Никола Варагић: Радник и предузетник

Никола Варагић

 

Лењ човек, нерадник, не може да буде добар, прави предузетник. Предузетник не може да буде неко ко није и вредан радник. Вредан човек и физички и духовно (психички) напорно ради и стално се усавршава. Сваки прави предузетник је на почетку био и добар радник, и остао je добар радник и као привредник, тј. власник фирме, компаније или холдинга. Када ствара фирму од нуле, са мало почетног капитала, предузетник нема слободног времена, за њега не постоје празници, не иде на одморе, практично ради 24/7, ради све послове у фирми и око фирме заједно са свим радницима. Он тако ради и када његова фирма постане велика и има велики број запослених.

Прави предузетник први долази на посао и последњи одлази са посла. Након много година и много рада, ако је успео да напрaви велику фирму, може да организује посао (свој радни дан) тако да фирмом управљају други људи – директори које је запослио, можда и деца и унуци, а он само да доноси важне одлуке и да мање времена проводи у фирми. То не значи да он неће више ништа да ради, јер прави предузетник увек нешто предузима. Дакле, он ће предузимати нешто у другим областима привреде или друштва или живота, наравно ако није много стар или болестан (можда ће да гради позориште или музеј, или ће да ствара успешан спортски клуб, или ће да отвори хуманитарну фондацију, гради школе и болнице, или ће да уђе у политику, да предузме и поправи нешто у својој локалној заједници или у држави, итд.). Исто важи за наследнике, тј. онда када је предузетник онај који наслеђује велику фирму или велики капитал. Није сваки такав наследник добар предузетник. Добар предузетник ће напорно учити и радити пре него што наследи фирму – он ће да заслужи да води фирму, сачуваће и увећаће наслеђено, бавиће се и другим пословима и наукама, итд.

Предузетници су на неки начин и они запослени у државној служби и јавним предузећима који предузимају нешто онда када се не ради како треба – спроводе реформе и уводе бољу организацију, доносе и уводе иновације, итд. Прави политичар може да буде једино онај који је и предузетник. Направити странку, изаћи на изборе и победити, успешно водити државу и развијати привреду, стварати друштво благостања, владавине права и социјалне правде, може једино онај који је предузетник. Када постоји позитивна селекција, такви људи се пробијају до руководећих положаја. Када не постоји позитивна селекција, већина таквих људи одлази из државе. Негативна селекција постоји онда када не постоји довољно предузетника у једној држави. Једино предузетници могу створити позитивну селекцију и лојалну конкуренцију. Прави предузетник није ауторитет само зато што има највише пара или само зато што заузима највиши положај у хијерархији. Често је предузетник заиста најбољи у том послу и највећи стручњак (добар пример су разне технолошке фирме чији су власници најбољи инжењери), и највећи ауторитет у моралном и етичком смислу.

Прави предузетник није неко коме је профит на првом месту. Новац је важан, али није све у новцу. Прави предузетник је човек који уочава и решава проблеме, визионар и добар организатор који преузима одговорност. Човек коме је профит испред свега, који не бира средство да би стигао до циља и спреман је да своју срећу гради на несрећи других људи – служи Мамону. Такав човек је похлепан, грамзив, себичан, лукав, и ако има неки дар, али га не користи за опште добро, нема у себи прави предузетнички дух – не треба да се назива предузетником и не треба да се уврсти међу предузетнике. Ко вара и лаже људе (купце, клијенте, партнере, своје раднике…), ко је нелојална конкуренција, даје мито и учествује у корупцији, у пословима штетним по здравље људи и природу, није прави предузетник. Предузетници нису криминалци. Предузетници нису лихвари. Лихвари, такође, могу да буду и способни и вредни људи, са много знања и вештина, међутим, лихвари нису и не могу да буду предузетници, зато што они користе људске слабости. Прави предузетник из људи извлачи оно најбоље у њима, служи људима. Предузетника не мотивише само новац или профит или лична корист, него да од тог подухвата што више људи, на више начина, има користи. Зато предузетник неће да се бави или да улаже у посао који штети људима и природи, неће да улази у криминалне послове и да крши законе и етичке кодексе, итд. Код правог предузетника не постоје незадовољни радници, као што не постоје незадовољни купци, клијенти, партнери… Предузетник поштује своје раднике, купце… Предузетник је човек, личност, морално биће као и остали људи, и све људе поштује као личности. Са друге стране, неморални људи су нељуди, јер газе по другим људима, чине зла дела. Такви људи не могу да буду предузетници. Такви људи нису ни прави, добри радници.

Постоје разне врсте предузетништва. Не мора сваки предузетник много физички да ради. За неке врсте предузетништва тражи се знање, храброст да се ризикује или уђе у борбу са јачим од себе и победи или да се преузме одговорност, уведе иновација или да се спроведе реорганизација, бити на правом месту у право време, итд.

Не може сваки радник да буде директор или менаџер, или власник фирме. Не може сваки директор или менаџер да буде добар предузетник или власник фирме. Прави предузетник је онај који са мало пара, практично од ништа или од нуле, може да створи велику фирму, или да са великим капиталом, ствара нове компаније, које са успехом послују на тржишту. Предузетник зна да ради и са људима и са новцем и са технологијама и са конкуренцијом и са државом… Предузетници су они који стварају нова радна места, који осмисле посао за сваког радника и менаџера. Власник фирме највише улаже у фирму (некада и све што има од приватне имовине) и највише ризикује. Предузетник зна да се носи са искушењима, он воли изазове, стрпљив је, ради дугорочно и спреман је да ризикује да би добио.

Разлика између предузетника и радника је као између професионалног спортисте и оног који се спортом бави аматерски или рекреативно, или професионалног музичара и оног ко се музиком бави аматерски, или озбиљног научника и оног који се науком бави површно. Предузетници су, исто као и успешни спортисти, уметници и научници, људи који стално померају границе, стално постављају нове и више норме сами себима, више раде и више су посвећени послу од других људи. Предузетник је као капетан брода, или генерал војске, преузима одговорност за све, са разликом што, у случају пораза, он губи личну имовину (тј. када фирма пропадне, власник фирме може остати и без приватне имовине, док његов радник не губи кућу или ауто због тога, јер може да нађе други посао, за исту плату).

Добар радник је вредан и одговоран човек, стално се самоусавршава, увек учи нешто ново, и унапређује ствари око себе. Добар радник је вредан и одговоран и када ради без пара, на пример на некој моби – он сваки посао ради како треба и као да ради за себе лично. Добар радник мисли на другог радника, не пребацује свој посао на другог, поштује послодавца и његову имовину, јер је то, између осталог, средство за рад тог радника. Радник поштује самога себе и свој рад, али поштује и рад својих колега и поштује свог послодавца. Прави радник је вредан и у кући и на послу – њему није тешко да после непреспаване ноћи због бебе, одлази на посао и ради нормално, као што му није тешко да после напорног дана на послу одвоји време за децу када дође кући, итд. Постоје и лоши радници, нерадници, или нељуди ако су и лоши људи, они не треба да се називају радницима и не треба да се уврсте међу праве раднике. За лоше раднике и лоше предузетнике треба смислити нове називе.

Прави радник се, од правог предузетника, разликује једино по томе што радник има неке своје, личне границе, које не жели да прелази. Радник жели да има посао и да прима плату, а не жели да буде онај који ће другима да обезбеди посао и плату. Радник не жели да буде предузетник који ће да запошљава и отпушта друге људе, радник жели да буде одговоран само за свој део посла, за свој сектор у фирми, он жели да има одређено радно време и да се ван тог времена не бави тим послом, не жели да размишља како ће фирма у којој ради да освоји ново тржиште, или да наплати своја потраживања, њега интересује да ради свој посао добро, да има добре услове за рад и добру и редовну плату. Прави предузетник се труди да све то обезбеди за све своје раднике. Прави радник ће стално да се усавршава и трудиће се да боље ради свој посао, трудиће се и да исправи све што не ваља на његовом радном месту или у сектору у фирми – да тај део фирме ради квалитетније, рационалније и ефикасније, али радник неће да прелази своје границе – зна шта и колико жели и може, где почиње и где се завршава његова одговорност. Радник не зна са којим се све проблемима у послу или на тржишти носе предузетници (власници), а предузетници морају да знају све проблеме свих својих радника и да проналазе решења за те проблеме, поред свих других.

Радник је попут грађанина са правом гласа који не жели да се бави политиком – не жели да улази у проблеме државника, а предузетник је попут политичара или државника који води рачуна о свим потребама свих грађана државе и умрежава и организује рад правосуђа, здравства, просвете, систем безбедности, јавни саобраћај, обезбеђује исплату пензија, води спољну политику… Грађанин који не жели да се бави политиком, жели да у држави све добро функционише, али, не занима га много како ће то да се изведе, јер он то очекује од политичара – то је посао државника. Већина радника не жели да покреће свој приватни посао, већина грађана са правом гласа не жели да се бави политиком – постоје и друге ствари којима људи желе и треба да се баве. А они који нису спремни за велике напоре, жртве, ризике и сами себе прецене, па покрену приватни посао, или уђу у политику, брзо се опеку и повуку, јер је то као када неко физички неспреман и неискусан улази у ринг са професионалним и искусним боксером (такви су закони тржишта, таква је конкуренција). Наравно, то важи у друштву у коме постоји слободно тржиште и позитивна селекција, где се гледају резултати и дела, а не ко је чији и слично.

Узмимо и овај пример. Већина људи на свету не трчи ни рекреативно. Али ако погледамо колико људи трчи, то су стотине милиона. Или да се ограничимо само на Србију. Већина грађана Србије не трчи рекреативно, али је оних који трче више стотина хиљада. Они би, према овој аналогији, били они највреднији и најбољи радници. Од више стотина хиљада оних који рекреативно трче, неколико десетина хиљада излази на трке и маратоне. Од тих неколико десетина хиљада који излазе на трке или маратоне, само неколико хиљада може да се нађе у конкуренцији за место међу првих сто, или да уопште заврши маратон, а само неколико стотина може да се нађе у конкуренцији за неку од медаља на некој од трка или маратона. То су, често, професионални атлетичари. Тих неколико стотина су, према овој аналогији, најбољи међу предузетницима. Не може сваки врхунски спортиста, уметник или научник, који помера и личне границе и границе у свом послу (струци), да буде и добар предузетник. Не може ни сваки предузетник да буде добар политичар и државник.

Постоје радници који раде више послова или су променили више различитих занимања. Исто тако постоје и предузетници који имају фирме у различитим секторима привреде. За сваки посао важе исти принципи, увек је потребна воља, и онај ко је њима овладао и има вољу, лако се сналази у новом и професионално ради свој посао.

Некада су добри радници и добри предузетници били правило, а онда су постали изузеци. После 50 година борбе против приватног предузетништва, а током које је радник (п)остао “обичан шраф“ у механизму (или у маси), јер је за радника, у комунизму, важило правило: “ти си настао ради целине“ (примењивало се “право државе“), после 25 година транзиције у којој су радници били највећи губитници, а међу “угледним бизнисменима“ испливали углавном они лоши примери или узори, исто као и међу политичарима, интелектуалцима, новинарима…, зато што је било онемогућено поштеном и вредном човеку да реализује све своје потенцијале у тим условима, дошло је време да такви људи – добри радници и добри предузетници, постану правило. Из комунизма смо ушли у неолиберализам, сада је време да се ствара нов систем, у складу са нашом културом, вером и традицијом.

Једино добри радници и добри предузетници могу да зауставе пропадање Србије, једино они могу да сачувају наслеђено и да створе нешто добро и ново. Таквих људи је, у овом тренутку, више у расејању, него у матици, и потребно је да се неки од њих врате у Србију, без њихове помоћи нема опстанка и развоја. Пре свега, важно је да таквих људи буде више у генерацијама које долазе и да се тако васпитавају и образују млади. У 21. веку не могу да опстану државе које не воде рачуна о економији и не развију привреду – не могу да опстану народи у којима се не цени рад и спутава предузетнички дух. Али, све то мора да буде у служби духовне вертикале. Писмо говори: “Радник је достојан своје плате“ (1. Тим. 5; 18). “Који оре треба у надању да оре; и који врше у надању да ће добити од оног што врше“ (1. Кор. 9; 10). “Радник који се труди најпре треба да окуси од рода“ (2. Тим. 2; 6). Када исплати све раднике, исто важи за предузетника: “Да у садашње време ваш сувишак буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак, да буде једнакост, као што је писано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало“ (2. Кор. 8; 14-15). “Бог љуби оног који драговољно даје“ (2. Кор. 9; 7).

Ставарати вишак вредности има смисла ако се негују универзалне људске вредности. Јер, шта нам вреди да цео свет задобијемо, ако изгубимо своје душе.

Опстаћемо и развијаћемо се једино ако буде више оних који ће сами себима моћи да кажу: “Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“ (2. Тим. 4; 7-8). Наше је да се трудимо, да трчимо, све је до Бога који милује.

Никола Варагић: Антифашистичка коалиција

 

Никола Варагић

 

Једна изјава председника Србије Александра Вучића изазвала је посебну пажњу аутора са сајта Пешчаник. То је ова Вучићева изјава: “Имамо ускоро изборе за европски парламент. А каква ће позиција Србије да буде ако се сви удруже против коалиције народњачких и десних конзервативних странака. Ако се удруже либерали, социјалдемократе, зелени, социјалисти, комунисти и остали. Каква ће нам онда позиција бити. Боље да не дајем одговор. Ако се ово деси, а ствари иду у овом смеру, шта ћемо онда?“. Растиславу Динићу и Ненаду Илићу ова Вучићева изјава је занимљива зато што он помиње удруживање оних који су њима идеолошки блиски. Мени су занимљива њихова запажања.

Растислав Динић, у тексту “Антинародни фронт“, пише да се Вучић боји стварања те тзв. “антифашистичке коалиције“. Да ли се боји? Зашто се боји? Савезници Вучића су управо у тој тзв. “антифашистичкој коалицији“, или “народном фронту“. Вучић је подржао левичаре Клинтонове, а не Трампа. Вучићу је саветник левичар Блер. Вучић има одличне односе са Макроном. Вучић има добре односе са Орбаном, али, много боље са левичарем Соросем. Вучић је за председника Владе Србије поставио неког ко има одличне односе са људима који су део Трилатералне комисије и геј лобија. Вучићу је главни савезник и највећи узор канцеларка Немачке. Међутим, колико је политика Ангеле Меркел конзервативна?

Дејан Илић је, у тексту “Авет антифашизма“, добро приметио да је Демохришћанска унија Ангеле Меркел била “понајмање народњачка и конзервативна странка. У оном смислу у ком изгледа Вучић схвата конзервативност и народњаштво, ЦДУ то није ни данас (пример: политика ЦДУ према избеглицама). И управо зато трпи политичке поразе“. Овде је Илић погрешио што се тиче Вучића, јер ни Вучићева политика није конзервативна, и ако се прати пример са избеглицама, Вучић спроводи политику Меркелове и Сороса. Али је Илић добро приметио да “ЦДУ политичке поразе трпи у коалицији са социјалистима, а не са народњацима и конзервативцима. Ако се нечега треба плашити пред изборе за европски парламент – онда то свакако није успех либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Меркелова је помогла долазак на власт Вучића, и Орбана како примећује Илић, али је у свему томе своју улогу имао и Сорос (Меркелова и Сорос имају исту политику према избеглицама). Само што Вучић не може кренути Орбановим путем. Вучић и Орбан су две различите врсте људи. Вучић личи на Пленковића из ХДЗ-а и Карла Билта из Шведске. Вучић је пре шест година “променио свест“, зар мора опет да се покаје?

Мислим да се Вучић уопште не боји стварања те тзв. “антифашистичке коалиције“. Вучић међу саветницима и сарадницима у својој странци и неким странкама владајуће коалиције, у неким странкама опозиције, у неким невладиним организацијама, у Влади Србије, међу саветницима из света, има довољно либерала и социјалиста, који имају добре односе са либералима и социјалистима из Европске уније и САД. Вучић се боји пораза “либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста, комуниста и осталих“. Он жели да се они удруже, и да победе, јер су тамо сви његови пријатељи и савезници. Вучић би волео да им се и Меркелова придружи. Ако се то не догоди, Вучић ће морати да пише писма Трампу сваки дан, мораће да измисли још неки орден од Путина, мораће да изда Сороса. Вучић је пре избора у САД подржао Клинтонове против Трампа. Тада је изјавио да је то урадио зато што је он “најпаметнији“. Вучић је за саветника узео и Блера. Колико је Блер утицајан показује овај пример: хрватски тајкун Ивица Тодорић је узео за адвоката Блерову супругу, а суд у Лондону је одлучио да се Тодорић депортује у Загреб. За пар година, нико се неће сећати да је Макрон био председник Француске. Орбан је отерао Сороса из Мађарске, а Вучић је правио договоре са Соросем и Ципрасом. Ципрас је пред поразом у Грчкој. Од европских народњака и конзервативаца, Вучић има најбоље односе са Пленковићем.

Оно што Вучића највише плаши је то што је и политичка каријера Ангеле Меркел готова. А Меркелова “поразе трпи у коалицији са социјалистима“. Исто тако и Вучић. Вучић је за савезнике изабрао губитнике. Тек сада је схватио да ће сви његови савезници и пријатељи отићи са власти у својим државама и да су изгубили међународни углед и утицај. То га је уплашило и тога се он боји. Он је са њима направио договоре када је преузео политику Демократске странке да би дошао на власт. Добри односи са Путином њему су служили да превари русофиле међу гласачима на изборима, са Кином да дође до неких пара којих на Западу више нема толико, са Орбаном да би га подржавали Мађари из Војводине. Ипак, у Србији највећи утицај и највише новца улажу (и износе из Србије) ММФ, ЕБРД и банке и компаније које са њима сарађују. А иза њих не стоје Орбан, Марин ле Пен и Путин. Иза ММФ, ЕБРД, ФЕД и сличних институција стоје исти они који су довели Вучића на власт. Њима је Вучић обећао да ће признати тзв. државу Косово. Они раде на удруживању тих “либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Такође, они све чине да Велика Британија не напусти ЕУ. Они су и даље јаки, али питање је колико ће још имати снаге да подржавају квислинге попут Вучића, са периферије своје империје. Ако буду потпуно поражени, Вучић се нада да ће наћи савезнике међу Путином, Орбаном, Трампом и осталим конзервативцима. Али ни ту није све једноставно, јер САД воде непријатељску политику према Русији, постоји могућност да у неким државама ЕУ и Нато екстремисти дођу на власт (а такви десничари су расисти и непријатељи православних Словена), међу православцима је све више раскола, итд.

Можда Вучић већ сада размишља да следеће године забрани одржавање парада поноса у Београду, шта ви мислите? Можда ће да забрани и избеглицама улазак у Србију? Да ли ће Вучић успети да нађе праве савезнике међу конзервативцима у Русији и на Западу? Ако у томе успе, да ли ће му то помоћи да остане на власти у Србији, имајући у виду колико лоше ради и колико је народ сиромашан и незадовољан? Да ли ће народ још дуго моћи да трпи напредњаке, само зато што су они променили страну? Да ли могу да им се опросте грешке у унутрашњој политици? Да ли треба да се забораве све криминалне радње и крађе државе и народа? Шта ће бити са Жељком Митровићем и Драганом Ј. Вучићевићем, а шта са Аном Брнабић, Зораном Михајловић и Соњом Лихт, или Небојшом Крстићем и Чедом Јовановићем? Шта ће бити са корумпираним полицајцима и судијама, са корумпираним и нестручним директорима јавних предузећа? Да ли ће они да остану са Вучићем, а Вучић на власти, и све да остане исто, само зато што је Вучић променио савезнике у свету?

Према Динићу и Илићу, само поменути “либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, који би се удружили у ту тзв. “антифашистичку коалицију“, или у “народни фронт“, јесу антифашисти, плуралисти, демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли једино “либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“ могу да буду “антифашисти“, а сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. “антифашистичку коалицију“, могу да буду једино фашисти и антидемократе? Међу десничарима постоје екстремисти, то је неспорно, али није сваки верник и конзервативац фашиста. Фашиста има и међу левичарима и либералима. Толико је доказа да није све тако црно-бело, и ко има уши да чује и очи да види, њему то не треба доказивати. Међу хришћанима постоје такви и они неће рећи да су сви левичари фашисти. Бесне псе, као што је онај са спорне насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. Левичари такве псе пуштају на сваког ко на било који начин доведе у питање догме “новог светског поретка“, од еволуције преко ЛГБТ права до вакцина, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд.

Није демократски и плуралистички све критичаре у скупштини називати антидемократама и антиплуралистима. Нама заиста прети фашизам, и са левице, и са деснице, и потребни су нам антифашисти, и са левице, и са деснице.

Левичари желе да створе “Народни фронт“, али, они све раде против народа – подржавају неконтролисан улазак избеглица другачије културе, са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце у свом народу, са друге стране. Такав “народни фронт“ води народ у нестанак. Добро је што су мале шансе да ће да настане тај “народни“ фронт. Илић и Динић такође мисле да није реално да се то догоди. Међутим, левица је на Западу и даље јака – левичари контролишу систем образовања и већи део медија, има их међу банкарима, фармацеутским и осталим компанијама, у неким државама су на власти, свуда је више атеиста него хришћана који иду у цркву… Слично је и у православним државама. У свим европским народима више људи умире него што се рађа, а на младе више утичу левичари и либерали, они образују већину младих преко школа и медија које контролишу.

За сада, левичари одбијају да буду део било каквог покрета, странке или коалиције заједно са десничарима, а у својим покретима, странкама и коалицијама немају, не зову и не желе да имају десничаре. Последњи пример је одлука професора Факултета политичких наука и посланика либерално-левичарског покрета Доста је било Душана Павловића да напусти тај покрет, зато што је, према мишљењу Душана Павловића, покрет ДЈБ почео да мења свој идеолошки профила “превише у десно“. Павловић је одлучио да остане посланик ДЈБ и да настави сарадњу на смени ове владе. Добро је да Павловић настави сарадњу са ДЈБ, а да странке и покрети са левице сарађују са десничарима који нису фашисти. На пример, то је позитивно у Савезу за Србију, али је питање колико је све то искрено и како ће чланови и гласачи да реагују ако странке левице крену “превише у десно“.

Као што сам написао у претходним текстовима, има наде, није све тако црно, у свету може да се догоди конзервативна револуција, а у Србији може да настане православни блок. А тамо где су људи сабрани у име Христа, нема (не сме да буде) фашизма, расизма и осталих изама. Наравно, уколико међу либералима, социјалдемократама, зеленима, социјалистима и комунистима има искрених антифашиста (прави антифашисти имају културу дијалога и правну свест), добродошли су као савезници у борби против фашизма. За почетак, нека се и десничари и левичари боре против фашиста у својим редовима, нека победе зло у себи. Нису потребне антифашистичке коалиције да би се борили једино против зла у другима.

Никола Варагић: Има наде, није све тако црно

Никола Варагић

 

 

Србија је, када се упореди са државама из других делова света, са другачијом културом (и са оним које су, наизглед, блиске културно и географски, попут већине држава Европске уније), још увек, у оном позитивном или здравом смислу, конзервативна, традиционална и патријахална држава, друштво или средина. Тако изгледа гледано из конзервативног угла, при упоређивању са неким неолибералним или нехришћанским друштвима.

Ми треба да учинимо све што је до нас да то тако и остане. Имамо са чиме да се поносимо, имамо шта да чувамо. Треба да се трудимо да будемо још бољи у том смислу, а никако да будемо гори.

Наравно, оне негативне стране (или болести) традиционализма или патријахализма, треба да се превазиђу, победе, одстране, излече… То није спорно. Имамо са чим да будемо веома незадовољни. Можемо бити много бољи. Треба да се мењамо на боље, да се усавршавамо.

Српско друштво је, гледано из неких углова, заиста болесно друштво, са великим бројем болесних појединаца. Међутим, када се гледа из неких других углова, српско друштво је веома здраво друштво, са великим бројем здравих појединаца. Ти углови гледања зависе од тога какви су параметри, стандарди, потребе, циљеви и жеље оних који гледају. Ко је превише окренут ка спољашњем, њему Србија, са оваквим политичарима и медијима, са оволико смећа и сиромаштва, изгледа болесно и као друштво које нема будућност. Ко је окренут ка унутрашњем, види и оне позитивне стране у свом народу и својој држави, које постоје (а којих нису сви довољно свесни и које неки све мање цене), види да Србија има будућност.

Узмимо као пример породицу, онакву какву знамо вековима – отац, мајка и деца. Па шири круг ближњих: бака, дека, ујак, тетка, стриц, браћа, сестре… Па још шири круг ближњих: кумови, пријатељи, комшије, колеге… Да ли је стање баш толико лоше? Неспорно, постоје лоши примери – разводи, свађе кумова, родбина се не посећује или се виђа преко судова, породично насиље, итд. Али, колико је позитивних примера? Колико постоји срећних и здравих бракова и породица, колико се родбина држи заједно и у добру и у злу – колико се иде на славе, свадбе, рођендане и сахране где се сви окупљају, колико је браће и сестара који се искрено воле, колико је бака и дека о којима брину деца и унуци, колико је кумова и пријатеља који се никада нису посвађали, или комшија који су у добрим односима, или колега који се друже и приватно? Када мало боље погледате око себе, видите да није све тако црно и да има наде. Још увек има довољно лепо васпитаних и културних људи који живе традиционалним начином живота. Постоје људи који воле добро ради самог добра, који имају безусловну љубав и несебично помажу друге људе. Свега би било и више да је Србија богата држава и да људи имају новца да се чешће виђају и више помажу.

Због тога што је породица, као основна ћелија друштва, још увек здрава (а посебно када се пореди са неким другим друштвима), у Србији се још увек не виђају људи који се шетају улицом у радно време обучени једино у танга гаће, због тога у Србији нема толико појава које гледамо у другим државама (убиства по школама, велики број бескућника у центрима великих градова, итд). Свега тога има, у некој мери, и у Србији, али, још увек далеко мање него на неким другим местима. На пример, ријалитији нису створени у Србији, један део српског народа је прихватио ту (не)културу. Већи део народа, ипак, није. То су они здрави, нормални људи које волите и сваки дан виђате у породици, у родбини, међу кумовима, пријатељима и комшијама, на послу међу колегама, на улици, то су они фини људи који вам стану на пешачком да пређете улицу, који покупе смеће после роштиља у природи… Не гледају сви ријалитије, нису сви развратни, не маштају сви о силиконима и ботоксима, још увек постоји довољно људи у Србији којима је све то страно и настрано. Такви људи се искрено радују нечијем успеху, не желе да граде своју срећу на несрећи других, није им новац или профит на првом месту, нису се отуђили од других људи, итд.

Погледајте око себе, пребројте се, видећете да нас има. Поштујте то и чувајте то.

Трудите се да се усавршавате, да будете бољи, да и људи око вас буду бољи.

Можемо лако да одустанемо, можемо сви да напустимо Србију, али, није свуда боље него у Србији, није лак живот у другим државама, свуда постоје проблеми. Негде имате новца, али вам одузимају децу зато што их васпитавате на традиционалан и проверен начин.

Србија није најгоре место на свету. Услови живота у Србији су далеко од добрих. Услови живота могу да буду бољи. Србија може да постане добро место за живот. У Србији може заиста лепо да се живи. Треба само мало да се потрудимо. Проблеме које имамо, можемо да решимо. Нисмо толико далеко од тога.

Зато је боље да не одустанемо и да се не предамо, боље је да останемо у Србији да живимо (а неко и да се врати из расејања). Морамо да се трудимо и да се боримо још јаче и више, и да одбранимо Србију. Морамо да негујемо културу коју имамо, да развијамо државу и да створимо добре услове за живот, да сачувамо и обогатимо традицију предака и да је тако конзервирано-обогаћену предамо потомцима.

Тај труд вреди, та жртва вреди, јер нам даје оно најбоље и најлепше што нам живот даје. И више од тога, ако до краја у свему томе останемо људи.

Никола Варагић: Шта говори Дух православним црквама?

Никола Варагић

 

Анђелу српске цркве напиши: Знам твоја дела, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш сносити зле, и искушао си оне који говоре да су апостоли, а нису и нашао си их лажне. И поднео си много, и трпљење имаш, и за име моје трудио си се, и ниси сустао. Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од дрвета животног које је насред раја Божјег.

И анђелу антиохијске цркве напиши: Знам твоја дела, и невољу и сиромаштво (али си богат), и хуле оних који говоре да су хришћани а нису, него зборница сотонина. Не бој се што ћеш пострадати. Гле, ђаво ће неке од вас метати у тамницу, да се искушате, и имаћете невољу. Буди веран до саме смрти, и даћу ти венац живота. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: Који победи неће му наудити друга смрт.

И анђелу руске цркве напиши: Знам дела твоја, и где живиш, где је престо сотонин; и држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје. Но имам на тебе мало, што имаш ту који учаше да једу жртве идолске, и да се курвају. Тако имаш и ти оне који држе науку на коју ја мрзим. Покај се дакле. Ако ли не, доћи ћу ти скоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од мане сакривене, и даћу му камен бео, и на камену ново име написано, ког нико не зна осим оног који прими.

И анђелу румунске цркве напиши: Знам твоја дела, и љубав, и службу, и веру, и трпљење твоје, и дела твоја, и да последњих има више од првих. Но имам на тебе мало, што допушташ жени која говори да је пророчица, да учи и да вара слуге моје да чине прељубу и да једу жртву идолску. И дадох јој време да се покаје од курварства свог, и не покаја се. Ево је ја мећем на одар, и оне који чине прељубу с њом у невољу велику, ако се не покају од својих дела. И децу њену побићу на место; и познаће све цркве да сам ја који испитујем срца и бубреге, и даћу вам свакоме по делима вашим. А вама говорим и осталима који немају науке ове, и који не познају дубина сотониних (као што говоре): нећу метнути на вас другог бремена. Осим који имате, држите докле дођем. И који победи и одржи дела моја до краја, даћу му власт над незнабошцима. И даћу му звезду даницу. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу грчке цркве напиши: Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си. Стражи, и утврђуј остале који хоће да помру; јер не нађох твоја дела савршена пред Богом својим. Опомињи се дакле, како си примио и како си чуо, и држи и покај се. Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе. Који победи он ће се обући у хаљине беле, и нећу избрисати име његово из књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем својим и пред анђелима Његовим. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу манастира Свете Горе напиши: Знам твоја дела. Гле, дадох пред тобом врата отворена, и нико их не може затворити. Јер имаш мало силе, и држао си моју реч, и ниси се одрекао имена мог. Ево дајем оне из зборнице сотонине да дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да познаду да те ја љубим. Јер си одржао реч трпљења мог, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења, који ће доћи на сав васиони свет да искуша оне који живе на земљи. Ево ћу доћи брзо: држи шта имаш, да нико не узме венац твој. Који победи учинићу га стубом у цркви Бога свог, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему име Бога свог, и име новог Јерусалима, града Бога мог, који силази с неба од Бога мог, и име моје ново. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу цариградске патријаршије напиши: Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го. Саветујем те да купиш у мене злато жежено у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очном помажи очи своје да видиш. Ја које год љубим оне и карам и поучавам; постарај се дакле, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном. Који победи даћу му да седне са мном на престолу мом, као и ја што победих и седох с Оцем својим на престолу Његовом. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

Откривење, главе 2 и 3