Никола Варагић: Владике и полемике или Епоха светих мирјана

Никола Варагић

 

 

Ово лето је, што се тиче политичких дешавања у Србији, прилично досадно. Преговори на ФПН нису имали неки значај, већ су заборављени. Међутим, у црквеном животу ствари су више него занимљиве и ту је било много више активности и динамике.

Сваки дан се воде полемике, приватно и јавно, у медијима и на православним сајтовима. Пишу се текстови, писма, одговори на писма, најављују се смене професора богословије, сада се најављује преиспитивање Устава епархија у САД – и клирици и мирјани се деле у различите таборе, али све потиче у суштини са највишег, епископског нивоа. Свештеници и мирјани се углавном деле према томе ко ког владику поштују, а за ког владику мисли да греши поводом неког питања око вере, или одбране КиМ, или сарадње са режимом, или екуменистима. Када владике уђу у међусобну полемику, или озбиљан сукоб, свештеници и мирјани подржавају свог владику, или једног од владика, за ког мисле да је у праву, док нападају и вређају другог владику, за ког мисле да греши. Епископи са таквим полемикама губе ауторитет. Не постоје јасне поделе, нико нема већину на својој страни, постоји више различитих група, а не само две, између којих треба да се изабере.

На пример, свим искреним верницима међу православним Србима, Косово је подједнако у срцу, али, за једну групу верника, издајници су патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј, а патриота је епископ Атанасије, за другу групу верника, издајник је епископ Атанасије, а Косово искрено брани патријарх Иринеј, за трећу групу верника су и патријарх Иринеј и епископ Атанасије издајници, док је епископ Артемије једини искрен и правоверан, и не само што се тиче одбране КиМ. Постоји и група верника која и за владику Артемија каже да је скренуо са пута, а не само патријарх. Али, када патријарха Иринеја нападају у Данас-у због тога што посетио Сирију, тј. Антиохијску патријаршију, већина православаца ће да га брани од таквих напада.

Када митрополит Амфилохије брани СПЦ од милогораца, сви су уз митрополита, али када се помене питање епископа Артемија или преписка између патријарха Иринеја и епископа Атанасија, први ће за митрополита Амфилохија рећи да је издајник, исто као и патријарх Иринеј, други ће да напада епископа Атанасија, трећи ће да хвале и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, а нападаће као издајнике патријаха Иринеја и епископа бачког Иринеја, четврти ће да хвале само патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, пети ће критиковати све епископе… Све је још занимљивије када се помену епископи Максим и Григорије, као ученици епископа Атанасија, или источноамерички епископ Иринеј заједно са западноамеричким епископом Максимом, у вези спорног уређења СПЦ на америчком континенту, посебно ако се има у виду да су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије и источноамерички епископ Иринеј и западноамерички епископ Максим, као и епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, и епископ рашко-призренски Теодосије, и митрополит Амфилохије, и епископ Атанасије, итд. Или, већина ће бити на страни епископа крушевачког Давида када брани православно веровање о настанку света и човека, али, епископа Давида подржава и епископ бачки Иринеј, кога већина оних који подржавају епископа Давида критикује поводом неких других питања, а епископа бачког Иринеја подржава патријарх Иринеј.

Изгледа као да је постигнута саборност – поводом одбране КиМ – међу свим клирицима и мирјанима, али, то само тако изгледа, док се не помене епископ Артемије, чији је недавни интервју за (занимљиво) Београдски глас, пренет и на Стању ствари, на Стању ствари био најчитанији, и верујем да већину није оставио равнодушним. Да постоје поделе показује и однос епископа према режиму, и пријем председника републике током заседања Сабора. Већина верника је и даље у СПЦ, а не у Епархији рашко-призренској у егзилу, али већина не прави тако велику разлику (имајући у виду да су Артемија остале владике искључиле из СПЦ) између, са једне стране, епископа Артемија, и са друге стране, епископа који су га искључили из СПЦ и који сада воде СПЦ, пошто верници виде све те полемике између епископа (сада када Артемије више није у СПЦ), а знају да је постојао и притисак САД и осталих НАТО држава да СПЦ одустане од тужбе против НАТО и да се са КиМ склони епископ Артемије, а опет, исти ти епископи који су искључили епископа Артемија из СПЦ потписали су Апел за одбрану Косова и Метохије, када су епископа Теодосија режимски медији нападали због његовог става око КиМ, сви верници су били на страни епископа Теодосија, као што су сви православни Срби на страни митрополита Амфилохија када га нападају милогорци или напредњаци. Међутим, чим се помену нека друга питања, попут теорије еволуције, односа према Цариграду и Москви, тј. екуменизму, папи и Критском сабору, одмах неко од њих постаје издајник и јеретик – за сваког од њих, неко мисли да је издајник, или да је правоверан. Али, ако смо доследни, да ли браћа која су у свађи, без покајања и праштања, смеју да се причешћују и да причешћују? Очигледно, епископи су правили грешке, а то се односи и на епископа Артемија. Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи. Сви су криви за стање у којем се налази СПЦ, а највише они са највише црквене хијерархије – епископи.

