Uz duhovnu situaciju vremena

 

Mario Kopić

Devetnaesto stoljeće je bilo stoljeće rada i produkcije. Dvadeseto stoljeće je bilo stoljeće volje za moć i organizacije, a dvadeset i prvo stoljeće bit će stoljeće orijentacije: hoćemo li naći smisao ili ćemo se posve izgubiti. Jer sad smo u posvemašnjoj dezorijentaciji. Temelj produkcije je rad, iz kojeg je, slijedeći Davida Ricarda, polazio i Karl Marx. No njegova radna teorija vrijednosti, a s njom i čitav marksizam, ostala je stvar 19. stoljeća. Zato je sadašnje vraćanje Marxu, kad smo već s onu stranu produkcije i čak organizacije, tužna samoobmana. Rad je doduše važan, temeljno je ishodište, podloga koju ne smijemo previdjeti ili zanemariti. To najbolje vidimo upravo sada, kada se pokazuje da novac može biti i fiktivan, da može biti virtualna “magla“ međunarodnih financija. No, svejedno, rad i proizvodnja sami po sebi nisu dovoljni, nužni su, ali ne i dovoljni uvjeti produktivnosti. Puko produženje radnog vremena, odnosno radnog staža, ne vodi nikuda. Već smo prije sto godina bili svjedoci prvim oštrim odgovorima na sve veću krizu rada i produkcije, naime krvavim revolucijama 20. stoljeća, kako komunističkoj tako i nacionalsocijalističkoj, odnosno fašističkoj. Presudna je sve više postajala organizacija. Osnovna je greška marksizma bila u tome što to nije vidio, što je u kapitalisti vidio samo vlasnika i eksploatatora, a previdio je njegovu glavnu ulogu, ulogu organizatora, što je danas preuzeto u nazivu Svjetske trgovačke organizacije. Bez prave organizacije, koja preko okretanja kapitala seže od proizvodnje do potrošnje, rad unatoč mogućem krajnjem izgaranju ne znači ništa. To je Lenjin uvidio i umjesto Marxovog gesla “rad je sve“ proglasio geslo “organizacija je sve“, no budući da je sve podredio boljševičkoj Partiji, istrijebio je kapitaliste, odbacio kapitalizam, a s njim i slobodnu konkurenciju, tržišno određivanje cijena preko ponude i potražnje. U 20. stoljeću radnu teoriju vrijednosti konačno je istisnula pametnija teorija ponude i potražnje. No ne izolirana, nego u povezanosti s organizacijom, odnosno u povezanosti s regulacijom i deregulacijom tržišta. A one se događaju pod okriljem države. I u vrijeme deregulacije država je prisutna, naime prisutna je svojom odsutnošću, svojim nemiješanjem. Nakon pola stoljeća zadržanosti države i time velikog njihanja u neoliberalizam, sada smo opet pred njezinim rastućim interveniranjem na tržište financija, odnosno kapitala. No ujedno je riječ i o nečemu drugome. Nije više riječ samo o korekcijama od strane države, o njenim lokalnim ili nacionalnim negativnim popravljanjima. Nalazimo se pred globalnim, međudržavnim ili čak već naddržavnim usmjeravanjem svjetske trgovine. Zato nije moguće reći da klizimo u nekakav državni kapitalizam. Nigdje ne klizimo, nego smo samo svjedoci oblikovanja globalne i holističke ekonomije. Ne samo kapitalizma kao načina (prema Marxu) produkcije, nego i kapitalizma kao načina (prema Keynesu) organizacije. A to ne znači drugo nego da u središte stupa orijentacija. Sada u 21. stoljeću postaje dakle očito da ni princip organizacije nije više dovoljan. Radnu teoriju vrijednosti srušile su imaginarne potrebe modernog čovjeka, teoriju vrijednosti na podlozi ponude i potražnje sve brže ruše imaginarne želje postmodernog doba. Umjetne potrebe preobražavaju se u iluzije i fantazme. U krizi nije više samo Marxov pojam rada, nego i Freudova analiza želje. Na prvi se pogled čini da kako Marxa tako i Freuda istiskuje Nietzsche sa svojom metafizikom volje za moć/volje za vlašću, pretpostavkom svake organizacije. Ne označavaju li globalni terorizam i globalni antiterorizam oblike sukoba oko toga tko će biti konačni gospodar svijeta? Nije li u Iraku i Afganistanu, u Čečeniji i Tibetu riječ o globalnoj nadvlasti, pokušaju ovladavanja, od strane svjetskih centara moći, svega još ne ovladanog? U svakom slučaju. No to za sadašnji položaj čovjeka u kozmosu, kako bi rekao Max Scheler, nije presudno. Ključan, zapravo krizan postaje problem same orijentacije. Morali bismo znati, već sada znati, što radimo, zašto radimo to što radimo i ukoliko radimo, zašto smo organizirani tako kako smo organizirani. Ako niti rad niti ponuda i potražnja ne određuju više, barem ultimativno ne, vrijednost stvari, ako bludimo kako u području ekonomije tako i u području ekologije, pitanje o tome o čemu je riječ, odnosno što zapravo hoćemo, prestiže nas. I ukoliko nemamo odgovor na to pitanje, ukoliko ne znamo u čemu je smisao, štoviše, ukoliko ne znamo gdje tražiti i posljedično naći smisao, nalazimo se posred nihilizma, čiji je puni razmah već prije sto i pedeset godina nagovijestio Friedrich Nietzsche, a njegov vrhunac postavio upravo u naše doba. Kao da se još nismo oslobodili užasnog nihilističkog mota: bolje htjeti ništa nego ništa ne htjeti. Ne načelo dobiti i u sjeni toga načela po potrebi i ubiti, nego načelo do-pustiti da bude jest ono načelo koje nas jedino može osloboditi tog nihilizma. Ako bismo bili uvjereni u potpunu dominaciju volje za moć/vlast, u to da se s obzirom na globalnu demografsku ekspanziju i nadolazeću klimatsku katastrofu možemo očuvati samo ovladavanjem svijeta kao takvog i u cjelini, tada bi morao Zapad, kad je to dakako bilo moguće bez opasnosti uzvratnog uništavajućeg protuudara, baciti nekoliko atomskih bomba na Kinu i Indiju, a Afriku prepustiti njenoj vlastitoj sudbini. To nismo uradili. Zašto? Zašto danas ne promislimo tu svoju suzdržanost i svoju budućnost ne osmislimo upravo na podlozi tog promišljanja? Naravno, to ne ide bez rizika. Jer naša se budućnost može osloniti jedino i samo na našu vjeru da dobrota drugog prethodi njegovoj zlobi, da se dobro vraća dobrim i da zato zlo neće prevladati dobro. Peščanik.net, 27.02.2010.

Ništa nije večno, vlast ponajmanje

 

Dušan Miklja

Savetnici – Rimskim imperatorima su savetnici bili mudraci. Čak je i čudovište poput Nerona bilo u prilici da se koristi savetima jednog Seneke. Čovečanstvo je, u međuvremenu, uveliko napredovalo. Savete državnicima danas daju vlasnici agencija koji se bave javnim mnjenjem. Šta se na to može reći? Ništa.

Ličnosti i institucije – Nema te institucije, ma koliko sveta i značajna bila, čiji ugled ne zavisi od ličnosti koje je čine. Nezaboravan primer za to je patrijarh Pavle koga su i vernici i nevernici neizmerno poštovali, ne zbog toga što pripada crkvi u institucionalnom smislu, već zbog toga što je svojim životom svedočio o tome kako treba da se ponaša crkveni velikodostojnik. Postoje, naravno, i drugi primeri koji dokazuju nešto sasvim drugo: da vam ni najsvetija institucija ni najviše zvanje ne mogu pribaviti ugled ako ga niste sami zaslužili.

Šta kome pristaje – Zbog čega se uvek zgrozimo kada nam poslanici pruže nove dokaze prostaštva? Pa najjednostavnije rečeno, verovatno zbog toga što mislimo da narodnim poslanicima tako nešto ne pristaje. Zbog toga što od njih očekujemo nešto sasvim drugo: da budu uzor civilizovanosti i razboritosti. Da se ponosimo njima, a ne da se stidimo. To što važi za poslanike, važi i za druge zvaničnike. Od svakoga od njih se očekuje da se drži kodeksa koji za javne poslove važi svuda u svetu. Diplomatama, tako, ne pristaje da budu kruti i nepopustljivi jer je njihov zadatak da uvek ostave makar malo prostora za dogovore i sporazume, kao što crkvenim ličnostima ne pristaje da se grabe za zemaljsku vlast.

Blic, 28.02.2010.

Спин Дража

 

Вељко Лалић

Пошто је Дража Михаиловић решио финансијску кризу у Србији, ред би био да га актуелне власти макар достојанствено покопају

Са све оптужницом против Горана Кнежевића, бесплатним акцијама, руском милијардом, ексклузивним „Фијатовим“ аутомобилима и разним дипломатским победама, које овај народ ни после толико вежбања никако да научи да сипа у Палмине тракторе.

Да је Слоба имао овакве спин-докторе, не би га сахрањивали под липом. Него будала зајахао једну тему, к’о Коштуница. Имао је слаб мултитаскинг, што би рекли владајући менаџери, који једини у Србији могу да споје и Косово и Европу; и Дражу и кризу. И шта год треба. И кад год треба… Само да сад Косово не прође к’о Дража. Одрадило своје… К’о Дража пред почетак светске финансијске кризе у Србији.

И шта би с Дражом сад? Шта би с комисијом која се није скидала с насловних страница свих новина у Србији пре само шест месеци? Је л’ сад ово нека тајна операција? Где су нестали сви ти тајни архиви које је најављивао Слободан Хомен? Да их није однео ММФ? Шта би са свим фамозним сведоцима његове ликвидације? Па нису ваљда сви завршили у Пљевљима, код браће Шарић. Како сте, господо чланови комисије, тако лако заборавили најодликованијег српског официра у историји? Да поновим – НАЈОДЛИКОВАНИЈЕГ СРПСКОГ ОФИЦИРА У ИСТОРИЈИ. Зар је могуће да мултитаскинг Хомену то значи колико и песница Миладина Ковачевића или исплажен језик Дарка Шарића.

У земљи која ове године обележава 30 година од Титове смрти можда је најбоље да уопште не причамо о Дражи. Да ставимо мораторијум од годину дана. Кад смо већ чекали 64 године, можемо да сачекамо још мало, да неки комуниста пронађе савест или војни обавештајац документ о стрељању, на којем је водио записник. Срамота је да најодликованијег српског генерала пронађемо у септичкој јами Аде Циганлије или псећој гробници у Лисичјем потоку, док дефиле Словенаца, у најлепшој и највећој гробници у Србији, одаје почаст аустријском каплару и највећем злочинцу над српским народом – Ј. Б. Титу.

PRESS

21. 02. 2010

Odbacujem kliše o Balkanu

 

NOVOSTI

Broj 531

Datum objave: 19.02.2010.

Piše: Nenad Popović

Paolo Rumiz, jedna od najvećih zvijezda talijanskog novinarstva, uvodničar je lista “La Repubblica” i glasoviti putopisac. Osim toga, briljantan je analitičar Istočne i Srednje Evrope te Bliskog istoka. Za izvještaje s prve crte jugoslavenskih bojišta 90-ih dobio je nagradu “Hemingway”, a potom čitav niz novinarskih i književnih nagrada. Objavio je 13 knjiga. Na hrvatski odnosno srpski prevedene su “Maske za masakar” (Durieux, 2000), “Tri čoveka na biciklu” (Geopoetika 2003) i “Odavde do Lepanta” (Slobodna Dalmacija, 2005).

Ne “balkaniziraju” li Silvio Berlusconi i njegova vlada Italiju? On je tajkun, posjeduje nogometni klub Milan, kontrolira brojne TV kanale i novine, vrši pritisak na pravosuđe.

– Prije svega, odbacujem kliše o Balkanu. Za mene je to prije svega geografsko mjesto, a tek potom nešto s određenom političkom, psihološkom, ekonomskom, kriminalnom dimenzijom. U tom smislu on nema granica. Balkan je i u SAD-u, i u Italiji, i u Rusiji, bilo gdje. Odbijam pojam “balkanizacija” jer to podrazumijeva da je Balkan nekakvo središte zla, da otuda kreće zlo kako bi se proširilo ostatkom svijeta. Ja pak smatram da je Balkan samo mjesto gdje se evropski i svjetski problemi vide prije, unaprijed.

Sam Berlusconi nije uzrok određenih procesa, već njihov akcelerator. Kao i Jörg Haider koji je jednostavno bio populist koji je osjećao što se kuha u utrobi Austrije i to izgovarao jasno i glasno. Berlusconi je isto to, samo u uvećanom mjerilu. Proces bi postojao i bez njega. A sastoji se u transformaciji Italije koja po mnogočemu nalikuje onodobnoj jugoslavenskoj krizi. Da nabrojim: razlika između sjevera i juga postaje sve markantnija; zemlja je svakim danom sve zaduženija a opterećena parazitirajućom birokracijom; potresaju je regionalni i plemenski egoizmi, trpi od vrlo izrazitog nemorala političkih stranaka, a istodobno moćni financijeri gutaju ekonomiju; razgrađuje se socijalna država. Na djelu je i kuga depopulacije, napuštaju se teritoriji. Vukovi i divlje svinje stigle su do pred vrata gradova – to nije metafora, to je realnost. Ne opisujem samo talijanski pejzaž, ali u mojoj zemlji je to vrlo, vrlo vidljivo.

Poduzima li Evropska unija dovoljno za integraciju Srbije, Bosne, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Turske ili su te zemlje same krive što ostaju evropskim “stražnjim dvorištem”?

Srbija, Bosna, Kosovo – oni su sami svoji najljući neprijatelji. Tamo je rat legitimirao otimače kao upravljačku klasu. Kad dođete u Sarajevo, nakon sto metara vožnje taksist će početi govoriti protiv, ali ne protiv Srba, Muslimana ili Hrvata, već protiv vlade kradljivaca. Eto, sad svi vide zašto je došlo do rata. Da se ubrza prijenos moći iz ruku glavnine stanovništva u ruke njegovog najprimitivnijeg dijela.

Ne krije li se iza te pasivnosti neki “kulturni strah”? Ove zemlje uglavnom su pripadale Otomanskom Carstvu, pa su u kulturnom i vjerskom pogledu drugačije?

– Otomansko Carstvo bilo je beskonačno bolje od nacija koje su ga nadomjestile. U otomansko doba u Istanbulu je živjelo 200 tisuća Židova, više od milijun Grka, enorman broj katolika – da ne kažemo Armenaca. Bio je to danas nezamisliv kozmopolitizam. Ali Evropa ne upozorava turskog premijera Erdogana, čije me islamske tendencije jako zabrinjavaju, da je staro carstvo dobro funkcioniralo, da je s njom bilo povezano, da su veze Istanbula s gradovima poput Pariza ili Rima bile kapilarne. Turska nikad nije bila tako malo evropska kao danas, a Istanbul je pred sto godina bio neusporedivo evropskiji. Pitanje je i da li je želja Turske za ulaskom u EU iskrena. Možda im je ipak važnija njihova različitost od pripajanja koje u konačnici znači tutorstvo.

Uloga psihijatara u ratu

Tršćanin ste. Jesu li posebnost tog “graničnog grada” i njegova tradicionalno raznolika kultura odgovorni za vaše viđenje Italije, Srednje Evrope, Balkana, Levanta?

– Trst više nije što je bio. To mogu tvrditi jer u njemu živim. Nije više vitalna točka susreta Srednje Evrope i Sredozemlja. Nije u stanju iskoristi svoje nevjerojatne prednosti, a političari su to još manje. Na primjer, u pogledu kulture Trst je na zadnjem mjestu u regiji. Pordenone, Udine, čak i vrlo mala Gorizia zrače kulturnom vitalnošću, organiziraju velike međunarodne susrete i festivale. Dotle u Trstu desna politička klasa nastoji talijanizirati grad, ne shvaćajući da talijanizirani grad, koji sliči Rimu ili Napulju, nema više ništa s njegovom vokacijom. Zbog te kulturne talijanizacije – koja je u biti kulturna banalizacija – izgubit ćemo i našu ekonomsku i našu trgovačku tradiciju. To je propadanje. Naravno, one koji dođu iz Milana ili Rima, Trst fascinira. Vide kavane i sacher torte, duh Franje Josipa, vide pravoslavnu crkvu i najveću sinagogu u Italiji. Vole što se u autobusu govore razni jezici, vole spoj tih jezika u našem dijalektu. Mi kažemo “štruca” i “šnita” kruha. Ženama – “babe”. To se razumije do Vladivostoka. U Trstu puše vjetar po imenu bura. U kamenju, barem u kamenju, još živi jedna velika duša. Ali, treba joj dati da živi, za jedan takav grad treba se boriti. Jer, mogao bi biti svjetionik za Austrijance, Hrvate, Slovence i ostale.

Kad sam pisao prvu knjigu o novoj Evropi u godinama promjena nakon 1989., pisao sam i o Miloševićevim apoteozama. Tvrdio sam da se kad dosegnu vrhunac nazire i Miloševićev kraj. Da će doći trenutak kad će ga njegovi vlastiti ljudi prodati i da će on platiti sve, i platiti za sve njih. Knjiga je pisana prije jugoslavenske krize, no to mi je bilo jasno već tada – meni kao Tršćaninu. Ljudi iz Milana i Rima nisu shvaćali ništa. Poslao sam knjigu profesoru Romanu Prodiju, kasnijem premijeru. Pročitao ju je i rekao mi: “Paolo, odviše si pesimističan, ljudi nikad neće prihvatiti zlo i borbu jedni protiv drugih. Vidjet ćeš, stvari će se srediti iz ekonomskih razloga.” A vidjeli smo kako su se stvari sredile.

Neposredno iznad Trsta je granica s “drugim”. Već kao dijete upirao sam pogled gore, u brda, “onamo”, a ne prema moru. To “iza”, Balkan i dinarski svijet, duboko me privlače, svojom oniričnošću, svojom okrutnošću i svojom gostoljubivošću. Fascinira me njegova primitivnost, koliko god je se i bojim jer sam vidio što je učinjeno devedesetih. No, po meni problem nije u jednostavnom čovjeku kao takvom, već kad ga manipuliraju nepošteni, režimski intelektualci. Tada proizvode golemu opasnost. Za mene, rat nije izbio zbog primitivizma, već zbog toga što su njime manipulirali režimski intelektualci pretvarajući strah u agresivnost i ksenofobiju. Nije slučajno da je uloga psihijatara u tom ratu bila centralna.

CEO INTERVJU:

http://www.novossti.com/2010/02/odbacujem-klise-o-balkanu/

Истрага

 

Очекујемо од српске полиције да чујемо преко којих је људи из врха српске власти нарко-картел из Црне Горе куповао земљу, предузећа и некретнине по Србији.

Подједнако је важно и чути ко то из српске власти лобира за увођење ГМ хране и семена, које производе мултинационалне корпорације познате по производњи ГМ хране, на тржиште Србије. Како је уопште могуће да се доводи у питање домаћа производња семена?

Јасно је да је и нарко-картел и ГМ лоби повезан са самим врховима српске власти и српске елите.

Али, шта од њих друго и очекивати?

Зато много очекујемо од полицијске истраге. Сада када су ослобођени задатака које су имали у склопу акције “Морава“ имају времена и ресурса да истраже како је нарко-картел куповао по Србији и ко лобира за увођење ГМ хране у ланац исхране.

Истрага мора ићи до самог врха власти и елите.

Време је да сазнамо зашто државни функционери већ годинама свечане дане српске државности, историје и традиције обележавају на Авали, која нема никакве историјске симболике за српски народ.

Зашто су места где су започети Први и Други Српски Устанак у очајном стању, а место које окупља масонерију има изграђену сву инфраструктуру и пратеће објекте?

Зашто се венци полажу Незнаном јунаку? Ко је незнани јунак? Велики Архитекта?

Зар поред свих познатих јунака које смо имали у историји и свих места са којих су кренули ослободилачки ратови, државни функционери венце да полажу на месту које су масони изградили, клањајући се “непознатом јунаку“?

Поред Христа и Светог Саве, Карађорђа и Милоша Обреновића, они се клањају… коме?

Истрага мора да утврди.

Klerikalni bog

 VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Ateizam u Srbiji dugo već nije dominantna vladajuća doktrina. Ali, odlaskom ateizma, krajem osamdesetih, ne slučajno početkom raspada Jugoslavije, ako ćemo pravo, državni vrhovi sve intenzivnije, od ’90. do danas, opredelili su se ne toliko za religiju, za teizam, i ne nekom promenom ustava, već prosto, uvođenjem u javni život, kao prećutnim dogovorom sa crkvom, jedan atipični „sekularno državni“ klerikalizam. 

 „Popovi su zapalili borove iglice i zapevali pesme u slavu Boga. Većina je, međutim, čula glas svog starog boga. Boga dobre prilike.“ (Miodrag Stanisavljević, Bog dobre prilike, 1994).

Srbija je tako udešena, brate, da nekako smetaš uvek, bilo da si (kritički prema ulozi crkve) teista, bilo da si ateista. Gde nestaše oni lepi, jedva, i nakratko osvojeni maniri da se čovek ne pita i ne određuje po tome koje je vere i nacije, te da li veruje ili ne veruje u boga ili neku ideologiju. I zar ćemo mi na početku 21. veka ponovo – umesto građansku, kultivisanu, svakako potrebnu debatu – voditi hladni rat o pitanjima teizma i ateizma? Da li je, uostalom, baš ta distinkcija presudna, pa čak i da li je tačna u društvu, kakvo je naše, ili je na rubu socijalnog sloma najsiromašnijeg sloja, prepisujemo iz prošlog vremena. Hoće li neko primetiti uzročno-posledičnu vezu opšteg raspada socijalnog sistema koje prate beznađe, nedostatak vere u ma kakav boljitak, sa sve većom klerikalizacijom najbogatijih struktura društva. Ispada, kao da se siromašni samoosakaćuju po ciči zimi od bezbožnog besa, a elita bogobojažljivo po crkvenodržavnim akademijama izigrava skrušenost. U šta oni veruju, ako ne u Boga dobre prilike? Kakve to veze ima sa ma kojom religijom?

Mada se, u principu, radujem javnim raspravama, ova poslednja, ne nova, ali najnovija „rasprava“ o ateistima i vernicima, izaziva mi ponešto zebnje. Zato što nailazimo na minimum dijaloga, a mnogo više ušančavanja i netrpeljivosti. Ateizam i teizam u 21. veku morali bi imati nešto što ih elementarno povezuje, ukoliko oboje jesu ono za šta se predstavljaju. A to je pretpostavka da je svaki čovek slobodan. A nema slobode bez uvažavanja slobode izbora drugog. Čini mi se da bi za sve bilo korisnije, najpre, nazvati stvari pravim imenom.

U tekućoj raspravi bilo je pokušaja da se ateizam poistoveti sa zdravim razumom, ali tako da se u sve upakuje i Darvin, itd. Taj pristup mi se čini takođe manjkavim, jer ako ćemo nauku, Galilea, Darvina, Marksa, zdrav razum, racio, cogito, suprotstavljati religijskom pogledu na svet, ne govorimo li tada ipak o scientizmu, a ne ateizmu? Sve navedeno pripada naučnom pogledu na svet, koji nije nužno i ateistički. Nema u 21. veku moderne države u kojoj bi se oživela ijedna od dve stare doktrine: kardinalno- teističke, po kojoj su religijske dogme jedina realnost, ili boljševičko-ateističke: prema kojima vernik nužno ne može da bude naučnik, predsednik države, itd. To se ne sme dešavati ni u Srbiji. Kako se to izbegne? Lepo, odvajanjem države i crkve. Pitanje je, želi li to naš državni vrh. Danas, kada bi se u Srbiji glasalo o bogu, pobedio bi klerikalni Bog dobre prilike. Bog svih šićardžija i secikesa. Zato jer u njega veruje i najvažniji deo države: Klero-elita. I tako imamo državni „teizam“.

Taj državni „teizam“ zaista je započeo onomad, kao kod Stanisavljevića: „Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo. Mi smo okot Plavetnila! Rekao je Natpop. Pesnici, dotrpeznici zunzali su o nacionalnom osećanju. I sve je obuzelo jedno osećanje, isto posle toliko vekova: Osećanje dobre prilike, osećenje dobre prilike, krećemo u zoru, biće lako, biće lako, slabo su naoružani, slabo su naoružani“.

Jedan među najvećim umetnicima 20. veka, filmski reditelj (preminuli) Kšištof Kišlovski je u svojim dnevničkim beleškama, strepeći da se Poljska posle pada komunizma zapravo nije suštinski promenila zapisao: Najbolji i najmudriji među nama su pobedili, nesumnjivo. Ali možete li da gledate u budućnost s nadom u ovom trenutku ako živite u Poljskoj? Ne znam šta Poljaci žele, ne znam čega se boje. Boje se sutrašnjice zato što ne znaju šta se može dogoditi sutra. Šta bi se desilo kada bi neko sutradan ubio vašeg premijera? Ne znam da li bih i dalje imao producentsku kuću, ne znam da li bi telefoni radili, ne znam da li bi moj novac išta vredeo. Možda ne bi vredeo ništa, pošto bi se sve promenilo preko noći. Sve je moguće u Poljskoj i svi se užasno boje da će se nešto loše dogoditi. Živi se od danas do sutra a to je veoma opasno“. (Poznato zvuči, zar ne?)

Ipak, svoje predsmrtno remek delo (iz trilogije Tri boje): „Plavo“ , Kišlovski je okončao zamišljenom himnom „Concerto“ za Evropu, čiji je jedini mogući tekst, citat iz Poslanice Korinćanima. Ništa čudno. Ako postoji nešto suprotnije atipičnoj državnoj Religiji Dobre Prilike, onda je to Pavlova Poslanica Korinćanima, kojom se završava film:

„I kada steknem dar proroka, kad spoznam sve tajne i sve znanje i budem ispunjen verom da mogu čak i brda da izmestam – A ljubavi nemam: ja sam ništa.“

 Taj krasni citat zatrpali su dotrpezni pesnici i ostali sledbenici boga dobre prilike. Zato je svako zlo moguće.

Danas, 12.02.2010.

Српски колац

 

Љубица Арсић 

 То што себе не поштујемо и што имамо дара да оскрнавимо свачији успех, да ли нам је и то остало од Турака? Често кукамо. Не волимо да се хвалимо кад нам добро иде. Избегавамо да кажемо како смо добро зарадили, да уживамо у свом послу, како смо нешто урадили од мерака. А таман посла да похвалимо неког другог!

Мој познаник Енглез сматра да нам је то остало, поред јавашлука, сарме и кафенисања, од Турака. Кад би ондашњи Турчин чуо да је неком Србину добро кренуло, он би брже-боље дошао по харач. Од Турака су нам, како још живо народно предање каже, остале многе ствари по којима их радо помињемо.

На пример, радијатори у мојој школи „Мокрањац“, најстаријој музичкој школи на Балкану. Изгледају старији од Мехмед-пашиног моста, изнутра су пуни турског кречњака, једва да су по цичи зими млаки, што, без обзира на љубав према уметности, делује обеспокојавајуће на београдској ветрометини. И прозори су стари, османлијски. Извитоперени и не дихтују, у зазор може прст да стане. Наместили смо рајбер (немачки) да их ветар не отвара. Деца нагурају шалове да испод не дува.

Преко пута школске зграде у Крунској улици налази се турска амбасада па Турци изблиза могу да осматрају шта су нам у аманет оставили.

Ђаци на часу, обучени у скијашке јакне, са рукавицама да им се прсти не укоче за час инструмента, више личе на алпинистичко друштво него на ученике музичке гимназије. Немамо пријатне, светле кабинете са постерима и модерним училима, водоводна инсталација је очајна, паркет попуцао, у тоалетима (ако раде) нема над лавабоом топле воде. Немамо ни своју зграду већ је делимо са другим школама. Једино су деца лепа и весела.

То што не волимо Мокрањца, можда нам је и то од Турака остало. Не, сигурно га не волимо кад дозвољавамо да школа коју је основао изгледа овако, као што не волимо ни Црњанског, чија је задужбина смештена у ходничић-шпајз-клозетић зграде Удружења писаца у Француској. Као што не волимо ни многе друге Србе којима можемо да се похвалимо кад нас неко упита ко смо. То што себе не поштујемо и што имамо дара да оскрнавимо свачији успех, да ли нам је и то остало од Турака?

На једном путу у Истанбул, усред гунгуле од зурли и усплахирених келнера који су по безистану разносили пиће и мезе, угледала сам човека са свеском. Погодивши да је писац, позвала сам га за наш сто.

– Ви Срби много опасан народ, много суров – примети писац. – Како то мислите? – лецнух се у патриотском жару. – Кад смо ратовали, ви сте нас Турке набијали на колац. – Како то?! – пренеразих се. – Јесте, јесте, учили смо у школи, на часовима историје – помирљиво је закључио писац, посегнувши за ражњићем са шиш-кебабом.

Нема сумње да историја, учитељица живота, држи различита предавања на различитим језицима, а сасвим је сигурно да су нам Турци, поред алеве паприке, јоргана и чучавца, оставили и Србе, који сами себе набијају на колац. Што би рекао Басара: Били смо под Турцима, а кад су они отишли, ми смо постали Турци.

 На турској амбасади прозори добро дихтују, а радијатори су усред зиме врели. Код њих је све у знаку напретка. Једино турске жене могу и даље да кукају како су још увек под Турцима.

Политика, 10.02.2010.

Kad bude kasno…

 

… biće kasno. Na vreme su upozoreni:

Napadi

post stavljen na blog:

17. maja 2009.

Uskoro će srednjoškolci tući svakog političara koga sretnu na ulici.

———– 

Beograd, 05.01.2010. godine, list Danas:

Nepoznati muškarac napao je danas lidera Nove Srbije Velimira Ilića tokom stranačke akcije u centru Beograda i udario ga pesnicom u glavu.

“Борба је цар свему“*

 

Сједињене америчке државе продале су војно наоружање Тајвану у вредности од 6.4 мијијарде долара. „Ово ће довести до последица које ниједна страна не жели да види„, саопштено је у Пекингу, уз позив Вашингтону да одустане од продаје наоружања Тајвану.

Либија купује авионе и ракетне системе од Русије у вредности од 1.3 милијарде евра.

Венецуела купује руску војну опрему у вредности од више милијарди долара. Већи део упућује на границу са Колумбијом. Са друге стране, Колумбија купује и добија војну помоћ од САД. На Хаити стижу и војници САД и војници Бразила. Опасност од рата и даље влада између Кубе и САД. Граница са Мексиком и борба против мексичких  и осталих латино наркокартела унутар Мексика, Колумбије и САД не даје видљиве резултате. Велики су унутрашњи класни и расни сукоби унутар држава средње и јужне Америке.

Израел спрема ракетне нападе на Иран. САД и Велика Британија покушавају прво изнутра да ослабе Иран, па тек онда да крену у рат. Иран има све боље политичке и војне односе са Русијом, Кином, Венецуелом и Турском. Иран производи нуклеарну бомбу и спрема нападе на Израел и војне базе САД у Азији.

После више деценија све су гори односи између Турске и Израела. У односима између Грчке и Турске нема напретка, и даље је могућ војни сукоб у будућности. Русија и САД и даље третирају једна другу као непријатеља.

Балкан је и даље буре барута. Буре барута је и средња и источна Европа, као и регион Карпата и Кавказа. Унутар Европске уније у скоро свакој држави буре барута социјалног, етничког и верског незадовољства може да експлодира сваког тренутка. Слично је и у Русији. Ускоро, као последицу економске кризе, пораста криминала и слабљења војног утицаја у свету, можемо очекивати и велике социјалне, етничке, верске и расне сукобе унутар САД и Велике Британије.

У Авганистану, НАТО пред је поразом. Авганистан је далеко од стабилности и краја рату, конфликт ће прећи на државе унутар којих исламски финдаменталисти могу да изазову веће сукобе – Пакистан и Индију. И Русију, делом и Кину. У Ираку ће војници САД бити све док не доживе пораз у Авганистану, после тога ће Ирак поново упасти у хаос јер ће се за власт и свој колач борити шити и сунити, Арапи и Иранци, Турци и Иранци, Курди, НАТО, Русија, Кина…

У Африци је у скоро свакој држави могућ грађански, класни, верски или племенски рат. У бројним држава овакви ратови трају. У неким државама исламски фундаменталисти имају све јаче базе. Пирати из Сомалије ометају међународни океански саобраћај. Кина постаје стратешки партнер већини држава Африке.

Напетост на корејском полуострву иста је као и пре 50 година. Јапан постаје све независнији од САД. Државе ИндоКине, Филипини, Индија и Индонезија имају велике унутрашње сукобе и терористичке групе које активно делују.

Сукоби постоје и око превласти над Северним полом, између САД, Канаде, Русије, Данске и Норвешке. Русија страхује да ће Сибир заузети Кина. Јапан и Индија имају вековне сукобе са Кином и још су далеко од вечног мира.

Чак и у Аустралији све више долази до расних сукоба између грађана (и емиграната из Азије). Пошто учествује у ратовима које САД и В. Британија воде против муслимана није далеко дан када ће и Аустралија бити мета исламских терориста.

 Будућност је на Марсу.**

Ко ће први заузети ову планету?

Онај који први заузме Месец?

–

* Хераклит

** Марс – римски бог рата

Патријарх о економији

 

Његова Светост Патријарх српски Иринеј одазвао се молби редакције Православља за интервју који објављујемо у новинама Српске Патријаршије.

После свих ратова, бомбардовања и санкција, данас се грађани Србије налазе у веома тешкој економској ситуацији. Све је више гладних људи. Може ли се Црква активније укључити у пружање помоћи својим ближњима?

Патријарх Иринеј:  Не само да је питање „може или не може” него је то један апсолутни захтев, та потреба да се Црква и на том пољу ангажује. Заиста је тешко, наш народ је сиромашан. Сиромашни су и они који треба да дају, а многи и сами очекују некакву помоћ, али Црква има можда највише права, па донекле и могућности, да се обраћа својим вернима да помогну онима у потреби. Имамо, нажалост, још увек и избеглих, и сиромашних, и тај број је све већи јер је незапосленост већа, и није мало чудо како уопште и живе ти људи који су годинама радили у фабрикама које одавно не раде. Вероватно благодарећи свом пореклу са села, па се отуд снабдевају. Дакле, ту би Црква морала да буде много активнија. Да се са врха Цркве та брига спроведе до основних њених јединица. То је једна од првих потреба. Још у Јерусалиму, у првој хришћанској заједници, најпре апостоли, а потом и ђакони, водили су ту бригу. Па када је то било у том времену, зашто да не буде и данас, када је потреба ништа мања, ако не и већа него у тим временима? Мало нам с правом пребацују многи да се на том пољу нисмо ангажовали, али то треба да буде договор и разговор, стварање плана како деловати у том смислу.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1753950