnika. Unižavamo li simbole i organe svoje države (u koje spada i predsednik) dodvoravajući se sus(j)edima, čiji najmekaniji i najotovoreniji predsednik do sada izjednačava ustaške fašiste sa pripadnicima, po našem postkomunističkom zakonu rehabilitovanog, Ravnogorskog četničkog pokreta, i dalje licitira sa brojem žrtava Jasenovca i, pravim imenom nazvan, progon srpskog stanovništa iz Hrvatske, ubijene i nestale prekrštava u „pobedu nad politikom Slobodana Miloševića“? Nikako da pokušamo sa toliko hvaljenom lekovitošću protoka vremena. Treba razumeti da ga je premalo proteklo od krvavog „nevremena“ i da nas iskustvo stečeno pre, tokom i posle SFRJ obavezuje na neponavljanje kobnih grešaka.

Onim „fleksibilnijim“, koji bi najradije pocepali ovaj „zatucani“ tekst, poručio bih da makar na internetu potraže i još jednom pogledaju scene o kojima sam pričao. I sam ću sa zadovoljstvom povući sve napisano, čim budem ugledao stotinu puta malobrojniju povorku povratnika na svoja ognjišta.

Dotle bismo, makar na godišnjicu nemilih događaja, mogli da ukažemo nedostalo poštovanje za braću Krajišnike.

Večernje novosti 07.08.2010.

Glupi Avgust

SVETLOSTI POZORNICE

Autor: Vladimir Jokić

sve ove godine

2006.

Srbija avgusta, predveče. U kujni nameštenoj u stilu kasnog Garašanina, oko vekovnog ognjišta, sede Srblji najmudriji duuuboko zamišljeni.

– Šta ćemo sad kad nećemo?

– Nećaćemo i dalje, neće nama hoćimiri nećenluk da kvare. Ćeraćemo se još…

2008.

Zapisi sa tihovanja, avgusta. Vladičanski dvori tik pokraj srpske svetinje na svetoj srpskoj zemlji. U porti, ispod stoletnih hrastova-zapisa, nalazi se bogougodno stovarište dasaka colovača, talpi, letvi i ostale japije. Pored njih su osveštane cigle, crep, šljunak i armatura. A ispred portala, cakle se dva mirotočiva džipa, četiri audija, minibus i kabriolet.

Iz senovite direkcije eparhijskog holdinga čuje se samo podvižničko obračunavanje kamate, obrada profaktura, tihovanje i Glas: Hm, gde sam tu ja?

2009.

Guča, zabeleženo magnetofonom.

„Oni nama Exit! Nama koji smo sve Naši! A mi smo, bre, za sabornost. Evo, čim malo danemo dušom – džumle idemo na tribinu onog Peščanika.“

–

sve godine su u komentaru ispod posta.

Jul i glupi avgust

Dragoljub Petrović

Neće biti mleka, javio je spiker melodramatičnim tonom, a kamerman je švenkovao prema usamljenoj kravi na pašnjaku. Grandiozno biće, Srbin, sedeo je pred ekranom, gledao sve to, pio pivo na cuclu, bez da mu je zaigrala ijedna crta lica, uključujući i nožni palac. Srbija duguje 23,6 milijardi evra, skoro se zagrcnuo spiker, a kamerman je švenkovao prema nebu.

Grandiozni Srbin sedeo je u naslonjaču, milovao svog novog kućnog ljubimca, kravu, zadovoljan što uvek ima spremna rešenja za sve elementarne nepogode. Spiker je, potom, pročitao vest za koju čak ni grandiozni Srbin nije imao alternativnu ideju – raskinuli su Grand i Pink…

– Šta ja sad da radim?! Šta će biti s nama?– upitao je očajno kravu koja je žvakala plastične lale iz vaze. ‘’Ništa. Promeni kanal, to je ionako program za volove’’- objasnila mu je nonšalantno estetizovana krava između dva zalogaja. ‘’Ti ćeš da mi kažeš šta ću ja da gledam. Kravo jedna’’ – rekao je sad već manje grandiozni, a više raspamećeni Srbin. Odmah sutradan je, ipak, spiker javio ohrabrajuću vest – neće biti nestašice Granda na Pinku. Pomirili su se. Biće samo nestašice mleka. ‘’Jupi’’- rekli su uglas i krava i njen životni saputnik, grandiozni Srbin.

Dok punoletni Ž.M., vlasnik Pinka, sve dobronamerne ljude asocira na mesec jul, punoletni S.P., suvlasnik Granda, sve dobronamerne ljude asocira na glupi avgust. Glupi (mesec) avgust je, naime, prema internet rečniku Vukajlija, osoba bez naročitog talenta koja prikuplja pažnju društva isključivo praveći klovna od sebe. U 90 slučajeva glupi (mesec) avgust nije čak ni smešan, već samo, jednostavno, žalostan…

(…) Željko M. je za deset godina, od poslednjeg podizanja slušalice Miri M., neviđeno napredovao. Deceniju kasnije slušalicu je počeo da spušta i Anđelini Džoli. ‘’Pa šta misli taj kreten, ko je on’’- pomislila je Anđelina ciljajući na operativca telefonske centrale zbog krčećih veza, nikako na Željka M. Samo decenija mu je trebala da iznervira dve, hm, dame. Svi ostali zasad ćute. Željko M. je uspeo u životu. Što nesumnjivo ukazuje da Srbija, kao celina, baš i nije uspela u životu.

Dugo godina, Željko M. je bio član vokalno-instrumentalnog sastava ‘’Rokeri s Moravu’’. Bavio se, nakon toga, strogo kalendarskim angažmanima – svirao bas u ‘’Oktobru 1864’’, potom sve instrumente u grupi ‘’Jul 90’’, da bi neočekivano postao prva violina egzotičnog sastava ‘’Oktobar 2000’’. Saša P. nosio je na početku karijere Fahretu J. na krkačama u svojstvu harmonikaša orkestra ‘’Slatki greh’’. Obojica su u međuvremenu postali uticajni i bogati. Sve to ukazuje da u Srbiji nema boljeg zanimanja od stiliste za netalentovane. Dvojicu kolega, naime, nije uplašila narodna kletva: ‘’Dabogda ti keva pevala na Palmi’’. Oni su u tom segmentu našeg društva videli svoju razvojnu šansu.

(…)  ‘’Farma’’ je, tek sad se ispostavilo, bila kratak pledoaje za period nestašice mleka. Tamo je svaki grandiozni Srbin mogao da nauči kako da svojeručno pomuze kravu.

I posle kažite da sve to nije naučno-obrazovni program.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/jul_i_glupi_avgust.890.html?news_id=196684

Средимо Тунгузе

Петар Бокун

Много су се осилили ти Тунгузи. Понашају се као да је све њихово најбоље. У свему се понашају као да су први, а у ствари су инаџије и са слабостима као и сви други. Спремио сам план у четири тачке да их средимо.

Прво, треба да убацимо наше мангупе у њихове медијске редове. То неће ићи тешко јер наша истраживања показују да су поткупљиви као и други. Није Филип Македонски рекао узалуд да „златом натоварен магарац прескаче зидове највеће тврђаве!“ Када убацимо своје дечке у медије, тада пласирамо афере. Почињемо с докторима, јер је свако осетљив кад му је здравље у питању. Стално наглашавамо да су корумпирани, да међу њима царује незнање, да су завршили факултете јер су татини синови, да им је етика и морал на ниским гранама, да су заборавили Хипократову заклетву. Истовремено им преко наших људи у законодавним телима стално треба смањивати плате, бенефиције, укидати права. Сваки мали кикс треба представити као општу појаву, тако да се компромитује цео еснаф. Неповерење у докторе заразно делује, јер народ мисли: „кад су они такви а одабрали су хумани позив, какви су тек трговци и привредници“?!

Друго, треба ширити неповерење у одбрамбену моћ тих Тунгуза. Њихове историјске успехе на којима темеље своју самоувереност треба приказивати као успехе других, које су они себи приписали. Сваки актуелни проблем, на пример пад војногавиона, треба приказати као израз крајње неспособности, сиромаштва, неприпремљености за одбрану отаџбине. Експлозије у складиштима или фабрикама, које су део свакодневног ризика бављења експлозивним средствима, треба приказивати као део диверзија снага које су знатно јаче него што народ претпоставља.Треба сејати неповерење у тунгуске традиционалне пријатеље и приказивати их као вероломне и непоуздане, који ће у одсудном тренутку окренути леђа. За то је најбоље користити отпадничка племена као Магузе, Богузе, Цргузе, Хргузе или Слогузе, јер говоре истим језиком Тунгуза.

