Zoran Panović: PUNK zgoda

децембар 29, 2012

 

(…)

No, dobro, čemu ova priča u ovo pretpraznično vreme „Muštuluka“, „Miljacke“ i „Prvog glasa Srbije“? Pa nećete verovati, ali motiv za nju u dubini je antikorupcijski. Na površini je emotivno protokolaran. Odlazeće 2012. obeležili smo svakojake jubileje: 100 godina Balkanskih ratova, 40 – Ramba (ne Petkovića, već Silvestera Stalonea), 20 – Vidovdanskog sabora, 30 – Spilbergovog „Vanzemaljca“. I prosto neverovatno, od tolike pažnje prema godišnjicama, jednu smo propustili. Čekao sam da se neko pozvaniji seti, ali pošto nije, daj da to ja uradim. Pre 10 godina (22. decembra) umro je Džo Stramer. A zašto je onda povod antikorupcijski? Pa zato što je frontmen The Clash kroz svoje stavove i muziku upravo činio to. U nekoj vrsti etičke ravni. Odatle, uostalom, sve potiče. Kad se etika napusti. Kad nemamo etiku uverenja, kako ćemo imati etiku delanja? I tu antikorupcijsku (posthumnu) harizmu sigurno neće oštetiti danas bizarni slučaj iz daleke 1977, kada je zbog potpisa na diskografski ugovor (sa „srcem tame“ diskografskom kućom CBS), Stramer proglašen izdajnikom i ubicom celog supkulturnog pokreta. „Ako je Strummer umro, svi ćemo umreti“, rekao je prijatelj Anti Perkoviću, koji je napisao jako dobar memorijalni tekst u zagrebačkom Jutarnjem listu od subote 28. 12. 2002.

Da, Stramer je bukvalno bio PUNK zgoda. Izdigao se od panka kao mode; kao šminkeraja koji se vremenom pretvorio u muzički dogmatizam. „He who fucks nuns will later join the church“, stih iz pesme Death Or Glory s epohalnog albuma London Calling (dvostruki), zlobnici možda mogu primeniti na Strummerovu smrt, ali njegovih je 50 zemaljskih godina sasvim druga priča“, kako onomad napisa Ante Perković.

Bio je savest pokreta. U artikulaciji diverzije možda je otišao najdalje. Za pet kratkih godina koliko su The Clash postojali. Insistirao je na „permanentnoj angažovanosti“. Iz više je klase (u kastinskom društvu kao što je britansko), i kao sin diplomate hteo je da se angažuje za socijalno inferiornije od njega. Pravo mu je ime bilo John Graham Mellor. Iako je i kod njih u bendu bilo malo šminke, dovoljno su uradili da bi imali identifikaciju sa „radničkom klasom“. Što je u bilansu bitnije od Sex Pistols zihernadli. I tu angažovanost ne treba svoditi na koketiranje sa ekstremnom levicom (amblem Crvenih brigada na rukavu Mika Džonsa 1977). Ili na to da je njihov trostruki album „Sandinista“ provokativno ime dobio po nikaragvanskim gerilcima borcima protiv Somosinog proameričkog režima. Neke od The Clash parola danas zvuče prilično upotrebljivo. Možda su zaista, kako neko primeti, bili prvi world music bend na svetu. Mada, svega je tu bilo (punk, new wave, reggae, dub…). Kažu da je Generacija X tog 22. 12. izgubila svog Lenona. Jeste li primetili koliko dvojki ima u datumu njegove smrti? Zadesio ga je srčani udar nakon što je prošetao psa. Rođen je 1952, a njegov „telekaster“ je uz Springstinov jedan od najpoznatijih. Springstin je sa London Calling i počeo čuveni koncert iz 2009. u Hajd parku (DVD London calling: Live in Hyde Park).

I The Clash je muzički delom banalizovan. Pre svega zbog njihove Should I Stay Or Should I Go, sa kojom se odavno završavaju „urbane“ svadbe u Srbiji, kad se izgustiraju Ceca i Haris. Bitno je se Stramera danas setiti bar iz dva razloga: Zbog tog odsustva bilo kakve klasne svesti u Srbiji, i zato što je umro pred Novu godinu, kada besmislena muzika za zabavu besmislenih ljudi prži mozak.

Kusturica je, koliko znam, jedini odavle nastupao s njim. Džo se u Italiji popeo na stejdž. I svirao sa No Smoking Orchestra. Mnogi „pankeri“ u to ovde nisu mogli da poveruju. Da im bude još gore, Kusturica živi u Ulici Džoa Stramera. „Zar već ima toliko?“, kaže mi pre neki dan, kad sam ga podsetio na ovu smrt i zatekao u Sankt Peterburgu.

Bil Flanagan tvrdi da pank na početku nije bio toliko pobuna koliko kontrarevolucija.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/punk_zgoda.26.html?news_id=253650

Advertisements

Анђелија Миладиновић: Етика слободе у “Горском вијенцу“

децембар 29, 2012

 

Каква је загонетка човек? Да ли је човек само биће природе и робује њеним законима, или је социјално биће, створено и формирано социјалним, друштвеним стегама? Човек се јавља у свету као личност, јединствена и непоновљива. Личност је универзум за себе, бескрајан и особен, и она као таква не може бити обухваћена законима природе, као ни друштвеним нормама. Она је духовна  категорија, јер тежи превазилажењу природе и њених ограничења.

Човек жели да сазна одговоре на питања: ‘‘Ко сам?’‘, ‘‘Одакле  долазим?’‘, ‘‘Куда идем?’‘. Њему је пре свега неопходна слобода. Слобода да одлучује о себи, о односу према другом човеку, па и да бира између постојања и непостојања.

Етика се бави питањем колико је нешто што човек ради добро или лоше, са становишта моралних закона. Шта је морално, а шта не, каква су етичка начела неке заједнице, зависи на којим моралним начелима је та заједница заснована и који су циљеви те заједнице. Код Петра Петровића Његоша, главара Црне Горе (’‘Земља мала, одасвуд стијешњена’‘), етика има утемељење у православном хришћанству. Слобода значи опредељење за ту заједницу и циљ постојања је учешће у вечном животу. Његош јасно види да на том путу опстају само они који се не одричу сопства на било који начин. Он види и себе и свој народ као заточнике позване да одрже и испуне завет предака, који је угрожен насртајима Турака и притиском да се зарад привременог опстанка одрекну свог идентитета.

Сам песник то каже кроз лик Вука Мићуновића, када се обраћа онима који су се приклонили Турцима. Тада јасно тврди да онај ко се одрекао своје вере, свог порекла, а самим тим и заједнице, никако није слободан већ заробљен.

Сам спев почиње посветом Карађорђу као јунаку који се борио за слободу када је све деловало изгубљено и немогуће, баш зато што други начин више није прихватљив. На самом почетку, Његош се осврће на фрустрације због Косовског пораза. Сматра да је српски народ пао под турску власт управо због нелојалности, која се понавља, а то се не сме дозволити зато што је Црна Гора једина територија која одолева. Спас лежи у уједињењу, јер се само тако може доћи до слободе.

У ‘‘Горском вијенцу’‘ заправо имамо приказ тадашњег света у Црној Гори, која растрзана сталним сукобима као да нема додирних тачака са модерним светом. Као последица тих сукоба, јавља се појава да се слика хероја и моралних вредности не разликују од оне коју има средњевековни народ, и закључујемо да они и даље припадају епском свету по етичким вредностима и ставовима. Управо је то онај фактор који им даје наду да слобода није изгубљена и снагу да се побуне. Због тога симбол јунака Обилића има велику вредност у очима народа. Њихова етика слободе и поистовећивање са средњевековним епским легендама је оно што им доноси победу. Како заиста изгледа свет у очима тадашњих људи видимо у причи војводе Драшка о боравку међу Млецима, и то показује колико је Црна Гора ‘‘запела у епском свету’‘! Тако, на први поглед, делује како због тога каскају за модерним светом, но та тежња достизања идеала јунака епског света, култ Обилића, је оно што одржава националну свест, док је оно што их кочи у напредовању константно угрожавање њихове слободе и то сада од припадника њиховог народа, некадашње браће која су сада ништа боља од Турака, отров који њихову државу нагриза изнутра.

То је оно што мучи владику Данила, који има другачији поглед на тај проблем. Има јако тежак задатак, треба да одлучи између онога што би требало да уради, како народ очекује од њега и онога што сматра да је етички исправно. Зна да је сукоб неизбежан и труди се да до њега не дође, зато што не жели да слободу свог народа темељи на проливеној крви некадашње браће, док за игумана Стефана то не представља питање, иако је и он ‘‘човек од цркве’‘. То је зато што су морална начела владике Данила другачија од његових сународника, она више везе имају са његовим личним схватањима као светског човека и поимањем слободе него са његовим звањем.

Можда најбољи тренутак у коме се јасно види колико је слобода битна, те уједно и главни окидач за почетак устанка, јесте самоубиство Батрићеве сестре. Иако је по
хришћанској традицији самоубиство највећи грех, Батрићева сестра управо тим несебичним чином показује храброст, која ни по чему не заостаје за храброшћу епских јунака, и безрезервну љубав према брату. У тој намери да освети брата можемо да кажемо да је слична Антигони. Тада постаје отелотворење Косовског јунака у женском телу, оличење ‘‘Обилићевског морала’‘ и можда највећи јунак у делу.

Као и сваки јунак, спремна је да умре за своја уверења а ту и лежи њена слобода, јер је сам њен чин, и то што је жена, било довољно да се великодостојници постиде. Њена етика слободе је јединствена и у неку руку хришћанска, зато што се на тај начин остварила као личност. Показујући огромну љубав према брату, добија своју слободу, а даје свој живот. Баш зато што га добровољно даје ради својих уверења, која није могла остварити другим путем, она је херој, јер неко ко себе жртвује за другог, за слободу, ништа друго и не може и бити.

КОМЕНТАР УРЕДНИШТВА

Анђелија  Миладиновић је ученица IV разреда Пожаревачке гимназије и овај рад, на коме нисмо уреднички интервенисали, написала је недавно као други по реду писмени задатак из српског језика на тему Етика слободе у Горском вијенцу Петра Петровића Његоша.

Пажљивом читаоцу неће промаћи њен став, иако она о томе не даје ни једну изричиту, а камоли громогласну изјаву. Анђелија задату тему истински промишља, испитујући је у светлу оног што осећа и зна, с мером покушавајући да на две-три странице, током 45 минута, сагледа суштину питања које захтева подробност и дубину докторског рада.

Није нам циљ да критикујемо наставника који је сматрао да је то могуће – Анђелија нам је потврдила да јесте, а можда је и он сам о овој кључној теми своје и наше садашњице претходно разговарао са осамнаестогодишњацима којима предаје матерњи језик и књижевност.

Желимо, заправо, да укажемо на шири контекст овог рада и његовог наслова. Недавно смо наиме у штампи могли прочитати још један у низу текстова о поплави инстант доктората на непостојеће теме као што су, према сада већ угашеном Пресу, ‘‘Испитивање процеса зрења у сремској кобасици’‘, ‘‘Неуросекретне појаве у једрима хипоталамуса шарана’‘, ‘‘Неке функционалне особености срца расхлађеног пацова’‘ или ‘‘Испитивање хемијског састава, структуре и конформације компонената жалфије пореклом из Јордана’‘.

‘‘Само на једном приватном факултету у Србији, на пример’‘, писао је овај лист у новембру, ‘‘на сваких 18 дана одбрани се један докторат’‘. И додао: ‘‘Већ се дуго у академској јавности шушка да сви који не могу да докторирају на иоле озбиљној високошколској установи у региону, долазе у Србију где по цени од неколико хиљада евра једноставно купе докторат на неком од приватних факултета или универзитета’‘.

У свеопштој деградацији свих вредности није највећа невоља што овакви радови и работе деградирају докторат као потврду врхунског научног звања, како пише бивши лист – који је и сам не мало допринео оштем опадању – можда чак ни то што су неки упућени овим поводом упозорили да ће ти лажни доктори наука одлучивати о судбини студената, и услед недостатка научног знања и заслуга правити од њих научне инвалиде.

То су, као и многе, само празне речи. Наука ће се побринути за себе, а млади људи жељни знања пре или касније сазнаће оно што желе да сазнају.

Много је већи проблем у свеопштој аморалности и неморалности с којом ће се Анђелија и њен нараштај срести не само у овако загађеној академској сфери. Колико ће сачувати у себи жеље да помно и са мером сагледавају озбиљна питања која сваком својом речју и сликом дискредитује сваки ТВ канал и свака дневна новина? Хоће ли успети да пронађу неки путоказ у какофонији наводног ‘‘јавног дискурса’‘ којим начело ‘‘један човек, једно мишљење’‘ суверено влада, ма какве нам се сподобе притом сервирале као аутори тих ‘‘мишљења’‘? Наспрам чега ће се одредити када све може и када је све дозвољено?

У Србији, стално нам се прича, сваке године нестане по један омањи град. Деца се не рађају, млади па и читаве породице се исељавају. Анђелија има три сестре и њени се неће иселити – упркос тим подацима упорно подастираним с лажном забринутошћу – јер им је овде кућа и не желе да је праве на неком другом месту. Овакав пример нећете наћи у ђубрету којим се пуне портали, ТВ канали, странице наводних новина, препуни коментара анонимуса, малигно устремљених на сваког осим на тако драгоценог себе – засипање ђубретом зарад убијања наше воље за отпором и љубави према слободном животу, част изузецима, и будући сврха постојања таквих медија, и њихов основни политички задатак.

Анђелијин рад нам неумољиво предочава посред каквог опадања живимо: стање из доба Горског вијенца разликује од данашњег утолико што је данашње горе, и што су ‘‘предводници’‘ не само недорасли изазовима већ и потпуно лажни.

Но овај рад показује и да нису све речи празне, и да ученик може дати лекцију наводно ученима – о нужности озбиљности, скрушености пред темом, и мери. Он је и потврда да искреност и чистота постоје и да нада ћутљиве већине да ће данашњој посувраћености доћи крај није безразложна.

http://www.srpskilist.net/gledista/etika-slobode-u-gorskom-vijencu

 


Добрица Ћосић: Нисам више “отац нације“

децембар 28, 2012

Организација српских студената у иностранству (ОССИ) одржала је у четвртак традиционалну Зимску скупштину у Ректорату Универзитета у Београду, са које је поручено да ће студенти наставити да доприносе не само будућности својих чланова већ и Србији. Студенти су затражили да им се обрати наш прослављени књижевник Добрица Ћосић, што је учинио својим писмом, које је прочитано на скупу. Студенти су истакли и да за 15 година, колико постоји њихова организација, немају своје просторије и да су кроз разговор с председником САНУ Николом Хајдином добили уверавање да ће их добити у оквиру Академије.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ СТУДЕНТИМА: ПЕТООКТОБАРСКИ ПРЕОКРЕТ БИО ЈЕ НОВА ВЕЛИКА ОБМАНА

Моје животно искуство ме опомиње да вам ја, човек 20. века, дакле прошлости, не треба да именујем ваше циљеве и одговорности. Дуга је сенка за мном, а пред том сенком нису ведри хоризонти.

