Никола Варагић: Бебина Информативна Агенција

Никола Варагић

 

У понедељак, 24. октобрa 2016. године, одржана је седница Бироа за координацију служби безбедности Републике Србије. Председник Владе Србије је након тога на конференцији за медије изјавио да су на територији Србије припремане различите нелегалне активности усмерене ка територији Црне Горе и да су приведене особе које су пратиле кретање премијера Црне Горе Мила Ђукановића.

„Дошли смо до доказа да су одређена лица – свакако не они који су доле (у Црној Гори) ухапшени – пратила путању кретања премијера Црне Горе на дневном нивоу, у сваком секунду, и обавештавала друге о томе“, рекао је председник владе и навео да је о томе обавештен специјални државни тужилац Црне Горе. „Ми имамо чврсте материјалне доказе, чак и паре, огромне паре су у питању – 125.000 евра, униформе и многе друге ствари“ – изјавио је председник српске владе Александар Вучић и додао да „у целом случају постоји ‘елемент иностраности’“. На истој конференцији је оптужио и једног од оснивача ЈУЛ-а да је страни агент.

„Елемент иностраности“ – ако протумачимо Александра Вучића – нема да буде ко други него Русија! Русија је, наводно, преко пензионисаног генерала Дикића хтела да изврши удар на премијера Црне Горе (иако многи у Србији и Црној Гори говоре да иза свега стоји Беба Поповић, сарадник Вучића и Запада). Због тога је, вероватно, само два дана касније, у Београд дошао секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

Извор: ИН4С

 

Вучић и његови министри више не помињу „елемент иностраности“.

А прозвани „јуловац“ најављује тужбу против Вучића. Зоран Чичак, између осталог, у одговору Вучићу пише: „Описујући мене, навео си и други нетачни квалификатив: ‘Јуловац’, који је вероватно – у твом вредносном систему – требало да има пежоративно значење. Овде имамо три проблема која заслужују осврт. Један је вредносни, а два су чињенична. Најпре, као оснивач и писац програма Југословенске левице, 1994. године, ја нисам делио твоје тадашње вредности – шовинистичке и ратнохушкачке – којих си се ти после, ради власти, одрекао. Твоје садашње вредности – квислиншке – не делим данас. Дакле, твоје и моје вредности су биле, а као што видимо и остале, сасвим различите. Друго, из ЈУЛ-а сам искључен у лето 1995, неколико дана након што су људи – који су твоју тадашњу идеологију ‘сто за једног’ примењивали у пракси – извршили масовни ратни злочин у Сребреници. Дакле, нисам био ‘јуловац’ у време када си ти био министар у заједничкој влади СПС, СРС и ЈУЛ-а, 1998-2000. године, када су извршена многа политичка убиства а земља натерана у рат са НАТО пактом, који је изгубила. Са тадашњим ЈУЛ-ом си дакле сарађивао ти а не ја, и тада су у руководству ЈУЛ-а, уосталом, били и твоји, а не моји, данашњи блиски сарадници, Жељко Митровић и Александар Вулин. Да ли сте у међувремену сва тројица променили своје тадашње идеологије, или си само ти то урадио, искрено, много ме и не занима, баш као ни поменута двојица… Треће, навео си како се ‘поносим радом за британску обавештајну службу’. Ово је такође нетачна и – већ сама по себи – увредљива квалификација. Интересантно је да је износиш баш ти, коме је БИА агенција, 2010, на лични захтев, морала да изда потврду да не радиш за ту исту службу?“.

Занимљиво подсећање. Александар Вучић је у време власти ДС-а од БИА тражио потврду да није агент британске обавештајне службе – и добио је ту потврду, а БИА многи читају као „Бебина информативна агенција“, док самог Поповића медији[1] дуже од једне деценије доводе у везу са британском обавештајном службом. Колико онда вреди та потврда из БИА?

___________________________________________

[1] “Владимира Поповића Бебу Јовица Станишић упознао је у току 2000. године приликом једног контакта са премијером Ђинђић Зораном, али професионално му је познато да је Владимир Поповић Беба био врбован од стране обавештајне службе Велике Британије.” Извор: „Прес“, 19. 6. 2007.

 

Стање ствари, 27.10.2016.

Никола Варагић: Бебина Информативна Агенција

 

Никола Варагић: Никола Тесла

 

Никола Варагић

 

Према Платону („Тимај“), кружно кретање Истог и једноликог има већу снагу, али кретање унутрашњег круга, Другог, одвија се истовремено, тако да круг Истог и једноликог и круг Другог и различитог иду у међусобно супротним смеровима. 

И древни и савремени нехришћански мистици (теурзи, окултисти, теозофи…) уче: „Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ‘божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ‘тачка ствари’, према индијском изразу, или ‘непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ (Генон). Циљ окултисте (егоисте) је да себе постави у „средиште круга“, а циљ православца је да уподоби себе „самовласном заповеднику“, тако да “престану активности човека и у њему дела Бог“.

„Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ‘ентелехија’ која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушавам да га схватим духовно онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“, писао је Никола Тесла. Тесла је признао да није продро у тајну „језгра“, у коме или кроз које је „цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“. Мој је утисак да Тесла није жудео да продре у тајну „језгра“, и да „тајну“ показује целом свету, зато пише да му је било довољно да види и осећа „језгро“ (материјално као „светлост“, духовно као „лепоту или самилост“), и да се – попут православаца који учествују у Богу учешћем у Његовим енергијама (дејствима) и са Њим сједињују – осећа „једним тоном у свеопштој хармонији“, „таласом у океану“[1].

Никола Тесла описује своја искуства следећим речима: „Никада нисам могао да контролишем блеске светлости. Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима. Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце. Угледао сам облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке… у том часу, био сам сигуран… да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина“. Тесла је дуго тражио спољни узрок те „чудне појаве“, све док није видео „слику прослављеног уметника… са групом анђела… Све се то исто појавило у сну осим привида моје мајке“. Тесла је виђао светлост, имао визије. Приликом дављења које је једном приликом доживео, „у бљеску светлости“ долази му идеја како да се спаси. А када је схватио да ће умрети, док је гледао своју голубицу, видео је „светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост“ – описује Тесла – „снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији“[2].

За Теслу је „настојање изумитеља у основи спасавање живота“. У емисији руске државне телевизије о феномену у Тунгуској области, где све асоцира на то да иза свега стоји Никола Тесла, каже се да је све предузео да не буде ниједне људске жртве. Његов живот није био једноставан, како сведочи: „Западао сам у разне потешкоће, опасности и неприлике из којих сам се извукао помоћу чаролије… то што сам данас здрав и крепак – право је чудо“. Више пута је могао да изгуби живот, али је уз помоће неке „чаролије“, „чуда“, доживео дубоку старост. Тесла није имао проблем да буде „аутомат“ који се изборио са страстима свестан да је свака његова мисао наметнута спољним утиском, или, није имао проблем да над њим управља „виша“, „нематеријална“ сила и да буде „талас“ у океану, јер се и сам осећао „једним тоном у свеопштој хармонији“. Годинама је једну ствар примећивао али је схватао као случајност, док није схватио о чему се ради: „Кад год су мене или неког коме сам био привржен или дело коме сам се посветио други повређивали на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописи бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као ‘космички’, а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол пролазили лоше“. Тесла је дуго био несвестан те појаве – не пише да је желео зло онима који су му наносили бол. Познато је да голубови представљају мир и позната је симболика голубице у хришћанству, познат је и Теслин однос према голубовима и једној голубици, и да му је отац био православни свештеник.

Никола Тесла је показао да је знање опасност ако је у поседу оних који не могу да буду само „талас у океану“, који не могу да загосподаре собом, већ подстичу „нелибералне инстикте“ или „инстикте господарења“, који не могу контролишу своје страсти (помисли), који не могу да апстинирају (живе аскетски) ако је неопходно и којима неће бити једини циљ да зараде на том знању (лична корист, етички егоизам), као и да никада нико неће стићи до тајне „језгра“. Тесла је имао та моћна знања, али је био свестан да људски род није спреман за та знања, и зато није хтео да развија све своје идеје и патенте. Мало је оних попут Тесле који не би злоупотребили знања до који су дошли, мало је оних који истину не би показивали свету, који од тога не би профитирали. Тесла, за разлику од већине таквих, није одбацио „моралну вредност аскезе“. Могао је да буде можда и најбогатији човек на свету, а умро је сиромашан. Танка је линија између добра и зла по којој човек, конкретан појединац, хода. Посебно се то односи на људе са даром какав су имали Никола Тесла, или Емануел Сведенборг, на људе који се приближе „боговима“, близу моћима демиурга или космократора.

Човек има способност да, до одређене границе, „интервенише“ у природи, да мења свет. „Научник и мистик су дакле развили крајње сложене методе посматрања који су недоступни лаику“ (Цапра)[3].Човек је стекао знање да (из угла хришћанина – ограничено) само сопственим снагама „интервенише“ у природи, да (ограничено) утиче на свест људи, да мења и човека и свет (користећи и научна знања и технику, и знања хуманистичких наука, и окултна знања). Пошто сваки човек на путу живота пред собом има два смера, он може да иде у смеру покајања, или у смеру човекобоштва. На овај други се одлучују егоисти. Егоиста тежи ка моћи, користи моћ коју има: ако је окултиста (маг, теург, теософ, кабалиста, спиритиста, гностик, алхемичар…) верује да ће бити „пронађен и камен мудрости, и еликсир живота“, да ће доћи до тајне „језгра“, „средишта круга“ и постати „непокретни покретач“; ако је научник-атеиста, верује да ће сазнати све „основне елементе“, „теорију свега“ и „врховни закон природе“; ако је марксиста који свест чисти од емпиријског садржаја да би од философије створио чисту науку, тако да „задржи траг свог људског порекла“, верује да ће дијалектичким мишљењем укинути и превазићи ограничености мишљења које је само предметно и мишљења које је затворено у оквире чисте самосвести, тј. да ће уз ослањање на резултате научне праксе и констатовањем чисто емпиријским путем „објективне“ друштвене структуре – створити новог човека и ново друштво. Егоиста верује да је (напокон) постао мера свих ствари и да има моћ да уводи ред у нереду (са затеченим у себи, са знањима која сада поседује, или до којих ће доћи, што је, како верује, веома близу). На пример, садашњи закони природе, до који је наука дошла, кажу да у оквиру истог система не могу да делују и центрипетална и центрифугална сила, јер би се у том случају тело зауставило. Окулиста верује да ће, када стигне до „језгра“, „средишта круга“ и постане „непокретни покретач“, владати силом уз помоћ које ће то бити могуће, док научник (атеиста), који је, подразумева се, попут окултисте, егоиста, верује да ће то успети на позитивистички начин, када открије „теорију свега“. Масони се надају сусрету мистике и науке у „тачци Омега“. Међу људима, то никада нико није успео, ни највећи, попут Тесле. Никада и неће. Све док не дође антихрист. Тада ће се, на кратко, „остварити“ снови и окултиста и научника. Луцифер поседује одређена знања и има одређену моћ. Али, луцифер је само космократор, он влада само коначним, пролазним, пропадљивим светом. На крају, шта ће да уради човек који овлада таквом силом, да ли ће после тога свет постати боље место за живот? Да ли ће он постати бољи човек?