Треће поље делатности које доприноси дефетизму и малодушности, па и депресивности тунгуског народа, јест еподручје правде, правосуђа, јер је то трећи стуб на којем почива свака држава, ако је замислимо као сојеницу, које су стари народи подизали на рекама. Код компромитације правосуђа треба упорно понављати неефикасност истог, склоност подмићивању од врха до дна хијерархије. Препоручљиво је компромитовати угледне људе из правосуђа, јер се ту име стиче послевише деценија рада, које један новински чланак у трену претвори у ноћну мору. Нерешене случајеве треба упорно, увек поново, вадити из архива и указивати онако, овлаш, као неспособност и злу намеру, и провлачити теорију завере у свим случајевима где су државни интереси у питању. Тако се шири неповерење у редовима лојалних грађана и нико више ником не верује.

Четврта захватна тачка деловања против кочоперних Тунгуза јесте њихово школство. Баш тамо где се они поносе успесима и међународним квалитетом својих припадника, треба сејати неповерење. Кад атакујемо на школство, дирамо у памет народа,а ту је свако осетљив. Професоре треба приказати као сиромахе и нужно зло заборављено од државе. Као људе који ће продати оцену за сићу, као морално посрнуле перверзњаке, који користе први угао да штипкају објекте своје сексуалне похоте, тако да се родитељи плаше и да шаљу децу у школу. Преко корумпираних законодаваца треба пласирати сувишна знања, а напредак науке кочити свим средствима.

Црква и њено научавање мора бити предмет посебног интереса. Она је дубоко укорењена код Тунгуза и зато треба пласирати удар у њене темеље. Ту је најефикасније ићи на компромитовање истакнутих личности, високо пласираних у хијерархији цркве. Нарочито треба инсистирати на контрадикцији између њихових речи и дела, пласирајући енормно богаћење појединаца, њихов раскошан живот. И оно што увек има ефекта, јер дотиче свако живо биће, јесте проналажење сексуалних афера повезаних с перверзним животом. Ту је и нормалном човеку тешко да се брани,а љага пада на цео црквени естаблишмент. Сејањем неповерења у моралну вертикалу црквених великодостојника, сеје се неповерење у народ и ствара слика Содоме и Гоморе, народа на који је примењива свака божја и људска казна. Тако се унапред оправдају поступци изолације, санкција, блокаде, као да се недајбоже ради о кужном народу. Све то са стране оставља утисак заслужене казне за пороке који су, према нашој пропаганди, део обичаја тунгуског народа.

Има у некој земљи пословица да ће пре пропасти село него обичаји. Кад у ове четири тачке уништимо обичаје, кога ће још бити брига за такво село у тамо некој Тунгузији. Док они бране ливаде, остаће без душе. А као континентални народ не знају да последњи морнарски позив за помоћ гласи СОС(Save our souls), тј. спасите наше душе. Свет данас ратује да би придобио душеследбенике, док ливаде препушта овцама да пасу…

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Sredimo-Tunguze.sr.html

Стратег

Један шалтерски службеник, познати писац, са брадом, говори да је потребна нова државна стратегија за Косово и Метохију. Као што неко рече, Србија ће постати нормална држава када шалтерски службеници буду радили свој посао, а не да воде политику око Космета и да бирају селекторе.

Оставка!

Дневни лист  Press  – 146. дан:

Тражимо оставку министра трговине зато што је на платном списку Делта холдинга.

Дневни лист Press – 26. дан:

Тражимо оставку председника ФК Црвена Звезда зато што је најодговорнији, како је и сам признао, за даље пропадање клуба.

Нерођени брат

Пише: Дани(ј)ел Симић

Како год се прихватиш ове теме, налијепиће ти неку етикету. Али, не пишем сад због ових што лијепе бар кодове на људе, већ оних који имају снаге да се издигну изнад примитивних ограда.

Изазива ми физичку мучнину што то морам рећи (јер се то подразумијева), али то вам је кад извјесне ствари загризете до пола: Напад на сваког новинара ја лично третирам као напад на службено лице, а даље је на држави (Србији) да покаже како се слаже са Дани(ј)елом Симићем. Сад кад смо окончали то секташко мантрање, да пређем на суштину онога што желим рећи.