Ви, млади људи, треба да именујете своје и националне циљеве, јер ваш нараштај и онај који вас следи, створиће друштво у коме ће да живи, ради, ствара и бори се за личну срећу.

Сто паметних и храбрих, образованих и поштених Срба, ако се организују и жртвују за опште добро, могу да препороде и спасу Србију.

У поретку Титове Југославије нису постојале слободе за истине о њеној стварности. Функционисао је тоталан кетман, особито српских комуниста. Поредак неслободе, лажи и хипокризије могао је само силом и диктатуром да се одржава.

http://www.standard.rs/dobrica-cosic-studentima-petooktobarski-preokret-bio-je-nova-velika-obmana.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

ТРЕЋА СРБИЈА

YUпараноја

 


Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

децембар 26, 2012

Državni revizor predstavio godišnji izveštaj o izvršenim kontrolama u javnom sektoru

Krade se i vara na sve strane

* Ukupan iznos ustanovljenih nepravilnosti u javnim nabavkama iznosi 43 milijarde dinara, od čega se čak 33 milijarde odnosi na apoteke * Javna preduzeća ne uplaćuju doprinose radnicima, pa GSP po tom osnovu duguje 1,4 milijarde, a jagodinski Standard 273 miliona * Lokalne samouprave pokušavale da prevare revizore, pa su čak i softvere menjale kako se ne bi otkrilo povećanje zarada

Kada bih govorio o svim nepravilnostima koje smo pronašli, pričao bih pet dana – izjavio je juče Radoslav Sretenović, predsednik Državne revizorske institucije, predstavljajući ovogodišnji izveštaj o reviziji 46 ministarstava, javnih preduzeća, lokalnih samouprava i drugih ustanova koje je DRI kontrolisala ove godine. Među glavnim prekršiocima zakona, Sretenović je ubrojio GSP Beograd, jedno od dva javna preduzeća koja svojim radnicima ne uplaćuju poreze i doprinose, a da stvar bude još gora, čak ne plaćaju ni porez na dodatu vrednost.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/krade_se_i_vara_na_sve_strane.4.html?news_id=253499

>

Đilas je zakazao sednicu gradskog parlamenta u vreme kada se sednice nikada ne održavaju izuzev ako je u pitanju budžet

Prve dve tačke su Đilasovi novogodišnji paketići utamničenom sabratu Miškoviću. Vredi čuti kako glase te dve tačke dnevnog reda gradske Skupštine:

1. Predlog odluke o uslovnom otpisu kamata i mirovanju poreskog duga po osnovu određenih izvornih javnih prihoda Grada Beograda (OTPIS TAKSI I KAMATA KOJE TAJKUNI GODINAMA NISU PLAĆALI – oko 80 miliona evra koje Grad Beograd više neće da traži);

2. Predlog Plana detaljne regulacije dela područja Ade Huje (Zona A) gradske opštine Stari Grad i Palilula (LUKA BEOGRAD, u skladu za najavljenom izmenom Zakona o planiranju i gradnji).

Dakle, zaključimo, kada Đilasova vlast oštećuje grad Beograd i državu, kada radi u korist oligarha, ona to radi naveliko, otvoreno i zaogrnuto u „zakonsku formu“, ali ipak to čini na kraju godine, na „nevidljivoj“ sednici sazvanoj praktično poslednjeg radnog dana u godini i u jeku novogodišnje pomame da se Vlasi ne dosete.

http://www.standard.rs/nebojsa-bakarec-djilasov-movogodisnji-poklon-oligarsima-tezak-80-milona-evra.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Драгослав Павков: О новом Закону о јавним предузећима

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

 


Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

децембар 25, 2012

 

Bezgranična ljubav

AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice. Nema posla, problema ili rešenja u kome se ne ogleda njihova duboka privrženost, na svakom koraku, čini se da su jedni drugima u mislima. Ako treba pomoći posustalu građevinsku industriju, država će to uraditi tako da joj olakša uzimanje kredita, pa će ili dati svoje garancije, ili dotirati deo kamate kako bi banke plasirale novac, a firme izdržale pritisak njihove dobiti. Ako reši da subvencioniše poljoprivredu, opet će preko banaka dogovoriti pozajmice za agrar u kojima će znatan deo kamate ići na teret državne kase.

Tako je i sa podsticajima automobilskoj industriji, gde je prodaja uvećana zbog modela „staro za novo“, koji opet ide preko banaka, pa sa kreditima za mala i srednja preduzeća, za regionalni razvoj, za zamenu prozora ili uvođenje centralnog grejanja, što se moderno zove energetska efikasnost. Očekuje se da će uskoro i kućni saveti, ako odluče da ulepšaju zgrade, od države ili svoje opštine dobiti olakšice za kamate na kredite podignute u tu svrhu, a ko zna šta će još biti smišljeno, ne bi li se našem milom bankarstvu omogućilo da zarađuje i deli profit sa cenjenim vlasnicima.

Poslednji primer te duboke veze odigravao se krajem prošle nedelje, kada je Ministarstvo finansija po nalogu Ministarstva saobraćaja, deo duga za radove na koridorima, uplatilo direktno na račun tri banke koje su kreditirale putarske firme. Tačno je da su putarima, kako sami kažu, „malo olabavili omču“, ali osim kredita koje su podizali, jer im država nije redovno plaćala ugovoreni posao, oni moraju da obezbede i druge dobavljače, ulaganje u opremu ili u nove poslove, zarade radnicima koji su po zimi i suncu bili na trasama, a sada primaju minimalac ili im plate kasne po nekoliko meseci. Sve to je ostalo u drugom planu, ali su zato bilansi banaka sada mnogo čistiji, oslobođene su nekih loših kredita, pa zbog toga i NBS ne moraju više da izdvajaju tako visoke obavezne rezerve.

Niko ne dovodi u pitanje tezu da je stabilan finansijski sektor osnova dobre privrede i ekonomskog rasta. Mali je problem što mi nikako da odmaknemo od te osnove i da uz sve zdravlje bankarskog sistema obezbedimo i makar promil napretka u industriji na primer, ili uslugama, poljoprivredi, većem izvozu.

Umesto toga, svi parametri rasta kojima statistika, ovakva kakva je, barata, zašli su u crveno, samo banke, gledano u celini, upisuju profit. Istina nešto manji nego lane, ali verovatno su već spremne nove mere koje će popraviti stanje. Stručnjaci i ne sumnjaju u to, iako u opisanoj ljubavi već uočavaju prve senke. Kažu, preterana privrženost sklona je da preraste u posesivnost, a onda može partnerima i da zasmeta. Guši ih.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/bezgranicna_ljubav.46.html?news_id=253434


YUпараноја

децембар 24, 2012

У Словенији “социјални“ немири. Углавном се левичари буне. Новоизабрани председник Словеније имао је подршку социјалдемократа на председничким изборима.

Хрватски генерали отишли у Хаг као усташе, пуштени из Хага као социјадемократе. На власти у Хрватској левичари.

У Македонији “социјални“ немири, опозиција, странка левице, позива народ на “5. октобар“.

Из Босне и Херцеговине долази песма и спот репера (Бошњака) о томе како је Југославија могла да опстане, да буде јака, да смо могли да живимо у љубави у социјалистичкој Југославији – унутар које би се налазила и држава Војводина – као седма (независна) република СФРЈ.

У београдском недељнику НИН стрип са темом социјалистичке Југославије. У истом броју интервју албанским злочинцем, са још једним социјалдемократом који је као такав ослобођен из Хага а да је притворен као ултранационалиста и расиста.

Чуо сам да је јуче или прекључе на јавном сервису европске Србије тј. РТС-у пуштена емисија која показује како се се одвијала сахрана комунистичког диктатора, “колико је важних гостију из света дошло“ да ода пошту диктатору.

Унутар српског “патриотског блока“ један социјалдемократа напада православну организацију због тога што се залаже за укидање аутономије Војводине.

У Црној Гори, наравно, левичари на власти.

Комунисти свих југословенских земаља, ујединити се!

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК


БОШКО ОБРАДОВИЋ: ДРУГИ ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

децембар 23, 2012

 

Поштовани г. Павловићу,

Ви нисте наиван човек и нема разлога да се правите наивним: нисте приметили и реаговали на вишемесечну кампању Двери за укидање аутономије Војводине – покренуту далеко пре актуелне косовске проблематике прављења границе са КиМ, када се још није знао став нове Владе Србије по питању Косова и Метохије – већ сте реаговали само на текст др Срђе Трифковића, иначе његове беседе на трибини Двери у Новом Саду (?!?). Ви сте очито своју позицију у целини претворили у политичку наивност: Југославија ништа није штетила Србима као ни комунизам, Хаг је био потписана нужност као и интегрисани прелази, потребно нам је национално окупљање, најбоље би било са Вама на челу (иако тренутно не представљате ниједну организацију)…

Претпостављам да својим одговором хоћете да кажете да сте Ви бољи познавалац уставног права од Косте Чавошког, историје Срба од Јована Пејина и политичке аналитике од Срђе Трифковића. Не помињете „ситницу” да су ови угледни српски интелектуалци, као и многи други, попут академика Василија Крестића или професорке Смиље Аврамов, подржали политички захтев Двери за укидање аутономије Војводине, а да се и за њих као и за Двери у целини не може баш рећи да нису били на бранику увек када се бранило Косово и Метохија (претпостављам да је онда и проф. др Коста Чавошки страни плаћеник који ради на промени Устава у циљу издаје Косова и Метохије и за интересе враћања имовине Немцима у Војводини). Није реално, г. Павловићу! Превише сте се занели да се у све разумете и почели да држите политичке лекције широм националног спектра. Просто, немате на то право, с обзиром да су Ваше претходне политичке припадности биле поприлично промашене по питању очувања српских националних интереса, мада сте Ви лично могли бити добронамерни и часни као човек.

Није питање ексклузивности него је питање политичке визије ко се за шта и када залагао у Србији: није исто бити против ЕУ или против Хага пре 10 година и данас. Добро је да данас што више Срба дође на позицију противљења ЕУ и Хагу, али није реално да они који су били за сарадњу са ЕУ и Хагом данас предводе анти-ЕУ и антихашко окупљање. Ако су политички поштени ставиће се на располагање онима који су на време препознали куда и како треба ићи. Пошто се вишегодишњи став Двери према ЕУ и Хагу показао исправним, зато Вам сада причамо и око теме аутономије Војводине: када 2018. осване насловна страница „Курира” – „Бранко Павловић тражи окупљање свих националних снага против стварања границе између АП Војводине и остатка Србије”, биће касно.

Разуме се да у овом тренутку имамо сви заједно паметнија посла од ове наше полемике. Али не заборавите да сте је Ви почели. Претпостављам да је на делу стари психолошки механизам аутопројекције када говорите о ексклузивизму Двери, јер шта може бити већи ексклузивизам него кад Ви претендујете да водите српско национално окупљање и организујете ДСС, СРС, Двери, српске интелектуалце и патриотска удружења, а да ни са ким од нас никада нисте лично чак ни разговарали.

Зато користим прилику да Вас јавно позовем да будете наш гост у Дверима идуће недеље и да се лично боље упознамо и поразговарамо, а не да само причамо празне и саморекламерске приче о „окупљањима”. Далеко смо ми у Дверима као појединци од озбиљних хришћана који сузбијају своју гордост, али као Покрет учинили смо све што је до нас било: још пре избора заложили смо се за национално окупљање против Тадићевог режима, учествујемо на скуповима подршке Војиславу Шешељу и радикалским протестима против хапшења и изручења Срба оптужених пред Хашким трибуналом, подржали смо протест више патриотских удружења „Никад граница“, подржали скуп интелектуалаца у Сава центру… Шта још Двери треба да учине, питам Вас?

Да се разумемо: не могу себи да дозволим толику политичку наивност да не приметим колико је данас заинтересованих – и споља и изнутра – да Дверима стану на пут, да се Двери избаце из свих комбинација, да се не дозволи да покваримо договоре који функционишу 70 година на политичкој сцени Србије. Још би најбоље било када би ново национално окупљање некако било без Двери, а са што више оних који су спремни да буду гласни, али не и претерано активни у рушењу постојећег режима и нове Владе Србије јер су им нешто дужни. Јер – пазимо – могуће је и „Окупљање” ради симулирања и прављења лажне опозиције новом режиму, за шта је сигурно више него заинтересован постојећи режим: да има националну опозицију под контролом. Време ће показати колико смо сви у свему овоме искрени, за шта се заиста залажемо, колико вредимо и колико смо спремни да се пре свега поштујемо, а потом и сарађујемо међусобно.

Оно што је посебно карактеристично јесте да се ево седам месеци после избора није догодио ниједан политички аналитичар или новинар који би уопште констатовао учешће Двери на изборима, а камоли више него озбиљан резултат за прво излажење на изборе, самостално, без коалиција, на пет нивоа избора у једном дану… Шта би са свима онима који су нас видели као статистичку грешку, да ћемо освојити 0,2% гласова, где су сада? Да смо у било којој другој држави на свету медији би се растрчали да се распитају ко су ти људи, откуд им толика подршка, како су је задобили, шта даље планирају…, али у Србији влада мук, чак и у редовима великог броја национално оријентисаних интелектуалаца. Као да су Двери направиле неки ужасан грех и урадиле нешто што нису смеле? Као да смо ми спречили ДСС и СРС да седну за сто и позову и нас на договор као старија и одговорнија браћа? Као да нам не треба тих 200.000 бирача Двери за националну ствар? Има ту нешто веома карактеристично – као да смо прокажени што смо добили толику подршку и као да нас сада треба уништити да би неко други добио ту подршку, а не – што би било логично – помоћи да урадимо што више сада када се види потенцијал породичне политике и нових лица на српској политичкој сцени. Уместо комуникације, подршке, разговора и договора: ништа, само ћутање и прећуткивање. И још као врхунац – оптужити Двери да су криве за одсуство националног јединства на политичкој сцени иако смо међу реткима који га искрено желимо. Креативан сценарио, али проваљен!

Посебно бих данас у светлу свих ових анализа желео да се придружим мишљењу Душана Пророковића, који нас такође све позива на ново национално окупљање као услов свих услова. То је добар знак и важна порука. Двери никада до сада томе нису биле сметња и неће бити ни убудуће.

Лепо је, г. Павловићу, што завршавате полемику данас кад нам полемике нису потребне већ управо национално јединство око основних државних циљева. Али онда полемику није требало ни да започињете јер не можете истовремено претендовати да нас све позивате у Окупљање (као потенцијално можда Вашу нову политичку организацију, што је сасвим легитимно), а да притом не уважавате политичке ставове оних који већ постоје на националној политичкој сцени и измерили су се на изборима. Морамо бити реални када причамо о политици, г. Павловићу. Нису довољне само реторичке добре намере већ и поштен однос. Зато дођите до Двери да братски и отворено поразговарамо о свему. Добро дошли сте!

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-drugi-odgovor-branku-pavlovicu-ili-mlada-partizanka-kolo-vodila.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

http://www.standard.rs/branko-pavlovic-odgovor-bosku-obradovicu-ili-gordost-i-predrasude.html

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-odgovor-branku-pavlovicu-o-autonomiji-vojvodine-ili-ostavimo-se-nebuloza.html

>

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК 

(ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ)

>

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Марио Калик: Накнадна памет Војислава Коштунице


%d bloggers like this: