Нисам знао да су патријарха Иринеја толико поштовали, не само највиши функционери државе и владајуће странке, него и скоро сви политичари и интелектуалци из патриотских странака и покрета које су у опозицији и критикују власт због њене политике према КиМ.
Ако су и једни и други искрено поштовали патријарха Иринеја, и ако се и једни и други искрено боре за Косово и Метохију, зашто се тако сурово међусобно обрачунавају?
Да ли је патријарх Иринеј могао да их окупи и помири, или, бар да се договоре да се не нападају на тај начин? Зашто нису неговали саборни дух, уместо што су стварали поделе у друштву, које је још увек на ивици грађанског и братоубилачког рата? Где је национална стратегија за КиМ? Како нису могли да се саберу бар због тога?
Ако у странкама које су на власти има толико искрених верника, одакле толико криминала и корупције у држави? Зашто су такви режимски медији? Зашто опозиционе патриотске странке, покрети и организазације, не могу да створе јединствени патриотски блок, који ће да смени лошу власт? Зашто нема културе дијалога? Одакле толико мржње и зависти?
Дух Свети је извор саборности, све води Дух Свети. Глава Цркве је Христос. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). Са друге стране, „свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Ко је међу нама: Онај који (нас) сабира, или, онај који (нас) дели? Шта је Христос поручио лажним (злим) слугама?
Да ли су сви политичари, који сад толико жале за патријархом, и поносно истичу колико су били блиски са покојним патријархом, лицемери, или су само неки лицемери? Да ли су то само председник СНС-а и његови следбеници? Ако су они највећи проблем, зашто нема саборног духа у православно-патриотском делу опозиције? Ко је створио расколе у СПЦ?
Да ли је патријарх Иринеј могао више да учини на стварању бољих међуљудских односа и заједничке (националне, државне) стратегије, ако су га, заиста, сви толико поштовали? Да ли је случајно то што је дан након патријарха Иринеја, преминуо владика Артемије? Да ли су патријарх Иринеј и владика Артемије могли да опросте један другом и оставе помирен народ иза себе, а не овако дубоко подељену црквену заједницу и раскол у СПЦ? „Ако се ко узда да је Христов, нека мисли опет у себи дакако је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). Да ли ће сукоби да се наставе чим прођу дани жалости?
Да ли ће након смрти митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и владике Артемија, стање у СПЦ постати боље или горе? Да ли ће политичари и даље да се мешају у изборе за новог патријарха и новог митролопита? Да ли они који остају да воде СПЦ могу да одоле таквим притисцима и однегују саборни дух? И изваде „злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), увек кад се такав појави, а да никад не створе раскол?
Сукоб између МТС-а и СББ-а је, на неки начин, користан, јер се обе компаније сад много више труде да пруже бољу услугу за нижу цену. Нико нема монопол, а нема ни картелског удруживања, као што тога има на другим тржиштима у Србији, попут тржишта обуће и одеће, или беле технике и телевизора, где постоје монополисти или највећи трговци или увозници, који су се удружили да би се договорили како да одрже високе цене или марже, и на тај начин да пљачкају грађане Србије или потрошаче у Србији.
Још кад би борба између МТС-а и СББ-а била права тржишна утакмица са правилима која сви поштују. Међутим, то је прљава игра и нико не поштује фер-плеј.
Али, да замислимо да нема те прљаве игре, да заиста постоји слободно тржиште и да МТС и СББ поштују законе и правила игре тако да финансијски резултати тих компанија зависе искључиво од сопственог рада и квалитета услуга и садржаја, тј. задовољства корисника. Шта мислите, која компанија ће за 5 или 10 година бити лидер на тржишту Србије?
Прво, кад би заиста постојало слободно тржиште, било би допуштено да се појави бар још један провајдер или конкурент. Опет, и за то је потребно неко време, па би тржиште још неко време остало подељено између МТС-а и СББ-а. Тренутно је МТС лидер на тржишту. МТС има више корисника и бољу инфраструктуру. МТС није више само провајдер, МТС има исто као и СББ (тј. BC Partners и United Group), производњу садржаја – телевизије са информативним програмом и продукцију филмова и серија. Али, СББ ствара квалитетнији садржај – има боље серије и филмове, N1 има боље водитеље и емисије и отворена је за опозицију или критичаре власти и неких друштвених појава, којих је све више, због чега све више грађана отказује услуге МТС-а и прелази у СББ.
То можда још увек није тако велики број, али дугорочно, ако СББ буде имао квалитетнији садржај и тзв. слободне медије у понуди ТВ канала, имаће и више корисника. СББ може да трчи и финансијски и технолошки маратон са МТС-ом. МТС штити држава, али интересе инвестиционих фондова или власника СББ-а, штите много јаче државе од Србије. И СББ, поред тога, запошљава креативније људе. Најбољи новинари РТС-а и Б92 прелазе на N1.
Зато, ако МТС нема квалитетан садржај, не може остати лидер на тржишту. Мислим да су они који воде Телеком Србија о свему мислили, само не о томе. Јер, Пинк има уговор и са СББ-ом. Шалу на страну, држава мора да штити интересе МТС-а, ми не желимо власт која жели да уништи Телеком Србија, али ни да уништи конкуренцију. Држава мора да штити и интересе страних инвеститора попут власника СББ-а, и да остави могућност да још неки домаћи или страни инвеститор, ако постоји потреба и простор на тржишту, може да добије дозволу за рад на тржишту Србије. Држава мора да штити, пре свега, интересе потрошача. Зато је можда једно од решења да се законом одвоје дистрибуција и продукција садржаја.
Ако се то не раздвоји и ако МТС не унапреди квалитет мреже и квалитет садржаја – ако се не приближи и укусу корисника који нису лојални чланови владајућих странака, МТС ће, кад дође до смене власти, изгубити лидерску позицију, а можда ће бити одведен и у стечај.
Недавно сам на друштвеној мрежи поделио објаву познанице која је описала напад који је доживела од стране мигранта у центру Београда. Мигрант јој је отео телефон и новчаник. Kрађу je пријавила у станици полиције и пословници мобилног оператора, где су јој рекли да је имала среће, јер је нису претукли као неке друге жене, и да се сваки дан пријави по десетак таквих крађа телефона, само у тој пословници. Ја сам то објавио и написао да је то истина и да познајем девојку, која иначе ради са странцима и путује по свету.
Кад је пре неколико година избила мигрантска криза, написао сам пар текстова на ту тему, са поруком да се према мигрантима понашамо хумано (да су и они људи), да је њихов циљ да стигну у ЕУ, да држава мора да буде добро организована и да је приоритет безбедност грађана Србије. После тога сам само пратио шта се дешава у Србији. Очекивано, држава се није добро организовала, било је напада, полиција није реаговала, а медији ћуте о томе. Прва реакција је била од стране Народне патроле, које је и настала због тога што полиција не штити грађане и њихову имовину. Већина невладиних организација и медија осудила је акције Народне патроле. Режим је правио тајне договоре са државама које желе од Србије да направе прихватни центар за мигранте, јер су видели да се нико не буни…
Због поменуте објаве јавило ми се неколико другова левичара са коментарима и порукама, у стилу – ниси ваљда и ти део те кампање или говора мржње према мигрантима; да је било толико лажних напада, па ни ово што сам објавио можда није истина; какве има везе да ли је нападач мигрант или грађанин Србије; зар и не десничари не туку жене, и томе слично. Па се ту помињу фаланге, скинси, ККК, Кристална ноћ и томе слично. Дакле, свако ко укаже на то да постоје напади миграната, да полиција не реагује, док медији о томе ћуте, одмах се доводи у везу са екстремним организацијама. Да ли су сви десничари исти? Да ли само десничари указују на тај проблем? Да ли може да се реши тај проблем ако се правимо да не постоји. Сваког ко укаже на тај проблем, левичари одмах етикетирају као десничара, а сваки десничар је и екстремиста – генерализују се сви људи, ставља се знак једнакости између свих десничара. То раде они који кажу да нису сви мигранти или левичари исти, тј. они који од нас траже да не генерализујемо све људе и да не будемо популисти.
Није свако ко пријави напад, члан Народне патроле. Ни Дамњан Кнежевић није исти као и вође разних левијатана, заветника, стројева и акција… Надам се да никад неће бити исти као они. Ако буде, критиковаћу га исто као све екстремисте. Али мене сад, само зато што сам поделио поменуту објаву и што познајем Дамњана, другови левичари одмах доводе у везу са екстремним десничарским организацијама. Ако кажем да је неки мигрант напао неку девојку, то не значи да ја мислим да су сви мигранти терористи, да су сви муслимани, или сви Арапи, или сви црнци, исти такви. То није напад на све мигранте и ту нема говора мржње и расизма. Само не желим да се догађају напади миграната на грађане Србије – безбедност грађана Србије је приоритет, а мигрантима и избеглица желим бољи живот.
На протестима у јулу, на истој страни били су и левичари, из нпр. здружене акције Кров над главом, и десничари, из нпр. Народне патроле. После протеста, Бојан Савић и ја смо хтели да се сви повежемо и упознамо и да подржимо једни друге у акцијама. Отишли смо на неколико протеста Крова над главом и осталих левичарских организација (после једног протеста отишли смо на пиће са Иваном Златићем и његовим саборцима и саборкињама, ту је био и проф. Јово Бакић; они су касније основали Партију радикалне левице). Онда сам повезао Бојана и Дамњана, који су се давно упознали и изгубили контакт, па је Бојан Савић урадио интервју са Дамњаном Кнежевићем. После тога Иван се више није јављао*. Да ли је фашиста и расиста свако ко каже да постоје напади миграната и да тај проблем мора да се реши? Можда Народна патрола то не ради најбоље, имам и ја примедбе како то раде, и предлог да се пажња усмери на (не)рад полиције, а не на саме мигранте, али то што сад ради Народна патрола није расизам и није фашизам, него указивање на проблем. Исте оптужбе је доживео и Бошко Обрадовић кад је указао на тај проблем прошле године.
Тај проблем може да реши само полиција, тј. држава. Грађани се самоорганизују кад виде да полиција не реагује. Ако се ту појаве и екстремисти, полиција је крива. Полиција мора да заштити грађане и од напада миграната и од напада екстремиста. Полиција не ради ни једно ни друго, па је све више напада миграната и све су гласнији екстремисти који су под контролом режима. Кад би држава имала јасну стратегију поводом мигрантске кризе, а полиција добро радила свој посао, не би било потребе да постоји ни Народна патрола. И сами левичари, које познајем, против су тога да се у Србији насели стотине хиљада или милион миграната. И левичари добро знају да ће полиција одмах да реагује ако хулигани праве проблеме и добро знају како би полиција поступила према нашим грађанима који врше насиље (а нису под заштитом полиције). Овде је питање зашто полиција исто тако не реагује кад неки мигранти врше насиље (наравно, не желимо да полиција бије мигранте, као што бије грађане Србије)? Или, шта бисте ви лично урадили ако наиђете на мигранта који је напао девојку, или ако међу мигрантима откријете криминалца или терористу? Да ли сте сигурни да и таквих нема у Србији? Полиције не штити грађане Србије од таквих миграната, не брине о безбедности грађана, и неко мора нешто да предузме. Исто тако, неко указује да постоје домаћи криминалци, под заштитом полиције, који раде шта хоће. Ако полиција не штити грађане од домаћих криминалаца, који имају заштиту полиције, онда не мора да их штити ни од таквих миграната, и о нападима миграната уопште не би требало да се говори, јер то није политички коректно – као да је порука другова левичара. Колико жртава можемо да имамо због тога? Шта ако међу жртвама буду и ваши ближњи?
Да ли је сваки левичар, који је подржао Бајдена, педофил? Да ли је сваки марксиста исти као Пол Пот, Ким Џонг Ун и њима слични комунисти? Да ли свакога ко не мрзи мигранте плаћа Сорос? Да ли је комунизам исто што и фашизам и нацизам? Како се осећате кад вас, као левичара, неко пореди са Пол Потом, или кад ставља знак једнакости између Стаљина и Хитлера или између партизана и усташа? Дакле, одговор друговима левичарима је да не доводе олако сваког десничара у везу са фашизмом, односно, не чините другима оно што не желите да други чине вама. Не желим да живимо у подељеном друштву, да се делимо због идеологија које долазе са Запада, нпр. на имитаторе Кју-клукс-клана и Антифе. Ако верујете да су једино левичари (неке левичаре финансирају крупни капиталисти и користе за своје циљеве) антифашисти, а да су сви десничари и конзервативци расисти и фашисти, онда (не)свесно радите на стварању подела и сукоба. Већина грађана Србије не жели да Србија постане затворено друштво, али ни да постанемо прихватни центар за мигранте.
Знам да левичари, које познајем, то не желе. Зато је време за дијалог. Екстремисти не желе дијалог. Где постоји култура дијалога, екстремизам је побеђен или маргинализован.
* Дан након што сам написао овај текст, као да је знао о чему пишем, послао ми је поруку Иван Златић. Ако левичари који нису екстремисти и десничари који нису екстремисти, не могу да разговарају, екстремисти су победили, а то води у грађански и братоубилачки рат. Настављамо, надам се, дијалог.
Ако у фирми која има власника и директора нешто није како треба и пропада фирма, за то су криви или одговорни искључиво власник и директор (ако власник није и директор или CEO фирме) – осим њих нико други није крив.
Ако у спортском клубу који има председника, спортског директора и тренера, није добра атмосфера и нема добрих резултата, за то су криви или одговорни искључиво председник клуба, спортски директор и/или тренер – осим њих нико други није крив.
Ако политичка странка доживи дебакл на изборима, за то су криви лидер или председник странке и најближи сарадници у врху странке. Исто важи ако владајућа странка лоше води државу, за лоше стање у држави криви су људи који заузимају највише функције у све три гране власти – осим њих нико други није крив.
Међутим, људима је често тешко да прихвате да је стање лоше, а још теже признају да су они искључиво или највише одговорни, па кривицу за поразе или лоше стање, или за своје слабости и свој пад, виде у другима и пребацују на друге. То је недостатак мушкости.
Бити мушкарац значи бити одговоран и прихватити одговорност на себе. Ако је мушкарац домаћин у кући и глава породице, он је највише одговоран и крив за све лоше у породици. Не можеш да будеш главни, а да ниси и одговорни.
Бог је прво створио Адама, па онда Еву, од Адама. Адам је имао већу одговорност пред Богом. Ева је прва пала, прва је била заведена од змије или ђавола, а затим и Адам, који је могао да остане јак, да одлучи исправно и да врати Еву на прави пут. Адам је као старији имао већу одговорност пред Богом и зато је више крив, могао је да заустави Евин пад. Ако мушкарац пребацује одговорност са себе на жену, није прави мушкарац.
Има свакаквих жена, и може жена да буде оваква или онаква, да буди страсти и наводи на грех мушкарца, али ако је мушкарац јак и зна шта хоће и плаши се Бога, та жена не може да га наведе на грех, да учини непраду или зло. Ако је мушкарац слаб, онда је он пре свега крив за свој пад, а не та жена, колико год да је и она слаба, грешна или крива и без обзира на искушење којем је изложен. И кад паднеш, можеш да признаш грешку и да устанеш.
Мушкарац није крив ако жена падне. Мушкарац је крив кад он падне, и за то није крива жена. Свако је крив за свој пад, тј. сваки човек је одговоран искључиво за спас своје душе. Жена је крива за свој пад. Жена може да буде јака и да одоли слабим мушкарцима који је наводе на грех, а може и да буде „лака“. Слабим мушкарцима нису „лаке“ жене криве, нису их „лаке“ жене таквим направиле, они су криви. Ако те жена слуди и наведе на блуд или да учиниш неко зло, онда си само ти крив за свој пад и слабости. Буди мушко и признај то.
Прави мушкарац никад не користи физичку снагу или насиље да би решио проблем са неком женом. Јак мушкарац није само физички јак, него и ментално и морално; он може и мора да одоли искушењима, на која га наводи нека жена, или психичкој тортури, ако то доживи од стране своје жене, и никад не користи насиље да би решио проблем са женом, нити васпитава на тај начин децу.
Природно је да мушкарац буде глава породице. Жена је стуб породице и домаћинства. Ту нема места за сукобе – мушкарац и жена су као једно. Вековима су само мушкарци били владари, жене су биле изузетак. Данас је све више жена на високим државним функцијама, међу оснивачима и директорима компанија и више не постоји делатност у којој нема жена међу делатницима на свим нивоима. Са друге стране, све је јачи „рат полова“, који се води између мачиста и феминисткиња, зато је и све више развода и породичног насиља. Неки мушкарци за све што је лоше криве жене, а неке жене за све што је лоше криве мушкарце. Између осталог, и због тога што су им деца размажена и неспособна за живот.
Жене данас имају већа права и мање их понижавају мушкарци. За то су се избориле жене, али и мушкарци који воле и поштују жене. И децу, а деца су и кћерке. Таквих мушкараца је било и у време патријархата. Прави мушкарац поред себе има праву жену и између њих нема „рата полова“. Кад водите рат против жене, ви ратујете и против своје мајке, сестре и кћерке. И обратно, ако као жена водите рат против мушкараца, ратујете и против свог оца, брата и сина. А то није нормално. Али, ненормалних појава и људи увек је било и увек ће бити. Само, ви не морате да будете међу њима, увек постоји избор или излаз из тога.
За лоше стање у држави криви су, пре свега, мушкарци. Ако у друштву цвета разврат, ако има много превара или прељуба, колико год да су неке жене склоне томе, таквих жена и појава не би било, у толикој мери, да нема толико развратних и лицемерних мушкараца. И за то нису жене криве, као што ни женама нису криви мушкарци. Свако је одговоран само за себе, без обзира на пол. Исто се односи на корупцију, у неким делатностима жене чине већину, па и ту цвета корупција. Затим, мафија често поставља жене на јавне функције да би се тако сакрила од јавности, али те жене знају за кога раде и саме су то изабрале, итд.
Права жена поред себе има правог мушкарца и није у сенци свог мужа, али ни не заклања свог мужа и не такмичи се са мушкарцем. Жена служи мужу на свој начин, а муж служи жени на свој начин. Прави мушкарац не тражи од своје жене беспоговорну послушност и понизност, али није ни „папучар“. Нити права жена од њега тражи да такав буде, напротив, од њега тражи да буде прави мушкарац, да води и буде одговоран. Прави мушкарац води, прихвата одговорност на себе и брине о својој породици, спреман је да се жртвује за своју жену или породицу. Такав мушкарац и таква жена не праве размажену децу, која расту у неспособне и неодговорне, или у неваспитане, насилне и некултурне људе.
Мушкарац је глава породице, а породица је основна ћелија друштва. Мушкарац је и глава државе (и када је нека жена на највишој државној функцији), јер је глава породице. Некад се у нашем народу говорило „Бог на небу, краљ у држави, домаћин у кући“. Неспорно је да је било негативних појава у доба патријахалног васпитања, али, чини ми се, да је тада било више здравих породица и здравих мушко-женских односа. И више одговорних људи који су прихватали одговорност. Јер је било више правих мушкараца. И правих жена.
Породица и држава пропадају онда када мушкарци одговорност пребаце на жене. Шта је још остало – да жене воде и војску и полицију? После остаје још само Црква…
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 