Плоча постављена на приморску испоставу система усташких логора смрти Јадовно (Слана), полупана је готово одмах пошто се Иво Јосиповић исликао пред Шарановом јамом. Шта бива даље?

Ништа.

Дјевојка из Србије је ухапшена у Хрватској и изведена пред суд, јер је развила своју националну заставу и грб који је званични грб њене државе, на мјесту гдје је преко 40.000 њених сународника побијено 1941. године. И још је осуђена и наплаћена јој је казна. Шта бива послије тога?

Ништа.

Бар десетак регистрованих напада на туристе српске националности се у Хрватској десило овог љета, а нерегистровани су вјероватно покривени оним транспарентом упућеним поводом рекетања у Сплиту, а који је гласио: Србе на врбе. Шта се зби тим поводом?

Ништа.

Да не идем даље у ништавило, ЈЕДАН ЧОВЈЕК који се бави књижевном критиком и политичким коментаром бива нападнут у Земуну. Шта је чинодејствије потом?

Оглашава се предсједник Србије. Оглашава се читав политички врх, на челу са Гљивицом Дачићем. Њега антиратнопрофитерска каста (новинарске подврсте) брифингује сваки час. Гљивица је министар внутерњих дјела, па га се тјера да душу своју испусти сваки пут кад га сретну, а на тему наласка особа које су насрнуле на Богумила Оморику (Теофил Панчић).

Сви медији и посредници, бабе гатаре и бабе врачаре; укључили су се у притисак на извршне власти. Баве се анализама и процјенама, исцртавају скице могућих наручилаца и већ планирају потезе које ће законодавне и судске власти донијети у вези са овим инцидентом. И то на државној разини, а не у појединачном случају.

Када то све гледам, не могу да се суздржим и спријечим да из моје етикетиране личности искочи гњевни урлик: СВЕ БАШ КАКО ТРЕБА И ДОЛИКУЈЕ!

Тако се то ради! Мислим да је ово свијетао примјер да се може. Медији напросто морају схватити своју друштвену улогу и вршити притисак. Барем кад је њихова глава у питању, односно штитити се тачно у пропорцији утицаја који могу да остваре на друштво. Не може свака шуша да удара на новинара.

Једино мене, овако као човјека који нешто сад размишља о друштву у цјелини, занима зашто се све то није десило и у случајевима које сам набројао? Већина са којима сам подијелио мишљење, сматра да су људска и грађанска права Богумила Оморике битнија од свих осталих учесника у саобраћају. Барем када је у питању Београд и медијски простор којим тамо суверено влада династија Невладинића.

Рецимо, Фронтал је морао силне паре и муку да уложи да га више не хакују, а најмање три пута смо објављивали кад су то успјели. Касније нам је досадило. Само пар колега је пренијело да смо уопште на мети радикалних исламиста.

Зашто?

Хајде сад да се кладимо, да пробају хаковати било кога из династије Невладинића, да ће то објавити на широком потезу од Бихаћа до Мостара (виа Тузла)? Плус полуосовина Загреб – Београд. Хајде да се кладимо да је (не дај Боже) фалила длака са главе било ком мом новинару (као у предметном случају), да би то отишло можда до црне хронике?

То су ствари које мене брину.

Какво ми то онда друштво правимо и какви су то наши приоритети, ако је (уз сво дужно поштовање Богумилу) један човјек ТОЛИКО БИТНИЈИ од она три ништавна примјера која сам навео горе? Бојим се, друштво које је горе од класичног тоталитаризма. Из простог разлога што стално мрсомуди о слободи, једнакости, братству.

Ја, рецимо, увијек наглашавам припадницима Невладинићке секте да су они моја браћа (макар по Адаму), али они упорно више истрајавају на сегментима гдје их критикујем, и одлучно одбијају да будемо космополитска родбина.

Сви знамо да је истицање згодних детаља и стављање у историјски контекст пропаганда, а не историјска наука. Као што просто истицање једне вијести више него што то заслужује, даје једнак ефекат као да сте ефективно лагали о оним које нијесте спомињали, или сте их споменули узгред. А то сте радили јер вам не одговарају. Тако мене заиста брине зашто се предсједник Србије и остатак екипе нијесу огласили у већ три пута поменута, инфамозна три случаја?

Покушаћу да дам личан одговор, јер за разлику од већине вас који ово читате, имао сам прилику лично бешједити са Богумилом.