Да ли је решење поставити себе у „средиште круга“, тако да се све (цео свет) „врти око тебе“? Да ли појединац може да има такав „интелект“ и да постане „непокретни покретач“ у овом свету? Да ли то може свако или то могу само „изабрани“? Како би изгледало када би, у овом времену и простору, сваки човек (који није победио гордост и живи у „свету људске субјективности“), дотле дошао – да има такву моћ – да ли ће се служити насилним или „ненасилним зачаравањем“ и где је разлика (како би разликовао добро и зло)? Како би изгледало ако би то могли само „изабрани“? Како би изгледао његов, а како живот осталих људи, ако би појединац – као натчовек са људским сувише људским разумом и осећањима за кога је све само воља за моћ – могао да премешта планине (мења стварност) према својим жељама, према својој вољи (као маг који је пронашао „камен мудрости“ или научник који је развио такве технологије), ако би могао да „исправља“ другог човека – да се у свему „пита најмање колико и Бог“? Замислите да сваки човек (који, дакле, није учинио подвиг вере) може да премешта планине (измени постојеће облике и односе стварности): да ли би свако поставио планину тамо где (само) њему одговара? Да ли желите да будете једини који то можете? Да ли то постаје могуће ако се стигне до „тачке Омега“? Да ли ће се тако решити „криза модернитета“, или би „изабрани“ мноштво још више редуковали на „власт једног“, које од мноштва ствара исто (безличну масу, потчињене)?

Живимо у свету у коме траје „рат свих против свих“, у коме увек неко жели да буде изнад, да господари другима. Људи се више мрзе него воле, више је зла него добра на свету. Са падом човека, пала је и природа, пао је сав створени свет. Онај који је први пао, жели да буде Једно (једини), а они који су исти, према том једном, (из угла хришћана, ограниченом) „непокретном покретачу“, желе исто што и он, а то може бити само – један. „Други је пакао“. Ако сви желе исто (да буду господари, најбољи, једини), на исти начин, онда су сви исти (етички егоисти). Тамо где су сви исти, нико није посебан. Такав је закон егоизма, такав је закон јачег. Тесла се није руководио таквим законима, зато је од јачих изгубио, зато је имао развијено лично начело (био је посебан, ексцентрик). Тесла је у својој младости, у својој породици, стекао непроцењиву духовну основу, суштину православне вере, а таквих људи је и у његово време, а посебно данас, јако мало. Настаје „атомска техника“, а опстаје „прашумска етика“ (Св. Јустин Ћелијски). Зато је технолошка револуција „трагедија знања“, то је „вавилонска измешаност појединачних и колективних знања“ (Пол Вирилио[4]). Трагедија је и да се научни резултати укључују у „решавање проблема аутентичне егзистенције“, или, ослањати се на резултате научне праксе приликом остваривања хуманистичких пројекција (тј. на друштво примењивати исте методе и правила истраживања која се примењују на природу). Највећа трагедија је водити лажни „дијалог љубави“, тежити синкретизму и „прилагођавати и уједначавати“ Христа према другим учитељима и учењима. Христос је савршен узор.

Обожење је бесконачан процес духовног усавршавања. Због тога је Св. Максим Исповедник стање обожења описао као „вечнокретно мировање“ или „мирујућу вечнокретност“: „Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога“. Обожен човек је, дакле, у „вечнокрећућем мировању око жељенога“, и не сматра себе савршеним. Нико не може да открије тајну „језгра“, или да се постави у „средиште круга“, као „непокретни покретач“, али свако може да достигне „мирујућу вечнокретност“ – „око жељенога“. Човек може да се издигне до „мере раста висине Христове“ (Еф. 4, 13) и са Духом Светим да учествује у дешавањима у свету (да преображава свет привлачењем божанских енергија). Наравно, хришћанско савршенство достижу само ретки – пуно је позваних, мало је одабраних. Одабрани знају да нису савршени и увек свој грех имају пред собом.

 

_________________________________________

[1] Према Тесли „нема индивидуалитета… Не можете рећи да талас у океану има индивидуалности. Постоји само следовање таласа један за другим. Ви данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике.“

[2] Тесла описује како је све почело и на који је начин развијао идеје: „Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем… да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време“. “Тесла“, Градац, Чачак, 2006.

[3] Фритјоф Цапра: „Тао физике“, Опус, Београд, 1989.

[4] Пол Вирилио: „Информатичка бомба“, Светови, Нови Сад, 2000.

---

Стање ствари, 21.10.2016.

Никола Варагић: Никола Тесла

 

Никола Варагић: Дијалектика избора у САД и Србији

 

Дијалектика председничких избора у САД

Присталица Клинтонове: Хилари је мање зло, зато за њу гласам.
Присталица Доналда: Трамп је мање зло, зато за њега гласам.
Присталица Клинтонове: Али, Трамп је Хитлер, чак је и Немац пореклом.
Присталица Доналда: Хилари је Килари, прави Хитлер.
Присталица Клинтонове: Наша нација је слободна, зато ће да победи Хилари.
Присталица Доналда: Баш зато што смо земља слободе, победиће Трамп.

Дакле, у „земљи слободе“, бирачи бирају између два зла.

 

Дијалектика председничких избора у Србији

Присталица Александра: Вучић није страни плаћеник, зато за њега гласам.
Присталица Саше: Јанковић није страни плаћеник, зато за њега гласам.
Присталица Александра: Вучић води Србију у ЕУ.
Присталица Саше: Јанковић води Србију у ЕУ.

Дакле, на председничким изборима у Србији може да учествује ко хоће, али у други круг избора могу да уђу само кандидати чија је политика да „Европа нема алтерантиву“.

 

Србија није окупирана држава, исто онолико колико су и Сједињене Америчке Државе „земља слободе“.

 

Никола Варагић: Дијалектика избора у САД и Србији

Бројке и слова: Влада Србије и расејање

Интернет страница Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону

Број Срба и грађана Србије у расејању: између 4 и 5 милиона.

Број Срба и грађана Србије на друштвеним мрежама: преко 5 милиона (први у региону по коришћењу друштвених мрежа, плус наши из расејања).

Број пратилаца Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства иностраних послова Владе Србије: 4056 (Твитер), 7414 (Фејсбук), 28 (Јутјуб).

Број пратилаца Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону

Закључак: Да Влада Србије добро ради свој посао, број пратилаца Канцеларије за сарадњу са дијаспором (наравно, у том случају – да Влада ради добро свој посао – то не би била канцеларија, већ министарство) био би најмање 2 милиона, а сада је то само неколико хиљада људи.

Приредио: Никола Варагић

Бројке и слова: Влада Србије и расејање

Никола Варагић: Да ли термин „балканизација“ може постати позитиван

Никола Варагић

 

У свакој држави, у сваком народу еврохришћанске цивилизације, постоји подела на људе са атеистичким погледом на свет и људе са неатеистичким погледом на свет. Неколико хиљада година траје дебата између људи са атеистичким погледом на свет и религиозних људи и мистика, или, пре, сукоб између световне и духовне власти, између Светог и Световног. Етничке, верске, економске или идеолошке поделе које данас постоје између народа и држава Европе, подела на север и југ, или на богате и сиромашне, на елиту (господаре) и масу (слуге), нису ништа ново. Јединство Запада је изграђена на онај спољашњи начин – први пут на врхунцу моћи Римокатоличке цркве у Средњем веку, и други пут кад су формирани НАТО и pax americanа у другој половини 20. века.

Тако је Запад, привремено, зауставио „балканизацију“, и рат Светог и Световног, унутар свог лимеса. Тада је идентитет Запада био (делимично) хришћански. Сада се Запад опет налази у озбиљној кризи. САД су дубоко подељено друштво – и расно и класно и идеолошки. Европска унија се налази у озбиљној кризи и уставног и егзистенцијалног идентитета. Поред тога, унутар сваке државе ЕУ постоји подела на прву и другу Енглеску, Немачку, Француску, Аустрију…

Од „Европе нација“ до „тврђаве Европа“

Европска унија се распада зато што глобализатори (анационалисти) који воде ЕУ не траже начин за суживот тако да народ који се налази унутар ЕУ не губи своj идентитет, већ гуше идентитете народа и стварају вештачки „наднационални“ и квазиевропски идентитет. Са друге стране, десничари (националисти), који заступају свој народ (грађане својих држава) и негују идентитет свог народа, не труде се да народ, којем припадају и који представљају, буде и „место окупљања универзалних људских вредности“ – тако да се у (њиховој, свакој „националној“) држави поштује „право личности“ (или, не гуши „богатство различитости“). Другим речима, као алтернатива глобализацији или црвеној интернационали (либералном или левичарском фашизму), иза старе идеје „Европа нација“, крије се нова идеја стварања „тврђаве Европа“, односно, ствара се Европа националистичких или фашистичких нација (које ће, наравно, када се изолују у своје „националне“ државе, а Европу претворе у „тврђаву“, опет ратовати међусобно). Цела Европа, цео Запад, је „буре барута“, или, у стању „балканизације“.

Балкан је после деценијe мира и „досаде“, поново у центру пажње светске јавности: прате се дешавања у БиХ након референдума, у Хрватској криза, стање на КиМ је напето као и увек, исто тако у Македонији, постаје занимљиво у Црној Гори, Мађарска се налази на „црној листи“ због политике према избеглицама, у Србији су на власти популисти који се лако из националиста претварају у Европљане, али се лако и из Европљана претварају у балканске националисте, итд. Дакле, западно од нас, Европска унија је „буре барута“. Источно од нас, Мала Азија и Блиски Исток су „буре барута“, које је већ експлодирало. Украјина на североистоку је исто тако „буре барута“ које је већ експлодирало, а јужно од нас (преко Медитерана), Северна Африка је „буре барута“.

