Никола Варагић: Смрт и правда

Никола Варагић

У овом времену и простору, нема ни коначне награде, ни коначне казне – правду на овом свету траже само духовно неискусни људи, уче свети оци. Није на нама да судимо, постоји непоткупиви Судија. Постоји Спаситељ који није дошао да суди, већ да спаси свет. То што је неки зликовац живео дуго и срећно и што никад није одговaрао за своје злочине, а неки праведник прерано отишао са овог света или имао много тежак живот, са много несрећа и невоља, не значи да је зликовац награђен, а да је праведник кажњен – то не значи да нема Бога и правде и да ништа нема смисла. Смрт је доказ да има Бога и правде. Зашто?

Кад се зло појавило, човек је постао смртан, знамо из Постања. И док је у свету зла – биће и смрти и човек неће бити бесмртан. Смрт има смисла. Заиста, у шта би се свет претворио, кад би људи били бесмртни? Да ли би добри и слаби људи били вечно робови, а лоши и јаки људи вечно господари, и у вечном сукобу ко ће бити први, најјачи, једини. То би био пакао, само што би у том паклу живели и добри и лоши људи, и жртве и злочинци.

Зло налази пут као вода, или ваздух, нема безгрешних људи и не постоји друштво у којем нема зла, у којем је све добро. Никад није постојало и никад неће постојати на земљи. Кад један зликовац оде – други се увек појави. Једна генерација може да победи зло, али се већ у другој генерацији зло може (опет) појавити. Једна заједница може да победи зло, али у другој заједници зло може победити и желеће да учини зло оној заједници која жели мир на земљи и добру вољу међу људима. Јер, увек ће бити и људи који не желе мир и немају добру вољу. Увек ће бити неког Каина, увек ће бити неког Хитлера… све до антихриста.

Међутим, колико год да је неки зликовац успешан, славан, богат и колико год да има леп живот, том животу долази крај, и он умире као и сви остали људи. Злочинац ће да умре, исто као и његова жртва, пре или касније. Живот је пролазан. Слава брзо прође, а истина на крају увек изађе на видело. Кад не би било смрти и Страшног суда, где би био крај злу? Кад не би било непоткупивог Судије, богаташ-грешник могао би да купи улазницу у Рај.

Људи сопственим снагама не могу победити зло у себи или у свету. Желети савршенство у овом свету или победити све болести и смрт је утопија, хилијазам; таква жеља, без обзира колико у њој има добра, на крају рађа велико, највеће зло. И то је један од разлога зашто се зло не може победити у овом свету – људи често чине зло уверени да чине добро (пут у пакао поплочан је добрим намерама). Увек ће лукави неког преварити и навести да чини зло. Свему на челу је Ред, али због слободе дате људима, у овом свету, некад је јачи кнез овог света, јер људи лако падају, а добри људи мисле о позитивној страни живота и нису увек спремни, или није свако спреман и способан да се супротстави злу. Добри људи могу да буду и слаби, и да под претњом, због страха за живот, буду натерани да чине зло, или да се претворе у масу која има непријатеља који се мора дехуманизовати и убити.  

У сваком човеку сукобљавају се две воље – уче свети оци. Виша воља тежи добру, а нижа злу. У нама је увек присутно нешто што нас може гурнути од добра ка злу – добра и рђава жеља увек иду заједно. Бог је присутан у људима по мери њиховог очишћења. Човек ће да победи и велике и мале страсне склоности кад следи вишу вољу. Али у свакој генерацији или епохи, много је позваних, а мало изабраних. И изабрани могу бити изабрани да буду – мученици, да буду прослављени као мученици, да страдају невини. Међутим, они ће само мало раније отићи са овог света, јер живот брзо пролази, већ у следећем тренутку су мртви – насилном или природном смрћу умиру – мучитељи, зликовци који су мучили, убили оне изабране. Мученичка смрт није казна за изабране – то је награда, јер ко не чува свој живот и следи вољу Божију, добиће вечни живот. Веће муке на земљи, већа слава на небу.  

У Богу нема смрти и зла, а то значи да зло, у било ком облику или на било који начин – не може да уђе у Царство Божије. Ко жели да спаси душу, дакле, боље да не чува овај живот (своју душу), него да чини зло. Ако је то воља Божија, сачуваће и овај живот, а да не чини зло – неки људи су победници и у овом животу. Такви победници славе Бога и све успехе приписују Богу. Такви праведници победили су зло у себи и разликују грех од грешника и праштају. Бог може да уђе и у срце грешника и грешник може постати светитељ. Без тих победа и победника или праведника или стражара, свет би се одавно претворио у пакао.

У овом свету, некад победи добро, а некад победи зло. Бог је дао људима слободу, па неко следи вишу вољу и чини добро, а неко следи нижу вољу и чини зло. Зло не долази од Бога и Бог не тера људе да Га следе (да верују у Бога). Сваки човек пред собом има два пута и сам бира којим ће путем ићи – путем који води ка Богу и путем који води ка ђаволу. И ако већина иде путем ка ђаволу, то је њихова одлука или избор. Али бесмислено је да се за зло у свету окриви Бог. Криви су људи, који чине зло, а зло чине зато што су отпали од Бога и слушају ђавола. Ђаво убеђује људе да нема Бога и да је све бесмислено или да ће победити смрт ако не служе Богу, већ ђаволу. Ко служи ђаволу, одлази у нихилизам или сатанизам и не задобија вечни живот. А на Христов други долазак, у трен ока сви умрли ће се окупити на место суда, и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). Колико је човеку који је задобио вечни живот важно ко је (био) популаран, први или господар на земљи?

На крају, правда ће победити и свако ће да прими плату према својим делима, према својој вери. „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). Недостојним (злим) слугама Христос је поручио: „По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22). „Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27). „Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12). И још ће „сваки грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Кад грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божијем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов).

Смрт служи да се жито одвоји од кукоља и да жито живи без кукоља.

Речима Светог Јустина Ћелијског, живот достојан назива живота је једино онај живот који не умире – који васкрсењем прави мост у бесмртност.

Христос Воскресе!

Никола Варагић: Број становника, бирача и незапослених у Србији

Никола Варагић

Према званичним подацима, у Србији без Косова и Метохије живи око 6,9 милиона људи, од тога је око 5,7 милиона пунолетних грађана и око 1,2 милиона малолетних, број лица у радном узрасту је око 4,2 милиона, број незапослених је око 0,4 милиона (у Т3 2021. око 0,35), запослених има око 2,3 милиона – са пољопривредницима то је око 2,9 милиона, а број пензионера је око 1,6 милиона.

Процењен број становника у Републици Србији у 2020. години је 6 899 126. Настављен је тренд депопулације, што значи да је и стопа раста становништва, у односу на претходну годину, негативна и износи -6,7‰, објавио је Републички завод за статистику. Од 1999. до почетка 2020. у Србији је смањен број становника, без спољних миграција, за 626.145 што је релативно смањење за 8,3%. Да ли се смањује број бирача уписаних у бирачки списак? У јануару 2020. године, РТС се бавио темом како то да Србија „има 7 милиона становника, а чак 6,7 милиона људи на бирачком списку?“. Према РТС-у одговор је веома једноставан. „Право гласа имају и они који живе у иностранству, а имају пребивалиште у Србији. Таквих је око 1,7 милиона“. Укупан број гласача на референдуму који је одржан у јануару 2022. био је 6.510.233. На изборима у априлу 2022. године право гласа имало је 6.502.307 грађана (Срби са КиМ нису могли да гласају; зато је било око 6,3 милиона бирача, према речима председника РИК-а, а на изборе је изашло око 3,7 милиона бирача или 59 одсто).

Према РЗС процењен број становника у Републици Србији у 2022. години је 6,5 милиона, а можда и око 6 милиона. Због фашистичких мера које се спроводе у неким државама због пандемије дошло је до извесног повратка наших људи из дијаспоре. Међутим, и даље је више оних који одлазе, него оних који се враћају у Србију. Зато у Србији ове 2022. године вероватно живи мање од 6,5 милиона, можда мање и од 6 милиона становника. Процењен број становника за 2022. годину је скоро исти као и број уписаних бирача, иако је и раст броја умрлих током 2020. и 2021. године смањио раст броја лица у најстаријем добу, што значи да је у 2022. години било мање лица у најстаријем добу у бирачком списку. Да ли то значи да је, у овом тренутку, стварних бирача између 4 и 5 милиона у Србији, без КиМ? Колико је стварних бирача у Београду, ако Београд има око 1,7 милиона становника, а на изборима у априлу право гласа имало је 1,6 милиона становника Београда?

Представници опозиционих странака у радној групи за контролу бирачког списка навели су да власт није била спремна да одговори на питање зашто у бирачком списку има око 800 000 бирача више него што их је по процени РЗС и закључили су да опозиција не може да спроведе контролу јер нема на располагању механизме за проверу и контролу података на основу којих се врше промене у ЈБС. Да ли је опозиција имала неке друге механизме да натера власт да се уреди ЈБС?

Ако је број становника скоро исти као и број уписаних бирача, али има око 1,2 милиона малолетних, и око 1,7 милиона живи у дијаспори, како је разлика 800 000? У дијаспори, на изборе излази само пар хиљада бирача (на изборима у априлу било је рекордних 40 000). Не знамо колико људи тачно живи у дијаспори и хоће да гласа, а колико је оних који су се вратили и могу да гласају у Србији. Мада је и дијаспори као и у матици много апсинената који не верују да се преко избора може било шта променити. На изборима у априлу опет је било дуплих спискова, бугарских возова… Због лоше економске ситуације у Србији, неко продаје свој глас за мале паре, неко да би сачувао посао, неко да би запослио ближњег…

Број запослених и незапослених је око 3,3 милиона, а у радном узрасту је око 4,2 милиона грађана Србије. То значи да је око 0,9 милиона грађана у радном узрасту неактивно, а они се у званичним статистикама воде као инвалиди и неспособни за рад из било ког разлога (можда и домаћице на селу?). Дакле, од 4,2 милиона грађана у радном узрасту, запослених је око 2,9 милиона, а незапослених и неактивних око 1,3 милиона. Да ли су сви неактивни неспособни за рад и зашто се домаћице способне за рад не уврсте међу незапослене? Али колико таквих жена живи на селу, ако је све више домаћина који се нису оженили и немају породицу? Око 19 одсто регистрованих носилаца пољопривредних газдинстава чине жене. И колико је тих неактивних који су отишли у иностранство, где раде и нису неспособни за рад? Број незапослених и неактивних (неспособних за рад?) грађана Србије чини више од 20% од укупног броја грађана Србије у радном узрасту. Стопа активности за популацију од 24 до 65 година је око 70%, а у најразвијенијим земљама око 80%.

Колико заиста има пунолетних и у радном узрасту грађана Србије, дакле, који заиста живе у Србији ове 2022. године? И колики је проценат незапослених? Ако би због пандемије и економске кризе, у државама у којима на привременом раду бораве грађани Србије дошло до наглог повратка медицинских сестара, лекара, возача, мајстора, инжењера, конобара, студената… из иностранства – колика би била стопа незапослености? У неким општинама, више је пензионера и незапослених, него запослених грађана. Како да вратимо што више наших грађана који живе у дијаспори, и да смањимо број незапослених у Србији? Да ли су слаба привреда и правна несигурност главни разлози за исељавање из Србије?

Према неким проценама, на Косову и Метохији сад живи мање од 1,5 милиона Албанаца. То значи да у Србији, заједно са КиМ и Албанцима на КиМ, у овом тренутку живи око 8 милиона људи (Албанаца би било око 17%), а вероватно и мање од 8 милиона. Пре 1999. године, Србија је (као део СРЈ) имала мало мање од 10 милиона становника.  

Шта значи излазити на изборе ако се не зна тачан број бирача, ако опозиција не може да контролише гласање и ако је грађанима Србије са Косова и Метохије који желе да гласају на изборима у Србији забрањено да гласају?

Ако опозиција не може да се избори да се уреди ЈБС и да контролише гласање, како може да освоји власт на изборима? Ако власт не може да утврди тачан број бирача уписаних у ЈБС, како да верујемо да ће та власт омогућити поштене изборе, или победити криминал и корупцију? Ако не знамо шта раде са нашим гласом на изборима, како да знамо шта раде са нашим новцем и ко контролише трошење буџета? Да ли је срамота то што матица после 30 година од увођења вишестраначког система није омогућила дијаспори да може да гласа на изборима у матици? А сад чак ни Срби са Косова и Метохије не могу да гласају!   

Ако не можемо да утврдимо ни колико тачно становника, бирача и (не)запослених има у Србији, како да постанемо суверена, економски независна држава; како да се договоримо око нове спољне политике и одбране Косова и Метохије?

Никола Варагић: Како да Србија избегне банкрот

Никола Варагић

Економски рат који Запад води против Русије, постаје и економски рат против Србије, јер је и Србија упориште Православља. Нема неутралних држава на овом свету, то нису ни Шведска и Швајцарска, и то су НАТО државе. Тако ће и Украјина бити неутрална држава, у зони интереса Русије. Србији је савезник Русија. Русија је тражила од НАТО да се бивше државе Варшавског пакта и Србија нађу у зони интереса Русије, али, као што сам писао у претходним текстовима, сад није реално да се и католичке државе попут Пољске нађу у зони интереса Русије. Реалније је да то буду балканске православне државе. У том случају, морамо да имамо и план како да опстанемо ако Русија не може одмах да помогне. Србија не може још дуго да буде између Русије и НАТО. Србија је пред банкротом.

Ми бисмо волели да се ове године договоре Русија и Запад, и да се поред Србије у руској зони интереса нађу и Румунија, Бугарска, Украјина и Молдавија, јер би тако Србија имала везу са Русијом. То је одавно требало да се уради. Бесмислено је да Гаспром шаље танкере у хрватску луку, па да се онда хрватским нафтоводом нафта транспортује до рафинерије у Србији, јер је Хрватска увек на страни непријатеља Православља, што је доказала и овај пут тако што је најавила да ће прекинути испоруке нафте за НИС. Логично је да се нафта и гас из Русије за Србију испоручују нафтоводима и гасоводима преко Украјине и Румуније (или евентуално преко Црног мора па Дунавом), а не да заобилази цео православни Балкан и да стиже преко Јадранског мора или преко Мале Азије. Да је СФРЈ била део Варшавског пакта (или да су све православне државе остале православне), био би изграђен и нафтовод (и аутопут и пруга) од СССР (Русије, Украјине) преко Румуније до СФРЈ (Србије), јер је то најкраћа веза између Београда, Кијева и Москве. Историја је била таква каква је била, сад је време да се грешке исправе. И за сада нема замене за (руску) на нафту и гас (и еколошке батерије за еко-возила исто су велики еколошки проблем, а посебно рудници литијума). 

У случају да Запад уведе санкције Србији и да Русија не може одређено време да помогне Србији, како да преживимо? Разлози за бригу постоје, јер је уништена пољопривреда док у држави цвета корупција и зато постоји реална опасност да ће корумпиране стуктуре из служби безбедности нпр. да извезу залихе брашна, уља и шећера у државе у којима влада несташица, да би се брзо или додатно обогатили на тој трговини, и да ће оставити грађане Србије без хране или ће храна бити скупа и у Србији. Први задатак, ако је наша одлука да не уводимо санкције Русији – а због тога Запад уведе санкције Србији, јесте да победимо корупцију и криминал. Не смемо да уђемо у сукоб са Западом, а да нас и даље воде људи недорасли тим положајима и људи који мисле само на лични интерес, кукавице и слабићи. Ако у српском народу постоји права елита – сад је време да права елита постане владајућа елита. Корупција мора прво у врху државе да се искорени, обични грађани не могу много да утичу. Од државе (власти) зависи и развој пољопривреде, али, да ли ће нека породица имати хране зависи и од те породице – довољно је да има башту и воћњак само за потребе своје породице. Одговорни и људи свесни шта се дешава пре избора су направили залихе брашна, уља, соли, шећера… Ипак, најважније је да се победе корупција и криминал и да се не влада као деведесетих за време санкција. Јер, ако мора да се живи скромно, док траје притисак Запада или док Русија не дође на Балкан, онда скромност прво мора да покаже владајућа елита, власт, свако ко ради државни посао. Иначе нема поверења народа.

Ако то изостане, бесмислено је причати о било каквим економским плановима. Не верујем да би Србија била дуго изолована од Русије уколико Запад уведе санкције и краткорочни план би био довољан, а такав план може да направи само нова владајућа елита кад упозна право стање и све уговоре и прими претње са Запада, тј. кад види које санкције или какве све врсте притиска ће Запад да примени против Србије. Сигурно је да ће већина страних инвеститора који су дошли са Запада напустити Србију… Пошто ће запослени у страним компанијама остати без посла, држава мора да има план како да одмах запосли те људе и како да развија домаћа предузећа и банке и унутрашње тржиште. Имам доста идеја како да се направи тај прелаз, а могу да се примене и мере које је Русија предузела против страних инвеститора који су напустили Русију, али је бесмислено о томе причати све док је држава окупирана и корумпирана. Ако већина грађана Србије жели савез са Русијом, вероватно ће се из Србије иселити један део прозападно оријентисаних грађана, али ће се можда из дијаспоре и расејања вратити део српског народа, можда више него оних који су отишли. Наравно, ако виде да ће у матици бити промена на боље и ако верују да ће Србија постати правна и ефикасна држава (сервис грађана).

Србију морамо сами ослободити и морамо да имамо план како да економски преживимо док се не договоре Русија и НАТО да православни део Балкана уђе у зону интереса Русије. Морамо да имамо и план Б ако се сукоб одужи. Међутим, ако је Русија одлучна да пружи помоћ Србији, Русија може да уцени европске државе које купују нафту и гас од Русије да дозволе транспорт нафте и гаса и до Србије, итд. Ако можемо да обезбедимо нафту и гас из Русије и да произведемо довољно хране за своје потребе и нешто за извоз, можемо да преживимо овај период, док се налазимо између Русије и НАТО.   

Српски извоз сада углавном чини роба која се производи у фабрикама страних компанија. И извоз услуга углавном праве стране компаније и скоро све велике ИТ фирме у Србији у власништву су компанија са Запада. Власт продаје грађане Србије као јефтину радну снагу инвеститорима са Запада. Одлазак такве власти и таквих инвеститора не би била трагедија за Србију. Кад би Србија добила нову владајућу елиту, санкције Запада би Србији донеле више користи, него штете, као и у случају Русије, која је развила пољопривреду, интернет, банкарске системе и разне технологије, након што је Запад увео санкције. И Руси сад једу здравију, домаћу храну. Због тога је теже произвођачима хране из Србије да продају робу у Русији. Ту долазимо до дугорочног плана, како да се Србија развија ако између Истока и Запада дође до поделе и Србија изабере Исток. У том случају Србија губи тржишта САД и ЕУ, али се отварају тржишта Русије, Кине, Индије… Ако Русија данас производи јабуке и јабуке из Србије више не можемо да извеземо у Русију, можда јабуке могу да нађу купце у Кини и Индији, и можда заједно могу Срби и Руси да продају и воће и поврће и житарице трећим државама. Простор источне и југоисточне Европе је житница света.

Морамо да имамо план где и шта можемо да продајемо на Истоку. Ако технологије Запада постану недоступне, замену данас можемо наћи на Истоку – сад Кина производи паметне телефоне, аутомобиле, чак и Русија и Индија производе све боље аутомобиле, итд. Кина ће повратити Тајван, Русија враћа Украјину, а Тајван је највећи произвођач чипова, док је Украјина највећи произвођач неона. Дакле, не морамо да зависимо од Запада. Али, како да не зависимо од Истока, како да се боримо са конкуренцијом са Истока? На пример, сад су програмери из Кине и Индије конкуренција програмерима из Србије који траже клијенте или купце на Западу. И такмиче се ко је јефтинији. Ако се Запад затвори за ИТ индустрију Србије и Русије, а можда и Кине, можда и Индије ако дође до поделе интернета, тако да грађани Запада немају приступ интернету Истока, и грађани истока интернету Запада, ИТ фирме из Србије више не би радиле аутсорсинг за фирме са Запада и не би продавале своје апликације преко сторова из САД. Русија је постала ИТ сила, Индија такође, Кина има развијено унутрашње тржиште и Хуваеји стор за свет. Верујем да ће се појавити још неки сторови на Истоку, а то је и прилика са српску ИТ индустрију. Србија не може да продаје јефтину робу на Истоку. На Исток може да се извози само најбоље из Србије. Проблем су количине, јер је у Србији деценијама уништавано приватно предузетништво и нико није заступао интересе домаћих привредника, домаћих извозника, малих и средњих предузећа. Кад се победи корупција, успостави позитивна селекција и ослободе креативне снаге, а отворе тржишта Русије, Кине и Индије, сигуран сам да ће Србија знати то да искористи.

Колико би само значило да се ослободимо фармацеутског и банкарског лобија Запада. Кад уђем у приватну банку у Србији, имам утисак као да сам ушао у државну институцију и јавно предузеће. Или, све банке користе е-банку од две приватне стране фирме, а српски студенти информатике би направили боље програме и српски студенти економије би боље водили и те фирме и те банке. Морамо да престанемо да више ценимо све што је страно од домаћег, али морамо и да се изборимо да нас воде најбољи, а не најгори међу нама.

У српском народу има много талентованих и способних људи, имамо врхунске научнике, уметнике, имамо смисао за естетику, што је важно за дизајн у разним индустријама или за стварање премијум производа. За Исток, Србија је скоро Запад, најближа Западу, и што се тиче нпр. моде Србија је много ближа Италији од осталих држава Истока, што може да се искористи за развој индустрија или производа у којима се тражи естетика, стил, другачије, боље од конкуренције. Квалитетне и скупе робе са Запада биће све мање на тржиштима Истока. А Србија има уговор о слободној трговини са Русијом и очекује такав уговор и са Кином. Али се то неће искористити ако се не успостави нова економска политика Србије. Да се производи роба и пружа услуга високог квалитета потребно је знање и новац. Знање и новац могу да донесу људи (привредници, инжењери, правници…) из дијаспоре, свако ко не жели да живи на Западу, након поделе Европе и света. И мора да се ради.

Осим Истока, и Африка је велико потенцијално тржиште за српске производе. У Африку може да се извози оно што се производи само на Балкану, а увози оно што се производи само у Африци. Није ми јасно зашто се пруга Београд-Бар и Лука Бар нису користиле за „освајање“ Африке. Централни део СФРЈ тим путем је најбрже и најлакше могао да тргује са Африком. Ни сад можда није касно да се то уради (ако не дође до неког рата). „Пројекат Африка“ могао би да врати улагање у аутопут и железничку пругу Београд-Бар и луку Бар.

Дакле, уз праву економску и спољну политику Србија може да преживи губитак тржишта Запада и инвестиција са Запада, штавише, то може да буде развојна шанса Србије и да на тржиштима Русије или ЗНД, Кине, Индије, Пакистана, Вијетнама, Индонезије, Африке и Јужне Америке српска предузећа заузму своја места. То ће бити мали део тржишта, али пошто се ради о државама у којима живи неколико милијарди људи, већина људи у свету, а продавали би квалитетну и скупу и тражену робу, и тај мали проценат је велики новац за малу државу. Ако се у Србији развију иновације које ће наћи пут до тржишта, и значајно подигне пољопривредна производња, онда би проценат могао бити већи у неким гранама привреде, могу да настану српске корпорације које послују широм света. Те корпорације би могле бити и мултинационалне, у смислу да су акционари из православних држава и да заједно Срби, Руси и остали православци наступају на трећим тржиштима.

На крају, морамо да оставимо и могућност да неће доћи до поделе Европе или света, или, бар не ратне, коначне поделе, и да ће нека сарадња између Истока и Запада опстати. И то такође може да буде развојна шанса Србије. Србија може да буде место сусрета дипломата и трговаца са Истока и Запада, место за обављање банкарских трансакција између Истока и Запада (нпр. један од финансијских центара за конверзију евра и долара у рубље, јуане и рупије?). И у том случају, дијаспора може да помогне матици.

Србија има довољно природних ресурса и генијалних људи који могу да развију привреду и економију која може да издржи све ударе из света. Али прво мора да дође до духовног и моралног препорода српског народа и да духовне потребе постану најважније. Време је да будемо и добри трговци, а не само добри ратници, али да не будемо лихвари, него трговци са моралним кодексом – ипак смо ми хришћани и није нам профит испред свега другог. То то значи да би требало да производимо само оно што је добро и корисно за људе, попут органске а не ГМО хране, да се у индустријама користе материјали који нису штетни по здравље људи, да се испоручи купцима увек оно што је обећано без икаквих превара, итд. Са циљем да „произведено у Србији“ буде познато по врхунском квалитету и да предузећа из Србије имају добру репутацију у свету и да будемо познати као поштени трговци.

Србији је потребна нова економска политика, а за то је потребна нова економска теорија. Дугорочна економска стратегија не може да се направи ако се прво не знају вредности за које се боримо, ако то што радимо нема и вишег смисла од оног који нуде материјализам и задовољавање природних потреба. Не желимо да будемо сиромашни, али ни да стварамо „потрошачко друштво“, а траје сукоб између Запада и Истока. Како да српски брод стигне до сигурне луке и да на том броду не буду само вредности материјалне природе? А без тих материјалних вредности, опет, не може да се направи брод и финансира путовање…

Никола Варагић: Да ли Србија улази у економску кризу?

Никола Варагић

Према Закону о буџету Р. Србије за 2022. годину планирано је 1.516,9 милијарди динара прихода. Oд пореза на додату вредност очекује се скоро 700 милијарди динара прихода. Међутим, око 90-95% ПДВ-а је од увоза, што значи да од вредности увоза зависе приходи буџета. Од акциза на нафтне деривате очекује се 186,5 милијарди динара прихода, али је Влада Србије ограничила цену евро дизела и бензина на 30 дана, а онда је спустила акцизу (гориво је опет поскупело). Расте инфлација и опада животни стандард грађана (због чега грађани узимају више кеш кредита од банака­­?), а то значи мањи увоз или ПДВ, а ЕПС је након више хаварија објавио да ће морати да увози струју до краја године. Због пандемије и кризе у свету вероватно ће стићи мање дознака из дијаспоре. Србија ове године мора да врати око 4 милијарде евра дуга. Кад се доносио Закон о буџету за 2022. годину предвиђен је дефицит буџета од скоро 2 милијарде евра. Сад је јасно да ће дефицит буџета бити већи од 2 милијарде евра, чак и ако будемо имали среће да се сукоб у Украјини брзо заврши и са пољопривредом ако не буде суше и буде добар род.

Јавни дуг износио је 30,1 милијарду евра на крају 2021. године. А укупни дуг привреде, становништва и државе је више од 60 милијарди евра (не рачунају се депозити код НБС). Домаћи пласмани банака су преко 56 милијарде евра, а укупни спољни дуг премашио је 35 милијарди евра на крају септембра 2021. Дакле, Србија ће 2022. године имати велику рупу у буџету, а дуг привреде, становништва и државе расте. У таквим околностима, власт дели новац пензионерима и младима пред изборе и прави још већу рупу у буџету и увећава дуг.

Ако поредимо Србију са државама из окружења сличне величине, можемо да видимо да ли је Србија економски тигар или близу банкрота. Србија је у 2020. години имала БДП од само 53 милијарде долара, Чешка од 245 милијарди долара – скоро 5 пута више од Србије, а Мађарска је имала БДП од 155 милијарди долара. Словачка од 105 милијарди долара, а Бугарска од 69 милијарди долара. Белорусија је имала БДП од 60 милијарди долара, иако је под санкцијама Запада. А Хрватска која има мање становника од Србије, у 2020. години имала је БДП од 55,9 милијарди долара, што је мало више од Србије.

Динарска штедња становништва износила је 100,9 милијарди динара, а девизна штедња становништва 11,9 милијарди евра. Динарска и девизна штедња износи око 13 милијарди евра. Са девизним резервама државе, које су око 16,8 милијарди евра, то је 30 милијарди евра, а укупни дуг Србије је преко 60 милијарди евра. Колико новца има у „сламарици“ не знамо, али јасно је да су дугови већи од потраживања и да је ово стање неодрживо.   

Привреда Србије је на стакленим ногама. У Србији не постоји владавина права, а без тога је немогуће градити тржишну привреду, развијати предузетништво и мала предузећа. Што се тиче домаћих великих приватних компаније, оне се праве (или су се куповала државна предузећа током приватизације) да би се продала странцима (на местима неких фабрика граде се стамбени и пословни комплекси). Увознички лоби је направио картеле у продаји одеће, обуће, телевизора, беле технике… и преко великих маржи додатно дере сиромашне грађане Србије. ИТ индустрија је развојна шанса Србије, али после погрешних мера Владе Србије у последње две године у ИТ индустрији је успорен раст. Такође, и у ИТ индустрији скоро све велике домаће фирме су продате страним компанијама. Прошле године је пала и пољопривредна производња (власт каже због суше). Грађевина цвета, али због велике сиве економије, а грађевински радници или раде на црно или се доводе из иностранства. Део путарских и грађевинских предузећа у власништву је „контроверзних бизнисмена“. Једино велики ланци кладионица немају проблем у пословању. Туризам је уништила пандемија.  

У суштини, ништа се не мења у економској политици коју су креирали ЈУЛ деведесетих и Г17 после 2000. године. Они који су водили економију Србије преузели су само најгоре из социјализма, и само најгоре из капитализма и то применили у Србији. У таквој економији влада закон јачег или богатијег. Кад су грађани тужили банке и добили на суду, банке су уцениле државу и суд је променио одлуку. Тако је срушен правосудни систем Србије. После промене Устава, грађани су свесни где то води, због тога може доћи до политичке и економске кризе после избора, што се мора имати у виду кад се праве економски планови до краја године. И колико дуго могу да важе уредбе Владе Србије о замрзавању цена уља, брашна, шећера, дуготрајног млека…? Колико инфлација утиче на сиромашне грађане? Да ли ће и по којој цени НБС одржати курс динара? Кад је домаћа привреда неразвијена, онда ништа не значи ни слабији динар, од тога користи имају само страни извозници. А они ће можда ускоро отићи (скоро сви су са Запада) ако Србија не уведе санкције Русији.

Иначе, 2 милиона грађана је у ризику од сиромаштва, а 0,5 милиона живи у апсолутном сиромаштву. Минимална потрошачка корпа – у којој на храну одлази око 40 одсто – биће више од 50 000 динара у 2022. години. Медијална нето зарада (значи да је 50% запослених остварило зараду до наведеног износа) за новембар 2021. године била је 51 782 динарa. Минимална цена рада у 2022. години износиће 35 012 динара (то је мање од минималне потрошачке корпе). У случају веће инфлације и веће рупе у буџету, и држава и велике (и домаће и стране) компаније и банке ће све своје минусе покушати да претворе у плусеве – преко леђа обичних, сиромашних грађана Србије. Да ли ће леђа грађана то поднети или ће грађани Србије показати да имају кичму, кад људе притисне мука, јер не могу да напуне фрижидер храном и плате рачуне и порезе, да врате кредит банци (па закуцају и приватни извршитељи у пратњи полиције по одлуци суда на врата), зато што су остали без посла у приватној фирми (код страног инвеститора који је затворио фирму или у домаћој, малој породичној фирми коју су угасили лоши услови за пословање или корупција)? Шта ће предузети предузетници и власници малих и средњих предузећа? Ко се за њих бори?

Kапитални расходи су сад 3 пута већи него што су били и износе 460 милијарди динара и скоро су стигли пензије, за које је ПИО фонд у 2021. издвојио 609 милијарди динара. Од доприноса ПИО фонду је легло више од 400 милијарди динара, или две трећине потребног новца за исплату пензија, а трансфери из државног буџета износили су око 180 милијарди динара. Ако у буџету нема новца, ту су капитални расходи или директно задуживање код банака или странаца. Капитални изадаци су око 4 милијарде евра, али, ко, где и под којим условима се задужује у име државе и узима неке провизије, зна само мало људи из власти. За Републички фонд за здравствено осигурање предвиђено је 73,5 милијарди динара према Закону о буџету за 2022. годину, а расходи РФЗО су преко 350 милијарди динара. Ако у приватном сектору дође до кризе и отпуштања радника, незапослени и неактивни грађани  чинили би више од 30 одсто оних у радном узрасту, а број запослених у јавном сектору и приватним предузећима која послују са државом и јавним предузећима, у укупном броју запослених у Србији, био би скоро 50 одсто. 

Колико би онда било новца за запослене у јавном сектору и за пензије? Зато лако може да се догоди да до краја 2022. године држава уђе у такву економску кризу да буде угрожена и исплата плата запосленима у јавном сектору и пензија. Кад држава нема новца, притиска обичне грађане и мала предузећа, а кад они не могу да плате, у проблему су и запослени у јавном сектору, а кад и њихова куповна моћ опадне – у проблему су сви увозници, трговци и произвођачи који ће продати мање робе, што значи мањи ПДВ, мањи порез на добит, а можда већи порез на имовину и остали намети државе… То је зачарани круг. Ако власт неће да укине акцизу на нафтне деривате, али ни да повећа цену струје јер симулира бригу о сиромашнима и о домаћим инвеститорима, онда ће морати да прода све што је остало од привредних и природних ресурса – ЕПС, Телеком Србија, издаће се дозволе за руднике… Или да се задужи, али пошто не може да враћа дуг, нико неће позајмљивати новац Србији, то ће урадити само они који желе да купе ЕПС, Телеком Србија или да отворе руднике литијума, па онда кад Србије не може да врати дуг – повериоци ће уместо дуга преузети све што је преостало од привредних и приредних ресурса Србије. Зато је Рио Тинто још увек у Србији, Рио Тинто боље од грађана Србије зна у каквом су стању финансије Србије.

Од краја 2000. до јуна 2008.  јавни дуг смањен је са 14 на 8 милијарди евра, а од јула 2008. до јула 2012. јавни дуг повећан је на 15,4 милијарди евра. Од јула 2012. до новембра 2021. дуг је повећан на 29,8 милијарди евра. У трећем периоду дуг је повећан за 14,4 милијарди евра што даје 4,29 милиона евра дневно или 49,7 евра у свакој секунди. Проблем Србије је што се задужује а не подиже се домаћа привреда и не смањује се корупција. Србија ускоро више неће моћи да враћа дугове – ни држава (република), ни јавна предузећа, ни локалне самоуправе, ни становништво, ни привреда… И Србија одлази на добош…

На пример, ако се у било ком тренутку приходи смање са 150 на 125 милијарди динара, а доспева 170 милијарди али нема могућности да се за ових 45 милијарди нађу нови кредити наступиће економска, буџетска криза и општа неликвидност. Или, ако приходи порасту на 170 милијарди, а да расходи буду 160 милијарди динара – ако доспева дуг од милијарду евра (120 милијарди динара) и не постоји могућност да се држава задужи у том износу, то је банкрот државе попут Грчке, којој су страни повериоци су предложили да прода нека острва (да се одрекне дела територије). Како да Србија избегне дужничко ропство? Како да не оставимо будућим генерацијама дугове које неће моћи да врате? Ако ескалира сукоб између Русије и Запада због Украјине, Србија врло лако може да банкротира. Србија је у лошој позицији ако Запад уведе санкције Србији (а Србија остане изолована од Русије), а у још горој позицији ако Србија уведе санкције Русији да би избегла санкције Запада. После избора, ако СНС остане на власти, Србија ће скоро сигурно увести санкције Русији. Да би се преговарало са Русијом и Кином, морамо да имамо власт која није прозападна.

Најгоре од свега је што Србија може да доживи економски крах у тренутку кад свет излази из пандемије, можда се догоди и да се проблем у Украјини реши ускоро, тако да сви крену напред, осим Србије која ће и даље убрзано пропадати. То је изгледа неизбежно ако се има у виду степен економске неписмености владајуће елите, колико интелигенцију не занима економија и решавање свакодневних животних проблема обичних грађана, самим тим је и народ економски неписмен и не зна да се бори за своја права или свој новац. Таква држава не може да буде (економски) независна. Чак и да сад најбољи дођу на власт у Србији, прве године имали би јако мало простора за маневре, попут владе Црне Горе коју је водио Здравко Кривокапић. И нова Влада Србије наследила би празан буџет, велики спољни и унутрашњи дуг и хиљаде лоших уговора. Због промена у политици или у курсу државе, трпела би велике притиске из света, а последице би се највише осетиле у економији, због чега би грађани Србије вршили притисак на нову власт. Остаци старе власти или дубоке државе подстицали би незадовољство у народу и сарађивали са непријатељима из света са циљем да се врате на власт и врате стари курс државе. Наравно, упркос свим препрекама, уз нову економску политику и помоћ Русије и Кине могуће је решити ове проблеме.

У економском препороду велику улогу може да одигра и дијаспора. Од 1990. године није ништа конкретно учињено на повезивању матице и расејања – што је најбољи доказ да је Србија заробљена од стране домаће дубоке државе и страног крупног капитала. Домаћа дубока држава је реликт комунизма и зато није желела дијаспору, а страни крупни капитал је одводио радну снагу из Србије и не жели богату и јаку Србију, већ да од Србије направи велики рудник са фабрикама у којима ће радити робови, било које нације.

Никола Варагић: Теорија завере

Никола Варагић

Из историје знамо колико је било завера у свету. Наивно је мислити да су сви људи добри и да не постоје завере (као и тајна друштва). Али, није ни добро видети у свему заверу и сумњати у свакога. То је губитнички менталитет. Или знак душевне болести.

Међу теоретичарима завере има и оних који раде за заверенике тако што стварају параноју и њихов задатак је да увере људе да је све већ готово, да борба нема смисла, да су сви исти и да је свако део завере (производе или стварају додатну параноју и дезинформисаност у маси). Неки људи веома озбиљно износе теорије завере које се пласирају у таблоидима као своје теорије или лично мишљење.  

Завереници су успели ако међу противницима завере владају дефетизам и песимизам и ако нема поверења међу људима, већ су сви у параноји и сумњају једни у друге. И ако ниси, да си део завере тврдиће и „теоретичари завере“ који раде за заверенике, и теоретичари завере са синдромом месије и њихови идолопоклоници (ко не слуша „месију“ онда је издајник?).

Мислим да је сад јасно да се против српског народа и Православља води мрежни рат, али сад је проблем ко је толико чист да може да буде представник народа. Траже се нови људи у политици, али, кад се појаве нови, и они се одмах нападају да су удбаши, издајници… То се догодило и лекарима из ЛРНЕ на протесту против ковид аусвајса.

Зато мора да постоји и поверење међу људима. Због чега се боримо, ако ћемо да живимо у параноји, отуђени једни од других и завађени? Кад свако у сваког сумња и свако у свему види неку заверу, не могу да се граде здрави лични односи и саборност. Опет, то не значи бити наиван, попут лакомислених људи који верују сваком ко се појави у медијима. Свако мора сам да процени коме се може веровати, а ко је лопов или страни агент. Мислим да то није тешко утврдити – довољно је пратити трагове новца и дела људи. Кад неко направи уговор на штету (грађана) Србије, јасно вам је ко је и шта је тај човек. Ако се неко залаже за савез са Русијом, али се истовремено залаже за ку-ер шифре, укидање папирног новца, присилну вакцинацију, увођење социјалних карти, уградњу паметних камера и подржава кажњавање возача у свом возилу због невезаног појаса – ако видите да се према грађанима понаша патерналистички, као да су грађани мала деца, да ли ће добити ваше поверење? И ако је увек на страни богатих, и не труди се да решава проблеме обичних грађана, да ли ће добити ваше поверење, без обзира колико често помиње ослобађање КиМ?

Као неко ко је одрастао у православном народу са богатом антифашистичком традицијом никад нисам подржавао било какав облик фашизма. Никад нисам волео СРС, а још мање неке палме, вациће и сличне. Или неке јутке. Зато сам 2000. године подржао Коштуницу и ДОС. Али сам од 2001. године био опозиција и ДСС-у или ДОС-у. Кад се показало да ДСС учествује у пљачкашкој приватизацији исто као и ДС и Г17, залагао сам се да православни део Србије добије православну демократску странку – странку коју ће водити културни људи, искрени верници и родољуби, а не екстремни десничари, лопови и удбаши. Дакле, нисам желео да ме представљају (или да представници православног дела српског народа буду) расисти, шовинисти, људи који кажу да су православци или националисти а користе нацистички поздрав, удбаши, лопови… Од 1945. до 1990. године православни део српског народа није имао политичке представнике, јер је постојала једино Комунистичка партија Југославије. Затим су удбаши створили СПО и СРС. Затим је ДСС дошао на власт. Ипак, и ДСС је служио и домаћим тајкунима и страном крупном капиталу, исто као и Г17 и остале странке ДОС-а, а онда је ДСС изгубио изборе. Коштуница се затим повукао из политике.  

Желео сам да имамо православну демократску странку коју би водили људи који су мудри попут Марка С. Марковића, Драгана Крстића или Жарка Видовића, и који добро познају Запад и баш зато немају комплекс ниже вредности и нису наивни, али ни митомани попут Милоша Црњанског и Борислава Пекића… Кад је Коштуница (ДСС) пао, умерена десница је остала без представника у Србији. Тај простор сад попуњавају неки млађи политичари. Ако ни они не успеју, то не мора да значи да су страни плаћеници – можда нису довољно добри у томе што раде. Неко је био сујетан, неко лењ, неко је сумњао у сваког осим у себе, неко није имао храброст, историјску свест, неко није имао идеју, визију и харизму. Ту бих тражио узроке или кривце за неуспех, уместо да стварам теорију завере. Па и у случају да ни они не успеју, то не значи да се неће појавити нови људи који су искрени родољуби и верници и заслужују поверење православног дела народа. Можда су ови избори у априлу последњи или међу последњим изборима организованим у окупираној Србији.   

Ако су у Србији сви исти и свако је страни плаћеник и ако је и Путин слуга Империје, шта теоретичари завере предлажу да радимо – да се предамо, да само указујемо на завере и да постепено прихватамо све што нам се намеће? Мора да постоји и организовани отпор, а за стварање саборности и организације мора да постоји поверење међу људима. И мора да се ради. Теоретичари завере не воле да раде. Теоретичари завере су свесни да Србија не може да преживи ни пар месеци ако Запад уведе санкције Србији, а Србија остане изолована од Русије, они виде да је професору Милошу Ковићу забрањен улазак у БиХ (РС), али ништа не раде (и немају идеју како) да Србија преживи економске санкције Запада (ако не уведе санкције Русији) и да се успостави сигурна саобраћајна веза са Русијом као и снабдевање нафтом и гасом, и да се кроз нову економску политику умреже Република Српска и Црна Гора. И Србија и Црна Гора и Република Српска морају да слушају Запад, јер економски зависе од Запада (и тако ће бити све док се не створи нова економска политика и направи веза или савез са Русијом). Кад неко хоће нешто да промени и да ради, оптуже га да је део завере и издајник. Србија неће бити слободна док не постане економски независна држава.

Време је да Србија добије умерену, православну, демократску и русофилску десницу, као нову владајућу елиту која ће од Србије да направи и економски независну и православну и правну државу, у оквиру православног војног, економског и културног савеза држава. Да ли су темељи такве деснице у Патриотском блоку (где су се окупили најбољи лекари који се боре против ковид фашизма – проф. др Валентина Арсића Арсенијевић, др Бранислав Антонијевић, др Бранимир Несторовић и др Алек Рачић)? Или ће се после избора појавити нека нова православна политичка снага која ће да ослободи и препороди Србију? Дакле, да ли можемо да од најбољих стручњака из свих професија (који су родољуби и православци) изаберемо најбоље за вођење државе и да дочекамо Русе како доликује?   

Како ће изгледати избори кад се Србија нађе у источном европском блоку? Шта мора или може да уради православни део опозиције да се Србија (или већи део Балкана) нађе у зони интереса Русије, а да не постане „руска губернија“? Кад и како да се нпр. направи прелазак са евроатлантског интернета и банкарског система на руски интернет и банкарски систем, како да се најбрже превози роба од Србије до Русије и обратно, итд.?