Исус Христ

март 28, 2010

 

Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу: нисам дошао да донесем мир него мач.

Јер сам дошао да раставим човекa од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене.

И непријатељи човеку постаће домаћи његови.

Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан; или који љуби сина или кћер није мене достојан.

И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.

Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га.

Advertisements

КОНКУРС број 2011

март 28, 2010

 

Краљевина Србија расписује хитан конкурс за следећа радна места:

– председника Владе

– министра економије

– министра финансија

– министра полиције

– министра одбране

– министра културе и науке

– гувернера Народне банке Србије

– директора ВОА

– директора БИА

– председника и чланове Државне ревизорске институције

– председника и чланове Агенције за борбу против корупције

– директоре и чланове УО свих јавних предузећа у власништву државе

– директоре и чланове УО највећих приватних компанија које су до сада биле у власништву тајкуна који су опљачкали грађане Србије

– председнике и чланове Врховног и Уставног суда Србије и државног тужилаштва

Услови:

Кандидати, поред знања и искуства у раду, морају да буду личности са интегритетом, поштени и часни људи, одговорни према свом народу, лојални својој држави, непоткупљиви и са јасном визијом како Србија треба да изгледа у 21. веку.

Ово је јединствена прилика да се сви наши најбољи стручњаци и људи који живе и раде широм света врате у Србију и обнове нашу државу. Од 1945. године до 2010. године на власти у Србији били су најгори, најпокваренији, најпоткупљивији и најглупљи људи, медиокритети и нихилисти. Част изузецима. Дошло је време да Србија добије нову владајућу елиту. Њу треба да чине најбољи људи који живе у дијаспори, које су отерали на разне начине бандити који су водили Србију у последњих 65 година, и сви млади из Србије који још увек верују у идеале и који су избегли све замке које је пред њих поставила бивша владајућа елита састављена од идиота и покварењака.


Сада или никада! Ако ово прође, готово је са Србијом…

март 27, 2010

 

Радован ‘запалио’

Драган Ј. Вучићевић

Оставка Радована Јелашића потпуно је демаскирала колективни српски лажни морал. Исти они који су до уторка жестоко, са пуно конкретних аргумената критиковали гувернера, сада наједном за њега имају само речи хвале?!

Нико више не поставља питање за кога је Јелашић радио све ове године и ко је то од његовог руковођења Народном банком имао највише користи. Нико више неће да јавно каже да је Јелашић био гувернер скројен тачно по мери лихварских, страних банака. Нико да каже да је управо Радован најзаслужнији за то што су паре у Србији данас скупље него икада, пошто се банкарима више исплати да препродају државне хартије од вредности, него да кредитирају српску привреду.

Коначно, нико да јавно постави питање зашто Јелашић подноси оставку баш сада? Шта он то зна што ми не знамо, па је преконоћ одлучио да „запали“? И шта, молим вас, значи формулација „оставка из личних разлога“?! У озбиљној земљи то би био разлог за озбиљне јавне критике. Па, није држава фудбалски клуб да се оставка подноси тек тако, без било каквог конкретног објашњења. Ево, сетите се само како су Хрвати медијски рашчеречили премијера Иву Санадера кад је прошле године поднео оставку из такође необјашњеног „личног разлога“…

 Проста је то ствар, људи моји, јавност има пуно право да зна зашто тачно високи државни функционер подноси оставку. Нема ту и не сме бити никаквог скривања и фолирања. Овако, Јелашићеви „лични разлози“ остављају свима нама сасвим довољно разлога да сумњамо и страхујемо. А то никако није добро. Ни за курс, ни за привреду, ни за државу. И још нешто, да ли оставка значи и тоталну амнестију за Радована Јелашића?

Да ли ова оставка забрањује истрагу о начину на који је гувернер 2004. дошао до оне чувене виле на Дедињу? Што, је л’ то сада забрањено да се утврди да ли је Јелашић, кад је куповао ту вилу, може бити, избегао плаћање пореза или, далеко било, учествовао у прању новца?! Је л’ забрањено да се истражи да ли је гувернер фалсификовао документацију да би приказао мању цену дедињске виле? Молим лепо, шта сад има да нам каже Цоле Хуа Хуа Хомен?

Има ли и у овом случају „сасвим довољно индиција за покретање истраге“ као што рече да их има у афери „Мањо-ВАЦ-Цане-Новости“?! Принцип је ту, ваљда, исти…

Или, ипак, није. Или ће ова несрећна земља заувек остати заробљена у канџама васколиких корумпираних скотова?

