ПОНОС

“Нека буде парада поноса“ и смена министра ШуНАТОвца

 

Србија је донела одлуку о војној неутралности. У скупштини. У скупштини, или на референдуму, једино може бити промењена ова одлука Србије. Пре тога је, исто тако – у скупштини, дошло до равњања равногораца и партизана. Недавно је оформљена државна комисија која треба да открије место на коме је сахрањен Дража Михаиловић. Опстао је гроб Јосипа Броза у Београду. Богословија је поново у саставу Универзитета у Београду. Усвојен је Закон против дискриминације. Усавршава се Закон о црквама и верским заједницама. Наравно, у неким стварима Србија напредује, у неким тапка у месту (недостају споменик и помен жртвама титоизма, многи и даље оспоравају да су и Срби чинили злочине на простору СФРЈ, итд.), а у неким назадује.

Назадовање је НАТО агитација од стране функционера државе Србије и што није стављено јасно и недвосмислено до знања функционерима НАТО алијансе да је неумесно нудити Србији учешће у војним мисијама попут ове у Грузији, коју НАТО планира да изведеу мају. И коју је, одлуком да пошаље два војника Војске Србије у Грузију, врх Демократске странке, који води државу и министарство одбране, очигледно, у први мах, прихватио. Пре тога је председник Демократске странке најавио да ће се о декларацији која је Србију одредила као војно неутралну државу “сасвим сигурно дискутовати наредних година“.

Онда је у једним дневним новинама, у својој колумни, Бошко, члан бенда Београдски синдикат, написао: “Онда тако реците, без улепшавања и курчења зарад побољшања изборних резултата. А ми ћемо да одлучимо да ли се и колико слажемо.“ После тога је врх Демократске странке одлучио да не шаље војнике у Грузију. Двери српске покренуле су захтев за смену министра одбране Србије. То је најмање што Демократска странка може да учини у најкраћем могућем року да би исправила своју глупост. Да смени министра одбране. Да јасно стави до знања која је међународна позиција Србије и да се извини Руској Федерацији што је сама довела у питање своју позицију неутралности. Србија је сарађивала “у борби против тероризма“ и помогла “рат у Ираку“. У Уједињеним нацијама је била на страни Ирана поводом резолуције ЕУ против Ирана. Србија има добре односе и са Јеврејима у Израелу и са Палестинцима и осталима народима Леванта.

Иначе, занимљиво је да односе са Истоком, у држави у којој се данас “сви“ залажу за добре односе и са Истоком и са Западом, непрестано ремете они који су искључиво за сарадњу са Западом. Да ли би гласила “Друге Србије“ водила кампању против Русије у случају да је руска компанија каснила са уплатом 400 милиона евра за НИС, попут компаније ФИАТ, која још увек није уплатила 200 милиона евра за пројекат у Застави? Да. Да ли постоји тако велика опструкција од стране грађана Србије који гласају за десничарске странке и од стране тих странака да дође до нових инвестиција са Запада? Не. Да ли се неко радује што италијанска компаније није успешна попут руске компаније? Не. Да ли траје медијска хајка против ЕУ и ФИАТ-а због неиспуњених обећања? Ни приближно колико би требало (можда и због медијског полумрака). Већина људи није против тога да у Србији послују стране банке, али је већина људи против тога да у Србији послују искључиво стране банке. Грађани су, када се боље проучи, у потпуности подржали и продају НИС-а и ангажман са Заставом. Опозиција и једном и другом послу била је занемарљива. Када се узму у обзир грађани, гласачи. Са политичарима и бизнисменима који воде државу је другачије.

Десничарска Србија нема проблем са Западом. Запад има проблем са Србима који се не одричу свога писма и своје вере. Тачније: велике  државе Запада не желе да имају стабилну и развијену Србију која сама одлучује о својој судбини и која има добре односе и са Русијом и са Кином и са исламским државама. И наравно, за разлику од Русије, водеће државе НАТО алијансе раде против државног суверенитета Србије. Левичарска Србија није нашла пут сарадње са Русијом али не вољом Русије већ одсуством своје воље. Ако ништа друго, у последњих (1)9 година Србија је могла да има десет пута већи извоз у Русију, државе ЗНД, Индију и Кину. Није постојала воља међу еврофилском и пронатовском Србијом, која доминира на медијској, политичкој и економској сцени Србије последњих девет година, да се успостави озбиљна сарадња са овим државама.

Већина грађана Србије нуђење чланства у НАТО алијанси сматра за увреду поноса. Мањина грађана Србије, хомосексуалне припадности, бори се за свој понос, да буду то што јесу и такви какви јесу. Најављена је “парада поноса“ на лето у Београду. У овом случају, назадовање би било да неко покуша да насилно спречи одржавање овог скупа. Мирним путем треба спречити да се овакве параде одржавају сваке године. Зато што сами организатори неће имати потребу за тим. Мирним путем треба спречити да Србија постане “руска губернија“. Зато што ће православна и десничарска Србија да учини одлучан корак ка демократизацији и европеизацији српског друштва.

Понос је оно што не дозвољава већини грађана Србије да гласају за пријем Србије у НАТО алијансу, понос је оно што је нагони хомосексуалце да направе јаван протест. Понос и глад терају раднике на улице Београда.

Већина грађана Србије жели да Србија буде оно што јесте, да у Србији буду на власти они који служе грађанима Србије. Десничарска Србија је поносна на своју традицију, културу, веру, писмо и језик и жели да, таква каква јесте, сарађује са светом, са Западом (у већој мери је таква и левичарска Србија). Хомосексуалци не желе да се стиде пред другим људима своје сексуалне припадности. Желе да живе поносни на себе. Већину људи туђа приватност не интересује. Мада, гледаност телевизије Пинк, можда, ово демантује. А та телевизија је, парадоксално, симбол и геј Србије и националистичке Србије. Зато је на једном месту тако велика концентрација шунда, кича, баналности, обожавање идола и “златног телета“, примитивног хедонизма, продаје тела, “презентизма постмодерне културе и потрошачког друштва“? ТВ Пинк је симбол “шовинистичког, клерикалног и националистичког режима“ и “ратних  деведесетих двадесетог века“ али је и симбол “геј културе“ и њен први и највећи промотер у Србији, назив по боји која је симбол геј културе, што је очигледно, али оно што је очигледно често буде већини невидљиво. Можда, у овом случају, јер се крије иза национализма, “ћирилице“ и порнографије? У државним медијима и институцијама током “ратних деведесетих двадесетог века“ доминирали су екскомунисти, и даље убеђени левичари али “освешћени националисти“. Из њиховог тела рађа се ТВ Пинк. СПЦ никада није пружила већи отпор овој пошасти. Можда и зато што много више вернике терају из Цркве и држе даље од Цркве мушкарци у црним мантијама него жене у црним хаљинама.

Погрешно је што се сваки православни Србин који се противи чланству у ЕУ и НАТО алијансу олако доводи у везу са фашизмом и нацизмом. Зашто је промовисање права хомосексуалаца на политичкој равни у сагласју – и зашто се спроводи кроз партнерство – са политичким снагама које желе да уведу Србију у НАТО алијансу и Европску унију? Људска права, тј. права хомосексуалаца и НАТО алијанса немају “везе са везом“. О ЕУ се и може разговарати, али сваким даном је ситуација у ЕУ све гора па је и питање да ли Србија више треба да се оптерећује са питањем чланства у овој организацији. “Ако буде, биће“. Све показује да у Европи свака држава води своју политику, Србија треба да успоставља чврсте билатералне сарадње са већином држава ЕУ, да се изнутра модернизује и европеизује, а питање чланства – “када буде, биће“.

Бесмислено је да било коме више на политичкој сцени пада напамет да обећава грађанима чластво у ЕУ или “бржи пријем у Европу“. Порука да “Европа нема алтернативу“ сваким даном има све мање аргумената на својој страни да би се одбранила.  “Ако буде, биће“.

Србији сада највише требају унутрашње реформе. Потребно је извршити процес регионализације и децентрализације тако да се не доводи у питање суверенитет државе. Пошто државу чине људи, само грађани Србије могу да доведу у питање државни суверенитет. Зашто би грађанин који је задовољан животом у Србији радио против Србије?

Србију градимо као демократску тржаву са слободним тржиштем. То значи – као друштво слободних људи. Зато се не може, и не треба, забранити нешто попут телевизије Пинк. На слободном тржишту – треба победити такве конкуренте. Ако је тржиште заиста слободно. Ако није – борити се за слободу. И својим примером, свијим делима, устоличавати хришћанске и/или хуманистичке вредности. Често се мисли да је ова криза ауторитета која влада у Србији настала због тога што су се ауторитети повукли, или, врло глупа процена, због тога што грађани, народ, млади – не слушају ауторитете. Једина истина је – нема ауторитета. Има их, као изузеци, да потврде правило. То је (до сада) био недовољан број људи за изградњу бољег друштва и за вођење државе на више нивоа. Како објаснити да су симболи Пинк некултуре, што су у очима народа стекли својом подршком стварању ове телевизије и одбраном политичке и привредне елите која стоји иза овог антисрпског пројекта, људи попут Бране Црнчевића, Мирослава Тохоља, Исидоре Бјелице, Милорада Вучелића, Александра Вучића, Ивице Дачића, Душана Михајловића, а после 2000. године ова телевизија постаје “чедо“ нових власти: Војислава Коштунице, Веље Илића, Демократске странке, Г17, Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, и сличних странака сличних људи из ДОС-а. Како и зашто баш ТВ Пинк да уједини Ненада Чанка и Александра Вучића, да они у том случају подрже један другог? Зашто не могу да постигну консензус око статута Војводине? Сви они “заједно“ додатно доприносе да дође до раста популарности ове телевизије у Србији и медијске експанзије у региону после 2000. године. Као прави ауторитети које народ “следи“ – у пропаст. Заједно са академицима као што је Добрица Ћосић, који отвара “шопинг мол“ једног тајкуна, отвара нешто што је симбол неолиберализма, американизације, неправедне транзиције и свега онога против чега је Србија устала средином ’80-тих 20. века и због чега је ратовала ’90-тих прошлог века (и тако је Србија добила два “највећа српска бренда“ у региону – ТВ Пинк и Делта трговине – симболе Запада). Академик Љуба Тадић у интервјуу НИН-у прича о хиндуизму када мисли на религију а разговарајући на тему смрти и јасно стављајући до знања свој атеизам, а човек живи у хришћанском народу, у православној култури и намеће се као “отац нације“, говорећи “иза вас морају да стоје дела“, указујући на болесно друштво и слабу државу коју је елита којој припада деценијама водила и коју и даље води. Између одласка у српску Цркву или одласка на ТВ Пинк, шта мислите шта би пре изабрао? Па ТВ Пинк, посебно ако је гост Сека Алексић, “чудног ли чуда“, нова геј икона Србије (Карлеуша се породила, Цеца је одбила да се пољуби са Бритни Спирс). Међу интелектуалном елитом у Србији можемо наћи и “праве“ “православце“ који у свему “стоје“ иза СПЦ и који подржавају нацистичку и фашистичку идеологију и ширење расизма, креликализма и ксенофобије међу младима, све оно што не чини дух православља.

Са друге стране, међу изузецима, имамо случај новинара Мише Јанковића који припада “патриотском и православном блоку“ а који је током “ратних  деведесетих двадесетог века“ стварао ТВ Студио Б борећи се против “режима“ (из Студија Б је отеран од стране ДОС-а после 2000. године). Србија је добила и диригента Ивана Тасовца, који диригује и Марш на Дрину и Радецки марш. И у првој и у другој Србији има оваквих људи, да нема, спаса не би било. Зато треба бити оптимиста. Најбољи морају да се попну на трон.

Какве везе имају Карлеуша, Цеца и Сека Алексић са “геј културом“ и зашто су оне геј иконе Србије? Брак из рачуна, већа медијска промоција, више продатих плоча? Не могу да схватим да већина хомосексуалаца слуша такву музику (знамо и да су турбофолкери и технорејвери “побратими“), да воли такав стил одевања, такву моду фризирања, шминкања и осталог. Зашто? Зашто нема хомосексуалца који слушају Бетовена и Стравинског, који (желе да) (про)читају Достојевског и Мигела де Унамуна, који воле неки хинду-зен стил одевања, и томе слично? Зашто нема хомосексуалаца који ће рећи да НАТО јесте извршио агресију на СРЈ и да се Космет не може на такав начин отимати од Србије? Сигурно постоје, изузеци, да потврде правило. У то правило се уклопила и ТВ Б92.

Златна средина је мера за људе, као што је то златни пресек у природи. Србија може бити демократска држава само ако свако не тражи оно што му не припада и добија оно што му припада. Често се заборавља да су права хомосексуалаца угрожена, али су угрожена и права многих других људи и група у овој држави. Рецимо, права жена, деце и радника. Није решење да свако прави тако велику буку, и да тражи моментално испуњење свих својих права, јер би онда сваки дан на улицама Београда (заслужено) пролазила парада/поворка поносних, покрадених и обесправљених… Замислите шта би било када би капиталисти били упорни да одмах укину све намете државе који успоравају раст прихода и профита, или да су радници нереални и да направе протесте тражећи од власти и послодаваца да им за шест месеци обезбеде “шведски стандард и шведске плате“? Али свако мора да има право да се бори за своја права и да изрази свој протест ако су та права угрожена.

Свима постаје јасно да Србија јесте део света и да не може да буде изоловано острво. Постаје и свима јасно да тај свет, тај Запад који се представља као цео свет, и није тако лепо место за живот.

Србија ће постати нормална држава када буде смењен министар одбране, када власти услише мишљење заштитника грађана или републичког одбора за решавање о сукобу интереса, када хомосексуалци буду могли да направе неометани јавну шетњу и протест на цивилизован начин мислећи на интересе целог друштва и своје државе, када студенти крену и да уче и да протествују тражећи бесплатне студије, када полиција буде радила свој посао, када се међу великим капиталистима нађу и хуманисти и хришћани.

Зато је потребна нова елита. Нову елиту могу створити само млади. Она је ту. За ову државу, за ово друштво, има наде. Има и знања и воље да се држава уреди. Зато треба показати озбиљност и одлучност. Потребно је одвојити жито од кукоља. Показује се да је светска економска криза јако озбиљна, да је озбиљна колико и унутрашња економска криза и да утиче на свакодневне и основне потребе СВИХ грађана Србије без обзира на њихове верске, етничке, сексуалне или идеолошке разлике и оријентације. Ако свет задеси и нека несрећа попут могуће пандемије свињског грипа, или неких већих земљотреса, цунамија и поплава, постаће од пресудне важности за опстанак и живот СВАКОГ грађанина Србије колико и како је уређена држава и обезбеђена граница, како је оспособљена инспекција и како су опремљени институти за проверу исправности хране, воде и ваздуха, како је развијена служба здравствене заштите и цивилне одбране, како ће се развијати економија и пољопривреда, обезбеђивати радна места и боље плате, како да буде више културе и уметности, боља наука и просвета, боголика Црква… У таквом свету, у какав улазимо, Србију неће водити генерације које су је водиле, јер ће, природно, вођство преузети генерације које су већ стасале и које стасавају. Како ће, дакле, да изгледа Србија за пар година? На кога се жалити ако Србија не буде лепо место за живот, оаза у нестабилном и непредвидљивом свету?

Србију треба отворити према свету, ослободити од света и херметизовати у свету. Србију треба ослободити и овакве елите која влада већ деценијама. Србија треба ЗАИСТА да буде држава СРПСКОГ народа и СВИХ ЊЕНИХ ГРАЂАНА.

Потребни су ауторитети који ово могу спровести у дело и које грађани желе да следе у том подухвату. Грађани такве чекају. Грађани су спремни и за протесте, и за рад, и за учење, за све што  је потребно да се уради да би свима било боље. Потребно је да неко организује све то на ПРАВИ начин, да преузме вођство над државом, да поведе студенте, да заиста штити раднике и сељаке, организује привреду, искорени корупцију… Већини грађана постаје јасно да од ових странака нема ништа, и да нови избори са оваквим политичким странкама немају неки смисао. Већини грађана је јасно и да нису сви Срби православци, да то не могу бити и да у Србији не треба да живе искључиво хетеросексуални Срби. Већини грађана је јасно да се хомосексуалцима не може дозволити да имају децу и надам се да је већини хомосексуалаца јасно да не могу остварити све што траже неке организације у њихово име. Довољно је да се изборе за поштовање, разумевање и право на нормалан рад, студирање, кретање и сва остала права која гарантује Устав.

Пратећи шта ће се догодити са захтевом организације Двери српске за  сменом министра одбране, пратећи судбину захтева за сменом државног секретара министарства за економију, посматрајући околности које ће пратити организовање “параде поноса“ и саму параду, видећемо сви заједно на овим малим примерима колико за Србију и њене грађане има наде, има ли смисла бити оптимиста што се тиче живота у овој држави у годинама које су пред нама. А то, понављам, највише зависи од грађана Србије, пре свих – од младих, који треба да: своју судбину, своје животе, своју животну околину, своју државу – усмеравају, граде, уређују, штите и воде најбоље што могу, дајући све од себе, мислећи и на све друге а не само на себе, на своје прохтеве, своје жеље, своје веровање. Сада треба пронаћи начине како да се млади организују и реализују и како да донесу суштинске промене.

NATO

KONTRA: Obruč

Boško Ćirković Škabo

.

Beogradski sindikat

.

Hrvatska i Albanija su 1. aprila 2009. primljene u NATO. Od preostale tri soc-federativne-vojno neutralne komšijske državice, jedna je eksperiment pod međunardonim protektoratom a druge dve opredeljene da izvode koreografije smišljene u Vašingtonu. Vojne integracije svakako nisu pitanje o kome bi autonomno odlučivale. Dakle uskoro bi obruč mogao biti potpuno zatvoren. Reakcija zagovornika napuštanja pozicije vojne neutralnosti beše očekivana.

.

Želim da izrazim zgražavanje idejom da ono što je preostalo od Vojske pusti krila „milosrdnih anđela“ i stavi se na raspolaganje glavnim svetskim izvoznicima „demokratije i ljudskih prava“. Zar je, samo par nedelja nakon desetog godišnjeg podsećanja na brojne nedužne žrtve njenog (ne)milosrdnog delovanja, pametno navoditi pristupanje Alijansi kao sledeću nužnu stepenicu na željenom putu ka EU? I da li je zaista tako? Šta je sa punopravnom članicom Austrijom?

.

Argument bezbednosti koja proizilazi iz pristupanja je ekvivalentan kupovini cigle od mangupa na železnikoj stanici ili plaćenja Don Korleoneu naknade za zaštitu. Ko je (p)ostao glavna pretnja „svetskoj bezbednosti“, nakon pada Zida i raspada Varšavskog pakta, potom i eliminacije eks CIA štićenika Sadama „Ipak nije imao oružje za masovnu destrukciju“ Huseina? Beskrupulozni teroristi, na čelu sa još jednim produktom CIA-e, bivšim borcem protiv sovjetske okupacije Afganistana, Osamom Bin Ladenom? Ili Severna Koreja i Iran, koji ovog momenta montiraju bojeve glave na projektile usmerene ka Srbiji? Uostalom, čega da se bojimo okruženi tolikom NATO odbrambenom silom?

.

Argument ekonomske isplativosti je još apsurdniji. Profit vojnih industrija glavnokomandujućih je verovatno glavni razlog dandanašnjeg opstanka Organizacije. Čim su u igri članarine, plate činovnika, nametnuti standardi, neophone masivne nabavke opreme… neko mora da se omasti.  Zagovornici kretanja ka NATO računicu baziraju na priči da će se Vojska Srbije u procesu smanjiti i profesionalizovati a da nabavke nove opreme neće biti neophodne. Nisam stručnjak ali sam služio vojsku, znam neke osnove stvari. Npr: NATO standard kalibra ličnog naoružanja (7.65mm) se razlikuje od važećeg srpskog (7.62mm). A šlemovi, uniforme, oprema, borbena vozila, kompleksnija oruđa i tehnika? S obzirom da nam je većinu proizvodnik kapaciteta upravo NATO izbombardovao, od nekoga bismo morali nabaviti pomenuto. Sabirajte devizne milione i spremite se za nove afere „a la Pancir“ i „Satelit“.

.

Neizostavni argument je i da je naša vojna neutralnost samo formalna jer: nam se na teritoriji južne pokrajine nalazi najveća NATO baza na svetu, smo članovi Partnerstva za mir i potpisnici niza drugih sporazuma sa Alijansom. Ljudi, vojska je institucija za čije je uspešno fukcionisanje, osim materijalnih uslova, jako važan moral kadra. U nekim situacijama i najvažniji. Zar ne vidite uticaj makar nominalne distance na moral pripadnika VS? Zar je moguće prevideti težinu poniženja koju bi, nakon otvorene podrške teroristima u vidu protivpravne vojne akcije Alijanse i prvostepene presude bivšem srpskom vojnom vrhu za genocid, predstavljalo pristupanje? Zar i jedan srpski vojnik da obuče uniformu ukaljanu krvlju osamdesetidevetoro srpske dece?

.

Ili jednostavno verujete u nepostojanje izbora? Verujete da je realnije pustiti igrače u Pentagonu da na velikoj tabli za Riziko postave plavu zastavicu i par tenkića na ovu teritoriju, platiti reket i nastaviti dalje u nove radne pobede? Da li je ponos danas ekskluzivna privilegija najmoćnijih, nedostupna poraženima u sukobu sa perjanicama „demokratskog“ sveta?

.

Onda tako recite, bez ulepšavanja i kurčenja zarad poboljšanja izbornih rezultata. A mi ćemo da odlučimo da li se i koliko slažemo.

.

Večernje novosti 25.04.2009.

VREME: Kada ste u Austriji razgovarali o širenju NATO-a i vojnoj neutralnosti, da li ste u vidu imali i razlike u razvijenosti Austrije i Srbije, zbog kojih jedan broj vojnih analitičara tvrdi da neutralnost za Srbiju nije dobra ideja?

Boris Tadić: Bili bismo veoma naivni kada bismo neutralnost Švedske i Austrije mehanički prenosili na Deklaraciju o neutralnosti Srbije. Srbija je kudikamo manje razvijena zemlja i zemlja sa manje stabilnim političkim institucijama, tako da će se o toj deklaraciji sasvim sigurno diskutovati narednih godina. Moraće biti uzet u obzir čitav spektar pitanja – od bezbednosti, ekonomije do politike, koje su prosto neodvojive jedna od druge. Srbija ima dosta dobro definisan nivo odnosa sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir. Mislim da postoji jedan široki prostor kroz koji bismo mogli razraditi naše odnose. Dokle god se ne dostigne taj cilj, izlišno je govoriti o drugim koracima.

 Intervju sa predsednikom Republike

VREME broj 954

Kriza morala i karaktera

Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa preporučio je da državni sekretari Slobodan Homen i Nebojša Ćirić budu razrešeni zbog uticanja na sudsku vlast i povrede Zakona o sprečavanju sukoba interesa.

Krajem marta mediji su objavili da je državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Nebojša Ćirić prosledio Ministarstvu pravde dopis u kome se traži da sudovi prekinu sva suđenja i zamrznu izvršenja pravosnažnih sudskih odluka koje se tiču radnih odnosa. Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, taj dopis je prosledio Vrhovnom sudu, a on ga je prosledio svim sudovima.
Ćirić je posle tvrdio da je samo žlelo da obavesti vladu i ministarstvu o problemima u preduzećima i da je tražio da se razmotri mogućnost da se u 2009. godini zbog ekonomske krize obustave izvršenja sudskih presuda u radnim sporovima.

Homen je izjavio da je dopis bio jedan od mnogih koja stižu i da ga je samo prosledio u Vrhovni sud.
Iz Vrhovnog suda saopšteno je da sudije neće postupati po tom zahtevu i da je prosleđen kako bi se sudije obavestile o nedopustivom pokušaju mešanja dela izvršne vlasti u sudsku nadležnost.
Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa zaključio je na današnjoj sednici da su Homen i Ćirić prekršili član 6. zakona, koji propisuje da je funkcioneru „zabranjeno da javnu funkciju koristi da bi uticanjem na odluku zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti ostvario korist sebi ili drugom, stekao neko pravo ili pogodnost, zaključio pravni posao ili na bilo koji način interesno pogodovao sebi ili drugom“.

Odbor je na današnjoj sednici po službenoj dužnosti pokrenuo postupak protiv predsednika Upravnog odbora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište u Beogradu Milana Perovića zbog osnovane sumnje da je obavljanjem poslova savetovanja Luke Beograd povredio zakon.
Grad Beograd i Luka Beograd vode spor oko zemljišta, a Perović je, prema navodima medija, funkcioner jedne strane u sporu, a savetnik druge strane. Odbor je protiv njega pokrenuo postupak zbog povrede člana zakona po kojoj funkcioner ne sme vršiti poslove savetovanja pravnih i fizičkih lica.

http://www.blic.rs/politika.php?id=89414

Коментаришући изјаву Горана Кнежевића да се Демократска странка финансира парама НИС-а и Фонда за капитална улагања Војводине, Тадић је рекао да свака институција у Србији треба да ради свој посао.

„Једини начин да се држава успешно супротстави корупцији је да се сви баве својим послом. Суд треба да ради свој посао, тужилаштво свој, а државне институције свој посао”, рекао је председник Србије.

Градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић, који је оптужен за злоупотребу службеног положаја, изјавио је да се странка финансирала донацијама у готовини које су се чувале у сефу, као и средствима од предузећа у власништву државе.

Тадић, који је и председник ДС-а, рекао је да неће учинити ништа поводом изјава оних који су осумњичени у кривичном поступку.

Он је подсетио да је ДС покренула читаву ову акцију и тиме преузела на себе све могуће ризике, дубоко верујући у оздрављење друштва.

„Охрабрујем све надлежне да раде свој посао. ДС је ту да их подржи и апсолутно сам сигуран и убеђен да ће ДС доказати да је водећа политичка институција у Србији у борби против криминала, корупције и сличних неправилности”, казао је Тадић.

Он је рекао да ће бити преиспитано финансирање свих политичких странака у Србији и ако се установи да постоје тајни фондови сви ће одговарати.

„Да не буде никакве дилеме, нико неће бити заштићен и нико неће имати заштиту било које државне институције, без обзира на то из које је странке”, изјавио је Тадић.

Бета

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

 

ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

Рецимо, браћо, и онима који нас мрзе,
опростимо све ради васкрсења.

(Пасхална  стихира)

 

И ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој радости прослављамо највећи празник Цркве Божије, Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку, на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос. Овај велики догађај тајанствен је као стварање света, чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских збивања.

Многи векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја, када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде” (Лк 24, 5–6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб, прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16, 7). И ево, драга децо Божија, и ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке.

Исто тако, деле нас векови од сутона оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалима у Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом. Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио, исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са њима беседио (Лк 24, 13–32). Онај исти свети огањ, који је горео у срцима двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама, када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова. Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности, без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта, али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине и с вером у васкрсење.

Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао, историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао и у име те истине Његови ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље.

„Што тражите живога међу мртвима?” (Лк 24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице, наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине и вечног Живота.

 

А данас милиони и милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје знање, али често ситан, себичан, агресиван и пун злих настројења која прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15, 5).

 

Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу – животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” – објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5). Овим је ипак покушавао да утиче колико-толико на окореле савести Христових убица. Веровао је да ће људски сјај Његове Личности можда неке поколебати.

Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше доба је тренутно суочено са материјалном кризом, али је код нас још присутнија криза морала и карактера. Радоваћемо се ако свако, угледавши било кога од нас, може да каже: Ево човека! – да би свако, и пријатељ и непријатељ, и судија и тужилац, у свакоме од нас увек доживео истинског и правог човека. Сачувајмо, браћо и сестре, људско достојанство, које је толико уздигао Својим Васкрсењем Син Божији. Сачувајмо веру у Васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди; према свему добру које људи ипак желе, али које без помоћи Васкрслог Господа и Његовог Јеванђеља не могу постићи.

Помолимо се Васкрслом Господу и замолимо Га као двојица ученика, путника за Емаус, да остане са нама. Да му се радујемо, да из Њега црпимо снагу, да се духовно уздижемо, да нас не захвате и не однесу мутне воде нашег времена.

Упућујући ову поруку свој нашој браћи и сестрама, данас се посебно сећамо верника на Косову и Метохији, као и наших верника широм света, на свима континентима где православни Срби и сви православни хришћани данас прослављају Васкрсење Христово, ваш Патријарх и сви Архијереји Српске Цркве поздрављају вас поздравом радости и новог живота.

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

 

Daleko je Amerika

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

 

Prvo je Borka Pavićević napisala da neće. Onda je na Blogu B92, Ms Milić napisala da hoće: „Gimme a break sa ovom povikom na šoping molove po Beogradu“, i linkovala tekst „Neću“, objavljen u Danasu. Onda je bio „Utisak nedelje“, gde su učesnici imali stav: „hoću- neću“, kao i „neću i hoću“ i prepričali šta će se desiti u prvoj epizodi novog tv – ciklusa emisije „Insajder“. 

Onda je nastupila renesansa haosa u neprincipijelnoj borbi svih protiv svih. Odnekud su se, najzad i bukvalno, pojavile gnjide i vaške, provereni bulajićevski filmski rekvizit dramatičnih istorijskih vremena. Ofanziva „Ušće“ zove se film koji ćemo još neko vreme gledati. Neki kažu nije film, nego reklamni spot za novi tržni centar.  

Proleće je i kriminal se opet divno razbokorio pod državnim institucionalnim i vaninstitucionalnim pendžerima. Neverovatno kakav smrad se ponovo širi, a aprilski podmukla košava raznosi ga po Srbijici. I onda u toj državi opozicija neubedljivo traži izbore, a pozicija ubedljivo ubeđuje da to nije praktično u vremenu opšte oskudacije, em skupo, em se ništa ne bi promenilo. To poslednje je tačno. Kako god da promešamo karte, u igri ostaju stalno isti likovi. I oni više čak i ne pokušavaju da sakriju da državu tretiraju kao svoj stalni radni odnos, i šta se tu imaju pitati glasači, ta kolateralna šteta parlamentarnog sistema. Nema veze više iz koje je ko stranke. Lideri su večni. Iz države se raznosi, što kaže ona morbidna izreka, kao iz kuće pokojnika. Adekvatna metafora, šta hoćete? 

Onda, valjda zato što je u nas tako tužno, i nema mnogo dobrih vesti, zaista me ozarila jedna vest iz Njujorka. Naterala me da proširim spisak stvari zbog kojih volim Ameriku, a taj spisak nije predugačak. Na njemu je, priznajem, poprilično holivudskih produkata; zatim, miris Kalifornije u kojoj nikada nisam bila, ali držim da znam svaku notu njenog mirisa; muzika najrazličitijih žanrova; status američkog građanina i odnos države prema njemu; Coca-cola, a od prekjuče – Kondoliza Rajs. Zbog „najameričkije“ vesti da se ova donedavna državna sekretarka, sada osim profesure na univerzitetu Stendford u Kaliforniji, bavi i poslom sportskog komentatora, „za blog lista Dejli bist prati Tajgera Vudsa na master turniru u golfu“! Inače, ovde, kada kažete da zbog nečeg malkice volite Ameriku rizikujete, čak i kad nemate ni dolar u džepu, da vas nazovu NATO-plaćenikom. Pa kad je već tako, što da se pravdam i kome uostalom, što žudim za „principom ostvarene utopije“, jer mi je dosta više maštanja o budućnosti koja neprestano „tek što nije“ za nas, obične građane Srbije, dok se elita (ne)legalno bogati. Hoću tu običnu „američku percepciju realnosti“, koja se razlikuje od naše utoliko što „za Amerikance realnost nije vezana za nemoguće. Ono što je smišljeno u Evropi ostvaruje se u Americi – sve što nestane u Evropi vaskrsava u San Francisku!“. Amin! A, to nije rekao Amerikanac, mnogi su verovatno prepoznali ovaj citat iz Bodrijarove knjige „Amerika“.  

Kondoliza, dakle. Takva vest je u Srbiji nezamisliva. Evo, zamenite ime Rajsove sa imenom ma kog našeg političara, evergrin-lidera makar i nepostojeće strančice, a o krupnim zverkama i da ne govorim. Makar i kad „vrati mandat narodu“ što reče Koštunica, lider ostaje tu, da bdi, baje, spletkari, i da nadživi sve. Svoje birače, stranku, ugled, a ponekad i svoju državu. Ali i kad nema državu srpski političar privezan za onu Tarabićevu šljivu trovaće preostali narod paradržavnom metafizikom, i voljom za propašću svega oko sebe, i večnim bolom zbog neostvarivosti državnog „ideala“. Dobrica Ćosićje paradigma toga. Zato Ćosić nije moguć s onu stranu Atlantika. Ne ovaj naš. Nije moguće nešto kao Ćosić. Zato jer je u stvarnosti moguće samo ono što se ostvaruje, a ovde, kroz Ćosića kao egzotični politički redimejd, moguće je samo ono što nikad nije ostvareno. Bezumna težnja ka transcendiranju modernosti koju nikada još nismo ni dosegnuli, ali temeljimo svoje postojanje na toj projekciji. Zato srpski lideri, kao TV Šojić, imaju uvek na fotkama tu zagledanost u „viziju“. Ali, nemaju viziju. Samo zaglednost. Ako je Ćosić politički moguć, Srbija je njegov najperverzniji fantazam. Sama politička egzistentnost jedne persone mitskih karakteristika, sa narastajućim funkcionalnim dignitetom i uticajem od četr’es neke do 2009. anahrono je i plemenska, i nezamisliva za društvo koje je stvarno, živo i neokamenjeno. Ono što obespokojava je skriveni ideal svih srpskih političara da se ostvare kao paradigma, kao Ćosić. Zato je ovde vest o Kondolizi Rajs, sportskoj komentatorki, nemoguća. A višednevno tračarenje o TC „Ušću“ – vest dana! Danima! I to tek pošto je taj posao odavno završen. 

Daleko je Amerika. Najmanje nas dele okean, vize, ili NATO. (Ne, ne zaboravljam bombardovanje, a kako bih?). Ali, nije ovo priča o tome. Srbiju od Amerike deli stvarnost. Mi smo ti koji je nemamo.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/daleko_je_amerika.46.html?news_id=158901

Histri

BHAGAVAD-GITA

Pesma o božanstvu

 

 

 

Ardžuna sumnja i pokazuje slabost pred bitku

(skraćen razgovor između Krišne i Ardžune)

 

 

Ardžuna: ’’Kako mogu, o, Madhusudana, da napadnem Bišmu i Dronu u bici, koji su dostojni časti, o, Varisudana. Za mene bi u istini bilo bolje da jedem prosjački hleb na ovome svetu nego da ubijam visokouvažene učitelje; kad ubijem svoje učitelje, ja ću uživati ovde bogatstvo i ljubav – zadovoljstva umrljana krvlju.’’

 

Krišna: ’’Ti oplakuješ one koje ne treba oplakivati, mada tvoj govor može da bude razuman; pravi mudraci ne žale ni za živim ni za mrtvim. Ja sam oduvek postojao, oduvek si ti sam postojao i svi ovi vladari i uvek ćemo u budućnosti svi zajedno postojati. Kao što Stanovnik tela (čovečiji duh) prolazi kroz detinjstvo, zrelo doba i starost u ovom telu, tako isto on prelazi u nova tela. Mudrac se nikada ne vara u tome. Samo dodiri čula stvaraju hladnoću i toplotu, zadovoljstvo i bol, no oni dolaze i prolaze, nepostojani su: podnesi ih hrabro, o, Bharata! Nebiće ne može da postane biće, biće ne da bude nebiće; razliku između ovog dvoja znaju oni koji vide istinu. Znaj da je ono što prožima vasionu nerazorivo; niko ne može da uništi ovo nepromenljivo Biće. Prolazna su ovo tela, večito je ono što oživotvorava; ono je nepropadljivo, neizmerno, stoga se bori, o, Bharata. Ko misli da može ubiti ili da je neko ubijen, ne zna istinu: niko ne može da ubije, niti je iko ubijen! Ništa se ne rađa i ništa ne umire, ništa nije u vremenu postalo, niti će u budućnosti postati!

Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš, uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o, Kuntin sine, i odluči se za borbu.

Tvoja dužnost je da radiš, a nikako rezultat rada; neka nikada lična korist ne bude pokretač tvoje aktivnosti, ali nemoj nikada pasti u neaktivnost. ’’

 

Ardžuna: ’’Ako misliš da je saznanje više od akcije, o, Krišna, zašto me teraš u ovo strahovito delo?’’

 

Krišna: ’’U ovom svetu postoji dvostruka staza: jedan se put zove sankia i postiže se saznanjem; drugi put je karma joga i postiže se akcijom. Nijedan čovek ne može dostići odricanje od dela uzdržavanjem od rada, niti može da postigne savršenstvo odricanjem od aktivnosti.

Ko obuzdava svoja čula, a sedi misleći svojim umom na čulne utiske, duševno je obmanut i licemer. Istinski je viši onaj čovek, čija su čula pod umnom kontrolom, a radnim organima vrši nesebično karma-jogu, o, Ardžuna. Stoga vrši svoju dužnost, jer je radinost viša od neradinosti; bez rada nije moguće ni održavanje tela… No za onog čoveka koji nalazi blaženstvo u Atmanu i koji je zadovoljan i radostan u Atmanu, za takvog čoveka ne postoji više nikakva dužnost. Njega se više ne tiče šta se u svetu radi ili šta se ne radi, niti on ima ikakav interes u svima živim bićima. Stoga vrši uvek svoju dužnost koju moraš izvršiti, ali nesebično, jer čovek koji vrši svoje dužnosti nesebično dostiže Najvišeg.

Što god jedan veliki čovek radi to isto rade i ostali ljudi; što god on postavi kao načelo, ceo svet se tome pokorava.’’         

 

Ardžuna: ’’Pa šta je to, o, Varšneja, što podstiče ljude mimo njihove volje –takoreći silom – da čine greh?’’                                                     

 

Krišna: ’’To su želja i gnev, postale iz strasti, koja je sveproždiruća i zločesta; znaj da je ona tvoj neprijatelj. Kao što je vatra obavijena dimom i ogledalo pokriveno prašinom, a fetus obavijen matericom, tako je ovaj svet obavijen ovom energijom. Znanje mudraca je obavijeno ovim njegovim večito nepromenljivim neprijateljem – u obliku želje – koji je neutoljiv i nezasit. Njegovo je sedište u čulima, umu i razumu; pomračujući znanje kroz čula, on opsenjuje Stanovnika tela (Duh). Stoga, pošto savladaš čula oslobodi se ovog grešnog neprijatelja koji razočarava znanje i razboritost. Kažu da su čulni instrumenti visoki; um je viši od čula; razum je viši od uma, ali je najviši Atman. Tako, znajući da je Atman – Apsolutni Duh – viši od razuma, savladaj sebe sopstvenim silama i uništi tog promenljivog neprijatelja, koga je teško pobediti, o, Mahabaho!’’

 

Ardžuna: ’’Želim da saznam, o, Mahabaho, suštinu samopouzdanja i uzdržavanja, o, Hršikešo, ukrotitelju Kešina.’’

 

Krišna: ’’Čovek ne treba da se uzdržava od prinošenja žrtava, davanja mislostinje i askeze, ali treba da ih vrši istinski; žrtva, davanje milostinje i askeza očišćuje mudraca. No i ova dela treba vršiti odbacivši privrženost i nagradu; ovo je moje odlučno i najviše učenje, o, Parta. Ali nije celishodno odreći se zakonom propisanih dužnosti; odricanje svojih dužnosti iz puke zaslepljenosti pripada mraku. Ako se neko uzdržava od vršenja svojih dužnosti usled straha od fizičkog bola, njegovo uzdržavanje ima osobinu radžas i ovim odricanjem ne dobija nagradu. A kada čovek ispunjava jedno propisano delo smatrajući to kao svoju dužnost, a nije vezan za svet i nagradu, takvo se uzdržavanje zove satvam, o, Ardžuna. Ko ne izbegava neprijatne dužnosti, a ne naginje prijatnim dužnostima, znači da je prožet osobinom satvam, da je prosvetljen, oslobođen sumnje i da je sanjasi. Jer dokle god je čovek vezan telom, ne može potpuno napustiti aktivnosti; no onaj koji se odrekne svakog ploda rada zove se sanjasi.’’

 

 

BHAGAVAD-GITA

Pesma o božanstvu

Čigoja štampa, 2005.

 

 

‘’Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme’’

Vladeta Jerotić

‘’O strastima’’

SVAKA STRAST
KOJA SLUŽI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUŠEVNE.

Isak Sirin (VII vek)

Naučeni svojom prirodom da osećamo i mislimo na dualistički način, manihejski pojednostavljeno deleći čoveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anđele i đavole, tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrišćanskog učenja. Kao što bi trebalo da znamo, judeo-hrišćanska religija nije dualistička religija, poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih učenja, kao što su gnosticizam i manihejizam, koji su uticali na pojavu i širenje jeretičkih učenja pavlikijana i mesalijana, potom bogumila, kao preteča protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja. Hrišćanstvo, kao monoteistička religija, slična judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao jedinog Tvorca „i neba i zemlje“, što znači i duha i materije, sve vidljive i nevidljive prirode, čoveka i svih nižih živih bića, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja da nisu mrtva materija, jer i nema ničega mrtvog u kosmosu.

Ako je, dakle, Bog, prema hrišćanskom uverenju, Tvorac svega „vidljivog i nevidljivog“, Onaj, koji prema rečima proroka Isaije „pravi svetlost i stvara mrak“ (45, 7), onda, nije ispravno pretpostaviti, poput gnostičara, da je demijurg, neko niže božanstvo, možda otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavršeni i pali svet i njime dalje vlada. Ako već nismo uvek u stanju da, slično Lajbnicu, smatramo ovaj svet „najboljim od svih mogućih svetova“, osećajući se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge đavodiceju, projektujući sopstvenog unutarnjeg đavola na sve ljude, prirodu i istoriju.

(…) Kako bi trebalo razumevati pojam „strast“ kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca najčešće izjednačavaju sa „sedam smrtnih grehova“, poznatih širom hrišćanskog sveta, u religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu reč, pre sam sklon da ovoga puta strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodržanja, zatim seksualnim i agresivnim nagonom. Američki psiholog Mek Dugal, osnivač hormičke psihologije, smatrao je da čovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljački nagon, ali i nagon ka saznanju („volja za smislom“ Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo creator) itd.

Ne ulazeći u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica „pada u greh“, ili, što mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio čoveka sa ovim nagonima, sledujući razgovetnu misao sv. Isaka, značajnije za nas je pitanje šta čovek čini, ili šta treba da čini sa svojim strastima (nagonima). Neće nam ništa smetati ako biblijsko kazivanje o postanku čoveka iz „praha zemaljskog“ i Duha Božijeg, prenesemo na vekovna naučna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodeći ovu raspravu, nešto pojednostavljeno, na naučnu pretpostavku da su materija i energija dva vida jedne iste prasupstancije, da kosmička materija stalno prelazi u energiju, a ova se potom zgušnjava u materiju – što se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena – mogli bismo reći da su i priroda i čovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), džinovski akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom redu Božiju ljubav za čoveka i sve živo što je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan energetski rezervoar u kome su sadržani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo još jednom, zaobilaznim putem, stigli do čoveka i njegove lične mogućnosti da slobodno odlučuje šta će činiti sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je čoveku očevidna i pristupačna, naročito kada je reč o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin kaže da su „telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje“ onda je dozvoljeno pretpostaviti da je naš pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva najjača nagona u čoveku. Kada su ovi nagoni na „korist i uspevanje“? Zar ne onda kada čovek njima vlada, kada ih drži pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da upozna prirodu, da je umnoži i oboži, sledujući Božiju zapovest i blagoslov da rađanjem i množenjem učini Zemlju plodnom i srećnom!

(…) Polna strast u čoveka, jednom reči, može i danas da u njemu ostane na nivou animalne strasti upotrebljene isključivo u svrhu razmnožavanja; ona se može izopačiti u grešnu strast prave opsednutosti čoveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez ljubavi, čak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, može biti na „korist i uspevanje“, kada u ljubavi, u harmoničnom spoju telesne, duševne i duhovne ljubavi, muškarac i žena, u braku, zbilja ispune Božiju preporuku da „od dvoje načine jedno“. Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu muškarca i žene, predstavlja, u isto vreme, podsećanje na „rajsku ljubav“ Adama i Eve pre sagrešenja, a onda i začetak ploda međusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Božiju zapovest o „rađanju i množenju“.

‘’Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme’’

Vladeta Jerotić,

Ars Libri, Beograd, 1998.