Негдје у доба студентских протеста, да ли би 1998. или 1999. године (не знам тачно), неко се сјетио да на Филолошки факултет доведе истог тог Богумила Оморику, који је тад ваљда исто писао за тад далеко битније и утицајније Време, које (опет тад) није уређивао Дамир Калембер као данас. Да ли да убије дневицу од „Отпора у настајању“, или је о свом трошку пристао да буде узор младима, не знам.

Знам да се препирао најстрашније са екипом која је данас у врху руководства „Српског сабора Двери“, и морам признати да сам више него једном хтио да помогнем Богумилу, суоченом са егзистенционалним врисцима о моштима наших светих предака.

Ипак, на крају једне рунде, ознојени Теофил њима узвикну да је (цитирам): то што они говоре против српских националних интереса.

И тако ја, као студент српске књижевности и језика, љубазно се укључим у расправу и питам Богумила: Када ће се Време почети штампати ћирилицом, и да ли је то питање против српских националних интереса? Није ме прво добро разумио или чуо, а онда се са олакшањем насмијешио на тон мог гласа и рекао:

Не, наравно, ваше питање није против српских националних интереса. Време се неће никад штампати ћирилицом, јер је основано на латиници. Исто тако се ни НИН никад неће штампати латиницом.

Онда сам ја њега суочио са читавим низом примјера и чињеница, гдје је то што он говори једна досјетљива демагогија, заршивши са питањем да ли му можда то изгледа као културни геноцид и једна од главних тековина тоталитарног друштва, што је крајем 1945. године 99,99% писмених Срба користило ћирилицу, а данас је тај проценат готово па обрнут? Зашто „невладине организације“ финансиране од влада ненаклоњених српском националном интересу, своју медијску галантерију УВИЈЕК угађају на латиници?

Ова питања су за сваког ко је једном прошао крај вечерње школе крајње реторичка, али јасно сам давао до знања да чекам одговор.

Нијесам етикетирао, нијесам вријеђао, само сам разговарао о чињеницама. И шта ће Богумил, суочен са том количином недискутабилног школарачког знања (а баш сам био у форми), замислио се. Онда је као старији, мудрији, објављиванији; врло просветитељски и аргументовано пред студентима језика и књижевности одговорио:

Ја се тад нисам био родио.

http://www.frontal.rs/cyrl/?page=50&kat=5&vijest=45724&title=Nerođeni_brat

15. година од хрватског геноцида

Данас се обележава 15. година од хрватске геноцидне акције у Српској Крајини. У нападу на подручје бивше Републике Српске Крајине у Хрватској и 13 општина у БиХ, хрватске и муслиманске снаге убиле око 2.650 и протерале око 340.000 Срба. Хрватска агресија представља највећи геноцид почињен у Европи после другог светског рата.

Umobolno

Predgovor koji je Dobrica Ćosić napisao za knjigu Josipa Broza Tita „Četrdeset prva“, objavljenu u plavom kolu SKZ 1961. godine:

„Titova i naša knjiga. Oslobodilačka knjiga o oslobodilačkom borenju; izuzetna knjiga od izuzetnog tvorca… Biti Titov sledbenik, znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svom vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek.“

Milovan Danojlić,  „Kad se stadion isprazni“, tekst objavljen u NIN-u 26. maja 1963, povodom Dana mladosti:

„Prisvojili smo njegov život, njegov rad, njegovu sudbinu… Svaka bi prava ljubav da se veže za neki datum: što je dublja, taj datum je dalji. Ne odajemo li, možda, poštu samoj zemlji koja je rodila heroja dostojnog njene budućnosti?“

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/tito_i_sloba_u_poetskim_ekstazama_.14.html?

Осећај кривице због напуштеног завичаја

Свако ко је нормалан види да смо негде направили грешку, каже Саво Штрбац уочи 15-годишњице пада Републике Српске Крајине.

Један сам из те генерације која је прошла све то и имам јасан осећај кривице што смо напустили завичај. Уопште није битно како се та држава звала, јер су се на том подручју смењивале државе и царства, Млетачка република, Наполеон, Аустроугарска, Турска… Моји Равни Котари једно су од најлепших и најплоднијих места, то је била Калифорнија старе Југославије. Снабдевали смо воћем и поврћем цео Јадран, као дечак продавао сам грожђе, лубенице и брескве. А онда смо изгубили оно што нам је остављено у аманет. Моји преци су вековима тамо били, а ми смо отишли. Свако ко је нормалан види да смо негде направили грешку – признаје за „Политику” Саво Штрбац, председник Документационо-информативног центра „Веритас”, један од ретких житеља тих крајева који је смогао снаге да отворено проговори о грешкама које су чињене у том периоду.

Уочи обележавања 15-годишњице пада Книна у акцији хрватске војске „Олуја” 5. августа 1995. године, Штрпчеве речи имају додатну тежину због чињенице да је овај Крајишник, пореклом из Равних Котара код Бенковца, био секретар Владе Републике Српске Крајине. Акцијом Олуја довршено је, по процени „Веритаса”, етничко чишћење око 450.000 Срба, од укупно 650.000 колико их је било пре рата.

– Процена наших вођа била је лоша, а главна политика се водила у Београду. Планери, на челу с Милошевићем, у најбољој вери, рекао бих, погрешили су јер нису схватили да је свет желео да сруши Југославију и направи мале државе. Изгледа да су сви тога били свесни, осим Београда. Поучени претходним искуствима, укључујући и Други светски рат, желели смо све само не да останемо у хрватској држави.

„Олуја” није дошла ни брзо ни изненада – напомиње Штрбац. Претходио је низ акција хрватске војске, закључно са „Бљеском”, падом Западне Славоније.

– Нико није хтео да чека блиски сусрет са хрватском војском. Народ се сам организовао и, не чекајући ничија упутства и планове, кренуо у егзодус и извео то за неколико дана, невероватном брзином. То је могао да уради само страх за сопствене и животе најмилијих! То није страх од обичне смрти, да ће вас неко стрељати, већ страх од мучења, страх да морате да гледате иживљавање над својом децом и родитељима. И Хрвати су бежали с нама, јер су знали да ће агресор прво пуцати, а онда питати ко је ко.

Главна теза Хрвата оптужених у Хагу јесте да су се Срби самопрогнали, да су отишли организовано на позив руководства из Београда, додаје Штрбац, али сматра да нема говора о договору Милошевића и Туђмана.

– Договор је могао да буде једино да Милошевић неће упутити војску, мада ни за то немам доказа. Напад је почео ујутру 4. августа поподне, а поподне је прочитана наредба Врховног савета одбране РСК, да се повлачи цивилно становништво из угрожених општина. У том тренутку већ је била формирана непрекидна колона избеглица од Дрниша до Книна! А тек навече су разаслате наредбе о повлачењу. Ја сам тог јутра био у Книну и чинило ми се да су све цеви овог света уперене према нама, тако је јако тукло. Није више било могућности да било ко задржи тај народ – каже Саво Штрбац.

Б. Билбија

http://www.politika.rs/rubrike/region/Strbac-Osecaj-krivice-zbog-napustenog-zavicaja.sr.html

Džedaj u Galaktičkoj Republici

Poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije, Srđan Milivojević:

Policiju ne doživljavam kao instrument represije, već kao instrument koji čuva Ustavni poredak Srbije. I to nije oruđe i sredstvo za opstanak na vlasti, već je to servis građanima Srbije, koji njima treba da pruži punu sigurnost i garanciju bezbednosti. Borio sam se za to dok sam bio u Otporu i mislim da smo od 2000. napravili veliki pomak, kada je reč o policiji.

Danas

02. 08. 2010.

Protiv dvojice policajaca koji su u noći između 4. i 5. jula pretukli šestoro gostiju kladionice „Monako“ u zemunskom naselju Galenika još nije doneta odluka o suspenziji, kao ni krivičnoj odgovornosti zbog prekoračenja ovlašćenja. U MUP-u tvrde da dvojicu zemunskih policajaca „niko ne štiti“, ali je očigledno da postupak za utvrđivanje njihove krivice, i pored toga što su prebijanje zabeležile sigurnosne kamere kluba, ide veoma sporo. U policiji to pravdaju rečima da „sve treba dobro ispitati, pa onda doneti odluku“.

Blic

Galaktička republika je ime međuplanetarne uprave iz izmišljenog univerzuma Ratova zvezda koja je postojala pre ustanovljenja Galaktičke imperije. U vreme originalne trilogije Ratova zvezda ona se označava kao Stara republika. To je bila demokratska ali, na kraju, neefektivna ustavna republika opterećena slojevima birokratije.

Džedaji, koji su funkcionisali kao mirovne snage u Republici, imali su značajnu političku moć. Džedaji sa najvećom moći su bili članovi Saveta Džedaja. Džedaji koji nisu članovi Saveta nisu nužno i van politike, ali je poseban status Saveta Džedaja donosio njegovim članovima znatan stepen moći i moralnog autoriteta.

Wikipedia

Još jednom o četnicima i partizanima – da završimo sa tim

Šta znače Divci i Gornji Vakuf

Aktuelne polemike, pa i u Danasu oko sukoba partizana i četnika za vreme Drugog svetskog rata sve više dovode do zaključka da bi ove teme doista trebalo prepustiti istoriji i istoričarima. A ako se to, ipak, ne čini, onda se u tim dijalozima moraju strogo poštovati istorijske činjenice koje su bar do sada kao takve nesumnjivo utvrđene.

Istorijska je činjenica, na primer, da pukovnik Mihailović aprila 1941, posle kapitulacije jugoslovenske vojske, odbija da se preda Nemcima i odlazi na Ravnu goru. S kojom namerom? Pa, čini se, prilično izvesno, da bi organizovao neki otpor fašističkom okupatoru.

Zemlja je bila porobljena i prema okupatoru je trebalo pokušati pružiti neki otpor.

Ubrzo posle toga, Nemci će oblepiti Srbiju plakatima gde za glavu Mihailovića nude 100.000 maraka u zlatu. I to je istorijska činjenica. Nemci su Mihailovića smatrali odmetnikom koji radi prema uputstvima Engleza. Ubrzo će postati ministar vojni u izbegličkoj vladi u Londonu. I sada nastaje logično pitanje: Koje su zapravo bile Mihailovićeve prave namere kad je otišao na Ravnu goru? Nemci kažu da je to učinio da bi im pružao otpor, i to po direktivama Engleza. Zato su krajem 1941. organizovali pravu poteru protiv njega kojoj je jedva izmakao. Ali sada dolazi jedno veoma ozbiljno pitanje koje se mora razjasniti. A to su Divci.

Istorijska je činjenica da se Draža Mihailović sastao s Nemcima 11. oktobra 1941. u Divcima i jasno im izložio da cilj njegovog vojnog angažovanja nisu Nemci već partizani. I tu, u prvi mah, sve izgleda jasno. Pa ipak, čini se da nije baš tako.

Šta onda znače Divci? Okrenimo se opet istorijskim činjenicama. Mihailović pokreće otpor protiv okupatora sa Ravne gore maja 1941. godine. Drugog pokreta otpora u Jugoslaviji, u tom času, nije bilo. Tito je tada (30. marta 1941) svoj antifašistički angažman izrazio na sledeći način: „Narodima Jugoslavije prijeti opasnost, s jedne strane, od kapitulantskih i izdajničkih elemenata, koji će i dalje pokušavati da pomoću osovinskih sila razbiju otporne snage naroda i oslabe zemlju, a s druge strane, od razularenih engleskih ratnih huškača i velikosrpskih šovinista, koji svojim provokacijama guraju zemlju u ratni pokolj…“ Dakle, reč je o „engleskim ratnim huškačima“ i „velikosrpskim šovinistima“. To je najveća opasnost za zemlju koju će nemački fašisti brutalno pregaziti nekoliko dana kasnije. I to je, takođe, istorijska činjenica.

Međutim, rekli smo da je istorijska činjenica i da Mihailović u oktobru 1941. nudi saradnju Nemcima. To je u prvi mah teško razumljivo, ali je istinito. No sve postaje jasnije kada se uzme u obzir da su se u međuvremenu u Jugoslaviji pojavili i partizani.

Naime, 22. juna 1941. Nemci napadaju SSSR, uprkos sporazumu koji je Staljin zaključio s Hitlerom avgusta 1939. KPJ tek tada poziva narode Jugoslavije na otpor okupatoru. Nije to učinio kada je nemački okupator ušao u našu zemlju. Sada poziva na otpor. Zašto? Očigledno čini to da bi pomogao odbranu prve zemlje socijalizma, ali i da bi, u tim okolnostima osvojio vlast u okupiranoj Jugoslaviji i sproveo u Jugoslaviji socijalističku revoluciju.

To u pokretu Mihailovića izaziva logičnu reakciju: pobedu nad Nemcima mogu izvojevati i sami saveznici, a njegov osnovni zadatak postaje sada da spreči da se u Jugoslaviji instalira komunistički sistem. U skladu s tim, u prvi plan se stavlja borba protiv onih koji žele da sprovedu socijalističku revoluciju, a borba protiv okupatora se relativizuje do te mere da se ne isključuju i neki oblici saradnje sa okupatorom ako to doprinosi prvenstvenom cilju – pobedi nad onima koji žele nasilno da promene društveni poredak. I takve saradnje, u nekoj meri, nesumnjivo je i bilo.

I partizanski ustanak protiv okupatora traži određena pojašnjenja. Najpre, postavlja se pitanje zašto komunisti već posle aprilske okupacije nisu pozvali narod na ustanak. Zemlja je porobljena, Mihailović je na Ravnoj gori, a Tito se šeta po Zagrebu. Neki hrvatski partijski funkcioneri – konkretno Hebrang i Bakarić – nastoje i da se sporazumeju sa Pavelićem o stvaranju KP NDH. I onda postaje sasvim jasan i odgovor na napred postavljeno pitanje: Komuniste je u aprilu 1941. obavezivao sporazum Staljina sa fašističkom Nemačkom iz avgusta 1939. Taj sporazum je omogućio Hitleru da uopšte i započne rat. Tek kad su Nemci 22. juna 1941. napali SSSR i jugoslovenski komunisti će zaključiti da je vreme za borbu sa nemačkim okupatorom. Tito tek tada izjavljuje: „Kucnuo je sudbonosni trenutak. Započela je odsudna bitka protiv najvećih neprijatelja radničke klase, bitka koju su fašistički zločinci sami zametnuli mučkim napadom na Sovjetski Savez…“ Zar mu mučki napad na našu zemlju nije izgledao kao „sudbonosni trenutak“?

Od 7. jula 1941. postoje, dakle, dva pokreta otpora u našoj zemlji, četnici i partizani. U prvoj fazi oni i sarađuju u relativno aktivnoj borbi protiv okupatora. Ubrzo, međutim, uviđaju da im se osnovni ciljevi bitno razlikuju.

Mihailović smatra da je prvenstveni cilj pokreta da se pobedi protivnik u građanskom ratu, a da se prema okupatoru otpor relativizuje i svede na oblike kojim su se uglavnom služili i drugi evropski pokreti otpora.

Partizanski pokret morao je da se bori protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini da bi odneo pobedu u građanskom ratu i ostvario socijalističku revoluciju. Nije mogao ni da relativizuje borbu protiv okupatora jer je nju, u maksimalnom obimu, tražila odbrana Sovjetskog Saveza.

Ipak, u jednom izuzetno kritičnom trenutku i partizanski pokret je sasvim određeno ispoljio spremnost i za saradnju s okupatorom. Bilo je to u tzv. martovskim pregovorima 1943, kad su partizani Nemcima jasno stavili do znanja da „u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena… NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima“ i da su spremni – priznao nam je to svojevremeno sam Đilas – ukoliko se Britanci iskrcaju na jadransku obalu, da se – svakako, zajedno s okupatorskim trupama – tuku protiv Britanaca. To je istorijska činjenica i o tome postoji validan dokument. Potpisali su ga u Gornjem Vakufu Milovan Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit.

Ovakva ponuda partizana Nemcima je pokazivala da oslobođenje nije bio prvenstveni, a posebno ne isključivi cilj partizanskog pokreta. Taj cilj je bio uvođenje komunističkog režima.

I kod jednog i kod drugog pokreta, iako po osnovnoj orijentaciji antifašističkih, sticajem vrlo značajnih i izrazito političkih okolnosti, antifašizam prestaje da bude osnovni pokretački motiv borbe, već je od osnovnog značaja postala borba za komunizam odnosno borba protiv komunizma.

I, eto zbog čega je Mihailović potpisao ponudu za saradnju sa Nemcima u Divcima, a Đilas, Popović i Velebit u Gornjem Vakufu.

Milivoj Drašković, diplomirani pravnik i penzioner iz Beograda

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sta_znace_divci_i_gornji_vakuf.46.html?news_id=196262