Епископа нема много и они се више него добро познају, деценијама. Неки од њих су били ученици Св. Јустина Ћелијског, већина је добро упознала патријарха Павла и оца Тадеја, имали су од кога да уче. Али, какви су као ученици? Шта ће да кажу када се појаве пред Св. Јустином, патријархом Павлом и оцем Тадејом, да не помињемо Св. Саву? Епископи заједно раде и на богословским факултетима, као колеге професори. Зашто епископ бачки Иринеј и западноамерички епископ Максим не реше неспоразуме на факултету, уместо што воде полемику преко медија? Ако је неко међу њима заиста јеретик и наводи студенте богословије на погрешан пут, зашто се то не каже отворено, и зашто се тај епископ или више њих не избаце са факултета? Зашто патријарх не пресече и не каже да постоји јерес и ко је јеретик? Да ли је то декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, како многи тврде? Ако нико од епископа није јеретик, и ако их остали епископи називају браћом у Христу, у чему је тачно проблем? Зашто се обрачунавају преко медија и зашто користе тешке речи, недостојне епископа и наследника великих светитеља СПЦ? Зашто ученици Св. Јустина брукају и понижавају свог учитеља? Да ли их је срамота због тога што су данас у таквој свађи и због тога што су у међусобну свађу увукли и већину верника? Зар нам није доста подела које стварају политичке странке, мафије и стране силе?

Шта да радимо ако међуљудски односи између епископа постану још гори? Верујем да ни у том случају није све изгубљено, пошто у нашој цркви имамо добре игумане, и братства и сестринства у манастирима, у којима се чува изворно учење и чиста вера, у којима постоје добри међуљудски односи. Из манастира могу да дођу нови, бољи епископи.

Све што се сада дешава у СПЦ – пре свега на епископском нивоу – па се онда то преноси и на ниже нивое црквене хијерархије и на мирјане који редовно долазе у цркву и учествују у животу цркве, али и на вернике који због таквих ствари не долазе у цркву (али би можда хтели), не иде на добро, и заиста постоји могућност да дође до великог раскола. Са друге стране, лепо је видети да се после толико деценија Срби свађају због учења светих отаца и ко је вернији Св. Јустину и Св. Владики Николају, а не да се свађају око тога ко више воли Маркса, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Ранковића… Можда и није лоше да се што више и клирика и мирјана укључи у све те полемике и да сви међусобно разговарају, да се пишу писма, текстови и књиге, да се чита и разговара о вери и Цркви на сваком кораку. Можда је то добар начин да Црква оздрави (нпр. да нестане симонија) и да се народ оправослави. Мало је верника који су добро проучили Свето Писмо и списе светих отаца, многи никада ништа од тога нису ни читали. И међу клирицима постоје људи који нису добро проучили Свето Писмо, који не живе аскетски, па су далеко од извора вере. У суштини, полемика се води ко је ближи Истини и изворима вере, ко више воли Цркву, ко искрено жели да брани Косово и Метохију. Таква жеља не може да буде лоша, и кроз то сукобљавање мишљења и знања, можда неко може нешто да научи и да преиспита себе. Дакле, сада је питање да ли ће то људи користити за самоусавршавање, или ће да преправљају Христово учење према својим мерама, погледима, уверењима, знањима… и да стварају секте.

На крају, то је доказ да у Цркви постоје и плурализам мишљења и слобода говора. На мети критика је свако и прати се свачији рад – од епископа Јована око Јасеновца, митрополита Порфирија око Степинца, преко патријарха Иринеја и сарадње СПЦ са режимом, до рада епископа у дијаспори, критикују се теолошки радови и књиге, а то значи да много људи доста пише, чита, размишља, то постаје важна тема, а тога није било деценијама, можда и вековима у нашем народу. Наравно, важно је да се то ради у хришћанском духу, па и онда када се избацује зао човек или јеретик из црквене заједнице – увек мора да се чини добро – и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14, 15).