Није само Балкан „буре барута“ 

Свуда постоји („буре барута“ је сваки део света, и Северна, Средња и Јужна Америка, и цела Азија[1]…) сукоб Светог и Световног, једног и мноштва, индивидуалног и колективног, локалног и глобалног, свуда постоје етничке, верске, економске или идеолошке поделе између народа и држава, поделе на богате и сиромашне, на елиту и масу… Европска унија може да опстане само као Европа јединствених народа од Атлантика до Урала, Европа народа који негују своју традицију, који развијају своју економију (домаћу привреду), али, у којој је сваки народ „место окупљања универзалних људских вредности“. Међутим, Европа одбацује хришћанство, уклања се основа идентитета, оно што спаја све европске народе, тј. оно што може да споји све европске народе, оно што може да изазове морални препород и саосећање код људи, оно што може да реши питање неједнакости у економији, итд. Хришћанске вредности су универзалне људске вредности.

Потребна је заиста велика вештина да се направи идеалан спој (наравно, без насилног или „позитивног“ програма измене стварности, или „друштвеног инжењеринга“), са једне стране, личног, локалног и непоновљивог (јединственог), и са друге стране, колективног, глобалног и универзалног (општег). Таква вештина је плод практиковања (хришћанских) врлина. Циљ је постати као „једно“, а да то „једно“ не редукује „мноштво на власт једног“ (да постоји заштита од домаће, али и од стране „власти која хоће да мноштво редукује на власт једног“, да свако чува своје „језгро идентитета“, да се поштује свака личност), тј. да будемо као „једно“, али да и даље имамо „богатство различитости“. Свет је сада далеко од тога, Европа такође, а да се на Балкану тако нешто догоди, сада нико озбиљан не узима у обзир.

Балкан као посебна цивилизација

Сви Срби су „једно“, сви грађани Србије су „једно“, сви Европљани су „једно“, а као део људског рода, грађани света или деца Божја, ми смо сви (сви људи света) „једно“. Свако је, са друге стране, непоновљива личност. Људи се разликују једни од других (без обзира што припадају истој породици или истом народу), народи се разликују једни од других (и они који су блиски, попут народа у нашем региону, или свих словенских, или свих европских народа), расе и цивилизације се разликују једни од других (без обзира што смо сви иста, људска, раса и цивилизација). Срби се разликују од народа из окружења, али се сви ми заједно, који живимо на овом простору (Срби, Бошњаци, Мађари, Албанци, Румуни, Бугари, Роми, Хрвати, Русини…), разликујемо од Западњака. Разликујемо се и од људи који живе ван Европе. За људе ван Европе, ми смо Европљани, а за Западњаке нисмо Европљани, или смо Европљани другог реда, нижа раса. Себе доживљавамо као Европљане, али осећамо да се разликујемо од Западњака (у дијаспори често, када људи кажу „наши“, мисле на све „југовиће“). Блиски су нам народи са Истока (или сви народи ван Запада, припадамо и „несврстанима“), али не осећамо да смо исти.

У сваком случају, Балкан је посебна цивилизација (словенска, православна, „византијска“, медитеранска, делом западноевропска и исламска, пошто се у нашем региону налазе једине европске државе у којима муслимани чине већину становника, а међу њима један део њих је српског или словенског порекла). Срби нису ни Исток, ни Запад. У основи српског идентитета (а он је православни) је да будемо и изнад Истока и изнад Запада. Цео Балкан је такав. Балкан има свој, балкански идентитет. Балкански идентитет није ни европски (атлантски), није ни оријентални (азијски). Православна култура је и европска култура, и словенска култура је европска култура, али за разлику од западноевропске културе, имају више веза са азијском културом. Српски идентитет је у основи православни („византијски“/грчки, медитерански) и словенски. Иста је основа балканског идентитета, иако је део и српског и балканског идентитета и католичка и западноевропска култура (која опет, извире из хеленске/старогрчке и источноримске или „византијске“, православне или хришћанске културе[2]), и исламска[3] и азијска култура, а на Балкану, поред Словена, живе и Грци, Румуни, Мађари, Албанци, Турци, Роми…

Балканци – исти а различити

Сви поменути народи су се, после векова и векова суживота, измешали међусобно, а опет остали различити, свако има своје „језгро идентитета“, своју веру, свој језик… На пример, Срби не могу да убеде Хрвате и Бошњаке да говоре српски језик, а Хрвати и Бошњаци не могу да убеде Србе да српски језик није српски језик[4]. Шта је решење у овом тренутку? Да свако зове свој језик како хоће, да се Бошњацима и Хрватима (и свима осталима) који живе у Србији поштују њихова права, да се исто тако поштују права Срба који живе у њиховим државама, и да покушамо да нам језици у будућности остану слични, да језик буде најмањи проблем да бисмо се разумели (и шире, сви словенски језици и писма треба да буду што сличнији у будућности, али то је посебна тема).

Нормално је да су Балканци (и Словени) римокатоличке вероисповести окренути ка Риму и Западу, да су Балканци (и Словени) исламске вероисповести окренути ка Турској, да су Балканци (и Словени) православне вероисповести окренути ка Русији. Није нормално да су Балканци (и Словени) окренути једни против других, да се мрзе толико и да ратују међусобно до истребљења. Како да се договоре већински и мањински народи у било којој држави у региону око уставног идентитета у својој држави, ако су укупни односи међу овим народима веома лоши, ако траје рат међу њима. Криза у једној држави утиче на другу државу. Свака држава-матица брине о свом народу који живи у другим државама. Срби су мањина у Босни и Херцеговини, Бошњаци су мањина у Србији, Срби су мањина у Румунији, Румуни су мањина у Србији… у свакој држави у региону је слично стање. Морамо да сарађујемо и решавамо проблеме које имамо, сами (без посредовања са стране, упркос свим изазовима које имамо) – и унутрашње проблеме, које сами себи правимо, и оне који нам се „увозе“ из света (попут кризе са избеглицама, кризе у ЕУ, кризе долара или евра, последица сукоба између Запада и Истока…).

Србија као огледни пример

Да ли Србија може нешто да предузме, и покаже да је то могуће? Са Мађарима, Румунима, Русинима, Бугарима, Македонцима… који живе у Србији, Срби немају већих проблема, нити Србија са матичним државама ових народа, и обратно, они немају већих проблема са Србима и Србијом^[5]. Са Бошњацима у Србији односи су све бољи, а надам се, и све треба учинити, да се односи између Бошњака и Срба у БиХ не погоршају и да се сарадња између Србије, РС и БиХ развија. Дакле, ако изузмемо Албанце и нерешен статус Косова и Метохије, и проблеме Срба у Хрватској и Црној Гори, уз наду да се односи са Бошњацима неће погоршати, између Срба и осталих народа или грађана несрпског порекла који живе у Србији нема великих сукоба и препрека да се постигне договор како да у Србији, без КиМ, живот буде бољи и ко смо то „ми народ“, док не дође време да се реши спор и са Албанцима. У Србији, све зависи од самих Срба – ако се Срби међусобно не договоре ко је и шта је „ми народ“, као већински народ, нема ништа од договора са другим народима око уставног идентитета на нивоу целе државне заједнице, а самим тим ни од реинтеграције Косова и Метохије (како да се договоримо са Албанцима ако не можемо да се договоримо међусобно) и заштите Срба који живе у државама у региону^[6]. После српског народа, ако тренутно изузмемо албански, мађарски и бошњачки народи су највеће етничке заједнице које живе у Србији и које су политички организоване. Договор Срба са Бошњацима и Мађарима је кључан за стабилност у Србији, самим тим и на целом Балкану.

За Србију су, дакле, највише одговорни Срби, као што су за Мађарску одговорни Мађари, за Немачку Немци, за Русију Руси, за Бугарску Бугари и тако редом, у свакој држави у којој постоји већински народ, која је матична држава тог народа (док су за стање државама у којима не постоји већински народ, одговорни народи који деле ту државу: у Републици Српској одговорни су Срби, у кантонима БиХ одговорни су Бошњаци, а за стање у целој Босни и Херцеговини, а самим тим и у делу Србије и Црне Горе, одговорни су Срби и Бошњаци; слично је и са стањем у Македонији, или у државама попут Белгије…). За стање на Балкану одговорни су сви балкански народ и само они. Српски народ је, због своје дуге државотворне и ослободилачке традиције, величине и положаја, међу најодговорнијим, а на простору некадашње Југославије, најодговорнији. Зато се од Србије највише очекује. Српски народ мора да буде место окупљања универзалних људских вредности. Као стари хришћански народ, српски народ се према свакоме мора понашати хришћански.

Ако држава Србија постане добар пример, ако Србија не угњетава Бошњаке, Хрвате, Албанце… који живе на њеној територији, већ, напротив, поштује њихова права и њихово „језгро идентитета“, и они прихватају Србију као своју државу, бесмислено је да се Србија и даље оптужује да је „тамница народа“ или да се шири паника због некакве „великосрпске хегемоније“ (или, да се брани Србији да брине о гробљима својих војника који су животе дали за ослобођење Србије и Балкана од небалканских сила, и Европе од неевропских сила, или о културном и сваком другом наслеђу и правима српског народа од Вардара до Триглава, од Темишвара до Драча, од Солуна до Будимпеште, ако Србија не брани другим народима и државама да то исто раде у вези свог наслеђа, које се налази на територији Србије). Наше је да од Србије створимо узорну хришћанску и антифашистичку државу. Да ли ће у народима и државама у региону да победе фашисти или антифашисти, не зависи толико од Србије, али ако у Србији владају антифашисти, веће су шансе да фашизам буде побеђен у свим државама око нас[7] (ако тако не буде, ако код суседа победе фашисти, рат је неизбежан[8]). Наше је да будемо на правој страни, страни Добра.

Србија и Балкан као наше прве одговорности

Како ће се развијати појединачни народи и односи између европских народа у наредним годинама и деценијама најмање зависи од Србије. Од нас зависи само како ће Србија да изгледа унутар својих граница. Ми који живимо у Србији морамо сами да решавамо своје проблеме, према својим условима и околностима, без обзира да ли ће и како ће ЕУ да реши своје проблеме, и како ће друге државе и други народи решавати те проблеме (не само унутар ЕУ и САД, видимо да је и Турска на исти начин подељена, као и многе друге државе ван Запада). Када решимо своје проблеме (а делом и паралелно), можемо и морамо да се бавимо решавањем проблема на Балкану, посебно у државама у региону у којима живе Срби. Србија не може да постане потпуно стабилна и уређена држава, ако је хаос у региону. Исто важи за остале државе на Балкану. Решити „српско питање“, значи решити сва „питања“ на Балкану. Исто тако, решити „албанско питање“, „македонско питање“, „бошњачко питање“’… значи решити сва „питања“ на Балкану. Решити сва „питања“ на Балкану не значи да ће се решити сва „питања“ у Европи, или свету, али значи да ће живот свих Балканаца да буде бољи.

Ми морамо прво да уредимо нашу државу и наш регион (део света). Унутрашње уређење Србије не сме да зависи од оних који не живе у Србији и нису грађани Србије. Суштина је да унутрашње уређење увек буде оно за које су се одлучили држављани Србије, које одговара свим грађанима Србије, и да се не мења према жељама оних који не живе у Србији. На пример: ако смо се договорили да је то демократија, онда (п)остајемо демократска држава и ако најважнији савезник постане светска сила у којој нема демократије. Ако смо се договорили да је то владавина права, онда (п)остајемо правна држава и ако најважнији савезник постане светска сила у којој нема владавине права. Ако смо се договорили да је јавни морал хришћански, онда (п)остајемо држава у којој се поштују традиционалне породичне вредности и ако најважнији савезник постане светска сила у којој јавни морал није хришћански. У свету ће увек постојати нека велика светска сила са којом мора да се сарађује, која има свој идентитет и на чије унутрашње уређење не можемо да утичемо. Успех је да не дозволимо да било која сила мења наше унутрашње уређење према својим интересима, да не дозволимо да било која сила одређује ко може да добије статус домаћина или пуноправног грађанина у нашој држави, уместо нас, домаћина или грађана Србије, и слично.

Ми, Балканци

Након тога, пошто смо ми одговорни прво за Србију, па за Балкан (па за источну Европу, целу Европу, онда тек за цео свет), успех је да се са свим осталим народима и државама у окружењу, на целом Балкану, договоримо око нашег, балканског, уређења, тако да само ми, Балканци, одлучујемо о томе, да сами решимо проблеме које имамо међу нама. Када то урадимо, можда цео свет неће постати боље место за живот, али ће захваљујући миру и благостању у нашем делу света, постати бар мало боље место, а свакако ће Балкан бити једно мање „буре барута“ у свету, тако да светски рат не почне због неког догађаја на Балкану, а можда (ако би почео трећи светски рат), и да Балкан не буде место сукоба или један од главних ратних фронтова сукобљених светски сила. Србија може да буде неутрална држава само ако је цео Балкан неутралан.

***

Озбиљно, да ли термин „балканизација“ може да постане – позитиван? Данас је мала квота да ће балканско „буре барута“ експлодирати – сви очекују да се то догоди (само је питање времена), али, да ли можемо да изненадимо оне који се кладе да ће Балкан увек остати „нецивилизован“, и простор који ће свака светска сила лако да контролише (да пали и гаси пожар) уз помоћ политике „завади па владај“ (као да су Балканци малоумни)?

Да ли Балканци имају своје достојанство? Да ли можемо изненадити себе, и свет?

 

ВИДЕТИ ЈОШ

• Никола Варагић: “Правна свест“
• Никола Варагић: Европски човек или Уједињење Србије и РС
• Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

________________________________________

[1] Само у Азији велики рат, са глобалним последицама, може да избије због Северне Кореје, због сукоба у морима око Кине, Тајвана и Јапана, између Индије и Пакистана због Кашмира, итд.

[2] Римљани су преузели културу Етрураца и Грка, на истој основи су развијали сопствену културу.

[3] Ислам настаје (и) под утицајем јудеохришћанске културе и Источног римског царства (тзв. „Византије“).

[4] Тако се група „југословенских“ лингвиста (Кордић, Клајн, Бугарски, Перишић…) недавно окупила у Београду да би нам саопштили да „српски, хрватски, босански и црногорски језик појединачно не постоје – то су само различити називи за ‘наш’ стандардни и заједнички језик“, а онда кажу, то користе као аргумент: „Идеја о повезаности народа и језика пада када се људи сјете да је њемачки матерински језик људима у Њемачкој, Аустрији и Швицарској, а сви су они припадници различитих народа“. Зашто Немци не зову свој језик „наш језик“ или само „језик“, и зашто Аустријанцима и Швајцарцима не смета то што се њихов матерњи језик зове немачки језик, односно, зашто онда Хрватима, Бошњацима и Црногорцима смета да се заједнички језик, њихов и наш матерњи језик, зове – српски језик? Зашто људи у Аустралији и Северној Америци свој матерњи језик називају енглески језик? Где се то у свету језик неког народа назива безличним именом „наш језик“ или само „језик“? Дакле, прихватамо да Бошњаци, Хрвати и Црногорци не желе да назову свој матерњи језик српски језик, али не прихватамо да се наш матерњи језик не назива српски језик. Они не морају, због тога што се називају различито, да буду различити језици. Остало треба препустити времену, за неке ствари време је најбољи лек и судија.

[5] Проблеми између ових народа и држава постоје, постоје и ствари из прошлости које оптерећују наше односе, постоје и црквени спорови, али то није ништа нерешиво у овом тренутку.

[6] Срби у расејању ће се, као и Срби у матици, међусобно удаљавати, јер и они учествују у договору ко је и и шта је „ми народ“ – ако се Срби који живе у Зрењанину или Лесковцу не могу договорити, неће се договорити ни они који живе у Кливленду или Перту, или Никшићу, или Требињу, а веза између матице и расејања може само да слаби.

[7] Председник Српске академије наука и уметности академик Владимир Костић рекао је да је део реакција, које су се у последње време појавиле у вези са Меморандумом САНУ, заправо био покушај да се „нешто што се догодило” представи као „морални преступ” и наметне као стална хипотека Академије. „То је био преступ који је требало у главама неких људи да постане вечита и стална пресуда без обзира што смо објашњавали да су неки од данашњих академика били пубертетлије када се тако нешто појавило”, истакао је Костић, одговарајући на питање новинара о реакцијама поводом Меморандума. Он истиче да је Академија апсолутно за ширење демократских и простора слободе и да је то посао који их итекако чека. „Немамо никакву врсту реваншизма, не бавимо се прекрајањем и цртањем мапе, поштујемо своје суседе, радујемо се њиховим успесима и покушавамо да скренемо пажњу и на своје успехе, а на оне који нам диктирају историју, пресуду и просторе наше слободе у понашању било да се ради о политичким факторима или факторима са стране, једноставно не пристајемо”, поручио је Костић. Председник САНУ је казао да Академија својим активностима покушава да изгради мостове. „У једном обраћању колегама у суседној земљи, наша рука јако дуго стоји испружена, понижавајуће дуго стоји у неким ситуацијама. Верујте да нам сујета није толико велика, да то мало понижење, уколико је будућност нешто чему тежимо, постане још извесно време без одговарајуће реакције”, рекао је Костић. (Политика, 07.10.2016. www.politika.rs/Pokusaji-da-se-Memorandum-predstavi-kao-moralni-prestup) „Што се тиче недавних „гротескних“ наслова у медијима који имплицирају наводни став САНУ о тренутној затегнутој ситуацији у региону, могу да кажем да сам деда четири унука и да не знам како ико може да замисли да ми је макар у малом мозгу идеја о рату, о агресивности у друштвеним, међуетничким или било каквим односима – рекао је Владимир Костић, на годишњој конференцији те институције. Одговарајући на питање да ли Академија планира да поводом узавреле ситуације у региону изда документ сличан Меморандуму, Костић је изјавио да је та могућност апсолутно искључена.“ (Данас, 07.10.2016.www.danas.rs/Ne+bavimo+se+prekrajanjem+mapа)

[8] Навијачи Косова и Хрватске у Скадру заједнички скандирали „Убиј Србина” и „Србе на врбе”

—-

Никола Варагић: Да ли термин „балканизација“ може постати позитиван

Стање ствари, 12.10.2016.

https://stanjestvari.com/2016/10/12/%D0%BD%D0%B8%D

Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

 

Никола Варагић

 

 

“Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… (и) односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… Ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса… У демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус… Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност… легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе… унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства“ (Ненад Димитријевић, поводом кризе, у којој се налазила Европска унија, те 2013. године^[1]).

Србија и даље иде ка Европској унији, у којој није решена криза уставног идентитета. Европска унија је данас још даље од постизања консензуса. Пре кризе са избеглицама, написао сам да ће Европска унија, кроз цео 21. век, остати заједница националних држава, све док буде постојала, а можда неће још дуго постојати[2]. То су, у међувремену (поред кризе око избеглица), доказали и Енглези, који су на референдуму гласали за излазак из ЕУ, због чега ће Шкоти и Ирци, вероватно, гласати за излазак из Велике Британије. Како то кажу мондијалисти, победило је “питање идентитета“. Исто као и у Југославији пре 30 година. Немачка само на силу може да одржи на окупу све државе ЕУ. САД исто тако, или само тако, може да одржи све државе Нато алијансе на окупу у годинама пред нама. Шта ће Европи донети победа црвене интернационале (црвеног фашизма), а шта победа црне интернационале (црног фашизма)? Ко год да победи, и шта год да настане, у том сукобу између црвених и црних, идентитет Европе ће сигурно бити антихришћански.

Од Србије зависи само како ће се решити питање уставног идентитета наше државне заједнице. Погрешно је да идемо ка чланству у ЕУ и Нато, или ка Русији, или да стварамо неку нову балканску конфедерацију, ако прво то, ми који живимо у Србији, нисмо решили међу собом. Ако свако иде својим путем, не можемо да имамо заједничку спољну политику, не можемо да имамо правну државу. Свака етничка, верска, идеолошка… или већинска и мањинска заједница има своје црвене линије – своја учења, своју традицију и вредности које брани. То није спорно, све док је живот сваког човека важан – све док се поштују универзалне људске вредности – тада свако те вредности примењује и на оне који нису “наши“, који нису “слични мени“. Међутим, сада се у Србији са победничке на поражену страну прелази са штетом, а победничка страна (свим средствима) покушава да уништи “језгро идентитета“ поражене стране, што значи да још увек постоји манихејска подела на “наше“, који су увек “добри“, и оне који нису “наши“, и увек су “зли“. То није добар начин да решимо кризу уставног идентитета и дођемо до консензуса поводом новог Устава Србије, који ће заиста постати “нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса“. Уместо да водимо рат до истребљења, “рат свих против свих“, боље да стварамо културу дијалога и правну свест (“право личности држављана“ и “власт закона“).

Дакле, пре него што постанемо део неке шире заједнице држава или народа, прво морамо да знамо ко смо то “ми народ“ – Срби, сви грађани Србије, Србија. Ако смо у 19. веку били “народ са три вере“, а у 20. веку народ без вере и Југословени, ко смо у 21. веку? Ако не можемо да се договоримо да ли је човек настао од мајмуна или је Бог створио човека, можемо да се договоримо да ли смо ми Срби и шта су Срби. Када се Срби договоре и усагласе ко је и шта је “ми народ“ – тако да сви буду “једно“, а да колективни идентитет (српског народа) има и “дијалошка или релациона својства“, може да дође до договора и сагласности ко је и шта је “ми народ“ (уставни идентитет државне заједнице) између српског народа и свих осталих народа који живе у Србији – на исти начин, да сви наши (партикуларни) идентитети буду као “једно“, а да свако и даље чува свој (партикуларни) идентитет (“језгро идентитета“), односно, колективни идентитет (или уставни идентитет државне заједнице) мора да има и “дијалошка или релациона својства“ (“у демократији се народ састоји од већине и мањине“). Када се договоримо ко је и шта је “ми народ“, и постанемо као “једно“, унутар већинског српског народа, постојаће изузеци који потврђују правило. Када се све заједнице (народи) и сви грађани договоре око уставног идентитета, и постану као “једно“, постојаће изузеци који потврђују правило. Изузеци су такође грађани (или личности), и имају своја права и достојанство. Државно или јавно право мора да буде изведено из личног, тј. право мора да полази од права личности. Грађанин може да буде ко хоће и шта хоће, и са собом може да ради шта хоће – грађанина мора да штити Устав (држава), све док тај исти грађанин поштује Устав (државу), не вређа јавни морал и не чини зло другом човеку.

***

Нико не бира где ће да се роди (у којој породици, држави, народу, времену…) и нико се не рађа као “грађанин света“, већ се свако рађа у одређеној породици, у одређеном народу или одређеној култури, у одређеној држави, која има своју историју[3]. Да ли ће неко, када сазри или одрасте, да буде верник или атеиста, да ли ће да промени веру, или идентитет, или државу, мора да зависи искључиво од њега самог.

Стање у Србији је такво (ако говоримо о поштовању другог, правима већине или мањине, морамо да поштујемо права постојећих људи – то што су они сада) да у етничком смислу апсолутну већину (не рачунајући у овом тренутку Албанце са КиМ^[4] – са Албанцима то је и даље већина, али не апсолутна) чини српски народ, да су у верском смислу на граници већине православни верници (хришћани уопште), да је јавни морал оно што је морал већине, а већина негује традиционалне породичне вредности (у тој већини налази се, природно, већина хришћана и муслимана, али и оних нерелигиозних грађана Србије, из свих етничких и идеолошких заједница, јер конзервативних или традиционалних људи, у том смислу, има и међу Србима, и међу Бошњацима, и међу Мађарима… и међу левичарима и међу либералима, односно, и међу верницима и међу атеистима из свих народа). Поред Срба, хришћана, муслимана и грађана Србије који негују традиционалне породичне вредности, у Србији живе и несрби, и неправославни, и атеисти, и грађани који не живе традиционалним начином живота. Сви грађани имају статус “домаћина“, сви су (тј. пошто нисмо правна држава – сви морају да буду) једнаки пред законом, и никоме држава не сме да се меша у приватни живот.

Ко се роди и/или ко живи у Србији, живи у таквој држави, као део ове заједнице, говори српски језик и Србија је његова држава – он је део, мање или више, ове културе, она је део, мање или више, његовог идентитета. Када поштујеш човека, ти поштујеш сваког човека (уважаваш “достојанство, право – с тим и живот и срећу – човека“, а то је “исто што и осећати смисао његовог постојања“), без обзира на његово етничко, верско, идеолошко… порекло, без обзира на његов род, или социјални статус… поштујеш права и достојанство постојећих људи (личности), то што су они сада, са својим “језгром идентитета“. Када волиш свој народ, или своју државу, волиш је такву каква је, са том већином, са тим мањинама. У држави можемо да имамо више владавине права и социјалне правде, људи могу да постану бољи, то може да се мења, али не можеш да мењаш цео народ (његово “језгро идентитета“) према својим жељама и да тражиш од свих људи да се прилагођавају теби (и ја би волео да се у Србији мање слуша турбо-фолк, али не могу наметати своје укусе другим људима). Можеш да се одселиш из Србије, али нећеш наћи такву државу на овом свету (осим ако у Србији или било којој држави не постанеш диктатор).

***

“Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора… нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе.“ У случају Србије, дакле, културна основа већинског народа је православље (светосавље као философија живота). Ако је светосавље (хришћанство) културна основа српског народа, ако је наше писмо ћирилица, легитимно је право, и морална одговорност, да већински народ (и унутар већинског народа они који чине већину, а то су унутар српског народа – православни верници), тражи и штити своја права и своје вредности (веру, писмо, језик…). Сваки народ има право да негује свој идентитет, своју културу, то важи и за српски народ. На пример, државни симболи не могу да буду неутрални, безлични, без упоришта у традицији, у културној основи народа који је створио државу Србију, СПЦ не може да се изједначи са неком малом сектом, итд. Србија је држава српског народа, културна основа српског народа је (још увек) православна култура.

Са друге стране, Србија је држава свих њених грађана, секуларна држава. Није реално да ће се у скоријој будућности сав српски народ, а онда и сав народ (тј. сви грађани) у држави, окупити око Патријарха СПЦ, и да ће, као пред Светим Савом, на Сабору у Жичи, сви изговорити: “Верујемо као што заповедаш и исповедамо као што ти, Владико, учиш“. У случају да апсолутну већину чине православци (они који искрено верују и који би драговољно изговорили), шта ће да раде са онима који неће да исповеде Символ вере, а који су лојални грађани Србије – који плаћају порезе, поштују Устав и законе, не спутавају верске слободе, поштују јавни морал и јавно право? Ако немаш проблем са тим што си рођен у Србији, што и људи које највише волиш на свету, и људи које мрзиш и са којима не желиш да живиш, говоре српски језик, ако ипак има више људи које волиш него које не волиш, ако не желиш да оставиш кућу и имање које си наследио од предака и где си рођен и провео свој живот, ако желиш да живиш у Србији и да Србија постане лепо место за живот, ако не желиш да ти деца и унуци одлазе у свет, ти не можеш да не будеш родољуб (патриота), тј. лојални грађанин Србије. У Србији живи доста таквих људи, а нису сви они верници СПЦ, нису сви они Срби.

Зато не треба стварати “рђаву хомогеност“ унутар већинског српског народа, а затим и унутар државне заједнице – не треба да спроводимо асимилацију (да сви који живе у Србији буду Срби), или покрштавање (да сви Срби буду православни, или да сви људи који живе у Србији буду православни Срби). Са друге стране, Срби не треба да се одричу свог српског (светосавског) идентитета, или да српски језик зову неким заједничким или неутралним (безличним) именом, или да стварају нову, вештачку нацију или наднацију и да Србија постане трајно уточиште за велики број избеглица из Азије (плански, вештачки “мелтинг пот“), или да се ствара једна светска црква и једна светска религија, као што не треба да сви грађани Србије буду следбеници једне идеологије, или једне политичке странке, као што не треба спроводити унификацију мишљења, одевања, укуса…

Повратак православљу подразумева повратак на основе Римског права, а то значи да право полази од права личности, да је јавно право изведено из личног. Православна култура се ствара једино на онај унутрашњи начин, од стране слободних људи. Нема насилног и спољашњег наметања својих вредности, идеја, циљева, симбола, химне, писма, закона… свима који су другачији, или се не слажу са тобом[5]. “Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола“ (Св. Јован Лествичник). На пример, бесмислено је да атеисту убеђујете да човек није настао од мајмуна или да не постоје ванземаљци, зато што знате колико је бесмислено када вас атеисти убеђују да не постоји Бог, да не постоје анђели. Сваки човек мора до тога да дође на онај унутрашњи начин, кроз лично искуство (подвиг вере). Исто важи за однос према својој традицији, цркви, српском језику и ћирилици.

***

Нема бежања у прошлост (у “златно доба“) – прошлост (историја) је таква каква је и не може се преправити. Нема ни утопистичког маштања о будућности. Полазимо од стања које затичемо и гледамо како да из тога извучемо најбоље за све нас. Србија је данас и православна држава (држава српског народа) и држава свих њених грађана (мултиетничка, мултиконфесионална и мултикултурална држава). Када говоримо о “легитимно одрживој политичкој заједници“, у којој су сви као “једно“, морамо увек да имамо у виду да “то ‘једно’ ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства“. Свака већинска и мањинска заједница у Србији негује своју традицију и чува свој идентитет. Никоме не сме да се доводи у питање статус “домаћина“ и “језгро идентитета“.

Србија по мери свих њених грађана била би Србија у којој је могуће да већину академика САНУ чине верници, а да председник САНУ буде атеиста, и да то никоме не смета, или, да већину чланова САНУ чине атеисти, а да председник САНУ буде православни верник који сваке недеље одлази на Литургију, и да то никоме не смета. Такође, да никоме не смета ако се бивши муфтија, из бошњачког народа, нађе на челу скупштинског одбора за образовање (али, под условом да испуњава научне стандарде, да долази са универзитета који је акредитован према највишим образовним стандардима… и наравно, подразумева се, да поштује Устав и институције државе, грб, химну, језик и писмо…), као што никоме није сметало, напротив, сви су се радовали, када је рвач из Суботице (коме су одмах у неким новинама у Србији и региону бројали крвна зрнца) освојио златну медаљу на ОИ у Рију, као што никоме не смета “прва геј министарка“ у влади (ако добро ради свој посао – у интересу грађана Србије, а не страних инвеститора – нико не сме да добије посао и нико не сме да буде отпуштен са посла само зато што је “геј“). Сваки грађанин Србије је “домаћин“ у својој држави (домовини) и има своје достојанство (личну част).

Као што сваки човек има своје достојанство, тако и свака држава има своје достојанство. За људе са стране (ван Србије), ми смо сви “једно“, посебан међународни субјекат, и као субјекат учествујемо, на пример, на Олимпијским играма (без обзира на наше разлике, на ОИ сви наши спортисти учествују под заставом Србије, и сви грађани, осим изузетака, радују се освојеним медаљама). Сваки субјекат је одговоран само за себе. Морамо да бранимо своје достојанство, морамо да се боримо за своје интересе, јер, без обзира на разлике које имамо међу собом, оно што је лоше за целу државу, лоше је за све њене грађане. То доказује и процес приступања и само чланство у ЕУ – тамо свако штити своје интересе. Неће нико из ЕУ, или Русије, да решава наше проблеме, нити је било ко осим нас одговоран за оно што се догађа у Србији, сами морамо да се боримо за бољи живот, унутар наших граница. Мислим да је из дана у дан све мањи број грађана Србије који очекују да ће ЕУ да реши наше проблеме, пошто је све већи број грађана Србије који су свесни да ЕУ не може да реши ни своје проблеме. Грађани Србије постају свесни да од њих зависи како ће изгледати живот у Србији. Међутим, нема договора око тога како да нам буде боље, како да се ослободимо културне и економске окупација, и око оног најосновнијег, ко смо и шта смо “ми народ“, зато што нема договора да ли је Бог створио човека или је човек настао од мајмуна. Ако од 100 проблема које имамо у држави, кроз културни дијалог, може да се реши 90, а не може 10, уопште неће бити дијалога, неће се решити ни оних 90, а када би њих решили, живот свих би био много бољи, па би онда оних 10 проблема решавали са мање срџбе или страсти. Поделе користе непријатељи, мада нам непријатељи тада нису ни потребни – ако не постигнемо јединство, не мора нико да нас проклиње, сами смо себе осудили[6].

***

Договора нема без културног дијалога. У дијалогу се не размењују само речи (мисли), већ и осећања – људи се међусобно упознају, развијају се лични односи између њих, јавља се емпатија, осећај заједништва. “Аутентична заједница је заједница саосећања“ – писао је Жарко Видовић – “Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заједници, ако не осећам да припадам тој заједници“. Морал је осећање дужности према заједници, према којој човек осећа припадност (према својој породици, својој цркви, свом народу, држави…). Сваки народ је, мање или више, аутентична заједница (негује своју традицију, језик и писмо, навија за своје спортисте, жали за својима). Српски народ је заједница саосећања[7]. Сви народи који живе у Србији и на Балкану су такође заједнице саосећања, али и заједнице које, као и српска заједница, као и свака заједница (народ), имају већине и мањине, поделе и кризе. Наравно, без обзира колико у једном народу влада плурализам мишљења и без обзира колико су дубоке поделе у народу, када се бира између “наших“ и “туђих“, увек се бирају “наши“, или, када прети опасност из спољашњег света, увек дође до унутрашње хомогенизације (а код неких и када треба напасти други народ или суседну државу).

Пошто се ниједан човек не рађа као “грађанин света“, прво се развија морал који важи за припаднике своје заједнице (свог народа), а врло ретко, да исти такав морал важи и за припаднике друге (туђе) заједнице (народа), тј. тако да и “наши“ и “други“ буду једнаки пред законом, као што су сви људи једнаки пред Богом. Дакле, како да морал који важи за припаднике моје заједнице (нашег народа), важи и за припаднике друге заједнице (туђег народа)? Како да државна (или надржавна) заједница, која је, попут Србије, и српска, православна држава, и плурална, мултиетничка и мултиконфесионална држава, постане аутентична заједница и колико је важно имати историјску свест (свест о злу) и правну свест (свест о слободи)? Европска унија то није успела да постигне. Југославија је у том смислу била неуспешна. Србија (још увек) није успешна.

Да би сваки грађанин осећао Србију као своју државу, да би наша државна заједница била аутентична заједница, Србија не сме да буде у групи са државама у којима постоји “терор већине“ над мањином, нити у групи са државама у којима постоји “терор мањине“ над већином. Већина треба да поштује права мањине, мањина треба да поштује права већине[8]. Ако се у Србији у једном тренутку тај однос (већина-мањина, у политичком, етничком, верском, идеолошком, културном… смислу) промени, “поражени“ на страну губитника треба да прелази “без штете“, тако да нова већина не уништи “језгро идентитета“ нове мањине, као што ова нова мањина, док је била већина, није тежила да уништи “језгро идентитета“ мањине, која је сада постала већина[9]. Желимо да живимо у држави у којој је “човекова личност највиша вредност“. У држави у којој нема насиља и “терора већине“ (етничке, верске, идеолошке… већине) над мањином (етничком, верском, идеолошком… мањином, или припадницима ЛГБТ популације), или, “терора мањине“ (владајуће елите, државника, класе богатих) над већином (народом, држављанима, радничком класом), или наметања начина живота неке мањине (на пример, “геј лобија“) већини (која живи у традиционалним породицама и деци). У таквој држави не би било терора било које врсте (ни у односу већина-мањина на било ком нивоу, ни између мушког и женског рода, ни између старих и младих људи… осим, наравно, у појединачним, изолованим случајевима), само таква држава није тоталитарна држава, само таква држава је правна држава.

Сада однос већина-мањина није како треба (на пример, постоје српски националисти који малтретирају припаднике мањина, постоје насилници који нападају припаднике ЛГБТ популације, постоје припадници мањина који не поштују Србе и државу Србију, постоје припадници ЛГБТ популације који вређају јавни морал и непоштују права деце, итд.), али није ни све тако црно како неки представљају (још увек се више ради о изузецима). Много горе је (зато што се ту ради о правилу) ако се гледа однос мањина-већина у политичком смислу – однарођена, у разврату, криминалу и корупцији огрезла владајућа елита (мањина) свакодневно терорише грађане Србије (већину). Ако већински народ (или, Бога, тј. Цркву) представљају најгори, они најбољи (или, сви нормални) из народа желе да избегну да се на било који начин идентификују са државом и народом који има такве вође, а грађани који не припадају том народу и живе у истој државној заједници, више не желе да живе са њима у истој државној заједници (или да буду део исте цркве). Народ неће да поштује елиту која не поштује народ[10]. Договор (око уставног идентитета, али и поводом било чега другог) можемо да постигнемо само ако сви заједно извучемо најбоље из нас, а то можемо само ако су државници (представници народа, они који воде дијалог у име народа или групе грађана) најбољи, а не најгори. Када извучемо оно најбоље из нас (свако, цео народ), добићемо и најбоље државнике (најбоље међу нама, из народа, тј. позитивну селекцију). Традиција је преношење оног што је доказано вредно, најбоље, а то је могуће само ако пренос обављају они који су достојни.

Државна заједница може да постане аутентична заједница, заједница саосећања, само ако се, кроз културни дијалог, однос већина-мањина (и хоризонтално и вертикално, на свим нивоима), доведе у хармонију[11]. За почетак, да би почели дијалог, довољно је да се људи који живе у истој држави и говор исти језик, људи који зависе једни од других – не мрзе. Поред тога, потребно је да имају историјску свест (свако да чува сећање на жртве из своје заједнице и да осуди злочинце са своје стране) и да су спремни да се извине и да праштају једни другима. У заједници саосећања, нико своју срећу не гради на несрећи других људи и народа; грађани једни друге уважавају као личности и ниједним поступком једни другима не повређују права и достојанство; елита поштује свој народ (и законе), народ поштује своју елиту (државу). Држава брине о својим грађанима када грађани брину једни о другима (државу чине њени грађани; држављани бирају међу собом државнике; држава је онаква какви су држављани). Када држава брине о достојанству својих грађана (када елита поштује народ и не крши законе, када је власт сервис грађана), грађани брину о достојанству своје државе (народ поштује елиту или власт и законе државе).

***

Када се гуши “слобода индивидуалног постојања“ (“аутономија индивидуалног деловања“, “право личности“), или “језгро идентитета“ (етничких, верских, идеолошких… заједница), нестаје “богатство различитости“. Када то ради српска власт (елита, мањина у којој влада једноумље) грађанима Србије (народу, већини), или већина мањини, нестаје “богатство различитости“ у Србији. Када то ради нека светска сила (окупатор или колонизатор) са српском културом (народом, државом), и другим јединственим културама (народима, државама), нестаје “богатство различитости“ у свету (или речником економије: гуши се слободно тржиште, гаси се конкуренција, сужава се избор…). Тада у држави, или у свету, настаје “рђава хомогеност“, “вулгарна једнообразност“ или “плурализам истоветности“. Ако би сви људи, сви народи, све државе и сви градови на свету били исти, униформисани и унифицирани, свет би постао сиромашнији. У тоталитарном систему (било које врсте) не постоји плурализам мишљења. Проблем је што најчешће они који се највише боре за право на различитост, када остваре то право за себе, над другим (другачијим) људима (желе да) спроводе унификацију (према својој мери), као што се опозиција увек бори за више демократије (слободе) и “право личности“, против криминала и корупције, али када постане позиција (власт), гуши слободе и опозицију[12], учествује у криминалу и корупцији. Доћи до универзалног, до оног што је свему заједничко и опште (објективно), са једне стране, и спроводити (или пристајати на) унификацију, са друге стране, није исто. Да ли ми, који живимо у Србији, у 21. веку, можемо да изађемо из те “рђаве бесконачности“? Да ли можемо (наравно, колико је то могуће на овом свету) да решимо “кризу модернитета“, у нашој држави? Моје мишљење је да можемо.

Верујем да грађани Србије заслужују бољу владајућу елиту и да ће је добити. Само нова елита може да реши кризу идентитета, и кризу морала, и кризу у економији…. Верујем да православни Срби Христа не морају да уједначавају са и прилагођавају према другим верама и идеологијама, ради “мира у свету“ (тј. мира у српском народу, у нашој држави, и региону), зато што можемо да сви заједно будемо као “једно“, тако да свако чува своје “језгро идентитета“, да постоји “богатство различитости“. Верујем да Србија може донети Устав који ће заиста постати “нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса“ и да Србија може да постане православна и демократска држава у којој се (и у пракси) не доводи у питање уставни статус било ког грађанина (“домаћина“, држављанина), или народа (да негује своје обичаје, језик, исповеда своју веру…), укључујући и све грађане и народе Косова и Метохије (уз посебан статус, који тај део Србије буде имао).

Верујем да још увек постоји довољно Срба који неће да се одрекну свог идентитета или своје државе због рђавих политичара, своје хришћанске вере и своје Православне Цркве због рђавих свештеника и политичара, да неће да се одрекну ћирилице због националиста и расиста, или традиције да би се допали мондијалистима – верујем да међу Србима, који се поносе својим пореклом, има довољно правих родољуба, православаца и антифашиста. Верујем и да међу грађанима Србије, несрпског порекла, постоји довољно оних који у српском народу разликују лоше и добре људе, који знају и добре стране српског народа и СПЦ, који искрено воле Србе и Србију и желе да у њој живе. Верујем у Србију, верујем да ће се такви људи појавити, са свих страна, створити заједницу саосећања и договорити око уставног идентитета Србије и свега осталог што је потребно да се уради да би живот свих грађана Србије био бољи.

 

ВИДЕТИ ЈОШ

• Никола Варагић: Србија је и православна и демократска држава
• Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању
• Никола Варагић: “Правна свест“

 

______________

 

[1] Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, Пешчаник, 28.05.2013. http://pescanik.net/ustavni-identitet

[2] Увод овог текста је нешто измењен увод текста од пре пар година, када сам коментарисао и текст Ненада Димитријевића. Пошто се ништа у Србији није променило (нема одговора на питање ко смо “ми“) за ове три године, а стање у ЕУ је све горе, тема је и даље актуелна.

[3] Укључујући и оне који су се родили у мултиетничким и/или мултиконфесионалним породицама (или у нетрадиционалним породицама) и живе у мултикултуралној средини – и они су део одређене културе, грађани одређене државе, говоре одређеним језиком и живе у свету у коме нису сви као они и никада неће бити, у коме су мањина или већина.

[4] У овом тексту имам у виду Србију без Косова и Метохије, с’ тим што би Срби са КиМ, као и сви остали грађани Србије, учествовали у постизању договора око уставног идентитета. Са Албанцима који живе на Косову и Метохији не може да буде озбиљног дијалога док не престану са нападима на Србе који сада живе на КиМ и не омогуће повратак Срба који желе да се врате. Поред тога, доста тога зависи и од међународних околности – чак и када би Албанци изразили жељу да се врате у Србију, на Косову и Метохији се налази војна база САД и војници осталих Нато и ЕУ држава. Са друге стране, може да се догоди да се Нато повуче са КиМ, а да Албанци одлуче да заврше започети геноцид над Србима. Ако Албанци одлуче да заврше етничко чишћење, дужност је Србије да не дозволи да се икада више понови погром из марта 2004. године. Наравно, тако се ништа неће решити. Рат није решење, решење је дијалог са албанским народом. Све што је речено у овом тексту, важи и за албански народ, ако албански народ искрено жели дијалог. Србија не може да дозволи да “Косово“ буде независна држава, Косово и Метохија више не може да буде део Србије као пре 1999. године – тражи се посебан статус, посебно решење. Ако нема сличног решења у историји или у свету, треба бити оригиналан, важно је само да се дође до трајног мира – да се протерани Срби врате, да се Албанци више не прогоне, а да између њих више не стоје страни војници.

[5] Држава може и треба да примењује закон који каже да је службено писмо ћирилица, али не може на силу да натера човека да приватно пише ћирилицом, ако тај човек цео живот користи латиницу, тј. ако већина Срба почне да пише ћирилицом, својевољно, онда више нећемо бити “народ са два писма“; ако већина не жели да пише ћирилицом, неминовно је да латиница једног дана постане службено писмо. Добро је да Срби знају два писма (и више страних језика), али само једно писмо је основа српског идентитета, а то је до сада била ћирилица.

[6] На пример, када дође до елементарне непогоде, ако народ није јединствен, држава не може да буде добро организована, а када су људи у завади и неорганизовани, штета од поплава или неке друге непогода, да не помињемо ширење вируса и зараза, је много већа, а вода, или вирус, не бира ко је из које странке, или народа, него носи и коси све редом.

[7] То је показао и резултат референдума у Републици Српској, али, мала излазност на референдуму и то што влада Србије није подржала одржавање референдума, показују и да никада неће сви Срби, у истом тренутку, да буду “политички Срби“, или, једно-исто без другог-различитог, или, већина без мањине. Слично је прошао референдум у Мађарској (Мађари који живе у Србији и имају право да изађу на референдум у Мађарској, у веома малом броју су се одазвали и искористили то право, као и Мађари у самој Мађарској).

[8] Свако је, у суштини, некада негде део мањине, а некада негде део већине. Свако је доживео да је негде део мањине коју на неки начин малтретира већина (макар да мора да слуша музику која му уопште не прија), зато он не треба да ради то исто некој мањини када је део већине.

[9] До промена, наравно, може да дође (па и да неко одбаци свој идентитет, да створи неки нови идентитет или преузме туђи), али рачунају се само оне промене које долазе на унутрашњи начин, ненасилним путем, као одлуке слободних и одговорних људи.

[10] Неко може да се представља као највећи националиста, а у ствари је лопов – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики верник, а у ствари живи развратно – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики демократа, а у ствари је аутократа – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики левичар, а у ствари профит и лична корист су му на првом месту – народ таквог неће да следи. Такав човек не може да окупи духовну и интелектуалну елиту, и цео народ око себе, он не може да вара све људе све време. Па и ако му то прође за живота, догоди се оно што се догодило комунистичком диктатору, маршалу СФРЈ – одмах након смрти, сви су га се одрекли, стидели, више ниједна улица није названа по њему, а “моћна“ држава се распала, као што се распао југословенски идентитет.  Остало је само да се склони његов гроб са Дедиња. И тај дан ће доћи. Онај који је хтео да га имитира, сахрањен је под липом у Пожаревцу, а држава коју је хтео да сачува, распала се. Никола Пашић је добио трг и споменик у Београду, али га сви зову “Баја лопов“, а распала се и држава коју је он водио и стварао, итд.

[11] У свету, па и унутар целе Европе, то није могуће, цео свет, или цела Европа, никада неће бити аутентична заједница – мало је вероватно да ће се између људи (народа) који живе далеко једни од других и не познају се, појавити саосећања, или солидарност (ви можете да волите све људе и цео свет, али ће у том свету увек бити оних који исто неће осећати према вама) – “цео свет“ се може волети само апстрактно, а конкретно само живи људи, људи око тебе, са којима имаш личне односе (ако не волиш човека поред себе, не можеш искрено да волиш “све људе“). Свет је постао “глобално село“, али је то село још увек велико и не могу се сви људи и народи упознати, то неће бити могуће још дуго времена, а када буде било могуће, о томе треба да размишљају те генереције људи. До тада, наша пажња треба да буде усмерена прво на Србију, затим на регион (Балкан, Панонију) – како да у овом нашем делу света, за који смо ми одговорни, створимо боље односе међу људима и народима.

[12] Или други пример: поменута министарка за локалну самоуправу, док је била на челу НАЛЕД-а, заступала је интересе градова и општина и бранила став да је у интересу грађана да се новац не одузима од општина, а сада као министарка (власт) смањује приходе локалних самоуправа и пуни буџет републике, да би се задовољили апетити ММФ-а.

 

———

Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

Стање ствари, 08.10.2016.

https://stanjestvari.com/2016/10/08/varagic-ustavni-identitet/

Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

 

Никола Варагић

 

Душа модерног, европског човека је “углавном његов сопствени изум, његова сопствена самовоља и слуша само његов разум“, писао је Јунг. Европски човек је “признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“, писао је Елијаде. Према Лапласу, за “интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“. Ако је антички човек субјекат које се одвојио од објекта, европски човек је субјекат који се одвојио од Апсолутног Субјекта, тј. место Апсолута покушавају да заузму апсолутисти. Међутим, европски човек не може да превлада појмовно мишљење, физичко знање, да се одрекне ослонца који је нашао у разуму и чулима. Европски човек оно што је антика приписивала “привиду“ у просторном свету, што ни за хришћане није права слика света, сматра истинитим (Декарт је веровао да га Бог не обмањује).

Европски човек препознаје да поседује дар стварања, да није само “производ од њега независних и механицистички схваћених закона стварности“, тј. да има слободу изласка ван дејства природних закона случајности, да може да мења стварност – према својој мери, али, не може да превазиђе себе (од стране самог себе) и буде оно што сада није, не може да превазиђе постојеће облике и односе стварности. Због тога европски човек,  колико год да је извршио “деконструкцију предметне свести“, и колико год да се није затворио “у оквире чисте (индивидуалне) самосвести“, не достиже “чисту свест“ и “аутентичну егзистенцију“, у “правом царству слободе“, већ остаје затворен у интелигибилном свету људске субјективности. Од европског човека нисмо сазнали чега има ако Бога нема, да ли је човек субјекат или објекат, тј. шта је човек и шта човек “може бити“, или, шта постаје када “трасцендира себе“, након што прође кроз “феноменолошку редукцију“, или кроз “ништење свести“, или кроз “психоанализу“. Европски човек истиче “аутономија упркос зависности“, пошто је “човек који ствара бог“, иако је људска душа и даље само “модус тела“. Европски човек душевно задовољство узима за духовно искуство. Европски човек, без обзира на све то, од себе захтева да се повинује “закону свог ја“, за себе каже да је “сав закон“.

Када је Хегелу један студент скренуо пажњу да чињенице не одговарају тврдњи, Хегел је одговорио – “утолико горе по чињенице“. Зато Шпенглер овако описује своје Западњаке: “У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину…. Њихов морал наступа са захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашег ‘ја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције… Толеранција је знак гашења снаге… Толеранција је само обмана^[1]“. Како је настао европски човек, можемо видети из још пар примера, речима самих Западњака.

“Једна нова историја почиње са нововековном променом симбола Прометеја. Она се надовезује на позноантичку предају о Прометеју као творцу човека, али рефлектује ту предају у новој самосвети духа који се ослобађа из веза хришћанства. Важећу форму је добила у знаменитој Гетеовој оди. У творцу човека Прометеју сазнаје се сад човечанство у сопственој стваралачкој моћи, у царству уметности. На стари симбол се надовезује мит о генију, свемоћној продуктивности уметничког, тај специфично модерни мит о човеку. У стваралаштву уметничке фантазије лежи свемоћ која није ограничена никаквом везом према датоме. Човек који ствара је прави бог. Гетеова ода о Прометеју упадљиво је извела антихришћанске последице тог уметничког осећања моћи: ‘да се не осврће на тебе, као ни ја’, постаје одређење титанског човека. После Гетеа су и други окренули естетичку и етичку самосвест модерног човека против хришћанске предаје и хришћанске цркве“, писао је Гадамер^[2].

“Гете је конципирао снажног, високообразованог човека, који је у сваком погледу био физички спретан, држао себе самог за узде, који је самог себе уважавао, који сме да се одважи на потпуност и богатство природности, који је довољно јак за ову слободу; човек толеранције, не из слабости већ од снаге, јер оно, од чега би просечна природа страдала, он још зна да употреби за своју корист; човека, за којега више нема ничег забрањеног, било да је то слабост, звала се она порок или врлина… Такав ослобођени дух стоји, с радосним поверљивим фатализмом, усред васионе, верујући да је само појединачно недостојно, да се у целом све искупљује и потврђује – он не негира ништа више… Али, таква вера је највиша од свих вера: крстио сам је по имену Диониса… Гете је последњи Немац према којем се односим са поштовањем: по својој прилици он је осећао ствари, које осећам ја – ми се слажемо и у погледу ‘крста“’, писао је Ниче^[3].

Наредне реченице Ниче је написао пре више од једног века, али у њима препознајете политику данашњег Запада (или наше, српске владе, под вођством председника СНС, коме је узор европски човек, са својом протестантском радном етиком): “Највиши осећај власти и сигурности изражава се у ономе што има велики стил. Власт, којој више нису потребни докази; која презриво одбија да се свиди; која с трудом одговара; која око себе не осећа ниједног сведока; која живи а при том није свесна да против ње постоје противречја; која се одмара у себи, фаталистичка, закон међу законима: ето, то говори о себи као велики стил“. Ниче је био опијен римским (античким) духом, под утицајем фаустовске културе, “повратка природи“ и “мита о генију“. “Архитект не представља ни дионизијско, ни аполонско стање: ту је пред нама велики акт воље, воље која брда помера, опојност велике воље која жуди за уметношћу. Најмоћнији људи су увек инспирисали архитекте; архитект је увек био под сугестијом моћи“’, писао је  Ниче у “Сумраку идола“. (Да ли је случајно то што је симбол владавине СНС градња куле у оквиру тзв. “Београда на води“ и изложба “високе“ уметности названа “Нецензурисане лажи“?)

Европски човек је кренуо путем човекобоштва. Међутим, нема правог хуманизма, или алтруизма, тамо где влада закон егоизма. У овом контексту може се читати и овај одлични текст који је Пешчаник пренео о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну (немачким Јеврејима), из Франкфуртске школе, формиране почетком 1920-тих: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом. Рејмонд Гус, у предговору новом издању обавештајних дописа чланова Франкфуртске школе америчкој влади у време рата, примећује да је нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја… Стара хијерархија високе и ниске културе постала је фарса: поп је владајућа странка^[4]“.

Од Гетеа и “мита о генију“, европски човек је стигао, очекивано, до мита о “поп идолу“. “Револуционарна демократија“ (Иљин) створила је “човека-масу“ (Ортега и Гасет), док у “великом стилу“ влада “архитект“ (Ниче), као следбеник (масонског) великог архитекте.  Уметност европског човека је постала кич, као што су кич масонски обреди и симболи, као што је кич зграда седиште МИ6 у Лондону (као што је макета Видовданског храма, коју је направио и предложио Мештровић, била обичан кич). То је остало од “великог стила“.

 

          Зграда британске обавештајне службе у Лондону

 

   макета Видовданског храма, коју је предложио Мештровић

 

Цитирао сам Западњаке, тј. шта су о самом Западу писали сами Западњаци. Да ли сам онда субјективан ако на овом месту цитирам Св. Јустина Ћелијског и да ли је он био објективан или субјективан када је писао ове реченице: “Европска култура почива на човеку као на темељу… Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола?… Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом… Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола^[5]“. Отац Јустин Поповић је описао западноевропски “мит о генију“, “просветитељски порив доминације над природом“, ничеански “инстикт господарења“, фаустовски и хегеловски тоталитет… оно што су сами Западњаци писали о себи. Христос никога није учио да влада у “великом стилу“. Велика је разлика између православног човека и европског човека.

Европу треба волети, али… “Европу треба волети, треба волети вредности које је створила, али избегавати њен рационализам, њен аналитички дух, јер то води у декаденцију. У супротном, уместо културе ‘личности’, забележио је Флоренски, уводи се култура ‘ствари’. Али, руски интелектуалци су се упутили том стазом лажног позападњавања, па су постали атеисти, отпадници од праве словенске културе. Дато им је име интелигенција: она је оформила једну касту у руском друштву која се оптужује, због недостатка чврсте оријентације, да је одговорна за оно што се десило у бољшевичкој револуцији“, писао је Томаш Шпидлик^[6]. Све што је Шпидлик написао за руску интелигенцију, важи и за српску интелигенцију. Арчибалд Рајс је овако писао о српској интелигенцији у свом делу “Чујте Срби, чувајте се сами себе“: “Та љубомора касте зване ‘интелигенција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао“. Морални ниво те касте је, у међувремену, опао до краја.

Српска проевропска интелигенција већ скоро два века на најмањи миг европског човека скаче и извршава наређење. Такви интелектуалци имају или осећају “комплекс ниже вредности“ и онда то преносе на народ. Православни човек, за разлику од припадника српске проевропске елите, не осећа се инфериорно у односу на европског човека. Српска владајућа елита свој поданички карактер показује и поводом дешавања око референдума у Републици Српској, што је повод за овај текст. Српска проевропски интелектуалци су против референдума у РС зато што су опседнути тиме “шта ће Запад да каже“.

Европска унија и САД (Нато) су против тога, пазите добро, да српски народ или грађани Републике Српске сами одреде дан или датум када ће да славе свој државни празник (Дан Републике Српске). Сулудо. Бошњачка власт у Сарајеву је ту небитна, они раде само оно што им господари са Запада кажу. То потвђују и ове речи председавајућег Председништва БиХ након референдума: “Мислим да ће поступно десити реакција међународне заједнице. Гледали смо како Садам Хусеин, Гадафи, Милошевић пркосе и како то изгледа“. Зашто није поменуо Ердогана, зар и Ердоган није пао у немилост Запада? Бошњачка, као и српска интелигенција (или владајућа елита), има понизан, поданички однос према Западу, пред европским човеком. Као што су се некада плашили оријенталног човека, данас се плаше европског човека. Важно је сачувати главу, напунити џеп, за образ и душу нема везе.

Реакција европског човека (ЕУ, САД, Нато) након одржаног референдума је очекивана: “Референдум одржан у Републици Српској нема законску основу јер је Уставни суд БиХ одлучио да суспендује одлуку о референдуму док се не одлучи о његовој уставности“, саопштила је Европска комисија. „Овај референдум не може да промени крајњу и обавезујућу одлуку Уставног суда БиХ“, изјавила је портпаролка ЕК Маја Коцијанчич у Бриселу. А власт у Сарајеву, по налогу Запада, Милораду Додику, председнику Републике Српске, шаље позив за саслушање у својству осумњиченог – у Тужилаштву БиХ формиран је предмет у којем се спроводе активности у вези с неизвршавањем одлуке Уставног суда БиХ поводом референдума у РС. ЕУ и САД планирају да ставе на своју “црну листу“ председника РС.

Запад наставља да спроводи геноцид над српским народом – европски човек је одлучан да истреби свакога ко не мисли исто као и он, спреман је да прегази све људе и народе који не говоре да је европски човек најлепши и најпаметнији, савршен, бог. Очигледно је да “геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера“.

Само због тога треба подржати референдум у Републици Српској и власт коју је изабрао народ Републике Српске. Знамо ми све мане Додика и његових сарадника, знамо за све проблеме грађана РС, знамо како ову прилику користе разни националисти и ратни профитери са обе стране Дрине, Додикова власт је далеко од савршене власти, али ово питање нема везе са Додиком. Нема везе ни са Русијом, која стоји из референдума и РС (због чека руску власт критикује руска проевропска интелигенција).

Једноставно, време је да се каже европском човеку: “Олади мало, европски човече, не можеш да будеш јаднији него што си сада“. Исто тако, српској и бошњачкој проевропској интелигенцији или владајућој елити, време је да се каже: “Много смарате. Престаните да пројектујете на све нас ваше личне слабости“.

Против сам одвајања Републике Српске од Босне и Херцеговине. Верујем да Срби и Бошњаци могу да живе заједно, у миру. Не мислим да је сваки Западњак исто што и овде описан европски човек. Chet Baker или Johnny Cash, на пример, не одговарају таквом опису.

Закључак: ако европски човек (Запад) не олади мало, ако идолопоклоници европског човека у Београду и Сарајеву наставе да нас овако смарају, верујем да нећу бити једини који ће да промени мишљење и да почне да се залаже са уједињење Републике Српске и Србије. Шта друго, човеку (Србину) који има бар мало достојанства, и хришћанину који се никада неће клањати пред идолима (лажним боговима), преостаје?

 

___________________

[1] Освалд Шпенглер: “Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.

[2] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Прометеј и трагедија културе“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

[3] Фридрих Ниче: “Сумрак идола“, Светови, Нови Сад, 1999.

[4] Alex Ross: “Поп култура и моћ“, The New Yorker, 15.09.2014. Превела Милица Јовановић, Пешчаник.нет, 21.09.2014. http://pescanik.net/pop-kultura-i-moc

[5] Св. Јустин Ћелијски: “Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1993.

[6] Томаш Шпидлик: “На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.

 

—–

Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

Стање ствари, 30.09.2016.

https://stanjestvari.com/2016/09/30/varagic-evropski-covek/