Zoran Panović: PUNK zgoda

 

(…)

No, dobro, čemu ova priča u ovo pretpraznično vreme „Muštuluka“, „Miljacke“ i „Prvog glasa Srbije“? Pa nećete verovati, ali motiv za nju u dubini je antikorupcijski. Na površini je emotivno protokolaran. Odlazeće 2012. obeležili smo svakojake jubileje: 100 godina Balkanskih ratova, 40 – Ramba (ne Petkovića, već Silvestera Stalonea), 20 – Vidovdanskog sabora, 30 – Spilbergovog „Vanzemaljca“. I prosto neverovatno, od tolike pažnje prema godišnjicama, jednu smo propustili. Čekao sam da se neko pozvaniji seti, ali pošto nije, daj da to ja uradim. Pre 10 godina (22. decembra) umro je Džo Stramer. A zašto je onda povod antikorupcijski? Pa zato što je frontmen The Clash kroz svoje stavove i muziku upravo činio to. U nekoj vrsti etičke ravni. Odatle, uostalom, sve potiče. Kad se etika napusti. Kad nemamo etiku uverenja, kako ćemo imati etiku delanja? I tu antikorupcijsku (posthumnu) harizmu sigurno neće oštetiti danas bizarni slučaj iz daleke 1977, kada je zbog potpisa na diskografski ugovor (sa „srcem tame“ diskografskom kućom CBS), Stramer proglašen izdajnikom i ubicom celog supkulturnog pokreta. „Ako je Strummer umro, svi ćemo umreti“, rekao je prijatelj Anti Perkoviću, koji je napisao jako dobar memorijalni tekst u zagrebačkom Jutarnjem listu od subote 28. 12. 2002.

Da, Stramer je bukvalno bio PUNK zgoda. Izdigao se od panka kao mode; kao šminkeraja koji se vremenom pretvorio u muzički dogmatizam. „He who fucks nuns will later join the church“, stih iz pesme Death Or Glory s epohalnog albuma London Calling (dvostruki), zlobnici možda mogu primeniti na Strummerovu smrt, ali njegovih je 50 zemaljskih godina sasvim druga priča“, kako onomad napisa Ante Perković.

Bio je savest pokreta. U artikulaciji diverzije možda je otišao najdalje. Za pet kratkih godina koliko su The Clash postojali. Insistirao je na „permanentnoj angažovanosti“. Iz više je klase (u kastinskom društvu kao što je britansko), i kao sin diplomate hteo je da se angažuje za socijalno inferiornije od njega. Pravo mu je ime bilo John Graham Mellor. Iako je i kod njih u bendu bilo malo šminke, dovoljno su uradili da bi imali identifikaciju sa „radničkom klasom“. Što je u bilansu bitnije od Sex Pistols zihernadli. I tu angažovanost ne treba svoditi na koketiranje sa ekstremnom levicom (amblem Crvenih brigada na rukavu Mika Džonsa 1977). Ili na to da je njihov trostruki album „Sandinista“ provokativno ime dobio po nikaragvanskim gerilcima borcima protiv Somosinog proameričkog režima. Neke od The Clash parola danas zvuče prilično upotrebljivo. Možda su zaista, kako neko primeti, bili prvi world music bend na svetu. Mada, svega je tu bilo (punk, new wave, reggae, dub…). Kažu da je Generacija X tog 22. 12. izgubila svog Lenona. Jeste li primetili koliko dvojki ima u datumu njegove smrti? Zadesio ga je srčani udar nakon što je prošetao psa. Rođen je 1952, a njegov „telekaster“ je uz Springstinov jedan od najpoznatijih. Springstin je sa London Calling i počeo čuveni koncert iz 2009. u Hajd parku (DVD London calling: Live in Hyde Park).

I The Clash je muzički delom banalizovan. Pre svega zbog njihove Should I Stay Or Should I Go, sa kojom se odavno završavaju „urbane“ svadbe u Srbiji, kad se izgustiraju Ceca i Haris. Bitno je se Stramera danas setiti bar iz dva razloga: Zbog tog odsustva bilo kakve klasne svesti u Srbiji, i zato što je umro pred Novu godinu, kada besmislena muzika za zabavu besmislenih ljudi prži mozak.

Kusturica je, koliko znam, jedini odavle nastupao s njim. Džo se u Italiji popeo na stejdž. I svirao sa No Smoking Orchestra. Mnogi „pankeri“ u to ovde nisu mogli da poveruju. Da im bude još gore, Kusturica živi u Ulici Džoa Stramera. „Zar već ima toliko?“, kaže mi pre neki dan, kad sam ga podsetio na ovu smrt i zatekao u Sankt Peterburgu.

Bil Flanagan tvrdi da pank na početku nije bio toliko pobuna koliko kontrarevolucija.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/punk_zgoda.26.html?news_id=253650

Анђелија Миладиновић: Етика слободе у “Горском вијенцу“

 

Каква је загонетка човек? Да ли је човек само биће природе и робује њеним законима, или је социјално биће, створено и формирано социјалним, друштвеним стегама? Човек се јавља у свету као личност, јединствена и непоновљива. Личност је универзум за себе, бескрајан и особен, и она као таква не може бити обухваћена законима природе, као ни друштвеним нормама. Она је духовна  категорија, јер тежи превазилажењу природе и њених ограничења.

Човек жели да сазна одговоре на питања: ‘‘Ко сам?’‘, ‘‘Одакле  долазим?’‘, ‘‘Куда идем?’‘. Њему је пре свега неопходна слобода. Слобода да одлучује о себи, о односу према другом човеку, па и да бира између постојања и непостојања.

Етика се бави питањем колико је нешто што човек ради добро или лоше, са становишта моралних закона. Шта је морално, а шта не, каква су етичка начела неке заједнице, зависи на којим моралним начелима је та заједница заснована и који су циљеви те заједнице. Код Петра Петровића Његоша, главара Црне Горе (’‘Земља мала, одасвуд стијешњена’‘), етика има утемељење у православном хришћанству. Слобода значи опредељење за ту заједницу и циљ постојања је учешће у вечном животу. Његош јасно види да на том путу опстају само они који се не одричу сопства на било који начин. Он види и себе и свој народ као заточнике позване да одрже и испуне завет предака, који је угрожен насртајима Турака и притиском да се зарад привременог опстанка одрекну свог идентитета.

Сам песник то каже кроз лик Вука Мићуновића, када се обраћа онима који су се приклонили Турцима. Тада јасно тврди да онај ко се одрекао своје вере, свог порекла, а самим тим и заједнице, никако није слободан већ заробљен.

Сам спев почиње посветом Карађорђу као јунаку који се борио за слободу када је све деловало изгубљено и немогуће, баш зато што други начин више није прихватљив. На самом почетку, Његош се осврће на фрустрације због Косовског пораза. Сматра да је српски народ пао под турску власт управо због нелојалности, која се понавља, а то се не сме дозволити зато што је Црна Гора једина територија која одолева. Спас лежи у уједињењу, јер се само тако може доћи до слободе.

У ‘‘Горском вијенцу’‘ заправо имамо приказ тадашњег света у Црној Гори, која растрзана сталним сукобима као да нема додирних тачака са модерним светом. Као последица тих сукоба, јавља се појава да се слика хероја и моралних вредности не разликују од оне коју има средњевековни народ, и закључујемо да они и даље припадају епском свету по етичким вредностима и ставовима. Управо је то онај фактор који им даје наду да слобода није изгубљена и снагу да се побуне. Због тога симбол јунака Обилића има велику вредност у очима народа. Њихова етика слободе и поистовећивање са средњевековним епским легендама је оно што им доноси победу. Како заиста изгледа свет у очима тадашњих људи видимо у причи војводе Драшка о боравку међу Млецима, и то показује колико је Црна Гора ‘‘запела у епском свету’‘! Тако, на први поглед, делује како због тога каскају за модерним светом, но та тежња достизања идеала јунака епског света, култ Обилића, је оно што одржава националну свест, док је оно што их кочи у напредовању константно угрожавање њихове слободе и то сада од припадника њиховог народа, некадашње браће која су сада ништа боља од Турака, отров који њихову државу нагриза изнутра.

То је оно што мучи владику Данила, који има другачији поглед на тај проблем. Има јако тежак задатак, треба да одлучи између онога што би требало да уради, како народ очекује од њега и онога што сматра да је етички исправно. Зна да је сукоб неизбежан и труди се да до њега не дође, зато што не жели да слободу свог народа темељи на проливеној крви некадашње браће, док за игумана Стефана то не представља питање, иако је и он ‘‘човек од цркве’‘. То је зато што су морална начела владике Данила другачија од његових сународника, она више везе имају са његовим личним схватањима као светског човека и поимањем слободе него са његовим звањем.

Можда најбољи тренутак у коме се јасно види колико је слобода битна, те уједно и главни окидач за почетак устанка, јесте самоубиство Батрићеве сестре. Иако је по
хришћанској традицији самоубиство највећи грех, Батрићева сестра управо тим несебичним чином показује храброст, која ни по чему не заостаје за храброшћу епских јунака, и безрезервну љубав према брату. У тој намери да освети брата можемо да кажемо да је слична Антигони. Тада постаје отелотворење Косовског јунака у женском телу, оличење ‘‘Обилићевског морала’‘ и можда највећи јунак у делу.

Као и сваки јунак, спремна је да умре за своја уверења а ту и лежи њена слобода, јер је сам њен чин, и то што је жена, било довољно да се великодостојници постиде. Њена етика слободе је јединствена и у неку руку хришћанска, зато што се на тај начин остварила као личност. Показујући огромну љубав према брату, добија своју слободу, а даје свој живот. Баш зато што га добровољно даје ради својих уверења, која није могла остварити другим путем, она је херој, јер неко ко себе жртвује за другог, за слободу, ништа друго и не може и бити.

КОМЕНТАР УРЕДНИШТВА

Анђелија  Миладиновић је ученица IV разреда Пожаревачке гимназије и овај рад, на коме нисмо уреднички интервенисали, написала је недавно као други по реду писмени задатак из српског језика на тему Етика слободе у Горском вијенцу Петра Петровића Његоша.

Пажљивом читаоцу неће промаћи њен став, иако она о томе не даје ни једну изричиту, а камоли громогласну изјаву. Анђелија задату тему истински промишља, испитујући је у светлу оног што осећа и зна, с мером покушавајући да на две-три странице, током 45 минута, сагледа суштину питања које захтева подробност и дубину докторског рада.

Није нам циљ да критикујемо наставника који је сматрао да је то могуће – Анђелија нам је потврдила да јесте, а можда је и он сам о овој кључној теми своје и наше садашњице претходно разговарао са осамнаестогодишњацима којима предаје матерњи језик и књижевност.

Желимо, заправо, да укажемо на шири контекст овог рада и његовог наслова. Недавно смо наиме у штампи могли прочитати још један у низу текстова о поплави инстант доктората на непостојеће теме као што су, према сада већ угашеном Пресу, ‘‘Испитивање процеса зрења у сремској кобасици’‘, ‘‘Неуросекретне појаве у једрима хипоталамуса шарана’‘, ‘‘Неке функционалне особености срца расхлађеног пацова’‘ или ‘‘Испитивање хемијског састава, структуре и конформације компонената жалфије пореклом из Јордана’‘.

‘‘Само на једном приватном факултету у Србији, на пример’‘, писао је овај лист у новембру, ‘‘на сваких 18 дана одбрани се један докторат’‘. И додао: ‘‘Већ се дуго у академској јавности шушка да сви који не могу да докторирају на иоле озбиљној високошколској установи у региону, долазе у Србију где по цени од неколико хиљада евра једноставно купе докторат на неком од приватних факултета или универзитета’‘.

У свеопштој деградацији свих вредности није највећа невоља што овакви радови и работе деградирају докторат као потврду врхунског научног звања, како пише бивши лист – који је и сам не мало допринео оштем опадању – можда чак ни то што су неки упућени овим поводом упозорили да ће ти лажни доктори наука одлучивати о судбини студената, и услед недостатка научног знања и заслуга правити од њих научне инвалиде.

То су, као и многе, само празне речи. Наука ће се побринути за себе, а млади људи жељни знања пре или касније сазнаће оно што желе да сазнају.

Много је већи проблем у свеопштој аморалности и неморалности с којом ће се Анђелија и њен нараштај срести не само у овако загађеној академској сфери. Колико ће сачувати у себи жеље да помно и са мером сагледавају озбиљна питања која сваком својом речју и сликом дискредитује сваки ТВ канал и свака дневна новина? Хоће ли успети да пронађу неки путоказ у какофонији наводног ‘‘јавног дискурса’‘ којим начело ‘‘један човек, једно мишљење’‘ суверено влада, ма какве нам се сподобе притом сервирале као аутори тих ‘‘мишљења’‘? Наспрам чега ће се одредити када све може и када је све дозвољено?

У Србији, стално нам се прича, сваке године нестане по један омањи град. Деца се не рађају, млади па и читаве породице се исељавају. Анђелија има три сестре и њени се неће иселити – упркос тим подацима упорно подастираним с лажном забринутошћу – јер им је овде кућа и не желе да је праве на неком другом месту. Овакав пример нећете наћи у ђубрету којим се пуне портали, ТВ канали, странице наводних новина, препуни коментара анонимуса, малигно устремљених на сваког осим на тако драгоценог себе – засипање ђубретом зарад убијања наше воље за отпором и љубави према слободном животу, част изузецима, и будући сврха постојања таквих медија, и њихов основни политички задатак.

Анђелијин рад нам неумољиво предочава посред каквог опадања живимо: стање из доба Горског вијенца разликује од данашњег утолико што је данашње горе, и што су ‘‘предводници’‘ не само недорасли изазовима већ и потпуно лажни.

Но овај рад показује и да нису све речи празне, и да ученик може дати лекцију наводно ученима – о нужности озбиљности, скрушености пред темом, и мери. Он је и потврда да искреност и чистота постоје и да нада ћутљиве већине да ће данашњој посувраћености доћи крај није безразложна.

http://www.srpskilist.net/gledista/etika-slobode-u-gorskom-vijencu

 

Добрица Ћосић: Нисам више “отац нације“

Организација српских студената у иностранству (ОССИ) одржала је у четвртак традиционалну Зимску скупштину у Ректорату Универзитета у Београду, са које је поручено да ће студенти наставити да доприносе не само будућности својих чланова већ и Србији. Студенти су затражили да им се обрати наш прослављени књижевник Добрица Ћосић, што је учинио својим писмом, које је прочитано на скупу. Студенти су истакли и да за 15 година, колико постоји њихова организација, немају своје просторије и да су кроз разговор с председником САНУ Николом Хајдином добили уверавање да ће их добити у оквиру Академије.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ СТУДЕНТИМА: ПЕТООКТОБАРСКИ ПРЕОКРЕТ БИО ЈЕ НОВА ВЕЛИКА ОБМАНА

Моје животно искуство ме опомиње да вам ја, човек 20. века, дакле прошлости, не треба да именујем ваше циљеве и одговорности. Дуга је сенка за мном, а пред том сенком нису ведри хоризонти.

Ви, млади људи, треба да именујете своје и националне циљеве, јер ваш нараштај и онај који вас следи, створиће друштво у коме ће да живи, ради, ствара и бори се за личну срећу.

Сто паметних и храбрих, образованих и поштених Срба, ако се организују и жртвују за опште добро, могу да препороде и спасу Србију.

У поретку Титове Југославије нису постојале слободе за истине о њеној стварности. Функционисао је тоталан кетман, особито српских комуниста. Поредак неслободе, лажи и хипокризије могао је само силом и диктатуром да се одржава.

http://www.standard.rs/dobrica-cosic-studentima-petooktobarski-preokret-bio-je-nova-velika-obmana.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

ТРЕЋА СРБИЈА

YUпараноја

 

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Državni revizor predstavio godišnji izveštaj o izvršenim kontrolama u javnom sektoru

Krade se i vara na sve strane

* Ukupan iznos ustanovljenih nepravilnosti u javnim nabavkama iznosi 43 milijarde dinara, od čega se čak 33 milijarde odnosi na apoteke * Javna preduzeća ne uplaćuju doprinose radnicima, pa GSP po tom osnovu duguje 1,4 milijarde, a jagodinski Standard 273 miliona * Lokalne samouprave pokušavale da prevare revizore, pa su čak i softvere menjale kako se ne bi otkrilo povećanje zarada

– Kada bih govorio o svim nepravilnostima koje smo pronašli, pričao bih pet dana – izjavio je juče Radoslav Sretenović, predsednik Državne revizorske institucije, predstavljajući ovogodišnji izveštaj o reviziji 46 ministarstava, javnih preduzeća, lokalnih samouprava i drugih ustanova koje je DRI kontrolisala ove godine. Među glavnim prekršiocima zakona, Sretenović je ubrojio GSP Beograd, jedno od dva javna preduzeća koja svojim radnicima ne uplaćuju poreze i doprinose, a da stvar bude još gora, čak ne plaćaju ni porez na dodatu vrednost.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/krade_se_i_vara_na_sve_strane.4.html?news_id=253499

>

Đilas je zakazao sednicu gradskog parlamenta u vreme kada se sednice nikada ne održavaju izuzev ako je u pitanju budžet

Prve dve tačke su Đilasovi novogodišnji paketići utamničenom sabratu Miškoviću. Vredi čuti kako glase te dve tačke dnevnog reda gradske Skupštine:

1. Predlog odluke o uslovnom otpisu kamata i mirovanju poreskog duga po osnovu određenih izvornih javnih prihoda Grada Beograda (OTPIS TAKSI I KAMATA KOJE TAJKUNI GODINAMA NISU PLAĆALI – oko 80 miliona evra koje Grad Beograd više neće da traži);

2. Predlog Plana detaljne regulacije dela područja Ade Huje (Zona A) gradske opštine Stari Grad i Palilula (LUKA BEOGRAD, u skladu za najavljenom izmenom Zakona o planiranju i gradnji).

Dakle, zaključimo, kada Đilasova vlast oštećuje grad Beograd i državu, kada radi u korist oligarha, ona to radi naveliko, otvoreno i zaogrnuto u „zakonsku formu“, ali ipak to čini na kraju godine, na „nevidljivoj“ sednici sazvanoj praktično poslednjeg radnog dana u godini i u jeku novogodišnje pomame da se Vlasi ne dosete.

http://www.standard.rs/nebojsa-bakarec-djilasov-movogodisnji-poklon-oligarsima-tezak-80-milona-evra.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Драгослав Павков: О новом Закону о јавним предузећима

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

 

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

 

Bezgranična ljubav

AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice. Nema posla, problema ili rešenja u kome se ne ogleda njihova duboka privrženost, na svakom koraku, čini se da su jedni drugima u mislima. Ako treba pomoći posustalu građevinsku industriju, država će to uraditi tako da joj olakša uzimanje kredita, pa će ili dati svoje garancije, ili dotirati deo kamate kako bi banke plasirale novac, a firme izdržale pritisak njihove dobiti. Ako reši da subvencioniše poljoprivredu, opet će preko banaka dogovoriti pozajmice za agrar u kojima će znatan deo kamate ići na teret državne kase.

Tako je i sa podsticajima automobilskoj industriji, gde je prodaja uvećana zbog modela „staro za novo“, koji opet ide preko banaka, pa sa kreditima za mala i srednja preduzeća, za regionalni razvoj, za zamenu prozora ili uvođenje centralnog grejanja, što se moderno zove energetska efikasnost. Očekuje se da će uskoro i kućni saveti, ako odluče da ulepšaju zgrade, od države ili svoje opštine dobiti olakšice za kamate na kredite podignute u tu svrhu, a ko zna šta će još biti smišljeno, ne bi li se našem milom bankarstvu omogućilo da zarađuje i deli profit sa cenjenim vlasnicima.

Poslednji primer te duboke veze odigravao se krajem prošle nedelje, kada je Ministarstvo finansija po nalogu Ministarstva saobraćaja, deo duga za radove na koridorima, uplatilo direktno na račun tri banke koje su kreditirale putarske firme. Tačno je da su putarima, kako sami kažu, „malo olabavili omču“, ali osim kredita koje su podizali, jer im država nije redovno plaćala ugovoreni posao, oni moraju da obezbede i druge dobavljače, ulaganje u opremu ili u nove poslove, zarade radnicima koji su po zimi i suncu bili na trasama, a sada primaju minimalac ili im plate kasne po nekoliko meseci. Sve to je ostalo u drugom planu, ali su zato bilansi banaka sada mnogo čistiji, oslobođene su nekih loših kredita, pa zbog toga i NBS ne moraju više da izdvajaju tako visoke obavezne rezerve.

Niko ne dovodi u pitanje tezu da je stabilan finansijski sektor osnova dobre privrede i ekonomskog rasta. Mali je problem što mi nikako da odmaknemo od te osnove i da uz sve zdravlje bankarskog sistema obezbedimo i makar promil napretka u industriji na primer, ili uslugama, poljoprivredi, većem izvozu.

Umesto toga, svi parametri rasta kojima statistika, ovakva kakva je, barata, zašli su u crveno, samo banke, gledano u celini, upisuju profit. Istina nešto manji nego lane, ali verovatno su već spremne nove mere koje će popraviti stanje. Stručnjaci i ne sumnjaju u to, iako u opisanoj ljubavi već uočavaju prve senke. Kažu, preterana privrženost sklona je da preraste u posesivnost, a onda može partnerima i da zasmeta. Guši ih.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/bezgranicna_ljubav.46.html?news_id=253434

YUпараноја

У Словенији “социјални“ немири. Углавном се левичари буне. Новоизабрани председник Словеније имао је подршку социјалдемократа на председничким изборима.

Хрватски генерали отишли у Хаг као усташе, пуштени из Хага као социјадемократе. На власти у Хрватској левичари.

У Македонији “социјални“ немири, опозиција, странка левице, позива народ на “5. октобар“.

Из Босне и Херцеговине долази песма и спот репера (Бошњака) о томе како је Југославија могла да опстане, да буде јака, да смо могли да живимо у љубави у социјалистичкој Југославији – унутар које би се налазила и држава Војводина – као седма (независна) република СФРЈ.

У београдском недељнику НИН стрип са темом социјалистичке Југославије. У истом броју интервју албанским злочинцем, са још једним социјалдемократом који је као такав ослобођен из Хага а да је притворен као ултранационалиста и расиста.

Чуо сам да је јуче или прекључе на јавном сервису европске Србије тј. РТС-у пуштена емисија која показује како се се одвијала сахрана комунистичког диктатора, “колико је важних гостију из света дошло“ да ода пошту диктатору.

Унутар српског “патриотског блока“ један социјалдемократа напада православну организацију због тога што се залаже за укидање аутономије Војводине.

У Црној Гори, наравно, левичари на власти.

Комунисти свих југословенских земаља, ујединити се!

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

 

Поштовани г. Павловићу,

Ви нисте наиван човек и нема разлога да се правите наивним: нисте приметили и реаговали на вишемесечну кампању Двери за укидање аутономије Војводине – покренуту далеко пре актуелне косовске проблематике прављења границе са КиМ, када се још није знао став нове Владе Србије по питању Косова и Метохије – већ сте реаговали само на текст др Срђе Трифковића, иначе његове беседе на трибини Двери у Новом Саду (?!?). Ви сте очито своју позицију у целини претворили у политичку наивност: Југославија ништа није штетила Србима као ни комунизам, Хаг је био потписана нужност као и интегрисани прелази, потребно нам је национално окупљање, најбоље би било са Вама на челу (иако тренутно не представљате ниједну организацију)…

Претпостављам да својим одговором хоћете да кажете да сте Ви бољи познавалац уставног права од Косте Чавошког, историје Срба од Јована Пејина и политичке аналитике од Срђе Трифковића. Не помињете „ситницу” да су ови угледни српски интелектуалци, као и многи други, попут академика Василија Крестића или професорке Смиље Аврамов, подржали политички захтев Двери за укидање аутономије Војводине, а да се и за њих као и за Двери у целини не може баш рећи да нису били на бранику увек када се бранило Косово и Метохија (претпостављам да је онда и проф. др Коста Чавошки страни плаћеник који ради на промени Устава у циљу издаје Косова и Метохије и за интересе враћања имовине Немцима у Војводини). Није реално, г. Павловићу! Превише сте се занели да се у све разумете и почели да држите политичке лекције широм националног спектра. Просто, немате на то право, с обзиром да су Ваше претходне политичке припадности биле поприлично промашене по питању очувања српских националних интереса, мада сте Ви лично могли бити добронамерни и часни као човек.

Није питање ексклузивности него је питање политичке визије ко се за шта и када залагао у Србији: није исто бити против ЕУ или против Хага пре 10 година и данас. Добро је да данас што више Срба дође на позицију противљења ЕУ и Хагу, али није реално да они који су били за сарадњу са ЕУ и Хагом данас предводе анти-ЕУ и антихашко окупљање. Ако су политички поштени ставиће се на располагање онима који су на време препознали куда и како треба ићи. Пошто се вишегодишњи став Двери према ЕУ и Хагу показао исправним, зато Вам сада причамо и око теме аутономије Војводине: када 2018. осване насловна страница „Курира” – „Бранко Павловић тражи окупљање свих националних снага против стварања границе између АП Војводине и остатка Србије”, биће касно.

Разуме се да у овом тренутку имамо сви заједно паметнија посла од ове наше полемике. Али не заборавите да сте је Ви почели. Претпостављам да је на делу стари психолошки механизам аутопројекције када говорите о ексклузивизму Двери, јер шта може бити већи ексклузивизам него кад Ви претендујете да водите српско национално окупљање и организујете ДСС, СРС, Двери, српске интелектуалце и патриотска удружења, а да ни са ким од нас никада нисте лично чак ни разговарали.

Зато користим прилику да Вас јавно позовем да будете наш гост у Дверима идуће недеље и да се лично боље упознамо и поразговарамо, а не да само причамо празне и саморекламерске приче о „окупљањима”. Далеко смо ми у Дверима као појединци од озбиљних хришћана који сузбијају своју гордост, али као Покрет учинили смо све што је до нас било: још пре избора заложили смо се за национално окупљање против Тадићевог режима, учествујемо на скуповима подршке Војиславу Шешељу и радикалским протестима против хапшења и изручења Срба оптужених пред Хашким трибуналом, подржали смо протест више патриотских удружења „Никад граница“, подржали скуп интелектуалаца у Сава центру… Шта још Двери треба да учине, питам Вас?

Да се разумемо: не могу себи да дозволим толику политичку наивност да не приметим колико је данас заинтересованих – и споља и изнутра – да Дверима стану на пут, да се Двери избаце из свих комбинација, да се не дозволи да покваримо договоре који функционишу 70 година на политичкој сцени Србије. Још би најбоље било када би ново национално окупљање некако било без Двери, а са што више оних који су спремни да буду гласни, али не и претерано активни у рушењу постојећег режима и нове Владе Србије јер су им нешто дужни. Јер – пазимо – могуће је и „Окупљање” ради симулирања и прављења лажне опозиције новом режиму, за шта је сигурно више него заинтересован постојећи режим: да има националну опозицију под контролом. Време ће показати колико смо сви у свему овоме искрени, за шта се заиста залажемо, колико вредимо и колико смо спремни да се пре свега поштујемо, а потом и сарађујемо међусобно.

Оно што је посебно карактеристично јесте да се ево седам месеци после избора није догодио ниједан политички аналитичар или новинар који би уопште констатовао учешће Двери на изборима, а камоли више него озбиљан резултат за прво излажење на изборе, самостално, без коалиција, на пет нивоа избора у једном дану… Шта би са свима онима који су нас видели као статистичку грешку, да ћемо освојити 0,2% гласова, где су сада? Да смо у било којој другој држави на свету медији би се растрчали да се распитају ко су ти људи, откуд им толика подршка, како су је задобили, шта даље планирају…, али у Србији влада мук, чак и у редовима великог броја национално оријентисаних интелектуалаца. Као да су Двери направиле неки ужасан грех и урадиле нешто што нису смеле? Као да смо ми спречили ДСС и СРС да седну за сто и позову и нас на договор као старија и одговорнија браћа? Као да нам не треба тих 200.000 бирача Двери за националну ствар? Има ту нешто веома карактеристично – као да смо прокажени што смо добили толику подршку и као да нас сада треба уништити да би неко други добио ту подршку, а не – што би било логично – помоћи да урадимо што више сада када се види потенцијал породичне политике и нових лица на српској политичкој сцени. Уместо комуникације, подршке, разговора и договора: ништа, само ћутање и прећуткивање. И још као врхунац – оптужити Двери да су криве за одсуство националног јединства на политичкој сцени иако смо међу реткима који га искрено желимо. Креативан сценарио, али проваљен!

Посебно бих данас у светлу свих ових анализа желео да се придружим мишљењу Душана Пророковића, који нас такође све позива на ново национално окупљање као услов свих услова. То је добар знак и важна порука. Двери никада до сада томе нису биле сметња и неће бити ни убудуће.

Лепо је, г. Павловићу, што завршавате полемику данас кад нам полемике нису потребне већ управо национално јединство око основних државних циљева. Али онда полемику није требало ни да започињете јер не можете истовремено претендовати да нас све позивате у Окупљање (као потенцијално можда Вашу нову политичку организацију, што је сасвим легитимно), а да притом не уважавате политичке ставове оних који већ постоје на националној политичкој сцени и измерили су се на изборима. Морамо бити реални када причамо о политици, г. Павловићу. Нису довољне само реторичке добре намере већ и поштен однос. Зато дођите до Двери да братски и отворено поразговарамо о свему. Добро дошли сте!

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-drugi-odgovor-branku-pavlovicu-ili-mlada-partizanka-kolo-vodila.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

http://www.standard.rs/branko-pavlovic-odgovor-bosku-obradovicu-ili-gordost-i-predrasude.html

–

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-odgovor-branku-pavlovicu-o-autonomiji-vojvodine-ili-ostavimo-se-nebuloza.html

>

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК 

(ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ)

>

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Марио Калик: Накнадна памет Војислава Коштунице

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

 

 

Одговор на страни:

https://nikola5.wordpress.com/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5-

 

 

 

 

Марио Калик: Накнадна памет Војислава Коштунице

(…) О часности патриотских намера може се просудити на основу онога ко говори и од када тако говори, тј. какав јавни политички ангажман и идентитет је изградио током дужег периода. А критика се може и мора упућивати не због пуке, политички зараћене, прошлости која услед заслепљености и ускогрудости не жели да се превлада, већ управо због истинског патриотског помирења у будућности, зарад стварања што аутентичнијег и јачег покрета за одбрану Србије од несумњиве националне и социјалне угрожености. Ако се неке грешке и штете из прошлости до краја не освесте и осветле, ако се о њима искрено не положи рачуна и преузме одговорност, тешко је говорити о стварању што ширег и јединственијег опозиционог патриотског фронта, који би укључивао и неке владајуће (ДСС) и опозиционе снаге из периода након 5. октобра (СРС, Двери и њима сличне организације, Милошевићевој политици још увек одане социјалисте итд.) Ове грешке и штете више се не могу гурати под тепих; о њима се мора отворено поразговарати да би се непријатна прошлост, њени сукоби и размирице, истински превазишли. И боље што пре, док се још није кренуло у овакво опозиционо обједињавање, како би у будућности тај задатак био мање оптерећен нерашчишћеним рачунима из прошлости.

(…) Овакав догматски и апологетски говор о Коштуници који га мистификује у безгрешног свеца никако се не може и не сме олако прихватити, баш зато да се не би поновило нешто слично петооктобарској историјској грешци и свеукупној националној штети коју је тај трагичан догађај нанео Србији и српском народу, а у чему је сам Коштуница довољно дуго (са)учествовао да би се сматрало сасвим легитимним постављање питање његове кривице и одговорности.

(…) На унутрашњем плану Коштуничин „доследни патриотизам“ био је искомпромитован страначким и личним калкулацијама око власти, које су се одвијале под сенком „великог брата“ (ЕУ). Сетимо се само епизоде из 2007., смене Томислава Николића са места председника Скупштине после само једног дана након што се за њега гласало. О каквој доследности и патриотизму (Николић је тада још увек био правоверни радикал), ту може бити говора?! Након снажних притисака из ЕУ, изложен претњама Хавијера Солане, и задовољен позицијом министра полиције, око које се дуго натезао са ДС-ом, Коштуница је пристао на смену Николића и прављење владе са ДС-ом и (поново) Г17. Већ тада је, значи, могао да формира патриотску владу са радикалима, али није имао храбрости и одлучности да то уради… У новој влади, као и у претходној, економска и финансијска политика била је изручена (не)милости и (само)вољи Г17, што је, самим тим, значило деструкцију наше економије. Такође, већина корупционашких афера које касније, све до данас, излазе у јавност, одвијала се (и) у периоду Коштуничиног вођења владе.

(…) Затим, у време припреме и проглашења независности Косова, када је требало да се са позиције премијера најодлучније бори, користећи све могуће политичке, финансијске и медијске ресурсе које та позиција доноси, штити свој политички „морални интегритет“ тако што „враћа мандат народу“ (а истовремено прича о „косовском боју“)?! Какав је то „морал“ побећи са бојног поља?!

(…) Коштуница се не извињава ни за шта (ма колико извињење знало да буде лицемерно); он још увек не полаже рачуна за било шта из своје политичке, не тако давне, прошлости. Њему је и даље савест, упркос свему споменутом, очигледно мирна. Уместо очекиване самокритике (бар у минималном облику) која одликује иоле савесног и поштеног човека, он данас говори и понаша се као да ништа од претходно наведеног нема никакве везе са њим. Да ли је поштено нимало не признати толико очигледну властиту кривицу?

ЦЕО ТЕКСТ: Марио Калик НАКНАДНА ПАМЕТ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ

http://prevrat.wordpress.com

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

Vladimir Džamić: Zašto ustavna revizija ne može da čeka?

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

(…) Vi, kao i mnogi drugi, imate brojne predrasude kada su u pitanju Jugoslavija i komunistički period. Meni lično to uopšte ne smeta pod uslovom da se usredsredimo na poteze koje nam valja činiti danas.

Ja mislim da se srpski nacionalni interes najbolje ostvario u Jugoslaviji i da su sve posledice raspada Jugoslavije po Srbe i Srbiju bile predvidive još 1986. godine, a najkasnije 1989. I na žalost sve do jedne su se obistinile. Tadašnji i sadašnji protivnici Jugoslavije dokazuju kako ove strašne posledice po srpski nacionalni interes nisu bile nužne. Slažem se, ali su bile veoma moguće i to se i dogodilo tačno onako kako smo im govorili.

http://www.standard.rs/branko-pavlovic-odgovor-bosku-obradovicu-ili-gordost-i-predrasude.html

>>

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

>

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

Ових дана сведоци смо занимљиве појаве низа разнородних интелектуалаца и политичара, до оних са највишим државним функцијама, којима је заједничко то да су се сви снажно ставили у службу одбране аутономије Војводине. Од разумљивих реакција Пајтића и лигаша, преко нејасне улоге председника Томислава Николића, до више покрајинских политичара и интелектуалаца са тзв. националне сцене који под изговором заштите Устава и неподгревања сепаратизма одлучно бране аутономију Војводине (Б. Радун, Б. Павловић…). Интересантно је да нико од њих не помиње зашто је наједанпут толико битно заштитити „свету краву” Војводину од антиаутономашких захтева?

Да пођемо редом: постоји ли у Србији данас уопште политички захтев за укидање аутономне покрајине Војводине? Изузев Двери нити једна друга политичка организација у Србији не стоји на овој позицији, а Двери су већ месецима у кампањи са јасним захтевом за укидање политички сувишне и економски штетне аутономије Војводине. Како је онда могуће код свих поменутих коментатора помињати одбрану аутономије, а не поменути од кога је то она угрожена, тј. од кога је браните?

(…) Не знамо зашто и како се г. Бранко Павловић појавио као бранитељ аутономије Војводине. Он на то, наравно, има право, али би било поштено да своју позицију до краја искаже: да ли наступа као убеђени левичар, некадашњи члан КПЈ, потпредседник Социјалдемократске уније Жарка Кораћа и политичар који се залагао за сарадњу са Хашким трибуналом и изручење оптужених Срба овом суду, или је у питању Бранко Павловић који се залаже за окупљање свих националних снага око идеје одбране Косова и Метохије у саставу Србије и прекида придруживања Србије ЕУ, што је иначе преузета позиција на којој Двери стоје годинама уназад? Ако је то онај стари Бранко Павловић, онда је јасно зашто као комуниста брани титоистичку антисрпску творевину, а ако је то нови Бранко Павловић, који је раскрстио са титоизмом, Хагом и Жарком Кораћем, не би смео себи да дозволи да у национално „Окупљање” уноси реликте титоизма, са директно темпираним антисрпским бомбама у себи. Јер коме после 20 година распада бивше Југославије није јасно шта се спрема у Војводини, тај никако не сме да води државну политику у Србији.

То што постојећи Устав на добар начин штити Косово и Метохију у саставу Србије не значи да је добро решио статус аутономне покрајине Војводине, напротив.

(…) Наравно да постоји војвођанска завичајност, која би се пре могла назвати завичајношћу Срема, Баната и Бачке, као што постоје друге српске географије и завичаји попут Шумадије, Тимочке крајине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Крајине, Славоније, Далмације, Поморавља, Жупе, Драгачева… То, међутим, нема никакве везе са идентитетом, а посебно не територијалном аутономијом или државношћу. Дозволити даље одржавање ове комунистичке измишљотине и директно антисрпске творевине са циљем додатног разбијања и дељења српског народа и државе и стварања нове националности и парадржавности, крајње је антидржавно деловање и врхунска политичка неозбиљност.

(…) Ако је све ово тачно и исправно постављено подржите нас. Нека у нашем националном окупљању поред одбране Косова и Метохије, прекида преговора са ЕУ и било какве сарадње са Хагом, нађе се место и за веома битан превентивни политички захтев за укидање аутономије Војводине. Ако смета што су то Двери покренуле, што није неко други, ако је циљ да се Двери елиминишу са политичке сцене као у случају изборне крађе на ђурђевданским изборима – реците! Али немојте се крити иза одбране Косова и Метохије, у чему и Двери несумњиво учествују са свим својим снагама већ 14 година, нити иза анти-ЕУ приче, за коју смо се први на српској политичкој сцени заложили пре више од пет година, а не јуче. Посебно нам немојте говорити да нашим антиаутономашким активностима подгревамо сепаратизам и да, кад бисмо ми ућутали и одустали од ове кампање, аутономаши би одмах престали са својим сепаратистичким захтевима. Толико наивни нисмо, а нећемо више ни да дозволимо да Србију по ко зна који пут предводи до те мере наивна или издајничка елита.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-odgovor-branku-pavlovicu-o-autonomiji-vojvodine-ili-ostavimo-se-nebuloza.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПЛАН за КОСМЕТ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Vladimir Džamić: Zašto ustavna revizija ne može da čeka?

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

 

Екстремно десничарска акција у петак испред Владе Србије

Екстремно десничарска удружења окупљена у покрету НИКАД ГРАНИЦА позивају вас на један екстремно левичарски догађај, тзв. представу, заказану тачно у подне на екстремно мајански петак, 21. децембар: испред зграде Владе Србије, у улици екстремно названој по Стефану Немањи, поставићемо прелаз/границу којим ћемо интегрисано управљати, како би се становништво српске престонице поближе упознало са режимом кретања на који су, применом бриселских споразума, принуђени наши земљаци са Косова и Метохије.

Поред наведеног, екстремно образовног својства, дотична представа ће, надамо се, имати и опомињуће дејство на највиши орган извршне власти, како би исти убудуће одустао од своје екстремно европске агенде када год се она сукоби са законима и интересима државе Србије. Желимо да подсетимо Владу Србије да је она обавезна да екстремно стриктно поштује правне акте своје земље, а нарочито највиши, Устав.

Инфо-служба иницијативе НИКАД ГРАНИЦА www.nikadgranica.org

Vladimir Džamić: Zašto ustavna revizija ne može da čeka?

Ustav Srbije koji je proglašen pre punih šest godina, a koji je trebalo da postane temeljni akt na kome bi naša demokratska zajednica najzad bila konsolidovana, postao je umesto toga poprište sukoba političkih aktera i sve dubljih podela među građanima u društvu. Mnogo se u javnosti govorilo o konkretnim razlozima zašto nam je hitno potrebna ustavna revizija. Ipak, možda je nedovoljno istaknut aspekt legitimiteta, koji je najvažniji za temelje jedne demokratski konsolidovane zajednice. Srbija je nakon te 2006. godine ušla u godine duboke političke krize, koja je najzad kulminirala krizom legitimiteta političkih procesa kojoj se kraj ne nazire.

Razlog ove krize je upravo u nelegitimnim osnovama najvišeg pravnog akta Srbije. Temelje ustavne legitimnosti duboko su uzdrmali nekoliki faktori. Prvo, kriza legitimiteta je indukovana svesnim zaobilaženjem demokratskih institucija u Srbiji. Naime, umesto da ustavni akt bude plod delovanja Narodne skupštine koja je najviše predstavničko telo građana, Odbor za ustavna pitanja je više puta zapadao u ćosokak, što je u potpunosti obesmislilo ustavnu aktivnost samog parlamenta. Nasuprot tome, građani su 2006. godine dobili Ustav koji je nastao u bermudskom trouglu demokratije, negde u ortocentru između Andrićevog venca, magistrata u Zemunu i Francuske ulice, gde su tada obitavali stranački i politički lideri tri najveće grupacije u Srbiji.

Drugo, ustavni tekst koji je nastao kao posledica lošeg kompromisa, morao je u skladu sa tvrdom procedurom prethodnog Ustava, da bude promenjen putem referenduma. Uslovi koje je bilo praktično nemoguće ispuniti, verovatno su jedan od povoda da referendum bude održan uz sumrak demokratije, bez ravnomernog predstavljanja pristalica i protivnika novog ustavnog teksta, među kojima su brojni bili i eminentni stručnjaci za ustavno pravo, pa čak i pisci prethodnog Ustava iz 1990. godine. Medijski neujednačena zastupljenost dveju strana, stvaranje atmosfere unisonosti zbog „vitalnih nacionalnih interesa“ dovela je do toga da referendumska procedura bude grubo prekršena. Vrhovnom sudu Srbije podneta je čak 191 prijava povodom narušavanja demokratske procedure. „Ćorave kutije“ koje su zanoćile na biračkim mestima bez predstavnika Demokratske stranke koja je pasivno pristala na kršenje procedure, te statistička anomalija da je za poslednja tri sata drugog referendumskog dana glasao isti broj birača kao celih prethodnih dan i po, samo dodatno bacaju senku nelegitimiteta na ceo proces.

Treće, javnost je 2006. godine u jesen bila potpuno obmanuta. Predstavljano je da se Ustav donosi kako bi se sačuvao teritorijalni integritet države i predupredilo proglašavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Ustav nije uspeo da ispuni takve ambicije. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost pod tim imenom 2008. godine, bez pristanka Srbije, koja je to nemoćno posmatrala ponavljajući ustavnu preambulu. Sve to jasno ukazuje da je prilikom donošenja novog Ustava postojala anima fraudis.

Najzad, javnost je bila suspendovana bez prava da se javno diskutuje o Ustavu. Iako su postojale određene rasprave, javna debata kao takva nije postojala. Zato je sasvim logično da je u Ustav ubačeno sve što se moglo, bez ikakvog valjanog parametra šta treba da budemateria constitutionis, a šta ne. Sve to je građane u državi koja je 1835. godine zahvaljujući Dimitriju Davidoviću imala jedan moderan Ustav, osudilo na telefonski ustav u 21. veku.

Na opštim izborima 2012. godine, građani su nedvosmisleno pokazali visoki stepen apatije, koja se ne ogleda samo u broju tzv. belih listića, već pre svega u činjenici da je na izbore izašao mnogo manji broj građana. U drugom krugu izbora za predsednika Republike, aktuelni šef države dobio je manje od 50% glasova, što je prvi takav slučaj u savremenoj političkoj istoriji Srbije. Građani su jasno poručili političkoj eliti da ona treba da postoji zbog njih, a nipošto obrnuto.

Upravo zato, glavni razlog zašto treba izvršiti ustavnu reviziju nije ni Evropska unija, niti očuvanje integriteta države. Glavni razlog mora da bude uspostavljanje političkog legitimiteta kao osnovnog temelja naše krhke demokratske zajednice u Srbiji. Bez toga, demokratija će i dalje, u svom fundamentalnom smislu i kontekstu i dalje biti stranac u Srbiji, a građani će nastaviti da budu samo naivni subjekti u farsi fasadne demokratije.
Autor je član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji

http://pescanik.net/2012/12/zasto-ustavna-revizija-ne-moze-da-ceka/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Војводина

Република Космет?

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Драгослав Павков: О новом Закону о јавним предузећима

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Драгослав Павков: О новом Закону о јавним предузећима

У Скупштини Србије управо је усвојен нови Закон о јавним предузећима.

(…) Запошљавање на државним јаслама најлакше иде преко родбинских веза; из неког разлога, уобичајено је размишљање да радник или службеник у на пример – Телекому “има право” да у исту фирму “угура” бар једног члана породице или ближе родбине. Најчешће објашњење је да је дотични “градио фирму”, па стога има већа “права” у односу на свет који са Телекомом има везу само кад плаћа рачуне. Притом, некако се увек заборави чињеница да је дотични за сво то време “изградње фирме” уредно примао (углавном) сигурну плату, свих дванаест а често и тринаесту, регрес, разне додатке који обичним смртницима не припадају, итд. Колико људи у земљи уопште зна да постоје школе за ТТ монтере и електромонтере у којима се углавном школују деца радника тих јавних предузећа, да се на ЕТФ-у студирају телекомуникације а да се одатле у Телекому и ЕПС-у запосле сви који дипломирају, тачније – они који не оду у иностранство? Што није лоше – напротив, лоше је то што је реч углавном о деци људи који већ раде у таквим фирмама, која доласком у фирму аутоматски наслеђују “права” оних који су их довели… Како дакле, неко ко нема тату , маму или барем ујака у ЈП, здравству, просвети или МУП-у  да се дочепа државне службе?

Најлакше је учлањењем у “праву” политичку странку, неку која води рачун о чланству.

(…) Него, да се вратимо на запошљавање грађана који чине већину бирачког тела…

Институционализована корупција и непотизам владају државним сектором и јавним предузећима, и то није од јуче; једино, док се у овој земљи нешто производило, док је било посла за (скоро) све – такве појаве и нису нарочито боле очи… Знало се да је “то тако” и то се прихватало попут временске непогоде, против које се не вреди борити. Међутим, као што рекох на почетку – гладних уста је све више а радних места све мање… Да ли је у реду да о судбинама великог вроја људи одлучују страначки војници постављени за руководиоце? А примери њихове бахатости и самовоље су страшни и нормалном људском уму незамисливе, до границе невероватности.

ЦЕО ТЕКСТ:  Драгослав Павков: ДЕМОКРАТИЈА КАО ИРОНИЈА

http://prevrat.wordpress.com

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

 

Otpor deindustrijalizaciji i otimanju zemlje

Otpor deindustrijalizaciji i otimanju zemlje

Autor: Pokret za slobodu

Konferencija POKRETA ZA SLOBODU pod nazivom „Borba za budućnost“ održana je 2. decembra u zgradi REX-a, u Beogradu. Brojni akteri iz Srbije i okolnih zemalja govorili su o situaciji u kojoj se trenutno nalazimo; posebno o dve glavne teme – radničkom otporu deindustrijalizaciji i seoskom otporu otimanju zemlje.

Na početku konferencije Milenko Srećković je govorio o efektima poslednjeg radničkog protesta, održanog u Beogradu 14. septembra u organizaciji POKRETA ZA SLOBODU:

“Problemi oko vlasništva nad zemljom, nastali privatizacijom poljoprivrednih preduzeća i kombinata, stvaraju osnovu za ujedinjavanje radničkih i seljačkih borbi u zajednički front, usmeren na reindustrijalizaciju i očuvanje zemljišta od privatnih interesa vlasnika krupnog kapitala.Ta dva fronta su prioritetna za ponovno dostizanje suvereniteta i samoodrživog razvoja, bez potrebe za rizičnim zaduživanjem koje je brojne zemlje već potčinilo diktatu najmoćnijih država Evropske Unije. Težak položaj u kom se nalazi bratski grčki narod, povampirenje nacizma i drugih oruđa imperijalnih sila, beskrupolozno potčinjavanje interesima multinacionalnih korporacija uz pomoć marionetskih i korumpiranih nacionalnih vlasti, pretnja otuđenja poljoprivrednog zemljišta i urušavanje domaće industrije zahtevaju snažan i organizovan narodni odgovor. Mogu li se brojni difuzni otpori još više udružiti u što snažniji pokret otpora, nakon inicijalnog povezivanja koje smo započeli stvaranjem Koordinacionog odbora radničko-seljačkih organizacija (nekadašnji Koordinacioni odbor radničkih protesta)? Može li doći do stvaranja balkanskog pokreta otpora koji bi predvodili radnici i seljaci, i njihovog udruživanja sa progresivnim snagama u svetu koje pokušavaju da nametnu humaniju viziju društva? Ovu konferenciju POKRET ZA SLOBODU organizuje kako bi došli do odgovora u kom pravcu usmeriti naše predstojeće borbe“

Izveštaj i video sa konferencije „BORBA ZA BUDUĆNOST“

http://kontra-punkt.info/%E2%80%9Eborba-za-budu%C4%87nost%E2%80%9C-%E2%80%93-konferencija-pokreta-za-slobodu

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Нови протест Покрета за слободу

Detaljni opisi pojedinačnih slučajeva dostupni su na našem sajtu www.pokret.net, posebno u dopisima koje smo nedavno dostavili Kabinetu predsedništva. U njima su pružene informacije o trenutnoj situaciji u sledećim preduzećima: ”Srbolek”, IP ”Prosveta”, ”Tri grozda”, ”Rekord”, ”Minel Transformatori”, ”Rafinerija nafte” iz Beograda, ”Sever”, ”Agrokombinat”, ”Azotara”, ”Ikom” iz Subotice, ”Jugoremedija” iz Zrenjanina. Dopisi o brojnim drugim preduzećima su u pripremi.

>

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

 

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji izazvale burna reagovanja stručnjaka

Poslednji državni resurs poklanja se tajkunima

AUTOR: M. N. STEVANOVIĆ, LJ. BUKVIĆ

Beograd – Izmene Zakona o planiranju i gradnji, kojima će, ukoliko poslanici podrže predlog Ministarstva građevinarstva i urbanizma, na godinu dana biti odložena primena odredbi o konverziji zemljišta, samo su nastavak tajkunizacije Srbije. Jedini resurs koji nije bio prodat u privatizaciji, građevinsko zemljište, ovim potezom biće faktički poklonjeno onima koji su firme kupili ne da bi razvijali delatnost, nego kao nekretninu koja će rentiranjem uvećati njihovo bogatstvo – kaže za Danas konsultant za investicije Mahmud Bušatlija.  On podseća da su na tenderima i aukcijama bila preduzeća u čiju cenu nije ulazilo pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, iako je u nekim slučajevima to bila jedina vrednost firme. Dulićevim zakonom otvorena je mogućnost da se to pravo koje je dobijeno uz kupljenu firmu konvertuje u vlasništvo uz naknadu ukoliko ne služi za razvoj delatnosti, ali je za protekle dve godine, koliko je zakon u primeni, od podnetih više od hiljadu zahteva, okončan postupak samo u jednom slučaju.

– Pravi primer zloupotrebe ovog zakona je slučaj Miškovićevog Delreala. On je pokušao da troškove opremanja zemljišta i njegovog prevođenja iz statusa poljoprivrednog (u Bloku 53 na Novom Beogradu!?) u gradsko građevinsko prikaže kao ulaganje, pa je parcelu trebalo da dobije bez dodatnog plaćanja. Pri tom, on je nije uzeo za razvoj nekog biznisa, nego da bi je rentirao nemačkoj firmi. Kada je posao propao, on je još tražio da mu država plati za ulaganja u opremanje parcele. Takva arogancija zaista bi trebalo da prestane – kaže Bušatlija i dodaje da čitav proces privatizacije kreiran u korist rentnog kapitala koji donosi samo profit vlasniku ali ne i nova radna mesta, što je zatvorilo fabrike i stvorilo armiju nezaposlenih. „To su podržavali i svi zakoni koji su doneti u građevinarstvu, zbog čega se grupa stručnjaka MAT-a priprema da predloži ukidanje svih normativa u toj oblasti koji su usvojeni u poslednjih 15 godina, kao i vraćanje u prethodno stanje svuda gde su proizveli pravno dejstvo“, zaključuje Bušatlija.

I drugi analitičari tvrde da je odluka o „suspenziji“ konverzije uz naknadu problematičan potez, a većina ukazuje i na to da je najveći pojedinačni dobitnik Milan Beko, čija Luka Beograd je na čekanju imala 63 zahteva za konverziju. Ukidanjem te obaveze, otklanja se prepreka za dobijanje građevinskih dozvola, pa se u ovom slučaju spekulacije nastavljaju na projekat „Grada na vodi“, komercijalno stambenog kompleksa koji bi trebalo investitoru da donese dobit od više stotina miliona evra. Stručna javnost je i na taj plan, promovisan još u vreme bivšeg gradonačelnika Nenada Bogdanovića, imala brojne primedbe a osnovna je bila da postojeća gradska infrastruktura ne može da izdrži tu investiciju, pa bi o trošku grada, u slučaju da radovi zaista počnu, morale da se proširuju ne samo saobraćajnice, nego i vodovodna, električna i telekomunikaciona mreža.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže za Danas da je konverzija bila „nepravedan čin“, ali i da će potez aktuelnog ministra Velimira Ilića dovesti do još većeg problema. „Predlog da se bez naknade dozvoli vlasnicima preduzeća da koriste državno zemljište može da dovede do velikih problema. S jedne strane, u pogledu oporavka privrede to je možda prihvatljivo, ali s druge može da dovede do lova u mutnom. Država će nakon što privatnici izgrade ono što žele, doći u situaciju da mora da prizna zatečeno stanje“, kaže Savić.

Konverzija bi, napominje on, mogla da bude prihvatljiva ukoliko bi se vlasnici obavezali da ostanu u istoj delatnosti, u suprotnom vlasnik nikako ne bi smeo da dobije ekskluzivno pravo na zemljište, već ono mora da ide na licitaciju – pa ko da više.

Problemi su, smatra naš sagovornik, počeli još od usvajanja Zakona o privatizaciji 2001, a da su se posle samo gomilali. „Ljudi su u bescenje kupovali firme na dobrim lokacijama, posle ih pretvarali u stambeno-poslovne prostore. Iz ugla ekonomske struke neko ko kupi zemljište slobodan je da radi s njim šta hoće, međutim država je ta koja je trebalo da vodi računa“, napominje Savić. On kaže da ne može da zamera investitorima što hoće da prave profit, ali da je država ta koja je trebalo da razmišlja. „Država je morala da zna da će time što dozvoljava novim vlasnicima da promene namenu, posle nekog vremena da odseče granu na kojoj sedi“, ističe Savić.

A šta je trebalo i moglo da se uradi? Savić navodi da je država, na primer, u slučaju fabrike IMT mogla da proda fabriku ne očekujući da kupac nastavi da se bavi tim poslom i da novac iskoristi tako što će napraviti fabriku na drugom mestu. „Suludo bi bilo očekivati da će investitor nastaviti da proizvodi traktore u onom okruženju, gde je stambeni prostor. Razumno bi bilo rešenje izmestiti fabriku. Na taj način, lokacija bi se privela nameni, a fabrika bi nastavila da živi“, napominje Ljubodrag Savić.

„Običnom“ čoveku naime, čitava rasprava oko konverzije prava korišćenja zemljišta u pravo svojine, toga da li je potrebna ili ne, kome odgovara, a kome ne, malo je nejasna. Nedovoljno jasne su i najave koje stižu iz državnog vrha, tačnije Ministarstva građevinarstva. Ono za šta se nova vlast zalaže jeste donošenje novog zakona o planiranju i izgradnji. Ministar Ilić je po dolasku na vlast rekao da će se do oktobra taj zakon naći u Skupštini. Zakon, sad je sasvim sigurno, neće biti usvojen još neko vreme, verovatno ne sledećih šest meseci. Ukidanje plaćanja naknade, iz perspektive države, tako bi trebalo da bude neka vrsta prelaznog perioda, dok se konverzija koja nije dala rezultata, ne ukine potpuno.

Ozakonjene privilegije

Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić nedavno je za Danas rekao da koristi od od ovog oslobađanja plaćanja naknade imaju „isključivo oni koji su kroz privatizaciju uzurpirali zemljišta za koja nisu ni dinar platili.“ To bi, kako kaže, ustvari značilo da tajkuni i ostali korisnici državnog zemljišta koji su podneli zahtev za konverziju, neće plaćati naknadu za korišćenje zemljišta, a da bi, s druge strane, potencijalni strani investitori ili neki drugi zainteresovani da eventualno grade nešto u Srbiji, morali da plate za zemljište 25 do 35 odsto od ukupne vrednosti onog što grade. Na ovaj način, smatra Antić, određena grupica dobija mogućnost da po ubrzanom postupku unovči privilegije koje su im usled korupcije i kriminala republičkih i lokalnih vlasti omogućene.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/poslednji_drzavni_resurs_poklanja_se_tajkunima.4.html?news_id=253036

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

Зашто да извозимо? Проблем је добити грађевинску дозволу, али само ако сте Икеа а не члан клуба Привредник! У затвор се иде због 20 хиљада а не због 200 милиона?

Саопштења Владе Републике Српске Крајине: Тужба против УН

САОПШТЕЊЕ Бр. 1533/12 од 20.11.2012.

ТУЖБА ПРОТИВ УН

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији, и скренути им пажњу да многи становници Западне Европе, Америке и Аустралије схватају да су чланице ЕУ и НАТО омогућиле Хрватској да од 1990. до 1995. прогна до 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, а да Савет безбедности и Генерална скупштина УН нису то спречиле, нити су за овај злочин геноцида над српским народом оптужиле Хрватску и државе чланице НАТО и ЕУ.

Влада РС Крајине обавештава дипломатско-конзуларна представништва да је слика о Републици Српској Крајини нетачно представљена светској јавности, јер је упорно наметана неистина да је она део хрватске државе. То није тачно! Република Српска Крајина је српска историјска и етничка територија још од античких времена. Никада Хрвати нису живели у Крајини и никад се хрватски језик није у Крајини говорио.

Влада Републике Српске Крајине ће стога искористити све могућности да до судске расправе против УН дође, јер оне нису осудиле хрватски злочин геноцида над Србима и окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а камоли да су захтевале од Хрватске да отклони последице своје окупације и Србима исплати ратну одштету, врати државотворни статус и сву одузету имовину – коју је Хрватска уступила припадницима хрватске нације. А УН су биле обавезне то да учине.

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/tuzba-protiv-un

>

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

децембар 11, 2012

Прави социјалиста, комуниста, титоиста и слобиста – друг Мрка Петокрака

Јуче је Самостални синдикат путара Србије затражио од министра саобраћаја Милутина Мркоњића да из моралних разлога поднесе оставку.

Министар саобраћаја Милутина Мркоњића одговорио је да он има паметнија посла него да се бави синдикатима.

Путари намерно нису чистили снег?

http://www.vaseljenska.com/drustvo/putari-namerno-nisu-cistili-sneg/

>

Mrkonjić na koncertu Ace Lukasa u Sarajevu

Razlog dolaska nije bio političke prirode, Mrkonjić je u Sarajevo stigao privatno kako bi prisustvovao koncertu Ace Lukasa u sarajevskoj …

Srbijanski ministar tražio da se za njega otvori sarajevski Aerodrom

http://www.slobodna-bosna.ba/vijest/3840/srbijanski_ministar_trazio_da_se_za_njega_otvori_sarajevski_aerodrom.html

>

Iako je sneg vejao i putevi bili neraščišćeni, niko nije zakasnio na snimanje…

Inače, na snimanju se pojavio i Milutin Mrkonjić zajedno sa Anom Bekutom.

Sa njima ćete dočekati Novu godinu: Snimljeno “Grandovo veselje …

http://www.svet.rs

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

 

Београд ускоро признаје “Косова“?

Ако је тачно ово што пишу Вечерње новости, то значи да ће (званичан) Београд ускоро признати “Косова“ као независну државу, као што признаје Босну и Херцеговину и да ће се за права Срба са севера Космета изборити као што се изборио за Републику Српску, у оквиру независне државе Босне и Херцеговине, са местом у УН и другим међународним организацијама.

>

Beograd će za sever Kosova tražiti najširu moguću teritorijalnu i suštinsku autonomiju – vrstu eniteta poput Republike Srpske, navode „Večernje novosti“ i dodaju da je ta ideja o statusu severa u središtu nove državne platforme koju će predsednik Srbije Tomislav Nikolić predstaviti uskoro.

Prema nezvaniccnim informacijama lista, Srbija bi trebalo da se bori za što šira statusna i formalna prava sunarodnika u pokrajini.

„Naša ideja je da sever dobije najširu moguću teritorijalnu, suštinsku autonomiju i da bude neka vrsta entiteta, poput, recimo, Republike Srpske. U praksi, tamo više ne bi bile institucije Srbije, već te srpske autonomije. Taj predlog biće tema za raspravu sa
međunarodnom zajednicom“, pišu „Novosti“.

Kako „Novosti“ saznaju taj nacionalni dokument, koji bi suštinski mogao da utiče na sudbinu Kosova overen je punom podrškom lidera vladajućih stranaka na nedeljnom sastanku u vili „Bokeljka„. Preostalo je da se o njemu izjasne poslanicki klubovi, Srbi iz pokrajine i, na kraju, i Narodna skupština, dodaju „Novosti“.

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

 

На адреси Министарства, http://www.mgu.gov.rs, можете прочитати, кратак је, али су му последице дугорочне, Нацрт Закона о посебним условима за упис права својине на објектима изграђеним без грађевинске дозволе. Укратко речено, како пише у Члану 3., омогућиће се да се, свако ко је градио без грађевинске дозволе, а био је само носилац права коришћења на катастарској парцели, тј. на земљи у власништву државе, да се дакле, упише као власник и на објекту и на грађевинском земљишту. Сви знамо колико кошта грађевинско земљиште, а ево наша власт га има толико да га поклања, а и буџет нам се прелива, па нам не требају паре.

Овај Нацрт се намерно појавио у време важења Закона о враћању одузете имовине и обештећењу(„Службени гласник РС“ бр. 72/2011). Пријављивање свих нас, оштећених, траје од марта 2012.год. до марта 2014.године. У споменутом Нацрту, члан 13. предвиђа, да овај, криминални, Закон, ако се донесе, престаје да важи 31.12.2014.године.

Лепо су уредили, да сви, који су без дозволе зидали, на грађевинском земљишту, које је већ или ће бити пријављено за повраћај, могу да озаконе своје незаконите радње, а нама ће рећи да имовина наших предака ето „из објективних разлога“ не може да се врати. Комунисти су почели, а ови настављају, иде све пљачка на пљачку.

Ми, потомци старих власника, који су поштено зарађивали и били од користи и својој породици и друштву, а и нас су тако васпитали, а ми учимо своју децу, третирани смо од ове власти као малоумни и неспособни. Нама је додељена улога пуких статиста, којима су очи замазане могућношћу примене Закона о повраћају, а са друге стране, на сваком кораку нас опструишу у остварењу наших права. Неки људи су дочекали да им се имовина врати, Агенција за реституцију, сасвим савесно и стручно обавља свој посао, али извесно је да ће веома мало нас то успети, ако се овај и слични закони буду доносили.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vesna-cvetkovic/jos-jedan-primer-poklanjanja-drzavne-imovine.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција

Весна Цветковић: Реституција као развојни пројекат за Србију

РЕСТИТУТКА

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 

Први глас Србије

Из Делта фондације у МК фондацију

КОСОВО НИЈЕ СРБИЈА!

ДОЛЕ МИШКОВИЋ!

ЖИВЕО КОСТИЋ!

>

ВРЕМЕ, Драгољуб Жарковић, текст после хапшења Мишковића, који се више не помиње иако је главни уредник недељника Време члан програмског савета Делта фондације,  и интервју са Костићем, новим председником клуба Привредник из Шекспирове, из истог броја:

Most je nestao i Srbija luta u magli iluzija da bi mogla da povrati ono što je već odneto, isečeno i pretopljeno u nekakvoj istorijskoj topionici. Svađamo se oko toga ko je više prodao Kosovo, a kupca, iz interesa istrage, slabo identifikujemo.

BONDSTIL NE SME PASTI – VUČIĆ JE REALISTA KAD MOLI AMERIKANCE DA OSTANU NA KOSOVU I TO JE, IZGLEDA, JEDINA SRPSKA PLATFORMA

————————————-

INTERVJU – MIODRAG KOSTIĆ

Prva srpska multinacionalna kompanija

„Treba stvari da gledate u malo širem kontekstu.“

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Нисмо љубоморни

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Монсанто и МК Комерц

__________________________________________________________

ДОДАТАК:

ИЗАШАО НОВИ БРОЈ НЕДЕЉНИКА ВРЕМЕ. МИШКОВИЋ НА НАСЛОВНОЈ.

Mišković i prijatelji

dragoljub žarković

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1089338

Руски савезници

 

Још један руски савезник у свету, посебно међу муслиманским и арапским државама, пада у немилост Запада. Председника Сирије чека иста судбина која је чекала и претходне савезнике Русије попут Слободана Милошевића или Моамера Гадафија (видети доле најновију вест). Руски савезници заврше или у Хагу или у гробу. Близу своме крају су и други савезници Русије, попут режима Северне Кореје, Венецуеле, Ирана…

У Србији је Русија остварила своје нафтне и гасне интересе али је у свему другоме изгубила. Проћи ће гасовод кроз Србију, али ће Космет остати ван Србије и Русија ће дати кредите режиму у Београду који не покушава да одбрани Космет. Руси нуде кредит за оружје српском режиму који неће прихватити тај кредит и неће купити руско оружје а подржавају тај режим на власти. Да ли заиста Русија жели да Србија прихвати тај кредит и наручи оружје? Русија брани Космет исто онако како Демократска странка Србије брани Космет: изјавама, петицијама, прогласима, тужбама судовима које не признају, дебатама у УН које нико не узима за озбиљно…

Русија нешто мора да промени у свом одабиру савезника, у свом начину подршке савезницима, у селекцији кадрова који воде спољну политику и економију, иначе ће остати без савезника у свету. Са Кином нема дугорочног савезништва, “меки трбух“ Русије остао је мекан, Турска је у успону и члан Нато алијансе, Украјина је потпуно корумпирана држава у анархији, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачна и Пољска су део Нато алијансе, балтичке државе су под контролом руских непријатеља, Финска је део Нато алијансе… Окружени савезницима својих непријатеља око своје границе, са све мање савезника у свету, будућност Русије остаје неизвесна.

Молимо се за спас Русије.

Руски свети оци који су живели пре октобарске револуције, или који су проживели првих пар деценија комунизма, пророковали су да ће се тај систем срушити, да ће православна Русија васкрснути и да ће поново постати монархија. После тога, када се Русија уздигне, када постане монархија,  долази време антихриста. Таква су пророчанства оставили руски свети оци пре сто година. Видимо да се испунио први део тих пророчанстава: срушен је комунизам, почео је васкрс Русије. Остао је други део да се испуни, да се појави краљ који ће ујединити и ојачати Русију, да ће Русија поново бити Православна Монархија. Русија чека краља.

Да ли Србија чека краља? Можда би успостављање Православне Монархије у Србији освестило Русе као што их је освестило и бомбардовање Србије 1999. године. Руси су Србе подстакли да уведу комунизам, можда Срби треба Русе да подстакну на покајање. Наравно, прво Срби да се покају.

Русија и Србија – као две Православне Монархије – добра је основа за чврсто савезништво ове две државе и ова два народа, до доласка антихриста.

>

Zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Bogdanov ocenio je da sirijski predsednik Bašar el Asad „sve više“ gubi kontrolu nad svojom zemljom i da bi opozicija mogla da pobedi u građanskom ratu u Siriji. Izjava Bogdanova koju je prenela agencija Itar-Tas prvo je priznanje nekog ruskog zvaničnika da bi sirijski lider mogao da bude poražen u krvavom ratu, prenose svetske agencije.

Beta | 13. 12. 2012.

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

 

Хрватске компаније Агрокор и Атлантик група поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Савет страних банака које послују у Србији поздравља хапшење власника Делте и даје пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Неформални Савет српских тајкуна незванично поздравља хапшење власника Делте и даје пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Политичари који су годинама примали новац од власника Делте, од хрватских компанија, од страних банака и инвеститора, од осталих српских тајкуна, поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Новинари који су годинама примали новац од власника Делте, од хрватских компанија, од страних банака и инвеститора, од осталих српских тајкуна, поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

————————————-

 

Ко је “српски Санадер“?

18. септембар 2011.

 

Видели смо да је услов за НД Хрватску да постане члан Европског Рајха био и борба против корупције, и то на конкретан начин – да се ухапси бивши председник владе и ХДЗа. То је урадио садашњи председник владе НДХ и ХДЗа. Пошто знамо да Европски Рајх за Србију има још строжије критеријуме, очекује се више ”српских Санадера”. У свом фатализму, ка ЕУ која нема алтернативу, владајућа коалиција је спремна да хапси и своје припаднике. Прво су мислили да је довољно да се ухапси неки опозиционар, попут Сеље Илића, или неки тајкун који финансира ДСС или СНС, али је то недовољно за чланство Србије у ЕУ. Дакле, ко ће са ове листе бити ”жртвован” за ”опште добро” –  чланство у ЕУ? Или се можда, у последњем тренутку, предомисле и схвате да ЕУ има алтернативу. Због одбране Космета, наравно.

Тражи се ”српски Санадер”. Бивши председник владе из редова ДСа је у овом случају ”ситна риба”, његово хапшење је недовољно за доказивање одлучности у борби против корупције. Србија мора да испоручи неког ”актуелног” политичара, који је у овом тренутку на власти. Ко је то? Ко ће од њих први у ЕУ?

1. Борис Тадић

2. Мирко Цветковић

3. Божидар Ђелић

4. Млађан Динкић

5. Ивица Дачић

6. Драган Ђилас

7. Оливер Дулић

додатак (12.12.12.):

8. АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ

9. ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ

Или, ко ће од њих први рећи да ЕУ има алтернативу? А ко последњи?

Показало се да је Војислав Коштуница био мудар када је после приватизације Ц маркета одустао од ЕУ. И лукав, када је рекао да је разлог одбрана Космета.

 

——————————-

 

Зашто се не помињу дела из деведесетих? Зато што ”волим деведесете”?

децембар 6, 2012

 

Дошло је до одређеног помака у борби против корупције. На ред су дошла нека ”велика имена”. Истина, нема још ”српског Санадера”.

Приметио сам да се сви осумњичени за корупцију терете за кривична дела почињена после 2000. године. Сви случајеви који се помињу у извештају Савета за корупцију, притисци који долазе из седишта Европске уније, извештаји у медијима, разговори међу обичним људима, ограничавају се на послове који су се догодили после 2000. године.

Да подсетим, приватизација је започета деведесетих. Већина тајкуна и политичара који се помињу новац су зарадили деведесетих. Корупције је било и пре деведесетих.

Зашто борба против корупције не обухвата и период деведесетих? Зашто тужилаштва, полиција и БИА не истражују ко је одговоран за преваре везане за ”зајам за привредни препород”, да ли су само власници пирамидалних банака одговорни за преваре, шта је на крају било са ”парама са Кипра”, да ли је само директор царине са пар сарадника избегавао да се плаћа царина, како су директори друштвених предузећа куповали та предузећа, како се су у том периоду одвијале јавне набавке, како су јавна предузећа трошила новац, ко је тада нелегално дошао да великих пара, итд.?

У овој држави нико није озбиљно истраживао привредни криминал од 1945. године. Још увек нико није одговарао за отимање туђе имовине у годинама после Другог светског рата. Тај период, као и период деведесетих, као да нико не истражује, или не сме да истражује. Зашто су грађани тако брзо заборавили ова два периода наше историје?

Нико не истражује привредни криминал из деведесетих – после 12 година не знамо колико је пара било на Кипру, ко је тамо слао паре, где су трошене, да ли их је неко отуђио и ко. Да ли је онда необично што се не зна ко су убице и ко је наређивао убиства новинара попут Даде Вујасиновић и Милана Пантића, или судија попут Небојше Симеуновића? Да ли су ти људи и даље међу нама? Да ли су сада на власти или блиски са људима на власти?

>

Projekat “VOLIM DEVEDESETE”, je muzički projekat iza koga stoji “90′s Production” D.O.O. Odrzaо se u Beogradskoj Areni 8. oktobra 2011. godine.

>

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Бошко Обрадовић: Влада Србије постала Влада Преокрета!

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Србија без опозиције

Да ли постоји трећи пут?

 

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ 
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ
ПРЕДСЕДНИКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ 
ШЕФОВИМА ПОСЛАНИЧКИХ ГРУПА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ 

ПРИМЕДБЕ НА ПИСМО КОАЛИЦИЈЕ
УДРУЖЕЊА ИЗБЕГЛИЦА

Поштована господо,

Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству су се више пута од 2005. године обраћале на ваше адресе. Но, наши предлози нису прихваћани, нити смо за такав став добијали објашњење.

А молили смо да се Република Србија, у својим односима с УН, другим међународним организацијама, међународним судовима и с чланицама УН, заузме за наплату од Хрватске ратне штете због хрватског злочина геноцида над српским народом од 1990. до 1995, и да покрене питање окончања окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштиом УН), те враћање Србима статуса државотворног народа, укинутог од Сабора Хрватске 25. децембра 1990.

Предлагали смо, између осталог, да Република Србија покрене и питање наплате ратне одштете од Хрватске за злочине геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату.

С обзиром да Вам је упућено Писмо намера Коалиције удружења избеглица и да ће оно бити разматрано на седници Народне скупштине, имајући у виду опште интересе српског народа скрећемо Вам пажњу да би неке одреднице у том документу требало обавезно исправити:

1. Наиме, у тачци 2. Писма, у анексу Г Споразума под називом: ‘’Приватна својина и стечена права’‘ се наводи да ће право на покретну и непокретну имовину, станарско право и интелектуалну својину коју су грађани имали на дан 31.12.1990. године бити признато, заштићено и враћено у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права“.

Но, навод да ће Срби своја права остваривати на основу оних права која су имали 31.12.1990. веома је штетан, пошто је Сабор Хрватске 25. децембра 1990. изменио уставне одредбе, укинувши Србима државотворни статус и проглашавајући их националном мањином. Срби у Крајини имали су, међутим, државотворни статус у Мађарској од 1471, у Аустрији од 1630, у Југославији од 1918. те у федералној Хрватској од 1945. Зато предлажемо да се уклони датум 31.12.1190, а да се уместо њега унесе датум пре 25. децембра 1990, кад су најосновнија људска и национална права Србима укинута.

2. Такође предлажемо, да се у тачци 1. измени одредница:

„Коалиција удружења избјеглица је кровна организација која тренутно окупља 72  удружења, а која су основали избегла и прогнана лица и грађани који су родом и пореклом из Босне и Хеццеговине и Хрватске“.

Јер, оваквом одредницом се крше најтемељнија права Срба, пошто се не спомиње Република Српска Крајина (Зона под заштитом УН), која је, као држава српског народа, била саставни део Социјалистичке Републике Хрватске, а потом независна држава од 1991. до 1995. Од 1995. до данас она је само окупирана од Хрватске и то се не сме занемаривати – што се најдиректније чини наведеном одредницом Писма намера Колиције удружења избеглица.

С обзиром да Ваши кабинети не сарађују с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

Милорад Буха, премијер
Дипл. инж Рајко Лежаић,
Председник Скупштине

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/saopstenje-primedbe-na-pismo-koalicije-udr-izb

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини

Бошко Обрадовић: Влада Србије постала Влада Преокрета!

Драгомир Билић: Зашто …..?

Бошко Обрадовић: Влада Србије постала Влада Преокрета!

Многи су сматрали да се размере еврофанатизма из времена режима Бориса Тадића не могу превазићи, али нова Влада Србије на челу са Ивицом Дачић свакога дана све чини како би то превазишла. За Дачића и компанију Вук Драшковић и Чедомир Јовановић су принципијални политичари који се одавно залажу за продају Косова и Метохије за обећање европске вечере. Влада Србије је данас дошла на политику Преокрета и није ни чудо што и Чеда и Вук максимално подржавају и хвале на сва звона Владу да је на добром путу по питању КиМ.

Сада је свима очито да после Тадића нисмо добили никакве политичке промене, да нисмо добили чак ни после Тадића – Тадић, већ после Тадића – Преокрет!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/obradovic-bosko/tekstovi/vlada-srbije-za-eu-po-svaku-nacionalnu-cenu.php

Драгомир Билић: Зашто …..?

Као и многи грађани Србије за себе могу да кажем да сам дете комунизма. Тада сам мислио, и био учен, да је то нај праведнији систем у коме људи живе. Мрзео сам оне који су причали да је комунизам зло и веровао у „комунистичку“ историју по којој сам учен. Слика комунизма ми је тада била чиста и сушта супротност од прљаве слике четнишва која била синоним за неки тамо зли капитализам. Четници су увек приказивани као прљави и покварени зликовци за разлику од партизана који су били симбол жртве и херојства за свој народ.

(…) Систем је контролисао све и елиминисао све „издајнике“. Опет највише Србе. Срби комунисти су се одрицали вере, славе и Српства и постајали Југословени као хибридна националност и посебност. Нико, у толиком броју, од народа са простора бивше државе се није одрекао себе као Срби. А и даље то радимо.

(…) Форма комунистичког друштва где нико за ништа није одговоран се и даље у суштини преноси на нове нараштаје Српских политичара који себе називају Српским националистима и патриотама.

Мука ми је више и од тог нашег наметнутог поданичког понашања које форсирају ови други демо-комунисти јер сматрам да је то исто као јело без укуса.

ЦЕО ТЕКСТ:

Драгомир Билић: Зашто …..?

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Stefan Aleksić: Optimizam

ПРЕВРАТ

Зашто се не помињу дела из деведесетих? Зато што ”волим деведесете”?

Stefan Aleksić: Optimizam

(…) Osnovno pitanje koje se poteglo u tri teksta u Peščaniku je, sublimirano, zašto studenti nisu ona intelektualna elita koja je potrebna ovom društvu i za kojom ovo društvo vapi?

(…) Moj odgovor je, možda, pomalo neočekivan: zato što studenti nisu nikakva, a ponajmanje intelektualna elita. U kategoriji „intelektualna elita“ nalazi se pojam koji nas lako može zavarati. U pitanju je intelekt: umna sposobnost, sposobnost da se znanje umnim delovanjem uvećava, razmnožava i širi.

(…) Studenti, iako bismo možda voleli da ta „pametna deca“ budu avangarda promene, za to nisu sposobna (i to pokazuju svakodnevno), jer su egzistencijalno zavisna baš od ovakvog društvenog mehanizma (činjenica da se studenti najlakše okupe kada treba pokazati jednoumlje pokazuje da su studenti sposobni za svašta, ali ne i za kritičko mišljenje; toliko o tome kakve proizvode daje visoko obrazovanje), pa ne treba da čudi to što kroz njihove akcije progovara najkonzervativniji zamislivi etos. Zapravo, kada se počne studirati isključivo zarad egzistencije u okviru jednog sistema, onda se stvara strateška zavisnost od baš takvog sistema kakav jeste, i od takve „elite“ ne treba očekivati sposobnost kritičkog mišljenja i delanja.

Ukoliko smo ranije konstatovali da je potrebna izdaja, studenti za to nisu sposobni zato što je u njihovom interesu da društveni sistem ostane baš takav kakav jeste, inače će se obesmišljavanjem celog mehanizma obesmisliti i njihova karta za privilegije (diploma).

Rečju, da biste mislili van sistema, morate biti van sistema. Utoliko mase marginalizovanih (čitaj gladnih) pojedinaca predstavljaju jedinu potencijalnu silu sposobnu za promene na koju ovo društvo može računati. Studenti stoga nisu ona sila za kojom ovo društvo ima potrebe.

http://pescanik.net/2012/12/optimizam-2/

Зашто се не помињу дела из деведесетих? Зато што “волим деведесете“?

Дошло је до одређеног помака у борби против корупције. На ред су дошла нека “велика имена“. Истина, нема још “српског Санадера“.

Приметио сам да се сви осумњичени за корупцију терете за кривична дела почињена после 2000. године. Сви случајеви који се помињу у извештају Савета за корупцију, притисци који долазе из седишта Европске уније, извештаји у медијима, разговори међу обичним људима, ограничавају се на послове који су се догодили после 2000. године.

Да подсетим, приватизација је започета деведесетих. Већина тајкуна и политичара који се помињу новац су зарадили деведесетих. Корупције је било и пре деведесетих.

Зашто борба против корупције не обухвата и период деведесетих? Зашто тужилаштва, полиција и БИА не истражују ко је одговоран за преваре везане за “зајам за привредни препород“, да ли су само власници пирамидалних банака одговорни за преваре, шта је на крају било са “парама са Кипра“, да ли је само директор царине са пар сарадника избегавао да се плаћа царина, како су директори друштвених предузећа куповали та предузећа, како се су у том периоду одвијале јавне набавке, како су јавна предузећа трошила новац, ко је тада нелегално дошао да великих пара, итд.?

У овој држави нико није озбиљно истраживао привредни криминал од 1945. године. Још увек нико није одговарао за отимање туђе имовине у годинама после Другог светског рата. Тај период, као и период деведесетих, као да нико не истражује, или не сме да истражује. Зашто су грађани тако брзо заборавили ова два периода наше историје?

Нико не истражује привредни криминал из деведесетих – после 12 година не знамо колико је пара било на Кипру, ко је тамо слао паре, где су трошене, да ли их је неко отуђио и ко. Да ли је онда необично што се не зна ко су убице и ко је наређивао убиства новинара попут Даде Вујасиновић и Милана Пантића, или судија попут Небојше Симеуновића? Да ли су ти људи и даље међу нама? Да ли су сада на власти или блиски са људима на власти?

>

Projekat “VOLIM DEVEDESETE”, je muzički projekat iza koga stoji “90’s Production” D.O.O. Odrzaо se u Beogradskoj Areni 8. oktobra 2011. godine.

Нови протест Покрета за слободу

POKRET ZA SLOBODU u petak 7. decembra, sa početkom u 9 časova, organizuje protest ispred Privrednog suda (bivši Trgovinski sud) u Beogradu, ul. Masarikova br. 2.

POKRET ZA SLOBODU je samo u ovoj godini organizovao dva protesta usmerena na otklanjanje sistemskih uzroka korupcije, i ispravljanje njenih negativnih posledica u pojedinačnim preduzećima. Zahtevali smo obnovu opljačkanih preduzeća i uništenih radnih mesta kao najbolji način da se obeštete radnici i doprinese poboljšanju opšteg stanja u kom se nalazi domaća privreda; da se preispitivanje privatizacija ne redukuje na policijske istrage već da dovede do sistemskih promena. Oba protesta bila su posvećena uspomeni na Vericu Barać kao osobi koja je najviše doprinela da se razotkriju i objasne problemi radnika koji učestvuju u protestima POKRETA ZA SLOBODU. Na poslednjem protestu, 14. septembra, predstavnik Predsedništva Srbije obećao nam je tokom pregovora, u ime novoizabranog predsednika Tomislava Nikolića, da će se raditi na istraživanju svih slučajeva zloupotrebe u privatizaciji na koje im budemo ukazali. Veliki broj naših dopisa o tome, sastavljenih u saradnji sa radnicima i uz predloge kako obnoviti pojedinačna preduzeća, već je dostavljen, a neki su još u pripremi. Na njih smo prošle nedelje iz Predsedništva dobili pismeni odgovor, a nakon toga i telefonski poziv, iz kabineta predsednika Nikolića, kojim se još jednom potvrđuje da su naši zahtevi uzeti u razmatranje, poslati nadležnim institucijama i da uskoro možemo očekivati odgovor za svako pojedinačno preduzeće. Predsedništvo nas takođe uverava da ima razumevanja za tešku situaciju u kojoj se radnici ovih preduzeća nalaze i još jednom nas moli za strpljenje. Međutim, kako je u većini preduzeća situacija više nego alarmantna usled pretnji stečajem i likvidacijom – prinuđeni smo da opet izađemo na ulicu kako bi ubrzali rešavanje najhitnijih slučajeva.

U petak u 9 časova održava se sudsko ročište na kom se odlučuje da li će ugostiteljsko preduzeće “Tri grozda“ otići u reorganizaciju ili likvidaciju – kojoj se radnici protive.

Preduzeće ’’Tri grozda’’ postoji od 1951. godine, a 2005. godine je, pre preuzimanja od strane ’’Mosaic Cateringa’’, posedovalo čak 33 ugostiteljska objekta, u kojima je bilo zaposleno ukupno 500 radnika. Iako je ’’Mosaic Catering’’ osnovan tek u oktobru 2005, sa ukupnim kapitalom od samo 500 evra, ’’Hipo Alpe Adria Banka’’ a.d. Beograd je sa njim 5. januara 2006. sklopila Ugovor o izdavanju bankarskih garancija i dugoročnom investicionom kreditu u iznosu od 7.5 miliona evra, kako bi mu tim novcem omogućila da otkupi većinski paket akcija ’’Tri grozda’’. ’’Hipo Alpe Adria banka’’, u našem regionu najpoznatija po drastičnim korupcionaškim aferama, kredit za kupovinu akcija je, dakle, u ovom slučaju odobrila jednom tek otvorenom preduzeću koje na svom računu nije imalo nikakav promet niti imovinu, sem minimalnog osnivačkog kapitala. Prema bankarskim propisima ’’Mosaic Catering’’ uopšte nije ispunjavao uslove za dobijanje takvog kredita. Nakon što su 2006. godine uspostavili svoju kontrolu u preuzetoj kompaniji, vlasnici ’’Mosaic Cateringa’’ i ’’Hipo’’ banka 2009. godine sklapaju Ugovor o solidarnom jemstvu, u kojem preduzeće ’’Tri grozda’’ svojom celokupnom imovinom postaje jemac da će ’’Mosaic Catering’’ vratiti banci neisplaćeni deo kredita u iznosu od 3.22 miliona evra. Na taj prevarni način, za kupovinu ’’Tri grozda’’ iskorišćena su njegova sopstvena sredstva, odnosno dugovi ’’Mosaic Cateringa’’ prebačeni su na teret kupljenog preduzeća, i postali dugovi samog ’’Tri grozda’’: ono je, drugim rečima, samo platilo sopstvenu prodaju i sopstvenu propast.

“Hipo banka“ je takođe predložila i stečaj zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedije“ koja je bila prinuđena da kredit za rekonstrukciju proizvodnih pogona podigne pod nepovoljnim komercijalnim uslovima usled toga što je država, iako vlasnik 42% akcija fabrike, odbila da finansijski podrži zakonski obavezno usklađivanje uslova proizvodnje. Brojni pritisci na Jugoremediju (obaranje cene lekova, policijske istrage namenjene širenju panike i medijska hajka), podsticani raznim profiterskim interesima uvozničkog lobija i krupnog kapitala, onemogućili su joj da izmiruje svoje dugove; trenutno u fabrici stoje zalihe lekova ali pod zabranom prodaje, a takođe joj je isključena i struja, čime su ugroženi i proizvedeni lekovi i mogućnost proizvodnje u budućnosti. Isto tako, nastavlja se rasprodaja imovine u Srboleku, koji je pored Jugoremedije jedina domaća farmaceutska kompanija, iako su dugovi preduzeća mnogo manji od sume koja je iz preduzeća pokradena ili koja mu se duguje.

Nastavlja se i prinudno iseljavanje radnika iz dva samačka hotela u vlasništvu “Trudbenika“ uprkos činjenici da je neophodno preispitati privatizaciju ovog preduzeća, na šta se ukazuje čak i u rezoluciji Evropskog parlamenta. Slučaj preduzeća Trudbenik predstavili smo u filmu “Od -18 do +30“ još 2010. godine, koji je dostupan i na našem internet sajtu. Treba sprečiti isterivanje radnika na ulicu i omogućiti im otkup stanova, o čemu je odluka u tom preduzeću doneta još pre nego što je država 2008. prodala ove objekte Draganu Kopčaliću, finansijeru i nekadašnjem članu Demokratske stranke.

Detaljni opisi pojedinačnih slučajeva dostupni su na našem sajtu www.pokret.net, posebno u dopisima koje smo nedavno dostavili Kabinetu predsedništva. U njima su pružene informacije o trenutnoj situaciji u sledećim preduzećima: “Srbolek“, IP “Prosveta“, “Tri grozda“, “Rekord“, “Minel Transformatori“, “Rafinerija nafte“ iz Beograda, “Sever“, “Agrokombinat“, “Azotara“, “Ikom“ iz Subotice, “Jugoremedija“ iz Zrenjanina. Dopisi o brojnim drugim preduzećima su u pripremi.

POKRET ZA SLOBODU obećao je da će borbu koju predvodi dovesti do kraja. Sledeći protest neophodan je radi njenog uspešnog ishoda. Molimo vas da nam i ovog puta pružite podršku jer smo proteklih godina već dokazali da su naše borbe vođene isključivo opštim interesom.

Protest organizujemo na inicijativu članova naše organizacije – radnika UP “Tri grozda“.

POKRET ZA SLOBODU

Mladog glumca izbacuju iz serije „Dva i po muškarca“

Mladi glumac Angus T. Džons, koji je u hit seriji „Dva i po muškarca“ igrao tinejdžera Džejka Harpera, uskoro bi mogao da dobije otkaz. Nakon što je  izjavio da više ne želi da igra u seriji koja je „puna prljavštine“ i da mu hrišćanska načela ne dozvoljavaju da glumi u njoj, on se izvinio publici. Producenti su izgleda odlučili da mu ispune želju, smatrajući da neko kome daju toliko novca treba u najmanju ruku da govori pozitivno o seriji. Komentarišući spornu izjavu Angusa T. Džonsa, porodični prijatelj je rekao da se mladi glumac priklonio crkvi jer nije želeo da završi kao Čarli Šin. Sveštenik Kristofer Hadson iz hrišćanske službe „Forerunner Chronicles“ izjavio je za „Dejli Mejl“, da nije pokušao da „ispere mozak“ zvezdi, kako je sumnjala njegova majka Keri. Hadson je dodao da je Angusova izjava bila sasvim na mestu, jer on „snažno veruje u drugi dolazak Isusa Hrista i samo je pokušavao da pripremi druge za taj događaj“.

Неверство

Нова химна Демократске странке

СНП Наши: Забранити лист Данас

Лист Данас данас:

Komentar Danas

Mlađan i Mladen

AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

Ujedinjeni regioni Srbije, registrovano udruženje građana, počeli su ovih dana „transformaciju“ u političku stranku. To će značiti prestanak rada G17 plus, partije koja je pre tačno deset godina, decembra 2002, takođe nastala iz NVO. Brend G17 plus je u procesu laganog gašenja od 2011, kada je nastao konglomerat URS, okupljajući stranke regionalnog i lokalnog karaktera, manje „političke“ NVO i pojedince. Ovo što će se dešavati do proleća, dakle, nije ništa novo za Mlađana Dinkića i saradnike. Još jedno prilagođavanje novonastalim okolnostima ovog majstora političkog preživljavanja. U potrazi za odgovorom na pitanje šta pametno, novo, uopšte ima da se kaže o transformaciji URS u stranku, a da koristi redakcijskom komentaru Danasa, obratili smo se za pomoć – čitaocima i to preko Tvitera, društvene mreže koju i sam Dinkić aktivno koristi. Pa, evo ih neki od odgovora, uz minimalne korekcije:

„Transformacija eliena u predatora, advanced level“; „Stavi ogroman naslov Srbija na kURSu, a ispod ovaj tvit i eto komentara“; „Puj, pike, ne važi što sam zeznuo ranije, sad se drugačije zovem, drugi sam čovek, sad ću sve ispočetka“; „Recimo, potpun izostanak narativa regionalizacije“; „Pokušaj držanja Verka i sličnih zauzdanih, brisanje ukaljanog imena G17 plus, prekid raspada stranke“; „Mlađino tradicionalno osluškivanje baze. Ako G17 ima loš imidž – gasimo, Transformersi ili kako se već zvaše oni Moćni rendžeri“; „Posledice pomenute transformacije su iste kao kada bi Dinkić promenio ime iz Mlađan u Mladen“; „Puka formalizacija“; „To ti je ono kad zmija sezonski menja košuljicu, a ostaje isto otrovna i opasna po okolinu“.

Dinkić je na sednici Uprave URS u nedelju saopštio da je G17 plus odigrao svoju istorijsku ulogu, da će nova stranka imati veću unutrašnju decentralizaciju u odnosu na ostale i biti uređena po modelu nemačke CDU, da će ohrabrivati unutrašnju kritiku, te da će na proleće održati izbornu skupštini i usvojiti statut i program. Dinkić, Stevanović, Ničić i ekipa prepoznali su prazninu na proevropskom desnom centru srpske političke scene. Uvideli su da URS kao mreža stranaka ne može da bude dovoljno koherentan, a očigledno ima potrebe i za većom disciplinom. G17 je postao jako loš brend, za kojim će malo ko žaliti. Ali, zapravo sve se svodi na to da ćemo Mlađana od proleća zvati Mladen, a da Dinkić ostaje – Dinkić.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mladjan_i_mladen.46.html?news_id=252182

>

Inauguracioni utisak

Autor: Svetislav Basara

Nigde mi se u svetu nedelju nije izlazilo po kijametu, pa stoga bacih pogled na TV program; možda će, ko velim, na nekoj nacionalnoj pustiti neki film koji nisam gledao, ali uzalud behu sve nade moje. Ipak, na B92 beše (naoko) nešto bolje od ofucanih filmova: u Utisku nedelje, najavilo Dragana Đilasa, novog DS-hazjaina, što je bilo dovoljan razlog da se u devet nula nula namestim ispred televizora.

Možda je moj verni cenjeni publikum primetio da na pomen prezimena Đilas nisam, kao što sam doskora imao običaj, precizirao – „Dragan, ne Milovan“. Ne, ne, dragi moji. Više to neću ni raditi. Ubuduće, kada se bude govorilo „Đilas“, odmah će biti jasno da je reč o Draganu, jer je Dragan – da tako kažem – nadmašio Milovana. Minimizirao ga takoreći. Jer, opsetite se malo, Milovan jeste bio svetski poznat disident, jeste pošteno namučio Tita i partiju, ali je u partijskoj hijerarhiji dogurao samo do broja tri ili čak četiri, a prezimenjak mu je za manje godina članstva u DS-u nego što je Milovan proveo na robiji, postao predsednik jedne od „najvažnijih institucija srpskog naroda“, kako je to formulisao bivši predsednik institucije.

I – kakav mi je utisak. Pravo da vam kažem, nije kompletan. Odgledao sam otprilike četrdesetak minuta (sa sve reklamama) i onda sam ugasio televizor i latio se knjige. A zašto? Zato što sam priču čuo već stotinama puta, a u emisiji nije bilo ni pucnjave ni seksa da mi prikuju pažnju. Dakle, opšta DS mesta: Te, jeste, grešilo smo, ali smo se izvinili i više nećemo! Te, mi, kao DS, imamo ljude sa imenom i prezimenom (ono fakat, u konkurentskim strankama preovladavaju nadimci)! Te, naši su dobri potezi (kojih je, takođe fakat, bilo) olako zaboravljeni! Te, ovo, te ono. Te tamte, te vamte. Što sve skupa znači samo jednu stvar:

U DS-u se suštinski ništa nije promenilo niti se promeniti hoće. Jesam li se konsultovao sa Baba Kuranom? Na osnovu čega iznosim tako smelu tvrdnju? Sad ću da vi kažem: na osnovu životnog iskustva i obimne lektire. Inercija je, dragi moji, izuzetno snažna sila, pogotovo u Srbiji. Znate to, pretpostavljam, i sami. Nešto na drumu krene po zlu, vi kočite iz petnih žila, ali pusti auto ide kud je nameračio i tačka. Tako je i sa DS-om. Tim pre što niko nije ni pokušavao da koči. Videlo se to još onomad, kada je napravljen „istorijski dogovor“ između bivšeg i sadašnjeg predsednika. Ako je neko odgledao Utisak nedelje do kraja, pa ako se nešto bitno promenilo, slobodno neka mi kaže da sam pogrešio.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/inauguracioni_utisak.881.html?news_id=252179

>

Ličnost Danas: Miroslav Mišković

Kako Miško kaže

Autor: RUŽA ĆIRKOVIĆ

Tabloid koji se o tome pita već je odlučio – Miroslav Mišković, koji je sam objavio da je za danas pozvan u policiju na razgovor, pred vratima može ostaviti svaku nadu. U tabloidu koji se o tome pita, pritvoren je još juče.
Kad se u Srbiji kaže tajkun, odnosno onaj koji ekonomsku moć stiče političkim vezama, a polugama te ekonomske moći vlada politikom, onda se najpre pomisli na Miškovića. Mišković nije samo predmet opštih sumnji nego i opšte omraze. Priznao je da je bio najveći vlasnik tabloida Press, a budući da je taj posao obavljen preko of-šor firmi, veruje se da je jedno vreme, zajedno sa svojim omiljenim partnerom Milanom Bekom, bio suvlasnik i Večernjih novosti.

S javnošću najradije komunicira preko žena. Ipak, ni novine ni žene koje je isturao nisu obezbedile javno priznanje nijednoj njegovoj dobroj osobini. Jednu ipak ima. Sem što je od 31. decembra 1989. pa narednih šest meseci bio srpski vicepremijer, nijednom nije pokušao direktno da se bavi politikom.

Mišković je, naime, ljubitelj senke. Ipak, boravak u vladi dosta ga košta. Posebno van Srbije, jer ga smatraju Miloševićevim tajkunom, mada njemu bliski biznismeni tvrde da je gro bogatstva stekao posle 2000. Optužuju ga da je posle sastanka sa ambasadorom SAD 2008. DS obezbedio da sačuva vlast.

Dva puta je imao vanredni trošak: prvi 2001, kad je kidnapovan i pušten uz otkup od sedam miliona maraka. Glasine kažu da su mu za telohranitelje dodeljeni kidnaperi. Drugi put je 2012. vanredno platio državi patriotski porez od 25 miliona evra na dobit od prodaje Delta maksija Delezu.

Mišković i Beko zajedno su učestvovali u najmanje tri privatizacije; C marketa, Večernjih novosti i Luke Beograd. Sa sve tri privatizacije bavio se Savet za borbu protiv korupcije. Mišković, koliko se zna, više nema udela ni u jednoj od tri firme. Ali u Luci udeo ima Ivana Veselinović, bivša starija potpredsednica Delta holdinga i sadašnja generalna direktorka Luke. Veruje se da su otac i sin Mišković iz senke bili i suvlasnici NIBENS grupe.

Poput Aleksandra Vučića, Miškovići vole i Crvenu zvezdu. Sin Mišković, za koga poznavaoci porodičnih prilika tvrde da nema očev senzibilitet za posao, povukao se (sve sa parama?) i iz omiljenog kluba.

Miroslav Mišković je rođen 1945. u selu Bošnjane kod Varvarina. Bio je generalni direktor Župe iz Kruševca. Delta M, a kasnije Delta holding, formirao je 1990-ih. Nije poznato kako je razrešio vlasničke odnose sa partnerima iz tog perioda, pre svega sa mužem svoje nekad bliske saradnice Milke Forcan. Jedini je Srbin koji se plasirao na Forbsovu listu najbogatijih ljudi na svetu. Oženjen je Ljiljanom, sa kojom ima kćer Ivanu i sina Marka. Ivana, koja upravlja Delta fondacijom, udata je za Gorana Karića, a Marko je u vezi sa pevačicom Jovanom Nikolić, čija sestra je opet udata za jednog Karića, onoga koji je najpre bio oženjen Jelenom Karleušom.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kako_misko_kaze.46.html?news_id=252131

 

Двери поручују Влади: Обуставите издају или распишите изборе!

Двери јасно поручују да било какви преговори премијера Дачића са Тачијем о тзв. интегрисаном управљању граничним прелазима – нису прихватљиви. То што ти преговори треба да се одрже под покровитељством Кетрин Ештон и у Бриселу потврђује оно што су Двери већ међу првима означиле  – да су Брисел и ЕУ главни савезник терористичког Тачијевог режима и самим тим непријатељ Србије.

Влада коју води Дачић, уз подршку Динкића и Вучића, мора најзад да се определи и то у наредних 48 сати – да ли је Влада Србије или Влада издаје.

Ако се определе да наставе преговоре са Тачијем, по диктату ЕУ, и да успостављају границу између Косова и Метохије и остатка Србије, онда је једино решење да се иде на хитне и ванредне изборе, јер ниједна странка у Влади није кандидовала издају Косова и Метохије као свој предизборни програм.

На тим изборима Дачић треба да се појави са подршком Тачија уместо квазипатриотске реторике којом је крао гласове прошли пут; Динкић треба да се појави са новим задужењем грађана Србије од скоро две милијарде евра, даљим укидањем царина на границама Србије и уништавањем домаће производње, продајом српских ораница Саудијској Арабији, најављеном продајом Телекома и свим својим економским обећањима и лажима које је изрекао попут департизације јавних предузећа, док СНС треба да јавно подржи изборну крађу и кандидује своју политику чувања лика и дела Бориса Тадића и Драгана Ђиласа, и испуњавања свих договора које је жути режим направио са Тачијем и својим налогодавцима из ЕУ и САД.

Двери, наравно, неће мирно чекати да се Дачић и другари определе, већ позивамо све патриотске и народне снаге и институције у Србији да се направи јединствени фронт против издаје Косова и Метохије. Двери настављају да преговарају и повезују и остале патриотске странке, организације и личности како би овај фронт што пре показао јединство и снагу. 

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/obustavite-izdaju-ili-raspisite-izbore.php

 

ПРЕВРАТ

Драган Томић: Анатомија српске несреће – део први

(…) Покушај схватања Српске пропасти у 20 веку јесте колосалан задатак. Количина деструкције је мулти димензионална и она, када би се физички представила као некаква несрећа, најближе изгледа као покушај реконструкције судара возова који су ишли брзином од 300 км на сат након које је место несреће погодила атомска бомба у тренутку када је то подручје погодио земљотрес који је проузроковао изливање мора после чијег повлачења је цело место претворено у пустињу над којом бесни вечити торнадо.

Сваки од ових момената може се узети за узрок и од те полазне тачке кренути у анализи. Зашто је битно дати одговор на питање? Зато што ако би се успоставио консензусоко тога који су прави узроци наше пропасти, могле би се преузети мере да се та пропаст прво заустави а потом да се њено поновно дешавање спречи. Стога одговор на ово питање је суштински.

Први Српски Устанак, почео је 14. Фебруара 1804, након чега је успоставио слободну територију која се одржала до 7.Октобра 1813 године. Дакле период је прецизно одређен у дан. Оно шта се десило у том периоду, јесте кључно јер то су темељи на коме почива нова Србија.

(…) Дакле, ако би се успоставио графикон и ставила 1804 види се да успеси Срба и Руса иду узлазном путањом до 1808 године.Тада они стагнирају све до 1809 када почиње убрзанији пад. Приметно је такође уплитање вликих сила, Русије,Француске,Отоманске Империје, Аустро Угарске и Енглеског Краљевства. Успостављање власти се систематски саботира ширењем интрига којима се подрива поверење унутар елите. Такође, лични конфликти око борбе за власт добијају на снази како се институције успостављају. Посебно је битан став Француске која захтева уништење Срба као нације јер их види као “мале Русе” и тај став се успоставља као основа за Европску политику према Србији до дана даншњег.

У Првом Српском Устанку се успоставља веза са Русијом која такође траје до дана данашњег.

(…) Успостављањем високог школства од стране Доситеја Обрадовића, који је пре свега био масон, просветитељство је уведено у образовни систем Србије и као такво, показаће се као главни камен спотицања у Србији до дана данашњег, не зато што је оно само по себи лоше, већ зато што нема основу на којој може да почива, то јест не поседује класично независно образовање. Ово условљава поделу на учења од стране цркве и учења од стране просветитеља, то јест слободних масона, не остављајући могућност избора. На овај начин, није формирана заједничка база из које би учени људи могли да бирају, те ће сходно томе постати једино што могу постати а то је екстремисти било да су из једног било из другог табора.

Драган Томић: Aнатомија српске несреће – руски утицај.

(…) На примеру Првог Српског Устанака се јасно видело колико је порозна Отоманска Империја и овај устанак је то јасно показао. Руско Турски рат кога је Отоманска Империја уз сву здушну помоћ Европе водила, једноставно није могао да се добије. Али сад, са Српским Устанком ствари су претиле да се рапидно погоршају. Русија је у Србији видела шансу да се домогне топлог мора и коначно изађе из затвора у који ју је ставила Европа. Срби пак, немајући савезника тотално се предају Русима и формирају ту везу која се базира на религији, пореклу и заједничком непријатељу. Зато је та веза органска јер је физичка.

Но моментално када се везала за Русију, Србија је на себе навукла гнев целе Европе. И стога Наполеон реагује, напада Русију, говори Турцима да нас истребе и активно учествује у завршним борбама против Срба, када Отоманима испоручује нове топове и своје инжињеријске јединице шаље да прокопају Српске ровове у току битке на Засавици. Иста прича ће се поновити у току битке на Кошарама 1999 године, када су снаге ОВК биле потпомогнуте Француским легионарима који су пак наводили ватру из минобацача да сеју смрт по положајима Војске Југославије.

(…) Међутим ово не значи да су ЦЕЛЕ нације против српске нације и да су сви мрзитељи Срба. Једно је нација а друго је национална елита те државе.

Ви као Србин, можете бити најбољи пријатељ са Русом, Американцем, Енглезом, Немцoм, Французом или било којим другим припадником европских нација али на нивоу држава, ствари су овакве какве јесу.

Драган Томић: Анатомија српске несреће -европски утицај

(…) Европски утицај на устанике у Србији огледа се пре свега у стратешком, дугорочном утицају. Он не циља на народ који се бори раме уз раме са Русима, већ тежи да обликује елиту и прво место где се испољава јесте Велика Школа, Доситејев лицеј, основана у Београду 1808 године.

(…) Заправо, тотално сведено Лицеј није ништа друго до убрзани курс образoвања и као такав постаје трајно обележје школства у Србији а то је не системско образовање.

(…) На овај начин, титула тј. форма добија на значењу, док недостатак знања се крије и то се ради мистификацијом и табуизацијом самог знања. Сврха одласка у школу јесте диплома а не сазнање и касније за запослене у образовању, који места заузимају на основу титуле, само одржање тог места постаје сврха сама по себи. Тако постаје могуће да не квалификовани људи, грчевито се боре да очувају своја радна места и негативном селекцијом, врше одабир својих сарадника и наследника што цео процес образовања обесмишљава. Уместо да буду расадник слободне мисли, школе у Србији постају касарне и фабрике, где се ученици не уче да критички мисле већ да бубају, то јест без промисли усвајау нове чињенице. Образовање у Србији не производи мислећег човека који активно трага за знањем већ интелектуалног трута, код кога страх да се не сазна да он у ствари не зна ништа креира агресивног мистика који се крије иза општег и популарног, стварајући од њега квази интелектуалца који стално је принуђен да импровизује и креира обмане како би мистификовао своје не знање. Сами квази-просветитељи, пошто су опседнути својом титулом која им је идентитет, форсирају теорију коју предају на догматски начин, на уштрб праксе управо из разлога како би сумњу у своје незнање смањили на минимум.

(…) Стога свако ко је талентован и ко је интелигентан, бива принуђен да наставак школовања потражи у иностранству, бива истеран заправо са школовања, само да би се, у случају да се врати, сусрео са зидином фосилизованих титула које га овај пут посматрају као директну претњу јер их он својим знањем угрожава.

(…) Коначно, образовање је на овај начин упућено да нова сазнања усваја са стране а не да само до њих долази и као такво усмерено је ка Западу, који осим што изучава науку, исту директно практикује и од исте живи. Стална чежња за светлима Запада подстакнута не могућношћу да се ишта уради на домаћем плану који је ригидно фосилизован у титуларном поретку, довешће до сталне глади за новотарењем то јест за праћењем трендова и њиховог усвајања без било какве критикe.

Драгомир Билић: Аматеризам

(…) Сетите се како је све то почело. Са комунистом који је, због сопствене власти, форсирао национализам. Ушли смо у рат са петокраком на челу и дуго нам је требало да је скинемо. И њега смо дуго скидали. Успут нам је у својој „породичној“ идеолошкој борби разорио службе и систем уопште али уз помоћ запада који је то форсирао. После је тај исти запад форсирао неке демо комунисте који су такав разорени систем приватизовали и обогаљили. Њих никако да се отарасимо. Појаснићу, у кратким цртама, ако неком није јасно.

Деведесетих је сваки „виђенији“ криминалац имао „службену“ а обични полицајци су се школовали на курсу од три месеца. И данас нас већина таквих „чува“. Као они су правили Српску полицију против не знам чије војске. Подела а као ми у рату. Па се после испоставило да нисмо ми ратовали него тамо неки добровољно. Е такви аматери су нас и коштали губитка рата.

И сам сам био у таквој организованој групи аматера која се звала ЈА. Е после смо и НА ТО победили. Још би неки од тих губитника официра да имају исте привилегије као код Тита а изгубили су рат. Многи од њих никад се нису ни борили за Србију него за Југославију. Па кам ги… Готовина јесте за Хрватску. На какав начин? То је питање. Ови часни официри из Републике Српске и који су одбранили територију исте чаме у том истом Хагу. Можда и њих ослободе. Половини ових наших сад не би дао ни овце да ми чувају а камоли државу. Какво је стање у полицији видимо по порасту степена општег криминалитета. Аматеризам политиканство и лична корист узима данак у сваком сегменту друштва. Поделе су свуда.

Бранимир Марковић: MAKСИМ ИЗ ТЕЛУРОКРАТСКЕ ДИВИЗИЈЕ

Изгледа да смо добили пост-нетранзицијски „марксизам“. Наравно не мислим на марксизам (без наводника) као изучавање инспиративног дела Карла Маркса и његове плодотворне филозофске школе. Мислим на уточиште за академске  евет ефендије. Пред-нетранзицијски „марксизам“ било је „Светосавље“ као симбиоза Лењинизма/Стаљинизма/Титоизма са промењеним именом (а све остало исто, укључујучи актере). Професорица марксизма легендарна по ригидниости јер нас је у средњој школи терала да напамет учимо мисли великих другова, промптно је пред почетак не-транзиције постала уредник емисије Буквар православља на ТВНС.

Не-транзицијски је био неолиберализам. Многи су неолиберализам по инерцији схватили као нову фазу развоја либерализма. То само показује колико је у праву Владимир  Милутиновић кад устврди да “Ако нешто треба „ребрендирати“, то је онда филозофија у Србији.“  Међутим не могу сви да буду филозофи, довољно је за почетак да копирају дечака из Царевог новог одела. Он би лако установио да  нео-либерализам као идеологија Новог светског поретка уствари значи да више не постоји ни као одело стари поредак, ерго да је стари друкчији од новог (и обрнуто) и сукладно томе да је неолиберализам нешто сасвим друкчије, што долази на место либерализма.

Драгослав Павков: “Још један шугав дан” у Хагу

(…) Тужилаштва, хашко и србијанско су одговорна за недостатак доказа против зликоваца. Хашко тужилаштво је по “дифолту” који су им газде учитале инсистирало на доказима који терете САМО Србе осумњичене за ратне злочине. Србијанско тужилаштво им је излазило у сусрет, често и изнад својих могућности, вршећи притисак на друге државне органе да се хашким колегама дају сва документа која им падну на памет. Са друге стране, никакву припрему сведока који су у Хаг позивани да сведоче против оптужених за злочине над Србима – тужилаштво у Београду није вршило. Тако се по правилу дешавало да “наши” сведоци буду дезавуисани и исмејани од стране одбрана оптужених. И, ником ништа. Ни тужиоцу ни његовом млађаном телевизичном помоћнику не фали ни длака с браде. А Србија изгубила све што се може изгубити. 

Тако се десило да Србе по Србији и иностранству осим истражитеља хашког тужилаштва лови  и Наташа Кандић са својом НВО, и БИА и ВБА, и полиција и жандармерија, стране оперативце да не помињем… А по интернет порталима их бране људи који врхунац патриотизма виде у кукању на “хашку инквизицију” и белосветске але и вране. Што није лоше, али је нажалост прилично бескорисно и фрустрирајуће. 

>

Никола Варагић: Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини

>

http://prevrat.wordpress.com/

NIJE GLASILO ZAVERENIKA, VEĆ MESTO GDE SE NALAZE ODGOVORI NA TEŠKA PITANJA.

MI CRTAMO STVARNOST.

некадашњи блог (Р)еволуција

Српски културни клуб

Поштовани посетиоци, коментатори и аутори сајта,

Наша и ваша страница “Српски културни клуб”, навршила је данас, 1. децембра 2012. две године рада. Редакција се свима најискреније захваљује на личном доприносу развоју овог сајта. Настао је с искључивом сврхом да буде кутак слободног етра, где ће различити погледи на српску збиљу, те историју и будућност моћи да се сучеле и кроз добронамерну расправу, изнедре смернице српског културног обрасца за 21. век.

Ове године смо имали око 285.000 отворених страница, што је у односу на прву годину нашег постојања скок за приближно 300%. Око стотину аутора је писало за наш сајт, много више људи нас је читало и коментарисало.

Позивамо Вас да и даље пратите рад нашег сајта, да о њему причате пријатељима, да нам шаљете своје радове на најразличитије теме, од културе, преко уметности, путописа, политике, философије до религије и уопште, свега онога о чему размишљате и желите да јавно проговорите.

Срдачно,

Уредништво сајта Српски културни клуб

http://www.srpskikulturniklub.com/  

Коме мисли да треба, да се тестира!

Od pojave virusa do danas je registrovano 2.066 osoba inficiranih HIV, od kojih je svaki drugi čovek oboleo od side, dok je 817 Beograđana umrlo.

– Najzastupljeniji način prenošenja je homoseksualnost, jer od 53 novoinficiranih od početka godine, čak 75 odsto pripada ovoj grupi – navodi dr Biljana Begović Vuksanović, šef odseka za HIV, ejds i polno prenosive bolesti u GZJZ. Heteroseksualci čine 15 odsto, a intravenski zavisnici 5 odsto.

Doktorka napominje da mladi ljudi srljaju u veze i da se ne ponašaju racionalno.

http://www.tanjug.rs/videodet-e.aspx?galID=80019

Izrael žali zbog glasa Srbije

 

Žalimo zbog odluke Generalne skupštine UN jer ona ne podstiče nastavak pregovora, već ih vraća unazad, rekao je za „Blic“ Jozef Levi, ambasador Izraela u Srbiji. Levi je dodao da žali zbog glasanja Srbije u svetskoj organizaciji.  Izrael, kao i Srbija, veruje da sve konflikte treba rešavati za pregovaračkim stolom, a ne putem jednostranih proglašenja nezavisnosti.

– Utoliko nam je žao zbog glasanja Srbije – kazao je.

Напомена: Израел није признао “Косово“ и подржава опстанак Републике Српске. Са друге стране, неке муслиманске државе, попут Ирана, нису признале “Косово“, али је већина арапских држава, попут Саудијске Арабије, признала “Косово“ и као неке друге муслиманске државе, попут Турске, подржавају антисрпске планове у Рашкој, Босни и Херцеговини, Македонији и Црној Гори. Србија је стала на страну тих арапских и муслиманских држава које раде против Србије а против Израела који подржава Србију. Да ли само због тога што Русија подржава Палестину, а САД Израел?  

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: GREŠKA U RAČUNU SRPSKE VLASTI

 

(…) Srbija će, dakle, da provede nešto što znamo kao Sporazum o integrisanom upravljanju nečim što će Albanci, Amerikanci i cela EU da zovu granicom. Za to vreme, Srbi će i niko drugi dobiti ekskluzivno pravo da to zovu „administrativnom linijom“, ali samo pod uslovom da se prema njoj ponašaju kao prema pravoj pravcatoj granici. Potom će vlada omogućiti da kosovske telekomunikacije i elektroenergetska mreža izađu iz sistema srpskog Telekoma i Elektroprivrede, posle čega od srpske privrede na Kosovu neće ostati ništa krupnije od pilane i pečenjare. Zatim će srpski sudovi na severu Kosova i Metohije preći u nadležnost Prištine, tako da će najkrupnije što od srpskih institucija živi na Severu biti škole i bolnice.

(…) Dobiće novi aranžman sa MMF, koji je Srbiji preko potreban jer će time sebi omogućiti da preživi zimu i još neko vreme. Doduše, preciznosti radi, nije najispravnije reći dobiti, pošto će joj MMF novac posuditi, tako da će te dugove morati da vrati ili, još verovatnije, da za tu posudbu založi najvredniju državnu imovinu i poljoprivredno zemljište jer niti prozvodi dovolno para da dug vrati niti će joj to poći za rukom u dogledno vreme. Aranžman je, dakle, sledeći: neko vam uzima deo kuće i zauzvrat vam daje sto evra, koje ćete, doduše, morati da vratite, inače ćete morati da se na ime tog duga odreknete još jednog dela kuće.

(…) Elem, prilike su realno vema teške. Ako branimo Kosovo sleduje nam veliko mučenje, i to je sasvim tačno, ali zar nam – zašto Vučić o tome ćuti – ne sleduje i ako ga ne branimo, pognuti, bez dostojanstva, jalovi.

(…) Završetak Kosova, naravno, neće među geopolitičkim žarištima otvoriti samo Srpsku. Preševo je već otvoreno, makar po tome što su Šiptari spomenikom teroristima pokazali da srpska država dole ne postoji. Biće otvoreno i pitanje Vojvodine, kao izgledne šanse budućeg srpskog oporavka i razvoja. Naravno da jedan obrisan narod – što su tako jasno potvrdile presude Gotovini i Haradinaju – ne treba da ima razvojnu šansu poput severne pokrajine.

(…) Otuda je plan vlasti koja odustaje od Kosova jedna besmislica jer nema nikakvu unutrašnju logiku.

(…) Vučićev plan, međutim, ima logiku šupljeg bureta. Ne možete isporučivati zapadne zahteve na Kosovu i tako rasturati državu, a da zauzvrat dobijete dozvolu da čistite istu tu državu od kriminala. Jer ne možete da prihvatte dezintegraciju države da biste, na drugoj strani, tu državu izgrađivali, što borba protiv kriminala u osnovi jeste. To znači da je politika naprednjaka – Kosovo za stabilizovanje države – politika sa očiglednom imanentnom greškom, isto onako kao što je njihova namera da podignu Srbiju ne menjajući njenu političku paradigmu – unaopred propala stvar.

(…) Diskontinuitet u odnosu na žute na kosovskoj politici jeste uslov za bilo kakav diskontinuitet u svemu drugom, nastavak na Kosovu, nastavak je na svemu drugom, i od toga se definitivno pobeći ne može. A to će reći da možda naprednjaci i vode najbolju moguću politku, ali je ona u okviru postojeće poličke paradigme, dakle svejedno rđava jer, da bi se Srbija promenila, potrebna joj je druga paradigma, sasvim nova… Nemaju oni, doduše, svest o tome, ali njihova vladavina neumitno vodi ka smeni paradigme, gde je samo njihov problem to što su pristali da budu poslednji u staroj paradigmi umesto da budu prvi u novoj… Nisam siguran da tu šansu za tu akciju prepoznaju i ostale opozicione stranke, utoliko pre što su neke od njih otvoreni zagovornici stranih interesa, a drugi zatočenici stare paradigme, u kojoj su predugo obitavali i funkcionisali.

(…) Zato su građani Srbije, pre svega u svom osećanju poniženja i svom novom progresivnom odnosu prema EU, danas najvažnija snaga promene paradigme, iako još nedovoljno probuđena i osveštena. Oni danas svakom od nas ćutke postavljaju pitanje – jesi li za nas ili za strance – i u zavisnosti od toga koliko će pojava novih slobodarskih političkih elita uspeti da artikuliše ta raspoloženja, to će promena srpske političke paradigme biti manje bolna. Još manje bolna mogla bi biti ako to prepozna i oseti dovoljan broj opozicionih marginalizovanih stranaka i istaknutih pojedinaca, praveći na toj matrici neku vrstu masovnog političkog okupljanja. Ali, bez obzira na sve to, naprednjaci, trošeći uludo novo vreme Srbije i njene nove šanse, čine da će ta promena morati da boli, i čine da će biti dobro ako se to ne bude događalo kroz neku vrstu fizičkog sukoba.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-kosovo-je-grdno-sudiliste-ili-greska-u-racunu-srpske-vlasti.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Власт понижава Србију

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

Србија без опозиције

Да ли постоји трећи пут?

Смешно

Састанак у Бриселу

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Еуро крем за генерацију која расте

Пораз

Режимски репрограм репрограма репрограма

Прави комуниста

Портпарол ”слободне Србије”

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