На то указује и Владан Ивковић у тексту Куда воде српски православни народ Америке, када пише: „Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити… Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли… У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују. Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке“. Међутим, не сме да се заборави да је, након писма епископа Кирила, одржана прослава 800 година аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу, где су свету архијерејску Литургију служили епископи буеносајирески и јужно-централноамерички Кирило, игуман манастира Хиландар архимандрит Методије западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин… То значи да је епископ Кирило имао прилику да лично реши спорне теме и неспоразуме са епископима из САД, уз присуство игумана манастира Хиландар и осталих епископа. Није се после тога огласио, па можемо да претпоставимо да су решили проблем. Ако су решили проблем, и сада су сложни, онда не треба верници да их деле. Ако епископ Кирило и игуман Методије верују и више ништа не приговарају епископима Максиму и Иринеју, онда ни они који верују епископу Кирилу и игуману Методију, не треба да сумњају у епископе Максима и Иринеја, а још мање да их називају погрдним именима.

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу). Коме није јасна разлика између дијалога (сабраности у Логосу) и полемике, нека прочита све што је Жарко Видовић писао. Можда је време да се Жарко Видовић чешће помиње и цитира и да сваки православни Србин добро зна ко је био Жарко Видовић, а касније да постане и део опште културе. Можда, како је написао протојереј Андреј Ткачов, долази епоха светих мирјана. Можда ће свети мирјани одбранити Цркву од њеног свештенства? Између мирјана који живе у свету и сами воде своје битке и чине подвиге, и монаха који живе у манастирима и сами воде своје битке и чине подвиге, постоји нека сличност. Можда ће племенити људи  (изузетни појединци) међу мирјанима и монасима, препородити Цркву и образовати нову генерацију свештеника и епископа.

То је бела тачка у овом црнилу. Можда епископи ненамерно стварају услове за одржавање великог црквено-народног сабора, на коме ће се довести у питање њихово даље вођство и управљање СПЦ. Ако тако буде, сами су криви. Нека тако буде, ако је то Божја воља. Ако епископи постигну саборност, онда народ треба да их следи у томе.

Полемика са Боканом

Стање ствари

Драгослав Бокан: Мој случај

https://stanjestvari.com/2019/09/05/bokan-moj-slucaj/

Владимир Димитријевић: Дисање на трску

https://stanjestvari.com/2019/09/08/disanje-na-trsku/

Никола Варагић: Пословна димензија патриотске делатности

https://stanjestvari.com/2019/09/10/никола-варагић-пословна-димензија-па/

Драгослав Бокан: Ко је тај Н. Варагић

https://stanjestvari.com/2019/09/11/bokan-ko-je-taj-nikola-varagic/

Владимир Димитријевић: Нерасејано о расејању

https://stanjestvari.com/2019/09/11/nerasejano-o-rasejanju/

Никола Варагић: Одговор Драгославу Бокану

https://stanjestvari.com/2019/09/12/varagic-odgovor-bokanu/

Драгослав Бокан: Одговор ономе ко је Нико

https://stanjestvari.com/2019/09/13/bokan-odgovor-onome-ko-je-niko/

Никола Варагић: Бојкот, излазак на изборе или одлазак у хајдуке

Никола Варагић

 

У патриотском делу опозиције, неки су за излазак, неки за бојкот избора. Међу онима који се залажу за излазак на изборе, неки предлажу да се изађе у оквиру суверенистичке листе, коју тек треба формирати. Међутим, многи тврде, попут Милоша Милојевића, да „од такве листе, ни сада ни у скорој будућности, нема ништа па је ту тему излишно претресати“. Али, ако се не појави таква листа, онда је боље решење бојкот, зар не? Но, да ли је заиста немогућа мисија стварање суверенистичког или патриотског блока у наредним месецима? Можда је решење да се истовремено и подржи бојкот и формира тај блок, и затим да се тај нови политички блок избори за боље услове и ванредне изборе?

Ко припада патриотском блоку? Језгро патриотског блока чине Срби којима су Христос и Косово у срцу, и који живе у Србији. Од великих политичких организација, то су ДСС и Двери. Постоје још доста мањих организација које могу да уђу у патриотски блок, али ако се велике странке и покрети не договоре, на челу са угледним интелектуалцима и немају подршку СПЦ, од стварања суверенистичке листе или патриотског блока нема ништа. Од грађанских странака из опозиције, једина политичка организација која поштује Устав и Резолуцију 1244 што се тиче КиМ, која је изричито против уласка Србије у НАТО и није за улазак Србије у ЕУ (бар не за сада и у овакву ЕУ), је покрет Доста је било. Без договора између Двери и ДСС, бесмислено је да се размишља да ли ту има места и за Доста је било или СПАС, и да ли они могу да сарађују (имајући у виду сукобе због проблема у општини Нови Београд). А онда, можда, и за Народну странку, итд.

Од интелектуалаца, то су практично сви потписници Апела за одбрану Косова и Метохије. Неки од тих интелектуалаца ангажовани су у оквиру поменутих странака и покрета, док су међу потписницима и лидери и функционери ДСС, Двери и осталих организација. Дакле, они су највише одговорни. Од клирика и мирјана, одговорни су, у суштини, сви чланови Цркве, али, наравно, највише су одговорни епископи. Они морају да сабирају, а не да деле народ. Нажалост, поделе, у делу народа који је спреман да се жртвује за КиМ и СПЦ, тј. међу потенцијалним гласачима патриотског блока, праве и политичари и епископи. Опет, скоро сви они су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије?!

Око Двери и ДСС окупљен је највећи број најугледнијих интелектуалаца и епископа. На пример, др Владимир Димитријевић је близак председнику Двери Бошку Обрадовићу, проф. Милош Ковић је близак председнику ДСС Милошу Јовановићу, а проф. Слободан Антонић се одлично разуме и сарађује и са Владимиром Димитријевићем и са професором Ковићем. Поред тога, већина потписника Апела за одбрану Косова и Метохије потписала је и писмо подршке Владимиру Димитријевићу због тужбе коју је добио од неке НВО због изношења свог мишљења и учења своје/наше вере. Очигледно, постоји сарадња међу свим главним или најодговорнијим људима у патриотском блоку, и тамо где су покидане неке везе, постоје људи који су у вези са сукобљеним странама и могу да утичу да се покидане везе обнове. Исто важи за односе између различитих странака и епископа, као и на односе унутар саме СПЦ. То се показало и на скупу „Стање ствари уживо“, у просторијама СКЦ Ћирилица, где су међу присутнима били људи који чине језгро патриотског блока. Дакле, постоје сви услови да се о томе озбиљно разговара.

Зашто онда сви говоре да од стварања суверенистичке листе нема ништа? Па шта ако није то успело први, други, трећи… пут, зар је то разлог да се одустане? Када истим људима, који кажу да од формирања патриотског блока нема ништа, неко од другосрбијанаца или западњака каже да су Срби мали народ, да морају да се прихвате реалност – да не могу ништа да промене у овом свету и да је Косово заувек изгубљено, они скоче и говоре да то није тако, да је битка изгубљена али не и рат, да су Срби победници и да ће једног дана Косово и Метохија поново бити у саставу Србије. Е сад, да ли је могуће да се врати КиМ у састав Србије, ако је немогуће да се формира патриотски блок и ако такав блок не може да добије подршку СПЦ и Русије? Зашто су скоро сви песимисти и малодушни када се ради о стварању суверенистичке листе, а то нису када се ради о Косову и Метохији и будућности Србије? Да ли су сујета и гордост једини разлози зашто не постоји патриотски блок? Да ли неко са стране ради на разбијању опозиције и онемогућава стварање патриотског блока? Сигурно све то постоји, али да ли су то заиста непремостиве препреке и главни разлози?

Као што видимо, да ли ће настати или неће настати патриотски блок или суверенистичка листа, одлучује, или одговара, највише 300 људи. Сви они се међусобно познају или имају заједничке пријатеље. Ако се тих 300 људи договори, све је могуће. То су, дакле, пре свих, највиши функционери поменутих патриотских политичких организација, интелектуалци који су потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, и сви епископи СПЦ на челу са патријархом. Несумњиво да постоје силе које раде на разбијању православне заједнице – то су режимске странке, делови тајних служби, бивши удбаши и њихови наследници, неки тајкуни, масони, неки центри моћи из региона, неке велике силе, итд. Свако ко не жели да види уређену и јаку Србију и препород српског народа, ради на разбијању патриотског блока и СПЦ, то је јасно. Али, свако ко се бори за уређену и јаку Србију, и за опстанак српског народа, треба све да учини да се формира суверенистичка листа, да освоји власт, и да оздрави Црква. Ако 300 најутицајних или најодговорнијих људи – највећих ауторитета унутар православне заједнице и патриотског блока, заиста жели да се Србија ослободи и обнови, учиниће све што могу да постигну јединство, прво међу њима самима, затим и у народу, и ниједна сила са стране не може да разбије ту заједницу. Ако свако каже да није сујетан и горд, и да се никоме није продао, у чему је онда проблем, шта је препрека?

Формирати патриотски блок или суверенистичку листу, сада изгледа као много велики проблем, али је још већи проблем шта и како после тога – како да се победи на изборима или дође на власт, како да се обезбеди међународна подршка и да се избегну санкције и слично, како да се развија привреда након промене државне политике, како да се одрже ред и мир и у мултиетничким срединама у Србији где постоје фактори нестабилности који ће се активирати ако патриотски блок настане и освоји власт, и, како вратити Косово и Метохију у састав Србије. До краја године, патриотски блок може да се формира, следеће године може да победи на изборима, и шта онда? Први дан већ чека хиљаду обавеза – од исплате плата и пензија, наставка радова на ауто-путевима, преко борбе против криминала и страних агентура, до покретања реформи и борбе за Косово и Метохију.

Да се не лажемо, нико нема план. Тај план ни не може да настане, све док се не формира истински патриотски блок или суверенистичка листа, уз коју ће бити сви епископи СПЦ и која ће имати подршку Русије, Кине и других држава. Али, баш зато што нико нема план и не тражи конкретна решења, не може да се формира патриотски блок или суверенистичка листа. Сви знамо шта нећемо, сви смо против плана који нуди режим, против плана који имају Албанци и њихови ментори са Запада, окупатори КиМ. Сви желимо да одбранимо и вратимо Косово и Метохију у састав Србије, да у Србији имамо добре услове за живот, да се заустави одлазак у дијаспору, али, како то да се уради? Све док не постоји спремност да се за сваки конкретан проблем нађе конкретно решење, да се води рачуна о сваком детаљу и све док не почне озбиљан рад на томе – и у том раду морају да учествују сви, јер једино тако може да се направи озбиљан и конкретан план (за КиМ, привреду, реформу државне управе, борбу против криминала и корупције, међународну трговину, итд.), није реално да се формира истински патриотски блок или суверенистичка листа, а о одбрани КиМ, бољем животу у Србији, подизању наталитета… може само да се сања. И тек када озбиљно почне да се ради на изради новог националног или државног програма, видеће се ко треба којим ресором да се бави, коју функцију треба да преузме, или да не преузме, ко је за који посао способан, ко много прича а мало ради, ко ће бити одговоран за реформу ПИО фонда, а ко за рад полиције, јавних предузећа, царине, инспекција и контроле квалитета, итд.

Тек када почне да се ради на новом или правом националном програму, са краткорочним, средњорочним и дугорочним плановима, створиће се и услови да се формира патриотски блок или суверенистичка листа, зато што ће формирање тог блока или листе и долазак на власт бити део краткорочног плана у оквиру дугорочног плана из националног програма. Ко може да изради национални програм и да ослободи Србију, ако не могу они који могу да формирају или да подрже патриотски блок или суверенистичку листу? Ако они то не могу сада, то значи да морају да се чекају неке нове генерације. Али не знамо да ли ће се то догодити и када. Зато, уместо бојкота, у случају да се не формира суверенистичка листа у скорој будућности, можда је најбоље решење одлазак у хајдуке.

