Срби

јун 24, 2008

СРБИ

1.

 

У малом граду у Србији живели Пера, Мика и Жика. Једнога дана, Жика је постао полицајац. Од тог дана, Пера и Мика не поштују саобраћајне прописе, а када их Жика вози његовим приватним аутомобилом, тада као да се одржава рели трка у том градићу. Јер, Жики ниједан колега неће написати казну. И обрнуто. Такође, глупо је једни другима да кажњавају кумове, супруге, пријатеље… А тек судије општинског суда, мислим стварно…

 

2.

Један средовечни господин, стари европејац, дуго година се бори за улазак Србије у Европску унију. Тако је једном шетао градом са пријатељом (који не излази на изборе), који га је слушао и посматрао док су шетали. Када су се нашли, европејац је одмах страсно почео да заговара европске вредности, одмах пошто је запалио (последњу) цигару, а празну паклицу згужвао и бацио на улицу. Недуго затим, у ватреном говору против назадних Балканаца бацио је пикавац на улицу… И томе слично, да не дужим, можете замислити шта је све чуо а шта видео пријатељ нашег старог европејца. А пријатељ и није могао много да говори, јер је само европејац у праву. Па нећемо ни ми много да пишемо…

 

3.

 

 

На прошлогодишњој славској прослави код Мите бекрије, Чеда радикал и Тома елдепеовац имали су тежак вербални конфликт. Чеда радикал је био упоран у критици Запада и ослањању на Русију и државе Трећег света. Говорио је и да “треба сарађивати са Афричком унијом“. Ове године на слави код Мите бекрије, Тома еледепеовац је поново мушкарац, а Чеда радикал је одмах приметио госта из Африке како седи за столом (пријатељ са колеџа Томе елдепеовца који је допутовао у Србију да посети пријатеља), па приупита домаћина (са осмехом, мангупским): “Шта ради овај мајмун за столом? Хехе, имамо и чамугу, ми смо Европа, бре!“, па рече затим: “Ооо, види скиви, лепо бато, сипај тродупли, кад је џаба и Богу је мило“.

 

4.

 

 

2025. година. Прошло је 25 година од “демократских промена“. Народ и даље живи бедно, у мраку “деведесетих“ прошлог века. И буквално, јер нема струје, привреда не ради, па не постоје ни комерцијалне телевизије. У Србији се ионако мало читало, тако да нико и не жали што су угашени сви штампани медији. Осим “жуте штампе“. За цигаре и “жуту штампу“ Србин и Српкиња имају пара и када су им деца гладна. Те 2025. године демократски кандидат за председника (иначе једини кандидат на изборима) започиње предизборну кампању обећањем да ће Србија ући у ЕУ и НАТО “врло брзо“. Нажалост, нико грађане није обавестио, нити су се грађани сами потрудили да (нешто) знају о свету, па не знају да ЕУ не постоји од 2015., да се НАТО распао 2012. одмах пошто је избила економска крiза, која је уништила САД, и на тој територији ове 2025. постоји неколико независних држава, од којих би неке заиста желеле да имају добре односе са Србијом. Али, демократска елита Србије је као онај из филма Подземље који је на светлу и на земљи, а народ Србије као они људи који су у подруму деценијама, те није у интересу демократске елите да народ зна да су “отишли Немци“ (што би сазнали од ових “нових Амера“). Филм Подземље забрањен је још 2009. године.

 

5.

 

“Косово је срце Србије“ виче из свег гласа “народњак“, директор локалног јавног предузећа (који је уз то и православац, јер је највећи донатор локалне цркве, наравно, са новцем локалног јавног предузећа). Он више и не говори људима “добар дан“ када их сретне. За њега су сви издајници који нису спремни да бране Косово до последњег Србина. Синови су му одслужили војску у цивилу, једног је већ “преко везе“ убацио да ради у амбасади у Лондону. Други ради у француској банци у родном граду. И тако, овај наш јунак, седећи у директорској фотељи бива узнемирен уласком секретарице у канцеларију. “Господине директоре, звали су вас из Партије, треба да се организује прослава двеста година од боја против Турака на Великом Брду“. “Добро“, рече директор, “зваћу Мићу“. Мића је локални председник Партије, директор локалног предузећа за градски и међуградски саобраћај. “Мићо, колики су нам трошкови за прославу?“ “Око 700 000 динара за превоз и организацију“ рече Мића. “Добро, пиши 2 милиона, пребацићу их данас“ рече наш јунак косовски. Кад, опет улази досадна секретарица: “Директоре, звали су вас из гимназије, треба да се подрже млади научници да оду на светско такмичење“. “Реци им да нисам ту“ рече јунак косовски и додаде, више у себи, “ионако нема пара“. A ни времена за разговор. Мора да оде на ручак у ресторан, где су га чекали пословни партнери (српски заступници једне компаније из САД) да уговори “детаље“ око јавне набавке коју је његово предузеће расписало на (јавном) тендеру. После тога је морао на кратко да се види са свештеником, да му помогне око неке таксе (приватни проблем), а после тога је морао да се види, на дуже, са љубавницом (женом једног полицајца).

Advertisements

VOSTANI SERBIE

јун 20, 2008

DANAS, NATAŠA B. ODALOVIĆ, 20.06.2008. godine

 

Vostani serbie

Pandorin sindrom

  Nataša B. Odalović

Ove nedelje, došao je red da predsednik DS, inače, zainteresovane strane u fol(rm)iranju nove vlade, nahvali i kosovski i evropski, Abrahama Džeja Krkobabića (sve do postizborne vrtoglavice, poznatijeg kao deka Simpson). Zašto je nakon Miloševićeve SPS, Brajana de Palme i ostale svojte, predsednik ove nedelje navalio baš na Krkobabića? Zbog principijelnosti. Zašto bi inače predsednik hvalio nekoga, bez razloga? Princip, moral i zakon, to su tri zuba na kojima počiva svaki, sve učestaliji predsednikov panegirik, posvećen sve široj lepezi likova iz fatamorgane nacionalsocijaldemokratskog pomirenja, a zarad „evropske budućnosti“. Nikako da se razume: nije poenta da se mire Miloševićev SPS i Tadićev DS, nacionalno pomirenje je pomirenje unutar naroda. Narod mora prvo da zna ko ga je i zašto posvađao, pa da se eventualno miri i prašta. Do tada, ništa. Al’ ko pita narod?
Deka Simpson je pohvalu zaslužio jer neće da zakaže sednicu Skupštine sirote naše Srbije. E, vala, ako neće Alimpić da zakaže sednicu gradske skupštine jerbo „ne vole kad ga pritišću“, onda ga neće majci ni pupsići zakazivati republičku! A kako Srbiji manjka sudstvo (đe si Evropo da nam vidiš sudstvo?), pa ni Ustavni sud kako treba, to svako malo pitaju po novinama i serioznim emisijama isključivo bivše sudije: Jel’te da je u redu da se sednice ne zakazuju po ustavu i zakonu? Jes’ u redu, dašta nego da je u redu – vele glatko bivše sudije, po Ustavu. A kad nekom predsedniku sa većinom, na primer, ne odgovara da se ne zakazuje skupština, onda se uz gromoglasnu podršku uvek većine medija (demokratski!) urla i zastrašujuće reži: Zakazujte sednicu, smesta! Zahtevam! Av! Tražim. Av, av! Parlament je jedino mesto na kojem se može legitimno, bla, bla, bla…
Napisah pre par nedelja na ovom mestu, kada je sav ovaj kastig otpočeo, da će vrhuška DS i ZES biti odgovorna, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog stvaranja Pandorinog sindroma, posle čega je u Srbiji sve, baš sve dozvoljeno. To shvata već većina građana, koliko vidim, ama ne shvataju i dalje jedino zesovi dužnosnici koji svakodnevno poziraju kako su šokirani nečijom tuđom, a ne svojom vlastitom neprincipijelnošću. Evo, sad se ponovo sablažnjavaju nad Veljom-seljom, pastirom silovanog stada iz Kaćulice. Sad kad je Velja po starom srpskom običaju odlucio da se sveti Dačiću zbog sedenja na pet stolica iako mu toliki broj istih nije neophodan. Tek što je gazda Velja najavio da će, najzad (!) da pokrene neke afere, među kojima pomenu „koferče“, ZES – principijelni do balčaka, prosto su zgroženi nad tooolikom Veljinom neprincipijelnošću! Vele: A da je Dačić sa narodnjacima, onda ga ne bi gonio po zakonu! O, zemljo Srbijo!!! Kako je jeftin zakon ovde. Pa, jašta da ne bi! Ali i obrnuto važi. Zar bi DS-ZES bratski prigrlio SPS-pal-mal, da im ne treba većina? Ili bi „principijelno“ odbili da sede u vladi, ama da sede i u parlamentu ako manjinsku vladu tek podržava „hladnjača sa leševima“, umesto da je podržava hladnjača s breskvama! Dakle, neverovatno je da neko ima obraza da se nešto femka nad Veljinom toliko očekivanom prigodnom neprincipijelnošću. Pa da ne citiramo duel na Pinku, koji je Tanja Jordović jedva preživela, između Velje i Đilasa, da bi se par meseci kasnije oni bratimili u parlamentu. Što pas s maslom ne bi progutao, oni jesu, zarad viših ciljeva! Pa optužbe na relaciji Dinkić – Velja, da bi onda jedan drugom đa vojvodo, đa serdare, a danas, opet, na konglomerat istina što jedan o drugom iznose valjalo bi staviti oznaku: Ovaj sadržaj ne preporučuje se mlađima od 30, ni starijima od 31godine. Koliko god, čak i u delu NVO sektora, ZES, nažalost, nalazio ličnosti sa kojima delimo mnoge svetonazore, da danas opravdavaju autoritarno i proizvoljno i samovoljno odnošenje prema građanima Srbije – džaba im. Vide svi u Srbiji da je u tekućoj politici u pitanju samo goli interes, profit i ništa više. Neverovatno je da kritizeri pozivanja na moral u politici i dalje ne vide da se ne radi o moralisanju, o apstraktnoj etičkoj nemerljivoj jedinici, nego o jednoj neizbežnoj zakonitosti. Kada u jednom društvu moral, kao sada, biva devalviran do nulte tačke, do stupnja izrugivanja sa istim, posledice moraju biti tragične. Na kraju se (aman elito, čitajte malo Sartra i Kamija, dramski opus, ako vam je smešno da čitate etičke teorije!) prognani moral obavezno vraća, kao lajtmotiv u hororu, i obavezno osveti upravo onima koji su ga devastirali i prognali iz Države.
Ovaj sneg u junu bio je zaista koristan da zverke pokažu tragove, i ovi tragovi neće tako lako biti zaboravljeni, kao što se u Srbiji sve zaboravlja. Jer ovog puta, ispod snega je samo još gola srpska ledina. Na ledini go narod, frustriran i unesrećen. Magla iz koje izranjaju zombiji, gladni, proterani sa svojih ognjišta. I crkvena zvona koja više ne zvone. Čujete li muk? Siže za Karpintera. Šta sledi? Akcija! Buđenjeeee!


Kraj Evropske unije

јун 17, 2008

Zašto je irsko ne na referendumu za usvajanje Lisabonskog ugovora početak kraja Evropske unije (kakvu znamo)?

Zbog čega se Irci nisu prodali ni za 60 milijardi evra koje su dobili u proteklim decenijama od strane fondova i institucija Evropske unije?

Prvo i osnovno, svi ideali i sve vrednosti na kojima počiva evropska civilizacija, i ka kojima teži većina Evropljana, nisu sporni, i ostaju na snazi. Sporna je organizacija Evropske unije, odnosno, organizacija evropskih naroda i aparat koji treba da usmerava zajedničku evropsku politiku. Kada i ako se izgradi evropska politika. Evropska politika nije u skladu sa evropskim vrednostima i evropskim idealima. Zato što oni koji predstavljaju evropsku politiku nisu pravi ljudi na pravom mestu (ali i zato što sve države i svi narodi ne teže nekom zajedničkom cilju). Najbolji primer za to je ponašanje češke vlade povodom rešavanja pitanja statusa Kosmeta i pregovora oko postavljanja raketnog štita SAD u Češkoj. Irska vlada je slična češkoj vladi (što se odnosa prema SAD tiče), ali zašto irska vlada nije “uspešna“ povodom ratifikovanja Lisabonskog ugovora koliko i češka vlada povodom priznavanja nelegalne nezavisnosti Kosmeta (i pored upozorenja da to šteti Evropi)? Jedan jedini razlog se krije iza toga, a to je – građani Irske su na referendumu glasali protiv Lisabonskog ugovora, da su građani Češke imali tu priliku, verujem da bi Česi glasali protiv priznavanja paradržave Kosovo, kao i protiv postavljanja raketnog štita SAD u njihovoj državi. Eto, kreatori “evropske politike“ pali su ponovo na slobodnom izjašnjavanju građana (tako je pao i predlog Ustava EU). Lisabonski ugovor je potreban njima, zarad nastavka ostvarivanja njihovih planova. Lisabonski ugovor nije potreban Evropljanima.

Da li je Evropi potrebna evropska vojska (koju predlaže Francuska koja intenzivira svoj angažman u Avganistanu) koja će biti u funkciji politike određene elite Zapada i određenih Jevreja (uglavnom sa Zapada)? Da li je tu elitu najviše pogodio rezultat izjašnjavanja građana Irske? Sada je teže sakupiti milion evropskih vojnika koji bi sa milion vojnika SAD lako pregazili srednju Aziju i zakucali na vrata Rusije i Kine. Sada će postati mnogo teže inkorporirati nakazne vrednosti i zakone u evropske države i narode. Iako će se sve učiniti da se to “prebrodi“, da “EU ide dalje“.

Građani Evrope su jedan razlog zašto Evropska unija neće još dugo postojati. Građani Evrope izgradiće novu organizaciju evropskih država u budućnosti. Drugi razlog za kraj Evropske unije jeste ekonomska kriza i recesija u koju se ulazi (ovde je sudbna EU neraskidivo povezana sa sudbinom SAD) a koja će dovesti do velikih socijalnih nemira unutar Zapada, i narode i države na granicama Zapada udaljiti od svetlosti Zapada činjenicom da više neće biti para za potkupljivanje ovih naroda i njihovih političkih predstavnika. Veliki deo novca koji je sa Zapada išao u pravcu ostatka sveta kroz “humanitarne aktivnosti“ i nevladine organizacije za promociju “ljudskih vrednosti“ u veoma bliskoj budućnosti će se preusmeriti za rešavanje finansijske krize u koju je Zapad ušao. A narodi koji su bili pod vođstvom Zapada, iz nužde, okrenuće se sebi i drugim silama, poput Rusije i Kine, i sa njima uspostaviti ekonomsku saradnju.

Kome najviše može da šteti politički i ekonomski krah EU? Osim eliti sa Zapada, još samo građanima SAD, Francuske, V. Britanije, Nemačke, Beneluksa i Skandinavije (mada, ovi mali narodi imaju vremena da transferišu kapital u druge regione, od njih samih zavisi kako će dočekati slom). Italija i Austrija imaju alternativu u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, a energente dobijaju iz Rusije. Španija i Portugalija imaju srednju i južnu Ameriku i slovenski deo Evrope. Dakle, narastajuće tržište od preko 200 miliona ljudi i sve uspešnije ekonomije nedaleko od svojih granica. Španske i portugalske kompanije mogu preuzeti veliku deo poslova koji su radile kompanije iz zapadne Evrope i SAD u slovenskoj Evropi. Slovenska Evropa se, sa srednjom Azijom, nudi i kao ekonomska i politička alternativa za privredu Kine, Japana, Indije… Kini se otvaraju vrata Afrike, muslimanima vrata Latinske Amerike, itd. Slovenska Evropa može mnogo više izvoziti u Japan i Kinu, u Latinsku Ameriku i Afriku, i tako nadomestiti gubitak tržišta Zapada (naravno, Zapad neće doživeti totalan kolaps, i kriza neće trajati decenijama, ali krah će biti dovoljan da SAD, V. Britanija i Francuska ne igraju vodeću ulogu u svetskoj politici i ekonomiji u 21. veku).

Kada će svet lako svladati krah EU (nadam se da je svima jasno da je krah EU kraj hegemonije SAD i kraj vojne i ekonomske prevlasti SAD u svetu)? Mislim da će ostatak sveta lako da se dogovori oko ekonomskih pitanja (vidimo da Iran uspešno prebacuje 75 milijardi evra iz evropskih banaka u banke Azije, a da rublja postaje sve stabilnija valuta, itd.). Glavni problem ostaje islamski fundamentalizam i terorizam. Kada bude kompatibilna politika izmeđi slovenske Evrope, Iberije, Kine, Indije, Japana, Latinske Amerike, nemuslimanske Afrike i Australije u odnosu prema muslimanskom ekspanionizmu, pustiće se “niz vodu“ makroekonomska stabilnost EU i SAD. Ovi narodi i države ne smeju da imaju neprijateljski odnos prema muslimanima, već moraju biti sigurni da, kada muslimani poraze vojnu silu Zapada, neće pokrenuti napade i (nasilno) širenje islama u Kini, Indiji, Rusiji, na Balkanu, itd. Svet mora imati odgovor na muslimanski militarizam ako on nije samo odbrambenog karaktera (a nije, pokazalo se u Bosni i Hercegovini).

Dodatak

12.01.2010.

Iako je irsko ne putem nefizičkog nasilja promenjeno u irsko da, sve ostaje isto, ovakva Evropska unija nema budućnost i neće još dugo trajati…


Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

јун 17, 2008
ПОЛИТИКА, Небојша Катић, 17.06.2008.
Небојша Катић

БУЏЕТСКА ЗИДАНИЦА НА ПЕСКУ

Све што се на економској сцени дешава пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог

Министарство финансија je недавно обавестило јавност да ће буџету до краја ове године недостајати око 440 милиона евра. Буџетски мањак може се надоместити само додатним задуживањем државе, или/и брзом продајом дела преостале државне имовине. Проблем буџета је много озбиљнији него што се јавности презентира. У Србији мало људи ради и доприноси буџету, док огроман број грађана користи средства и услуге које се из буџета финансирају.

Стопа незапослености у Србији је данас на нивоу од око 24 одсто. У држави са око 7,4 милиона становника, запослених (укључујући и пољопривреднике) има мање од 2,5 милиона. Готово исти број запослених има и Финска, али са популацијом од 5,3 милиона. У Швајцарској, која има приближно исти број становника као Србија, запослено је око 4,2 милиона људи. Са стопом запослености какву Србија има, уравнотежење буџета је немогућа мисија.

Овај проблем покушава се сакрити аргументима из класичног неолибералног арсенала. Тврди се да је проблем јавне потрошње у вези са њеним превеликим учешћем у бруто-домаћем производу (БДП) и да то исцрпљује привреду и онемогућава раст запослености. У овом тренутку јавна потрошња у Србији креће се око 43 одсто БДП-а. Тај ниво потрошње није прекомеран и на средини је распона у земљама Европске уније.

Теза по којој висока јавна потрошња доводи до високе незапослености нема статистичко, већ само идеолошко упориште. Јавна потрошња у Данској, Холандији и Аустрији креће се око 50 одсто БДП-а, а стопа незапослености ни у једној од ових држава не прелази пет одсто. Стопа јавне потрошње у Шпанији је мања од португалске, док је стопа незапослености виша. Словачка има знатно нижу стопу јавне потрошње од Чешке, али има готово двоструко вишу стопу незапослености.

Нема економске формуле којом се може одредити оптимални ниво јавне потрошње у односу на БДП. Висина јавне потрошње је, у коначном исходу, ствар друштвеног опредељења. Гласајући за политичке партије и њихове економске програме, грађани се опредељују за пореску и буџетску политику, а тиме и за карактер државе у којој живе. Нико не воли високе порезе, али их становници многих земаља прихватају и плаћају, задовољни услугама и сигурношћу коју им држава пружа. То је цена живота у уређеној и цивилизованој земљи која брине о својим грађанима и не гура их на маргину, у сиромаштво, очај и криминал.

Неидеолошка аргументација у корист смањивања јавне потрошње је снажнија –потрошњу треба смањити јер новца у буџету нема, а због прегрејане тражње инфлација измиче контроли. Ово је лакше рећи него учинити. Простора за смањење потрошње увек има, али тај простор није превелик. Јавна потрошња је добрим делом нееластична и одређена је бројем становника, демографском структуром, географском величином државе, итд. Грађане треба лечити, децу школовати, границе чувати, треба исплаћивати пензије и градити путеве. Где смањивати трошкове, када се у Србији, бар на овим сегментима сигурно не прелива и када је инфраструктура у јадном стању. Упркос томе, у буџету има простора за његову рационалну прекомпозицију, пре свега у корист инвестиција а на терет потрошње, поготово на терет субвенција.

Драма буџета није у његовој висини, већ у структури буџетског прихода и у разлозима који ту структуру одређују. Како мали број људи ради, а још мањи број плаћа порез, више од 70одсто српског буџета мора се покривати кроз различите облике опорезивања потрошње – кроз порез на додату вредност, кроз акцизе и царине. Док продајом државне имовине, огромном потрошњом и прекомерним увозом Србија како-тако попуњава буџет, ти исти фактори јој разарају економију. Ако се приватна потрошња буде смањивала – а морала би, ако би се раст увоза успорио – а последњи је час, приход буџета би значајно опао, а дефицит би драстично порастао. Српски буџет је зиданица на песку.

Србија није успела да нађе модел развоја који би запослио људе и повећао број оних који пуне буџетску касу. При томе, Србија се презадужила, продала је и продаје све што има, укључујући и сопствену децу коју тера у емиграцију. Огромна средства која су ушла у Србију нису оставила развојног трага. Највећи део новца је углавном проћердан, а грађанима, привреди и држави остали су само дугови.

Беспуће српске економске политике не почиње буџетом – оно се ту завршава. Све што се на економској сцени дешава, пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог.

Србији у овом тренутку треба истина о стању економије и о узроцима који су до таквог стања довели. Било би добро да Србија још једном провери и своје основне макроекономске показатеље. Могло би се показати да је стопа инфлације већ годинама виша од оне која се исказује и да је, с тим у вези, реални раст српске привреде нижи од онога који статистика региструје.

Истина је једини темељ на коме је могуће креирати другачију економску политику. Само се на истини може постићи национална сагласност, а Србија припремити за трауматични период који следи. Ако се то не учини, из овакве ситуације ће профитирати једино потенцијални купци преосталих државних предузећа. У Србији ће све бити скупо, само ће државна имовина и евро бити јефтини – и тако до потпуног слома.

финансијски консултант


Jadno i bedno i još bolno

јун 13, 2008

DANAS, Nataša B. Odalović, 13.06.2008. godine

 

Vostani serbie

Ko šiša Brehta

  Nataša B. Odalović

Politička klika oko vrha DS ili ZES, ali još više onaj deo srbijanske ekspertske, medijske, kolumnističke, javnozboreće, svake one elitne jedinice, koja – najbrutalnije se ogrešujući o zdrav razum, o zdravo osećanje stida, a o etici i moralu bolje da ne trošimo reči, izmišljaju danas najurnebesnija opravdavanja najnovije ZES-ove politike tzv. nacionalnog a socijaldemokratskog (!) pomirenja i mahnitanja – postupa tako da Srbiju i sve njene građane smešta u kontekst poslednje scene Brehtovog komada „Majka Hrabrost“. Kako god se završilo sastavljanje beogradske i republičke vlasti, šteta je nepopravljiva. Koja god opcija na kraju prevagne, taj kontekst, značajan baš zato što nas je u njega gurnuo ZES, predstavljaće najgori i najtragičniji mizanscen za naš, u naredne, možda i dve decenije, evropski ili neki drugi put, na kojem ćemo se kao društvo „kretati“. Građani čije je odlučivanje o vlastitim životima obesmišljeno suludim eklekticizmom politike bez glave i bez repa, osuđeni su na kaskanje na tom putu: osiromašeni, ućutkani, ukinutih prava na svetonazore, ideale, prava na pravdu, na pravično postupanje, na sve bez čega se demokratija od atinskih trgova do danas ne da zamisliti. Manjina, pak – politička elita i njeni sateliti – koračaće istim putem, možda u retkim slučajevima sa osećanjem kajanja i stida, ali bar sa ogromnom utehom u vidu teških džepova i varljivog osećanja moći. Moćnici oko EIE (ekipa iz epruvete) prodaju nam sada „poravnanje“, žal za devedesetim koje su im bile meta kritike na tek završenim izborima. Nude nam, kao da glasovi nisu naši, izjednačavanje dobra i zla, časti i beščašća, zločinaca i žrtava, svega onoga zbog čega DS 2004. nije ni po cenu tadašnje „propasti“ Srbije želela u Vladu koju podržavaju socijalisti. Sada nam kažu da nema razlike između DS i SPS, ideološki, kao i po veličini gubitka stranačkih vođa, koji bi, da su samo poživeli, napravili „dil“ i odavno bili u koaliciji(!). A ko drukčije kaže, taj kleveće i laže! No, kako lideri nisu među živima, koaliciju će da prave ožalošćeni bogati naslednici. Strašnije od toga što oni kažu samo su javni dežurni branitelji njihovih budalaština.
Najtragičnijim mestom u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost“ nikada se, od školskih analiza pa do najozbiljnijih tumačenja ovog komada, nije smatrala ni sama eksplikacija tragedije, koju neumitno donosi svaki beskrupulozni rat protiv civila, ni pojedinačna sudbina same Ane Firling koja gubi troje dece, a sve ne birajući sredstva kojima pokušava da ih zaštiti, često sebično i na štetu drugih ljudi koji su takođe žrtve rata. Trijumf tragedije je zapravo u samoj završnici drame, kada gubeći i poslednje dete, svoju hrabru kćer Katrin, koja gine braneći grad, majka izgovara sledeću rečenicu: „Moram se ponovo latiti trgovine“ (!!!). „Trgovinom“ ona smatra sitni profit koji je ostvarivala usred užasa rata i neverovatnih stradanja ljudi oko nje. Tom trgovinom je mislila da spasava svoju porodicu, a desilo se suprotno, na čemu Breht insistira ne pokušavajući da je amnestira ni strašnim gubicima koje je doživela na ličnom planu. Zašto je njena rečenica da se mora ponovo „latiti trgovine“ najtragičnije mesto u čitavom komadu? Zato što pokazuje da su sve smrti, uključujući tri smrti njene vlastite dece, bile uzaludne, jer ona nije iz njih naučila apsolutno ništa. Stoga će tragički ponoviti bilo u simboličkoj ili realnoj ravni, zavisno od istorijskog sleda, celu tragediju. Breht je u svom beskompromisnom intelektualnom antiratnom angažmanu – koji ne sme da zavisi od političkih okolnosti i podrazumeva da se stav, princip, načelo, nikada ne menja za političku podobnost i povlastice koje iz nje slede – insistirao na odgovornosti. Čovek nije samo žrtva već i aktivni saučesnik ili tvorac okolnosti. Insistirao je da se ukine onaj lažni, tzv. humanistički kolektivitet što bi da potiskuje krivicu, opasnom uzurpacijom prava na filistarsko praštanje, pošto nema snage za suočavanje, i odgovornost. Napokon, Breht se zalagao za to da ne damo za pravo onima koji bi da likove sa smetlišta istorije uzdižu u neslućene olimpijske visine, kad im se ćefne.
Suprotno, s onu stranu Brehtovog nasleđa čuče danas nekadašnji „naši“. Ako ima istine u tvrdnjama koje stižu iz DSS – da je zeleno svetlo za ovu količinu divljenja i zajedništva koje DS upućuje Miloševićevoj SPS, Palmi i Krkobabiću, stiglo iz jedne strane ambasade, što je i razlog gromoglasnoj horskoj tišini koja ovim povodom vlada Beogradom (čast izuzecima) – utoliko gore. Ne toliko zbog mešanja u sastav srpske vlade, koje dolazi spolja, koliko zbog pojačavanja grotesknosti celog slučaja.
Uzimajući sve ovo u obzir, čak i ako ga oteraju u penziju, pa i uprkos animozitetima koje sticajem raznih okolnosti veliki deo javnosti gaji prema njegovom liku i delu koje ni Tadić u višegodišnjoj kohabitaciji nije uspeo da „rehabilituje“ (a kako li će tek rehabilitovati SPS?), u poređenju sa ZES-PAL-KRK-SAJZ ekipom iz epruvete (EIE), Koštunica ostaje, ipak, principijelni gubitnik, koji je bar otišao časno, znajući tačno šta neće.


Budzet Srbije pred bankrotom

јун 10, 2008

DANAS, prof.dr. Ljubodrag Savic, 10. jun. 2008.

 

LIČNI STAV

Izborne i ostale računice

  Dr Ljubodrag Savić

U poslednjih nekoliko nedelja javnost Srbije sa veoma naglašenom pažnjom prati najave neobičnih, pa čak i vrlo neočekivanih postizbornih koalicija. Olako su pogaženi elememtarni principi zdravog ljudskog razuma, i preko noći zaboravljene „teške“ optužbe izrečene tokom izborne kampanje. Nametnuta je veštačka dilema Evropa ili Kosovo. Pravni timovi bi da menjaju podpisane ugovore sa EU, a aktuelni potpredsednik Vlade smenjuje visoke evropske činovnike. Bave se svim i svačim, a niko se ne zapita kakvi su stvarni efekti rada nekoliko vlada, koje su se smenjivale u proteklih sedam godina? Sve glavne partije, koje se danas nadmeću za narodnu volju, bile su na vlasti, tako da sve i snose, istina nejednaki, deo odgovornosti, za stanje u kojem se danas nalazi Srbija.
Pomalo nestvarno deluju upozorenja aktuelnog ministra finansija i guvernera Narodne banke Srbije da će najkasnije od septembra redovne isplate iz budžeta biti otežane, ukoliko se nešto hitno ne proda ili se ne obezbedi inostrani kredit. A kako danas izgleda ekonomska slika Srbije? Nezaposlenost je među najvišim u Evropi, inflacija ponovo beleži dvocifrene stope, uvoz je dvostruko viši od izvoza, spoljnotrgovinski deficit će ove godine preći iznos od 10 milijardi dolara, spoljni dug se približava cifri od 30 milijardi dolara, priliv stranih direktnih investicija se značajno smanjuje, a industrijska proizvodnja praktično stagnira (ispod 50 odsto nivoa iz 1990). U uslovima opšteg pogoršanja većine ekonomskih pokazatelja, opada broj siromašnih i raste životni standard. Da li je to zaista moguće?
U realnom životu veoma teško, ali u Srbiji svašta može da se desi, pa i neznatan rast ukupne stope inflacije od svega nekoliko procenata (prvi kvartal 2008), iako se pojedinačna poskupljenja najvažnijih artikala kreću između pet i čak 70 odsto. Statistika je veoma moćna nauka i metodologijom je moguće dokazati sve, ali samo od metodologije (zasad) nije moguće živeti bolje, jer, prosečni srpski građanin sve teže sastavlja početak sa krajem meseca. Virtuelni razvoj srpske ekonomije očigledno ne počiva na zdravim temeljima, jer previše zavisi od eksternih izvora. Novostvorena tekuća vrednost nije dovoljna da pokrije stvarne rashode. Ogromna razlika između želja i mogućnosti se do sada finansirala iz spoljnog zaduživanja, donacija, priliva naše dijaspore, stranih direktnih investicija i prihoda od privatizacije. U proteklih sedam godina, Srbija se neto zadužila za preko 20 milijardi dolara, donacije su iznosile oko tri milijarde, priliv od dijaspore je bio blizu 20 milijardi, strane direktne investicije su dostigle skoro 11 milijardi, a prihod od privatizacije je iznosio preko dve milijarde (sve u dolarima). Ako dodamo i 30 milijardi dolara prihoda od izvoza, u Srbiju je za poslednjih sedam godina ušlo preko 86 milijardi dolara. Najveći deo – 72 milijarde – potrošen je na uvoz raznih proizvoda i usluga, dok je preostalih 13-14 milijardi potrošeno na prevremenu otplatu duga MMF-u, servisiranje kamata po spoljnom dugu i „krpljenje“ budžetskih rupa, u okviru čega se nalazi i NIP.
Zahvaljujući ogromnom uvozu, u proteklih sedam godina, dinamičan razvoj su imale samo one delatnosti koje su bile u funkciji njegove neposredne realizacije. Uvezenu robu trebalo je prevesti, osigurati, prodati i finansirati, zbog čega su saobraćaj, osiguranje, trgovina na veliko i malo i finansije beležile veoma visoke stope rasta. Istovremeno, budžet se efikasno punio naplatom carina i PDV-a. U konceptu takvog razvoja i privatizacije, ubrzano su propadali brojni industrijski kapaciteti, koji su ranije bili nosioci privrednog razvoja i izvoza. Ovakav model razvoja privrede uspešno će funkcionisati – kao kod piramidalne štednje – sve dok ima novog priliva stranih sredstava plaćanja. Izgleda da karike ubrzano popuštaju, jer nije moguće beskonačno živeti na račun prošlosti (prodaja imovine stvorene radom prethodnih generacija) i budućnosti (ubrzano spoljno zaduživanje), već nešto mora stvoriti i sadašnja generacija. Zbog toga treba veoma ozbiljno razumeti dramatičan apel ministra finansija i guvernera, da nam u septembru preti finansijski kolaps. Na tu opasnost već nekoliko godina ukazuju ozbiljni ekonomisti.
Da li bi stopa nezaposlenosti bila upola niža, inflacija daleko ispod 10 odsto, izvoz nekoliko puta viši, da se barem polovina deviza potrošenih na uvoz (36 milijardi dolara) usmerila u oporavak domaće industrije i poljoprivrede? Možda bi stope rasta BDP-a u početku bile nešto niže, ali bi se obezbedila veoma dobra osnova za efikasan i održiv razvoj u narednom periodu, što bi stvorilo realne pretpostavke za dinamičan porast izvoza, zaposlenosti i ukupnog životnog standarda građana.
Krajnje je vreme da i građani Srbije, poput građana iz zemalja razvijene demokratije, svoja opredeljenja učine prema ostvarenim rezultatima onih za koje glasaju. Mnogo je vremena uzalud prošlo, da bismo ponovo i po ko zna koji put poverovali istim – nerealizovanim – izbornim obećanjima. Nešto se mora brzo promeniti, jer možda za nekoliko godina to bude previše dockan.

SEPTEMBAR 2008.

Ministarstvo finansija

Budžetski suficit 3,9 milijardi dinara

Beograd – Budžet Srbije je na kraju avgusta zabeležio suficit od 3,9 milijardi dinara, objavilo je Ministarstvo finansija. Međutim, to ministarstvo navodi da prema novoj, međunarodno uporedivoj metodologiji, koja se primenjuje od jula ove godine, budžetski deficit, odnosno minus u državnoj kasi iznosi 17,4 milijarde dinara. „Osnovna razlika između do sada primenjivane i nove metodologije jeste u tome što je stara metodologija precenjivala budžetske prihode (uključujući, recimo i licence za mobilnu telefoniju) i potcenjivala rashode (nije uključivala pozajmice i vraćanje duga penzionerima)“, objašnjavaju u Ministarstvu finansija. Tako se prema staroj metodologiji planirani ovogodišnji budžetski deficit od 14,8 milijardi dinara primenom standardne međunarodne metodologije uvećava na 44,9 milijardi dinara. Ministarstvo finansija ističe da će zbog uporedivosti podataka i dalje izveštavati o javnim finansijama u Srbiji po staroj metodologiji, po kojoj je usvojen Zakon o budžetu za 2008. godinu, ali će u izradi budžeta za 2009. godinu koristiti standardnu međunarodnu metodologiju.

Beta


Elita Srbije

јун 2, 2008
PAVLE RADIĆ, DANAS, 03.06.2008.

LIČNI STAV

Uzurpatori društvene moći uz podršku medija i estrade zagađuju javni život

Ukidanje granica pristojnosti

Kod nas je javni život, odnosno kultura svakodnevice, zagađen prostaklucima skoro do nepodnošljivosti. Iako se čini da je prostakluk najrasprostranjeniji u sferi masovne zabave, estrade, slobodnog vremena i dokolice, njegovo najopasnije izvorište je u polju politike. I moćnog instrumentarija politike – kontrolisanih sredstava javnog informisanja. Naravno, ne slučajno. Još manje spontano. Iz političkog polja, iz njegovih centara moći, sistematski se zagađuje javnost i kreira ono bez čega društvo ne može organizovati pristojan život – javno mnjenje.
Kakvo može biti javno mnjenje u kojem se ili ignorišu, ili do kraja vulgarizuju i relativizuju najvažniji životni problemi? Kakvo može biti javno mnjenje koje se kreira širenjem poluistina, laži, primitivizma, u kojem se podilazi najnižim strastima, u kojem se ukidaju elementarne granice pristojnosti? Ako moral, odgovornost, prosvećenost i posvećenost javnom interesu izostanu iz kreiranja javnog života, ako se svedu samo na male društvene grupe i pojedince, društvo neminovno gubi pretpostavke uljudnog života. Takva društva su zabrani u kojima beskrupulozna manjina uzurpira privilegije, a većina živi u bedi. Nekontrolisani uzurpatori društvene moći, tajne službe, tajkuni, špekulanti i profiteri svih vrsta koji parazitiraju na bedi većine, u zatvorenim društvima podstiču širenje političkih, kulturnih, verskih, zabavnih, sportskih i drugih surogata. Tako kreirana kultura svakodnevice, parakultura, falš kultura, to more surogata, svodi javni život na nivo imbecilnosti, onemogućava razvoj kritičkog mišljenja, javni dijalog, konkurenciju ideja i vrednosti, onemogućava stasavanje ljudi do nivoa samosvojnih građana. Stimulisan prostakluk u javnom životu, proizvođenje intriga, blaćenje i uništavanje ljudi, javne hajke na nepoćudne, kompromitacija svake ideje koja dovodi u pitanje uzurpacije i uzurpatore, kriminalce i zločince, nemalo ljudi svodi na beslovesne konzumente proizvođenih gluposti. Umesto realnim životom ljudi se, skoro kao pod narkozom, bave javno plasiranim podvalama. Parakultura svakodnevnice svodi ljude na amorfnu gomilu prijemčivu za svakovrsne manipulacije.
U fokusu ovdašnje parakulture jesu dnevni obračuni s ljudima, inovativnim i modernizatorskim idejama, koji ugrožavaju uspostavljeni vrednosni poredak. Proskribuju se nelojalni pojedinaci i grupe u zajednici, kojoj se iz manipulativnih razloga pridaju organska svojstva. Strateški arsenal parakulture su stari i novi sterotipi o sebi i drugima, primitivni nacionalizam, klerikalizam, ksenofobija. Njeni sadržaji su prijemčivi za frustrirane društvene grupe, za mlade bez perspektive, te lako regrutuje klerofašističke grupe koje se očas posla mogu izvesti na ulice kao militantne ulične falange. Efikasnost manipulacije parakulture temelji se na nerazgovetnim javnim finansijama, kontroli medijskog prostora, državnim parakulturnim institucijama finansiranim iz budžeta (razna umetnička i pseudonaučna udruženja preostala iz jednopartijskog poretka), na neprosvećenosti dobrog dela stanovništva, na podsvesnom širenju osećanja ugroženosti, strahova od promena, nesigurnosti u komunikaciji s različitostima. Ta matrica unutrašnje mentalne okupacije, koja ovde uz kraće izuzetke funkcioniše godinama, potrošila je i obesmislila život tolikim ljudima. Sad već i generacijama.
Nevolja s našim javnim životom jeste i u tome, što je takozvana oficijelna, visoka kultura, koja bi sa svojim kritičkim potencijalom i stvaralačkim intelektom trebalo da bude odbrana od banalnosti i licemerja, od podvala, dospela u fazu preživljavanja, u fazu rituala i površnosti, provincijalizma. Čast malobrojnim autorima i njihovim delima. Poslednjih dvadesetak godina, u literaturi (ogledalu života?) sve se manje-više svodi na nivo efemernosti, stare arhaične klišee, na nacionalnu sabornost. Neka izvikana imena sa statusom maltene mesija, proroka u miljeu parakulture, svela su se na vulgarnu dvorsku upotrebu, pisce huškačkih mitingaških pamfleta osionim političarima. Neretko i na direktne ideološke i nacionalističke huškače. Književna kritika, ako tako šta još postoji, nalazi se u mukama preživljavanja. Uglavnom udvornička, sterilna, nemušta. Bez vrednosnih senzibiliteta, sklona nekritičkim glorifikacijama, hiperprodukuje nagrade i laureate pazeći da se ne zameri vladajućim klišeima i klanovima. Ignoriše više solidnih tematskih provokacija mlađih pisaca. Izdavaštvo tavori preživljavajući u kiču, kuvaricama i sanovnicima, prevodima jevtine strane beletristike. Na filmu, izuzev nekoliko solidnih ostvarenja, površnost i uglavnom površna urbana delinkventska problematika. I tu klanovi, dvorski režiseri, neki apologeti anahronog političkog i kulturnog poretka, ali i huškači koji prstom upućuju ostrašćenu gomilu na „domaće miševe“. Visoka kultura ćuti o bitnim temama ili nam podvaljuje falševe. Malobrojna su dela koja se na kakav-takav način bave problemima propadanja društva, ratovima, zločinima, žrtvama, moralnim sunovratom, tragedijom i patnjama stotina hiljada, miliona ljudi, nakaznošću ideologije koja je to pokrenula, njezinim kreatorima, propagandistima, kulturtregerima. Čemu umetnost ako će ignorisati život?
Šta je na kraju krajeva, sem etičke i estetske mučnine, posledica zagađenosti našeg javnog života? To najbolje pokazuju rezultati parlamentarnih izbora, koji određuju naše konkretne sudbine. Oni nisu posledica predizborne kampanje koja traje mesec ili dva, nego permanentne političke i kulturne manipulacije kroz formu svakodnevne banalizacije i falsifikovanja činjenica o životu. Tamo gde se falsifikuju činjenice, puno je muke i tegoba. Videli smo, i kolektivnog stradanja i nesreća.


%d bloggers like this: