Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (24. део)

октобар 24, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

ПРОМЕНА СВЕСТИ (24. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (11. део)

 .

Нехришћански антропоцентризам води у (негативну) индивидуализацију и атомизацију – у разбијање органске заједнице, а да се при томе не развија ни појединац, као (слободна, аутономна, непоновљива) Личност. Атомизација успева тамо где се људи не боре против греха – гордости, егоизма. Антропоцентризам је испреплетан са егоцентризмом, онтолошким нихилизмом и моралним релативизмом. Код егоцентрика, човек је центар света (тј. он сам), “човек је мера свих ствари“. Постоје антропоцентрици који мрзе људски род, па и себе (последица испреплетаности са модерним нихилизмом и релативизмом, али и због испреплетаности са античким и католичким учењем, које је јерес, које се усталило, касније и кроз калвинизам – да је људска природа од самог почетка грешна, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше – а све то је на неком другом нивоу испреплетано са деловањем “палог анђела“ који мрзи људски род, те су људи, под тим утицајима, Бога који воли људски род – “убили“). Након “коперниканског обрта“, након појава теорије еволуције и теорије релативитета, и из њих проистеклих философија, човек који је центар света, али и “грешка“, сада схвата да је и “нико“ и “ништа“ у односу на природу и свемир. Па опет, човекобоштво, како међу научницима, тако и међу окултистима, није нестало. Због гордости. Човек је и даље мера свих ствари – у овом времену и простору, осим код неофита, код којих је Бог и даље мера свих ствари – у смислу да се пориче слободна воља и лична одговорност, зато ни неофити и формално религиозно код којих не постоји критичко мишљење, улазак у суштину вере, не разумеју хришћанску антропологију (и истовремено не разумеју ни теоцентризам).

Зато волим да кажем да је од оног који верује да Бог постоји, глупљи само онај који верује да Бог не постоји. “Слобода коју људи имају не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи“ – Св. Јустин Ћелијски.

***

У претходним деловима напоменуо сам да се у свету истовремено одигравају два процеса која су, (само) на први поглед, парадоксална (противречна, за оне који их неразумеју): са једне стране, одвија се процес индивидуализације и атомизације човечанства, док се  истовремено, са друге стране, спроводи колективизација, униформизација, унификација, тотализација од стране свевидећег ока/Великог брата. Атомизација прати глобализацију, коју воде и користе одређене групе људи (одређене силе) за градњу (нове) Вавилонске куле (формирање светске владе).  То су, као што смо видели, старе владарске породице Западне Европе, повезане са Ватиканом, масонским (и окултним и рационалистичким) организацијама и крупним капиталистима (старим капиталистичким породицама). Глобализатори глобализацију користе за окупацију и унификацију света. Зато глобализација, само наизглед парадоксално, подстиче атомизацију човечанства. Укрштају се индивидуализам и колективизам онолико и онако како то одговара овим групама глобализатора. Градови и престонице попут Њујорка, Лондона, Париза… постала су места у којима се обликује слика света. У њима је установљена “истина дискурса“, апологија “империјалног дискурса“. Настаје “урбани дискурс“, који “глорификује хибридност као норму, а стигматизује другог“, оног “који се налази ван Мегалополиса[1]“. Ствара се “царство једнообразне вулгарности“, ствара се привид (симулација) слободе избора (шароликост колективитета индивидуалних медиокритета – сви су исти у истицању различитости, сви се труде да буду оригинални, али у оквиру свог колективитета/стада), шири се индивидуализација, атомизација, тако да долази до све већег (умног и емотивног) отуђења човека од другог човека, или настају мање групе које се као чопор (или секте) држе заједно и свака се бори за своју “територију“. Владајућа елита, врх пирамиде, је изнад антагонизама тих група. Унутар тих група/чопора/секти, влада колективистички дух. Тако атомизирано друштво није у стању да се организује и пружи отпор режиму. Настаје “дуални град“, али је само “класа господара“ хоризонтално и вертикално – и надидеолошки и наднационално (али имајући у виду да “припадање Мегалополису јесте припадање неком политичком субјекту“) – организована. Економским речником: настају монополи, нестаје конкуренција. Радницима се даје “слобода управљања“, али се за све питају директори и функционери Партије. Вековима је стварано “јавно мњење“ и вековима се развијају и примењују технике утицаја на “јавно мњење“, посебно у последњих пола века са развојем технологија и неолибералног система образовања.  

Српска владајућа елита униформисана/унификована је од стране окупатора (глобализатора), сада заједно покушавају да униформишу/унификују све грађане Србије, цео српски народ, тачније, да свима који се не слажу са њима, свима који нису православни хришћани, “промене свест“. То раде и рационалисти и окултисти. Данас гледамо врхунац таквих вишедеценијских “тотализација“, које су почеле још почетком 20. века, а замах добиле после 1945. године.

***

Национализам није у духу хришћанског универзализма, јер су у Христу сједињени људи из различитих народа, нација, раса. Национализам је израз колективистичког духа и егоизма, а не органске заједнице. Саборност није исто што и колективизам, који је рђава хомогеност. Иза национализма – у колективизму – крију се појединци који се плаше слободе и избегавају одговорност, који нису на путу да постану Личности, већ свој егоизам испољавају кроз стадо, а таквих има доста међу верницима унутар Цркве, зато што Личност постаје онај ко стоји сам – мимо стада (али не буквално сам, у механицистичком смислу, у смислу да није део заједнице, пошто се Личност ствара у заједници кроз међуљудске односе, тако се побеђује и егоизам, већ – да стоји сам пред Богом, собом, другима, прихватајући лично осећање греха и личну одговорност за спасење, да сам доноси одлуке и сам да дела и тамо где нико неће, не зна или не сме и да стоји иза својих одлука и дела – свако сам носи свој крст, зато Христ поручује да треба волети Њега, пре и више него оца, мајку, брата, сестру, супружника, сина, кћер… па и свој народ или нацију. Зато је прва и најважнија заповест љубити Бога сваким атомом своје душе, срца, ума, тела… Зато тако особена – аутономна – личност није егоиста. Националисти су често и непотисти, зато им је тешко, немогуће, да прихвате ово Христово учење). Колективизам је идеологија људи са робовским менталитетом, са “инстиктима стада“, који не смеју да се издвоје из масе, који у масу и осредњост враћају сваког ко покушава да се издвоји, који се не радују успеху комшије већ желе да “комшији цркне крава“ – то је идеологија лажно скромних људи који због сопствене слабости неуспех у самореализацији и остваривању жеља траже у свакоме само не у себи.  

Данило Киш овако пише о национализму: “Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфротираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија… Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се “изрази“, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд. Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума…  Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан… Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, ‘никог до бога’, а његов бог јесте бог по његовој мери. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе[2]“.

Међу националистима можемо наћи формално религиозне, или, формално религиозни често су (и) националисти. Киш пише да је национализам “негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан“. Игуман Евменије овако описује формално религиозне: “Религиозну зависност одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.“ Код националиста “ми нисмо оно што су они“, код формално религиозних “човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу“, он одговорност за свој узајамни однос са Богом преноси на јаког учитеља. Националисти следе идеалистички нормативизам. Националисти су традиционалисти који “свој идентитет црпе из историје, из једне секуларизоване есхатологије, где прошлост постаје будућност. То су крајње јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег из садашњости у прошлост који ниједан једини проблем не решава[3]“. Националиста да би да у кући живи патријархално – да има послушну жену и децу, а ван куће да живи као неолиберал – да чини прељубу, да следи етику егоизма. Често не успева ни једно ни друго. Тако слаб, кривца тражи у другима и другачијима. Зато су скупови националиста, често, скупови гневних људи, који су пуни мржње. То је још један разлог зашто је национализам рђава хомогеност (колективизам).

Међу националистима можемо наћи разочаране марксисте (комуниста), који су после слома комунизма нову колективистичку идеологију пронашли у национализму, и тако наставили борбу против либерализма и индивидуализма, пошто су тако образовани за време комунизма (рђаве хомогености). Зато је међу националистима највише радикала и комуниста (и бивших комуниста који су сада формално религиозни; некада су формално религиозни постајали комунисти).

Националиста је човек-маса. Киш пише: “Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Националиста значи бити индивидуум без обавезе“. Сетимо се Ортеге (“Побуна маса“) и разлике између човека-масе и племства:  “Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају. Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Човек-маса “као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче“. Ето како је глобализација повезана са атомизацијом. Са развојем демократског друштва и након научно-технолошког напретка у 19. веку, што је учинило обичног човека из средњег сталежа у најбогатијим државама Запада (наизглед) слободног и све мање зависног од физичког рада, који се сместио “у изобиље средстава“, Ортега пише да се десило нешто “парадоксално, али ипак природно: зато што му је читав свет био отворен, а животне могућности широке, обичан просечан човек је затворио своју душу. Побуна маса проистиче из тог душевног запечаћења… Верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују… Појединац у свом духу затиче прегршт већ готових идеја. Он одлучује да ће се њима задовољити и сматра себе интелектуално потпуним. Изван себе не налази ништа што га задовољава. Човек-маса верује да је савршен“. Такви су добрим делом, националисти који су се појавили међу Србима и у Србији у доба Ортеге, али и након 1990. године када је дошло до обнaвљања демократског поретка. Тада је српски модел човека-масе, који више деценија није смео да мисли, са затеченим знањима са којима је индроктриниран током комунизма (између осталог и о томе како су сви једнаки) и након краха комунизма кратким курсом из преткомунистичке историје, поверовао да има право на сопствено мишљење, па је свако мислио да може да буде председник, да би баш он био најбољи селектор фудбалске репрезентације и томе слично. У стварности, као и у случају наде која се појавила 2000. године, народ (маса) је “превеслан“ од стране владајуће елите и њихових господара у иностранству, држава је окупирана, “обичан човек“, човек-маса се и даље суштински ништа не пита, али је слободан да у кући или на улици говори шта хоће и за себе мисли да је бог.   

Националиста не разуме и не прихвата “идеју ранга“. Иван Иљин овако описује “идеју ранга“: “Људи по природи нису једнаки; и то није несрећа, већ дар Божји. Ми само треба да препознамо тај дар и да с њим правилно поступамо. Правилно – то јест на одговарајући, праведан начин. ‘Звезда се од звезде разликује у слави’ (1 Кор. 15, 41); исто се и човек од човека разликује по снази, здрављу, способностима, моралним квалитетима, умној проницљивости, снази воље, духовном сазрцању и реалним поступцима. Не видети све то значи бити слеп, негирати то је бесмислено, а пренебрегавати – штетно. Болестан човек није за војника; он ће само бити на терету болници. Слаб човек не може да вуче терет или да копа земљу: то би га брзо убило. Бесмислено је талентованог виолинисту претварати у столара, даровитог математичара у морнара, генијалног песника у шефа одсека, способног трговца у кувара, човека рођеног да буде шумар – у механичара. Али исто тако је бесмислено, или чак погубно, од разбојника правити чиновника, давати издајницима и лоповима право гласа, уводити шпијуне у министарство спољних послова, именовати фалсификатора новца за министра, произвести кукавицу за маршала или партијског интриганта за кардинала[4]“.

Национализам је тековина републиканизма – “револуционарне демократије“. Идеологија национализма и појам “нација“ настају унутар револуционарне Француске и неопаганске Немачке. Националиста је рационалиста, образован у традицији просветитељства. Зато је његов бог – бог по његовој мери. Националиста је и паганин, образован у традицији неопаганизма и пантеизма. Зато је националиста и романтичар. Зато је националиста попут припадника или постаје припадник “слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности“.

Национализам није исто што и родољубље, зато што је родољубље претпостављено (православном) хришћанству. Родољуб није егоиста. За националисту, нација је пре Христа. За родољуба, Христ је испред свега (или ако није хришћанин, ако је атеиста, универзалне људске вредности су испред свега, а те вредности су добрим делом настале и обликоване унутар хришћанске цивилизације, и још увек се делом одржавају у постхришћанској цивилизацији – како ће изгледати у будућности, показаће време, али ће се свакако продубљивати разлике). Родољуб је богољуб. Националиста је идеолог. Идеолози су демагози. Родољубље постоји и ако народ нема своју државу. Националиста нема без државе, националисти су увек близу државних ресурса које користе да би “бранили нацију“. Родољуб поштује друге народе, право на различитост, и за себе тражи то право. Националиста припаднике других народа жели да асимилује у своју нацију, националиста лако постане ксенофоб и расиста. Родољубље је позитиван етнофилетизам (када је претпостављен Цркви као литургијској, есхатолошкој, наднационалној заједници). Родољуб не поистовећује духовну заједницу са државном. Националисти је држава у којој он напредује и остварује своје жеље важнија и од народа који живи у њој, од њених грађана. Национализам је негативан етнофилетизам. Етнофилетизам је, иначе, од стране Православне Цркве, проглашен за јерес – јер дели људе сједињене у Христу.

Код православних народа није дошло до свеправославне саборности, код католика је “саборност“ наметана из Рима, па није у питању саборност већ универзализам, тј, тоталитаризам. На исти начин глобализатори намећу “универзалне“ људске вредности (глобализатори једног дана могу да буду и муслимани…), зато ће се продубљивати разлика између хришћанских вредности и таквих “универзалних“ људских вредности. Те разлике се већ сада јасно уочавају у односу између хришћанске (традиционалне) и нехришћанске (модерне) породице; између моногамног брака између мушкарца и жене, и, слободног хетеросексуалног, слободног (и моногамног али) хомосексуалног и – ту су скоро исти неолиберали (“плејбој“ са “зечицама“) са Запада и талибани (арапски шеик са харемом) из Азије – полигамног брака (јагњеће бригаде са певаљкама и трбушним плесачицама).   

Шта је суштина приче о национализму и која је разлика у односу на родољубље? Етнофилетизам значи љубав према свом народу, шире схваћено према својој заједници, са којом делиш добро и зло. Зато је важно које се вредности негују у некој заједници. Хришћанин воли Бога, који је Целина, више него било шта људско и земаљско и зато не може да негује етнофилетизам на јеретички начин, да свој народ, као део Целине, ставља изнад Целине, зато у њему мора бити љубави за све људе, цело човечанство, за све што је Бог створио.    

Српски народ се као историјски народ појављује након примања хришћанства. Средњевековну Србију нису створили, развијали и бранили националисти, већ родољуби. У хришћанској средњевековној Србији развијана је правна свест, тј. ишло се у смеру поштовања личности сваког човека, развијана је саборност, а не колективизам. Срби стварају своју државу, своју Православну Цркву, развијају свој језик и писмо. Формира се хришћански идентитет српског народа. Дакле, народа, а не нације. Језгро народа чине православни Срби, основу идентитета чини православна вера. Православни Срби стварају државу. То се дешава 700 година пре Француске револуције. Срби су изгубили државу, али су остали родољуби. Након неколико векова православни Срби обнављају државу на таласу европског национализма и романтизма. То се завршило (покушајем) стварањем југословенске државе и југословенске нације. Срби су постали Југословени, атеисти и комунисти, прихватили су латиницу као своје писмо. Па опет крајем 20. века долази до “народног самоосвешћења“, а почетком 21. века до, настанка, од споља изазвано, самосталне државе (републике) Србије (одвајањем Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора). Сада живимо у првој републици Србији, Србија је први пут у историји – република. То је наслеђе социјалистичке републике Србије, наслеђе социјалистичке републике Југославије.

Само што сам написао претходне пасусе, у Данас-у сам прочитао текст проф. Зорана Стокића (Машински факултет, БУ), који се савршено уклапа у причу да је важно које се вредности негују у некој заједници, у причу о “изгубљеној“ генерацији, у причу о индивидуализму и колективизму, атомизацији… Текст проф. Стокић почиње цитатом Емила Диркема: “Индивидуализам је друштвени производ, попут свих врста морала и свих религија. Појединац прима од друштва чак и морална веровања која га обоготворују. То је оно што Кант и Русо нису схватили. Они су свој индивидуалистички морал хтели да изведу не из друштва, него из појма изолованог појединца“. Затим проф. Стокић пише: “Године 1989. имали смо прву прилику да у доба пада Берлинског зида заједно са другим државама реалсоцијализма закорачимо у грађанску демократију. Та је прилика пропуштена… Данас је година 2014, а када је у питању наше грађанско друштво – у неупоредиво смо горем положају него 1989. године. Зашто? Зато што се број грађана у периоду од 1989. до 2014. свео на минимум, на занемарљив број“. Проф. Стокић износи познате либерал-комунистичке (лењинистичке, титоистичке) разлоге зашто је то тако: “Наша политичка и културна елита је својим чињењем и нечињењем уништила, по мом мишљењу, онај најважнији друштвени ресурс – критичну масу грађана коју смо некада имали. А имали смо је само зато што Тито није био непријатељ науке: факултети и научни институти били су по својој природи расадници грађанске културе“. Да је постојала та подршка великог вође и та критична маса (да ли то важи и за академију и академике?), ваљда би се СФРЈ демократизовала, из те критичне масе изашла би нова грађанска елита и Србија би постала демократска држава. Зар на факултетима и институтима није настала та политичка и културна елита? Ако су “научни радници“ имали подршку великог вође, и критичну масу, зашто то нису искористили, шта их је онемогућило да развију грађанску културу? Кога криве? Текст као да је писао млади Стеван Филиповић. Истовремено проф. Стокић “комунистичку фазу“ (под вођством Ј.Б.Т.) назива једном од “безбројних метаморфоза деспотије“. То је заиста натприродан феномен – да унутар комунистичке деспотије (диктатуре) настане критична маса грађана коју штити и негује деспот (диктатор).

Проф. Стокић текст почиње цитатом Диркема, где он Канту и Русоу пребацује да нису схватили да свој индивидуалистички морал, који су они хтели да изведу из појма изолованог појединца (атомистички, механицистички, его-и-антропо-центристички схваћеног појединца), могу да изведу само из друштва, јер је свака, па и хришћанска религија друштвени производ (а не “производ“ Свете Тројице), јер друштво, а не Бог, човека и обоготворује (обожење без Бога!?). Зато проф. Стокић наглашава: “Да би опстало, свако друштво се служи колективним васпитањем којим уобличава карактер својих чланова – индивидуа… Карактер ваше личности директан је производ друштва, културе у којој сте одрастали! Ваша је индивидуалност формирана у скупу друштвених институција: породици, општини, школи, на послу, медијима, у групама истога ранга, црквама… Детету се преноси максимум стечених ‘заједничких’ понашања, оно се припрема да живи као други – али ипак на свој индивидуалан начин, јер ће на крају имати свој карактер, свој темперамент, своје когнитивне способности, особен склоп црта личности. Неке културне матрице воде ка либералном, а друге ка деспотском индивидуализму[5]“. Наравно, ниједна културна матрица не води ка православном “индивидуализму“, јер “медитирање над политиком произашлом из ‘светог писма’, никада нам неће пружити средства за грађанску организацију економског и политичког живота и за увођење више правичности и хуманости“. Када проф. Стокић помиње политику произашлу “из ратних пораза“, могу да се сложим, то јесте погубна политика, и свакако да постоји одговорност и СПЦ за стање у коме се данас налазимо, а то стање, по проф. Стокићу, “показује да просечан становник Србије ни у 21. веку није своје менталне способности изградио на концепту тројства времена! Зато ‘временско мишљење’ које краси оно мало грађана које још имамо ваља корисно употребљавати, а не ућуткивати. Само нам такво мишљење може помоћи да изађемо из садашњих потешкоћа и не видимо шта би га могло заменити“. Међутим, као што сам на више места истицао, највећа одговорност за стање у којем се налазимо лежи у титоистичкој академској, политичкој и културној елити – они владају деценијама уназад и зато је одговорност на властодршцима. Из те елите проистекли су национал-комунисти, та елита је створила турбо-фолк и Пинк (имитацију западњачког попа и шунда). На крају се у ријалитијама и на Пинку завршиле и иконе грађанске, друге Србије, а Б92 постаје урбанија верзија Пинка. Они који се томе одупиру, унутар грађанске односно друге Србије, нису само противници национализма, већ и родољубља, они су толико анационални, толико интернационалисти, да за њих српски народ – као народ који има хиљадугодишњу историју и све оно што то носи са собом – ништа не представља. Ту нема ничега вредног, јер је та историја повезана са православним хришћанством. То је разлог зашто су либерал-комунисти мање омиљени у народу у односу на национал-комунисте – ниједан народ, ниједна заједница, не жели да доведе на власт такве. Када би поново настала Југославија, они би се на попису изјаснили као Југословени. Српски народ више не жели да ствара Југославију, већ Србију, Срби више не желе да буду Југословени, већ Срби.

Оно што истичем јесте да то треба радити на хришћански и родољубив начин, а не на просветитељски и националистички начин. Смисао хришћанског живота је живот у заједници. Хришћанин, да подсетим, разликује духовну заједницу од државне. Само осећање љубави, припадности, лојалности… некој заједници, у праисторији – свом племену, старије је од хришћанства, то је нешто исконско. И природно и хришћански је волети свој народ, своју заједницу. Православно-хришћански универзализам не гуши разноврсност, не подстиче једнообразност. Како унутар једног народа, једне заједнице, тако међу народима, међу заједницама. Хришћанин, ако је заиста хришћанин, никада, али никада, не заборавља Божје заповести; не заборавља да у Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене; да је ближњи и незнанац и странац и другачији; да нико није безгрешан и да Бог суди; да је Христ дошао да позове грешнике на покајање, да ће на Небу бити велика радост због сваког грешника који се покајао и да Сунце сија и добрима и злима; да треба љубити и своје непријатеље, да се против зла не треба борити чинећи зло. Хришћанин зна да ће богаташу – свакоме ко је везан само за земаљско – бити тешко да уђе у Царство Небеско. Хришћанин преузима одговорност за свој узајамни однос са Богом и не преноси га на јаког учитеља, прихвата лично осећање греха и личну одговорност за спасење. Хришћанин је истовремено и “либерал“ и “социјалиста“. Хришћанин је истовремено и родољуб и космополита. Хришћанин је истовремено и појединачан и општи човек. Под општи човек спада и родољубље – љубав према свом роду, народу. Хришћанин људи себе, своје ближње, чланове своје породице, своје локалне заједнице, своје колеге, свој народ, али и незнанце, странце и непријатеље, хришћанин воли све људе, зато што хришћанин на првом месту љуби Бога, који је Љубав. Зато хришћанин не ствара идолопоклонички однос према својој држави, зато хришћанин нема идоле. Хришћанин зна да је у односу на Бога мали, али да је у Богу велики, већи од света и световног, природног, зато хришћанин не може да буде малограђанин, провинцијалац, са паланачким духом, али ни глобализатор.  

Дакле, позитиван етнофилетизам било би то хришћанско осећање љубави према својој етничкој заједници, свом народу, али да та љубав није испред љубави према Богу и свему ономе што љубав према Богу носи са собом. До сада су се људи који су имали и неговали то осећање љубави и оданости према свом народу називали националистима, патриотама, суверенистима, родољубима, десничарима. Пошто је “национализам“ и “националиста“ стигматизован појам, негативан етнофилетизам,  повезан са антихришћанском и антисрпском левичарском револуцијом и либералним прогресом, али и са негативним традиционализмом, ретроградним оријентализмом, предложио сам да се онај Србин који воли свој народ и своју Цркву (или само поштује, не мрзи, ако је атеиста) и не мрзи другачијег – не мрзи људе из других народа, дакле онај ко није шовиниста, ксенофоб, фашиста, не назива више националистом, већ искључиво – родољубом; да се љубав према свом народу назива – родољубље, а не национализам, да се направи јасна разлика између родољуба и националиста (националисти пале пекаре Албанаца у Сомбору и Новом Саду због дешавања око фудбалске утакмице Србија – Албаније[6]). “Патриота“ је туђица, као и “суверениста“, појам који је више везан за државну заједницу, “десничар“ може да буде и левичар, односно и онај ко није десничар – ако се десничар веже искључиво за веру и Цркву (и позитиван етнофилетизам) – може да буде родољуб, да воли свој народ. Малограђанима реч родољуб звучи превише старомодно, а речи попут националиста, патриота, суверениста звуче веома напредно. И они који нису православни хришћани могу истовремено да буду и родољуби и космополите. Народи који желе и имају своју државу, желе да имају суверену државу, желе да буду слободни и сами уређују своју државу и друштво, потпуно свесни и повезаности и зависности од региона и света. Србија није била, Србија не треба да буде етнички чиста држава, у Србији има места и за друге народе, Србија треба да постане држава свих њених грађана.  

***

Србија неће постати грађанска држава, у Србији неће бити грађанске културе све док они који себе сматрају делом “грађанског блока“ (друге Србије) не одбаце аутошовинизам, док не почну да поштују српску преткомунистичку традицију (што не значи да на историју гледају некритички, али онда критички да се гледа и на комунистички период) – док не почну да се поносе својим народом а не само да га негирају и презиру, док међу њима већину чине малограђани, док сву одговорност за недостатак грађанске културе пребацују на родољубе и православце. Идеолози “грађанског блока“ су идеолошки искључиви, они не разликују родољубље и национализам, за њих су сви десничари и сви православци исти. Та искључивост је препрека за стварање демократског друштва. Хришћани нису у том смислу искључиви, православци и родољуби немају са ким да разговарају и преговарају, јер је друга Србија, “грађански блок“ у суштини “затворено друштво“. Међу њима има сукоба мишљења и полемика, али само са себи сличнима, унутар своје заједнице. Оптужују СПЦ за секташтво, али су сами створили своју секташку заједницу.

