13 lažnih razloga za NATO

јануар 31, 2010

 

I za Srbiju se može reći isto, nema ozbiljne rasprave o ulasku Srbije u NATO zato što oni koji zagovaraju ulazak u NATO nemaju jako argumente, te ne započinju ozbiljnu javnu raspravu.

Srđan Dvornik  
31.01.2010.

Peščanik.net

Tekst je napisan godinu dana pre nego što je Hrvatska postala članica NATO.

Akcija prikupljanja potpisa birača uz zahtjev da se o ulasku Hrvatske u Sjevernoatlantski pakt odluči referendumom nije, uz dane resurse i zakonske okvire, mogla domašiti traženih oko 450.000 potpisa. U kontekstu medijske marginalizacije, pa i kontrapropagande, uobičajene domaće političke inertnosti, a napose autoritarne rezignacije pred „već gotovom“ stvari, broj od preko 124.000 onih koji su iskazali svoju volju nipošto ne predstavlja politički neuspjeh.

Bezobrazluk ministra Vukelića, po kojem to ’dokazuje’ da je većina protiv referenduma, jedva da treba komentirati; osim što su, odjednom, ankete javnog mnijenja nevažne (jer pokazuju “samo” 70 % podrške referendumu, dočim su dovoljne kada pokazuju da – mada u nižem postotku – većina trenutno prihvaća ulazak u NATO), voljeli bismo vidjeti dotičnog gospodina da s toliko novca, volontera i medijske šutnje koliko su imali aktivisti za referendum pokuša prikupiti potpise u korist NATO-a. Vjerojatno bi mu čak i izlazak pred splitski sud lakše pao. Brojka nedostatna za zakonski minimum, dakako, ne znači da pokretači i potpisnici nisu u pravu.

Stvari u koje bi Hrvatska ulaskom u NATO bila uvučena toliko su krupne i zamršene da definitivno pripadaju u pitanja koja se tiču njene neovisnosti i suverenosti, za koja važi referendumsko odlučivanje. Ta je činjenica, međutim, zamagljena opstrukcijom ikakve javne rasprave (u ozbiljnom smislu, u kojem se za prijedlog javno iznesu razlozi, u javnosti se čuju i eventualni proturazlozi, te se može koliko-toliko racionalno formirati neka politička volja), koja pokazuje da postupanje političke i dijela akademske elite slijedi tipičan hegemonijski obrazac, po kojem uopće ne mora argumentirati svoje opredjeljenje. O tome govori i slabost razloga “za” koje se na jedvite jade dade prikupiti iz javnih istupa pobornika novog blokovskog svrstavanja.

 

0. kontekst

Sjevernoatlantski pakt je prije gotovo 60 godina bio osnovan zbog vojne opasnosti Sovjetskog Saveza. SSSR je potom formirao svoj pandan zapadnom bloku, i započela je 40-godišnja igra međusobnog zastrašivanja sredstvima sve masovnijeg uništavanja. Nakon četiri decenije sovjetski se režim urušio, skupa sa svojim imperijem. Ideolozi NATO-a pohitali su to protumačiti kao svoju pobjedu, premda je vojna komponenta kolapsa komunističkih režima bila tek sporedna. Bio je to početak dugog niza izmišljanja razloga za nastavak djelovanja zapadnog vojnog saveza.

Evo sad “razloga” zbog kojih bi NATO navodno trebalo i dalje održavati, razvijati i širiti:

 

1. NATO je jedino sredstvo djelotvorne međunarodne akcije demokratskih država i “najuspješnija međunarodna asocijacija dosad”

Moguće – ali djelotvorne za što i uspješna u čemu? Ako članice i jesu demokratske (premda, vidjet ćemo, ne sve i ne uvijek), to još ne znači da međunarodno promiču demokraciju i djeluju na demokratski način. Članice NATO-a imaju liberalno-demokratske i koliko-toliko socijalne vrednote za kućnu upotrebu, a prema vani, osobito one s najsnažnijim kapitalističkim privredama, imaju interese – za pristup energentima, sirovinama, tržištima, jeftinom zemljištu, vodi i radnoj snazi, te dakako za kontrolu stabilnosti svih tih uvjeta. Intervencije u trećim zemljama legitimiraju se unutarnjom demokracijom većine država članica, ali uspješnima su se pokazale u nečem drugome, a ne u uspostavljanju slobode i demokracije u svijetu. K tome, vodeće članice NATO-a opstruiraju jedinu međunarodnu organizaciju koja bi mogla biti legitiman mehanizam međunarodnog djelovanja – Ujedinjene Nacije.

2. NATO štiti od novih prijetnji sigurnosti: “međunarodnog terorizma”, organiziranog kriminala…

Te “nove” prijetnje su (1) dijelom proizvod samog NATO-a odnosno njegovih najjačih članica, a (2) po svojoj naravi takve da jedan vojni (pa ni vojno-politički) savez nema nikakvog značenja u njihovu suzbijanju.

1. Terorizam je u problematiku svjetske sigurnosti na velika vrata inauguriran nizom napada na trupe i predstavništva SAD po islamskom svijetu i u samim Sjedinjenim Državama (znamenitog 11. septembra 2001.). Niz napada na trupe i institucije najmoćnije zemlje svijeta je propagandno promoviran u “međunarodni”: nikada nije pronađena nikakva međunarodna sila u pozadini tih napada. To da su se oslobodilačke, gerilske, pa i terorističke organizacije međusobno povezivale, pomagale i umrežavale stara je stvar, od PLO-a do IRA-e; međunarodni terorizam al pari državama, pa i cijelom savezu, naprosto je političko-medijski konstrukt, kojim se interes jedne države predstavlja kao univerzalan problem.

2. Kada je to vojska suzbila ikakav terorizam (ili organiziran kriminal i slične stvari, na koje se također pozivaju proroci “novih” sigurnosnih prijetnji)? Čime bi, dakle, jedan vojni (pa nek’ je uz to i politički i kakav hoće) savez doista bio lijek protiv toga? Po redu veličine i načinu djelovanja terorizam, organizirani kriminal i slične “prijetnje” djeluju sub-državno, pa makar to činile i prekogranično i usmjereno na državne simbole i/ili institucije. Adekvatan su odgovor policijske mjere i metode, dopunjene određenim obavještajnim aktivnostima. Iz nastojanja da se sve to ipak iskoristi kao opravdanje određene državne i međudržavne politike, tim se pojavama pripisuje i državna komponenta, tj. konstrukcija o prijetnjama se projicira na određene države (Afganistan, Irak, nadalje po potrebi Sirija, Iran, …) kao one koje terorizmu i organiziranom kriminalu pružaju “bazu”, “toleriraju” ih, ili su naprosto “neuspjele” kao države – jer ne obavljaju policijske funkcije za zapadni svijet. Time se otvara igralište za vojne akcije, i zaista se dobiva međunarodna nestabilnost, od čitavih se zemalja stvara prostor za terorizam, te je opravdanje za vojnu alijansu uspješno priskrbljeno.

3. NATO pomaže stavljanju nacionalnih armija pod demokratsku civilnu kontrolu

To je eventualno moglo djelovati u nekim postkomunističkim zemljama, u kojima je novim vlastima trebao oslonac za demontažu vojnih hijerarhija formiranih pod ideologijskim i političkim utjecajem propalog suprotnog bloka. Ali nije u Turskoj i neće u Hrvatskoj, u kojoj je vojska uspostavljana ne iz neke komunističke armije, nego nasuprot njoj. K tome, Hrvatska je vojska bila i ostala pod i te kakvom civilnom kontrolom, koju su prije svega personificirali Tuđman i Šušak. To što ta politička kontrola nije bila demokratska, niti u duhu liberalne politike, NATO-u nikada nije smetalo.

Štoviše, uključivanje zemlje u nadnacionalnu vojnu asocijaciju – kompliciranije procedure, više aktera, više izgovora za političare da prikrivaju osnove i tokove odlučivanja, slabija preglednost – pojačava postojeće slabosti demokratske civilne kontrole nad vojskom: netransparentne odluke, nad-određene “sigurnosne” procjene kao njihovo opravdanje, manjkavu inspekciju okoliša, javnih nabava itd. Upravo aktualno petljanje i muljanje vodećih domaćih političara već o samom odlučivanju o ulasku u NATO, pa čak i o tome bi li se moralo raspisati referendum da je ispunjen ustavni uvjet o zahtjevu 10% biračkog tijela, pokazuje što nas čeka ako Hrvatska uđe u NATO: ono na što pristanu u tijelima zajedničkog odlučivanja hrvatski će političari prikazivati domaćoj javnosti “upakirano” – u dijelovima, iskrivljeno, kako bi se prikrile prave posljedice.

4. NATO ne donosi obavezu slanja „naših momaka“ u svjetska krizna žarišta

To je zapravo podlo sročen argument, koji prikriva da bi međunarodna obaveza sudjelovanja u čuvanju mira trebala postojati, ali ne kroz vojni savez jedne posebne grupacije, nego na osnovi univerzalnog legitimiteta i pravila Ujedinjenih Nacija. Članice NATO-a čine tri od pet stalnih članica Vijeća sigurnosti, koje su najodgovornije za to što je UN onemogućen u toj funkciji, što, dakako, dobro dođe kao “dokaz” da se bez NATO-a ne može riješiti nijedan slučaj teškog međunarodnog sukoba. To što članstvo u NATO-u ne povlači takvu obavezu muzika je za hrvatske uši, jer to je bio jedan od najčešćih razloga protivljenja ulasku Hrvatske u alijansu. Stoga ne treba žaliti zbog smanjenja postotka protivnika – barem onih koji su bili motivirani tim sebičnim razlogom. Jesu li se i u jesen i zimu 1991. protivili tome da druge zemlje pošalju “svoje dečke” da dođu “to stop the war in Croatia”?

Stvar je, međutim, u tome što NATO-ova navodna superiorna efikasnost u međunarodnim operacijama prikriva zbiljski nedostatak primjerenog međunarodnog mehanizma uspostavljanja i održavanja mira. U Bosni i Hercegovini, NATO je čekao više od tri godine, da bi se na kraju pokazalo kako se čekalo da se suprotne strane dovoljno iscrpe te, uz par završnih udara po “Srbima”, budu spremne za pregovore u kojima će se u nedogled zamrznuti teritorijalno-politički rezultati ratne podjele. Na Kosovu NATO nije ušao kopnenim trupama da zaštiti ljude tamo gdje se događalo stvarno nasilje, nego je komotno, na daljinsko upravljanje, lupao po pozadinskim ciljevima u Srbiji, bez obzira na to što je famozna “kirurška preciznost” svaki čas pogađala i civile, a “predmet zaštite” je dotle proživljavao masovno ubijanje i izbjeglištvo. Ruanda mu je posve “promakla”, a u Darfuru se čeka – što? Kompromis s interesima Kine? O dosadašnjim rezultatima intervencija u Afganistanu i Iraku, gdje je NATO pasivno gledao što čini njegova vodeća članica, da bi se potom na mala vrata ipak uključio, ne treba ni govoriti: dovoljno je pogledati samo učestalost ubijanja prije i poslije intervencije.

Ukratko, NATO svoju demokratsko-spasilačku ulogu glumi onda kada je to njegovim vodećim članicama u interesu, i glumi je prilično loše.

5. NATO doprinosi demokraciji svojih članica

Dovoljno je pogledati samo jednu zemlju pa da se vidi koliko stvarno vrijedi taj argument: Tursku. Ona je sve od Atatürkovih reformi pod nekom vrsti puzećeg vojnog udara. Oni koji turski slučaj smatraju izuzetkom (zbog graničnog položaja prema nekadašnjem Sovjetskom Savezu) trebali bi objasniti kako se onda u NATO-u, i to kao zemlja-suosnivačica, našao i Portugal, pod diktatorskim režimom, i bez ikakva geostrategijskog izgovora. Zaključak je jednostavan: Sjevernoatlantskom vojnom savezu potrebno je da pokrije određena područja, a narav unutrašnjeg režima je drugorazredna, sve dok je taj režim politički saveznik. Rušenje Caetanove (Salazarov nasljednik) diktature u Portugalu uslijedilo je dugo nakon ulaska u NATO, a da taj savez nije ničim pridonio ovom prevratu.

6. NATO doprinosi demokratizaciji u svijetu

Demokraciju se, kako pokazuju svi mogući slučajevi od Južne Amerike, preko srednje i istočne Evrope, do Afrike i Azije, kao niti liberalnu vladavina prava, ionako ne može izvoziti. Može se podržati vlastitu evoluciju različitih društava prema oblicima koji iziskuju demokraciju i vladavinu prava, ali se politički i pravni obrasci ne daju transferirati, a pogotovu ne nametati vojnom silom. I zemlje članice NATO-a, treba to priznati, tu su mnogo učinile – ali ne kao članice tog vojnog saveza, nego kao izvori raznih vrsta političke, obrazovne i ekonomske potpore, te podrške autonomnim akterima u društvima u postkomunističkoj ili postautoritarnoj transformaciji. Pogleda li se već spomenuti primjer Turske, vidjet će se da je postupnom oslobađanju od autoritarne dominacije vojske – s kojom je NATO decenijima mirno živio – pridonijela politika koju se često omalovažava kao “meku” i neodlučnu – politika Evropske Unije i njenih uvjeta za članstvo.

Ono gdje bi, u nedostatku boljega, i NATO-va vojna sila bila od koristi bilo bi zaustavljanje masovnog kršenja ljudskih prava putem ratnog ili quasi-ratnog terora. NATO, međutim, to ne čini ako nije u igri neki poseban politički interes. Poznata je, uostalom, duga tradicija politika sile i interesa njegove vodeće članice (SAD), u kojoj su ljudska prava figurirala samo kao jedno od sredstava ideologijsko-političkog ratovanja. Zbog toga se – i uz relativnu impotenciju ostalih članica za vanjsku politiku koja traži primjenu sile (pacificiranje ratnih sukoba i masovnog nasilja) – ne može očekivati da se NATO zaista angažira tamo gdje najviše treba kako bi se spriječilo masovno nasilje. Mnogi će diktatori i dalje uživati učinke znamenite izreke F. D. Roosevelta o nikaragvanskom diktatoru Somosi: “he may be a son of a bitch, but he is our son of a bitch”.

7. NATO olakšava pristup Evropskoj Uniji

Nema nikakve potvrde za tu tvrdnju. Dapače, nekoliko zemalja članica EU (Finska, Švedska, Irska, Austrija) nisu članice NATO-a niti to kane postati (a članica NATO-a Norveška odbija članstvo u Uniji). Moglo bi se prigovoriti da su to sve “stare” članice (premda su neke u Uniju ušle decenijima nakon njenog osnivanja). No, niti članice iz najnovijeg vala, Malta i Cipar, nisu u NATO-u, a Malta je, dapače, i napustila “partnerstvo za mir”, a da to njenom članstvu nije nimalo naštetilo.

8. NATO i svjetski mir

Ovako zamašna tema zaslužuje koju riječ više: Mogućnosti globalnog sukoba dadu se zamisliti – ali to ne znači da bi u njemu trebalo biti na jednoj strani, odnosno da bi Hrvatska ili bilo koja druga zemlja trebala biti u bloku sa Sjedinjenim Državama. Uzmemo li ipak, više fantastički nego hipotetski, da do sukoba velesila i dođe, on bi prije svega bio svojevrsna obnova hladnog rata, ovaj put u trojnom postavu (s Kinom kao novom partnericom uz SAD i Rusiju), i tu članstvo nekakve Hrvatske u nekakvom vojnom savezu ne znači ništa za ovu zemlju, kao što ni nekadašnjoj Jugoslaviji u najmanju ruku nije štetila njena nesvrstanost. U odnosu na ovu regiju, špekulira se (i vrlo malo dokazuje) o prisutnosti Rusije na Balkanu kroz bliskost sa Srbijom, ali ni traga o tome da bi ta “prisutnost” imala vojnu komponentu i predstavljala sigurnosnu prijetnju. Štoviše, interesi Rusije su ponajviše vezani uz ono iz čega ta država u najvećoj mjeri crpi ekonomsku i političku snagu – ovisnost Evrope o njenim fosilnim gorivima, te sljedstveno uz nesmetan pristup evropskom tržištu; vojni konflikt je sve prije nego pogodan za takve interese. K tome, i kada bi taj sukob došao u vruću fazu – bi li bilo više koristi ili štete od bivanja “predziđem” zapadnog saveza? U nekoj science-fiction zamisli o tom sukobu, zemlje na liniji fronte – Hrvatska i Srbija – bile bi ili poprište najvećeg razaranja, ili permanentni vojni logor u kojem bi civilne ekonomske aktivnosti poput turizma, inovativnih usluga i ostalih blagodati civilizacije bile na dugi rok suspendirane.

Uostalom, koje bi se sve metode rabile u takvim sukobima ostaje otvoreno. Nedavni prijedlog petorice visoko rangiranih penzioniranih generala o usvajanju “prvog nuklearnog udara” kao prihvatljive metode može se olako otpraviti kao nešto što nije poteklo iz NATO-vih oficijelnih struktura, niti se službeno razmatra kao opcija, ali ostaje činjenica da su ti ljudi donedavno bili u najvišim krugovima donošenja vojnih odluka i da se NATO nije javno ogradio od takve mogućnosti. NATO-vi advokati će brzo dodati kako taj prijedlog nije uvršten na dnevni red nedavnog summita u Bukureštu, niti je uopće bio predmet oficijelnog razmatranja. No, znajući da nema vojne strategije bez tajnih planova, nemamo razloga za miran san.

Međutim, valja napomenuti da je taj prijedlog, čak i uza svu odioznost njegove ratoborne “logike”, daleko pošteniji od hrvatskih načina zagovaranja NATO-a: on prvo iznosi aktualne prijetnje i opasnosti (kako ih njegovi autori vide), potom nastoji pokazati po čemu postojeće obrambene i sigurnosne institucije nisu dorasle tim prijetnjama, pa iz toga izvode razloge za svoj prijedlog. Za razliku od hrvatskih zagovornika NATO-a, koji polaze od toga da treba ući u taj savez, pa tek potom izvlače svoje slabašne “razloge”.

9. Nema NATO baza

Da, nema baza koje formalno pripadaju NATO-u. Postoje samo domaće baze dane na korištenje NATO-u. Što bi, s oproštenjem, rekli Splićani – nije govno, nego se posra’ pas. Iskustva zemalja-članica s takvim bazama pokazuju da one ili neki njihovi značajni dijelovi postaju s vremenom potpuno nedostupne domaćoj civilnoj kontroli. Problem se otkrije tak kad izbiju teške i zadugo nepopravljive štete, poput zagađenja lokalnih vodonosnika.

10. Nema NATO trupa, nego nacije slobodno odlučuju o angažmanu trupa

I opet formalno točno. Trupe kojima raspolaže NATO dolaze iz nacionalnih armija. Ali, zemlje članice nemaju samo različite interese, nego i različitu težinu. Pored Sjedinjenih Država, kao neprijeporno dominantne države, postoji i neformalna liga A, koju čine zemlje čije privrede imaju i krupne investicije u trećim zemljama te stoga i ekonomske interese i úloge u eventualnim konfliktnim područjima, koje mogu nešto profitirati od vojnih intervencija. A postoje i zemlje iz lige B, koje, s jedne strane, ne mogu imati udjela u dobitima međunarodnih intervencija, a s druge će još zadugo biti bar dijelom ovisne o potporama razvijenijih, pa će im se, bez obzira na formalni “konsenzus” odlučivanja u NATO-u (koji, usput rečeno, nije metoda demokratskog odlučivanja), moći “zavrtati ruke” i nametati poželjne odluke. Dovoljno je usporediti držanje zemalja iz “stare” i “nove” Evrope (u terminima donedavnog američkog rat(obor)nog ministra Rumsfelda) u odnosu na dosadašnje intervencije.

Ova dva “razloga” – o bazama i trupama koje jesu/nisu NATO-ve – izvrsan su primjer poznate taktike “cijepljenja” javnosti protiv nepoželjnih shvaćanja: Ako se ne želi da javnost usvoji neželjeno gledište, propagandisti sami puste u optjecaj njegovu “razblaženu” (to će reći, simplificiranu i namjerno glupavo sročenu) verziju, pa onda lako poentiraju protiv njega.

11. NATO pruža kolektivnu zaštitu

S time se politički manipulira. SAD su teroristički udar 11.9.2001. proglasile ratnim napadom i tražile aktiviranje odredbe o kolektivnoj obrani, a samo je nevoljkost evropskih članica – a ne očevidna lažnost same tvrdnje – spriječila da to ne postane casus belli. Turska pak zaštitu nije dobila kada ju je tražila zbog mogućih raketnih represalija Iraka uoči američkog napada. Ako se i na te odluke primjenjuje konsenzus, bilo tko može opstruirati kolektivnu obranu, što baš nije neko jamstvo sigurnosti. Ako se pak (faktički, iza zavjese) ne odlučuje konsenzusom, ostaje ili većinsko odlučivanje ili pritisak jačih na slabije, pa onda članice ipak mogu biti uvučene u rat protiv volje svojih demokratskih tijela. Ukoliko pak i u tome prevladavaju kojekakvi partikularni interesi – gdje je onda uopće ta kolektivna obrana, ako bi ikada zaista bila potrebna?

12. NATO donosi ekonomske koristi – jeftiniju obranu i strane investicije

Glede “obrane” – da, ako se procjene obrambenih troškova nacije prave po maksimalističkoj – uglavnom ideologijski i iracionalno pravdanoj – projekciji prijetećih opasnosti. Izborom „kolektivne obrane“ kroz NATO nacija se fiksira upravo uz opciju po kojoj je vojna sila bitan faktor sigurnosti, dakle opciju maksimalne potencijalne konfrontacije, i zamrzava vojne troškove na najmanje 2% BDP-a, samo što navodno ekonomizira troškovima u sprezi s drugim članicama. Odriče se drugih, realističnih i daleko jeftinijih, a dugoročno i daleko sigurnijih opcija, kao što su uzajamno smanjivanje prijetnji među susjedima, do, u konačnici, uzajamno kontrolirane demilitarizacije. K tome, podvrgava se nadnacionalnim sigurnosnim procjenama i strategijama, pa poput Slovenije plaća za zaštitu zračnog prostora, a da nitko ne zna od kojih i čijih ugroza (austrijskih? mađarskih? ili možda hrvatskih, premda je Hrvatska, eto, NATO-u prihvatljiva kao članica?). S druge strane, tko će doista štititi nacionalni zračni prostor od preletā avionā s otetim ljudima koje će i bez optužnice, i bez istrage, i bez pravosudnog postupka u nekoj evropskoj ili trećesvjetskoj ekspozituri američkih mučionica cijediti dok ne priznaju da su teroristi?

Još je bolji “argument” kako članstvo u NATO-u i njegova “sigurnost” čine zemlju privlačnijom za strane investicije. Već se više od 10 godina procjenjuje kreditni “rejting” Hrvatske, konkurentnost njenog tržišta i uvjetā poslovanja na njemu – i od 1990-ih godina nikada nije ukazano na to da bi zapreku priljevu stranog kapitala predstavljala vojna nesigurnost. Ali je zato nađeno obilje drugih razloga da strane investicije zaobiđu Hrvatsku, od opstruktivne i koruptivne birokratiziranosti postupaka, pa do toga da su hrvatski partneri nepouzdani platiše, jer je to prije svega i sama hrvatska država. NATO, eto, nije samo povod za niz prozirnih laži, nego već i prije stupanja Hrvatske u nj služi i za prikrivanje zbiljskih svinjarija, koje s vojno shvaćenim prijetnjama i sigurnošću blage veze nemaju.

13. Protivnici NATO-a ne nude alternative

Još jedan prljav argument: Pobornici NATO-a nikada se nisu potrudili pokazati da postoji problem kojemu treba naći rješenje, pa bi se, ako to nije NATO, protivnici, kao, morali potruditi oko nekog drugog rješenja. Kolikogod pobornici vrdali s “novim licem” Sjevernoatlantskog saveza, nitko ne osporava da je to (i) vojni savez, a njegov vojni karakter nije tek jedna od “sastavnica”, nego njegova bit. Uklonite ono vojno, i od NATO-a ostaje tek simbolika. Prema tome, ako nam je NATO potreban kao rješenje nekog problema, to bi valjda bio problem koji se sastoji u vojnim i njima srodnim ugrozama. Gdje su one? Gdje su kompetentne analize eventualnih opasnosti koje prijete Hrvatskoj? Umjesto toga, dobivamo više-manje konstantno dramatiziranje političkog cirkusa u susjedstvu, pri čemu su sve susjedne i obližnje zemlje osim Srbije ili u NATO-u ili pod međunarodnom kontrolom, ili neutralne. O Srbiji pak nema niti jedne ozbiljne vojno-političke analize koja bi pokazala koji su prevladavajući sigurnosno relevantni politički interesi i snage, koje su njihove orijentacije i moguća djelovanja, a koji odnosi s vanjskim okruženjem, te konačno, konkretno, koliki su srbijanski vojni efektivi i izgledni načini njihove upotrebe.

Opće “stručne” analize bolje je i ne spominjati. Osim knjižice Vlatka Cvrtile, koji se je jedini potrudio dati razloge za i protiv (premda i sam nekritički preuzima neke polazne zasade iz NATO tabora), teško je razlučiti akademsku publicistiku od kurentne Vladine “komunikacijske strategije”; i u jednoj i u drugoj uzimaju se kao polazište postavke koje bi tek trebalo dokazati, a izričaj se svodi na čak i prilično nemušto prepisivanje i prepričavanje NATO-vih dokumenata za javnost. Začinjeno, dakako, ponavljanjem priča o međunarodnim opasnostima koje nam prijete, te dijeljenjem lekcija domaćoj javnosti kako nije informirana.

Ukratko, protivnici NATO-a nude i te kakvu alternativu: demilitarizaciju načina mišljenja i pristupa međunarodnoj i regionalnoj politici.

Zamirzine.net, 28.04.2008.

Novi planen.org, 14.01.2010.

Advertisements

О СЛОБОДИ и ЛАЖНОЈ СЛОБОДИ

јануар 31, 2010

 

Аутор: Иван Брајковић,

дипломирани психолог, Врбас

Нема дана који ми желимо,

нит` блаженства за којим чезнемо.

Ко ће вјетар луди зауздати?

Ко лпучини забранит кипјети?

Ко л` границу жељи назначити!

Шта је чоек? - Ка слабо живинче,

Слабост`ма смо земљи привезани.

Ништавна је него тврда веза!

Ове дубоке мисли цетињског пророка о природи људске жеље указују на њену противуречност. За земаљски живот нас везују слабости, тј. задовољење наших прохтева, жеља и страсти а та везаност иако је ништавна иако нема никакву вредност, врло је јака.

Слобода воље, као највећи дар од Бога дат човеку, истовремено је, по речима Достојевског, и „највећи усуд“. 

У садашњем свету, у овој огромној машинерији и радионици жеља, где нам је све доступно и надохват руке, где смо свакодневно бомбардовани новим и новим дражима и могућностима у служби неограниченог задовољења чулних жеља, у тој готово наркоманској зависности од буке жеља у којој се копрцамо, можда негде и назиремо да то није „оно право“, истинско испуњење и задовољство али омамљени том непрестаном чулном еуфоријом постајемо као зависник навикнут на дрогу који види да све то није оно право а ипак га вуче, зна шта ће бити а ипак је узима.

Заборављамо свевремене и надвремене речи владике Николаја „Што више уживања, то мање сласти.“ И осећамо да нисмо слободни, да нисмо истински испуњени а у исти мах имамо привид слободе за коју мислимо да је у испољавању свих наших нагона, жеља и страсти, у чијем се ослобођењу, по Фројду – оснивачу психоанализе (чије је учење темељ тзв. СЕКСУАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ), налази здравље, срећа и благостање, а што се ти нагони више гуше то је човек изнутра конфликтнији, склонији неурози,итд.

Пре него што видимо где се завршава та и таква „слобода“ ево речи Св. Теофана Затворника о слободи: „Ми погрешно схватамо реч СЛОБОДА. Схватамо је као слободно време, као ослобађање од контроле, као ничим ограничено удовољавање жељама. Испада да је наша слобода управо зависност од тих истих жеља, којих је тушта и тма а још се стално нове и нове појављују.

Вратимо се сада на Фројда и на његову дефиницију слободе=ослобођења нагона. Писано је „по плодовима њиховим познаћете их“. Који су то плодови фројдизма и ослобођености?
На првом месту – промискуитет и као његови изданци – полне болести, сида, абортуси, болести зависности, уништени животи.

Модерни гласноговрници и душебрижници, а у ствари душегубци, саветују младе људе – „Користите кондом када мењате партнере!“; „Забрињавајуће мали број девојака користи контрацептивна средства!“; „Користите стерилисан шприц када се дрогирате!“ А НИКО да каже „Имајте једног партнера и будите му верни!“; „Чувајте чедност као нешто највредније!“, „Не убијајте децу у утроби!

Нема никога да каже да се та слобода мењања партнера, коришћења контрацептивних средстава, чишћења (=детеубиства), коришћења стерилних шприцева претвара управо у своју негацију у ропство и пустош промискуитета, одложено самоубиство наркоманије, у убиство детета у утроби.

О СИДИ

Прича се о сиди као највећој пошасти новог доба, кажу „Најбоље превентивно средство је коришћење кондома!“ А полне болести -цветају! Клинике за полне болести су препуне младих! Па зар то није индиректно фаворизовање управо главног узрока болести -промискуитета!?

Ево шта о сиди каже В. Тростњиков, руски научник: „Сида је болест пропадања имуног система који је материјални символ покрова Божијег над човеком. Организам се, сам по себи, предаје свим могућим болестима, одбијајући да припада личности која је погазила закон Божији, одрекла се стварања и рађања деце и учешћа у Богом сазданој хармонији космоса.

О ПРОМИСКУИТЕТУ

Једна београдска мајка која не зна шта да ради са својом 18-огодишњом ћерком каже: „Дала сам јој слободу, пустила је да са друштвом иде у провод од 13.године. Остајала је докле хоће, имала пуно момака… а сад – ништа!… Све јој се згадило, и изласци и момци. Седи код куће и само ћути.“

Ова прича је само кап у мору безброј сличних прича о унесрећеним младим људима који су тражили слободу и смисао тамо где их нема међу лажним симулакрумима слободе и љубави кoји у ствари трасирају пут руинирању њихових младих душа.

Душа ове девојке је уморна од блуда (блуд= заблуда, лутање) и од страсти за које је мислила да су љубав. У 18.години ова девојка је постала старица. Како ће она сутра да буде супруга и мајка? Истраживања руских психолога су показала да су деца мајки које су имале много партнера у младости емоционално и социјално нестабилна,са несталним односима у свим сферама живота. Tаква деца имају мноштво другова а ниједног правог и сталног пријатеља а касније, у младости, такође мењају партнере без способности да оформе сталну и стабилну везу.

О АБОРТУСУ

Пре неких чињеница о абортусу треба најпре напоменути једну важну чињеницу о колевки абортуса, контрацепције и порнографије -нацистичкој Немачкој.

У оквиру Хитлерове политике контроле рађања, на окупираним словенским територијама разрађена је широка пропаганда под вођством нацистичких експерата у циљу ширења „сексуалног хаоса“.

Они су смишљено ширили порнографију по Источној Европи и почели широку кампању у корист контрацептивних средстава и абортуса преко средсава пропаганде штампе, радија, биоскопа, фељтона, брошура и предавања, сугеришући становништву да је штетно имати више деце, да то подразумева материјалне губитке, да то гуши СЛОБОДУ коју бисмо имали без деце, упозоравајући и на опасност по женино здравље када је рађање деце у питању.

На тај начин, желели су да разоре КУЛТУРНО, ПОЛИТИЧКИ И ДУХОВНО Источну Европу! Један православни духовник сведочи: „Исповедао сам једну жену која је имала рекордан број абортуса. Нисам могао да јој приђем од смрада. Толико је заударала на леш!“
Не чине ли исто што и нацисти данашње наше јавне институције здравства чији челни људи забринуто врте главом констатујући да су „Српкиње на више него забрињавајућем последњем месту у Европи по коришћењу контрацептивних средстава!

А сада о последицама абортуса.

После абортуса здравље жене се нарушава, нарушава се хормонска основа и постепено се почињу појављиваи болести, не само гинеколошке (цисте, миоми, патолошки климакс) већ и ендокрине (дијабетес, гушавост, нарушава се метаболизам). Последице абортуса увек утичу на здравље следеће рођене деце.

Јављају се хормонски недостаци, нарочито код девојчица, јавља се закаснели хормонски полни развој, неплодност и тумори.

Велики број ванматеричних трудноћа је последица претходних абортуса а само мали број су последица упалних процеса.

По правилу се јављају и психичке последице – живчана раздражљивост, психомоторни немир, преосетљивост, ирационални страхови, поремећена контрола афекта, осећање празнине и дубока депресија.

Чести су и конфликти са раније рођеном децом, доживљавање увреда и физичког малтретирања.

О ВЕРИ

Свети апостол Павле јасно назначава границу слободе речима:

Све ми је дозвољено али све не користи; све нам је дозвољено,али не дам да ишта овлада мноме. Не сме се, не бирајући, пуштати у свој живот све одреда.

И ту је закон духовнога живота! Истинске слободе! – У Борби!
Да бисмо се ослободили ропства жељама морамо се борити!

Сергеј Борисович, директор елитног руског кадетског корпуса каже: „Вера је изузетно важан чинилац у формирању личности младог човека, јер је он, у каснијем животу, под снажним утицајем морала и савести. Такође, вера му даје смисао и наду које су много битне у сусрету са тешкоћама и дилемама у животу.“

А зар данашње модерне болести нису болести изгубљеног смисла и жеђи за истинским смислом?

Бечки психијатар Виктор Емил Франкл у својој Логотерапији нагласак ставља управо на смисао живљења и у језик психопатологије уводи нову дијагнозу, тзв._ноогену неурозу_, у чијој клиничкој слици преовладава осећање досаде и губитак смисла постојања. Ако је систем смисла поремећен јавља се депресија, суицидални покушаји или, пак, самоубиство. У Сарајеву је постојала група младих људи који су били присталице Шопенхауеровог учења да је цео живот – вечито постајање, бескрајан ток; цео живот је испуњен трком од жеље до задовољења и од задовољења опет до жеље. Жеља је страдање због немања нечега, задовољење је страдање јер свако задовољење је разочарење. Једини излаз из тог зачараног круга је – самоубиство.

И заиста, ти млади људи су, један за другим, вршили самоубиства са једне стене зване Јекавац. Тадашња штампа је о томе много писала.

Тако су ти млади људи нашли смисао у негацији живота, у самоубиству.
А није ли и она несрећна девојка из Београда тражећи праву љубав и смисао нашла пустош промискуитета?

Шта рећи о скорашњем догађају, о девојчици из покрета ЕМУ који карактерише упадљив начин облачења и понашања а чији су основни постулати депресија, песимизам и немоћ, која се путем интернетa договорила са својим другом из Румуније да истовремено изврше самоубиство? Срећом, наша полиција је за то сазнала и спасила девојчици живот.

Без обзира да ли је у овом или неком другом случају мисао спроведена у дело и да ли је у питању самоубиство или покушај, или одложено самоубиство наркоманије или пропадање и умирање душе у метафизичкој студени рејв журки, у парковима и по ћошковима са иглом у руци, или бесомучно мењање партнера, лупање рецки, суштина је иста – погибао душе и развала карактера!

Изгубљеност у мору жеља, у том безобалном океану неостварених жеља, промашених жеља, наметнутих жеља, потиснутих жеља, јесте у ствари само бескрајна жеђ за смислом.

И управо морални закон, закон Божији, закон духовнога живота, закон љубави, вере и наде даје младом човеку храброст да се избори са варљивом слашћу чулнога живота, хедонизма и робовања жељама, даје му ширину и слободоумност и самосвест да не замени од Бога му даровану слободу са робовањем чулној еуфоријици која му пола сата или сат или највише пар сати лажно пуни жедну душу а у ствари је троши и исисава и на дугорочном плану доводи до телесног, духовног, моралног и душевног руинирања.

Али `тице те су најслабије,

лови свјетлост лисичијех очих!

П.П.Његош

Вера је снага која младом човеку као младом птићу очврсне крила да се уздигне изнад ропске сласти чулних жеља и очајања.

Да ли ћемо да будемо истински слободни или само слепи конзументи рецепата савремених надриусрећитеља који нам намећу бестидну ослобођеност? Да ли ћемо уистину бити слободни или, ослобођени од стида, од мозга и од образа као лика Божијег у човеку постати тице те су најслабије из Његошевих стихова, ухваћени у клопку бљештаве светлости неостварених жеља, вртлога испразних забава, гунгуле, јурњаве, страсти?

Бог нам је дао слободну вољу као највећи дар ,слободу да све сами бирамо а колико ћемо заиста бити слободни – избор је само наш!

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1753440


ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ

јануар 29, 2010
 
Горан Бабић
 
 
 

Како одмиче ова зима нема дана а да на већем дијелу некадашње Југославије неки бивши министар (или његов помоћник, замјеник, сарадник, миљеник…) не заврши у притвору, а све под сумњом да је на велико крао своју суверену, самосталну и независну државу у којој је он обавезно био један од већих и гласнијих патриота. Не зна се гдје је тога више јер засад не иде свугдје равномјерно, али да у процесу има заједничких особина (тачака, елемената) већ је сада више него видљиво. Ако се настави овим темпом може се у једном трену догодити да се покаже како је било више лопова него поштених у свим овим претворбама, промјенама и транзицијама у којима се такозвана заједничка имовина милиона малих људи волшебним начином прелила у приватно власништво стотинак или хиљаду богаташа чије је имање ни из чега, такорекућ преко ноћи, изникло током посљедњих ратова. Има бити да се ријека крви пролила једино зато да би се посвуда мањина обогатила на осиромашењу већине.

Да ли је сав тај криминал организован, а ако јест – ко га је досад организовао и ко га сада организује јер очито није ишчезнуо ако се из дана у дан обнавља? Није у питању ваљда тзв. самозапаљива смјеса што се случајно активира из неразумљивих разлога од афере до афере. Оно што је на први поглед видљиво свакако је повезаност многих актера и случајева са бившом влашћу, са онима што су неко вријеме обнашали функције (диван израз, још љепша синтагма) па су онда са тих положаја демократски сишли да би се на новинске странице вратили као протагонисти пљачке нечега што нису стекли поштеним радом. Али како је могуће да се у редовима честитих људи (нема разлога да се унапред сумња у нову власт) затекне толико накнадног шљама? Шта раде толике службе задужене за провјеру сваке врсте? Ако су грађани иначе а приори сумњиви како да у врхове моћи, утицаја и новца продру толики (касније ће се испоставити) несумњиви гангстери? Како је теоретски могуће да шеф кабинета неког премијера буде криминалац ако и сам премијер таквој страсти не нагиње? Јер ако свака птица лети своме јату ни међу полусвијетом, у сивој зони, не може бити другачије па је само питање времена кад ће се открити (и на дање свијетло изнијети) да су толике хале, комбинати, задруге, удруге, вуновлачаре, шећеране, банке, цементаре, винарије и столарије и свакојаки други мал и ћар на тајанствен начин из једног стања на квазилегалан начин прелазиле и прешле у супротно (агрегатно) стање.

Нема дана такође а да негдје (а све због посљедица горњих узрока) нека шачица очајника не штрајка, гризе прсте и на зими око ватре цупка протестујући због неправде. Има један стари афоризам који каже како „онај испод вјешала од дрвета не види шуму” па тако ни ови што од силне муке и невоље данас протестују не виде да су јуче и сами (својим гласовима на изборима) довели до отимачине, која се ни сутра (кад се евентуално и отклоне ситне неправде што су довеле до штрајка) неће обуставити. Једнако ће тако ићи, тј. у истом погрешном смјеру, и акција на санирању квара. Мач друштвене правде ће једним дијелом посјећи имовину тзв. организованог криминала, ових што кријумчаре наркотике и уништавају омладину, трговце робљем и криминалце сваке друге (класичне) врсте, али неће истински досегнути ове што управљају злом, ове који владају из сјенке као прави и стварни господари каљуге у којој се сви заједно ваљамо. Јер имена, везана уз многобројне афере, тек су жртвени јарци, они што су погрешним кораком умало упропастили читаву игранку па сад због тога морају бити избачени из игре.

 

Политика, 29.01.2010.

Немци

јануар 27, 2010

 

Овако се то ради. Свака сила на свој начин уцењује. Сједињене америчке државе траже војнике за Авганистан, Русија тражи да се не улази у НАТО, а Немачка тражи српске компаније. Када се све најбоље српске компаније продају немачким компанијама, тада ће Србија добито зелено светло за улазак у Европску унију. Слично је и са  “лукавством“ Француске.

Амбасадор Немачке у Београду Волфрам Мас похвалио је напредак Србије у процесу трансформације али и упозорио да је процес приближавања Европској унији дуготрајан и да је реч о „трци на дуге стазе”. „Не бих желео никог да плашим, али код приближавања ЕУ, без обзира о ком се кандидату ради, не можемо говорити о спринту, већ о маратону, односно о трци на дуге стазе”, рекао је Мас на Политичком клубу „Колико још корака до ЕУ” у Дому војске у Београду. (Политика)

Да ли ће Телеком Србија бити продат Дојче Телекому? Постоји ли заинтересованост неког од великих немачких партнера да уђе у власничку структуру Електропривреде Србије? О томе се у српским пословним круговима већ увелико спекулише, а нешто од тих тема могло би бити предмет разговора делегације немачког пословног удружења „Одбор за Исток” која је данас допутовала у Београд. У делегацији, за коју из Немачке стижу информације да „никад јача” није путовала у Београд, искључиво су генерални директори највећих немачких компанија из области енергетике, ауто-индустрије, телекомуникација, грађевинарства, информатике и трговине. (Политика)

Бивши министар рударства и енергетике у Коштуничиној влади Радомир Наумов каже да се 2006. са Миланом Париводићем, бившим министром за економске односе са иностранством, састао у Берлину са немачким министром привреде Михаелом Глосом.

– Ишли смо да разговарамо о међудржавној сарадњи у енергетици. То је био покушај да неке ствари у том сектору доведемо у ред. Ипак, они су инсистирали да њихове компаније треба да преузму посао и да се држава у то не меша – наводи Наумов. (Прес)


Obama objavio „rat“ Volstritu

јануар 25, 2010

 

AKTUELNO: Finansijske mere lidera SAD izazvale potrese na svetskim berzama

Autor: R. G. I. Vašington – Berze s obe strane Atlantika zabeležile su juče pad vrednosti indeksa što je reakcija na najnovije mere američkog predsednika Baraka Obame da „pokrene rat“ protiv američkih banaka u najvećim regulatornim merama protiv finansijskih institucija od 1930-ih. Vrednosti indeksa na berzama u Britaniji i Aziji pale su na najniži nivo za poslednja tri meseca.

 Među ključnim merama koje je predložio jeste razdvajanje komercijalnih banaka u kojima građani drže novac od investicionih banaka koje posluju sa velikim firmama i ulaze u riskantne poslove na međunarodnom finansijskom tržištu.

 Korenite reforme Obame, u cilju obuzdavanja rasipničkog ponašanja banaka i rizičnih dogovora, podrazumevaju ograničenja veličine institucija tako da nijedna od njih ne bude toliko velika da bi njena propast ugrozila čitav finansijski sistem, kao što se desilo sa bankom Liman braders, čiji je bankrot u septembru 2008. pretio da izazove urušavanje globalnog finansijskog tržišta. Takođe, bankama će biti zabranjene kavaljerske trgovinske prakse kojima su do sada bile sklone. Obama tvrdi da pre svega želi da zaštiti američke poreske obveznike, kako njihovim novcem ne bi ponovo morale da budu spasavane velike banke, čiju propast država ne bi smela da dozvoli jer bi to nanelo ogromnu štetu celoj privredi.

 „Ne bi trebalo više da dozvolimo bankama da isuvuše daleko odstupaju od svoje glavne misije da služe klijentima. Moja rešenost da reformišem sistem samo je ojačala kada sam video rekordne profite pojedinih firmi, koje su tvrdile da ne mogu više da izdvajaju za mali biznis, ne mogu da održe niže kamatne stope za kreditne kartice i isplaćuju poreske obveznike. Ako ovi ljudi žele borbu onda će je dobiti. Nikada više američki poreski obveznici neće biti taoci banaka“, navodi se u saopštenju Obame.

 Ovakav potez Obame usledio je nakon što je otkriveno da je Goldman saks, banka na Volstritu isplatila otprilike 486.000 dolara svojim zaposlenima u 2009, cementirajući sopstveni status najprofitabilnije banke na svetu. Rukovodstvo Goldman saksa juče je poklekao pod pritiscima da zauzda isplate i bonuse za svoje zaposlene pošto je saopšteno da je za samo godinu dana profitirala 13,4 milijarde dolara. Ova banka je inače od američke vlade dobila pomoć u vrednosti od 10 milijardi dolara u jeku finansijske krize, što je glavna tačka za koju se hvataju kritičari ekonomskih poteza Obame, a koji najnovijim potezima nastoji da se otarasi takvih pridika.

 Mere su podsetile na slične poteze iz 1930-ih, kada su razdvojene komercijalne banke i investicioni poslovi, a američkoj vladi omogućeno da uvodi oštre regulatorne kontrole pozajmica u pokušaju da kontrolišu spiralu deflacije nakon velikog ekonomskog kraha 1929.

 Dejvid Viniar, finansijski šef u Goldman Sašu, izjavio je da će biti neizvodljivo ponovo primeniti Glas-Stigalove reforme iz 1930-ih imajući u vidu evoluciju banaka u globalnoj trgovini i investicione gigante tokom protekle decenije.

 U Britaniji, konzervativci i liberalne demokrate pozdravili su Obamine mere navodeći da se zalažu za slične poteze. Džordž Ozborn, kancelar britanske vlade u senci, pozdravlja intervencije Obame. „Smatram da bi i mi trebalo da razdvojimo sitno bankarstvo od aktivnosti velikog obima kao što je vlasnička trgovina“.

 Analitičari smatraju da bi ovakvi predlozi mogli naneti štetu položaju Volstrita kao globalnog finansijskog centra. Ralf Fogel, investioni strateg iz Njujorka, kaže: „ Ovo preti da bude jak udarac za velika imena među brokerskim firmama. Ako se na ovaj način zaustavi vlasnička trgovina ne samo da će presahnuti likvidnost na tržištu već će biti izmenjena cela struktura Volstrita“.

 Tim Roberts, menadžer investicione kompanije Kavendiš Aset Menadžment, kaže: „Napad na srce i dušu Volstrita nije odgovor, i neće nužno sprečiti druge krize u budućnosti“. Roberts dodaje da će gušenje Volstrita samo naneti štetu ekonomskom oporavku, što znači da će pristupi kapitalu postati teži za privatni biznis i potrošače, dok će se institucionalni i privatni investitori boriti sa ionako krhkim tržištima.

Danas. 23.01.2010.


Život

јануар 23, 2010

 

Mesiću, vratite u život Mihajla Zeca, ne Rimca

BORIS DEŽULOVIĆ

Vratite me u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece – piše na kraju potresne molbe za pomilovanje koju je Njegovoj Milosti Predsjedniku Republike uz pomoć odvjetničkog ureda Drenški-Lasan sročio zatvorenik kaznionice u Lipovici Siniša Rimac, umirovljeni pukovnik i otac dvoje djece. A uskoro, odaju novinarima njegovi suborci, i trećeg.

“Vratite me u život”, pišu tako ubojica i njegov odvjetnik. Mnogo je vremena uzalud prošlo, pa su čak i odvjetnici lišeni takve vrste opreza. Nekoć, naime, u doba kad je moglo izgledati da tako nešto još uvijek ima neku daleku naznaku smisla, moj bi odvjetnički ured, u ime jednog drugog brižnog oca troje djece, sročio sličnu potresnu molbu.

“Štovani gospodine predsjedniče, svojim radom i odricanjem u teška vremena nisam skrbio samo za obitelj, već sam brojnim donacijama pomagao i Vašoj stranci, HDZ-u. Pa ipak, ni to mi nije uzeto kao olakotna okolnost kad su mi 7. prosinca 1991. u 23 sata na vrata kuće na zagrebačkoj Trešnjevci banuli naoružani pripadnici rezervnog sastava MUP-a: kako vam je vjerojatno poznato, u pokušaju bijega usmrtio me metak iz puške gospodina Siniše Rimca. S obzirom da se upravo ovih dana navršilo osamnaest godina od moje smrti – a ja ni danas ne znam što se kasnije događalo s mojom suprugom Marijom i djecom, osmogodišnjom Gordanom i jedanaestogodišnjim Dušanom, te dvanaestogodišnjom Aleksandrom – te budući da je Republika Hrvatska u međuvremenu postala uređena europska država, a hrvatsko društvo zrelo, demokratsko i neopterećeno prošlošću, nalazim da imam pravo na razumijevanje specifične situacije u kojoj se nalazim, te Vas molim, gospodine Predsjedniče, da me vratite u život”, pisalo bi u toj molbi, koja bi završila efektnom poantom: “Vratite me u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece.”

 U potpisu, naravno, “Mihajlo Zec, pravomoćno ubijen u Zagrebu 7. prosinca 1991.”.

Imalo bi to, kažem, barem daleku naznaku smisla kad bi skandal s pomilovanjem ubojice Mihajla Zeca i saučesnika u likvidaciji njegove supruge Marije i dvanaestogodišnje kćerke Aleksandre imao ikakve formalno-pravne veze s tim strašnim zločinom, i kad bi skraćivanje njegove kazne za godinu dana predsjedničkom milošću Stipe Mesića – svejedno da li razumijevanjem za osamnaestogodišnjeg ubojicu kojemu su ubili brata, a majku i oca odveli u logor, ili nerazumijevanjem za naslijeđe Aleksandre Zec, službene noćne more Republike Hrvatske – bilo konačni voštani pečat na slučaj koji punih osamnaest godina poput demona prati hrvatsko društvo, danas “zrelo, demokratsko i neopterećeno prošlošću”, da citiram gospodina Mihajla Zeca.

Siniša Rimac, međutim – valja na to podsjetiti – nije osuđen za ubojstvo Mihajla Zeca, njegove supruge i kćerke. Na osam godina zatvora on je osuđen zbog sasvim drugog slučaja, ubojstva Saše Antića, uzgred budi rečeno pripadnika Hrvatske vojske. Zbog likvidacije tri člana obitelji Zec nisu osuđeni ni Rimac, ni Munib Suljić, koji je pucao u malu Aleksandru, ni Igor Mikola i Nebojša Hodak, koji su sudjelovali u “akciji”, ni Tomislav Merčep, njihov ratni zapovjednik. Ukratko, za taj zločin nije odgovarao nitko. Nigdje. Nikad.

Upravo zbog toga, zbog činjenice da su nakon konačne presude Vrhovnog suda iz 1994. ubojice iz pakračkog eskadrona smrti zauvijek slobodni od odgovornosti za ubojstvo Aleksandre Zec, i da više nikada nitko za to neće biti suđen, upravo dakle zbog toga, pa taman samo zbog toga i ni zbog čega drugog, predsjednik Mesić nije smio pomilovati ubojicu Saše Antića. Godina dana Aleksandri Zec ništa ne znači, ali nama živima da – makar nejasnu iluziju pravde, i makar tako utješno malu da je cijela stala u tu jednu godinu. Stipe Mesić dobro zna o čemu je riječ. Nakon što su ubojice intervencijom državnog tužitelja Vladimira Šeksa puštene na slobodu pod izlikom proceduralne greške, tada već kao predsjednik Zastupničkog doma Sabora, Mesić je iz sefa u svom uredu izvadio dokumentaciju s oznakom “državna tajna” i detaljna priznanja članova Merčepove jedinice predao uredniku Globusa Davoru Butkoviću. Od tog Božića 1993., punih šesnaest godina, svi smo znali sve.

“Netko mi je rekao da djevojčici vežem oči”, pisalo je u iskazu Siniše Rimca o događajima te kobne noći, kad su malu Aleksandru i njenu majku doveli na Sljeme, kraj doma Adolfovac. “Uzeo sam komad plahte i kada sam joj zavezao oči rekao sam da ispale samo jedan metak. Ja sam se nakon toga okrenuo i nisam htio gledati. Nisam čuo jedan, nego više pucnjeva. Kada sam se okrenuo, curica je ležala na zemlji.” Kako je priznanje potpisao bez advokata, Rimac je umjesto zatvorske kazne dobio osam ordena, uključujući i red Nikole Šubića Zrinjskog za “junački čin u ratu”. “Odličje koje ste primili znak je priznanja”, rekao je tada predsjednik Franjo Tuđman, “ali vas i obvezuje da nastavite onako kako ste to i dosad činili, zasluživši ta odličja i promaknuća, da budete uzor drugima i opravdate povjerenje koja sam vam kao državni poglavar u ime Domovine dodijelio.”

 Ubojstvo dvanaestogodišnje djevojčice i njenih roditelja – nikad kažnjeno i pored toga što se precizno znaju i vrijeme, i mjesto, i počinitelji, i okolnosti, i što uz detaljna priznanja u policijskim arhivima postoje i iskazi svjedoka, i forenzički dokazi, vještačenja vlakana Aleksandrine odjeće, i kombija kojim je odvezena, i oružja kojim je ubijena – postalo je tako najtamnijom mrljom Domovinskog rata i domovinskog poraća, amblemom Naše krivnje: počinjeno je s povjerenjem koje je “državni poglavar” ubojicama dodijelio “u ime Domovine”, dakle u naše ime, ubojice su oslobođene “u ime Republike Hrvatske”, dakle u naše ime, u naše su ime i unapređivani i odlikovani, u naše ime i pomilovani, iz našeg su džepa plaćeni, iz naše slobode slobodni. Svih ovih godina svi o tome znaju sve, i gotovo nitko nije povukao svoj potpis. Ni pod pomilovanje, ni pod odlikovanje, ni pod penzije, ni pod plaće, ni pod unapređenja, ni pod presude, ni pod ubojstva. Ta godina dana, za koliko je Stipe Mesić osuđenom ubojici smanjio kaznu od osam godina zatvora – cinici bi rekli, za svaki orden po godinu dana – računaju se u naš udio u tome: udio u slobodi Siniše Rimca. Spavajte stoga mirno, na čelu sa svojim bivšim predsjednikom, jer ta sloboda – za koju ste se borili one ledene noći, pucajući čovjeku u leđa i vezujući njegovoj ustravljenoj kćerki prljavu krpu preko plačnih očiju – trajat će, strogo tehnički, samo godinu dana. I što je najbolje, stvar je potpuno legalna: molbu za pomilovanje, za razliku od priznanja, Siniša Rimac sastavio je u prisustvu odvjetnika. Zaslužite stoga Rimčevo odlikovanje, odvratite zajedno s njim pogled od onog Hoeckler und Kocha prislonjenog na potiljak dvanaestogodišnje djevojčice, začepite uši i mislite, kao i on, na svoju obitelj i svoju kćerku. Brzo će proći. Poslije toga, slobodni i od ubojičine slobode, “vratite se u život, obvezama rada, brige za obitelj i odgoj djece”.

“Pomilovanje koje ste primili znak je priznanja”, pisalo je, opravdano slutim, u Mesićevu obrazloženju pomilovanja samozatajnog zatvorenika i brižnog oca, “ali vas i obvezuju da nastavite onako kako ste to i dosad činili, zasluživši to pomilovanje, da budete uzor drugima i opravdate povjerenje koja sam vam kao državni poglavar u ime Domovine dodijelio.” Vrijeme je pažljivo odabrano: dobili smo novog predsjednika, uljuđenog i pristojnog, pa će nam i Rimčeva sloboda biti takva. Radosno će je s nama dijeliti i njegovi nekadašnji suborci, i njihov nekadašnji zapovjednik Tomislav Merčep, i njihov nekadašnji ministar Ivan Vekić, i nekadašnji predsjednik Vrhovnog suda Milan Vuković, i nekadašnji državni tužitelj Vladimir Šeks. I nekadašnji predsjednik Stjepan Mesić. U toj uljuđenoj i pristojnoj Hrvatskoj predsjedničku milost nikad neće dočekati otmičar djece, jer je mafijaš, i jer je uljuđena i pristojna Hrvatska strašno gnjevna na mafijaše, ali ubojice srpske djece hoće, jer za njihovu slobodu u uljuđenoj i pristojnoj Hrvatskoj nema gnjeva.

 Je li, najzad, takva država vrijedila života jedne dvanaestogodišnje djevojčice?

 Naravno da jest. Kako bi rekao Vrhovnik – “Sve za Domovinu, Domovinu nizašto”.

Jebi se, državo, jebi se, Domovino.

Globus, 19.01.2010.

—-

Pismo iz Australije

HARIZ HALILOVIĆ

Dragi Ljubomire,

Zahvaljujem ti se na rođendanskom poklonu, tekstu koji si baš na moj rođendan, 15.1.2010. godine, objavio na Peščaniku! Tvoj tekst mi je pomogao da lakše prihvatim činjenicu da ne samo da sam napunio četrdeset ljeta (zima nešto manje, jer ovamo gdje živim zima baš i nema), nego i da sam dočekao još petnaest rođendana „viška“ – punih petnaest godina mimo onih koliko mi je zbog geografije, etnije, vjere, generacije i nacije bilo presuđeno od Karadžića, Mladića, Ćosića i inih „tvojih“ oko tebe, protiv kojih si se ti, kažeš (a ja znam da jesi), uzaludno bunio (ali ništa nije zalud, dragi Ljubo!). Znaš, Ljubomire (imao sam nekad davno jednog učitelja koji se tako zvao), nije lako dočekati četrdeseti rođendan, na kraju svijeta, u Australiji, znajući da mnogi ljudi koji su mi bili bliski nisu dočekali ni petnaesti – poput mog malog rođaka Dine (na rukama mi prohodao), koji je 11. jula 1995. otet iz majčinih ruku u Potočarima, odveden u koloni bošnjačkih civila i strijeljan od strane Srpske vojske Republike Srpke i raznih specijalaca za ubijanje iz sastava MUP-a Republike Srbije, a sve isključivo u ime Srpstva i srpskih država, srpskih šuma i ko-zna-čega-sve srpskog. Dino je pronađen 2006. u masovnoj grobnici kod Zvornika, pa smo ga ja i još jedan mi preživjeli rođak 11. jula 2007. pokopali u Potočarima. Rođak je za tu priliku došao iz Njemačke, a ja iz Australije. Dinin zeleni lijes (tabut), numeriran brojem 362, je bio lagan kao pero, jer dječije kosti – to nisam ni ja znao, Ljubo – nakon dvanaest godina pod zemljom, ne vagaju skoro ništa. Bilo mi je krivo što je ovaj dječak iz sjećanja i uzdaha moje preživjele rodbine uguran u odrasle kategorije i statistike i što su svi lijesovi bili iste veličine, jer Dino je još bio dijete kad su ga ubili i njegove kosti su trebale biti položene u odgovarajući, dječiji lijes. Nek se jasno vidi da je bio dijete i da nije mogao posthumno odrasti. Nišandžija koji je pucao u Dinu („višestruki prostrijeli grudi“) je morao oboriti puščanu cijev puno niže od ostalih kolega-ubica, jer bi ga inače bar „za glavu“ promašio. I sam znaš, Ljubo, da si s četrnaest godina ipak još podobro manji od svih odraslih. U zadnjih nekoliko godina, pored Dine, u Potočarima je pokopano još nekih pedesetak članova moje rodbine, a ubijeno nas je preko stotinu – uz to još stotinjak mojih školskih drugova, stotinjak komšija, stotinjak ljudi koje sam redovno sretao u prolazu, stotinjak onih koji su znali čiji sam ja „mali“… Evo ti slike naših imena iz Potočara, a ima nas i mimo prezimena Halilović; vidi pod Sulejmanović, Zukanović, Mustafić, Bečić, Salihović… Mnogi od ovih na listi bi ti sve ovo mogli opisati puno bolje od mene, jer je među njima bilo i pisaca i pjesnika i boema, onih koji su za života još ponešto stigli postići, i onih koji su o tome tek stigli sniti. Sad je na meni da i u njihovo ime govorim, da se i u njihovo ime zahvalim ljudima kao što si ti, Ljubo. Zahvaljujem ti što si, prije svega, čovjek u onom najhumanijem smislu, što razumiješ i suosjećaš. I što ne šutiš. I što nisi šutio! Znam da ni tebi, s pravom, moji mrvi ne daju mira, a ja na takav mir i nemam pravo. A reći ću ti i ovo: skroz je čudan osjećaj stajati u Potočarima, nijemo iščitavati uklesana imena, stotine imena, svoje skoro cijele rodbine, i nesvjesno, a uporno, tražiti svoje ime među njima. Znaš da bi „logično“ i ti tu negdje trebao biti, negdje odmah između Hamdije i Hasana, po abecednom redu. I onda te obuzme neka sramota što si živ, stid te što si nadživio neke svoje starije rođake i što oni mlađi nikad nisu stigli skupiti ni pola od tvojih godina. Zastidiš se zbog i-poda u džepu i nekih obaveza, termina i neplaćenih računa koji te čekaju negdje u tuđem svijetu gdje imaš adresu. I onda osjetiš da si jedino ovdje među svojima, skroz svoj. I još ću ti reći, Ljubo, da sam jedino preživio zbog toga što sam se, kao jedan od rijetkih iz moje šire familije, u vrijeme ubijanja Srebrenice zatekao daleko od našeg podrinjskog zavičaja u istočnoj Bosni (tik uz zapadnu Srbiju). A nakon što mi je jula 1995. ubijen zavičaj, nisam se više imao gdje (a pogotovo kome) ni vratiti, pa sam zato i otišao što dalje od istočne Bosne i zapadne Srbije, do onih „ničijih“, koji s tim „našim“ ratom nisu imali ništa, onih Aboridžana koje pominješ u svom tekstu. Sad s njima, a i s raznim drugim „narodima“ i „narodnostima“, dijelim avlijske ograde; jest da je sve bez bratstva i jedinstva, ali zato uz međusobno poštovanje i civilizirano odstojanje: good morning za good morning.

 A kad se jutrima, gledajući u nedogled okeana, sjetim rodnog Podrinja (a Podrinje je vazda bilo s obje strane Drine), sjetim se i VBR-ova, onih „ognjeva“ i „orkana“, na koje smo nekad bili ponosni i u njima gledali oličenje našeg bratsva i jedinstva, dok se „naša JNA“ kurčila na razno-raznim vojnim paradama svih onih davnih dvadeset-i-drugih decembara i dvadeset-i-petih majeva. E, ti su isti VBR-ovi, Ljubo, još pod istim oznakama, postavljeni na platou planine Tare, iz tvoje države, s tvoje strane Drine, palili i žarili moj zavičaj i ubijali moju rodbinu u mojoj zemlji. Ti „ognjevi“ i „orkani“ su do temelja (i mimo temelja) srušili i spržili i moju rodnu kuću. Sve se ovo dešavalo „legalno“, iz pozicije tvoje države, u po bijela dana – danima, sedmicama, mjesecima i godinama – i o tome znaju svi oni s tvoje strane Drine koji nemaju selektivnu amneziju zbog razloga raznoraznih. Ja znam da im ti pokušavaš probuditi potisnuta sjećanja. Ti i tvoje kolege s Peščanika (i ostali miroljupci) ste kolektivna savjest i obraz države i naroda s te strane Drine, ono ljudsko što još valja i što je uvijek valjalo tamo.

 Zato ja, Ljubo, prihvaćam tvoju kolektivnu odgovornost. I zato te iz cuga, Ljubo, oslobađam svake krivice za moju spaljenu kuću i pobijenu rodbinu, jer je ti garant nisi zapalio, niti si koga ubio – ali, kao što i ti reče, jeste tvoja država, tj. vrlo konkretni ljudi u vrlo konkretnim uniformama, s jasnim naređenjima i izvršenjima. Kamo sreće da je bilo više ljubomira, ne samo po imenu nego i po ubjeđenju, poput tebe, tamo „kod tebe“; ja ti onda ne bih nikad imao potrebe sve ovo ni pisati i puno bi ljudi bilo sretnije, pogotovo s moje strane Drine. I još nešto Ljubo, zemljače bivši, poruči tim svojima tamo oko sebe, tim što su čvrsto odlučili „nevjerovati u Srebrenicu“, da u toj Srebrenici nije ubijen niti jedan jedini Turčin (što ne bi mijenjalo zločin), ali jesu mnogi srpski zetovi, beogradski i novosadski studenti, radnici onih građevinskih firmi što su gradile Beograd i Srbiju. Jedan takav ubijeni je muž moje snahe Nade, Nesim (Sejdalija) Halilović, veteran studentskih domova iz Beograda, sociolog. Rođen kasnih pedesetih, Nesib je bio poput izmišljenih junaka Mome Kapora (dok je Kapor još bio pisac), a kad se, nakon desetak godina „studiranja po Beogradu“, odlučio vratiti u svoju srebrenu provinciju, Nesib je sa sobom poveo i Nadu, svoju beogradsku ljubav iz Studenjaka. Oboje „Beograđani“, radili su kao sociolozi i referenti u Općini, skućili se brzo i zajedno zavoljeli Srebrenicu. Nekoliko godina pred rat su dobili i sina Omera. Pred rat je Nada otišla s malim Omerom u Beograd, dok se „situacija ne smiri“, a Nesib je ostao u Srebrenici. Jula 1995, Nesib je, zajedno sa svojim mlađim (i jedinim) bratom Sabitom i ocem Mehmedom, strijeljan. Nadin Omer je jedini preživjeli muškarac iz tog dijela moje rodbine. Ne znam gdje li su danas, ni Omer, ni snaha Nada. Nažalost, puno nas je lakše nabrojati žive nego pobijene, a i ovo što nas je živo razbacani smo diljem ove nesretne planete, često više i ne znajući jedni za druge. Tako, Ljubo, slobodno potvrdi tim svojima oko sebe koji „nisu sigurni“: genocid u Srebrenici je ama baš odrađen k’o po knjizi. Valjda i zato što je u njemu, od početka do kraja, učestvovao najškolovaniji srpski kadar, od onih u SANU, preko generala, doktora i ostalih stručnjaka za razvalačenje pameti i „sve pobiti“-politike. Povedi jednom te svoje što još „ne vjeruju u Srebrenicu“ u Potočare! Slobodno im reci da ih vodiš kod rodbine jednog svoga prijatelja, prijatelju. Jer, moji mrtvi neće (p)ostati nikakva berza smrti za nacionalno i međudržavno potkusurivanje, niti izgovor za planiranje kako da vam što brže i temeljitije vratimo milo za drago. Međutim, dok je mene živog, neće ih se ni negirati, niti ignorirati kao da ih nije ni bilo, bez obzira na (ne)postojanje neke nazor rezolucije o Srebrenici, (ne)izglasane od strane onih koji legitimno predstavljaju tvoju državu ! Ja za svoje žrtve genocida samo tražim poštovanje, da se ne zaboravi ko su bili – ne brojevima, nego imenima, datumima rođenja, zanimanjima, vrlinama i manama i svemu onome što ih je činilo ljudima – i da tvoja država nađe sve one logističare, nišandžije i specijalce (za ubijanje) i procesuira ih za ono sto su radili 1990-tih. Za početak, neka krenu odozgo i nađu Mladića! Sve im ovo, Ljubo, tamo prenesi! Srdačno te pozdravljam!

 Hariz Halilović je socijalni antropolog pri School of Philosophy, Anthropology and Social Inquiry, The University of Melbourne.

Peščanik.net, 19.01.2010.


Наука

јануар 22, 2010

 

Све се научно може објаснити. Наука може све. “Бог је постао човек да би човек постао Бог“. Оно што нас чека у наредним деценијама мора да буде – тако. На другу обалу можемо стићи са науком али не можемо стићи ако немамо веру. “Разум води, вера ослобађа“.

Ова вест, иако (можда) није истинита, лако може бити истинита. Јер, човек може ходати по води, померати планине, са мало вере, зашто не и ово, са мало знања:

Прес, 23.01.2010.

Разорни земљотрес на Хаитију, јачине 7,3 степена Рихтера, 12. јануара изазвале су Сједињене Америчке Државе својим експерименталним тестирањима таласног система, објавила је венецуеланска телевизија „ВиВе“. Та медијска кућа тврди да је катастрофа на Хаитију била само проба пројекта, којим САД желе да униште Иран. Телевизијска станица је наводно дошла до извештаја руске морнарице, који је само цитирала у свом програму. Према наводима тог руског извештаја, експерименти, које су САД извеле, такође би могли да проузрокују разне аномалије у временским приликама, па тако и поплаве, суше и урагане. На интернет страници венецуеланске ТВ станице пише и да је амерички програм ХААРП, који се бави истраживањима атмосфере на Аљасци, а често се користи као предмет теорија завере, крив за земљотрес од 9. јануара у Калифорнији, који је отворио велика клизишта. Прича о овој теми касније је уклоњена са венецуеланске веб странице, али је забележена на „Гуглу“.

—-

Један од најбољих познавалаца Николе Тесле, философ Велимир Абрамовић говори о невероватном генију Николи Тесли у емисији Агапе (12 делова). У овом клипу говори о томе како је Никола Тесла послао таласе кроз унутрашњост Земље, и ти таласи су “избили“ са друге стране Земље, од места са ког је он пустио таласе – чувена мистерија из Тунгузије која се догодила 30. јула 1908. године. Овде, у овом клипу, говори се о таласној структури космоса, “читава материја је згуснута светлост“:

http://www.youtube.com/watch?v=wq83AppbY_s&feature=related

После експлозије у Тунгузији Земља је подрхтавала скоро два месеца. То је Никола Тесла урадио. То тврде руски научници, после 50 година проучавања овог феномена. Тесла се играо са целом планетом, само је мењао фрекфенције и димензије, и цела Земља му је служила за експеримент.

наставак:

http://www.youtube.com/watch?v=JMYzVWIshak&feature=related


%d bloggers like this: