13 lažnih razloga za NATO

 

I za Srbiju se može reći isto, nema ozbiljne rasprave o ulasku Srbije u NATO zato što oni koji zagovaraju ulazak u NATO nemaju jako argumente, te ne započinju ozbiljnu javnu raspravu.

Srđan Dvornik

31.01.2010. Peščanik.net

Tekst je napisan godinu dana pre nego što je Hrvatska postala članica NATO. Akcija prikupljanja potpisa birača uz zahtjev da se o ulasku Hrvatske u Sjevernoatlantski pakt odluči referendumom nije, uz dane resurse i zakonske okvire, mogla domašiti traženih oko 450.000 potpisa. U kontekstu medijske marginalizacije, pa i kontrapropagande, uobičajene domaće političke inertnosti, a napose autoritarne rezignacije pred „već gotovom“ stvari, broj od preko 124.000 onih koji su iskazali svoju volju nipošto ne predstavlja politički neuspjeh. Bezobrazluk ministra Vukelića, po kojem to ’dokazuje’ da je većina protiv referenduma, jedva da treba komentirati; osim što su, odjednom, ankete javnog mnijenja nevažne (jer pokazuju “samo” 70 % podrške referendumu, dočim su dovoljne kada pokazuju da – mada u nižem postotku – većina trenutno prihvaća ulazak u NATO), voljeli bismo vidjeti dotičnog gospodina da s toliko novca, volontera i medijske šutnje koliko su imali aktivisti za referendum pokuša prikupiti potpise u korist NATO-a. Vjerojatno bi mu čak i izlazak pred splitski sud lakše pao. Brojka nedostatna za zakonski minimum, dakako, ne znači da pokretači i potpisnici nisu u pravu. Stvari u koje bi Hrvatska ulaskom u NATO bila uvučena toliko su krupne i zamršene da definitivno pripadaju u pitanja koja se tiču njene neovisnosti i suverenosti, za koja važi referendumsko odlučivanje. Ta je činjenica, međutim, zamagljena opstrukcijom ikakve javne rasprave (u ozbiljnom smislu, u kojem se za prijedlog javno iznesu razlozi, u javnosti se čuju i eventualni proturazlozi, te se može koliko-toliko racionalno formirati neka politička volja), koja pokazuje da postupanje političke i dijela akademske elite slijedi tipičan hegemonijski obrazac, po kojem uopće ne mora argumentirati svoje opredjeljenje. O tome govori i slabost razloga “za” koje se na jedvite jade dade prikupiti iz javnih istupa pobornika novog blokovskog svrstavanja.   0. kontekst Sjevernoatlantski pakt je prije gotovo 60 godina bio osnovan zbog vojne opasnosti Sovjetskog Saveza. SSSR je potom formirao svoj pandan zapadnom bloku, i započela je 40-godišnja igra međusobnog zastrašivanja sredstvima sve masovnijeg uništavanja. Nakon četiri decenije sovjetski se režim urušio, skupa sa svojim imperijem. Ideolozi NATO-a pohitali su to protumačiti kao svoju pobjedu, premda je vojna komponenta kolapsa komunističkih režima bila tek sporedna. Bio je to početak dugog niza izmišljanja razloga za nastavak djelovanja zapadnog vojnog saveza. Evo sad “razloga” zbog kojih bi NATO navodno trebalo i dalje održavati, razvijati i širiti:   1. NATO je jedino sredstvo djelotvorne međunarodne akcije demokratskih država i “najuspješnija međunarodna asocijacija dosad” Moguće – ali djelotvorne za što i uspješna u čemu? Ako članice i jesu demokratske (premda, vidjet ćemo, ne sve i ne uvijek), to još ne znači da međunarodno promiču demokraciju i djeluju na demokratski način. Članice NATO-a imaju liberalno-demokratske i koliko-toliko socijalne vrednote za kućnu upotrebu, a prema vani, osobito one s najsnažnijim kapitalističkim privredama, imaju interese – za pristup energentima, sirovinama, tržištima, jeftinom zemljištu, vodi i radnoj snazi, te dakako za kontrolu stabilnosti svih tih uvjeta. Intervencije u trećim zemljama legitimiraju se unutarnjom demokracijom većine država članica, ali uspješnima su se pokazale u nečem drugome, a ne u uspostavljanju slobode i demokracije u svijetu. K tome, vodeće članice NATO-a opstruiraju jedinu međunarodnu organizaciju koja bi mogla biti legitiman mehanizam međunarodnog djelovanja – Ujedinjene Nacije. 2. NATO štiti od novih prijetnji sigurnosti: “međunarodnog terorizma”, organiziranog kriminala… Te “nove” prijetnje su (1) dijelom proizvod samog NATO-a odnosno njegovih najjačih članica, a (2) po svojoj naravi takve da jedan vojni (pa ni vojno-politički) savez nema nikakvog značenja u njihovu suzbijanju. 1. Terorizam je u problematiku svjetske sigurnosti na velika vrata inauguriran nizom napada na trupe i predstavništva SAD po islamskom svijetu i u samim Sjedinjenim Državama (znamenitog 11. septembra 2001.). Niz napada na trupe i institucije najmoćnije zemlje svijeta je propagandno promoviran u “međunarodni”: nikada nije pronađena nikakva međunarodna sila u pozadini tih napada. To da su se oslobodilačke, gerilske, pa i terorističke organizacije međusobno povezivale, pomagale i umrežavale stara je stvar, od PLO-a do IRA-e; međunarodni terorizam al pari državama, pa i cijelom savezu, naprosto je političko-medijski konstrukt, kojim se interes jedne države predstavlja kao univerzalan problem. 2. Kada je to vojska suzbila ikakav terorizam (ili organiziran kriminal i slične stvari, na koje se također pozivaju proroci “novih” sigurnosnih prijetnji)? Čime bi, dakle, jedan vojni (pa nek’ je uz to i politički i kakav hoće) savez doista bio lijek protiv toga? Po redu veličine i načinu djelovanja terorizam, organizirani kriminal i slične “prijetnje” djeluju sub-državno, pa makar to činile i prekogranično i usmjereno na državne simbole i/ili institucije. Adekvatan su odgovor policijske mjere i metode, dopunjene određenim obavještajnim aktivnostima. Iz nastojanja da se sve to ipak iskoristi kao opravdanje određene državne i međudržavne politike, tim se pojavama pripisuje i državna komponenta, tj. konstrukcija o prijetnjama se projicira na određene države (Afganistan, Irak, nadalje po potrebi Sirija, Iran, …) kao one koje terorizmu i organiziranom kriminalu pružaju “bazu”, “toleriraju” ih, ili su naprosto “neuspjele” kao države – jer ne obavljaju policijske funkcije za zapadni svijet. Time se otvara igralište za vojne akcije, i zaista se dobiva međunarodna nestabilnost, od čitavih se zemalja stvara prostor za terorizam, te je opravdanje za vojnu alijansu uspješno priskrbljeno. 3. NATO pomaže stavljanju nacionalnih armija pod demokratsku civilnu kontrolu To je eventualno moglo djelovati u nekim postkomunističkim zemljama, u kojima je novim vlastima trebao oslonac za demontažu vojnih hijerarhija formiranih pod ideologijskim i političkim utjecajem propalog suprotnog bloka. Ali nije u Turskoj i neće u Hrvatskoj, u kojoj je vojska uspostavljana ne iz neke komunističke armije, nego nasuprot njoj. K tome, Hrvatska je vojska bila i ostala pod i te kakvom civilnom kontrolom, koju su prije svega personificirali Tuđman i Šušak. To što ta politička kontrola nije bila demokratska, niti u duhu liberalne politike, NATO-u nikada nije smetalo. Štoviše, uključivanje zemlje u nadnacionalnu vojnu asocijaciju – kompliciranije procedure, više aktera, više izgovora za političare da prikrivaju osnove i tokove odlučivanja, slabija preglednost – pojačava postojeće slabosti demokratske civilne kontrole nad vojskom: netransparentne odluke, nad-određene “sigurnosne” procjene kao njihovo opravdanje, manjkavu inspekciju okoliša, javnih nabava itd. Upravo aktualno petljanje i muljanje vodećih domaćih političara već o samom odlučivanju o ulasku u NATO, pa čak i o tome bi li se moralo raspisati referendum da je ispunjen ustavni uvjet o zahtjevu 10% biračkog tijela, pokazuje što nas čeka ako Hrvatska uđe u NATO: ono na što pristanu u tijelima zajedničkog odlučivanja hrvatski će političari prikazivati domaćoj javnosti “upakirano” – u dijelovima, iskrivljeno, kako bi se prikrile prave posljedice. 4. NATO ne donosi obavezu slanja „naših momaka“ u svjetska krizna žarišta To je zapravo podlo sročen argument, koji prikriva da bi međunarodna obaveza sudjelovanja u čuvanju mira trebala postojati, ali ne kroz vojni savez jedne posebne grupacije, nego na osnovi univerzalnog legitimiteta i pravila Ujedinjenih Nacija. Članice NATO-a čine tri od pet stalnih članica Vijeća sigurnosti, koje su najodgovornije za to što je UN onemogućen u toj funkciji, što, dakako, dobro dođe kao “dokaz” da se bez NATO-a ne može riješiti nijedan slučaj teškog međunarodnog sukoba. To što članstvo u NATO-u ne povlači takvu obavezu muzika je za hrvatske uši, jer to je bio jedan od najčešćih razloga protivljenja ulasku Hrvatske u alijansu. Stoga ne treba žaliti zbog smanjenja postotka protivnika – barem onih koji su bili motivirani tim sebičnim razlogom. Jesu li se i u jesen i zimu 1991. protivili tome da druge zemlje pošalju “svoje dečke” da dođu “to stop the war in Croatia”? Stvar je, međutim, u tome što NATO-ova navodna superiorna efikasnost u međunarodnim operacijama prikriva zbiljski nedostatak primjerenog međunarodnog mehanizma uspostavljanja i održavanja mira. U Bosni i Hercegovini, NATO je čekao više od tri godine, da bi se na kraju pokazalo kako se čekalo da se suprotne strane dovoljno iscrpe te, uz par završnih udara po “Srbima”, budu spremne za pregovore u kojima će se u nedogled zamrznuti teritorijalno-politički rezultati ratne podjele. Na Kosovu NATO nije ušao kopnenim trupama da zaštiti ljude tamo gdje se događalo stvarno nasilje, nego je komotno, na daljinsko upravljanje, lupao po pozadinskim ciljevima u Srbiji, bez obzira na to što je famozna “kirurška preciznost” svaki čas pogađala i civile, a “predmet zaštite” je dotle proživljavao masovno ubijanje i izbjeglištvo. Ruanda mu je posve “promakla”, a u Darfuru se čeka – što? Kompromis s interesima Kine? O dosadašnjim rezultatima intervencija u Afganistanu i Iraku, gdje je NATO pasivno gledao što čini njegova vodeća članica, da bi se potom na mala vrata ipak uključio, ne treba ni govoriti: dovoljno je pogledati samo učestalost ubijanja prije i poslije intervencije. Ukratko, NATO svoju demokratsko-spasilačku ulogu glumi onda kada je to njegovim vodećim članicama u interesu, i glumi je prilično loše. 5. NATO doprinosi demokraciji svojih članica Dovoljno je pogledati samo jednu zemlju pa da se vidi koliko stvarno vrijedi taj argument: Tursku. Ona je sve od Atatürkovih reformi pod nekom vrsti puzećeg vojnog udara. Oni koji turski slučaj smatraju izuzetkom (zbog graničnog položaja prema nekadašnjem Sovjetskom Savezu) trebali bi objasniti kako se onda u NATO-u, i to kao zemlja-suosnivačica, našao i Portugal, pod diktatorskim režimom, i bez ikakva geostrategijskog izgovora. Zaključak je jednostavan: Sjevernoatlantskom vojnom savezu potrebno je da pokrije određena područja, a narav unutrašnjeg režima je drugorazredna, sve dok je taj režim politički saveznik. Rušenje Caetanove (Salazarov nasljednik) diktature u Portugalu uslijedilo je dugo nakon ulaska u NATO, a da taj savez nije ničim pridonio ovom prevratu. 6. NATO doprinosi demokratizaciji u svijetu Demokraciju se, kako pokazuju svi mogući slučajevi od Južne Amerike, preko srednje i istočne Evrope, do Afrike i Azije, kao niti liberalnu vladavina prava, ionako ne može izvoziti. Može se podržati vlastitu evoluciju različitih društava prema oblicima koji iziskuju demokraciju i vladavinu prava, ali se politički i pravni obrasci ne daju transferirati, a pogotovu ne nametati vojnom silom. I zemlje članice NATO-a, treba to priznati, tu su mnogo učinile – ali ne kao članice tog vojnog saveza, nego kao izvori raznih vrsta političke, obrazovne i ekonomske potpore, te podrške autonomnim akterima u društvima u postkomunističkoj ili postautoritarnoj transformaciji. Pogleda li se već spomenuti primjer Turske, vidjet će se da je postupnom oslobađanju od autoritarne dominacije vojske – s kojom je NATO decenijima mirno živio – pridonijela politika koju se često omalovažava kao “meku” i neodlučnu – politika Evropske Unije i njenih uvjeta za članstvo. Ono gdje bi, u nedostatku boljega, i NATO-va vojna sila bila od koristi bilo bi zaustavljanje masovnog kršenja ljudskih prava putem ratnog ili quasi-ratnog terora. NATO, međutim, to ne čini ako nije u igri neki poseban politički interes. Poznata je, uostalom, duga tradicija politika sile i interesa njegove vodeće članice (SAD), u kojoj su ljudska prava figurirala samo kao jedno od sredstava ideologijsko-političkog ratovanja. Zbog toga se – i uz relativnu impotenciju ostalih članica za vanjsku politiku koja traži primjenu sile (pacificiranje ratnih sukoba i masovnog nasilja) – ne može očekivati da se NATO zaista angažira tamo gdje najviše treba kako bi se spriječilo masovno nasilje. Mnogi će diktatori i dalje uživati učinke znamenite izreke F. D. Roosevelta o nikaragvanskom diktatoru Somosi: “he may be a son of a bitch, but he is our son of a bitch”. 7. NATO olakšava pristup Evropskoj Uniji Nema nikakve potvrde za tu tvrdnju. Dapače, nekoliko zemalja članica EU (Finska, Švedska, Irska, Austrija) nisu članice NATO-a niti to kane postati (a članica NATO-a Norveška odbija članstvo u Uniji). Moglo bi se prigovoriti da su to sve “stare” članice (premda su neke u Uniju ušle decenijima nakon njenog osnivanja). No, niti članice iz najnovijeg vala, Malta i Cipar, nisu u NATO-u, a Malta je, dapače, i napustila “partnerstvo za mir”, a da to njenom članstvu nije nimalo naštetilo. 8. NATO i svjetski mir Ovako zamašna tema zaslužuje koju riječ više: Mogućnosti globalnog sukoba dadu se zamisliti – ali to ne znači da bi u njemu trebalo biti na jednoj strani, odnosno da bi Hrvatska ili bilo koja druga zemlja trebala biti u bloku sa Sjedinjenim Državama. Uzmemo li ipak, više fantastički nego hipotetski, da do sukoba velesila i dođe, on bi prije svega bio svojevrsna obnova hladnog rata, ovaj put u trojnom postavu (s Kinom kao novom partnericom uz SAD i Rusiju), i tu članstvo nekakve Hrvatske u nekakvom vojnom savezu ne znači ništa za ovu zemlju, kao što ni nekadašnjoj Jugoslaviji u najmanju ruku nije štetila njena nesvrstanost. U odnosu na ovu regiju, špekulira se (i vrlo malo dokazuje) o prisutnosti Rusije na Balkanu kroz bliskost sa Srbijom, ali ni traga o tome da bi ta “prisutnost” imala vojnu komponentu i predstavljala sigurnosnu prijetnju. Štoviše, interesi Rusije su ponajviše vezani uz ono iz čega ta država u najvećoj mjeri crpi ekonomsku i političku snagu – ovisnost Evrope o njenim fosilnim gorivima, te sljedstveno uz nesmetan pristup evropskom tržištu; vojni konflikt je sve prije nego pogodan za takve interese. K tome, i kada bi taj sukob došao u vruću fazu – bi li bilo više koristi ili štete od bivanja “predziđem” zapadnog saveza? U nekoj science-fiction zamisli o tom sukobu, zemlje na liniji fronte – Hrvatska i Srbija – bile bi ili poprište najvećeg razaranja, ili permanentni vojni logor u kojem bi civilne ekonomske aktivnosti poput turizma, inovativnih usluga i ostalih blagodati civilizacije bile na dugi rok suspendirane. Uostalom, koje bi se sve metode rabile u takvim sukobima ostaje otvoreno. Nedavni prijedlog petorice visoko rangiranih penzioniranih generala o usvajanju “prvog nuklearnog udara” kao prihvatljive metode može se olako otpraviti kao nešto što nije poteklo iz NATO-vih oficijelnih struktura, niti se službeno razmatra kao opcija, ali ostaje činjenica da su ti ljudi donedavno bili u najvišim krugovima donošenja vojnih odluka i da se NATO nije javno ogradio od takve mogućnosti. NATO-vi advokati će brzo dodati kako taj prijedlog nije uvršten na dnevni red nedavnog summita u Bukureštu, niti je uopće bio predmet oficijelnog razmatranja. No, znajući da nema vojne strategije bez tajnih planova, nemamo razloga za miran san. Međutim, valja napomenuti da je taj prijedlog, čak i uza svu odioznost njegove ratoborne “logike”, daleko pošteniji od hrvatskih načina zagovaranja NATO-a: on prvo iznosi aktualne prijetnje i opasnosti (kako ih njegovi autori vide), potom nastoji pokazati po čemu postojeće obrambene i sigurnosne institucije nisu dorasle tim prijetnjama, pa iz toga izvode razloge za svoj prijedlog. Za razliku od hrvatskih zagovornika NATO-a, koji polaze od toga da treba ući u taj savez, pa tek potom izvlače svoje slabašne “razloge”. 9. Nema NATO baza Da, nema baza koje formalno pripadaju NATO-u. Postoje samo domaće baze dane na korištenje NATO-u. Što bi, s oproštenjem, rekli Splićani – nije govno, nego se posra’ pas. Iskustva zemalja-članica s takvim bazama pokazuju da one ili neki njihovi značajni dijelovi postaju s vremenom potpuno nedostupne domaćoj civilnoj kontroli. Problem se otkrije tak kad izbiju teške i zadugo nepopravljive štete, poput zagađenja lokalnih vodonosnika. 10. Nema NATO trupa, nego nacije slobodno odlučuju o angažmanu trupa I opet formalno točno. Trupe kojima raspolaže NATO dolaze iz nacionalnih armija. Ali, zemlje članice nemaju samo različite interese, nego i različitu težinu. Pored Sjedinjenih Država, kao neprijeporno dominantne države, postoji i neformalna liga A, koju čine zemlje čije privrede imaju i krupne investicije u trećim zemljama te stoga i ekonomske interese i úloge u eventualnim konfliktnim područjima, koje mogu nešto profitirati od vojnih intervencija. A postoje i zemlje iz lige B, koje, s jedne strane, ne mogu imati udjela u dobitima međunarodnih intervencija, a s druge će još zadugo biti bar dijelom ovisne o potporama razvijenijih, pa će im se, bez obzira na formalni “konsenzus” odlučivanja u NATO-u (koji, usput rečeno, nije metoda demokratskog odlučivanja), moći “zavrtati ruke” i nametati poželjne odluke. Dovoljno je usporediti držanje zemalja iz “stare” i “nove” Evrope (u terminima donedavnog američkog rat(obor)nog ministra Rumsfelda) u odnosu na dosadašnje intervencije. Ova dva “razloga” – o bazama i trupama koje jesu/nisu NATO-ve – izvrsan su primjer poznate taktike “cijepljenja” javnosti protiv nepoželjnih shvaćanja: Ako se ne želi da javnost usvoji neželjeno gledište, propagandisti sami puste u optjecaj njegovu “razblaženu” (to će reći, simplificiranu i namjerno glupavo sročenu) verziju, pa onda lako poentiraju protiv njega. 11. NATO pruža kolektivnu zaštitu S time se politički manipulira. SAD su teroristički udar 11.9.2001. proglasile ratnim napadom i tražile aktiviranje odredbe o kolektivnoj obrani, a samo je nevoljkost evropskih članica – a ne očevidna lažnost same tvrdnje – spriječila da to ne postane casus belli. Turska pak zaštitu nije dobila kada ju je tražila zbog mogućih raketnih represalija Iraka uoči američkog napada. Ako se i na te odluke primjenjuje konsenzus, bilo tko može opstruirati kolektivnu obranu, što baš nije neko jamstvo sigurnosti. Ako se pak (faktički, iza zavjese) ne odlučuje konsenzusom, ostaje ili većinsko odlučivanje ili pritisak jačih na slabije, pa onda članice ipak mogu biti uvučene u rat protiv volje svojih demokratskih tijela. Ukoliko pak i u tome prevladavaju kojekakvi partikularni interesi – gdje je onda uopće ta kolektivna obrana, ako bi ikada zaista bila potrebna? 12. NATO donosi ekonomske koristi – jeftiniju obranu i strane investicije Glede “obrane” – da, ako se procjene obrambenih troškova nacije prave po maksimalističkoj – uglavnom ideologijski i iracionalno pravdanoj – projekciji prijetećih opasnosti. Izborom „kolektivne obrane“ kroz NATO nacija se fiksira upravo uz opciju po kojoj je vojna sila bitan faktor sigurnosti, dakle opciju maksimalne potencijalne konfrontacije, i zamrzava vojne troškove na najmanje 2% BDP-a, samo što navodno ekonomizira troškovima u sprezi s drugim članicama. Odriče se drugih, realističnih i daleko jeftinijih, a dugoročno i daleko sigurnijih opcija, kao što su uzajamno smanjivanje prijetnji među susjedima, do, u konačnici, uzajamno kontrolirane demilitarizacije. K tome, podvrgava se nadnacionalnim sigurnosnim procjenama i strategijama, pa poput Slovenije plaća za zaštitu zračnog prostora, a da nitko ne zna od kojih i čijih ugroza (austrijskih? mađarskih? ili možda hrvatskih, premda je Hrvatska, eto, NATO-u prihvatljiva kao članica?). S druge strane, tko će doista štititi nacionalni zračni prostor od preletā avionā s otetim ljudima koje će i bez optužnice, i bez istrage, i bez pravosudnog postupka u nekoj evropskoj ili trećesvjetskoj ekspozituri američkih mučionica cijediti dok ne priznaju da su teroristi? Još je bolji “argument” kako članstvo u NATO-u i njegova “sigurnost” čine zemlju privlačnijom za strane investicije. Već se više od 10 godina procjenjuje kreditni “rejting” Hrvatske, konkurentnost njenog tržišta i uvjetā poslovanja na njemu – i od 1990-ih godina nikada nije ukazano na to da bi zapreku priljevu stranog kapitala predstavljala vojna nesigurnost. Ali je zato nađeno obilje drugih razloga da strane investicije zaobiđu Hrvatsku, od opstruktivne i koruptivne birokratiziranosti postupaka, pa do toga da su hrvatski partneri nepouzdani platiše, jer je to prije svega i sama hrvatska država. NATO, eto, nije samo povod za niz prozirnih laži, nego već i prije stupanja Hrvatske u nj služi i za prikrivanje zbiljskih svinjarija, koje s vojno shvaćenim prijetnjama i sigurnošću blage veze nemaju. 13. Protivnici NATO-a ne nude alternative Još jedan prljav argument: Pobornici NATO-a nikada se nisu potrudili pokazati da postoji problem kojemu treba naći rješenje, pa bi se, ako to nije NATO, protivnici, kao, morali potruditi oko nekog drugog rješenja. Kolikogod pobornici vrdali s “novim licem” Sjevernoatlantskog saveza, nitko ne osporava da je to (i) vojni savez, a njegov vojni karakter nije tek jedna od “sastavnica”, nego njegova bit. Uklonite ono vojno, i od NATO-a ostaje tek simbolika. Prema tome, ako nam je NATO potreban kao rješenje nekog problema, to bi valjda bio problem koji se sastoji u vojnim i njima srodnim ugrozama. Gdje su one? Gdje su kompetentne analize eventualnih opasnosti koje prijete Hrvatskoj? Umjesto toga, dobivamo više-manje konstantno dramatiziranje političkog cirkusa u susjedstvu, pri čemu su sve susjedne i obližnje zemlje osim Srbije ili u NATO-u ili pod međunarodnom kontrolom, ili neutralne. O Srbiji pak nema niti jedne ozbiljne vojno-političke analize koja bi pokazala koji su prevladavajući sigurnosno relevantni politički interesi i snage, koje su njihove orijentacije i moguća djelovanja, a koji odnosi s vanjskim okruženjem, te konačno, konkretno, koliki su srbijanski vojni efektivi i izgledni načini njihove upotrebe. Opće “stručne” analize bolje je i ne spominjati. Osim knjižice Vlatka Cvrtile, koji se je jedini potrudio dati razloge za i protiv (premda i sam nekritički preuzima neke polazne zasade iz NATO tabora), teško je razlučiti akademsku publicistiku od kurentne Vladine “komunikacijske strategije”; i u jednoj i u drugoj uzimaju se kao polazište postavke koje bi tek trebalo dokazati, a izričaj se svodi na čak i prilično nemušto prepisivanje i prepričavanje NATO-vih dokumenata za javnost. Začinjeno, dakako, ponavljanjem priča o međunarodnim opasnostima koje nam prijete, te dijeljenjem lekcija domaćoj javnosti kako nije informirana. Ukratko, protivnici NATO-a nude i te kakvu alternativu: demilitarizaciju načina mišljenja i pristupa međunarodnoj i regionalnoj politici. Zamirzine.net, 28.04.2008. Novi planen.org, 14.01.2010.

О СЛОБОДИ и ЛАЖНОЈ СЛОБОДИ

 

Аутор: Иван Брајковић,

дипломирани психолог, Врбас

–

„Нема дана који ми желимо,

нит` блаженства за којим чезнемо.

Ко ће вјетар луди зауздати?

Ко лпучини забранит кипјети?

Ко л` границу жељи назначити!“

„Шта је чоек? - Ка слабо живинче,

Слабост`ма смо земљи привезани.

Ништавна је него тврда веза!“

–

Ове дубоке мисли цетињског пророка о природи људске жеље указују на њену противуречност. За земаљски живот нас везују слабости, тј. задовољење наших прохтева, жеља и страсти а та везаност иако је ништавна иако нема никакву вредност, врло је јака.

Слобода воље, као највећи дар од Бога дат човеку, истовремено је, по речима Достојевског, и „највећи усуд“. 

У садашњем свету, у овој огромној машинерији и радионици жеља, где нам је све доступно и надохват руке, где смо свакодневно бомбардовани новим и новим дражима и могућностима у служби неограниченог задовољења чулних жеља, у тој готово наркоманској зависности од буке жеља у којој се копрцамо, можда негде и назиремо да то није „оно право“, истинско испуњење и задовољство али омамљени том непрестаном чулном еуфоријом постајемо као зависник навикнут на дрогу који види да све то није оно право а ипак га вуче, зна шта ће бити а ипак је узима.

Заборављамо свевремене и надвремене речи владике Николаја „Што више уживања, то мање сласти.“ И осећамо да нисмо слободни, да нисмо истински испуњени а у исти мах имамо привид слободе за коју мислимо да је у испољавању свих наших нагона, жеља и страсти, у чијем се ослобођењу, по Фројду – оснивачу психоанализе (чије је учење темељ тзв. СЕКСУАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ), налази здравље, срећа и благостање, а што се ти нагони више гуше то је човек изнутра конфликтнији, склонији неурози,итд.

Пре него што видимо где се завршава та и таква „слобода“ ево речи Св. Теофана Затворника о слободи: „Ми погрешно схватамо реч СЛОБОДА. Схватамо је као слободно време, као ослобађање од контроле, као ничим ограничено удовољавање жељама. Испада да је наша слобода управо зависност од тих истих жеља, којих је тушта и тма а још се стално нове и нове појављују.“

Вратимо се сада на Фројда и на његову дефиницију слободе=ослобођења нагона. Писано је „по плодовима њиховим познаћете их“. Који су то плодови фројдизма и ослобођености?
На првом месту – промискуитет и као његови изданци – полне болести, сида, абортуси, болести зависности, уништени животи.

Модерни гласноговрници и душебрижници, а у ствари душегубци, саветују младе људе – „Користите кондом када мењате партнере!“; „Забрињавајуће мали број девојака користи контрацептивна средства!“; „Користите стерилисан шприц када се дрогирате!“ А НИКО да каже „Имајте једног партнера и будите му верни!“; „Чувајте чедност као нешто највредније!“, „Не убијајте децу у утроби!“

Нема никога да каже да се та слобода мењања партнера, коришћења контрацептивних средстава, чишћења (=детеубиства), коришћења стерилних шприцева претвара управо у своју негацију – у ропство и пустош промискуитета, одложено самоубиство наркоманије, у убиство детета у утроби.

О СИДИ

Прича се о сиди као највећој пошасти новог доба, кажу „Најбоље превентивно средство је коришћење кондома!“ А полне болести -цветају! Клинике за полне болести су препуне младих! Па зар то није индиректно фаворизовање управо главног узрока болести -промискуитета!?

Ево шта о сиди каже В. Тростњиков, руски научник: „Сида је болест пропадања имуног система који је материјални символ покрова Божијег над човеком. Организам се, сам по себи, предаје свим могућим болестима, одбијајући да припада личности која је погазила закон Божији, одрекла се стварања и рађања деце и учешћа у Богом сазданој хармонији космоса.“

О ПРОМИСКУИТЕТУ

Једна београдска мајка која не зна шта да ради са својом 18-огодишњом ћерком каже: „Дала сам јој слободу, пустила је да са друштвом иде у провод од 13.године. Остајала је докле хоће, имала пуно момака… а сад – ништа!… Све јој се згадило, и изласци и момци. Седи код куће и само ћути.“

Ова прича је само кап у мору безброј сличних прича о унесрећеним младим људима који су тражили слободу и смисао тамо где их нема – међу лажним симулакрумима слободе и љубави кoји у ствари трасирају пут руинирању њихових младих душа.

Душа ове девојке је уморна од блуда (блуд= заблуда, лутање) и од страсти за које је мислила да су љубав. У 18.години ова девојка је постала старица. Како ће она сутра да буде супруга и мајка? Истраживања руских психолога су показала да су деца мајки које су имале много партнера у младости емоционално и социјално нестабилна,са несталним односима у свим сферама живота. Tаква деца имају мноштво другова а ниједног правог и сталног пријатеља а касније, у младости, такође мењају партнере без способности да оформе сталну и стабилну везу.

О АБОРТУСУ

Пре неких чињеница о абортусу треба најпре напоменути једну важну чињеницу о колевки абортуса, контрацепције и порнографије -нацистичкој Немачкој.

У оквиру Хитлерове политике контроле рађања, на окупираним словенским територијама разрађена је широка пропаганда под вођством нацистичких експерата у циљу ширења „сексуалног хаоса“.

Они су смишљено ширили порнографију по Источној Европи и почели широку кампању у корист контрацептивних средстава и абортуса преко средсава пропаганде – штампе, радија, биоскопа, фељтона, брошура и предавања, сугеришући становништву да је штетно имати више деце, да то подразумева материјалне губитке, да то гуши СЛОБОДУ коју бисмо имали без деце, упозоравајући и на опасност по женино здравље када је рађање деце у питању.

На тај начин, желели су да разоре КУЛТУРНО, ПОЛИТИЧКИ И ДУХОВНО Источну Европу! Један православни духовник сведочи: „Исповедао сам једну жену која је имала рекордан број абортуса. Нисам могао да јој приђем од смрада. Толико је заударала на леш!“
Не чине ли исто што и нацисти данашње наше јавне институције здравства чији челни људи забринуто врте главом констатујући да су „Српкиње на више него забрињавајућем последњем месту у Европи по коришћењу контрацептивних средстава!“

А сада о последицама абортуса.

После абортуса здравље жене се нарушава, нарушава се хормонска основа и постепено се почињу појављиваи болести, не само гинеколошке (цисте, миоми, патолошки климакс) већ и ендокрине (дијабетес, гушавост, нарушава се метаболизам). Последице абортуса увек утичу на здравље следеће рођене деце.

Јављају се хормонски недостаци, нарочито код девојчица, јавља се закаснели хормонски полни развој, неплодност и тумори.

Велики број ванматеричних трудноћа је последица претходних абортуса а само мали број су последица упалних процеса.

По правилу се јављају и психичке последице – живчана раздражљивост, психомоторни немир, преосетљивост, ирационални страхови, поремећена контрола афекта, осећање празнине и дубока депресија.

Чести су и конфликти са раније рођеном децом, доживљавање увреда и физичког малтретирања.

О ВЕРИ

Свети апостол Павле јасно назначава границу слободе речима:

„Све ми је дозвољено али све не користи; све нам је дозвољено,али не дам да ишта овлада мноме. Не сме се, не бирајући, пуштати у свој живот све одреда.“

И ту је закон духовнога живота! Истинске слободе! – У Борби!
Да бисмо се ослободили ропства жељама морамо се борити!

Сергеј Борисович, директор елитног руског кадетског корпуса каже: „Вера је изузетно важан чинилац у формирању личности младог човека, јер је он, у каснијем животу, под снажним утицајем морала и савести. Такође, вера му даје смисао и наду које су много битне у сусрету са тешкоћама и дилемама у животу.“

А зар данашње модерне болести нису болести изгубљеног смисла и жеђи за истинским смислом?

Бечки психијатар Виктор Емил Франкл у својој Логотерапији нагласак ставља управо на смисао живљења и у језик психопатологије уводи нову дијагнозу, тзв._ноогену неурозу_, у чијој клиничкој слици преовладава осећање досаде и губитак смисла постојања. Ако је систем смисла поремећен јавља се депресија, суицидални покушаји или, пак, самоубиство. У Сарајеву је постојала група младих људи који су били присталице Шопенхауеровог учења да је цео живот – вечито постајање, бескрајан ток; цео живот је испуњен трком од жеље до задовољења и од задовољења опет до жеље. Жеља је страдање због немања нечега, задовољење је страдање јер свако задовољење је разочарење. Једини излаз из тог зачараног круга је – самоубиство.

И заиста, ти млади људи су, један за другим, вршили самоубиства са једне стене зване Јекавац. Тадашња штампа је о томе много писала.

Тако су ти млади људи нашли смисао у негацији живота, у самоубиству.
А није ли и она несрећна девојка из Београда тражећи праву љубав и смисао нашла пустош промискуитета?

Шта рећи о скорашњем догађају, о девојчици из покрета ЕМУ који карактерише упадљив начин облачења и понашања а чији су основни постулати депресија, песимизам и немоћ, која се путем интернетa договорила са својим другом из Румуније да истовремено изврше самоубиство? Срећом, наша полиција је за то сазнала и спасила девојчици живот.

Без обзира да ли је у овом или неком другом случају мисао спроведена у дело и да ли је у питању самоубиство или покушај, или одложено самоубиство наркоманије или пропадање и умирање душе у метафизичкој студени рејв журки, у парковима и по ћошковима са иглом у руци, или бесомучно мењање партнера, лупање рецки, суштина је иста – погибао душе и развала карактера!

Изгубљеност у мору жеља, у том безобалном океану неостварених жеља, промашених жеља, наметнутих жеља, потиснутих жеља, јесте у ствари само бескрајна жеђ за смислом.

И управо морални закон, закон Божији, закон духовнога живота, закон љубави, вере и наде даје младом човеку храброст да се избори са варљивом слашћу чулнога живота, хедонизма и робовања жељама, даје му ширину и слободоумност и самосвест да не замени од Бога му даровану слободу са робовањем чулној еуфоријици која му пола сата или сат или највише пар сати лажно пуни жедну душу а у ствари је троши и исисава и на дугорочном плану доводи до телесног, духовног, моралног и душевног руинирања.

„Али `тице те су најслабије,

лови свјетлост лисичијех очих!“

П.П.Његош

Вера је снага која младом човеку као младом птићу очврсне крила да се уздигне изнад ропске сласти чулних жеља и очајања.

Да ли ћемо да будемо истински слободни или само слепи конзументи рецепата савремених надриусрећитеља који нам намећу бестидну ослобођеност? Да ли ћемо уистину бити слободни или, ослобођени од стида, од мозга и од образа као лика Божијег у човеку постати тице те су најслабије из Његошевих стихова, ухваћени у клопку бљештаве светлости неостварених жеља, вртлога испразних забава, гунгуле, јурњаве, страсти?

Бог нам је дао слободну вољу као највећи дар ,слободу да све сами бирамо а колико ћемо заиста бити слободни – избор је само наш!

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1753440

ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ

 

Горан Бабић

 

 

 

Како одмиче ова зима нема дана а да на већем дијелу некадашње Југославије неки бивши министар (или његов помоћник, замјеник, сарадник, миљеник…) не заврши у притвору, а све под сумњом да је на велико крао своју суверену, самосталну и независну државу у којој је он обавезно био један од већих и гласнијих патриота. Не зна се гдје је тога више јер засад не иде свугдје равномјерно, али да у процесу има заједничких особина (тачака, елемената) већ је сада више него видљиво. Ако се настави овим темпом може се у једном трену догодити да се покаже како је било више лопова него поштених у свим овим претворбама, промјенама и транзицијама у којима се такозвана заједничка имовина милиона малих људи волшебним начином прелила у приватно власништво стотинак или хиљаду богаташа чије је имање ни из чега, такорекућ преко ноћи, изникло током посљедњих ратова. Има бити да се ријека крви пролила једино зато да би се посвуда мањина обогатила на осиромашењу већине.

Да ли је сав тај криминал организован, а ако јест – ко га је досад организовао и ко га сада организује јер очито није ишчезнуо ако се из дана у дан обнавља? Није у питању ваљда тзв. самозапаљива смјеса што се случајно активира из неразумљивих разлога од афере до афере. Оно што је на први поглед видљиво свакако је повезаност многих актера и случајева са бившом влашћу, са онима што су неко вријеме обнашали функције (диван израз, још љепша синтагма) па су онда са тих положаја демократски сишли да би се на новинске странице вратили као протагонисти пљачке нечега што нису стекли поштеним радом. Али како је могуће да се у редовима честитих људи (нема разлога да се унапред сумња у нову власт) затекне толико накнадног шљама? Шта раде толике службе задужене за провјеру сваке врсте? Ако су грађани иначе а приори сумњиви како да у врхове моћи, утицаја и новца продру толики (касније ће се испоставити) несумњиви гангстери? Како је теоретски могуће да шеф кабинета неког премијера буде криминалац ако и сам премијер таквој страсти не нагиње? Јер ако свака птица лети своме јату ни међу полусвијетом, у сивој зони, не може бити другачије па је само питање времена кад ће се открити (и на дање свијетло изнијети) да су толике хале, комбинати, задруге, удруге, вуновлачаре, шећеране, банке, цементаре, винарије и столарије и свакојаки други мал и ћар на тајанствен начин из једног стања на квазилегалан начин прелазиле и прешле у супротно (агрегатно) стање.

Нема дана такође а да негдје (а све због посљедица горњих узрока) нека шачица очајника не штрајка, гризе прсте и на зими око ватре цупка протестујући због неправде. Има један стари афоризам који каже како „онај испод вјешала од дрвета не види шуму” па тако ни ови што од силне муке и невоље данас протестују не виде да су јуче и сами (својим гласовима на изборима) довели до отимачине, која се ни сутра (кад се евентуално и отклоне ситне неправде што су довеле до штрајка) неће обуставити. Једнако ће тако ићи, тј. у истом погрешном смјеру, и акција на санирању квара. Мач друштвене правде ће једним дијелом посјећи имовину тзв. организованог криминала, ових што кријумчаре наркотике и уништавају омладину, трговце робљем и криминалце сваке друге (класичне) врсте, али неће истински досегнути ове што управљају злом, ове који владају из сјенке као прави и стварни господари каљуге у којој се сви заједно ваљамо. Јер имена, везана уз многобројне афере, тек су жртвени јарци, они што су погрешним кораком умало упропастили читаву игранку па сад због тога морају бити избачени из игре.

 

Политика, 29.01.2010.

Немци

 

Овако се то ради. Свака сила на свој начин уцењује. Сједињене америчке државе траже војнике за Авганистан, Русија тражи да се не улази у НАТО, а Немачка тражи српске компаније. Када се све најбоље српске компаније продају немачким компанијама, тада ће Србија добито зелено светло за улазак у Европску унију. Слично је и са  “лукавством“ Француске.

–

Амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас похвалио је напредак Србије у процесу трансформације али и упозорио да је процес приближавања Европској унији дуготрајан и да је реч о „трци на дуге стазе”. „Не бих желео никог да плашим, али код приближавања ЕУ, без обзира о ком се кандидату ради, не можемо говорити о спринту, већ о маратону, односно о трци на дуге стазе”, рекао је Мас на Политичком клубу „Колико још корака до ЕУ” у Дому војске у Београду. (Политика)

–

Да ли ће Телеком Србија бити продат Дојче Телекому? Постоји ли заинтересованост неког од великих немачких партнера да уђе у власничку структуру Електропривреде Србије? О томе се у српским пословним круговима већ увелико спекулише, а нешто од тих тема могло би бити предмет разговора делегације немачког пословног удружења „Одбор за Исток” која је данас допутовала у Београд. У делегацији, за коју из Немачке стижу информације да „никад јача” није путовала у Београд, искључиво су генерални директори највећих немачких компанија из области енергетике, ауто-индустрије, телекомуникација, грађевинарства, информатике и трговине. (Политика)

Бивши министар рударства и енергетике у Коштуничиној влади Радомир Наумов каже да се 2006. са Миланом Париводићем, бившим министром за економске односе са иностранством, састао у Берлину са немачким министром привреде Михаелом Глосом.

– Ишли смо да разговарамо о међудржавној сарадњи у енергетици. То је био покушај да неке ствари у том сектору доведемо у ред. Ипак, они су инсистирали да њихове компаније треба да преузму посао и да се држава у то не меша – наводи Наумов. (Прес)

Obama objavio „rat“ Volstritu

 

AKTUELNO: Finansijske mere lidera SAD izazvale potrese na svetskim berzama

Autor: R. G. I. Vašington – Berze s obe strane Atlantika zabeležile su juče pad vrednosti indeksa što je reakcija na najnovije mere američkog predsednika Baraka Obame da „pokrene rat“ protiv američkih banaka u najvećim regulatornim merama protiv finansijskih institucija od 1930-ih. Vrednosti indeksa na berzama u Britaniji i Aziji pale su na najniži nivo za poslednja tri meseca.

 Među ključnim merama koje je predložio jeste razdvajanje komercijalnih banaka u kojima građani drže novac od investicionih banaka koje posluju sa velikim firmama i ulaze u riskantne poslove na međunarodnom finansijskom tržištu.

 Korenite reforme Obame, u cilju obuzdavanja rasipničkog ponašanja banaka i rizičnih dogovora, podrazumevaju ograničenja veličine institucija tako da nijedna od njih ne bude toliko velika da bi njena propast ugrozila čitav finansijski sistem, kao što se desilo sa bankom Liman braders, čiji je bankrot u septembru 2008. pretio da izazove urušavanje globalnog finansijskog tržišta. Takođe, bankama će biti zabranjene kavaljerske trgovinske prakse kojima su do sada bile sklone. Obama tvrdi da pre svega želi da zaštiti američke poreske obveznike, kako njihovim novcem ne bi ponovo morale da budu spasavane velike banke, čiju propast država ne bi smela da dozvoli jer bi to nanelo ogromnu štetu celoj privredi.

 „Ne bi trebalo više da dozvolimo bankama da isuvuše daleko odstupaju od svoje glavne misije da služe klijentima. Moja rešenost da reformišem sistem samo je ojačala kada sam video rekordne profite pojedinih firmi, koje su tvrdile da ne mogu više da izdvajaju za mali biznis, ne mogu da održe niže kamatne stope za kreditne kartice i isplaćuju poreske obveznike. Ako ovi ljudi žele borbu onda će je dobiti. Nikada više američki poreski obveznici neće biti taoci banaka“, navodi se u saopštenju Obame.

 Ovakav potez Obame usledio je nakon što je otkriveno da je Goldman saks, banka na Volstritu isplatila otprilike 486.000 dolara svojim zaposlenima u 2009, cementirajući sopstveni status najprofitabilnije banke na svetu. Rukovodstvo Goldman saksa juče je poklekao pod pritiscima da zauzda isplate i bonuse za svoje zaposlene pošto je saopšteno da je za samo godinu dana profitirala 13,4 milijarde dolara. Ova banka je inače od američke vlade dobila pomoć u vrednosti od 10 milijardi dolara u jeku finansijske krize, što je glavna tačka za koju se hvataju kritičari ekonomskih poteza Obame, a koji najnovijim potezima nastoji da se otarasi takvih pridika.

 Mere su podsetile na slične poteze iz 1930-ih, kada su razdvojene komercijalne banke i investicioni poslovi, a američkoj vladi omogućeno da uvodi oštre regulatorne kontrole pozajmica u pokušaju da kontrolišu spiralu deflacije nakon velikog ekonomskog kraha 1929.

 Dejvid Viniar, finansijski šef u Goldman Sašu, izjavio je da će biti neizvodljivo ponovo primeniti Glas-Stigalove reforme iz 1930-ih imajući u vidu evoluciju banaka u globalnoj trgovini i investicione gigante tokom protekle decenije.

 U Britaniji, konzervativci i liberalne demokrate pozdravili su Obamine mere navodeći da se zalažu za slične poteze. Džordž Ozborn, kancelar britanske vlade u senci, pozdravlja intervencije Obame. „Smatram da bi i mi trebalo da razdvojimo sitno bankarstvo od aktivnosti velikog obima kao što je vlasnička trgovina“.

 Analitičari smatraju da bi ovakvi predlozi mogli naneti štetu položaju Volstrita kao globalnog finansijskog centra. Ralf Fogel, investioni strateg iz Njujorka, kaže: „ Ovo preti da bude jak udarac za velika imena među brokerskim firmama. Ako se na ovaj način zaustavi vlasnička trgovina ne samo da će presahnuti likvidnost na tržištu već će biti izmenjena cela struktura Volstrita“.

 Tim Roberts, menadžer investicione kompanije Kavendiš Aset Menadžment, kaže: „Napad na srce i dušu Volstrita nije odgovor, i neće nužno sprečiti druge krize u budućnosti“. Roberts dodaje da će gušenje Volstrita samo naneti štetu ekonomskom oporavku, što znači da će pristupi kapitalu postati teži za privatni biznis i potrošače, dok će se institucionalni i privatni investitori boriti sa ionako krhkim tržištima.

Danas. 23.01.2010.

Život

 

Mesiću, vratite u život Mihajla Zeca, ne Rimca

BORIS DEŽULOVIĆ

Vratite me u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece – piše na kraju potresne molbe za pomilovanje koju je Njegovoj Milosti Predsjedniku Republike uz pomoć odvjetničkog ureda Drenški-Lasan sročio zatvorenik kaznionice u Lipovici Siniša Rimac, umirovljeni pukovnik i otac dvoje djece. A uskoro, odaju novinarima njegovi suborci, i trećeg.

“Vratite me u život”, pišu tako ubojica i njegov odvjetnik. Mnogo je vremena uzalud prošlo, pa su čak i odvjetnici lišeni takve vrste opreza. Nekoć, naime, u doba kad je moglo izgledati da tako nešto još uvijek ima neku daleku naznaku smisla, moj bi odvjetnički ured, u ime jednog drugog brižnog oca troje djece, sročio sličnu potresnu molbu.

“Štovani gospodine predsjedniče, svojim radom i odricanjem u teška vremena nisam skrbio samo za obitelj, već sam brojnim donacijama pomagao i Vašoj stranci, HDZ-u. Pa ipak, ni to mi nije uzeto kao olakotna okolnost kad su mi 7. prosinca 1991. u 23 sata na vrata kuće na zagrebačkoj Trešnjevci banuli naoružani pripadnici rezervnog sastava MUP-a: kako vam je vjerojatno poznato, u pokušaju bijega usmrtio me metak iz puške gospodina Siniše Rimca. S obzirom da se upravo ovih dana navršilo osamnaest godina od moje smrti – a ja ni danas ne znam što se kasnije događalo s mojom suprugom Marijom i djecom, osmogodišnjom Gordanom i jedanaestogodišnjim Dušanom, te dvanaestogodišnjom Aleksandrom – te budući da je Republika Hrvatska u međuvremenu postala uređena europska država, a hrvatsko društvo zrelo, demokratsko i neopterećeno prošlošću, nalazim da imam pravo na razumijevanje specifične situacije u kojoj se nalazim, te Vas molim, gospodine Predsjedniče, da me vratite u život”, pisalo bi u toj molbi, koja bi završila efektnom poantom: “Vratite me u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece.”

 U potpisu, naravno, “Mihajlo Zec, pravomoćno ubijen u Zagrebu 7. prosinca 1991.”.

Imalo bi to, kažem, barem daleku naznaku smisla kad bi skandal s pomilovanjem ubojice Mihajla Zeca i saučesnika u likvidaciji njegove supruge Marije i dvanaestogodišnje kćerke Aleksandre imao ikakve formalno-pravne veze s tim strašnim zločinom, i kad bi skraćivanje njegove kazne za godinu dana predsjedničkom milošću Stipe Mesića – svejedno da li razumijevanjem za osamnaestogodišnjeg ubojicu kojemu su ubili brata, a majku i oca odveli u logor, ili nerazumijevanjem za naslijeđe Aleksandre Zec, službene noćne more Republike Hrvatske – bilo konačni voštani pečat na slučaj koji punih osamnaest godina poput demona prati hrvatsko društvo, danas “zrelo, demokratsko i neopterećeno prošlošću”, da citiram gospodina Mihajla Zeca.

Siniša Rimac, međutim – valja na to podsjetiti – nije osuđen za ubojstvo Mihajla Zeca, njegove supruge i kćerke. Na osam godina zatvora on je osuđen zbog sasvim drugog slučaja, ubojstva Saše Antića, uzgred budi rečeno pripadnika Hrvatske vojske. Zbog likvidacije tri člana obitelji Zec nisu osuđeni ni Rimac, ni Munib Suljić, koji je pucao u malu Aleksandru, ni Igor Mikola i Nebojša Hodak, koji su sudjelovali u “akciji”, ni Tomislav Merčep, njihov ratni zapovjednik. Ukratko, za taj zločin nije odgovarao nitko. Nigdje. Nikad.

Upravo zbog toga, zbog činjenice da su nakon konačne presude Vrhovnog suda iz 1994. ubojice iz pakračkog eskadrona smrti zauvijek slobodni od odgovornosti za ubojstvo Aleksandre Zec, i da više nikada nitko za to neće biti suđen, upravo dakle zbog toga, pa taman samo zbog toga i ni zbog čega drugog, predsjednik Mesić nije smio pomilovati ubojicu Saše Antića. Godina dana Aleksandri Zec ništa ne znači, ali nama živima da – makar nejasnu iluziju pravde, i makar tako utješno malu da je cijela stala u tu jednu godinu. Stipe Mesić dobro zna o čemu je riječ. Nakon što su ubojice intervencijom državnog tužitelja Vladimira Šeksa puštene na slobodu pod izlikom proceduralne greške, tada već kao predsjednik Zastupničkog doma Sabora, Mesić je iz sefa u svom uredu izvadio dokumentaciju s oznakom “državna tajna” i detaljna priznanja članova Merčepove jedinice predao uredniku Globusa Davoru Butkoviću. Od tog Božića 1993., punih šesnaest godina, svi smo znali sve.

“Netko mi je rekao da djevojčici vežem oči”, pisalo je u iskazu Siniše Rimca o događajima te kobne noći, kad su malu Aleksandru i njenu majku doveli na Sljeme, kraj doma Adolfovac. “Uzeo sam komad plahte i kada sam joj zavezao oči rekao sam da ispale samo jedan metak. Ja sam se nakon toga okrenuo i nisam htio gledati. Nisam čuo jedan, nego više pucnjeva. Kada sam se okrenuo, curica je ležala na zemlji.” Kako je priznanje potpisao bez advokata, Rimac je umjesto zatvorske kazne dobio osam ordena, uključujući i red Nikole Šubića Zrinjskog za “junački čin u ratu”. “Odličje koje ste primili znak je priznanja”, rekao je tada predsjednik Franjo Tuđman, “ali vas i obvezuje da nastavite onako kako ste to i dosad činili, zasluživši ta odličja i promaknuća, da budete uzor drugima i opravdate povjerenje koja sam vam kao državni poglavar u ime Domovine dodijelio.”

 Ubojstvo dvanaestogodišnje djevojčice i njenih roditelja – nikad kažnjeno i pored toga što se precizno znaju i vrijeme, i mjesto, i počinitelji, i okolnosti, i što uz detaljna priznanja u policijskim arhivima postoje i iskazi svjedoka, i forenzički dokazi, vještačenja vlakana Aleksandrine odjeće, i kombija kojim je odvezena, i oružja kojim je ubijena – postalo je tako najtamnijom mrljom Domovinskog rata i domovinskog poraća, amblemom Naše krivnje: počinjeno je s povjerenjem koje je “državni poglavar” ubojicama dodijelio “u ime Domovine”, dakle u naše ime, ubojice su oslobođene “u ime Republike Hrvatske”, dakle u naše ime, u naše su ime i unapređivani i odlikovani, u naše ime i pomilovani, iz našeg su džepa plaćeni, iz naše slobode slobodni. Svih ovih godina svi o tome znaju sve, i gotovo nitko nije povukao svoj potpis. Ni pod pomilovanje, ni pod odlikovanje, ni pod penzije, ni pod plaće, ni pod unapređenja, ni pod presude, ni pod ubojstva. Ta godina dana, za koliko je Stipe Mesić osuđenom ubojici smanjio kaznu od osam godina zatvora – cinici bi rekli, za svaki orden po godinu dana – računaju se u naš udio u tome: udio u slobodi Siniše Rimca. Spavajte stoga mirno, na čelu sa svojim bivšim predsjednikom, jer ta sloboda – za koju ste se borili one ledene noći, pucajući čovjeku u leđa i vezujući njegovoj ustravljenoj kćerki prljavu krpu preko plačnih očiju – trajat će, strogo tehnički, samo godinu dana. I što je najbolje, stvar je potpuno legalna: molbu za pomilovanje, za razliku od priznanja, Siniša Rimac sastavio je u prisustvu odvjetnika. Zaslužite stoga Rimčevo odlikovanje, odvratite zajedno s njim pogled od onog Hoeckler und Kocha prislonjenog na potiljak dvanaestogodišnje djevojčice, začepite uši i mislite, kao i on, na svoju obitelj i svoju kćerku. Brzo će proći. Poslije toga, slobodni i od ubojičine slobode, “vratite se u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece”.

“Pomilovanje koje ste primili znak je priznanja”, pisalo je, opravdano slutim, u Mesićevu obrazloženju pomilovanja samozatajnog zatvorenika i brižnog oca, “ali vas i obvezuju da nastavite onako kako ste to i dosad činili, zasluživši to pomilovanje, da budete uzor drugima i opravdate povjerenje koja sam vam kao državni poglavar u ime Domovine dodijelio.” Vrijeme je pažljivo odabrano: dobili smo novog predsjednika, uljuđenog i pristojnog, pa će nam i Rimčeva sloboda biti takva. Radosno će je s nama dijeliti i njegovi nekadašnji suborci, i njihov nekadašnji zapovjednik Tomislav Merčep, i njihov nekadašnji ministar Ivan Vekić, i nekadašnji predsjednik Vrhovnog suda Milan Vuković, i nekadašnji državni tužitelj Vladimir Šeks. I nekadašnji predsjednik Stjepan Mesić. U toj uljuđenoj i pristojnoj Hrvatskoj predsjedničku milost nikad neće dočekati otmičar djece, jer je mafijaš, i jer je uljuđena i pristojna Hrvatska strašno gnjevna na mafijaše, ali ubojice srpske djece hoće, jer za njihovu slobodu u uljuđenoj i pristojnoj Hrvatskoj nema gnjeva.

 Je li, najzad, takva država vrijedila života jedne dvanaestogodišnje djevojčice?

 Naravno da jest. Kako bi rekao Vrhovnik – “Sve za Domovinu, Domovinu nizašto”.

Jebi se, državo, jebi se, Domovino.

Globus, 19.01.2010.

—-

Pismo iz Australije

HARIZ HALILOVIĆ

Dragi Ljubomire,

Zahvaljujem ti se na rođendanskom poklonu, tekstu koji si baš na moj rođendan, 15.1.2010. godine, objavio na Peščaniku! Tvoj tekst mi je pomogao da lakše prihvatim činjenicu da ne samo da sam napunio četrdeset ljeta (zima nešto manje, jer ovamo gdje živim zima baš i nema), nego i da sam dočekao još petnaest rođendana „viška“ – punih petnaest godina mimo onih koliko mi je zbog geografije, etnije, vjere, generacije i nacije bilo presuđeno od Karadžića, Mladića, Ćosića i inih „tvojih“ oko tebe, protiv kojih si se ti, kažeš (a ja znam da jesi), uzaludno bunio (ali ništa nije zalud, dragi Ljubo!). Znaš, Ljubomire (imao sam nekad davno jednog učitelja koji se tako zvao), nije lako dočekati četrdeseti rođendan, na kraju svijeta, u Australiji, znajući da mnogi ljudi koji su mi bili bliski nisu dočekali ni petnaesti – poput mog malog rođaka Dine (na rukama mi prohodao), koji je 11. jula 1995. otet iz majčinih ruku u Potočarima, odveden u koloni bošnjačkih civila i strijeljan od strane Srpske vojske Republike Srpke i raznih specijalaca za ubijanje iz sastava MUP-a Republike Srbije, a sve isključivo u ime Srpstva i srpskih država, srpskih šuma i ko-zna-čega-sve srpskog. Dino je pronađen 2006. u masovnoj grobnici kod Zvornika, pa smo ga ja i još jedan mi preživjeli rođak 11. jula 2007. pokopali u Potočarima. Rođak je za tu priliku došao iz Njemačke, a ja iz Australije. Dinin zeleni lijes (tabut), numeriran brojem 362, je bio lagan kao pero, jer dječije kosti – to nisam ni ja znao, Ljubo – nakon dvanaest godina pod zemljom, ne vagaju skoro ništa. Bilo mi je krivo što je ovaj dječak iz sjećanja i uzdaha moje preživjele rodbine uguran u odrasle kategorije i statistike i što su svi lijesovi bili iste veličine, jer Dino je još bio dijete kad su ga ubili i njegove kosti su trebale biti položene u odgovarajući, dječiji lijes. Nek se jasno vidi da je bio dijete i da nije mogao posthumno odrasti. Nišandžija koji je pucao u Dinu („višestruki prostrijeli grudi“) je morao oboriti puščanu cijev puno niže od ostalih kolega-ubica, jer bi ga inače bar „za glavu“ promašio. I sam znaš, Ljubo, da si s četrnaest godina ipak još podobro manji od svih odraslih. U zadnjih nekoliko godina, pored Dine, u Potočarima je pokopano još nekih pedesetak članova moje rodbine, a ubijeno nas je preko stotinu – uz to još stotinjak mojih školskih drugova, stotinjak komšija, stotinjak ljudi koje sam redovno sretao u prolazu, stotinjak onih koji su znali čiji sam ja „mali“… Evo ti slike naših imena iz Potočara, a ima nas i mimo prezimena Halilović; vidi pod Sulejmanović, Zukanović, Mustafić, Bečić, Salihović… Mnogi od ovih na listi bi ti sve ovo mogli opisati puno bolje od mene, jer je među njima bilo i pisaca i pjesnika i boema, onih koji su za života još ponešto stigli postići, i onih koji su o tome tek stigli sniti. Sad je na meni da i u njihovo ime govorim, da se i u njihovo ime zahvalim ljudima kao što si ti, Ljubo. Zahvaljujem ti što si, prije svega, čovjek u onom najhumanijem smislu, što razumiješ i suosjećaš. I što ne šutiš. I što nisi šutio! Znam da ni tebi, s pravom, moji mrvi ne daju mira, a ja na takav mir i nemam pravo. A reći ću ti i ovo: skroz je čudan osjećaj stajati u Potočarima, nijemo iščitavati uklesana imena, stotine imena, svoje skoro cijele rodbine, i nesvjesno, a uporno, tražiti svoje ime među njima. Znaš da bi „logično“ i ti tu negdje trebao biti, negdje odmah između Hamdije i Hasana, po abecednom redu. I onda te obuzme neka sramota što si živ, stid te što si nadživio neke svoje starije rođake i što oni mlađi nikad nisu stigli skupiti ni pola od tvojih godina. Zastidiš se zbog i-poda u džepu i nekih obaveza, termina i neplaćenih računa koji te čekaju negdje u tuđem svijetu gdje imaš adresu. I onda osjetiš da si jedino ovdje među svojima, skroz svoj. I još ću ti reći, Ljubo, da sam jedino preživio zbog toga što sam se, kao jedan od rijetkih iz moje šire familije, u vrijeme ubijanja Srebrenice zatekao daleko od našeg podrinjskog zavičaja u istočnoj Bosni (tik uz zapadnu Srbiju). A nakon što mi je jula 1995. ubijen zavičaj, nisam se više imao gdje (a pogotovo kome) ni vratiti, pa sam zato i otišao što dalje od istočne Bosne i zapadne Srbije, do onih „ničijih“, koji s tim „našim“ ratom nisu imali ništa, onih Aboridžana koje pominješ u svom tekstu. Sad s njima, a i s raznim drugim „narodima“ i „narodnostima“, dijelim avlijske ograde; jest da je sve bez bratstva i jedinstva, ali zato uz međusobno poštovanje i civilizirano odstojanje: good morning za good morning.

 A kad se jutrima, gledajući u nedogled okeana, sjetim rodnog Podrinja (a Podrinje je vazda bilo s obje strane Drine), sjetim se i VBR-ova, onih „ognjeva“ i „orkana“, na koje smo nekad bili ponosni i u njima gledali oličenje našeg bratsva i jedinstva, dok se „naša JNA“ kurčila na razno-raznim vojnim paradama svih onih davnih dvadeset-i-drugih decembara i dvadeset-i-petih majeva. E, ti su isti VBR-ovi, Ljubo, još pod istim oznakama, postavljeni na platou planine Tare, iz tvoje države, s tvoje strane Drine, palili i žarili moj zavičaj i ubijali moju rodbinu u mojoj zemlji. Ti „ognjevi“ i „orkani“ su do temelja (i mimo temelja) srušili i spržili i moju rodnu kuću. Sve se ovo dešavalo „legalno“, iz pozicije tvoje države, u po bijela dana – danima, sedmicama, mjesecima i godinama – i o tome znaju svi oni s tvoje strane Drine koji nemaju selektivnu amneziju zbog razloga raznoraznih. Ja znam da im ti pokušavaš probuditi potisnuta sjećanja. Ti i tvoje kolege s Peščanika (i ostali miroljupci) ste kolektivna savjest i obraz države i naroda s te strane Drine, ono ljudsko što još valja i što je uvijek valjalo tamo.

 Zato ja, Ljubo, prihvaćam tvoju kolektivnu odgovornost. I zato te iz cuga, Ljubo, oslobađam svake krivice za moju spaljenu kuću i pobijenu rodbinu, jer je ti garant nisi zapalio, niti si koga ubio – ali, kao što i ti reče, jeste tvoja država, tj. vrlo konkretni ljudi u vrlo konkretnim uniformama, s jasnim naređenjima i izvršenjima. Kamo sreće da je bilo više ljubomira, ne samo po imenu nego i po ubjeđenju, poput tebe, tamo „kod tebe“; ja ti onda ne bih nikad imao potrebe sve ovo ni pisati i puno bi ljudi bilo sretnije, pogotovo s moje strane Drine. I još nešto Ljubo, zemljače bivši, poruči tim svojima tamo oko sebe, tim što su čvrsto odlučili „nevjerovati u Srebrenicu“, da u toj Srebrenici nije ubijen niti jedan jedini Turčin (što ne bi mijenjalo zločin), ali jesu mnogi srpski zetovi, beogradski i novosadski studenti, radnici onih građevinskih firmi što su gradile Beograd i Srbiju. Jedan takav ubijeni je muž moje snahe Nade, Nesim (Sejdalija) Halilović, veteran studentskih domova iz Beograda, sociolog. Rođen kasnih pedesetih, Nesib je bio poput izmišljenih junaka Mome Kapora (dok je Kapor još bio pisac), a kad se, nakon desetak godina „studiranja po Beogradu“, odlučio vratiti u svoju srebrenu provinciju, Nesib je sa sobom poveo i Nadu, svoju beogradsku ljubav iz Studenjaka. Oboje „Beograđani“, radili su kao sociolozi i referenti u Općini, skućili se brzo i zajedno zavoljeli Srebrenicu. Nekoliko godina pred rat su dobili i sina Omera. Pred rat je Nada otišla s malim Omerom u Beograd, dok se „situacija ne smiri“, a Nesib je ostao u Srebrenici. Jula 1995, Nesib je, zajedno sa svojim mlađim (i jedinim) bratom Sabitom i ocem Mehmedom, strijeljan. Nadin Omer je jedini preživjeli muškarac iz tog dijela moje rodbine. Ne znam gdje li su danas, ni Omer, ni snaha Nada. Nažalost, puno nas je lakše nabrojati žive nego pobijene, a i ovo što nas je živo razbacani smo diljem ove nesretne planete, često više i ne znajući jedni za druge. Tako, Ljubo, slobodno potvrdi tim svojima oko sebe koji „nisu sigurni“: genocid u Srebrenici je ama baš odrađen k’o po knjizi. Valjda i zato što je u njemu, od početka do kraja, učestvovao najškolovaniji srpski kadar, od onih u SANU, preko generala, doktora i ostalih stručnjaka za razvalačenje pameti i „sve pobiti“-politike. Povedi jednom te svoje što još „ne vjeruju u Srebrenicu“ u Potočare! Slobodno im reci da ih vodiš kod rodbine jednog svoga prijatelja, prijatelju. Jer, moji mrtvi neće (p)ostati nikakva berza smrti za nacionalno i međudržavno potkusurivanje, niti izgovor za planiranje kako da vam što brže i temeljitije vratimo milo za drago. Međutim, dok je mene živog, neće ih se ni negirati, niti ignorirati kao da ih nije ni bilo, bez obzira na (ne)postojanje neke nazor rezolucije o Srebrenici, (ne)izglasane od strane onih koji legitimno predstavljaju tvoju državu ! Ja za svoje žrtve genocida samo tražim poštovanje, da se ne zaboravi ko su bili – ne brojevima, nego imenima, datumima rođenja, zanimanjima, vrlinama i manama i svemu onome što ih je činilo ljudima – i da tvoja država nađe sve one logističare, nišandžije i specijalce (za ubijanje) i procesuira ih za ono sto su radili 1990-tih. Za početak, neka krenu odozgo i nađu Mladića! Sve im ovo, Ljubo, tamo prenesi! Srdačno te pozdravljam!

 Hariz Halilović je socijalni antropolog pri School of Philosophy, Anthropology and Social Inquiry, The University of Melbourne.

Peščanik.net, 19.01.2010.

Наука

 

Све се научно може објаснити. Наука може све. “Бог је постао човек да би човек постао Бог“. Оно што нас чека у наредним деценијама мора да буде – тако. На другу обалу можемо стићи са науком али не можемо стићи ако немамо веру. “Разум води, вера ослобађа“.

Ова вест, иако (можда) није истинита, лако може бити истинита. Јер, човек може ходати по води, померати планине, са мало вере, зашто не и ово, са мало знања:

Прес, 23.01.2010.

Разорни земљотрес на Хаитију, јачине 7,3 степена Рихтера, 12. јануара изазвале су Сједињене Америчке Државе својим експерименталним тестирањима таласног система, објавила је венецуеланска телевизија „ВиВе“. Та медијска кућа тврди да је катастрофа на Хаитију била само проба пројекта, којим САД желе да униште Иран. Телевизијска станица је наводно дошла до извештаја руске морнарице, који је само цитирала у свом програму. Према наводима тог руског извештаја, експерименти, које су САД извеле, такође би могли да проузрокују разне аномалије у временским приликама, па тако и поплаве, суше и урагане. На интернет страници венецуеланске ТВ станице пише и да је амерички програм ХААРП, који се бави истраживањима атмосфере на Аљасци, а често се користи као предмет теорија завере, крив за земљотрес од 9. јануара у Калифорнији, који је отворио велика клизишта. Прича о овој теми касније је уклоњена са венецуеланске веб странице, али је забележена на „Гуглу“.

—-

Један од најбољих познавалаца Николе Тесле, философ Велимир Абрамовић говори о невероватном генију Николи Тесли у емисији Агапе (12 делова). У овом клипу говори о томе како је Никола Тесла послао таласе кроз унутрашњост Земље, и ти таласи су “избили“ са друге стране Земље, од места са ког је он пустио таласе – чувена мистерија из Тунгузије која се догодила 30. јула 1908. године. Овде, у овом клипу, говори се о таласној структури космоса, “читава материја је згуснута светлост“:

http://www.youtube.com/watch?v=wq83AppbY_s&feature=related

После експлозије у Тунгузији Земља је подрхтавала скоро два месеца. То је Никола Тесла урадио. То тврде руски научници, после 50 година проучавања овог феномена. Тесла се играо са целом планетом, само је мењао фрекфенције и димензије, и цела Земља му је служила за експеримент.

наставак:

http://www.youtube.com/watch?v=JMYzVWIshak&feature=related

Балканска месница

 

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Аутор: Наташа Б. Одаловић

Месић је још на слободи?! Тја, данас се људи, без обзира на несумњиве симптоме, ипак не хоспитализују због вербалних испада. Ту и тамо, лекари препишу неки седативчић, и на томе остане. Напросто, болничке установе су пренапучене, а, болесника је превише. Морало би се порадити на томе.

„Ми народи из бивше Југославије на изборима имамо само двије опције, можемо гласати или за лопове или за убојице.“ Ове реченице, за мој укус, несравњиво најталентованијег, убојитог и бескомпромисног хрватског писца, наше (ваљда, средње, а не више млађе) генерације, Дамира Каракаша, сетила сам се више од стотину пута само од почетка текућег јануара. Кад год су нам ти за које гласамо продавали муда од лабуда, што рече Цвијетин Миливојевић у Данасу, „ничим изазвани“. Наравно, наизглед. А чиме су изазвани знају само они.

И тако је отпочела јадовита балканска утрка. Министар војни, ничим изазван, даје интервју као да срче еспресо (или, натоћино) о томе како би Србија могла у НАТО, а што не би могло, срррк? Онда буљук српских евергрин интелектуалаца, изазван, тим, ничим изазваним интервјуом заседне и уз литре и литре јаке црне кафе, направи хит представу за унутрашњу сцену Србије – Нема НАТО без референдума! Онда страначка сабраћа министра који срче натоћино, изазвани овим црнокафенишућим интелектуалцима, крену у контранапад са белом кафом у порцеланским шољицама, и питањем: „Ц, ц, ц, чему фрка, паника чему сад захтев за референдум кад и не помишљамо да улазимо у неки војни савез?“ А, министар војни? Који, бре, министар војни? Онај, бре, што срче еспресо или натоћино. Немамо ми таквог, него видите, Понош дошао код малог Јеремића у министарство спољних, није ли то леп догађај, чему агресија…

У Хрватској се Јосиповић није ни устоличио, а Стипе Месић је направио, брат брату, најмање пет свињарија и неколико успутних баљезгарија. Најпре је, ничим изазван, помиловао Синишу Римца, убицу читаве породице Зец, укључујући и њихову 12 година стару девојчицу. Онда је, силазећи с трона на Пантовчаку, отишао у етнички почишћену самопроглашену нарко-дилерску творевину Косово, где се због штедње квалитетнијег тоалетног папира служе рециклираном Резолуцијом 12-44, штампаном у вишемилионском тиражу, надајући се да може издејствовати неки споменик себи, погребнику Југе, те тлачитељице угњетених криминалних структура свих својих народа и народности. На крају је све зачинио запретивши, посве, као ратне вође из деведесетих, ако не и из четрдесетих, војском и новим ратом. Цитираћу изјаву како је преноси загребачки Јутарњи лист: „Хрватска је јамац Даyтонскога споразума, и кад би Милорад Додик референдумом о отцјепљењу срушио Даyтонски споразум, Република Српска одмах би морала нестати. Зато бих војно прекинуо коридор!“ Вјеројатно само због жамора и звоњаве шампањских чаша у великој дворани предсједничког двора није се ваљда чуло и кад је Месић, видно расположен, додао и то да босански Срби референдумом могу „изнијети само онолико земље колико су је на прашњавим опанцима и донијели“.

И како да се човек не сети свако мало Дамира Крлежу Каракаша и његовог 2009. објављеног романа „Сјајно мјесто за несрећу“ из којег је онај горњи цитат о томе за кога ми балкански уклетници гласамо када излазимо на изборе. На све то, по медијима се навелико спекулише о томе да су овом необријаном пацифисти председници Путин и Медведев понудили још боље ухлебљење од досадашњег да, наводно, руководи „Јужним током“ у случају да се Хрватска прикључи том великом гасоводу, што је, ако се томе придода ордење које је Путин својевремено прикачио Месићу за борбу против фашизма, онда је ово с „Јужним током“ мање од непристојне понуде а више од традиционалног пријатељства Русије и Србије. Ово последње је илустрација за то како функционише свет који ми на Балкану очито не капирамо (но нажалост они су нас одавно прочитали), а функционира по принципу бизниса и профита, а не тамо неке романтике и заједничке братске борбе за свеславјенство и друге ирационале.

И док се због свега тога по хрватским и српским медијима о Месићу већ испредају митови и теорије завере типа: Чији је Месић човек, амерички, руски, албански, сопственичко-буђеларски, у Србији као да се отвара ново поглавље у односима председника Тадића и ентитетског премијера Додика, до јуче два ока у глави, а сад, само они знају шта. Из чиста мира наш председник је одлучио да се мане владе и пређе у невладин сектор (само тамо још није залазио), па се јуначки ухватио у коштац најпре с Резолуцијом о Сребреници, коју отаљава ево има ваљда осам лета, а могло се све цивилизовано завршити када је први пут предложена од стране НВО и неколицине далековидих људи из тадашњег парламента, а потом заоштрио и с Додиком, рекавши да никакав референдум није прихватљив.

 Према интервјуу који је Додик дао Данасу, никаквог озбиљног разматрања референдума, осим као потврде очувања Дејтонског споразума није ни било!!? Ако је тако, онда је тек потпуно несхватљива целокупна реторика нашег председника Тадића. Ништа мање него Месићева.

Мислим, несхватљива за нас обичне, сироте грађане и читаоце Дамира Каракаша.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/balkanska_mesnica.46.html?news_id=181804

Пријатељи

 

Слободан Рељић

Нешто ће се, изгледа, дешавати око Косова. Адмирал Марк Фицџералд јавио се ових дана из Напуља са занимљивом поруком: „да су паралелне структуре српске власти на северу Косова претња безбедности у региону и да нису у складу с Резолуцијом УН 1244″. Фицџералд је командант Јужне здружене команде НАТО-а. Наше власти се уопште нису узбудиле. Нико се није питао ни откуд том војнику сад идеја да се позива на резолуцију којом годинама брише ципеле. Адмирал је „наш пријатељ”.

„Наши пријатељи” су и италијанске јединице на Косову. Чувају наше светиње, доле. Многи Срби су се о томе крајње похвално изражавали. Од монахиња до Председника. Ваљда је зато наша јавност и остала ускарћена за причу коју су објавиле једино франкфуртске „Вести”.

Наиме, италијански бригадни генерал Роберто Д’Алесандро је пред Нову годину, на састанку „са представницима српске Владе и Српске православне цркве поручио владици Теодосију да СПЦ утиче на Владу у Београду да пошаље војнике у Авганистан”, јер у супротном италијански војници од следеће, тј. од ове 2010. године више „неће обезбеђивати српске манастире и цркве, већ ће обезбеђивање српске културне баштине бити препуштено локалним Албанцима”.

„Према незваничним, али добро обавештеним изворима”  пишу „Вести”, на састанку одржаном пред Нову годину, поред поменутог бригадног генерала Роберта Д’Алесандра „били су и командант Кфор-а немачки генерал Маркус Бентлер, шеф Унмик-а италијански дипломата Ламберто Занијери, српски министар за Косово и Метохију Горан Богдановић и епископ липљански и игуман манастира Дечани владика Теодосије”. Богдановић је после тврдио да он није био „и да би о томе требало питати (игумана) Теодосија”. Али, кад је већ кроз питање новинара „сазнао” да се то десило „није му пало на ум” да то испита и обавести јавност. Влада ваљда зна. Али то су „наши пријатељи”.

Српским представницима је, на том састанку, предочено да ће „планираним смањењем броја војника Кфор-а са 12.600 на 10.000, до краја јануара, доћи и до промене структуре снага које ће обезбеђивати манастире СПЦ у Покрајини”. Снаге Кфор-а ће отићи из камп-базе “Спарта”, која се налази у близини Дечана, и “Ловачког дома” код Пећке патријаршије. „Према том плану, бригу о безбедности манастира Девич и Газиместана преузеће Косовске полицијске снаге (КПС), а Пећку патријаршију и манастир Високи Дечани тзв. Косовске безбедносне снаге, односно косовска војска.”

Владика Теодосије се, нормално, забринуо кад је чуо ко ће „преузети бригу о безбедности” и „подсетио да ‘рокада’ коју најављују није по Резолуцији 1244 и да ће имати узнемиравајући ефекат код српског народа и верника. Само манастир Девич је у последњој деценији два пута спаљен од шиптарских сецесиониста (1999. и марта 2004. године), а да за тај вандализам нико није одговарао. Не треба сумњати да су неки од оних који су учествовали у паљењу српских светиња сада део тих такозваних косовских безбедносних снага.”

И? Представници „међународне заједнице”  нису се дали збунити тим толико пута понављаним чињеницама. Онда је италијански генерал лепо рекао: колико ви војника пошаљете у Авганистан, толико ћемо ми војника распоредити око ваших манастира.

Кад је у септембру 2009. године долазио генерал Бентлер (дошао после италијанског генерала Ђузепе Емилија Гаја), већ помињани адмирал Фицџералд је јасно гледао унапред: „Мисија НАТО се концентрисала на безбедно окружење и као резултат тога, демократске институције јачају пружајући могућност свим грађанима да учествују у изградњи будућности.” А логично је да у том „чину изванредном” поред монаха треба да учествује и прост народ – зато се адмирал осврнуо и на „случај Северне Митровице”. Зато је одлучено и да се српском министру за Косово и Метохију више не дозволи да вршља доле и да „иде код својих пријатеља”, како је он покушао пред ТВ-камерама да објасни свој посао неком озбиљном момку, који је са воки-токијем изгледао тако да би могла да му се преда Пећка патријаршија на управљање. Можда чак и да се монахиње, које не буду хтеле да пређу у ислам, повуку у Србију.

 Цео текст:

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/20/slobodan-reljic-srpske-svetinje-pod-albanskom-zastitom/

Позитивна селекција

 

Ана Софреновић

Шта да променимо, како да будемо бољи и себи и другима, питање је од кога никад не треба да се уморимо.

Једна од првих ствари за коју мислим да треба да променимо код себе је да више верујемо да свако од нас има велику моћ да утиче на побољшање квалитета свог живота, без обзира на околности које га окружују. Последње што ико ко није задовољан својим животом, а знамо да многи нису, је да се препусти, животари и чека да му помоћ стигне. Чини ми се да многи овде не схватају да су људи свуда на свету исти. Да свуда постоји скоро иста количина памети, талента, способних људи, и да веће земље имају само ту предност да могу да бирају најбоље међу већим бројем људи, али они имају и сразмерно веће потребе. Тако да, по мени ,то није пресудан фактор. Пресудно је шта свако друштво ради и на који начин подржава и користи, у оном најлепшем смислу речи, своје најспособније и најдаровитије људе. Тренд код нас на жалост још увек није на страни најспособнијих већ влада једна осредњост у којој просто све може да прође и све се изједначава. Наравно, постоје изузеци, постоје људи код нас који знају колико помоћ неком натпросечно способном није само подршка њему већ директан улог у напредак читавог друштва. Због тога свуда ,,напољу” таленат је неприкосновен и сматрају га за врхунску вредност. Јер,знају да је вредност једног човека истовремено и вредност друштва коме он припада.

Постоји стара изрека да је једно друштво вредно онолико колико су вредни његови најбољи људи. Али то не значи да је довољно само да они постоје, већ друштво мора да створи услове да се њихове способности искористе на најбољи начин. У том случају сви су на добитку. Жао ми је понекад колико је тај систем код нас јошу раном развоју. Постоји пуно иницијатива да се то промени и има људи који се заиста труде да помакну ствари напред, али сувише често наилазим на примере који ми говоре да већина још није довољно наклоњена својим најбољим људима.

Волела бих да постоји такав систем вредности по коме ће се поново успоставити параметри квалитета у свим областима. Јер верујем да нико од нас не жели да нас у скоријој будућности посматрају као јефтину радну снагу већ као земљу која је можда мала али важна будући да обилује образованим, стручним и способним људима чији је квалитет релевантан у светским оквирима. И већ на ову реченицу скоро да могу да чујем неке који одмахују руком и говоре: ,,Ма, да, башћемо ми да стигнемо свет, то су бајке, стално ћемо да каскамо за развијенима.”

Тај став не води никуд, само чини људе да се осећају беспомоћно, али, што је много важније, тај став није одраз реалног стања ствари већ стања свести.

Кад год било где отпутујем ван наше земље тек тамо схватим колико заправо вредимо и колико многи међу нама немају праву свест о томе и због тога немају ни велике амбиције, како спрам себе тако и спрам друштва у коме живе. Жао ми је кад видим људе који се задовољавају преживљавањем уместо да открију оно у чему су добри (а свако у нечему јесте) и изграде себи живот у коме су развили свој потенцијал до краја. Али није лако открити сопствене способности, некад је потребно време, некад прави људи да то препознају, тако да је обавеза друштва да успостави систем у коме може да препозна, образује и подржи таленте свих генерација. Јер таленат не може да стари, он може само да буде искоришћен или запостављен, а то у резултату дође исто, као да га није ни било, што је огромна штета за све.

Глумица

Политика, 18.01.2010.

O zapadnoj i istočnoj Evropi

 

Iz intervjua koji je srpskom piscu Vladimiru Arsenijeviću dala hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić. Intervju je objavljen u srpskom nedeljniku Novosti iz Zagreba.

Poslednjih petnaestak godina proveli ste krećući se po Evropi. Koje je vaše mišljenje o njoj danas? Pritom ne mislim, naravno, na kontinent, već na ekonomsku ili političku zajednicu.

– Govor o tome pretpostavlja neko znanje. Ja to znanje nemam. Evropska zajednica nastala je kao ekonomski, financijski konstrukt. Danas je taj – prvotno ispražnjen od ideologije – ekonomski konstrukt, opterećen ideologijom. Ideologija zamagljuje stvari. Evropska unija umjesto jasne političke ideologije upotrebljava kulturu. Iako nitko više ne zna što je kultura, vjerojatno nešto između Seneke i Seinfelda, ona se koristi kao zamjena za politički jezik. Usput rečeno, čini se da se evropski koncept kulture – onako kako ga vidi evropska kulturna birokracija – ne razlikuje puno od komunističkoga. To se prvenstveno odnosi na politiku poticanja regionalnih kultura, na kulturnu razmjenu, na kulturu koja se definira kao nosilac nacionalnog identiteta, i tome slično. A kako funkcionira EU kao financijski konstrukt, ja to ne znam. Prije svega zato što se ne razumijem u logiku novca, a zatim i zato što politika EU-a nije odviše transparentna. Novac je, čini se, u temelju svega. Države koje još nisu postale članice EU-a opterećuju taj konstrukt svojim iluzijama i unaprijednim deziluzijama. Tako se EU doživljava uglavnom na osjećajnoj i simbolizacijskoj razini: “oni” (Evropa) nas “hoće” ili “neće”, naš ulazak u “Evropu” bit će ulazak u “civilizacijsku” orbitu, konačno ćemo se odvojiti od “Balkana”, i slično. Sve se, dakle, svodi na buncanje.

Izgleda da ćemo se na kraju tog dugog procesa objedinjavanja Evrope opet nalaziti na njegovom početku.

– Tko to zna. Ovo što nas dvoje radimo je neka vrsta tračanja. Jer naprosto ne vladamo podacima i činjenicama. Međutim, cirkulacija sve-evropskoga stanovništva je više nego vidljiva. I čini se da nije točno da “Istočnjaci” hrle u Zapadnu Evropu, prije će biti da “Zapadnjaci” hrle u Istočnu Evropu. Englezi kupuju nekretnine po bugarskim selima, Holanđani se naseljavaju u Rumunjskoj i Bugarskoj, Poljaci poplave Englesku, pa se naglo povuku. Mladi Turci rođeni u Holandiji, oni visokoobrazovani, sele se u Tursku, kažu. Dakle, pretpostavka da će Bugari brati šparoge i tulipane i čistiti zapadnoevropske zahode mogla bi biti i kriva. Zapadna Evropa više ne znači ekonomsko blagostanje. Stvari se mijenjaju brzo. Holandija je, na primjer, bila visoko-organizirana socijalna zemlja, ali veliko je pitanje je li to i danas. Možda će u skoroj budućnosti zemlja blagostanja biti Turska, pa će ljudi umjesto u Švedsku ili Norvešku hrliti u – Tursku. Tko to zna. Postoji Bruxelles, evropski Washington, ali postoji i svakodnevni život malih građana Evrope koji prevaljuju kilometre da bi u nekom bugarskom selu kupili kuću, jer zamišljaju da će tamo provesti ekonomski i ljudski izdrživu starost. Nitko, čini se, nije napravio statistiku, koja će pokazati koliko je otočkih Engleza jeftino pokupovalo čitava sela u kontinentalnoj Evropi. Ljudi cirkuliraju. Čim je pao Berlinski zid jedan je moj znanac, Holanđanin, kupio dva stana u Lenjingradu, kasnije St. Petersburgu. Na djelu je “okupacija” Istočne Evrope, ne samo Zapadne, kao do sada.

Interesantno, kad govorimo o “Evropi” mi i dalje ipak prevashodno mislimo na zapadnu polovinu kontinenta?

– Napravljena je ideološka zbrka. Evropa je nakon Drugog svjetskog rata bila sravnjena sa zemljom. Svi su bili jednako siromašni. I onda je Zapadna Evropa krenula, i to ne zato što su Nijemci “marljiv narod”, a Rumunji “lijen narod”, nego zato što je zapadna polovica Evrope dobila goleme financijske injekcije za brži oporavak. Istočna polovica ostala je ekonomski stigmatizirana zbog komunizma. Ja sam nekim svojim zapadnoevropskim znancima moje generacije i moga socijalnog statusa, što je, napominjem, bio nekakav prosjek, postavila jednostavna pitanja. Kada su prvi put kupili televizor, kada su uveli toplu vodu u svoje kupaonice, kada su prvi put putovali u “inozemstvo”, i slično. Ispostavilo se da nije bilo razlika između nas. Ispostavilo se nadalje da sam ja u nekim stvarima bila u prednosti. Tu vrstu povijesti svakidašnjice dobro pamte Jugoslaveni koji su hranili svoje samopouzdanje u Moskvi, u Budimpešti, u Varšavi prodajući traperice kupljene u Trstu, ali i domaće “Varteksove” jakne. Jugoslaveni su bili “Zapadnjaci” u odnosu na Istočnu Evropu, ili su samo mislili da jesu. Isto tako su se i Zapadnjaci osjećali Zapadnjacima u istoj toj Moskvi i Budimpešti. Te iluzije o boljem i gorem životu još su jake. Kao što je mnogi Jugoslaven hranio svoj self-esteem dolazeći u Moskvu s brdom najlonki, pa se kasnije hvalisao da je s tim najlonkama kupovao ženske s doktoratima, tako i danas mnogi naši “zemljaci” hrane svoje samo-pouzdanje isključivo na jeftinom materijalnom dobitku. Što se Istočne Evrope tiče, meni ona danas svugdje izgleda više manje isto. Isti pejzaž, i onaj stvarni i onaj mentalni. Onaj mentalni – to polje iluzija o boljem i lošijem svijetu – jednak je i u Zapadnoj Evropi. Nakon Drugog svjetskog rata Holandija je, na primjer, bila toliko siromašna da se priličan broj Holanđana odlučio na “pečalbu” u Kanadi i Brazilu. Baš onako kako su iz naših krajeva odlazili u Australiju. Migracije su povijest evropskog svakidašnjeg života. A sve drugo je ideologija, koja još uvijek traje, štoviše traje i stara hladnoratovska ideološka magla. U Zapadnoj Evropi još uvijek možeš sresti ljude koji hrane svoje samopouzdanje na tome da im Bugarka čisti kuću. Iz jedne američke televizijske serije pamtim repliku, gdje jedna žena kaže drugoj: “I don’t know. I have to ask my maid, she is Bulgarian, she has PHD.“

http://www.novossti.com/2009/12/knjizevnica-dubravka-ugresic/

Вапај гладних радница

 

Нови Пазар – Десет радница у Новом Пазару, које већ 45 дана штрајкују глађу, најавиле су јуче радикализацију протеста.

 – Ова врата ће до даљег остати затворена. Више нећемо да зовемо ни хитну помоћ ни новинаре, нити било кога из власти – саопштила је председница штрајкачког одбора Јасминка Милутиновић, обративши се новинарима кроз решетке на вратима просторије у којој она и њене колегинице штрајком глађу покушавају да остваре право на отпремнине по основу социјалног програма, какве је добило више од 300 радника тог предузећа, а које су једино њима ускраћене, иако су биле на списку. Реч је о суми од 4.000 до 5.000 евра за сваку од њих, а раднице које штрајкују глађу тврде да је тај новац узео неко други. Иначе, кроз решетке на истим тим вратима, председник Удружења текстилних радника Зоран Булатовић је половином априла прошле године новинарима показао прст који је себи одсекао у знак протеста због неподношљиво тешког положаја текстилаца.

– Ником изван ових ових просторија неће ништа да фали, никог не желимо да угрозимо. А шта ће са нама да буде знаћемо само ми овде. Кажем вам, стидеће се и згрозиће се читава Србија – рекла је Јасминка и додала да је ово пример „како се држава поиграва са немоћнима”, одбивши да детаљније објасни шта су даље намере штрајкачица.

Подсетимо, из Министарства за рад и социјалну политику у децембру је саопштено да су раднице Трикотаже „Рашка“ у праву, да је новац намењен њима узео неко други и да оне морају да буду обештећене. Огласило се и Министарство економије, саопштивши да би расподелу средстава за социјални програм требало да испита буџетска инспекција, која до сада то „није стигла“ да то уради. Поводом „залуталих“ отпремнина за десет радница „Рашке”, лане су поднете и кривичне пријаве против троје бивших руководилаца тог новопазарског предузећа, али је случај застао негде између полиције и тужилаштва.

С. Бакрачевић

——————————————————

 Суморни празници Раднице Трикотаже „Рашка” су током месец и по дана два пута на по три дана прекидале гладовање: први пут на молбу муфтије Муамера Зукорлића, а други пут на позив градоначелника Новог Пазара Меха Махмутовића. Али ни за то време нису излазиле из просторија у којима штрајкују. – И новогодишње и божићне честитке своје деце примила сам овде – казала нам је Јасминка Милутиновић, председница штрајкачког одбора.

Политика, 15.01.2010.

Окупатор

 

Шеф Еулекса Ив де Кермабон рекао је у четвртак да се мора „хитно одговорити“ на одлуку Београда да именује српске судије на Косову и да на Косову може постојати само један правосудни систем.

Еулекс је мисија Европске уније. Европска унија и НАТО пакт су организације које је створила евроатлантска елита да би лакше контролисала народе и државе Запада, и да би тако уједињени лакше освајали остатак света. Негде то раде војске, негде мултинационалне компаније.

На Космету имају своје војнике, у Београду своје послушнике. На Космету забрањују кретање Србима и желе да уклоне српске институције, у Београду се играју са динаром да би народ рекао – дај евро да нас спасе! Не забрањују кретање Србима по Србији, али су створили такве околности да многи Срби напусте Србију, а они који остану да живе као робови, оболели и заглупљени. Са мало хлеба и пуно игара. Институције државе су уништене, народ мора да затражи спас у институцијама ЕУ и НАТО. Само они могу да нас доведу у ред!

Генерали

 

Ко о чему, ја о српским генералима.

Случај генерала Владе Трифуновића, кога су осудили и Хрватска и Србија:

Почетком рата генерал Трифуновић одлази код начелника ГШ ЈНА Вељка Кадијевића (будала и агент КГБ-а) који му каже да су “тешка времена, да се морају држати заједно, да ће војска стати уз њих“. Генерал Трифуновић одлази у Вараждин после тога. Када је стигао имао је 1 800 војника. Убрзо, због отпуштања свих несрба и непримања нових класа остаје са 200 необучених војника. Имао је, на пример, 80 тенкова али није имао људе који су обучени за коришћење тенкова. Данас генерал Трифуновић каже: “Знао сам да мисле о мени да сам посвећен професији, али нисам вјеровао да мисле да сам фанатик. Због тога ми у почетку није било јасно да имају намјеру да ме жртвују“ (НИН, 3081).

Помоћ од осталих генерала ЈНА није добио. Стигло му је наређење да мора да поштује примирје и само је он поштовао то примирје. Остао је  изолован са 200 необучених војника и без  хране, воде и струје. Био је под опсадом 15 000 добро наоружаних Хрвата, од којих су многи прошли обуку управо у касарни у Вараждину.

Остављен сам, без икакве помоћи ЈНА, одлучује да спаси животе 200 младих људи и око 60 старешина који су били са њим. Предаје се, за тих сат времена колико је имао да напусти касарну уништио је војне опреме колико је стигао.

У Хрватској је осуђен за прекомерну употребу силе, одузет му је стан, ћерка је била малтретирана. У Србији је осуђен за издају, због тога што није користио “прекомерну“ силу, нема смештај, нема генералску пензију. Ћерку му и у Србији малтретирају.

Почетком ’90-тих два пута је излазио на суд, али су судије Милош Шаљић и Ђорђе Дозет, који нису хтеле да га осуде без доказа, смењени и кажњени.

Тек када је за начелника ГШ дошао Момчило Перишић (прави издајник, обичан кретен, касније агент ЦИА) генерал Трифуновић бива осуђен (децембар 1994. године). Провео је 2 године у затвору. Добио је укупно 11 година затвора. Помиловао га је, од затвора, председник СРЈ  1997. године. Али је и даље остао издајник.

Сви људи из војног правосуђа који су учествовали у његовом процесу постају генерали са бројним привилегијама. Тако данас, ми, грађани Србије, плаћамо генералске пензије и станове следећим бедницима: Радомиру Гојковићу, Милошу Гојковићу, Светомиру Обренчевићу, Трипку Чековићу, Десимиру Гарићу и Видоју Пантелићу. Сви они су, укључујући начелника Перишића (који је носио бомбу у џепу у случају да сретне “издајника“ Трифуновића), поступали по наређењу председника Србије Слободана Милошевића (издајника, агента ЦИА). Као сведоци против Трифуновића појавили су се и генерали Живота Аврамовић и Јеврем Цокић, који су издавали наредбе и никада нису упутули помоћ у Вараждин као што су говорили генералу Трифуновићу.

После 5. октобра 2000. године ништа ново. Једино је Зоран Живковић, док је био председник владе, предложио да се генералу Трифуновићу додели стан. Предлог је одбио тадашњи министар одбране, а данас председник Републике Борис Тадић. Рекао БоТа – нема основа за доделу стана. Док већина издајника и глупака из редова генерала има огромне станове и виле, генерал Трифуновић живи у малој соби трећеразредног хотела већ 20 година.

Закључак:

99 одсто свих генерала, од оних пензионисаних коминтерноваца и ниткова УДБЕ, преко генерала ЈНА и полиције који су то били у времену распада СФРЈ па све до данашњих генерала Војске Србије и српске полиције – треба стрељати због издаје народа и крађе државе. Пошто то није реално у данашње време, и без обзира што су они тако бедни, ми смо хришћани па нећемо да убијамо, најмање што можемо да учинимо јесте да 99 одсто тих генерала осудимо на суду, да им укинемо пензије и привилегије, да им одузмемо станове и виле.

Али, ко то да уради? Какви су млади официри који стасавају уз овакве генерале, уз овако лоше људе, у тако пропалом систему?

Има ли наде, хоће ли бити неког пуча, зар могу да гледају како им народ нестаје, како се држава урушава, зар могу да слушају све те лопове и стране плаћенике који су заузели највиша државна и друштвена места у хијерархији владања?

Хајде млади официри Војске и агенти БИА, будите другачији, урадите нешто достојно војног и официрског позива. Ухапсите своје генерале и комаданте. Што пре, то боље за Србију. Што пре, то су веће шансе да српски народ опстане. Урадите нешто, немојте да се продајете за бољу плату и већи стан. Боље и да прођете као генерали Трифуновић и Здравко Понош него да будете срамота свог народа попут генерала Перишића, Кадијевића, Васиљевића и осталих бедника.

Додатак,

16.01.2010.

После интервјуа НИН-у, генерал Трифуновић је дао интервју листу Данас (16.01.2010.) у коме каже:

“Представник Српске академије наука и уметности је дошао генерала Симовића, који је био министар одбране, и пренео му захтев САНУ да генерал Трифуновић мора на суд и у затвор. Тек после тога је подигнута оптужница.“

Koliko mogu da izdrže?

 

Albanski lideri i njihovi mentori postaju nervozni. Ništa nisu ispunili od onoga što su obećali albanskim narodu na Kosmetu. Sve je samo privid – od lažne države Kosovo, do lažne ekonomije, lažne policije, lažnog sudstva… Jednostavno, blizu su raspadu sistema. E sad, kako će se dalje situacija odvijati između Albanaca, kako će to koristiti Al kaida i obaveštajne službe Turske i Irana, a kako će reagovati SAD, V. Britanija i Nemačka, ostaje da se vidi.

Srbija treba da bude strpljiva, da ne naseda na provokacije. U slučaju da Albanci počnu da ubijaju srpsku decu ili siluju žene, treba upotrebiti jasne mere koje će to sprečiti, a sve one koji narede i sporovode mučenje i progon Srba sa Kosmeta kazniti. Srbija će to moći već za godinu dana, ako na čelo države, vojske i policije dođu hrabri ljudi, patriote. Pre toga treba pohapsiti sve ove koji pljačkaju Srbiju. Srbija mora svakog svog građanina koji Srbiju priznaje za državu zaštiti na teritoriji Kosmeta. Bez obzira na trenutnu situaciju, to je moguće. Sve zavisi od onih koji vladaju Srbijom. Ako su kukavice i potkupljivi šarlatani, onda ne mogu ništa.

Današnje vesti sa Kosmeta:

Pripadnici Kosovske policijske službe i specijalne jedinice „Rosa“, zaustavili su danas na Brezovici ministra za Kosovo i Metohiju Gorana Bogdanovića, koji je krenuo u posetu opštini Štrpce, javlja RTS. Pripadnici KPS i specijalne jedinice Rosa tvrde da su dobili naređenje od Vlade Kosova da Bogdanovića zaustave i udalje sa teritorije Kosova i Metohije. Bogdanović je, kako navodi RTS, tražio odluku Vlade Kosova u pisanoj formi, na šta mu je regionalni komandir policije rekao da postoji samo usmeno naređenje da mora da napusti Kosovo. Posle kraće rasprave, Bogdanovića su naoružani pripadnici specijalne jedinice Kosovske policije otpratili ka severu Kosova. Bogdanović je novinarima rekao da je reč o nepromišljenom potezu privremenih kosovskih vlasti, jer je on stanovnik Kosova i kao takav ima pravo, bez obzira na svoju ministarsku funkciju, da se kreće ka Kosovom. „Ovo je primer da na Kosovu ne postoji sloboda kretanja i da se ovdašnjim Srbima žiteljima Kosova, a time i meni, uskraćuje osnovno ljudsko pravo na slobodu kretanja“, istakao je Bogdanović.

Na dva kilometra blizu magistralnog puta Priština-Skoplje na izlazu iz Štrpca Kosovske policijske snage (KPS) već pola sata pretresa vozilo načelnika Kosovskog okruga Gorana Arsića, saznaje KIM radio. U vozilu se nalazi načelnik Goran Arsić, bivši predsednik opštine Kosovo Polje Dejan Nedeljković i novinar Večernjih Novosti Dragana Zečević. Kako KIM radio saznaje svo troje putnika prislonjena su uz vozilo sa podignutim rukama i policija im, zasad, ne dozvoljava da nastave put.

Danas online

Пажња, птичица

 

Ово је одличан пример српске елите. Сви се окупили да се сликају, а нико није позвао оне које желе да награде. Студенте, због сликања…

Ниш – У Градској кући јуче је било заказано уручење традиционалних награда, које град и градоначелник поводом Дана ослобођења Ниша додељују најбољим студентима са нишких факултета. Свечаност, о којој се говори већ двадесетак дана, јуче се, међутим, претворила у велики скандал. У заказано време, у 12 часова, у холу Градске куће у Нишу били су градоначелник Ниша Милош Симоновић и председник Скупштине града Миле Илић, ректор Универзитета професор др Миодраг Гроздановић, проректори, декани факултета, градски већници, начелник Управе за образовање, новинари…

Свечаност је почела поздравном речи градоначелника Симоновићa који је, између осталог, рекао:

– Радујем се што су с нама најуспешнији и најбољи студенти, за које верујем да ће ускоро завршити своје школовање и остати у Нишу и нашој земљи где ће се доказати и кроз рад…

После градоначелника, ректор Гроздановић је ступио за говорницу:

– Средина која има универзитет не треба да брине за своју будућност, јер сарадњом науке, града, привреде и институција можемо допринети бржем развоју овог дела земље…

Уследио је пригодан музички програм који су припремили студенти Факултета уметности, а онда је официјелни водитељ почео да прозива најуспешније студенте. Први, није дошао, другог нема у сали, трећи… – ни њега нема. Четврти, исто…

Од 13 најбољих нишких студената, дошло је само њих троје – Милош Петковић са Електронског, Мила Кулић са Факултета уметности и Иван Савић са Технолошког факултета. Градоначелник Симоновић уручио им је похвалнице и по 50.000 динара, фотографисао се с њима, а онда, потамнео у лицу „као земља” још једном пришао говорници и пун горчине рекао:

– Ово је незапамћено и скандалозно… Питам вас, господине Гашевићу – погледао је начелника Управе за образовање Ненада Гашевића – али и све остале, чији је ово пропуст? Где су студенти, ко је требало да их обавести? Хоћу одмах објашњење!

Тома Тодоровић

———————————————————–

Декани нису пропустили послужење

Градоначелник и председник нишке скупштине кренули су, очигледно и изненађени и незадовољни, на друге обавезе, али део присутних, међу њима и многи декани факултета и људи са универзитета, нису дозволили да свечаност и пријем после ње потпуно пропадну. Похрлили су ка „ићу и пићу”, као да се ништа није догодило… То што студенти нису дошли, није важно. Доћи ће вероватно други пут. Најважније је било да се не баце припремљена закуска и пиће, а да они не оду гладни из Градске куће!?!

Политика, 14.01.2010.

Формирати тим стручњака за реформе

 

Уз максималну сарадњу с научним институцијама нужно је што пре формирати тим врхунских, пре свега политички неутралних стручњака, како оних који живе у земљи, тако и оних који живе у иностранству, који би предложили концепт дугорочних друштвених и економских реформи и конкретних дугорочних стратегија које би биле свестрано размотрене, и након тога у новој влади и парламенту прихваћене и касније доследно спровођене. Јасно је да је у унутрашњим и екстерним ограничењима то врло тешко остварљиво и да у датим политичким околностима прети опасност да се идеја већ при формирању тима – искомпромитује. И поред тога, треба још једном рећи да ће Србија у случају настављања досадашњег модела економске политике и политике олаког задуживања у иностранству, и преношења све веће суме неизмирених обавеза по основу спољног дуга на будуће генерације, бити суочена с тешким економским и социјалним последицама и постаће у догледној будућности земља старачког становништва. Нико, а поготово ниједан интелектуалац, не би смео да се мири с тим могућим сценаријем. Његова је људска, професионална и патриотска обавеза да учини све што може да Србија, временом, постане друштвено добро уређена и економски успешна земља. Јер само таква може постати пуноправна чланица ЕУ и да заустави одлив најобразованијих и најталентованијих младих људи у иностранство.

 

Формирати тим стручњака за реформе

 

Млађен Ковачевић

Економиста, професор универзитета

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Formirati-tim-struchnjaka-za-reforme.sr.html

———————————————————————————————————-

Čudesne sudbine dvojice generala, Trifunovića i Mladića, različite po sadržaju, a identične po suštini, rendgenski su jasan snimak zloćudne bolesti srpskog društva: Delirijum hipokrizije.
Geneza istorije odnošenja države prema dvojici generala liči na istoriju sveopšteg ludila. Nemogućnost, pak, samog društva, svakog od nas, nezavisno od svake ideologije, da iz sudbina obojice izvedemo jedan univerzalni zaključak zasnovan na univerzalnim principima koje bismo prethodno ustanovili, takođe analizom ovih dveju sudbina, posebna je priča. A zašto nemogućnost? Pa, ili zato što nas visoka politika putem medija neprestano ometa proizvodnjom nejasnoća i dvosmislica, ili smo kolektivno, izvinjavam se, ali, ometeni u razvoju, i mentalno i moralno. Treći razlog ne mogu da dokučim.
Ratko i Vlado
VOSTANI SERBIE
Autor: Nataša B. Odalović
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/ratko_i_vlado.46.html?news_id=180735

—————————————————————————————————————-
Čak su i komunisti imali prilično jasnu predstavu o neophodnosti koncentrisanja intelektualne energije na jednom mestu, pa su osnovali instituciju koja se zvala „Marksistički centar“. Izlazio je i časopis „Marksistička misao“ u kome su, gle čuda, objavljivani veoma zanimljivi tekstovi, a mnogi od tih tekstova i nisu bili naročito marksistički…
Ako neko u tzv. „proevropskom bloku“, u šta sve više sumnjam, doista želi da Srbiju načini uljuđenom, pravnom i bogatom državom, onda se tom poslu mora pristupiti na potpuno drugačiji način. Da ne bi opet bilo primedbi kako samo kenjam, a ništa ne činim, evo šta bih predložio vlastodršcima. Osnujte, gospodo, neki Nemarksistički centar, pokrenite časopis Nemarksistička misao, ali nemojte tu zapošljavati nepoćudne i nesposobne partijske kadrove. Pa kada se oko tog centra i časopisa okupi stvarna elita ovog naroda i počne da sakuplja rasute energije, vrlo brzo će dobre vibracije početi da zrače na sve strane i opet će Beograd i Srbija biti duhovna i kulturna metropola Balkana. Neće pre toga. Jok, more.

Svetislav BASARA

Nemarksistički centar

http://www.danas.rs/vesti/periskop/nemarksisticki_centar.48.html?news_id=180687

Suđenje je možda i dobra ideja

 

Povodom kontratužbe Srbije protiv Hrvatske za genocid za vreme rata 1991-1995.

Suđenje je možda i dobra ideja

LIČNI STAV

Autor: Boris Delić

Odmah s početkom godine dobra vijest – nastavlja se međusobno tužakanje Hrvatske i Srbije za zločin genocida. Naime, Srbija je podnijela kontratužbu protiv Hrvatske Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Ohrabruje činjenica što će dvije države svoje argumente o krivici za genocid predati međunarodnoj sudskoj arbitraži.  

 Sada kada smo provokacijom o „dobrom suđenju“ privukli pažnju čitaoca, dobro bi bilo da ukratko iznesemo poneki razložni argument za našu tvrdnju. Prvenstveno se ovakva provokacija čini zgodnom da poremeti seriju ispraznih sladunjavih novinskih komentara, koji se na ovaj realan sukob osvrću manirom uzvišenog mudraca, sve tumačeći kako je trebalo samo malo dobre volje pa da se zaboravi na ostatke prošlosti i postigne bratski dogovor. Očito je da ovaj spor nije stvar dobre volje, pa ni bilateralnih odnosa sadašnjih vlada i trenutnih političkih konstelacija uoči pretpristupanja Evropskoj zajednici. Sukob Srba i Hrvata je, ma kako se drugačije tvrdilo, obilježio proteklo stoljeće i ostavio duboke tragove zločina i mržnje. A prošlost nije samo inventar proteklih događaja. Kažu poznavaoci ljudskih zajednica da se ljudi i društva više vezuju uz sopstvene rane nego uz heroin.

Opjevavanje vlastitih žrtava, vidanje rana, pa ciklus osvete i zločina, jedna su od vječnih tema civilizacije, a posebno ovdašnjih naroda. Možda je, zato, dobro da prekinemo ovaj ciklus i jednim civilizovanim suđenjem. Stav „dobro je da se sudimo“ – provokacija je, ali i lični revolt nastao na osnovu pomiješanih raspoloženja koja se kreću od gađenja do smorenosti jer smo stalno, kao mantre koje se ponavljaju, izloženi velikim istinama o krivici jednih, a pravednosti drugih. Već ih znamo napamet – Hrvati kažu: Mi smo se branili od agresije pa time nismo mogli počiniti zločin, Srbe u Hrvatskoj nije niko progonio a Srbi iz Krajine su svojevoljno otišli, Jugoslavija je bila tamnica za Hrvate, ustaše su se borile za slobodu Hrvatske, a u Jasenovcu je stradalo nekoliko desetaka hiljada neprijatelja Hrvatske; Srbi slično: Narod nad kojim je već počinjen genocid a planiran novi nije mogao počiniti zločin, Srbija nije sudjelovala u ratu, Hrvat Tito i njegovi komunisti su kovali zavjeru protiv Srba, a u Jasenovcu je ubijeno skoro milijun Srba.

Ovo su samo osnovne tvrdnje, a zapravo je marketing tuđih zločina i vlastite patnje sofisticirano razvijen u beskonačan niz bedastoća koje nacionalni intelektualci predano i sa žarom osmišljavaju za vlastitu javnost. Suđenje, dakle, može pomoći da se graja sa drveta stiša kako ne bi ostali zarobljenici prošlosti. Međunarodna pravna kvalifikacija može biti dio procesa osvješćivanja proteklih događaja i pomoći barem mladoj generaciji da se izvuče iz zagrljaja prošlosti, odnosno da je razumno i kritički sagleda. Kako Nijemci kažu, naša generacija nije odgovorna za zločine svojih očeva, ali je odgovorna za način o kojima se o njima govori. Poželjno je da mladi shvate prošlost u mjeri da mogu prepoznati neku novu genocidnu opasnost. Nada za prevazilaženje prošlosti je prvenstveno usmjerena prema mladim generacijama, jer savremenici i sadašnje generacije se ne usuđuju ni da krenu prvi korak u, istina, teškom procesu suočavanja sa prošlosti. Nije se teško složiti sa stavom da međunarodna zajednica i njeni sudovi nisu uvijek pravični, pa ni u potpunosti objektivni i dobronamjerni. Ali je izgleda neophodno da nas neko i pogura ka istinskom suočavanju sa prošlosti i otklonu od zločina.

 Prošlost pokazuje da je takva pomoć neophodna. Navedimo samo ekstremne primjere. Nijemci nisu imali kapacitete da sami zaustave zločin protiv Jevreja, Hrvati sami nisu mogli iznutra urušiti zločinački režim NDH i on je pao zahvaljujući vojnom porazu fašizma, Srbi se ne bi zaustavili na rušenju Vukovara da ih nije zaustavila međunarodna zajednica. Ali, pokazalo se na primjeru Njemačke, promašena je praksa rigidnog utjerivanja u moralnu krivicu i bacanje nekog naroda na koljena. Isključivo nametnuto sa strane, osjećanje krivice ometa suočavanje sa prošlosti i izgradnju novog kolektiviteta usmjerenog ka novim vrijednostima.

Ostaje još dilema, u ime koga Hrvatska i Srbija dižu tužbe. Pitanje se posebno odnosi na Hrvatsku, jer nakon iskustva sa nacizmom međunarodna javnost je posebno rangirala zločin koji vlastita vlada čini protiv svojih državljana, pa ma koliko se taj zločin proglašavao legalnim i opravdanim od strane te države. Za protivtužbu Srbija može imati argumente samo ako zastupa izbjeglice, a sada svoje građane, koji su nedavno ili čak davno prije bili žrtve zločina hrvatske države, i ako zastupa Srbe iz Hrvatske. A onda se postavlja osnovno pitanje – da li su ovim tužbama Srbi iz Hrvatske, istinske žrtve, ponovo samo predmet obostranih političkih manipulacija.

Autor je direktor Izbegličkog servisa iz Beograda

08.01.2009.

www.danas.rs

Ustaša

 

MESIĆ SMANJIO KAZNU UBICI SRPSKIH CIVILA

Hrvatski predsednik Stjepan Mesić smanjio je za godinu dana kaznu Siniši Rimcu, jednom od ubica 12-godišnje Aleksandre Zec i njene porodice krajem 1991. godine u Zagrebu.

 Rimac je bio osuđen na osam godina zatvora za ubistva u Pakračkoj poljani u zapadnoj Slavoniji jer je vrhovni sud ustanovio da je lično učestvovao u likvidacijama srpskih civila krajem 1991. Rimac nije osuđen za ubistvo Aleksandre Zec u decembru 1991, koju su kao i njene roditelje, imućne Srbe iz Zagreba, pobili on i njegovi saborci koji su bili pod komandom Tomislava Merčepa, tada savetnikom ministra unutrašnjih poslova. Iako im se sudilo za to ubistvo, njihovi iskazi u kome su priznali zločin nisu korišćeni zbog proceduralne greške, za šta su javnost i mediji optuživali Vladimira Šeksa kao tadašnjeg tužioca. Podsetimo da je Mesić za dve godine smanjio kaznu Stjepanu Grandiću, koji je kao pripadnik „gospićke grupe“ osuđen na deset godina zatvora zbog organizovanja ubistva 23 srpska civila iz Perušića, kod Gospića, u jesen 1991. Samom Merčepu, koji se dovodi u vezu sa zločinima nad Srbima u Zagrebu, Vukovaru, Pakračkoj Poljani i Gospiću, do sada nije suđeno.

Blic, 08.01.2010.

Беседа о оптимизму

 

Аутор: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

Постоји један инвалид оптимист, кога сам ја својим очима видео. То је један војник из прошлог рата. Непријатељски куршум прошао му је кроз тело, поред саме кичме. Лекари су рекли, да су му многи нерви искидани, многа ткања мишићна разорена, и моторна снага у ногама паралисана. Инвалид не осећа више да има ноге. Наспите му жара или леда на ноге, свеједно, он неће осетити ни врело ни хладно.
Звао ме је да га посетим. Осетио сам тугу помешану са страхом, кад сам зазвонио на кући. Он ми је писао о својој невољи, и ја сам имао представу о једном меланхоличном невољнику. Дочекала ме његова мајка; на лицу осмејак. Шта ће рећи тај осмејак?

Уђемо у собу, полутамну. У једној великој наслоњачи крај прозора седео је мој познаник, посађен, заваљен. Увело жуто лице просијавало је радошћу. Све ми се чинило да видим нимбус око тог ћилибарног лица.

-Ја седим овде од јутра до мрака, поче инвалид и посматрам живот кроз прозор. Од јутра до мрака, а понекад и од јутра до јутра. Мајка ми је удесила ову полутамну собу, јер ми се живот, који на улици посматрам, тада чини јаснији и светлији. Ви знате, да кад човек са дна дубоког бунара посматра небо усред подне, види звезде на небу. И ја посматрам из моје полутаме људе, и људи ми се чине звезде, блиставе, сјајне звезде, које горе и круже, непрекидно пламте и круже, једна с другом, једна за другом, једна око друге. Док сам и сам учествовао у вртлогу живота, ја нисам знао да је живот тако леп и тако сладак. Од како сам изгубио ноге, добио сам очи. Да, ја видим овај живот тек од онда од кад сам сео у ову наслоњачу. Живот је тако леп, тако хармоничан!

-Болест није велико зло, а смрт није ни велико ни мало. Моје ноге висе на мени; не држе оне мене, но ја њих. Али има нешто што држи и мене, као што ја држим моје паралисане ноге, без чега бих и ја сав био паралисан. То је мој унутрашњи, душевни оптимизам. Моја душа дуго је била паралисана. Њен вид био је паралисан највише. Она није могла имати визију свецеле лепоте и целисходности овога света. Она је сама тумарала по мраку и мрачан јој се чинио цео свет. Једина њена ревносна делатност то је била служба телу, робовање телу. Тело моје вукло је душу моју за собом као ловац кера на конопцу; она је подскакивала, поигравала по прашини и по блату за телом, по жељи тела, по мирису тела. Ја сам имао здравља, но нисам га осећао. Имао сам очи, но нисам видео. Сунчани зраци смејали су се на мене, а ја сам се мрштио на њих. Звезде су ме гледале, а ја сам их мрзео и бојао се. Као кртица био сам, коју је неко избацио на светлост и ваздух, и која збуњена тумара тамо-амо и дрхтећи рови земљу, да побегне од Сунца и завуче се поново у таму подземну.

Хвала Богу, те се десио овај рат. И хвала Богу, те ме је непријатељ овако онеспособио. Тај непријатељ ми је највећи добротвор. Ја сам изгубио ноге, а добио сам душу. Како је мудар Бог! Он употребљује и најсуровије средство према нама, ради нашег највећег добра. Ја сам дао само ноге за душу. Да знате, колико више вреди душа од ногу!

Од како седим у овој наслоњачи и посматрам свет кроз прозор, ја сам средио своје мисли и своја осећања. Хаос је дуго владао у мојој глави и моме срцу. Да би човек могао видети ред у животу и свету, мора прво имати ред у себи. До тога реда у самоме себи ја сам тек дошао. Растерао сам хаос и истерао сам страх из себе. Некад ме хватао страх од кијавице; данас стоје крај мене, да, стоје крај мене, две паралисане ноге, негдашњи саставни део мене, и ја немам никаква страха. Један преврат десио се у мојој души. Сада, када сам постао најружнији, свет ми се чини најлепшим; и када ме цео свет сажаљева, ја почињем цео свет сажаљевати.

–

Живети значи: мислити, осећати и радити.

Оптимизам понавља дакле: вреди мислити, осећати и радити.

Вреди мислити.

–

Као што мисли наше имају вредност, тако исто и осећања. На крају крајева човек је више осећајно него мисаоно биће. Човек се више влада по осећајима него по разуму. Сума наших осећања далеко је већа од суме наших мисли. По симпатији и антипатији (тј. по суми наших осећања у даном моменту) ценимо ми све ствари више него по разуму.

–

Људи се никако не могу да навикну да посматрају све под углом вечности. Све што овај свет продукује, продукује за вечност. Љубав наша и пријатељство наше непролазни су као свет, и још непролазнији. Варају нас очи о пролазности свега, као што нас варају очи о кретању Сунца. Постоји једна интелигибилна средина, у којој све живи и све се креће. Она је сама по себи непокретна. Све што се креће у тој средини, оставља на њој свој неизгладив отисак. Тај отисак је потпуно адекватан стварности. Све што је икад живело на Земљи, живи и данас у тој интелигибилној, духовној средини; и све што данас живи, живеће вечито, опет у тој средини. Наша љубав и пријатељство не раскида се смрћу, но продужује се у једном далеко чистијем и узвишенијем и интензивнијем облику у другоме свету. Између тог другог и овог света границу чини једино наша кратковидост. Ми не видимо продужење овога живота после смрти, и зато нам смрт личи на маказе, које све конце и везе између мртвих и живих пресецају, и које и од нас сваки дан одсецају по један део, када нас растављају од наше љубави, нашег пријатељства и наше радости. – Ми не видимо, но ми можемо да видимо. Можемо да видимо својим духом сад за сад, а иде време и ускоро ће доћи, кад ће и за наше физичке очи бити видљив духовни свет.

Вредност осећања биће вечита као и вредност мисли.

– 

Прошлост чува Онај, који не може заборавити ништа; прошлост је под кључем Врховнога Ткача, који ревносно бди над сваким концем у своме ткању. Ти би желео, пријатељу, да понеки конац из своје прошлости истргнеш и уништиш. Узалудна је твоја жеља. Ништа се од онога што је било не може ни истргнути нити уништити. Ти се кајеш за неки грех из прошлости; добро је кајати се, но неправилно је мислити, да ће се кајањем у садашњости изглaдити неки грех из прошлости. Грех остаје на свом месту, а кајaње на свом. Кајање користи будућности, не прошлости. Кајање није гума за прошлост (таква гума не постоји), кајање је обновљење савести за будућност. Или ти би желео, пријатељу мој, да своја дела уздигнеш, а дела твога ближњег омаловажиш. Веруј ми: твоја је жеља утопија, – свачија дела стоје на заслуженој висини у историјском ткиву, ни за сантиметар више ни за сантиметар ниже. У прошлости нити се што брише нити се што поправља: историја је једина књига, која се пише без коректура.

–

Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава.

Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици.

Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама.

Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ.

Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама. Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела.

Цела беседа:

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IznadGrehaISmrti/Nikolaj060217.htm

Vuku povodom babe

 

PISMA

Nenad Ristanović Staparski, književnik

Poštovani pokojni Vuče Stefanoviću Karadžiću,

Za sve ono što si uradio, za dobrobit Tvoga naroda, taj Tvoj narod, naravno pametni narod, u znak zahvalnosti dodelio je Tvoje ime mnogim kulturno-prosvetnim ustanovama, organizacijama, a kao vrhunac Kulturno-prosvetna zajednica Srbije ustanovila je pre 46 godina nagradu koja nosi Tvoje ime i koju dodeljuje „za izvanredan doprinos i razvoj kulture Republike Srbije“ i to se u kulturnim krugovima smatra kao najveće priznanje u kulturi Srbije.

 I taman da pomisliš, kud ćeš više, kad kao grom iz vedra neba puče vest da se ta nagrada dodeljuje i nekakvoj „babi koja se češlja“, valjda onoj iz poslovice koju si Ti zapisao i otrgao iz zaborava. Daleko bilo, Vuče, da sam ja cepidlaka, ili neka protuva kojoj sve smeta, ali moram da Ti objasnim šta se čini u toj papazjaniji koja nas maltretira svako veče sa TV ekrana, blago Tebi, ti nisi imao ni TV ni Nacionalni jadni, pardon, javni servis, jer mi nikako nije jasno da li to priznanje dodeljuje isti onaj napred pomenuti narod!? Elem, taj bućkuriš počinje tako što glavni junak u 20. veku i to pred sami početak 21. veka, trči do nekakve reke, valjda neke Morave pošto je i glumac i autor sa te obale, tu stane na neku dasku koja je nad rekom i da prostiš, Vuče, skine se, naravno donji deo odeće, uhvati se za kolac koji je tu zaboden i… a šta bi drugo, nego vršio nuždu. Pa, Vuče, i u Tvoje vreme, kada nije bilo mnogo čega, imućniji seljaci su imali nužnik, ako ništa drugo ono šašom omeđen prostor gde su vršili nuždu! Ako to nisu imali, odlazili bi u ševar da ih niko ne vidi, a ne na obalu reke! Da ne pričamo, Vuče, da naučnici i danas otkrivaju neka divlja plemena na ovoj jadnoj Planeti i da ta plemena imaju neke rupe koje im služe za nužnik! I samo što je pao u reku, pazi jada, baš tada puče kolac za koji se držao, taj junak, a i autor, ljut na sebe i sve ostale napravi nužnik u svojoj avliji, pravo čudo tehnike koje neće još niko napraviti za jedno tridesetak godina. Budi pametan, čas gologuz nad rekom čas u kompjuterizovanom nužniku!!!

Da je kojim slučajem moguće da ustaneš i da čuješ govor tih junaka krstio bi se do podne, a od podne bi se pitao šta si Ti uopšte radio na tom prosvetnom planu kada ne razumeš više od polovinu reči izgovorenih u tom bućkurišu. I sve to, Vuče, da se oprosti, ali kako da se oprosti hvalisanje autora da se za vreme prikazivanja tog čuda u zemlji Srbiji otkazuju krštenja, venčanja i sahrane, jer je narod „gladan“ takve zabave, a niko da mu objasni da se i u Tvoje vreme i u ovo moje, kod pravoslavaca krštenja i venčavanja obavljaju u prepodnevnom vremenu, a sahrane odmah iza podneva!

I tako, moj Vuče, samo što završi sa tim čudom, i autor i svemoćni Javni servis nastaviše da snimaju nastavak, pa još jedan, pa… ko preživi možda će Ti pisati, ako je ovako blesav kao ja, koliko ih je bilo. I taman da odahnemo kada se, opet na tom jadnom servisu, pojavi lično, niko drugi, već predsednik države i slatko se „ižljubi“ sa Dragojlom, to ti je, Vuče, jedan od junaka tog zakuvanog smoka, i posle tog ljubakanja više nikom ništa nije jasno.

Sad ćeš se Ti zapitati što Ti ja ovo pišem. Ako je nagrada koja nosi Tvoje ime dodeljena ovakom zbivanju, da ne kažem junaku koji ovo smisli, pitam se, Vuče, a nemoj da se praviš lud, i Ti da se ne zapitaš, gde je tu „izvanredan doprinos i razvoj kulture Republike Srbije“ i da li se neko sprda sa Tvojim imenom i delom. Da nije ono sranje na početku, oprosti, Vuče, za ovo „sranje“ Ti si me učio da pišem kao što govorim, ili možda taj sataraš, Ti napisa da je to jelo u koje se „tura“ sve i svašta, tako da smo čas u dvadeset i petom a čas u osamnaestom veku kada je radnja serije u pitanju i da ne nabrajam. I sve bih ja to razumeo, ali mi nikako nije jasno da mudri akademici, oni iz SANU, ćute i ni reč ne progovaraju, ili pak oni to i ne gledaju pa kako da govore. Imaju oni drugih briga, gde koju tezgu ugraditi, a ne da se bakću sa mrtvim Vukom i oživljenom babom koja se još i češlja.

Toliko, moj Vuče, za ovo prvo javljanje, a drugo će biti kada ospu drvlje i kamenje svi oni koji su se prepoznali u ovoj mojoj žvrljotini!

P. S. Nije mi jasno zašta je pomenuti dobio nagradu sa Tvojim imenom: ako je kao glumac, ima još stotinak glumaca u ovoj Srbiji koji su je pre zaslužili, ako je kao scenarista, ima najmanje dvojica pre njega, a ako je kao prijatelj predsednika, e onda je učinjena nepravda prema… Šut… šuti bre, budalo, kažem ja sam sebi!

Danas, 06.01.2010.

Већина мојих пријатеља су кукавице

 

Марко Видојковић, писац

Поред новог романа „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах”, у издању „Самиздата Б92”, и редовног ангажмана у „Плејбоју”, млади писац Марко Видојковић почео је да ради на новом интернет Радио Београду http://www.nrbg.rs , где понедељком има емисију од 10.00 до 14 сати. Иначе, са хрватским писцем Миљенком Јерговићем, Видојковић је снимио авантуру звану „Југо” – путовао је „југићем” од Вардара па до Триглава. Све је снимљено у оквиру документарца који се бави тумачењем ближе и даље историје на подручју бивше Југославије. Филм ће бити премијерно приказан почетком 2010.

У Вашем роману „Канџе” све је почело деведесетим, а сада их само повремено спомињете. Да ли је тада било боље, да ли су идеали и циљеви тада били јасније дефинисани него данас?  

Свакако јесте било боље, искључиво због једног сна који смо сви заједно проживели, укључујући нас који смо били против Милошевића и оне који су били за њега. Постојала је бајка, са две супротстављене стране, где је једна оличење добра, док је друга зло. Мислим да је још раније требало да схватимо „игру”. Оно око чега смо се борили било је толико „занимљиво” да се продужило још наредних осам година. Ту мислим на период после петооктобарске „револуције”, у којем смо имали убиство премијера, затим имали конзервативног премијера, и лажне тензије око Црне Горе и Косова…

Који је, сада, нови идеал?

Ево шта је идеал. Србија још увек није члан ЕУ, али има добар посао са „Фијатом”. То је идеал. Свакоме од нас треба да буде идеал да своје окружење направи бољим од оног у Европској унији, па да та Европска унија на нас гледа као на некога ко је у најмању руку њој равноправан. Мислим да не стоји теза да ми ништа не можемо док нас неко не „клепне по ушима”. Нас је цели свет ставио у гето; сада су нас извукли из гета и мислим да једном нормалном народу врло мало треба да схвати шта је добар живот. Од самог уласка у ЕУ и НАТО много је боље створити земљу која ће се поносити тиме што може, али и не мора да им се придружи. Треба на неком микроплану да кренемо од себе и опхођења према нама најблискијим, да стварамо земљу која може да буде још много боља. Тај идеал је неисцрпан, можда за нашу генерацију није остварив али ћемо се осећати добро ако почнемо и да радимо нешто добро.

Више оптимизма показујете јавно размишљајући, за разлику од ваших романа, па и овог најновијег, чији је само наслов „светао”.

У томе и јесте „цака” са том књигом. Наслов „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах” и служи да му се вратиш после читања. У „Канџама” сам још 2004. показао шта бива са идеалима оног момента када почнеш да се бавиш политиком. У овој књизи говорим о односима са најблискијим људима, ономе од чега се живот састоји. То је ствар на коју наши суграђани нису обраћали пажњу и на коју су заборавили од силне притиснутости Косовом, Црном Гором, Милошевићем, Европском унијом. Због тога заборавиш са ким идеш у кревет, шта радиш. Добар део својих књига сам и написао сакривен иза свога алтер-ега, Бобана Шестића, коме је ето све било дозвољено. Решио сам да своју машту искористим за неке друге ствари, а назвавши јунака Марко Видојковић читаоцима сам оставио да сами процене колики је проценат измаштаног, а колики реалног.

Да ли је и главни јунак Марко Видојковић антијунак? Он изјављује: „Живот ми се претворио у експеримент, али и то је сто пута боље него да ми се претворио у аларм који те буди свако јутро да одеш на шљаку?”

Главни јунак и писац су иста личност, он није циљано прављен као антијунак, такав је какав је, и није имао другог избора. Један сегмент мог живота је украден, стављен је у 235 страна и кошта 600 динара. Када сам написао ову књигу, схватио сам да све те велике мушко-женске теме, све те љубавне трагедије због којих се људи убијају и добијају канцер на нервној бази, то у мом случају вреди 600 динара. То је мој експеримент.

Псовка је бунт у Вашим књигама, љубав је бунт, став је бунт… бунт је слабост?

Наравно, сва бунтовност иде из слабости. То што се зове бунтовност ја бих назвао очајничким бесом који произлази из туге. Бунтовност је један леп поп-културни израз који је у ствари тежак бедак из којег си покушао да се ишчупаш не тако што ћеш да цмиздриш, већ тако што ћеш да будеш бесан. Највише сам бесан на људе из свог најближег окружења. Већина мојих пријатеља су кукавице и нису прави пријатељи, немају осећај да треба помоћи другоме. Када себе можеш да погледаш у огледалу, онда свакога можеш да погледаш у очи. Ова књига је гледање самог себе у огледалу у најгорем могућем моменту.

Комплетна моја побуна је побуна против нељуди. Није само мој случај да имам само једног јединог пријатеља на свету. Прошле године, када се убио дечко кога помињем у књизи, сви су се нашли погођени, а ја сам се питао где су били ти пријатељи да схвате кроз шта он пролази и да ли ће себи да просвира метак кроз главу. Знам, када бих ја сутра био у тој ситуацији, нико то не би осетио, и знам кроз шта пролазим сваки дан по неколико пута. Када високо летиш, ниско падаш; после високих тиража, читалаца, снимања…, када останеш насамо, тек тада схватиш колико си, у ствари, сам. И свако се сигурно тако осећа.

И, шта помислите када видите какви су људи који су Вам блиски, које волите…?

Да или ударим у зид или – да га прескочим. Увек сам волео да се залетим и прескочим га. Човек мора да размишља својом главом и увиди да бити добар друг или добар запослени нема везе са комунизмом или капитализмом већ са оним што ти срце и памет говоре о томе шта је добро а шта лоше. Претворили смо се у гомилу лоших. Милошевић је направио само темељ, а ДОС је наставио… Око себе видим само гомилу кукавица. Пали смо на тесту људскости. Насиље које се овде дешава исто је као свуда. Где год да кренеш, нигде живот неће бити опуштен. Ми смо већ у Европској унији, то је капитализам. Није ми проблем глобални систем, али оно где падамо на тесту јесте – остатак живота који ти остане мимо система. У овом тренутку, на планети влада хаос. И ми, мали Срби, ништа нисмо гори у односу на остатак света. То што неко претуче странца у Београду не разликује се много од тога што неко у Европској унији, седам година, држи кћерку у подруму и силује је. Само, у другом случају, ствар делује више „укроћено”. Доста сам путовао и схватам да је наш народ добар, истински сам патриота, и верујем да Београд може да постане сјајан и опуштен град без икаквих тензија. Можемо да направимо место које је нама потаман.

Марина Вулићевић

Политика, 04.01.2010.

Слабић

 

Уместо интервјуа, лидер СНС Томислав Николић, први и једини пут, само за Курир анализира политичке актере и појаве у Србији и ван ње.

Мирослав Мишковић

– Најзанимљивија фигура за политичаре у Србији. Најлакше га је
напасти, као да желе да му униште компанију. Или га треба извести на
суд, ако постоји нешто против њега, или рећи да ради поштено. Нека га
пусте да послује у Хрватској и Словенији као што Хрвати и Словенци раде
овде. А волео бих да народ може да купи акције „Делте“. Шта ће му
толике паре, где ће с њима? Нека се и народ мало радује успесима
његове фирме. Нека направи „Народну фирму ‘Делта’“.

–
Европска унија?

– Велика, јака, моћна, зна да се без ње не може. Постављала нам услове за које је знала да не можемо да их испунимо, а онда одлучила да о тим условима ћути, а да настави да с нама преговара, што је добро. Из ЕУ нема више прича о Косову и НАТО, већ о интеграцијама. Имају они један мој пројекат, по коме Србија с Косовом и Метохијом треба да буде члан ЕУ, а да потом Унија може тај регион Косова да развија апсолутно независно од Србије. Имаће суштинску аутономију, председника, парламент, војску, полицију, судство, здравство, све. Никад неће добити државу, јер док год су Русија и Кина у Савету безбедности, то се неће десити.

http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-31-12-2009/tomislav-nikolic-vladacu-srbijom

Они то мисле озбиљно

 

ИРАН: ЛОНДОН ЋЕ ДОБИТИ ШАМАР ПРЕКО УСТА АКО ПРИЧА ГЛУПОСТИ

„Уколико Велика Британија не престане да прича глупости, добиће шамар преко уста”, оштро је запретио ирански министар спољних послова Манучер Мотаки на конференцији за новинаре коју је преносила иранска државна телевизија с преводом на енглеском, наводи агенција Ројтерс. Мотаки тврди да су последњи сукоби у Техерану, у којима је убијено најмање осам прореформских демостраната, били подстакнути и потпомогнути са Запада и упозорио да „демостранти не би смели да буду охрабрени са неколико саопштења извесних земаља”. „Они не би смели да граде своје наде на томе. Британије ће примити ударац по устима уколико не престане са тим глупостима”, оштро је упозорио Мотаки данас у Техерану, пренео је Би-Би-Си.

Танјуг, Политика, 29.12.2009.

–

Наш дискурс у овом случају није развој демократије и борба за људска права. Иако је, у суштини, то прича о демократији и људским правима. О систему у коме се поштује личност, појединац. Велика Британија је најлибералнија држава на свету, али и најтоталитарнија држава на свету. Тоталитарнија чак и од Ирана, али и либералнија. Друштвена хоризонтала је далеко боље уређенија у В. Британији него у Ирану. Наш дискурс тиче се вертикале, људске и духовне вертикале. Слободе.

У Ирану није демократска власт, али се сами Иранци морају изборити за демократку власт. Иранске жене се морају изборити за своја права. Иранци се морају изборити за бољи живот својих жена. Не могу Британци да ослобађају иранске жене од иранских мушкараца.

Суседи Ирана су суседи Ирана, а не Велике Британије. Ако 10 држава има атомску бомбу, зашто не и 11а, и 12а?

У Великој Британији већ деценијама доминира антирелигиозан поглед на свет, у Ирану је теократска власт већ деценијама. У В. Британији се индоктринација људи спроводи у једном смеру, у Ирану се индоктринација људи спроводи у другом смеру. 

Овде нема поделе на добро и зло. Британија није на страни добра, није ни Иран. Нису ни на страни зла. Па ипак, рат је неизбежан.

Данас, 02.01.2010. године Иран је поставио ултиматум Западу у вези нуклеарног горива. Током 2010. године односи између Запада и Ирана ићи ће силазном путањом, ка отвореном сукобу.

На чијој страни да буде Србија? Србија је неутрална држава, и таква треба да остане. Не треба да подржава НАТО инвазију у Азији, нити нападе и освајања Европе од стране муслимана.

Православци, католици, мислимани и атеисти који живе на Балкану треба да уреде Балкан према својој мери и својим интересима. Да ли ће успети у томе? Тешко, али вреди покушати.

Иранци су поносни људи и могу трпети до извесне мере. Такви су и Срби. Иран ће ударити шамар преко уста Британији, Србија ће тако нешто морати Хрватској и осталим суседима који желе да униште Србију. Срби прво морају да ударе шамар онима који уништавају Србију изнутра. То је српска владајућа елита.

Верујем да Иранци који протествују против власти у својој држави не желе да мењају спољну политику своје државе, већ унутрашњу, желе боље организовано друштво у коме ће обични Иранци боље живети, тако да су и они спремни на исти начин да бране своју државу од напада који долазе са Запада. Наравно, њихов циљ је да на власти у Ирану не буду екстремисти, то је био и циљ Србије, али, ако су на власти у Лондону, Вашингтону, Берлину, Паризу, Тел Авиву, Риму… екстремисти, какав избор остаје Ирану? Србија је хтела добре односе са Западом, са суседима, промењена је власт, држава се мало демократизовала, али је Запад са својим сателитима / суседима Србије на Балкану наставио са непријатељским активностима према Србији.

Изгледа да Британци мисле да су Иранци и Срби нека племена из Африке, заборављају да је иранска цивилизација стара скоро 5 000 година, а да Срби ове године улазе у 7 518. годину по свом календару.  У тако дугој историји постоје тренуци падова, али и тренуци уздизања и успеха. Коло среће се окреће.

ALEKSA ĐILAS

 

SRPSKA ODBRANA KOSOVA JE KORISNA ZA EVROPU

Sociolog, istoričar, publicista, disident, univerzitetski profesor na mnogim svetskim visokoobrazovnim institucijama, Aleksa Đilas nedavno je objavio novu knjigu “Iz emigracije”, kako bi se današnje generacije podsetile na nade i planove zaboravljenih emigranata, među kojima je i sam bio. Otišao je u emigraciju iz ondašnje SFRJ 1980. godine, a vratio se u SR Jugoslaviju 1993, i to u danima kada su zbog rata u okolini mnogi kupovali kartu za odlazak u jednom pravcu. U godinama koje je proveo između nestanka jedne i nastanka druge države zalagao se za korenite demokratske reforme jugoslovenskog društva objavujući svoje tekstove u mesečniku “Naša reč”, koji je uređivao Desimir Tošić. Tada osuđivani od strane “velikih” Jugoslovena, njegovi tekstovi danas deluju kao veliko proročanstvo koje je do svih nas stiglo brže nego što je iko očekivao. Danas bi Đilas mogao pisati i govoriti neka nova proročanstva ali je odlučio da ćuti, da se ne bavi politikom, da ne analizira javno političku scenu, ocenjujući da je dovoljno da knjigama iz emigracije podseti da smo zapravo tamo gde je on davno procenio da idemo.

 U razgovoru za novogodišnji “Dnevnik” Aleksa Đilas objašnjava zašto se vratio u Srbiju kada su svi iz ove zemlje odlazili, ali i zašto je pričao i pisao kada su svi ćutali, a danas, kada svi pričaju i pišu – on ćuti.

– Nedavno sam izjavio da je Harvard, na kome sam radio, akademski raj. Doista, često mi nedostaju njegove biblioteke, razgovori sa pametnim kolegama, briljantna predavanja. Ali, da sam ostao tamo, čeznuo bih za zemljom i prijateljima, Beogradom i mojom ulicom. I kakav vam je to onda raj iz koga u mislima stalno bežite na neko drugo mesto. A moje ćutanje? Sledim onu narodnu: Sviraj, sviraj, pa za pojas zadeni! Šalu na stranu, razlog je što više nema diktature kao osamdesetih godina i velikih tragedija kao devedesetih. Tada sam smatrao da mi je dužnost da se stalno oglašavam. I nije sasvim tačno da ćutim. Pre bih rekao da se ređe pojavljujem u medijima i da umesto deset članaka više volim da napišem jedan esej.

Niste li olako ispustili iz ruku dva života koja su vam se nudila: naučnog radnika, poznatog i priznatog u svetskim metropolama, i rado viđenog disidenta u vreme kada je biti politički kritičar ondašnje Jugoslavije imalo posebnu težinu?

– Možda su to bila samo dva lica jednog istog života – učiti, analizirati, razumeti, da bi se pokrenuli demokratski procesi, zaustavili nacionalni sukobi. Ne mogu da zamislim sebe kao političara. Uloga disidenta i emigranta nije baš bila laka, ali je bila moja. Voleo sam tu borbu nas malobrojnih za ciljeve koji su bili daleko. Politika je veština druge vrste. Najzad, danas je većina vodećih političara mlađa od mene. Žao mi je da ih kritikujem, a ne verujem da bi slušali moje savete. Naravno, ako bi došlo do neke kataklizme, pa bi morala da se formira vlada nacionalnog spasa, bio bih spreman da se neposredno angažujem. No, mada nam budućnost neće biti ni mnogo svetla ni mnogo srećna, ne predviđam ratove, velike krize, diktature…

Vaš otac je jednom rekao, a to se već godinama često citira, da revolucija jede svoju decu ili deca pojedu revoluciju. Šta se nama dogodilo?

– Ipak više ovo drugo. U Titovo i post-Titovo vreme mnogo se govorilo o čuvanju „tekovina revolucije”. Danas mnogi poriču da je revolucija stvorila bilo šta pozitivno. Ja se ne bih s tim složio, ali bih naglasio da su „tekovine” mogle biti očuvane jedino krupnim reformama. Ne može se reći da Tito i vladajuća partija nisu sprovodili nikakve reforme. Ali one su bile polovične, a ponekad bi se čak poništavale i kretalo se unazad – na primer, posle čistke liberala u Srbiji 1972. Umesto da čuvaju i razvijaju ono što je u revoluciji bilo progresivno, humano, pravedno, revolucionarima je bila važnija vlast, privilegije i dogma. Moj otac je već sredinom pedesetih godina prošlog veka pisao da je stvorena „nova klasa”. Složio bih se i dodao da je mene posebno čudilo kako je brzo „ostarila”, izgubila sposobnost da uči, prihvata nove ideje, da se menja. Glavni krivac je, naravno, Tito. Od kraja šezdesetih, on je najveća prepreka svim reformama i prvi progonitelj svih reformatora. Uobražavao je da je veliki vladar – i doista, niko nije mogao da mu se suprotstavi i bio je kao malo ko u svetu okružen pompom – ali se na kraju pokazalo da je uništio svoje delo.

Jedan ste od retkih srpskih intelektualaca koji žali za bivšom Jugoslavijom, za koju tvrdite da nije bila veštačka i nepotrebna tvorevina. Čak se i danas izjašnjavate kao Jugosloven. Da li je to posebna hrabrost, ili pak prkos onima koji su to isto bili, a danas se nadmeću ko je veći Srbin, Hrvat, Slovenac…?

– Rekao bih da nas ima još jugonostalgičara. Ali, većina to neće da prizna. Bilo zato što se plaše nepopularnosti, bilo zato što im ne dozvoljava gordost: E, kada neće Slovenci, Hrvati i drugi da budu Jugosloveni, što bismo to bili mi Srbi? Međutim, ako verujemo u demokratiju i mir, ako hoćemo da budemo deo Evrope (a velika većina to podržava), onda moramo da budemo za pomirenje i saradnju sa susedima koji su nam ne tako davno bili zemljaci. A čim do toga dođe, obnoviće se i jugoslovenstvo. Ne, naravno, Jugoslavija kao država. Uveren sam da ono o čemu su dva veka i duže sanjali najveći južnoslovenski umovi – nije bio samo san! Ali, kako je onda došlo do raspada zemlje, do ratova devedesetih? Za mene, oni nisu dokaz slabosti jugoslovenske ideje već snage šovinizma. Da napravim jedno ekstremno upoređenje: Hitler je uništio građansku Evropu, ali ne i evropsku ideju. Ona je posle rata obnovljena, i sa još većom snagom – između ostalog i zato da u Evropi ne bude novih Hitlera. Ovaj moj jugoslovenski idealizam nije u sukobu sa političkim realizmom. Zašto bi bilo veće čudo da se pomire Beograd, Zagreb i Sarajevo, nego što je pomirenje između, recimo, Francuza i Nemaca? A budući da su Južni Sloveni mnogo sličniji jedni drugima nego što je međusobno velika većina evropskih naroda, tako će i veze koje uspostave biti bliže. Ako uzmemo srpsko-hrvatske odnose kroz istoriju, nailazimo na mnogo veoma dobre saradnje. To se danas zaboravlja zbog teških sukoba devedesetih. Čak je saradnje bilo više nego kod većine susednih naroda u Evropi. Da podsetim kako je mnogo hrvatskih intelektualaca i umetnika živelo i radilo u Beogradu, ili ga bar često posećivalo. Doista, za Beograd se može reći kako je bio važan hrvatski kulturni centar. Da se malo našalim: za mene je jugoslovenstvo kao lik u crtanom filmu – koliko god ga udarali, bacali, gazili, na kraju je kao nov.

“Naša reč” je među prvima pokrenula kosovsko pitanje. Ono ni danas nije rešeno. U intervjuu za naš list Desimir Tošić, sa kojim ste radili u emigraciji, ocenio je da je nesporno da je Kosovo srpska kolevka, ali je dodao da je danas dete u njoj albansko. Slažete li se sa njegovom ocenom i može li se sada išta učiniti da Kosovo ostane deo Srbije?

– Naša reč je ponudila i odgovor. Tačnije, put kojim treba ići da se do njega dođe. To je bilo stvaranje jugoslovenskog i srpskog demokratskog društva, dijalog sa demokratski izabranim predstavnicima Albanaca, zajedničko jugoslovensko-srpsko-albansko kretanje ka Evropi. Moj prijatelj Desimir, koji eto već skoro dve godine nije sa nama, u toj rečenici je tačno i lepo sažeo suštinu kosovskog problema. Albansko stanovništvo na Kosovu brojem znatno nadmašuje srpsko, a demokratija je nezamisliva ako se ne sluša glas većine. Dete je važnije od kolevke! Meni je odavno bilo jasno da Kosovo ne može da bude deo Srbije čak i kada bi to svi Albanci želeli. Njihov izuzetno brz priraštaj pretvorio bi Srbiju u dualnu srpsko-albansku državu, a ne postoje ni jezički i kulturni uslovi, ni političke ustanove i tradicije, koji bi omogućavali da ovakva država bude stabilna. Zaključak se sam nameće: neka granica između Albanaca i Srba je neophodna. Zato sam već početkom osamdesetih godina predlagao podelu Kosova – dve trećine Albancima, jedna trećina nama. Tada bi to Albanci prihvatili. Danas, međutim, oni su potpuni gospodari Kosova, iza njih stoje moćne zapadne države, i nisu spremni na kompromise. Ipak, naša borba za Kosovo ima smisla. Suverenost naše države je suviše važna, dragocena da bi se popustilo pod pritiskom zapadnih sila. A možda se još nešto ipak može učiniti za prava srpske manjine i za zaštitu naših kulturnih, istorijskih, crkvenih spomenika. Najzad, toliko smo se zaklinjali Kosovom, napravili zbog njega i radi njega toliko junačkih podviga, a počinili nažalost i nedela – da ne bi bilo dostojanstveno od njega dići ruke. Uveren sam i da je naša odbrana Kosova korisna za Evropu i svet, jer se brani ne jedan već nekoliko važnih principa. Ja smatram da Evropa ima globalnu misiju – ujedinjenje čovečanstva u slobodi. A ta misija neće uspeti ako se krše vrednosti koje je Evropa sama proglasila za bitne: suverenitet i nepovredivost granica, prava manjina, čuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta.

Nastavljamo sukobe iz prošlosti

U emigraciji su se pre nekoliko decenija “izmirili” četnici i partizani a to pitanje je tek sada stiglo na dnevni red u Srbiju i teče sa mnogo protivurečnosti i uvreda. Štaviše sve bivše jugoslovenske republike napravile su reviziju istorije pa se tako više ne zna ni ko je sa kim ni zašto ratovao. Otkud ta potreba da se šest decenija nakon rata ispisuje nova nacionalna istorija u kojoj se svi trude da se odreknu zajedničke borbe koju još uvek niko iz sveta nije osporio?

– U emigraciji su se pomirili oni četnici i partizani koji su bili iskreno za demokratiju. A oni koji su bili protiv pomirenja – smatram da nisu bili iskrene demokrate. Jer demokratije ne može biti ako se ne okrenemo ka budućnosti, a to okretanje je neostvarivo dok god nastavljamo sukobe iz prošlosti. Zvonimir Vučković je pre rata bio poručnik u Kraljevoj gardi, a u toku rata komandant Prvog ravnogorskog korpusa i veoma blizak Draži. Povremeno je objavljivao u londonskom mesečniku Naša reč, bio prijatelj urednika Desimira Tošića, na neki način i moj. Godine 1982. je napisao: „Krajnje je vreme osloboditi se psihologije koje se od rata nismo otresli i koja još uvek snažno utiče na naša rezonovanja, da se ratom rešavaju nacionalna, klasna i politička pitanja.” Tako reče četnik Zvonko pre gotovo tri decenije! A kod nas danas, u dvadeset i prvom veku koji sve brže odmiče, bivši partijski funkcioneri i režimski novinari brutalno napadaju partizane, govore kako nisu bili patriote, da su bili gori od Nemaca. Rusi su mnogo zreliji u pristupu svojoj istoriji. Niko ne bi uporedio Crvenu armiju i nacističke osvajače. Sovjetski komandanti sigurno nisu bili manje komunisti od partizanskih, ali im zbog toga niko ne poriče ogromne zasluge u pobedi nad najvećim zlom u istoriji čovečanstva – Hitlerovom Nemačkom. Srbi su mali narod koji je ogromno doprineo evropskoj antifašističkoj borbi. Na to treba da bude ponosan, a i posebno da je ističe danas, kada ga na Zapadu tako često napadaju kao šovinistički, čak fašistoidan i genocidan.

Autor Ljubinka Malešević 

 http://www.dnevnik.co.yu/node/14455