Надам се да ће они који живе у Србији и који могу да створе патриотски блок, на крају то и урадити. У патриотском блоку мора да се нађе места, напокон, и за дијаспору. Један од најважнијих услова за излазак на изборе, мора да буде да се свим грађанима који живе у дијаспори и расејању омогући да гласају на изборима и да се укључе у друштвени живот Србије. Без укључивања сународника из расејања, немогуће је било шта урадити у Србији, пошто је потребно много нових кадрова да се и када се уведе позитивна селекција, добро познавање стања у свету, одржавање и грађење међународних веза, потребан је и новац… Патриотски блок сада нема довољно кадрова који могу да воде све државне институције, установе и службе, правосуђе, амбасаде… након доласка на власт, зато мора све да учини да стекне поверење и укључи што више људи из дијаспоре и да остане отворен за странке грађанског блока, које прихвате план, који ће израдити патриотски блок, у вези Косова и Метохије и решење да се уреди однос између државе и Цркве. То се посебно односи на развој привреде, јер без јаке привреде нема опстанка Србије и повратка КиМ, и зато треба све учинити да се створе услови да наши људи из дијаспоре постану највећи инвеститори у Србији. Сарадња са дијаспором и што бољи односи са грађанским блоком потребни су и због тога што ће патриотски блок, чим настане, од стране противника бити представљен у складу са антисрпском пропагандом (брадати, зли четници, и слично), и било би глупо давати им муницију, тј. понашати се попут шешељеваца и осталих удбашких четника, или правити савезе са екстремном десницом. Патриотски блок не сме да дозволи да Србија буде изолована у свету (пошто је окружена са ЕУ и НАТО државама). Пре свега, у изради националног програма морају да учествују представници свих делова друштва, да би се, са једне стране, сачувао плурализам и створила правна држава, а са друге стране, постигао консензус и превазишао братоубилачки и грађански рат (као и рат између вере и науке, и радника и предузетника). Патриотски блок мора да буде отворен за дијалог са политичким странкама и невладиним организацијама из грађанског блока, око унутрашњег уређења Србије и спољне политике, као и са етничким и верским мањинама у Србији. Такође, и за изузетке из странака владајуће коалиције, који нису умешани у криминал и корупцију.

Патриотски блок мора да има крило које ће да води дијалог и са другима и другачијима у Србији, неко мора да преговара и води дијалог са непријатељима у свету (можда и да неке од њих направи савезницима), водећи рачуна о унутрашњем миру и међународном угледу Србије. Неко мора да се бави и међународним обавезама и уговорима који су потписани – неки могу да се раскину, али се неки морају поштовати, још неко време, без обзира колико су штетни за Србију… То је немогуће урадити ако патриотски блок нема помоћ дијаспоре, ако нема добре односе са грађанским блоком и мањинама у Србији и ако уђе у отворени сукоб са НАТО и са муслиманима. У изради, и спровођењу у дело, националног програма, морају да учествују сви који могу да дају неки допринос, међу онима који желе да се боре за бољи живот у Србији и опстанак српског народа.

Питање је само да ли постоји воља или не постоји. Ако постоји, настаће критична маса за стварање патриотског блока или суверенистичке листе. Ако не постоји воља, чему прича, коме да се жалимо, кога да кривимо, зашто да излазимо на изборе, зашто их помињемо?

Све док не почне озбиљан рад на изради националног програма, неозбиљно је разговарати о подели функција и слично („ја теби војводо, ти мени сердаре“). Тек када се на томе буде озбиљно радило, и када стигну први резултати, може да се очекује већа подршка народа. Народ мора да види јасну разлику између, са једне стране, патриотског блока, и са друге стране, режима, режимске деснице и грађанског блока, не само што се тиче односа према Косову и Метохији и Цркви, него, можда и више, што се тиче борбе против криминала и корупције, развоја привреде, успостављања социјалне правде, итд. Тек када се народ увери да постоји разлика и да ће се нешто променити на боље, подржаће патриотски блок, без обзира на страх од санкција, ратова и слично, пошто ће бити изложен таквој пропаганди. Ако патриотски блок има већину у народу на својој страни, на пример, више од 3 милиона гласача, ако може да окупи милион људи на протесту у Београду, постаје неважно да ли се краде на изборима и какви су изборни услови, такву силу нико не може да заустави. И са таквом силом радо ће сарађивати сви савезници Србије и све државе које не признају тзв. државу Косово. Дакле, то је могуће, ако постоје воља и храброст, и наравно, ако се уложи напор и вредно ради. Косово се неће вратити причом, него радом, чак и малим, на локалу.

Дакле, зна се, отприлике, ко су главни и одговорни за формирање суверенистичке листе, сада је само питање да ли ће они преузети одговорност на себе, и ко ће први да повуче и проба да покрене рад на изради националног програма и стварању патриотског блока. Да ли су то, можда, људи који се сабирају око сајта Стање ствари? Можда је то права тема за следећи скуп „Стање ствари уживо “.