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/108657/Radovan+%27zapalio%27.html

————-

Ако бивши гувернер прође некажњен, ако немачки Телеком купи српски Телеком, живот за Србе у Србији и на Балкану уопште, више неће бити могућ. Ако ово прође, време је за сеобу, време је да признамо да смо кукавице, незналице, да смо изневерили и себе и претке и будуће генерације…

————-

Full Circle: NATO Completes Takeover Of Former Yugoslavia
 
by Rick Rozoff
 

In 1991 the North Atlantic Treaty Organization was a nominally defensive military bloc with sixteen members that, as the cliche ran, had never fired a shot.

In 1991 the Socialist Federal Republic of Yugoslavia was the only simultaneously multiethnic and multiconfessional nation (entirely) in Europe, consisting of six federated republics with diverse constituencies.

By 2009 NATO had grown to 28 full members and at least that many military partners throughout Europe and in Africa, the Caucasus, the Middle East, Asia and the South Pacific. Next month NATO is to hold a summit in Estonia to be attended by the foreign ministers of 56 nations. Last month a meeting of NATO’s Military Committee in Brussels included the armed forces chiefs of 63 nations, almost a third of the world’s 192 countries.

By 2008 the former Yugoslavia has been fragmented into six recognized nations (the former federal republics of Bosnia, Croatia, Macedonia, Montenegro, Serbia and Slovenia) and a semi-recognized province of Serbia, Kosovo.

Until the end of the Cold War and the dissolution of the Warsaw Pact and the Union of Soviet Socialist Republics in 1991, NATO had never staged operations outside the territory of its member states.

In 2004 it ran eight operations in four continents, including a training mission in Iraq and combat deployments in Afghanistan. The first former Yugoslav republic, Slovenia, was inducted into NATO in that year along with six other Eastern European nations in the bloc’s largest-ever expansion.

The Alliance’s first three military operations, however, all occurred in the former Yugoslavia. In 1995 NATO launched Operation Deliberate Force against the Republika Srpska with 400 aircraft and over 3,500 sorties and stationed troops in Bosnia afterward.

In 1999 it unleashed the relentless 78-day Operation Allied Force air war against Yugoslavia and in June of that year deployed 50,000 troops to Kosovo.

Two years later it sent troops to and initiated the first of several operations in Macedonia following an armed conflict in that country.

The three interventions preceded September 11, 2001.

After NATO invoked its Article 5 collective military assistance clause following the latter date, NATO Partnership for Peace affiliates as well as full member states started to deploy troops to Afghanistan.

After the U.S. and British invasion of Iraq two years following that, soldiers from Bosnia, Croatia, Macedonia and Slovenia were deployed to the war zone in that nation to prove their loyalty as NATO candidate countries. Montenegro did not gain its Western-backed independence until 2006, but has already been levied for troops for the Afghan war. Croatia was rewarded with full membership in 2009 and Macedonia would have accompanied it into the ranks of the world’s only military axis except for the lingering name dispute with Greece.

In December of 2008 the complete transfer of contributing states’ troops from Iraq to Afghanistan began and there are now military personnel from five of the six former Yugoslav republics – Bosnia, Croatia, Macedonia, Montenegro and Slovenia – committed to NATO in the world’s longest active and deadliest war theater.

In the post-Cold War epoch the former Yugoslavia has been the laboratory for global NATO, its testing ground and battleground, the prototype for the disintegration of nations and for their transformation into economically nonviable monoethnic statelets and Western military colonies.

The NATO military command in charge of the Balkans, Allied Joint Force Command Naples formed in 2004, oversees the eleven-year NATO military operation in Kosovo, Kosovo Force (KFOR), and has a headquarters in Bosnia and in Macedonia and a new military liaison office in Serbia. (Croatia and Slovenia are now full members.)

In addition to the Adriatic Charter initiative launched by the United States in 2003, which successfully prepared Albania and Croatia for NATO membership and is currently doing the same for Macedonia, Bosnia and Montenegro with Serbia and Kosovo to follow, the Allied Joint Force Command Naples is the major mechanism for recruiting troops from former Yugoslav republics for wars abroad. Particularly for that in Afghanistan, but the Naples command also operates the NATO Training Mission – Iraq in Baghdad.

Considered by many observers as a major architect of the breakup of Yugoslavia, Richard Holbrooke, now U.S. Special Representative for Afghanistan and Pakistan, delivered an address in the Persian Gulf state of Qatar last month in which he „drew parallels between the Bosnian war and
the onslaught against the Taliban in Afghanistan,“ and said:

„The U.S. has led and won similar wars in Kosovo and Bosnia with the support of the international community. And we are very optimistic about Afghanistan too.“ [1] 

In the same month the parliament of the Republika Srpska passed a law allowing for a referendum on its current status within Bosnia – two years after the U.S. and almost all its NATO allies supported and recognized the secession of Kosovo from Serbia – and U.S. Secretary of State Hillary Clinton reacted by stating that the Barack Obama administration does „not want to see any moves to break up Bosnia,“ and to insure the integrity of Bosnia (and breakaway Kosovo also) she „reiterated Washington’s support for EU and NATO integration of Western Balkans countries, Serbia included.“

„But the NATO piece of it, I’m watching very closely because…we want Bosnia-Herzegovina to feel like they’re welcome.“ [2]

Also in February, U.S. Assistant Secretary of State for European and
Eurasian Affairs Philip Gordon sounded the same theme while speaking at the Harvard Kennedy School. In a presentation called The Obama
Administration’s Vision for Southeastern Europe, Gordon said „To fully achieve European and therefore American security, we believe that peace and stability should not only extend across northern and central Europe, but also southeastern Europe,“ with special emphasis on „Serbia, Bosnia and Herzegovina, and Turkey.“ [3]

In completing the incorporation of all of Southeastern Europe into the U.S.-dominated military bloc, the current American administration would put the capstone on „the historic project of trying to bring democracy to the whole of Europe.“

In particular, „the Obama administration will seek to position Bosnia for future membership in the European Union and NATO,“ and in reference to Serbia, „The door to NATO membership is open“.“ 

According to Harvard’s daily student newspaper, Gordon noted in his speech that „yesterday marked the second anniversary of Kosovo’s independence: a sign that progress has been made.“ [4]

Earlier this month former NATO secretary general George Robertson joined the chorus pushing the Alliance’s absorption of the Balkans: „Serbia can offer a lot….I believe it wants to become a part of [the] European mainstream rather than to stay on the margins. All the neighbors of Serbia will be members of the EU and NATO. I am convinced that all the Western Balkan countries will be part of the Alliance in ten years.“ [5]
 
Serbia, by far the most populous of all former Yugoslav states with more than 7 million citizens, is receiving the most attention from NATO at the moment.

Mary Warlick, newly appointed U.S. ambassador to the nation, recently „announced that the door of NATO membership is open to Serbia“ and  said „the United States fully supports the European and Euro-Atlantic aspirations of Serbia and is doing all it can to facilitate Belgrade’s efforts in this direction.“ [6]

Her comments were reiterated by NATO’s Supreme Allied Commander Europe, the U.S.’s Admiral James Stavridis, who in early February visited Serbia’s capital „to establish personal relationships and strengthen cooperation and partnership“ and meet with the nation’s president, defense minister and chief of staff of the armed forces. (NATO opened a military liaison office in Belgrade in December of 2006 when Serbia joined the bloc’s Partnership for Peace program.)

Stavridis’ NATO delegation was briefed „on the progress and continued
efforts to professionalize the Serb military“ and „participated in the annual National and Armed Forces Day reception.“ [7]

Last year the pro-Western government of President Boris Tadic signed an Individual Partnership Program with NATO.

Recently the public affairs chief of the Serbian Ministry of Defense announced that a „Serbian mission [to] NATO will be officially opened by the beginning of June, which is in accordance with participation in the program Partnership for Peace,“ and will be staffed by six officers. [8]

On the same day, and to provide a blunt indication of what further NATO integration means, a Serbian news source disclosed that troops from the nation are being readied for peacekeeping deployments in Uganda, Lebanon and a third nation as yet unidentified.

Whereas „the participation of the Serbian Army in international peace operations has until now been limited to sending observers and medical experts,“ the country’s armed forces have „organized courses [for] which Serbian experts will be enabled to participate in infantry units and mine clearing units.“

Moreover, military analyst Aleksandar Radic said „NATO and the EU follow the participation of countries in peacekeeping missions very closely. The countries in our region have understood that and started participating in these missions in order to gain a reference for joining international organizations.” [9]

Serbian soldiers are inching ever closer to the Afghan war theater.

But not with the support of their countrymen.

Last month the results of a TNS Medium Gallup poll in Serbia showed that „only 20 percent of Serbian citizens would support NATO accession, which is four percent less than last year.“ [10]

In tandem with moves to drag Serbia deeper into the NATO nexus despite widespread popular opposition, Brussels and Washington are consolidating their hold on the other three former Yugoslav republics not yet full NATO members: Bosnia, Macedonia and Montenegro.

NATO Secretary General Anders Fogh Rasmussen and a delegation of the permanent representatives of all 28 member states arrived in Bosnia on March 23 to consult with leaders of the nation on a Membership Action Plan, „an essential stepping stone on the road toward alliance membership.“

A senior official in Bosnia’s Foreign Ministry announced that „We expect that Bosnia will be invited to join [the] MAP in Tallinn,“ [11] a reference to the NATO foreign ministers meeting in Estonia on April 10.

Earlier this month the chairman of the Council of Ministers of Bosnia and Herzegovina, Nikola Spiric, visited NATO headquarters in Brussels to meet with Rasmussen and to address the North Atlantic Council.

„NATO Allies thanked Mr. Spiric for the invitation extended to the North Atlantic Council to visit Bosnia and Herzegovina later this month and looked forward to the next meeting of NATO Foreign Ministers in April, when the Membership Action Plan for the country will be discussed.“ [12]

A week earlier a high-level NATO delegation headed by Admiral Mark Fitzgerald, commander of Allied Joint Force Command Naples, arrived in the Macedonian capital of Skopje to meet with Prime Minister Nikola Gruevski, Defense Minister Zoran Konjanovski and chief of the Army General Staff Miroslav Stojanovski and discuss the Army of the Republic of Macedonia’s „contribution to the ISAF mission in Afghanistan, the achievements of the Republic of Macedonia in the implementation of reforms and the participation in the command structure of the Alliance as well as ARM’s progress in the application of the NATO operation skills concept.“

The delegation also inspected a military base in Krivolak where Fitzgerald and his colleagues were „introduced to the new training capacities and the project of its development into a regional center.“ [13]

On February 22nd Boro Vucinic, Montenegro’s defense minister, visited NATO headquarters and met with Deputy Secretary General Claudio Bisogniero. The latter „reaffirmed NATO’s willingness to continue providing relevant assistance and expertise to Montenegrin authorities“ and „expressed satisfaction with Montenegro’s decision to become a contributor to the ISAF mission in Afghanistan.“ [14]

In mid-March Admiral Fitzgerald was in Montenegro and at a press conference expressed his satisfaction at his host nation’s movement toward the North Atlantic bloc, stating „he had witnessed a significant improvement in the past two years,“ and said „Montenegro had demonstrated it was a ‘responsible and reliable partner’ in the membership process.“

Speaker of the Parliament of Montenegro Ranko Krivokapic said that NATO membership was a „national priority“ and that for the Alliance „it is also strategically important to have this part of the Adriatic coast integrated into the NATO structure.“ [15]

On March 22 NATO’s KFOR launched five days of exercises throughout Kosovo in conjunction with the European Union’s EULEX (European Union Rule of Law Mission in Kosovo) and the separatist Kosovo Police Service (KPS).

The drills are headed by NATO commander Markus Bentler.

In an allusion to Kosovo’s ethnic Serb minority that KFOR, EULEX and the KPS are training to subjugate in common, a KFOR statement on the exercises said:

„KFOR will handle its force in Kosovo very flexibly and determinedly. The aim of these operations is to strengthen the capacities of KFOR, EULEX and the Kosovo police so that they could respond to any scenario that brings security into question.“ [16]

The putative president of the Republic of Kosovo, Fatmir Sejdiu, recently returned from NATO headquarters and a meeting of the bloc’s North Atlantic Council – usually reserved for the ambassadors of full member states – where he had updated those envoys on the „general evolution in Kosovo, Kosovo’s objective [of making] further progress and, especially, its ambition to become a member of NATO.“

Sedjiu had also „thanked the North Atlantic Council ambassadors for all the support that NATO has [provided] and is providing to Kosovo and has expressed the commitment of our institutions to an active partnership and close cooperation with NATO.“

At a press conference in Pristina after his return, he spoke of his offer to make members of the Kosovo Security Force, a NATO-trained national army in embryo, available for „NATO peacekeeping operations.“ [17]

….

In 1991 the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, and from the following year onward the Federal Republic of Yugoslavia, presented an obstacle to NATO’s drive to the east – the former Soviet Union and Asia – and to the south – the Middle East and Africa.

In the story of Aesop’s a bundle of sticks tied together could not be broken but, once separated, each could be easily snapped in two.

In completing the fragmentation of Yugoslavia NATO removed a crucial impediment to its expansion into a global military force. In its place it has acquired seven new members and candidates and as many potential sites for training camps, air and naval bases, and transit points for moving troops and weapons to new war zones on three continents and in the Middle East.

1) Tanjug News Agency, February 17, 2010
2) Tanjug News Agency, February 26, 2010
3) Harvard Crimson, February 16, 2010
4) Ibid
5) Tanjug News Agency, March 11, 2010
6) Radio Serbia, February 5, 2010
7) NATO Public Affairs, February 16, 2010
8) Radio Serbia, March 22, 2010
9) Blic, March 22, 2010
10) Tanjug News Agency, February 11, 2010
11) BalkanInsight, March 23, 2010
12) North Atlantic Treaty Organization, March 3, 2010
13) Makfax, March 16, 2010
14) North Atlantic Treaty Organization, February 22, 2010
15) Xinhua News Agency, March 18, 2010
16) Tanjug News Agency, March 22, 2010
17) President of the Republic of Kosovo, March 22, 2010

http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=18318


ВAТИКАН И СРБИ

март 18, 2010

 

Миша Ђурковић

Прошлонедељно формирање Хрватске православне цркве изазвало је запрепашћење код многих припадника Српске православне цркве. Преосвештени владика далматински Фотије упутио је писмо председнику Хрватске изражавајући озбиљну забринутост због овог политичког чина који директно подсећа на времена НДХ. Одговора није било, али су хрватски аналитичари указали на правне могућности које таквој иницијативи омогућују реализацију. Поводом свега овога није се огласила ни Католичка црква, а чини се да би њена хијерархија имала доста тога да каже.

Ово би могао да буде добар повод да се постави питање односа Србије, српског народа и Српске цркве са Католичком црквом. Морамо се подсетити да је Католичка црква активно учествовала у прогону, покрштавању и физичкој елиминацији Срба током Другог светог рата. Свештенство није само благосиљало злочине и насилно покрштавало, већ је на десетине фратара директно окрвавило руке, учествујући у покољима и клању. Најчувенији је фра Томислав Мајсторовић (фра Сотона) из манастира Петрићевац где је иначе Јован Павле Други служио мису приликом своје посете БиХ. О свему томе се у оквиру цркве није много говорило, а надбискуп Бозанић је први католички веледостојник који је тек 2009. званично посетио Јасеновац.

Крајем рата Католичка црква је користила своју инфраструктуру за извлачење и склањање усташких првака, па се тако Артуковић крио у једном манастиру у Ирској. Анте Павелић је сахрањен на католичком гробљу Сан Исидро у Мадриду.

Католичка црква у Хрватској је по сопственом признању дон Живка Кустића страховито много урадила за разбијање Југославије. Они су у периоду 1975–1984. током низа акција у оквиру прославе хиљадугодишњице хришћанства у Хрвата ментално припремили хрватски народ за отцепљење промовишући идеологију према којој су Хрвати заробљени у југословенском затвору из кога треба да изађу.

Чињеница да на челу ХПЦ треба да буде извесни Јелисеј Лалатовић, Никшићанин, рашчињени свештеник СПЦ који је био активиста такозване Црногорске православне цркве, никога не сме да изненади. Реч је о два пројекта који су део исте стратегије иза које великим делом стоји управо Католичка црква. Корени ове идеје налазе се у деловању Штедимлије који је у католичким листовима тридесетих година промовисао идеју о Црној Гори као црвеној Хрватској и о Црногорцима као црвеним Хрватима. Управо је он за време рата био један од челника Хрватске православне цркве.

Идеју о црвеним Хрватима, коју је најдетаљније развио фра Доминик Мандић 1952, обновили су црногорски либерали и Штедимлијин наследник Јеврем Брковић, који се током последњег рата оглашавао у „Гласу концила“. И пројекту независнe Црнe Горe и пројекту стварања Црногорске православне цркве велику помоћ давао је утицајни покојни которски жупник Бранко Збутега. Како је Брковић објаснио, стварање ЦПЦ треба да буде први корак у одвајању пастве од Српске православне цркве и српског идентитета, да би следећи био прихватање уније, а крајњи циљ „повратак“ у католичанство. Оживљену причу о ХПЦ не само због Лалатовића треба посматрати у истом контексту: даље круњење СПЦ и српских етничких простора.

Код нас се последњих година често говори о екуменизму и о иницијативама курије који иду у том правцу. Тачно је да је посебно у време Другог ватиканског концила Јован Двадесет Трећи направио искорак у правцу контаката са представницима других цркава. Међутим, на снази су и даље одлуке Првог концила о непогрешивости папе као и Канона из 1917. који је ову цркву у потпуности централизовао. Суштински, Католичка црква никад није одустала од сопственог примата и настојања да се читав хришћански свет стави под управу папе.

Занимљиво је такође да је Католичка црква све време била против Туђманових планова о подели БиХ са Милошевићем. Објашњење налазимо у важним мемоарима Душана Биланџића „Повјест изблиза“. Он тврди да је „мудра црква“ видела даље од Туђмана сматрајући да се чак мора истрпети и лошији положај католика у БиХ како би се остварио кључни циљ: спречавање настанка српске државе са друге стране Дрине. Франковачке концепције су изгледа и даље на снази: Дрина остаје лимес, а православци западно од ње су непожељни.

Католичка црква је, коначно, не само верска институција већ и политичка сила (довољно утицајна да Словенији и Хрватској обезбеди признање), али и богата мултинационална корпорација. Она поседује и једну од најбољих обавештајних служби на свету, али и најстарију дипломатију која је мајстор протокола. Стога се чињеница да је дан пре посете председника Србије папи био примљен човек који пева Јасеновац и Градишка стара, не може сматрати грешком већ јасном поруком. Упућени сматрају да је Србима јасно представљен континуитет једне политике која им нуди или унију или Јуру и Бобана.

Покојни патријарх Павле је имао јасан став о посети папе Србији. Изгледа, и довољно разлога за то.

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/VATIKAN-I-SRBI.sr.html

Динаризација

март 2, 2010

 

Српска политичка и економска елита окреће се динару, изненада, и полако уочава све негативне последице „евроизације” привреде. Сада се тражи решење за деевроизацију. То значи да евро заиста нема будућност, ако су и српски неолиберали кренули да штите националну валуту?!

Ако евро има алтернативу, да ли и ЕУ има алтернативу?

Изгледа да има, и да се то полако схвата. Са једне стране, све су већи притисци ка већој европеизацији и космополитизацији Србије (тачније, ка вишем цивилизацијском и културном нивоу развоја)  а са друге стране све је мањи притисак да се мора ићи ка чланству у Европској унији. И то све долази – изнутра, од самих грађана Србије. На исти начин, изнутра, долазе и процеси отварања ка суседима и свету. Све су јачи унутрашњи притисци да се донесе резолуција о Сребреници и већини грађана звуче смешно упозорења Француске и Немачке да се мање бране интереси Србије на Космету а више ради на учлањењу у Европској унији.

Сада је дошло до вакуума, налазимо се у стању церебралне парализе. У том вакууму, током те парализе јавности, могуће је да министар за инфраструктуру запосли службеницу Народне скупштине која је вршила злоупотребе и да то прође, сада још увек могу да прођу и игре са тендерима, реконструкцијама и сечама дрвећа, и томе слично и тако даље. Сви све знамо, свима је све јасно, али све то и даље пролази. Они који владају мисле да се ништа не зна, да све може и да од грађана и народа не прети никаква опасност. Наравно, пошто је наша елита лако поткупљива и пошто смо деценијама неорганизовани и без јасног националног програма, страни центри моћи који делују на Балкану и сви непријатељи из суседства вешто користе стање у којем се налази Србија преко својих људи који су на високим друштвеним и државним положајима у Србији (видимо како дилер дроге може да купи шта хоће у Србији). Они играју своје игре. Они постављају власт, али су они и опозиција, која ће бити власт. Јер њих увек интересује власт. Но, више о томе други пут. Сада је довољно имати у виду дејство страних елемената унутар Србије у сваком тренутку, на више нивоа.

Вакуум је простор без супстанце (у овом случају – суштине, смисла). Кроз вакуум се простире светлост али не и звук. Значи: све се види, али се не чује добро – власт се игра глувих телефона, грађани се нису још добро организовали. За преношење звука и топлоте потребна је материја. Нова елита мора да изникне из народа, повезивањем појединаца који су личним напорима постигли успехе у својим пољима рада и не припадају етаблираним политичким, идеолошким и финансијским системима које је потребно мењати. Како ће се то догодити? Тако што ће те појединце “универзалне вредности“ ка којима су лично стремили повезати “међу собом“. Тако ће звук и топлота ући у вакуум и изазвати трење. Трења нема у вакууму. Зато још увек све те глупости и бахатости властодржаца тако лако пролазе. Притисак у вакууму је много нижи од атмосферског, највећи део свемира има притисак и густину скоро савршеног вакуума. Зато овде све “лебди у ваздуху“. Небеска Србија без земље. Зато ће, када дође до промене притиска, много тога “падати“. Тада ће кренути рад на стварању земаљске Србије са небеским начелима и под атмосферским притиском (на рационалним основама). Тога нема ако нема вере. Са вером се побеђује. Вера отвара врата и проналази праве путеве.

Зато је важно да у наредних две-три године дође до значајних промена и смене генерација унутар српске елите. Тачније, све важније друштвене позије у наредним годинама треба да преузму људи који до сада углавном никада нису били на власт или блиски власти, нису део система који се руши, који треба да се мења. Ко су ти људи и како до те промене да дође? На првом месту, то ће се догодити спонтано, ја бих лично рекао путем Промисли. Верујем да Бог неће дозволити да српски народ пропадне и нестане. А ако Бог као највећа сила у свету то неће дозволити, која то друга сила у свету може победити Србију и довести је до уништења и нестанка? Бог то неће дозволити зато што у Србији има довољно разумних људи, довољно вредних и поштених људи. Ти разумни, вредни и поштени људи ће се међусобно повезати и организовати. Када то ураде донеће национални програм.  Како да се избегну замке? Ако су људи који ће чинити нову елиту као појединци људи од врлине и без сујете, ако искрено воле свој народ и своју државу, ако се залажу за универзалне људске вредности, за поштење, рад и знање, онда неће бити могуће да међу њима залутају медиокритети и страни плаћеници, а они сами ће моћи да изграде нову хијерархију у државним структурама и нову друштвену, културну и духовну вертикалу.

Одакле ће то почети? Мислим да ће то кренути из Српске православне цркве, да ће се брзо дешавати промене и унутар војске, полиције и тајних служби, у међувремену ће се међусобно, без икаквих посредних утицаја, повезати бројни појединци и организације које углавном делују са маргина и који се до сада нису познавали. Тада ће се достићи критична маса појединаца и организација које су спремне и способне да изврше суштинске промене. Пошто ће бити вођени искреним патриотизмом и моралом и пошто ће се залагати за универзалне вредности, не треба сада много размишљати како ће се све то технички извести, јер су то само техничке ствари и оне ће бити решене од стране оних који ће их решавати.

Тада ћемо изаћи из вакуума и стања церебралне парализе. Појам “церебрална“ односи се на мозак, а појам “парализа“ значи поремећај, одузетост, покрета. Са променом елите, “мозга“, покренуће се и тело, тј. Србија. О спољним непријатељима не треба много размишљати између осталог и зато што ће сви они, без икаквог утицаја Србије, за неколико година бити у још слабијем положају него данас.

Верујем да за неколико година већина грађана Србије неће бити за чланство Србије у Ецропској унији. Са новом елитом доћи ће до јачања Србије, док ће у међувремену доћи до слабљења Европске уније и европске валуте.

Сви заједно треба да радимо на стварању бољих услова за живот и рад у Србији, ми сами морамо да штитимо динар и да штедимо и вршимо платни промет у својој валути.

Србија треба да купује злато и повуче своје девизне резерве (тачније, да се ослободи евра и долара а купи злато). Ту је симболика вишеструка. Показаће се независност, храброст и визија, још више, долазак златних вредности, идеала “златног доба“.

Уколико то неће или нису способни да ураде људи који сада имају власт у Србији (или то раде за нечије потребе), понављам, уверен сам да ће Божија Промисао довести нове људе на власт у Србији и да ће доћи до природне смене генерација те ће Србија напокон кренути да се опоравља и развија како треба. Са тим новим људима и црвени тепих пред улазом у Скупштину и постројена Гарда поред имаће прави смисао.

Да би опстали и нормално живели потребно је имати вере и љубави у срцима, знања у глави, динаре у новчаницима и злато у трезорима.


%d bloggers like this: