Интервју за Србин инфо

О дешавањима у Македонији, новој политичкој теорији и православном савезу, руско-српским односима, о наивности или илузијама према Западу, мало и о Евровизији, фаустовској култури, слободи говора, правној држави, промени режима…

Никола Варагић: У каквом систему желимо да живимо

Никола Варагић

Social credit system ствара и капиталистички Запад и комунистичка Кина. Tа два система могу да се споје у један систем (светску владу), или да функционишу као два одвојена и супротстављена тоталитарна система. Ако не желимо да и православна цивилизација уђе у Велики ресет (у фашизам који се крије иза идеала социјализма и либерализма) потребна је, како је Александар Дугин предложио, нова или четврта политичка теорија, a можда, како предлаже Андреј Фурсов, и нова наука о друштву.

Прихватајући Дугинову идеју у начелу, ограничио сам се (и предлажем да се ограничимо) на географски и духовни простор православне словенске цивилизације и да у границама наше цивилизације стварамо нову политичку теорију или систем државног и друштвеног уређења и нов економски модел, у складу са нашом културом и нашом вером, без жеље да се намеће целом свету. Империја је утопија. Империја жели на силу да састави оно што је Бог раставио. Империја гради лажни мултикултурализам. Империјализам је – друштвени инжењеринг. Најмоћнија империја биће империја на чијем челу ће бити – антихрист.

У хришћанству, највиша вредност је људска личност, поштовати личност, право личности. У тоталитарном систему, гази се личност и ствара се безлична маса послушника. Social credit system је тоталитарни система као и сваки други, само сад користе нове технологије за тоталну контролу људи; томе служи четврта индустријска револуција. У евроатлантској цивилизацији и даље воде борбу на два фронта. У православној цивилизацији није настало и не може да настане – ако останемо православни – ништа слично католичкој инвизицији или нацизму и фашизму. Најгора диктатура била је за време комунизма (тј. нехришћанске власти). Што смо више православни, наше државе ће бити мање тоталитарне државе.

У православљу не постоји такво дисциплиновање људи, као у католичко-протестантском делу еврохришћанске цивилизације, јер је и другачије ширена вера. Свети Сава изабрао je Цариград а не Рим упркос сложеним односима које је тадашња Рашка или Србија имала са Источним римским царством. У то доба Цариград су освојили крсташи са Запада. Стефану Првовенчаном помогли су Бугари у борби за престо против брата Вукана, који је имао помоћ Рима. Бугари су помагали и Грцима да поврате Цариград од крсташа. Док је Свети Сава био на првом путовању у Јерусалиму, у Новгородској кнежевини на власт дошао је Александар Невски и бранио Православље без очекивања било какве помоћи или награде из Цариграда. Свети Сава и Александар Невски изабрали су Православље због Христа, из срца, то је избор чисто духовне природе који превазилази све овоземаљске односе. И то је остало у православним народима, упркос неспоразумима које данас имамо. То је разлика у односу на католичко-протестантске романско-германске народе. Словени који су изабрали Православље, то су урадили због светих: Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Јована Дамаскина, Григорија Паламе… Срби, Бугари и Руси познали су Христа преко Грка, који су (као и Јермени или Грузини) Христа познали пре Константина Великог, док су хришћани били прогоњени, преко ученика Христових.

Разлику између права државе (етатизма) и права личности и зашто је извор правне свести у православном Источном римском царству (након кодификације Римског права) и Србији Светог Саве, а не у западноевропској метафици и правној традицији, коју следи и руска од Петра Великог, објаснио је Жарко Видовић. Петар Велики је увео порез на браду, слично су радили комунисти, а либерали укидају право на избор. Дугин би да нешто слично уведе или забрани сурферима. Ко би било следећи? Да ли ће неко други да уведе порез ћосавим и ћелавим људима или бициклистима? Зато мислим да није добар такав антилиберализам.

Једино ако се буде поштовало право личности у православним државама неће бити уведен social credit system. Није спорно да су потребне реформе и модернизације и увођење нових технологија. Међутим, мора да се постави јасна граница докле држава сме да се меша у приватни живот грађана, или на тржишту. Затим, како да држава буде држава свих њених грађана, а да има хришћански систем вредности као основу јавног морала и идентитета већинског народа… Како би то изгледало у пракси, решење би требало да се тражи кроз нову политичку теорију са циљем да се одбаци етатизам и усвоји право личности, тако да држава буде и држава са ауторитетом ­и да држава буде сервис грађана (да законе грађани поштују из слободе); да се не догађа „терор већине“ над мањином или „терор мањине“ над већином; да постоји здрава конкуренција, а не закон јачег…  

Верујем да већина грађана православних држава не жели да живи у систему какав је данас у Кини, или какав настаје на Западу, нити да се враћа у комунизам, или у теократију, а сви виде и мане либералне демократије. У каквом систему желимо да живимо? Да ли је нужно створити нову науку о друштву, како предлаже Андреј Фурсов, као анализу која претходи разради пројекта, то јест, стварању структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање четвртог „мрачног доба“ (период када старо још увек није умрло а ново тек почиње да клија)? Према Фурсову, сад није најважније преуређење, не може се преуредити кућа која се руши, сад је најважније пројектовање, а „пробој у науци не чине масе, већ мале групе“.

Те мале групе интелигентних људи морају да нађу излаз из четвртог „мрачног доба“ и да избегну замке четврте индустријске револуције. А излаз није могуће наћи у оквирима постојеће три идеологије – мора да настане четврта политичка теорија, нов економски модел и нова наука о друштву. Наука о друштву која не води рат против вере и коју ће да стварају личности које пошутују друге личности – за које људи нису објекти, бројеви или аутомати, или животиње, који верују у људе, иако имају свест о грехопаду… Правна свест у човеку прво гледа оно што је најбоље у човеку, а не најгоре. А Црква прима и грешнике.

Нећемо и не можемо од православља или хришћанства да правимо идеологију и нећемо да стварамо теократију као неку утопију или савршену хришћанску државу на земљи. Нисмо хилијасти и правимо разлику између духовне заједнице и државе. А желимо да живимо у држави чији су симболи крст и круна и чија химна слави Бога. Не желимо да живимо у диктатури, али ни у анархији, јер неко мора да буде на власти у држави – мора да постоји хијерархија, подела одговорности, посебно у случају ванредног стања. Желимо да живимо у друштву које подстиче вредне и талентоване људе, предузетнички дух, али и које брине о сиромашним и болесним, јер није материјалистичко, потрошачко, атомизовано друштво. Желимо да живимо у држави у којој постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта, у држави која је и предузетничка и социјална, у држави у којој закони постоје због људи и која се не меша у приватни живот грађана, у којој грађани могу да живе од свог поштеног рада и да стичу приватну имовину на основу свог рада… Верујем да већина хришћана жели да живи у таквом систему, а не у social credit system-у.

Није немогуће да ће православцима у будућности бити онемогућено да путују у одређене делове света где ће на снази бити social credit system. Због тога ће бити велики притисак да и православне државе „ухвате корак“ са четвртом индустријском револуцијом – водиће се таква пропаганда, посебно међу младима који воле нове технологије и идеологије. Што је више православних држава које одоле притисцима, у више држава ће слободно моћи да се крећу људи који верују у Бога и залажу се за слободу избора. И Православна Црква неће доживети велики раскол, него ће остати стуб и утврђење истине. Антихуманизам се није толико примио у православној цивилизацији зато што ово јесте хришћанска цивилизација. Кина и Јапан спровели су модернизацију прихватајући западноевропске идеологије, или, Израел (јудаизам) или Саудијска Арабија (ислам) практично су део Великог ресета. Само је Православље брана и антихуманизму и тоталитаризму. И у православним народима примиле су се евроатлантске идеологије и далекоисточне философије, православне државе су на ивици ковид фашизма, али православни народи могу да се одбране и ослободе, зато што је наше искуство православно, постоји нуклеус праведних или семе за племе.   

Живећемо у систему који сами створимо – у складу са нашом културом, иначе ћемо, опет, имитирати друге, а они, овог пута, уводе систем у каквом већина нас не жели да живи. Тај нови систем нећемо успети да створимо ако се уводи само у једној православној држави. То мора да буде систем државног уређења и економски модел који одговара и може да се примени у свакој православној држави и предвиђа савез православних држава: заједничке институције и слободан проток људи, капитала и робе унутар православног савеза држава. То би требало да буде свеправославни и свесловенски пројекат који ће изнети „мале групе“ које ће да сачувају „цивилизацијска жаришта“ у својим народима. Ако се исте такве „мале групе“ појаве и у неправославним и несловенским народима, добродошле су да се укључе у пројекат. Свет се дели на традиционалисте (људе) и антухуманисте (трансхуманисте).

Ако Велики ресет прети целом свету, за нас подела света није трагедија, него излаз – да у нашем делу света наставимо да живимо нашим начином живота, као слободни људи, и да оставимо нашим потомцима наш део света као место за нормалан живот и развој деце. Ми сад не смемо да се бавимо поправљањем других, него самоусавршавањем – да се и ми не покваримо – да (п)останемо боголики, са Богочовеком као савршеним узором.

Никола Варагић: Економска заједница

Никола Варагић

Прошло је месец дана од избора и никоме се не жури да формира нову владу, пошто је притисак из света огроман, а буџет државе пред банкротом. СНС се ломи између Запада и Русије и сад је питање да ли ће у влади бити опозициона проевропска Странка слободе и правде, можда и коалиција МОРАМО, или ће СНС владу да прави са СПС-ом, а можда и са Заветницима и коалицијом НАДА (ДСС).

Већина грађана Србије није за улазак у ЕУ и НАТО. Власт која би изабрала Запад и увела санкције Русији, издала би свој народ и Русију као главног савезника. То би ту власт скупо коштало, без обзира што је патриотска опозиција сада и завађена и слаба. Са друге стране, власт која би одбила да уведе санкције Русији или почела да води политику у складу са интересима Србије, суочила би се са огромним притиском Империје, али не само власт, него и држава, то би погодило све становнике и све привредне субјекте. Како да се штета умањи, да се народ сачува, а привреда развија у овим условима?  

НАТО је послао британске и холандске војне авионе да чувају небо Румуније и Бугарске, пензионисани генерал војске САД позива НАТО да пошаље трупе у Украјину и спаси пад Одесе, јер је онда Русија на корак од Молдавије (где је и Придњестровље) и Румуније, а то значи и на корак од Србије. Велика Британија, САД и Немачка као и остале НАТО државе распоређују војску у средњоисточној и југоисточној Европи. Овај „поход на Исток“ НАТО држава подсећа ме на западноевропске крсташе из филма „Небеско краљевство“ („Kingdom of Heaven“, 2005), тј. кад Ги Лизињан, витез који је женидбом постао краљ Јерусалима, објављује рат Саладину. Балијан саветује краља да одустане, јер води војску на клање, али крсташи не одустају, одлазе у пустињу и губе рат. Војске НАТО држава могу да прођу и горе (ако прикупе довољно војника за рат са Русијом), од војске коју је створио Наполеон или војске коју је створио Хитлер и повео на Русију (и Србију).   

Ако Русија победи пету колону, скоро је немогуће да ће да изгуби у рату који је започео НАТО пакт. Наш задатак је да приоритет Русије буде долазак на Балкан и стварање савеза православних држава, после завршетка специјалне војне операције у Украјини и договора око поделе интересних зона са Западом. Србија мора све да учини да се нађе у руској зони интереса, као и остале балканске, православне и/или словенске државе. Да је Србија јака и независна држава или да је води велики државник, сад би председник Србије био један од главних преговарача између Москве и Кијева, али и Москве и Букурешта, Софије и Атине.

Ако Русија и НАТО не желе нуклеарни рат, мора да се направи компромис. Компромис би могао да буде да православне балканске државе уђу у зону интереса Русије, а да балтичке и државе Вишеградске групе које желе да остану у НАТО и ЕУ, остану, под условом да се склоне ракете које су уперене ка Русији и да се повуку војници осталих НАТО држава из тих држава. Ако то желе грађани НАТО држава, те државе могу имати антихуманизам као државну идеологију, што значи да би хришћани постали непожељни у тим државама, али би могли да се преселе у православне државе ако желе, као што би антихуманисти који не желе да остану да живе у руској зони интереса или у хришћанској цивилизацији могли да се преселе у НАТО државе. То би могао бити компромис, да се избегне нуклеарни рат.

Пошто постоји и могућност да ће сукоб између НАТО и Русије да ескалира, Србија у овом тренутку не може много тога да учини, осим да одлаже увођење санкција Русији, а да за то време гради добре односе са Румунијом, Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и између Русије, Румуније, Бугарске, Северне Македоније и Грчке. Кад бисмо добили бољу власт, то време би могло да се искористи и да се направи дугорочни план – шта да радимо ако дође до рата или ако не буде рата, али дође до поделе Европе и света. Да се свет врати у стање пре пандемије корона вируса и специјалне војне операције у Украјини, скоро је немогуће. У неким држава у свету остаће social credit system, у неким ће се увести social credit system, а у православним државама је немогуће увести social credit system и то је оно што би требало да спаја православне народе – да се заједно боримо против таквог система.

Русија ће лакше да се одбрани од НАТО ако не изгуби Србију, Грузију и Јерменију и ако Грчка, Бугарска и Румунија не постану непријатељске државе. Ми остали не можемо да опстанемо ако не постанемо економски независни, а то ћемо постати само ако са Русијом створимо економски савез. Државе југоисточне Европе и црноморско-каспијског региона  географски и културно ближе су Русији, него Западу, чак и оне које нису православне или словенске, али су финансијски и технолошки ближе Западу и зависне од Запада. Мађарска је више савезник Русије, него САД, али је само због економије још увек део ЕУ и НАТО. Србија је савезник Русије, али је због економије на путу ка ЕУ и НАТО. Сви траже велика и уређена тржишта да остваре „амерички сан“? Тако је некад било, сад се то мења.

За Русију, економска заједница православних држава балканског и црноморског региона, плус Мађарска (ако би ушла у руску зону интереса, а Казахстан, Таџикистан, Киргистан и Узбекистан да остану део ЗНД), значи да има још једно тржиште величине ЗНД, дуплира тржиште које може сматрати домаћим, отвореним за руска предузећа. За српска, бугарска, румунска, грчка, казахстанска… предузећа то би значило приступ тржишту са скоро 400 милиона људи. Ако би се подигао животни стандард грађана ових држава, то би било веће тржиште од тржишта САД и Канаде, или веће тржиште од тржишта држава које би остале у ЕУ. Неко ће рећи да то није могуће, јер ове државе нису демократске или правне, али, то нису ни евроатлантске државе. Само, православне и остале источноеропске, евроазијске државе могу постати правне државе, са развијеном економијом, ако одоле притисцима Империје да спроведу „четврту индустријску револуцију“ или да уведу social credit system. Наше вредности су другачије, такав би требало да буде и наш систем. Своју културу не можемо да негујемо ако економски зависимо од оних који желе да нам наметну њихову културу. Наш циљ није да намећемо другима наш систем вредности или уређења, него да живимо у сувереним државама у систему који смо створили у складу са нашом културом.

Ако тргујемо са Кином која има social credit system и са исламским џамахиријама, можемо да тргујемо и са Западом ако уведе social credit system. Боље да тргујемо, него да ратујемо. Или, ако ратујемо, да то буде економски и културни, а не нуклеарни и биолошки рат. Да би опстали, морамо да створимо православни и словенски економски и културни простор. У овом тренутку, то највише зависи од Русије и од Србије, пошто су ове државе на првој линији фронта. Русија је најмоћнија православна држава, док Србија има добре односе и са православним државама, са којима Русија нема добре односе. Да ли ће Русија и Србија успети да окупе око себе остале православне државе? А касније и већину словенских?

Никола Варагић: Како зауставити прогон родољуба

Никола Варагић

У Србији се због другачијег мишљења, критичког мишљења према Западу, прогони свако ко се истакне у јавности као родољуб или верник СПЦ или противник ковид фашизма.

Прогону су од стране медија, полиције, правосуђа и/или послодаваца, изложени професор Милош Ковић због Покрета за одбрану Косова и Метохије и одбране права Срба у РС, др Владимир Димитријевић због одбране породичних вредности или хришћанског учења, др Јована Стојковић, Тамара Брадић, проф. др Бранимир Несторовић, проф. др Алек Рачић, проф. др Валентина Арсенијевић Арсић, др Борислав Антонијевић, др Бојко Бјелаковић и остали лекари које прогони ЛКС због борбе против ковид фашизма, полиција по наредби суда све чешће посећује и стан Наде Гладовић из ЛРНЕ, у режимским и проевропским медијима сатанизују, док на друштвеним мрежама цензуришу Дамњана Кнежевића због организације протеста подршке Русији.

Једна проевропска опозициона телевизија покушала је да дискредитује епископа бачког Иринеја Буловића. Прогон СПЦ траје деценијама, а не само од почетка пандемије. Докле то иде, види се и по прогону Ане Ђурић Констракте – после сусрета са патријархом СПЦ, неоправдано је доведена у везу са ратом у Украјини и цензурисана на Твитеру (пре тога је имала проблеме и на другим друштвеним мрежама). Да ли је и Новак Ђоковић, зато што је православни Србин и за слободу избора, прогоњен у истим домаћим и светским медијима? Домаћи мејнстрим медији раде исто што и мејнстрим медији НАТО држава. Ко је против увођења санкција Русији, постаје нови Беливук у тим медијима. Ко је за слободу избора, назива се глупим и назадним. Народне патроле осуђују они који подржавају украјинске нацисте који везују људе, углавном жене и Роме, за дрвеће или за бандере. То им не смета а смета им када Народне патроле ухвате лопова или насилника и позову полицију.   

Према режимским и проевропским опозиционим медијима, вођа нове криминалне групе је владика СПЦ, батинаши су Дамњан Кнежевић и његове Народне патроле, док политичко крило чине политичари и интелектуалци који су потписали петиције за одбрану Косова и Метохија и да се не уводе санкције Русији, јер је међу потписницима и епископ бачки, а на недавним протестима подршке Русији присутни су били политичари и интелектулаци који су потписали петиције. На протестима су били и лекари који су за слободу избора.

Волео бих да су наши непријатељи у праву и да је православни, родољубиви и русофилски део Србије толико организован и да има тајни план који реализује уз помоћ Русије. Истина је далеко од тога. Иако сви имају исти циљ и око главних политичких питања нема неких великих разлика, а прогоне их исти непријатељи, православни, родољубиви и русофилски део Србије је толико неорганизован, без плана и завађен, да је питање како ће се поменути и сви непоменути и они које ће у будућности прогонити, одбранити од прогона.

Колико је православни, родољубиви и русофилски део Србије неорганизован и завађен, видело се и на последњем протесту подршке Русији и против увођења санкција Русији од стране Србије, јер није дошло народа колико се очекивало а међу присутнима су углавном били политичари и интелектуалци наклоњени Русији, али је свака група стајала одвојено од друге, без било каквог контакта… То није први пут да се исти људи, који се међусобно познају, окупљају са истим циљем али без икакве међусобне сарадње. Да су на изборе, они који су долазили на протесте подршке Русији изашли на једној листи, направили би много бољи резултат. Или, да је бар последњи протест подршке Русији боље организован – да је дошло 50 000 људи, да је петицију против увођења санкција Русији потписало више људи,  да ли би се прогонили организатори протеста? Да ли би се лакше одбранили од прогона?

Заиста бих волео да је православни, родољубиви и русофилски део Србије организован и сложан, и да организује протест онако како су то урадили организатори „конвоја слободе“ у Канади – грађани који су учествовали у протестима редовно су купили чак и смеће, нису оставили било какав неред иза себе. А противник је чекао сваку грешку, сваки испад.

Замислите да се у Београду организује протест десничара и да нико не баца смеће или да се на крају покупи – да не остане ни папирић, ни опушак на улици после протеста? Ако то могу Канађани и Јапанци, зашто не могу и Срби? Да ли то раде Срби који живе у Канади? Сад замислите како би се људи, који воде рачуна и о таквим ситницама, организовали да се одбране од прогона? У том смислу, нешто бољи је проевропски део опозиције. Њихове организације су озбиљније и ако полиција и суд прогоне грађане због доласка на протесте које они организују, онда обезбеде правну помоћ за те грађане, ако неког од њих нападну сви стају у заштиту и праве буку у јавности и тад нестану све разлике између њих, итд. То се видело после избора – Ђилас је отишао да се види са Вучићем, полиција је кренула да приводи сваког русофила због најмањег па и непостојећег прекршаја, укидају се профили на друштвеним мрежама и сатанизују се у медијима они који су против увођења санкција Русији и види се да иза свега стоји план, организација, како да се уведу санкције Русији. И ако у томе успеју, тек ће онда почети прави прогон родољуба, православаца и русофила.

Патриотски интернет медији нису угашени само зато што су мали, али није немогуће да ће сви патриотски портали бити угашени као гласила организоване криминалне групе и тајне службе Русије. То није тешко да се уради, јер су сви везани за НАТО интернет и банке. А сви заједно ћемо бити искључени са друштвених мрежа у власништву глобалиста и више нећемо имати приступ јавности, међусобну комуникацију и размену информација.  

Да ли ћемо им то дозволити – да одводе, једног по једног, од нас у затвор, да нас медијски сатанизују и дехуманизују, да једном по једном уручују отказе…? Шта друго да очекујемо ако власт у Србији уведе санкције Русији и изабере да буде на страни НАТО?  То може да се спречи једино ако се православни, родољубиви и русофилски део Србије сабере и добро организује, изабере најбоље међу собом за представнике и затраже подршку народа, СПЦ и Русије. Прогон се дешава кад нема слоге; кад неко стоји сам, као на брисаном простору, постаје лак плен. Кад би постојала она сви за једног – један за све, тешко да би било таквог прогона. Посебно кад већина у Србији добије достојне представнике. Које и Русија чека.

Подељени и без плана, а изоловани од Русије, не можемо да победимо. Ми сад страдамо и зато што нећемо да издамо Русију – као словенску државу и упориште Православља. Ако нас исти непријатељи нападају из истих разлога, логично је Русија и Србија буду у савезу и да представници патриотске опозиције успоставе контакт са Москвом. Колико смо сада, у очима Москве, озбиљни, да ли имамо неки план и неке предлоге како да се то уради?

Никола Варагић: Бити добар политичар

Никола Варагић

Политичар који није интелектуалац и ништа не зна о економији, а воли паре и да много прича и обећава и да се за све пита, није прави или добар политичар (државник). Шта су одлике правог или доброг (за опште добро) политичара (државника)?

Прва одлика је мудрост (мудри људи су морални људи). Друга одлика правог политичара је предузетнички дух (радне навике и способност за организовање и управљање). Трећа одлика доброг политичара је храброст (да увек каже своје мишљење без обзира на цену, да заступа интересе народа који представља и да буде спреман на жртву). Четврта одлика је служење Богу и народу – добар политичар служи као последњи (није се удаљио од народа, од обичних људи). Мудри, способни, храбри и смирени људи баве се разним занимањима или професијама, а најмање политиком, као политичари. Таквих људи нема много ни ван политике, зато је у свим професијама дошло до пада квалитета. А то се догађа зато што је таквих људи најмање у политици, на власти. Лоши политичари су бољи у освајању власти (више је желе) од добрих политичара (добрих људи, који се не гурају да буду први). Лош политичар је успешан једино ако је мера успеха долазак и одржавање на власт.

Добри људи морају да уђу у политику и да владају. Иначе долазимо до тачке без повратка – остајемо без критичне масе за промене на боље. Не сме да се дозволи да се народ толико заглупи и поквари да не може да разликује добре и лоше политичаре, или да не може више да разликује добро и зло. То се догодило, на пример, у аустријском народу, који је у два светска рата био на страни зла. Као да ништа нису научили из два светска рата, аустријски народ је опет на погрешној страни историје – кад се у свету укидају мере, Аустрија једина у Европи увела обавезну вакцинацију, јер већина  Аустријанаца то жели. Аустрија је у 18. веку спровела рационалистичке реформе и прва је у Европи почела да затвара манастире (неки манастири су постали пиваре). Да ли су последице тога улога Аустрије у „oсовини зла“ и сада ковид фашизам? Да ли је боље стање у Немачкој? Да ли је отац Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума, био сарадник нациста? Да ли су Швајцарци бољи пошто се у Швајцарској на захтев грађана одржао референдум да се уведе Covid-Аusweis и већина Швајцараца гласала је да се уведе Covid-Аusweis? Шта се догодило тим народима?   

Мудри и морални људи су духовна бића („сиромашни духом“). Шта је хришћанска црква без монаштва? Наравно, то не значи да сваки хришћанин (или сваки човек) мора да буде монах, него колико манастири односно аскетизам значи за развој духовности народа. Из те духовности рађају се, из народа, најбољи представници народа. У православним црквама монаштво је опстало и за време комунизма. То је темељ духовног препорода. Православне цркве су обнављане након краха комунизма, а католичке и протестантске су се претварале у ноћне клубове или продавале епархијама православних цркава у дијаспори. Србија нема јаке банке, али још увек има праве духовне центре и духовнике. То је данас много важније развијати, него „четврту индустријску револуцију“ Светског економског форума.

Народ више не иде у цркве и народ се не образује у школама, него преко медија (који су под контролом оних који уништавају и цркву и образовни систем и углавном промовишу антихришћанске вредности). И српски народ може се толико заглупети и покварити да Бог то неће моћи да исправи. Међутим, српски народ има јак духовни темељ – српски народ је заветни народ. Зато (можемо да) се надамо да ће се међу клирицима појавити генерација духовника, а у народу (из народа) генерација државотворних политичара (интелектуалаца и предузетника), или образовати нова владајућа елита, која ће да реши кризу ауторитета и покрене духовно-морални препород српског народа и развој економије Србије.

У том смислу, мене су одушевили Канађани који су протествовали против ковид фашизма и Трудоа. Канада је огромна држава, из више региона кренули су „конвоји слободе“, сви су у исто време стигли у главни град. Уз пут су прикупили скоро 10 милиона долара, које су им одузели, али су одмах преко друге платформе прикупили опет око 10 милиона долара, а онда су прешли на алтернативне канале. Кад је полиција у Отави почела да одузима од возача камиона гориво, грађани Отаве доносили су у кантама гориво, али је сваки други или трећи имао празне канте, па полиција није могла све да провери. Кад су разбили једну блокаду, настале су нове блокаде. Кад су замрзли рачуне у банкама организаторима или донаторима „конвоја слободе“, велики број грађана одмах је повукао новац из банака па су банке тражиле од премијера да укине те мере. Протесте су водили бивши официри војске и полиције, који су уливали поверење тако да је све било добро организовано и без насиља и инцидената (ако се не рачунају дивљачки напади полиције на грађане). Кад би српски народ имао само мало те рационалности Канађана, поред духовности коју Канађани могу само да сањају (ту су ближи Германима), за српски народ би само небо било граница.

Без предузетничког духа дела не прате речи. У последњих 70 година само је Зоран Ђинђић покушао да развије предузетнички дух, али није имао тај дух и то није било озбиљно. Још мање је уверљив Александар Вучић који имитира Зорана Ђинђића. Са друге стране, имали смо интелектуалце попут Добрице Ћосића или Војислава Коштунице који се уопште нису  бавили економијом и нису имали способност за организовање – и нису много постигли. Александра Вучића може да победи само неко ко је бољи менаџер и даје наду грађанима да ће бити економске стабилности и развоја (нових путева, болница, школа, већих плата и више посла). Због тога је проруски део опозиције доста слабији од проевропске опозиције и власти – патриоте се више баве историјом, а неки и теоријама завере, него економијом и организацијом. Можда је то разлог и зашто нема слоге међу родољубима и русофилима?

Народ тражи политичаре који ће бринути о свакодневним животним потребама обичних грађана и „ситницама које живот значе“, о којима до сада ниједна власт није бринула, због чега толико грађана одлази из Србије. Лоши политичари много говоре о прошлости (као да су историчари), или шта би радили у будућности, али све остане на речима и зато им је слаб учинак (за опште добро, државу и народ) у садашњости, „овде и сада“, и за све криве друге. Дакле, политичар мора да има и историјску свест и визију и мора увек да буде „овде и сада“. Прави политичар је и интелектуалац и предузетник. Добар политичар не бави се само геополитиком, него и „ситницама које живот значе“ обичним грађанима или за добро функционисање свих система државе и зато уводи позитивну селекцију. Прави политичар је државник који има дугорочни план, који остварује у фазама, чувајући народ што више.

Добар политичар није само добар говорник који много обећава („јагњећа бригада“), већ и велики радник који даје све од себе да испуни оно што је обећао народу. Прави политичар је и моралан (савестан, мудар) и способан (вредан) човек.