Антиправославни антифашисти говоре о демократији, о култури дијалога, али не желе да воде било какав дијалог са православним антифашистима, не признају њихово постојање, све их сматрају клерофашистима и неонацистима, желе да нестану, да их униште до краја, једино себе виде и признају као антифашисте, док не поштују права верника. Социолог Владимир Вулетић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду: “Стварно настојање државе да ограничи утицај цркве на државну политику биће јасно тек ако се власт осмели да умањи утицај цркве у систему образовања. Другим речима, тек онога тренутка када веронаука буде искључена из система државног образовања, биће јасно шта су стварне намере државе[7]“. Ова изјава, која долази од стране антиправославног антифашисте, није у духу антифашизма. Антифашизам не подразумева непоштовање права верника. То су недемократски и неуставни захтеви. Као да верници, који су у већини, не пуне државни буџет, из ког се финансира веронаука. А они који су за веронауку немају ништа против да поред веронауке постоји и грађанско васпитање. Антиправославни антифашисти су против подизања споменика Немцима (Швабама) у Вршцу, које су црвеноармејци и партизани убили током и након ослобађања Србије, они су против рехабилитације војника и официра Краљевине Југославије који се нису предали и који су се борили против окупатора тако што су створили први ослободилачки покрет у Европи, они су против реституције и рехабилитације невино осуђених припадника предратне (више) грађанске класе које су комунисти убили, отерали, чију су имовину узели – зато што су сви они (Швабе, равногорци, капиталисти, академска и грађанска класа) некада били (идеолошки) противници Москве (СССР), али, антиправославни антифашисти сада у Украјини подржавају немачке неонацисте, рестаураторе аустроугарског империјализма, ватиканске унијате и англоамеричке империјалисте – против Русије – у име грађанских вредности, у име демократије, у име антифашизма. Зар то није парадоксално? Није, јер антиправославни антифашисти нису антиимперијалистички антифашисти. Они желе у ЕУ и Нато алијансу док Албанци подижу споменик терористима у центру Прешева. Споменик Швабама им смета, споменик Албанцима (иза којих стоје и Швабе из Немачке) им не смета.

То у једном тренутку мора постати и духовито. Попут коментара редакције Данас на дан војне параде поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда од нациста и фашиста и доласка руског председника. Драшковића, Коштуницу, Ђинђића и Тадића коментатор Данас-а дефинише као “некад формалну некада неформалну антипартизанску коалицију“, који су, када се поред њих додају и садашњи властодршци из СНС и СПС (када су сви припадници “изгубљене“ генерације на једном месту), “одрасли на једном наслеђу које је било све само не антифашистичко“, и сада се такав државни врх нашао позваним да “стане у одбрану антифашизма и да рехабилитује прокажене ослободиоце[8]“. Заиста, какав је (био) тај партизански антифашизам када су им наследници овакви? Дан касније Весна Пешић у тексту за сајт Пешчаника пише: “Неке своје блиске пријатеље и колеге морала сам да отпишем, јер ни у сну нисам могла предвидети шта ће се десити кад се појавио Милошевић. Наше либералне (дисидентске) групе, које су тражиле права и слободе грађана, чим се појавио Милошевић са Косовом и национализмом, биле су десетковане. Борци за демократију и слободу (никако не сви!), преко ноћи су постали љути националистички следбеници Милошевића и његове ратне политике“. Толико о “критичној маси грађана коју смо некада имали зато што Тито није био непријатељ науке“ (проф. Стокић).

За коментатора Данас-а “гламурозна војна парада“ под управом дела владајуће елите је прави цинизам, а сви који подсећају на “црвени терор“, терор југословенских комуниста након рата, јесу псеудоисторичари. Војна парада је имитација титоистичких парада, али за коментатора је она само “потрошена империјална матрица из деведесетих“. Деведесете нису продужетак црвеног терора, никако! “Златно доба“ је трајало од 1945. до 1980. године – уче либерал-комунисти – тај период се не сме критички гледати, посебно период када су либерал-комунисти блили на власти, јер нема потребе, ту је све било добро, савршено! НОБ се не сме критиковати – зар то није тако совјетски? Параду организују деца комунизма. Они се и даље међусобно свађају, још од 1948. године: либерал-комунисти (еврофили, лењинисти, титоисти, друга Србија, “грађански блок“) са једне стране, и национал-комунисти (русофили, стаљинисти, ранковићевци, прва Србија, “патриотски блок“) са друге стране. Да ли се окренути ка Москви (Истоку) или ка Вашингтону (Западу)? Тада, 1948. године, изабран је Вашингтон. Толико је СФРЈ била неутрална, а њен маршал “ауторитет“ у Вашингтону и Москви. Био је добар трговац – али за себе, да остане доживотни диктатор. После сукоба на “Осмој седници“ 1987. године, када су међу српским комунистима лењинисте победили стаљинисти, када је, као што видимо по сведочењу Весне Пешић и велики број либерал-комуниста прешао међу национал-комунисте, уместо САД и Немачке изабрана је комунистичка партија Русије, тј. СССР који се у том тренутку урушавао и убрзо нестао, а онда унутар демократске Русије која је настала подржан је покушај пуча поражених комуниста. Либерал-комунисти остали су верни Западу. Припадници те елите – ратни профитери, али и антиратни профитери – током деведесетих постали су милионери. Онда је након “револуције“ 2000. добар део либерал-комуниста повратио своје позиције у друштву и у том периоду, прва деценија 21. века, припадници те елите постали су милионери – неки либерал-комунисти су тада зарадили први милион (попут председика ЛДП-а), добар део милионера из деведесетих (махом национал-комунисти, попут власника Пинк-а, Инвеја или Делте, али и либерал-комунисти, попут власника ЕФТ-а) је увећао своја богатство након “народне“ “револуције“ 2000. године. Данас је власник Б92 милионер, а власник Печата је остао милионер. Под утицајима такве елите, Срби су током титоизма заволели Запад, па су током деведесетих ратовали са Западом а заволели Русију, али су после 2000. поново у љубави са Западом. Сада долази до захлађења према Западу и поново расте љубав према Русији. За то време, “обичан човек“ живи лоше. Лоше је живео од 1945. до 1990. године, лоше је живео после 1990, лоше живи после 2000, лоше живи после 2012. године, лоше ће живети и следеће године, и наредних десет година.  

Либерал-комунисти би октобра 2014. уместо председника Русије на војну параду позвали председника САД. Неокомунисти у међусобни сукоб увлаче све православне Србе, целу СПЦ, као и све православне Русе. Као што изједначују родољубе и националисте, тако изједначују православце и стаљинисте, тако изједначују немачке нацисте и совјетске комунисте. Поред свега овога, неколико дана раније уредник Данас-а је у својој колумни подсетио да је ДОС за 5. октобар добио и “миг“ из Москве, где је, нешто пре тога, на власт дошао Владимир Путин. За либерал-комунисте Путин је диктатор, а Тито није. Путин је у међувремену више пута потврдио да је он демократски изабран председник своје државе, без “ћоравих кутија“. По њима – либерал-комунистима, антиправославним антифашистима – Србија улитиматуме прима само из Русије, Србији никакви ултиматуми не стижу са Запада – бомбардовања није било, Косово и Метохија није под окупацијом, већ су Срби КиМ изгубили као што неко изгуби новчаник, у НДХ се поштују права Срба и зато је НДХ заслужено у ЕУ. Руси пљачкају српска предузећа, а западне корпорације и компаније хрватских и словеначких тајкуна су хуманитарне организације. Власт у Кијеву не подржавају тајне службе Нато држава, док власт у Новорусији подржавају тајне службе Русије. Људи који су толико субјективни и ван стварности – у неком свом свету, на крају постају смешни. Међутим, овде су ствари сложеније и озбиљније. Они који овако спинују нису глупи, не треба их потцењивати, у питању је велика игра, велики новац – ко има новац може да купи “памет“, ко има “памет“ може је продати за новац.  Коментар редакције Данас-а завршава се овим речима: “Политика једнаког одстојања коју је Србија извикала поводом Украјине као највећу дипломатску мудрост испоставља се као провидна, неуспела превара. И то ће имати своју цену. Треба збиља бити недозрео па ући у парадокс над парадоксима: да славиш ослобођење тако што упадаш у ново ропство. То је пуни смисао овога што ће се данас десити у Београду“. Дакле, по њима, Србија је била слободна од 1945. до 1990. и од 2000. до 2014. године. По њима, Србија је окупирана само када је у “загрљају“ Русије, а слободна када је окупирана од стране Запада. Моје мишљење је да је Србија све време окупирана. Затим, разликујем унутрашњу окупацију од спољашње окупације, разликујем партизане-родољубе и коминтерновце, разликујем меку силу од тврде силе, убиства сто за једног и концентрационе логоре од забране појављивања у медијима, југословенску коминтерновску службу од српске квазиправославне службе, разликујем немачке нацисте и руске комунисте. Зато није цинизам и парадокс да антикомунисти који су антифашисти, да православци који су антифашисти, славе ослобођење које су изборили југословенски партизани и совјетска армија. Ослобођење су желели сви који су се борили против нациста, фашиста и усташа, а то нису били само партизани. Партизани су, на крају, у томе успели, уз помоћ савезника. Оно што је било након тога је нешто друго, друга врста окупације – унутрашња окупација. За њу су одговорни, како сам на више места написао, и они који су водили Краљевину Србију, па Краљевину Југославију, одговорност је и на СПЦ – зашто је толико Срба на крају рата пришло партизанима, зашто су Срби чинили две трећине партизанских јединица, под вођством Хрвата, зашто до краја његовог живота Срби нису подигли ниједну буну, ниједан устанак? Као верник, не верујем у приче о земаљском “златном добу“, па ни у оне о неком преткомунистичком “златном добу“. То доба није ни доба Светог Саве и Немањића, није ни доба Обреновића, ни доба Карађорђевића, ни доба комунизма и СФРЈ. Свако доба је некоме “златно“, а некоме “мрачно“, зато што је у овом времену и простору измешано добро и зло, жито и кукољ. У неким добима се нешто боље живело, у неким добима су заиста били ужасни живот – Србија је често водила ратове, више пута била под окупацијом. За коментатора Данас-а неутрална Србија је она Србија која је на путу ка ЕУ и Нато алијанси.  

То је наставак политике искључивости. То је обична борба за власт, моћ, новац, славу – унутар владајуће елите. Такви су, дакле, на обе стране. Само се мењају на власти, већ деценијама – либерал-комунисти и национал-комунисти. На позицијама моћи унутар државе и друштва другосрбијанце попут разних милићки, суша, кандићки, прпа, угричића, лакићевића… сада мењају првосрбијанци попут разних вучелића, дмитровића, цвијановића, лазанских, љушића, а негде се неки луковићи и матићи нађу у истој влади са неким радунима и анђелковићима. Ту ће бити увек и неке басаре да шаљу смс-ове својим председницима. Тако је у медијима и институцијама културе, тако је и у осталим државним институцијама и јавним предузећима. То су једини “ревизионисти“. Оне који су уништавали српски народ и Србију после 2000. године сада мењају они који су уништавали српски народ и Србију од 1990. године, а неки од њих – они старији, на обе стране, уништавали су српски народ и Србију и пре 1990. године. Око неких ствари неки међу њима сарађују, око неких ствари неки међу њима су у сукобу, свете се једни другима. Сада се “ревизионисти“ из деведесетих – национал-комунисти, свете досовцима, отпорашима и атлантистима који су владали од 2000. до 2014. године. Зато се за сваку страну правила по једна парада. Тако исто у институцијама свако води своју политику. Са национал-комунистима (читај: удбашима) Србија дугорочно само губи. Они ће поставити споменик Стефану Немањи у Бања Луци, али без конкурса – ништа о томе неће питати грађане Бања Луке, као ни грађане Новог Сада и Србије који то финансирају, и још ће на споменик поставити знак који подсећа на пирамиду[9]. Они ће са Русијом потписати разне уговоре, али неће урадити пројекте, неће бити реализације. Са њима остају поделе у друштву и народу, пошто су и они, као и либерал-комунисти, искључиви и своју заједницу негују и шире на секташки начин. Само они могу да дестабилизују стање у Војводини данас – да глуме “десничарске“ екстремисте који због “националних интереса“ морају да се обрачунају са “страним плаћеницима“ који желе да “одвоје Војводину“, а ови другосрбијански екстремисти ће да дигну буну због “десничарских“ екстремиста који желе да нас врате у деведесете, и ето нереда у Северној Србији. Удбаши своје наследнике овако уче: “Дакле заблуда је да је укидање смртне казне резултат примене ‘хришћанских начела’, ради се заправо о потпуно супротном процесу. Наш Устав из 2006. године каже у члану 24. – ‘Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне’. У контексту Устава мисли се пре свега на ‘неповредивост’ људског живота. То, колико се год чинило чудно да кажем, није хришћанска вредност… Дакле, овоземаљски живот није врхунска вредност у хришћанском (или уопште религиозном) погледу на свет.[10]“ Поред заповести “не убиј“, поред заповести “не суди“, писац овог текста, тако самоуверено, учи да је хришћанство нешто друго, да је смртна казна у складу са хришћанским учењем, да за хришћане људски живот није светиња. Пошто не зна, опраштамо му, а и Бог суди. То не значи да се против таквих не треба борити у политичком смислу, да оду са власти, да не дођу на власт. Са тим је повезана и борба у култури, духовности, уметности… коју треба водити на хришћански начин.

Либерал-комунисти (антиправославни антифашисти) су искључиви – само Запад и ништа више. Национал-комунисти су поводљиви – само Русија, али, може и кока кола, мерцедес и Памела Андерсон. Они се против Памеле боре са Цецом, против Лејди Гаге са Секом, против параде поноса са звездама гранда. Зато је “брак“ између национал-комуниста и православних верника већа претња по Православље, од отвореног непријатељства либерал-комуниста, који не улазе у православне цркве, међу православце, који долази споља. Национал-комунисти већ три деценије шире порнографију и турбо-фолк културу, одговорни су за естрадизацију и таблоидизацију политике и медија. Све је то ушлу и у СПЦ, зато СПЦ није пружила већи отпор. Србија нема чисто православну политичку организацију – не православну у смислу зависности од СПЦ, већ православну у смислу независности од национал-комуниста, тј. удбаша – дакле, самосталну у смислу заступања (правих) хришћанских вредности. Ако се тај “брак“ не заврши искреним покајањем и преумљењем национал-комуниста (удбаша) – прихватањем светоотачког учења о греху, схватањем где води тривијализација последица пада у грех – онда треба да дође до “развода“ између православаца (родољуба) и национал-комуниста (стаљиниста). Свако треба да има своју политичку организацију (странку, блок). Светоотачко васпитање не иде уз стаљинистичко васпитање. Хришћански морал није “дионизијски морал“. Хришћанин не може да постане онај који се није покајао, који није на путу метаноје. Косовски Завет је монашки, а не ратнички, или турбо-фолк. Не може се бранити хришћанска породица, не могу се развијати хришћанске породичне вредности, ако се истовремено развија турбо-фолк и турбо-поп култура, ако је то “народна култура“. Нема развоја културе ако православци и рокери завршавају на Пинку. Неће они променити пинковце, већ ће се стопити са њима, и лепо зарадити. Не постоје “државни“ или “национални“ интереси који могу да оправдају кршење Божјих заповести, попут заповести “не кради“ и “не лажи“. Националиста краде своју државу и свој народ, родољуб никада не краде своју државу и свој народ. Српска владајућа елита је материјално обезбедила себе и своје, али не и свој народ, своје грађане. Зато она није родољубива. Елита која воли свој народ омогућава свом народу напредак, боље услове живота. Потребна је и чисто православна веза између православних Срба и Руса, између наше две Цркве, између људи који деле хришћанске вредности. Још увек су главни или незаобилазни посредници између Србије и Русије људи који не разумеју и не познају хришћанско учење, јер нису искрени верници.

Либерал-комунисти не уважавају ове разлике између родољуба и националиста, између православаца и стаљиниста, између искрених верника и формално религиозних. Зато међу њима нема никога ко би за “своје“ изјавио ово што је Слободан Рељић изјавио на питање да ли је свет са оснивањем “Раша тудеј“ (и “Ал-Џазира“) добио медијску ширину: “Ту је тешко говорити о медијској ширини. Овде се ради о пропагандном рату. То је Путин довео до апсурда. Дао је људима који знају како се то ради да направе телевизију која ће Западу да ради оно што је другима радио Си-еН-еН. И данас је ‘Раша тудеј’ најгледанија страна телевизија на Западу. И он и Арапи су успели. Поништили су глобални амерички пропагандни монопол. У том смислу је то напредак. Иначе, ако говоримо о новинарству у његовом изворном облику ово је нека врста потпуног ампутирања новинарске савести. Не знам да ли иза тога има новинарства како сам га ја доживљавао и сањао[11]“. Дакле, и за Русе и Русију важи исто у вези “брака“ између национал-комуниста и православаца – ако не дође до покајања, боље да дође до “развода“. Верник се не пита шта ће бити после. Историјска мисија Русије није, како су веровали неки руски религиозни философи, да уједини човечанство, да створи хилијастичко уједињено духовно краљевство, руска месијанска концепција не може да реши проблеме човечанства. То може само Бог и проблеми ће се решити, духовно краљевство ће доћи са доласком Христа. То није мисија оних који су православни. Зато православна Русија не сме да буде империјална у смислу да тежи ка хегемонији, да у будућности уместо вестернизације и американизације спроводи русификацију света. Русија то сигурно неће постати само ако Русија буде заиста православна држава, ако се Руси врате Богу.

Хришћанство се не сме наметати, ширити уз помоћ (материјалне) силе. Русија треба да постане браник Православља, браник Хришћанства – ако у данашњем свету, и свету какав настаје, у томе успе – то је огроман успех. Не Велика Русија, већ православна и демократска Русија. Не Велика Србија, већ православна и демократска Србија. Србе не може спасити Русија, већ Срби могу спасити сами себе, ако се врате Богу. Велики је посао и велики успех ако међу Србима и Русима дође до покајања, до духовног и моралног препорода, ако се победи “бела куга“, ако се створи држава која је демократска и модерна, ако се створи правна, социјална и предузетничка држава. Велики је успех постићи да грађани имају добре услове за добар живот у Србији и Русији, сви грађани – без обзира на верску, етничку, расну, полну, сексуалну припадност. Велики је успех да се Србија и Русија једна другој приближе – не територијално, већ културно, економски и саобраћајно, тако да од тога они између нас и око нас немају штету од тога па ни разлог да буду против. То неће бити могуће све док националисте и интернационалисте на власти у Београду и Москви не замене православци, родољуби и космополите – док они не буду чинили већину унутар владајућих елита, већину у државним институцијама, на свим нивоима власти. Томе треба да се посвете генерације Срба и Руса које долазе, а не решавањима свих проблема овог света.

Зато Срби, православци, треба увек да се сете речи Патријарха Павла да је боље да нестанемо као народ него да будемо нељуди, боље да нестанемо као народ него да напустимо Христов пут. Верник се не пита и не брине шта ће бити ако Србија одлучи да не уђе у ЕУ и ако неће да постане сателит Русије (ако, на пример, Русија не постане православна већ империјална), ако некад каже “не“ и Западу и Русији (Истоку). То није неутралност, то је независност, сувереност, то је – слобода. То је вера. Верник се не пита шта ће бити после. Верник заштитника тражи у Богу. Верник прихвата Божју вољу. Верник зна да у овом времену и простору нема коначне победе и коначног пораза. Верник своју плату добија на Небу. Зато националисти не могу да прихвате овакво схватање родољубља какво налазимо код Патријарха Павла, зато су му замерали што није био више ратник, а мање монах. Косовски Завет је монашки, а не ратнички. Ратници међу национал-комунистима и зилотима из деведесетих, изгубили су Косово и Метохију. Нису били многи бољи ни они ратници који су пре сто година дошли на КиМ (у Стару Србију) као ослободиоци. Кнез Милош Обреновић није био монах, али ни ратник. Он би, данас да води Србију, можда и пристао на тзв. Бриселски споразум (јер Србија у овом тренутку војно не може да победи Албанију, Турску, Саудијску Арабију, САД, ЕУ и Нато алијансу), али не да не би укинуо помоћ за породиље и подстицање наталитета, него би увећао ту помоћ, не би смањивао плате и пензије, он би подстицао развој образовања и вратио би део стручњака из расејања (дозволио би људима који то знају да тај посао раде), он би све учинио да се у Србији брзо подигне пољопривредна производња и искористе санције које је Русија увела Западу, и тако попуне рупе у буџету због којих се смањују плате, пензије и социјална помоћ.

Либерал-комунисти чине све да се Косовски Завет избрише из свести српског народа. Национал-комунисти бране Косово и Метохију тако да нам непријатељ и није потребан и то је још један разлог зашто су већа опасност по Православље. Косово и Метохију могу одбранити само они сиромашни духом. “Даје им се бескрајно много, а тражи се од њих бескрајно мало. Шта? – Да смире душу и срце пред Христом Богом најпре, а затим – пред свима људима и пред свима тварима. Другог излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без – смерности. Никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти“  – Св. Јустин Ћелијски[12]. На путу обожења, ка Богу који је Љубав, нису они који су пуни мржње. Зато је обожење процес који има почетак, али нема крај. “Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу). Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви“ – Отац Тадеј[13]. Обожење је бесконачан процес самоусавршавања.

У овој влади ујединиле су се неке струје либерал-комуниста са национал-комунистима, зато што очекују успех у брисању Косовског Завета из свести српског народа, “прихватање реалности“, “окретање ка будућности и прогресу“. Либерал-комунисти одлично знају колико “искрено“ национал-комунисти бране КиМ и чувају Косовски Завет. Када се ова влада превише примакне Бриселу, нападају је национал-комунисти. Када се превише примакне Москви, нападају је либерал-комунисти. Сви они очекују да ће баш њихова политика на крају победити у влади, у Србији. Сви траже заштитника ван Србије, чију би политику следили, да би у Србији радили шта хоће. Тако су југословенски комунисти укинули демократски систем – и окренули се ка “демократском“ Западу, који је диктаторски режим прихватио као савезнички (у суштини као сателитски). Тако је могла и демократска и капиталистичка Србија, да нису победили партизани, да буде сателит СССР-а, и да тргује и са Западом. Све комбинације које воде до власти и новца јесу могуће и узимају се у обзир, сва средства су дозвољена.

***

Као што постоји позитиван и негативан етнофилетизам, тако постоји позитиван и негативан интернационализам (анационализам, универзализам). У хришћанству су позитиван етнофилетизам и позитиван интернационализам повезани, испреплетани. Оно негативно у етнофилетизму и интернационализму је нехришћанско. Зато је етнофилетизам као национализам јерес, зато је и тоталитарни глобализам који води ка стварању Вавилонске куле и земаљског раја, вечног мира – утопија или хилијазам, односно јерес. Зато је родољубље позитиван етнофилетизам, јер чува “разноврсност ситуација“, зато треба неговати и развијати свој језик и писмо, своју културу, своју Цркву. Свет би постао сиромашнији и мање слободан ако би постојала само једна раса, само један народ, само једна вера или идеологија, ако би сви људи говорили истим језиком, а да није дошло до раздвајања добра и зла. Зато свет може учинити богатијим и слободнијим постојање православног светосавља, кроз хришћанске вредности обликовано “српско становиште“, неговање српског језика и писма (ћирилице).

Родољубље је, дакле, отпор негативном интернационализму, отпор тоталитарном глобализму, унификацији и униформизацији света. Национализам је у функцији глобализације, национализам се злоупотребљава од стране империјалиста. Родољубље, позитиван етнофилетизам, не треба стигматизовати, а национализам, негативан етнофилетизам, треба да остане стигматизован.

Сада оно најтврђе језгро друге Србије, “грађанског блока“, напада Демократску странку због “десет теза“ (“српске Србије“) њеног председника и учешња високих функционера ДС-а на протесту грађана Младеновца против азиланата, заједно са људима из старешинства покрета Двери. Узгред, грађани Младеновца реаговали су како би реаговали и грађани неке општине у Швајцарској, где постоји директна демократија и где нико из престонице не би могао без питања грађана те општине да донесе одлуку која утиче на живот грађана те општине (и још, то није био скуп расиста, како су многи пренели, зато што су власти општине, колико сам стигао да видим у медијима, све време нудиле другу локацију на територији своје општине). Затим се на удару нашла Весна Пешић, јер критикује оне који критикују такву ДС. Дејан Илић на сајту Пешчаника пише: “Прећутавши то, Пешић је дала подршку Демократској странци која је минорна у поређењу с размерама критике коју је изнела на њен рачун. У том светлу, као да заиста више није битно то што и један и други страначки гест, осовљени на испразну идеју о ‘српском становишту’, заиста заслужују оштру осуду[14]“. Шта желим да истакнем? Чак и када би они који воде Демократску странку и покрет Двери постали либерали и социјалисти по мерилима најискључивијих другосрбијанаца, ако би тако усавршени – као родољуби, а не националисти – желели заједно да раде на “српском становишту“, онда би и даље то била “испразна идеја“, која “заслужује оштру осуду“. Србија не сме да буде српска, она мора бити грађанска, као да већину грађана не чине Срби. Када би била грађанска, по мери тврдог језгра другосрбијанаца, она би била свачија само не српска. Наравно да је ово што сада ради ДС чист популизам, нама не треба популистичка српска Србија, нити нам треба популистичко српско становиште, изграђено на лажном национализму, или само на национализму (што је замка коју покрет Двери треба да избегне). Србија не може да постоји, Србија не може да опстане, ако није српска, ако нема српског становишта. Зашто се од тога бежи? Не мислим да Дејан Илић то ради да би се домогао неке “стране тезге“ (“Када сам крајем 1991. почела с радом на Радију Б92, и била пресрећна са малим, но пристојним хонорарима, али великом слободом и креативношћу, убрзо сам, у наредне две и по године колико сам још остала тамо приметила како, орвеловски у бити, постајемо чудно неједнаки. Једна мала групица издвајала се по добијању ‘страних тезги’, за то време и за наше услове енормно плаћених.[15]“).

На текст Весне Пешић, у коме критикује критичаре овакве Демократске странке, први је реаговао Стеван Филиповић, подсећајући да је Весна Пешић подржала владу СНС и СПС: “Постављам питање без сваке шале – да ли се сећате ЈЕДНОГ примера када је неко у Србији изашао пред камере, или написао текст, и рекао: ‘ок, погрешио сам, жао ми је, извињавам се онима које сам оштетио, и преузећу одговорност за своје поступке’. Исправите ме ако грешим, али ја се заиста не сећам. Да ли овде људи стварно мисле да би то био крај света? Или заиста верују да су све време били у праву? Чак и америчка кич-reality извињења политичара и естрадних звезда због лоповлука, расизма или преваре су одраз некакве политичке културе у којој је ипак, макар формално, немогуће да наставите каријеру ако се не осврнете на грешке из прошлости. Тога овде нема ни у траговима… Да будем директан – сматрам да су сви који су на било који начин активно допринели доласку Вучића и СНС-а на власт директно одговорни за стање у држави данас и да немају морално право да деле другима лекције. Мислим да су то право пустили низ воду и они који су у том процесу занемарили фундаменталне вредности грађанског друштва, попут односа према прошлости и према злочину… То што је неко подржао ДС или ЛДП 2012. апсолутно не значи да се слагао са њима око гомиле ствари, већ да је могао да разуме једноставну чињеницу шта ће уследити ако СНС победи. И да одвоји мање од већег зла[16]“. (Стеван Филиповић превиђа да су се председници СНС и СПС осврнули на прошлост – на деведесете, да је дошло до правог кич-reality извињења и да је то све подржано од “мањег зла“, да су им опростили они који воде ДС и ЛДП – прво СПС-у са помирењем “два бола“, а затим и кроз стварање СНС, издвајање из СРС – зашто су онда само “бели листићи“ криви за долазак СНС на власт?).

Из одговора Весне Пешић: “Стеван Филиповић тврди да не може да се сети ниједног примера у Србији да је неко пред камерама или у писаном тексту рекао ‘ох погрешио сам, жао ми је, извињавам се.’ Ја сам се јавно извинила Емиру Кустурици зато што сам у једној ТВ емисији погрешно и лоше коментарисала његов српски патриотизам. Извињење сам објавила у листу Европа. Није ми било тешко да се извиним, то могу и сада бланко да урадим, јер сам много пута погрешила, а сигурно и овом приликом. Има истине у томе да сам лицемерна и недоследна, што ми Филиповић спочитава. Прецизности ради, требало би разликовати уобичајено лицемерје, од оног које бих назвала ‘онтолошким’. Кад незадовољни француски грађани, анонимни и познати, изаберу социјалисту Оланда, па ударе по њему да је гори од Саркозија, то је нормално ‘лицемерје’. Код нас је лицемерје перманентна појава. То је зато што је свака власт гора од претходне, те се заправо и немамо чему надати. Грешке у очекивањима су неминовне. Лицемерје – подршка па критика, стално је стање, јер увек се једно исто понавља, а и бесмислена надања се понављају. Да, ја сам се увек надала да ћемо нешто урадити, а то се никада није десило. У деценијским борбама у којима сам учествовала, увек сам испадала ‘лицемерна’ или ја или неко други, тек то се није могло избећи… У Србији перменентно постоји позадинска властодржачка структура која измиче свакој контроли. Социолошки речено, ради се о једном класном систему доминације који није базиран на привреди, капиталу и богатству, него на неконтролисаној државној моћи. Свако ко се докопа државне мотке, он са својим друштванцетом направи неки нови хемијски спој који на нови начин обликује ту непомериву структуру моћи. Таква моћ заправо нема никакву идеологију и не занима је привреда и оно од чега се живи… У тој пустињи још увек постоји држава и доста тога, постоје Народна банка, јавна предузећа, локалне власти, тајни уговори и још што шта да се са својим друштванцетом подели. У суштини, узроци нашег пропадања и свих лоших власти су увек исти: безакоње и државна мотка. Вучић се дохватио те исте мотке и са својим друштванцетом направио нову изведбу исте неконтролисане државне моћи. Нова изведба је иритантнија и ауторитарнија. Ударила је по медијима и опозицији. Ипак, мора се рећи и то да можда никада није било толико савијених леђа као сада. А ту онда није у питању само Вучић, него и многобројни саучесници којих од Милошевића није толико било[17]“. Нека на Весну Пешић баци камен и анационалиста и националиста који је без греха.

У “позадинској властодржачкој структури која измиче свакој контроли“ најмање има православних хришћана, искрених верника. Та структура има већи утицај на СПЦ, него СПЦ на властодршце. То је један од разлога зашто се ништа није урадило. Весна Пешић није покушала нешто да уради са искреним верницима као сарадницима. И сама припада једном “друштванцету“, унутар атомизиране Србије унутар које постоји тајна структура моћи, она је и даље искључива по питању уласка у ЕУ и Нато, по питању Косова и Метохије, СФРЈ и СПЦ. Она, за разлику од тврдог језгра другосрбијанаца, може да прихвати и СНС и СПС – ако се ове странке крећу у оквирима политике коју заступа: према ЕУ и Нато, ка предаји и признавању “државе Косово“, организовању парада поноса и укидању веронауке и црквених празника у школама… Зато је подржала ту власт. Није само Весна Пешић крива што у њеном “друштванцету“ нема искрених верника, правих светосаваца. Када је била млада комунисти су били на власти, уклопила се у тај систем. После 1990. више је било качавенди и драшковића него искрених верника са којима би могла да сарађује (чак и да је постала хришћанка и родољуб, била би прилично усамљена). Искрени верници постоје, али као појединци – не и као организовано “друштванце“, и у мањини су (немају већи утицај ни унутар СПЦ). Исто важи за искрене и праве либерале и социјалисте. То нису они либерал-комунисти који су пре 25 година прешли међу национал-комунисте, ни национал-комунисти који су постали непокајани верници, па им није проблем да напредују и до еврофила, да као првосрбијанци усвоје идеологију другосрбијанаца. Тренутна влада, на челу са владајућом странку, на челу са популарним председником, има тако велику подршку зато што су се у њој ујединили национал-комунисти и либерал-комунисти – ово је влада у којој седе некада љути противници, попут вођа СНС и председника СПО, националиста и ЛДПоваца, попут разних цвијановића (првосрбијанаца) и разних беба-поповића (другосрбијанаца) – ову владу подржавају и у њој су се ујединили власници Печата и Е-новина, Пинка и Б92, Вечерњих новости и Данаса… Ова влада има и своје “православно“ и своје секуларно свештенство.

Другосрбијанци који имају образ и храбрости да буду самокритични и да то и јавно саопште, попут Весне Пешић, више не подржавају ову владу, али се њихова критика креће – и као саборца прихватају само онога чија се критика креће – у оквирима западног “империјалног дискурса“, унутар “урбаног дискурса“, који “стигматизује другог“, оног “који се налази ван Мегалополиса“. Првосрбијанци који су 2012. допринели доласку СНС на власт, који су гласали за кандидата СНС који је постао председник републике и који су у међувремену схватили да су погрешили – јер су напредњаци тројански коњ Запада, а у том уверењу их није поколебала ни недавна војна парада одржана у част руског председника (дакле, више не наседају на ту пропаганду), остали су искључиви према другосрбијанцима, односно, не разликују либерал-комунисту од искреног либерала, њихова мишљења крећу се у оквирима национализма и зилотизма – у оквирима “русофилског дискурса“ који стварају националисти и зилоти – само се са истомишљеницима сарађује, стално се говори о стварању некаквог “патриотског блока“. Једни се улизују Западу, други се улизују Русији, а у ствари “позадинска властодржачка структура која измиче свакој контроли“ тргује и са Западом и са Русијом, знајући да је владајућа елита, у већини,  за Запад, а народ, у већини, за Русију. Зато разни антићи и драшковићи бране генерала Драгољуба Михаиловића. Служба покрива све друштвене групе, она контролише и артикулише све идеје, идеологије и организације. Служба је настала када је држава била окренута Западу, она је еврофилска, американизована, али је настала и када је држава била комунистичка, она још увек примењује и титоистичке, лењинистичке, троцкистичке и стаљинистичке методе. То је и један од циљева “промене свести“ српском народу коју империјалисти спроводе – да Срби постану еврофили и да не буду више русофили. Да ли ће Срби постати еврофили – без “српског становишта“ – зависи искључиво од Срба (да ли ће се појавити нова владајућа елита), а да ли ће остати русофили – са “српским становиштем“ – зависи и од Русије (од тога да ли ће српско-руске односе у 21. веку градити искрени верници или непокајани верници и неверници као до сада – сто бајатовића са српске и сто бајатовича са руске стране могу да упропасте историјску шансу). Још увек није дошло до покајања међу Србима и Русима, посебно унутар владајућих елита, није дошло до одлучног окрета ка православном хришћанству и свему ономе што то са собом носи.

Са друге стране, Србија може да постане чланица ЕУ и Нато алијансе, али да остане деспотија. Пре нешто више од годину дана, у септембру 2013, Златко Паковић написао је овај текст: “Толико је ту оних који су одавно прешли у зрело доба а Вучићу Александру обраћају се као малолетници старатељу, молећи га да према њиховим и потребама државе буде милостив кад је већ толико праведан. С те листе имена особа које данас стварају у жанру удворичке прозе и беседништва, овде ћемо, са самог бисерног врха, издвојити три. 1) Торжествено и заљубљено, овог лета, своје доушничко ‘Отворено писмо Александру Вучићу’, започео је Гојко Тешић. Још од Стаљина и Хитлера, вољеном се вођи, овако удворички, све до овог универзитетског професора и једног од најагилнијих историчара српске књижевности, нико други није обратио. 2) Изјавом да је ‘Вучић као апостол Павле’, Вук Драшковић избија под сам врх нашег савременог беседничког и књижевног удвориштва. 3) ‘Верујем да ће се Парада поноса пре одржати ако одлуку о томе буде доносио потпредседник Владе Александар Вучић него министар полиције Ивица Дачић’, изјавио је директор Квирија центра Бобан Стојановић, последњи у овој елитној тријади удворичких прозаика, који јој придодаје и шмек ријалити шоуа, окончавајући наш осврт на најновије поглавље о главоболном неразумевању саме демократске игре, демократских процедура и демократских процеса, и то од стране оних који би, по својим друштвеним улогама, то требало најбоље да разумеју и практикују… Уместо да један вид другости у друштвеном понашању постане пуноправни члан заједнице, овде би се, уз уступак тој другости, укинула управо сама заједница! Активисти и активисткиње геј и лезбејске популације, најједноставније речено, боре се против, у друштву укорењеног, патријархално запарложеног, ауторитарног морала, а ова изјава једног угледног геј активисте, управо је у духу тог и таквог морала. То је све сумрак логике, а сумрак логике у једном друштву постаје његов хоризонт и његова судбина[18]“. Овде Златко Паковић наводи другосрбијанце који за великог вођу прихватају радикала који се “покајао“ и постао еврофил. Међу другосрбијанцима је, видимо, и један од “вођа“ четника и монархиста.

Ово све наводим зато што се и на једној и на другој страни, и међу еврофилима и међу русофилима који су против ове власти, говори о потреби “окупљања опозиције“, о потреби стварања праве опозиције. Другосрбијанци под опозицијом подразумевају искључиво оне појединце и организације које су за улазак у ЕУ, предају Ким и одржавање парада поноса са увођењем сексуалног образовања у основне школе по програму оних који организују параде поноса. Првосрбијанци под опозицијом подразумевају искључиво оне који су за одбацивање евроинтеграција, за одбацивање политике неутралности и јасно опредељење за сарадњу са Русијом (без јасне стратегије како то да функционише), који као савезнике прихватају и ултранационалисте са Запада и из Русије. Србији као савезници не требају ни империјалисти, ни ултранационалисти. Зато се у Београду у истом месецу одржава скуп ултранационалиста од Лисабона до Владивостока и састанак европских чланова Трилатералне комисије. У суштини, оба скупа су масонска. Србији као савезник не треба неки лимонов или жириновски, као што јој не треба ни неки банкстер из Трилатералне комисије. Да ли Србија може да постане једна таква “оаза“ у овом свету? Одговор би, по мом мишљењу, требао да дође од праве опозиције, будуће власти. Ако буде права, Србија ће постати таква “оаза“ и можда то остати све док се не сагради нова Вавилонска кула, све док на власт не дође антихрист.  

 

НАСТАВЉА СЕ

____________________________

[1] Слободан Владушић: “Црњански, Мегалополис“, Службени гласник, Београд, 2011.

[2] Данило Киш:  “О национализму“, 1973, По-етика, књига друга 1974. (интервјуи); Пешчаник.нет 27.06.2008. http://pescanik.net/o-nacionalizmu/

[3] Напомена 14, 19. део

[4] Иван Иљин: “Бела идеја“, Логос, Београд 2011. Српски лист, “Идеја ранга“, www.srpskilist.net/ideja-ranga

[5] Др Зоран Стокић: “Грађани и времена“ (поводом Данасове дебате “Шта је сада грађанска Србија“), Данас, 14. 10.2014, www.danas.rs/gradjani_i_vremena

[6] Епархија бачка Српске православне цркве придружила се апелу Исламске заједнице Србије и позвала све грађане, посебно вернике те епархије, да се уздрже од сваког вида насиља према суграђанима албанске народности, односно муслиманске вероисповести. Епархија бачка је позвала грађане и вернике да осуде такве поступке, државу да своје грађане заштити, а одговорне приведе правди. “Заповест Господња јасно налаже да оно што не желимо да нама чине други, не чинимо ни ми њима, и свако ко себе сматра хришћанином обавезан је да испуњава вољу Божју“, наводи се у саопштењу Епархије бачке. Додаје се да муслимани у Србији не могу бити одговорни за провокативне иступе својих сународника из Албаније и свако угрожавање њихових живота и имовине је за осуду. Исламска заједница Србије јуче је најоштрије осудила дивљање групе хулигана по војвођанским градовима – Новом Саду, Вршцу, Старој Пазови и Сомбору. Исламска заједница Србије апеловала је на јавност, државу и СПЦ да се придруже тој осуди. Танјуг, 18.10.2010.

[7] Владимир Вулетић: “Црква и држава – ко је ојачао своје позиције“, Политика, 06.06.2013. www.politika.rs/Crkva-i-drzava-ko-je-ojacao-svoje-pozicije

[8] Коментар редакције: “Парада поноса“, Данас, 16.10.2014. www.danas.rs/parada_ponosa

[9] – “Споменик Стефану Немањи открио је предсједник Републике Српске Милорад Додик, а освештао га је патријарх српски Иринеј“ – Стање ствари, 10.10.2014. http://stanjestvari.com/2014/10/11/%D0%

–  “Фронтал је већ писао о три метална излошка у јавном простору западне српске престонице. Неколико ликовних умјетника који нијесу из страха од замјерања одбили да нешто кажу на задату тему, готово унисоно се изјаснило најпогрднијим ријечима о споменицима Бану Милосављевићу, 12 беба и Жртвама геноцида у Јасеновцу. Одмах да се разумијемо, свако добро и велико хвала људима из Достојанства и Љубомиру Г. Шћепановићу на поклону и доброј вољи да га донесу. Ипак, да ли би они у Србији, Новом Саду, Београду, Нишу, Крагујевцу, Суботици… радо дочекали да неко у два дана заоре зелену површину испред Музеја и(ли) Народне и универзитетске библиотеке, те дан пред изборе постави споменик који нико није видио и који није прошао ни најрудиментарнији облик јавне расправе?“ – “Избор(и) споменика“, Фронтал, 11.10.2014. www.frontal.rs/index.php (на последњој слици може се видети лого фондације “Достојанство“ на споменику)

– Лого фондације “Достојанство“ (оснивачи из тзв. Треће Србије), позив за скуп “Нова Европа“ (Париз-Берлин-Москва-Београд) – у Хајату, где су међу говорницима и неонацисти из Аустрије (из Слободарске партије која сарађује са СНС, која је основала тзв. Трећу Србију): http://fonddostojanstvo.rs/nova-evropa-pariz-berlin-moskva-beograd/

[10] Сава Стамболић: “Злочин и правда“, СКК, 23.08.2014. www.srpskikulturniklub.com/zlocin-i-pravda  Аутор је члан тзв. Треће Србије која је на власти у Новом Саду, а коју су основали они који су на изборима освојили мандате на листи Двери и били међу онима који су се окупљали око ТРЕЋА СРБИЈА (Београд), на иницијативу коју сам покренуо. Председник те новосадске тзв. Треће Србије је, дакле, и председник фондације “Достојанство“ која је донирала споменик Бања Луци.

[11] Слободан Рељић: “Од српског рода остао је само стих у химни“, Фронтал, Бања Лука, 21.08.2014. www.frontal.rs/45292

[12] Напомена 18, 15. део

[13] Напомена 7, 15. део

[14] Дејан Илић: “Две слике од јуче“, Пешчаник, 15.10.2014, http://pescanik.net/dve-slike-od-juce/

[15] Наташа Б. Одаловић: “Поштено“, Данас, 24.10.2014. www.danas.rs/posteno

[16] Стеван Филиповић: “Каменовање здравог разума“, Пешчаник, 15.10.2014. http://pescanik.net/kamenovanje-zdravog-razuma/

[17] Весна Пешић, “Бистрење магле“, Пешчаник, 18.10.2014. http://pescanik.net/bistrenje-magle/

[18] Златко Паковић: “Ново српско удвориштво“, Данас, 20.09.2013.   www.danas.rs/novo_srpsko_udvoristvo

———————————–

Advertisements

%d bloggers like this: