Sprečiti gradnju nuklearnih elektrana u Srbiji

Po najavama ruskog ambasadora u Srbiji, vlade dve dražava ozbiljno razmatraju opciju gradnje nuklearne elektrane u Srbiji. Ministarstvo za energetiku ovu vest demantuje.

Nuklearne tehnologije su prevaziđene poput neokomunista u srpskoj vlasti sa kojima se Rusi dogovaraju, a štetne poput lopova iz Jagodine čiju ‘’politiku’’ Rusija podržava (jedinstveni – u čemu?). Umesto da se radi na podizanju standarda građana Srbije, na podizanju cene struje na komercijalni nivo, na većoj efikasnosti postojeće proizvodnje i racionalnijoj upotrebi električne energije, mi se samo vrtimo u krug, tapkamo u mestu, da bi mala grupa ljudi ostvarila neki svoj lični interes. Tako je bilo i sa prethodnom vladom, tako i je izgleda i sa ovom vladom. Slično je u drugim sektorima privrede, poput građevine gde su lični interesi i lobističke grupe u potpunosti blokirale rad građevinskog sektora u Srbiji, zaustavile stanogradnju, prodaju nekretnina Vojske Srbije, itd.

U Srbiji je i dalje na snazi moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana. Lobiranje za nuklearne elektrane jedan je od razloga zašto u Srbiji stagnira proces prelaska na “zelene“ tehnologije i zašto je tako malo investicija u sektoru energetike. Zagovarati nuklearne elektrane u državi u kojoj je postignut moratorijum na takvu stvar isto je kao i protiviti se izgradnji evropskog standarda i vrednosti u državi u kojoj je apsolutna većina ljudi za evropski put Srbije, zašto, dakle, trošiti vreme na stvari oko kojih je postignut konsenzus, oko kojih postoji većina koja to podržava?

Novac planiran za ulaganje u gradnju nuklearne elektrane može biti utrošen u razvoj novih tehnologija, tehnologija za 21. vek, na osnovu sopstvenih naučnih potencijala, jer je Srbija zaista jaka što se tiče inženjerskog kadra, hiljade vrhunskih srpskih inženjera radi u najvećim svetskim kompanijama. Ne sumnjam u uspeh srpskih inženjera ako se poslu pristupi kako treba i sa dovoljno finansija. Osvajanjem tehnologija koje niko nema, ili se među prvima primenjuju, Srbija postaje izvoznik. Ovako, sa nuklearnim elektranama, samo bi se uvećao spoljnotrgovinski deficit sa Rusijom i svetom (pominje se da bi to omogućilo da Srbija postane izvoznik struje, ali to bi bile neznatne cifre u pitanju, a prevelika šteta).

I Srbiju i Rusiju vode ljudi prošlosti, ljudi bez vizije, bez ideje. To je očigledno. Danas treba biti inventivan.

Strateške sirovine za 21. vek su hrana i voda. Zdrava hrana i pijaća vode će za 10 godina postati najtraženija i najskuplja roba. Srbija treba da se očisti od smeća i zagađenja, da se uvode “zelene tehnologije“ u energetici, i da se donese dugoročan plan razvoja poljoprivrede – Srbija ima potencijala da ostvari izvoz prehrambenih proizvoda vredan više desetina milijardi dolara. To je šansa za Srbiju.

Zdrava hrana može dolaziti samo iz država koje imaju razvijenu ekološku svest, kontrolisano i regulisano upravljanje otpadima i štetnim gasovima i otpadnim vodama iz fabrika, i naravno, iz država koje nemaju velike zagađivače, poput nuklearnih ili termoelektrana (treba uvesti moratorijum na gradnju novih termoelektrana). Zato mora ostati na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana i upotrebe GMO u ljudskoj ishrani. Srbija u ovom trenutku gubi ogromne količine novca i energije zato što nema uređene deponije za smeće, zato što građani nemaju dovoljno kulture i obrazovanja pa zagađuju životnu okolinu i neracionalno troše el. energiju, zato što nema fabrika za reciklažu smeća… Količina el. energije koja je u ovom trenutku potrebna Srbiji može se pronaći u boljoj organizaciji postojećih resursa, većim ulaganjima u ‘’zelene’’ tehnologije i strateškim investicijama poput hidrocentrala Đerdap 3 i onih koje se planiraju na Drini. Zagađujemo prirodu, gase se sela, a tu leži najveće bogatstvo Srbije. Pored nauke, jer telekomunikacije, internet i energetika svakako, uz poljoprivredu, treba da bude strateške privredne grane Srbije u narednim decenijama. Sa obnavljanjem sela, dolaziće do obnavljanja porodice, sa većim ulaganjem u poljoprivredu ljudi će se ponovo vraćati prirodi i shvatati koliko je preterana urbanizacija štetna kada su oko vas samo plastika, beton i metal. Ljudi se dehumanizuju, dolazi do atomizacije, ‘’cepanja atoma’’.

U Srbiji se energija neracionalno troši, postoji mnogo lokacija za “zelene“ tehnologije u sektoru energetike, za nove hidrocentrale, zbog nebrige o životnoj okolini gubi se mnogo novca, u nekim država se čak i izmet sa stočnih farmi pretvara u energiju – zato se treba posvetiti postojećim potencijalima koje Srbija ima, a ne da se vreme i novac troše na tako štetne projekte poput gradnje nuklearne centrale. Obnovimo sela, donesimo strategiju za razvoj poljoprivrede, učinimo da svako veliko seosko domaćinstvo ima svoj izvor energije (iz energije vetra, sunca, reke, smeća, izmeta…), uvedimo srpski sistem kvaliteta u uzgajanju zdrave hrane, bolju ambalažu i efikasniji transport – i Srbija će biti jako bogata država. Jabuka, paradajz i meso iz Srbije mogu da budu najtraženija i najskuplja roba na pijacama u Tokiju, Torontu, Njujorku, Kairu, i zato treba učiniti sve da se ulaže u poljoprivredu i poveća produktivnost zdrave hrane u Srbiji. Treba brendirati zdravu hranu proizvedenu u Srbiji. Za 10 godina na svetu će biti mnogo više ljudi a premalo hrane i vode.

Već sada se u mnogim državama u sektoru energetike radi na osvajanju novih tehnologija, poput dobijanja energije iz vakuma, i dalje  su aktuelne neke ideje Nikole Tesle, tako da sada treba izdržati nalet ovog “nuklearnog lobija“ koji nikako nije dobar za budućnost Srbije i doneti jednu vizionarsku strategiju razvoja srpske energetike. Bolje je i da se 2020. godine uveze struja za 3 milijarde evra, ali da se izvezu žitarice, voće, povrće, meso, mlečni i konditorski proizvodi u vrednosti od 20 milijardi evra. Pored toga, bolje da imamo razvijeniji turizam, pa i etno turizam, i da 2020. godine imamo najmanje 5 milijardi evra prihoda od turizma. Tada ćemo sigurno imati novca da sami ulažemo u nove tehnologije u sektoru energetike, pa ćemo 2030. godine postati i veliki izvoznici električne energije. Treba insistirati da druge države ne izgrade u blizini granice Srbije nove nuklearne elektrane, a svakako treba uticati da se i stare zatvaraju i da se sa državama u regionu traži način kako da se u regionu obezbedi struja iz što čistijih i što bezbednijih izvora energije. Ako druge države neće da se odreknu nuklearnih elektrana, to Srbija može dobro da iskoristi u markentiškom smislu prilikom prodaje svojih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (pod uslovom da zaista postane ‘’ekološka država’’ sa srpskim sistemom kvaliteta i kontrolom proizvoda od njive do trpeze).

Kad monarhisti utihnu

Svetislav BASARA: Famozno

Nekako su utihnuli monarhisti. Ko bi danas, 2009. godine, mogao pomisliti da je na početku višestranačja u Srbiji postojalo nekoliko partija u čijem je programu bila obnova monarhije.

//

SPO je, pretpostavljam, ostao veran ideji monarhije, ali radikali i dssovci su – principijelni kakvim ih je bog dao – prešli u tabor zakletih republikanaca. Ništa čudno: u Srbiji su impulsi guzice ključni faktor uobličavanja političkih doktrina. Razumem Miloševića i socijaliste; ljudi su komunjare, po prirodi stvari ne mogu biti za kralja i otadžbinu. Ali zašto nikom posle petooktobarskog prevrata nije palo na pamet da predloži referendum na kome bi narod odlučio o budućem društvenom uređenju, ne znam.

Znamo, međutim, način na koji je legalna Kraljevina Jugoslavija pretvorena u republiku. Dobili bi republikanci na tom referendumu, nema zbora. Ali, ako baš hoćemo da cepidlačimo, bez održanog referenduma, postpetooktobarska vlast je – htela to ili ne – smelo nastavila Titovim, u suštini nelegalnim putem. Ni to nije čudo. Taj put je širok i udoban za svakoga ko je na vlasti, ali je svakim danom sve trnovitiji za ponosnog nosioca republikanskog suvereniteta – narod. Dok sam bio mlađi, znao sam satima da sa mojim prijateljima – republikancima vodim žučne rasprave o prednostima monarhije. Ključ je, gospodo, u nosiocu suvereniteta; sve ostalo je sporedno i varira od slučaja do slučaja, od države do države, tako da imamo i napredne kraljevine i zulumćarske republike. A i obratno, razume se.

Problem Srbije nije to što je republika; problem su „republikanci“. Politička situacija je ovde, zapravo, jako slična onoj u antičkoj Atini u kojoj je demokratija bila nesporna, ali ograničena na uski sloj slobodnih građana, dočim su robovi, žene i deca – današnjim rečnikom „manjinske grupe“ – bili lišeni svih prava. Valjda zbog toga što pripadamo vizantijskom kulturnom krugu, naše vladajuće vrhuške postupaju slično kao atinske oligarhije s tim što organizuju „slobodne i demokratske izbore“. Neću da budem toliko zadrt pa da kažem da ti izbori nisu zaista slobodni i demokratski. Ali ću reći da posle izbora ovde više ništa nije slobodno ni demokratsko.

Mandat nosioca suvereniteta, naroda, naši voždi prekonoć otmu, prisvoje i vršljaju po zemlji i inostranstvu kako im padne na pamet. Narod je, u političkom smislu, samo jedna od funkcionalnih apstrakcija; njegova bezobličnost i amorfnost onemogućava da „oseti“ da je lišen suvereniteta. Ali kralju – konkretnoj ličnosti – suverenitet ma koliko bio simboličan nikada ne može biti oduzet. Osim toga, monarhije – ma kakve bile – uvek podrazumevaju određen nivo upristojenosti, protokolarnosti i cermonijalnosti koje automatski diskvalifikuju vladavinu neposrednosti prostakluka i diletantizma – dvaju najvećih neprijatelja Republike Srbije i srpskog naroda. I konačno, nema u postojećim ustavnim monarhijama kralja koji raspolaže takvom merom moći i bahatosti koju prigrabi svaki naš republikanski serdar čim se dokopa kormila republike. Može biti da su baš zato, u čast svojih kraljevskih ovlašćenja, naši republikanci na grbu republike zadržali simbol monarhije – krunu.

Danas, 25.11.2009.

Povorka, poruka, pouka

 

Dušan Miklja

 

Kada se budu sabirali utisci o načinu na koji je odata pošta preminulom patrijarhu Pavlu, tada će povorka kraj njegovog odra biti trajno upisana u kolektivnu svest naroda. Ne samo zbog toga što su ljudi čekali više sati, ispoljivši strpljenje koje je dostojno verodostojnih iskušenika i podvižnika, već i zato što je kilometarski red bio uzor smernosti i pristojnosti.
Takvo – za ovdašnje prilike – ne baš uobičajeno ponašanje, mogla je da pobudi samo ličnost, koja je skromnošću i predanim služenjem veri, bio antiteza mnogobrojnim grabežljivim i bezobzirnim „junacima našega doba“. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, patrijarh ih je, onako gandijevski slabašan i sitan, nadvladao. I u smrti se pokazao jačim od njih. Narod je, otuda, iskazujući poštu patrijarhu, izrazio takodje potrebu da se – makar na nekoliko dana – poistoveti sa drugačijim obrascem života i danas takoreći nepostojećim vrednostima. Vlasti će silno pogrešiti ako tu poruku naopako protumače.
Pouke patrijarha da verodostojna vera nije moguća bez čovekoljublja, takođe prema drugima, ostavile su, dakle, traga. Imajući u vidu ne samo moralnu i duhovnu već i društvenu vrednost takvog podsticaja, narod bi se patrijarhu najbolje odužio time što bi njegove pouke oživotvorio. Postoji jednostavan način da to učini. Dovoljno je da se potrudi da trenutke iskrene tronutosti, ali takođe i sveopšteg ličnog preispitivanja produži. Da u svakodnevnom životu neguje iste vrednosti koje je ispoljio u redovima pred odrom.

Blic, 29.11.2009.

Zidovi XXI-og veka

Ежедневный Журнал

Deveti novembar, dan kada je pao Berlinski zid, mogao bi bez svake sumnje da postane državni praznik savremene Rusije. Naime, današnja Ruska Federacija, država izdvojena i nezavisna od Rusko-sovjetske imperije, nastala je kao posledica ovog događaja od pre dvadest godina. U svakom slučaju, veza je mnogo neposrednija od one koju nam nudi mutni i bezsadržajni 4. novembar[1].

Devetog novembra 1989. prestao je da postoji takozvani drugi svet ili „socijalistički lager“, a sa njim je u prošlost potonuo i Veliki komunistički projekat, nacrt budućnosti koji je sedam decenija mnogim narodima podgrevao maštanja o socijalnoj pravdi. I pošto je osnovna misija i glavni razlog postojanja države koja se zvala Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika bio baš taj komunistički projekat, 9. novembar 1989. je predodredio njegov raspad. Simbolična, a potom i realna objava smrti ovoga projekta učinila je da neophodnost postojanja SSSR-a postane bespredmetna i to u prvom redu kod same sovjetske elite. Na dan rušenja Berlinskog zida svim sovjetskim republikama uključujući i RSFSR (danas Rusiju), postalo je jasno da su se, pod a) otvorile mogućnosti za njihovu integraciju u „civilizovano društvo“, odnosno Zapad, i pod b), da će im biti lakše da pristupe ovoj integraciji bez već odavno zarđalih veriga zajedničke sovjetske države, odnosno svaka pojedinačno.

Deveti novembar je godišnjica unipolarnog amerikanocentričnog sveta, u kome svi mi i danas živimo. Šta se sa tim svetom dogodilo za proteklih dvadeset godina?

Sve je isto kao pre

Za ovo vreme svet se uglavnom nije izmenio. Bez obzira na razne krize i ekscese, svetom kao i ranije dominira Amerika. Njena se dominacija očituje već i time što je ona ta koja elitama, odnosno ljudima koji donose najvažnije političke odluke širom sveta, utvrđuje globalne tehnološke i potrošačke standarde.

Kao i kasnih 80-ih godina prošlog veka, Amerika je i danas glavni dizajner imaginacije čitavog čovečanstva i emitent najpouzdanijih i najpopularnijih finansijskih instrumentata, uključujući i sam dolar. Poslednja svetska finansijska kriza, koja je potekla iz SAD (u uslovima unipolarnog sveta ona i nije mogla da potekne sa nekog drugog mesta), pokazala je koliko je savremeni svet duboko zavisan od Amerike i kako bi se samotno i jadno osećali bez ovog opšteg hegemona. Čak i Kina, zemlja koja je doskora smatrana kandidatom na ulogu druge velike sile, maltene SSSR-om sutrašnjice, u prvim danima krize dala je do znanja svetu da je spremna da, zajedno s Amerikom, učini sve da politička i ekonomska arhitektonika ovakvog, unipolarnog sveta, ostane ista.

Jemstvo kineske odluke su 1,4 triliona (70%) deviznih rezervi uloženih u dolar i američke vrednosne papire i jedna četvrtina kineske industrije koja radi za američko tržište.

Sve se promenilo

Za tih istih dvadeset godina kardinalno se promenila filozofija unipolarnog sveta. Formirala se nova politička misao, koja je potekla takođe iz Vašingtona i koja nam sada, svojim ultraljubičastim svetlom osvetljava put.

Tada, dok smo još stajali na ruševinama Zida, činilo nam se da liberalna demokratija samo što nije zapljusnula obale svih kontinenata, da će teški okovi svima pasti i da će se sve tamnice srušiti. Činilo nam se da nam sledi sveopšta vladavina liberalnog „poslednjeg čoveka“ Frensisa Fukujame[2]. Zajedno sa demokratijom, trijumfovaće i potrošačko društvo koje će prokrčiti sebi put do najegzotičnijih tačaka nama poznatog sveta. I uopšte, ceo svet će nakon nekog vremena postati jedno harmonično, tiho, spokojno, zeleno i čisto mesto opšteg blagostanja, kao što je Zapadni Berlin. Za sve i za svakoga. Amerika je, po meri svojih neskromnih mogućnosti, nastojala da uspostavi takav Zapadni Berlin svuda gde je to bilo moguće i nemoguće.

Ali dvadeset godina je prošlo, a sveopšteg liberalnog raja očigledno nema.

Kako se bližio 9. novembar 2009, bilo je sve jasnije da razlike među civilizacijama objektivno postoje, da su one realne i da ne služe samo za uprošćeni opis međusobnih odnosa u naučnom istraživanju. Evroatlanski politički model ne uspeva da se odomaći van teritorija takozvanog „prvog sveta“, čak ni u zemljama svesno okupiranim od strane Amerike, kao na primer u Avganistanu ili Iraku. Užurbano uvedene demokratije po uzoru na evroatlanski model lako mogu dovesti na vlast za „poslednjeg čoveka“ sasvim neodgovarajuća lika, kao na primer Ugo Čavesa, Evo Moralesa, Mahmuda Ahmadinežada i njima slične.

Osim toga, u vidu poklona za jubilarnu godišnjicu, stiglo nam je novo elitno tumačenje teorije o potrošačkom društvu, koje nam kazuje da njegov globalni trijumf nije moguć. Nažalost, slatkih medenjaka nema dovoljno za sve. Da bi savremena postidustrijska ekonomija „prvog sveta“, odnosno sveta koga u širem smislu te reči danas zovemo Zapad, mogla bez prekida da funkcioniše, na planeti mora da bude dovoljan broj ljudi saglasnih da rade za jedan dolar na sat, kao što su to radnici zaposleni u kineskoj industriji ili čak za 50 američkih centi, kao radnici u Indoneziji. Naime, globalnu stabilnost umnogome obezbeđuju oni koji se nalaze s one strane potrošačkog društva, a kako nemaju ni legalnu slobodu kretanja ni – horribile dictu – pristup internetu, teško da uopšte mogu i da saznaju za njegovo postojanje.

Pre 20 godina, odmah posle Zida (Velikog Berlinskog, a ne Kineskog), nije bilo kraja razgovorima o tome kako će u Kini, pod uticajem ekonomskog progresa, veoma brzo doći do demokratskih promena i da će Komunistička partije Kine otići sa vlasti ili je, u krajnjem slučaju, podeliti sa još nekim. Danas, ti isti koji su izašli kao pobednici iz hladnog rata sa SSSR-om, drže palčeve za sreću Kompartiji Kine da što duže održi svoj monopol vlasti. Jedino je ona sposobna da čvrstom rukom drži većinu stanovništva u očitom siromaštvu i tako podržava svetsku ekonomsku piramidu u čijem je temelju Kineskoj Narodnoj Republici namenjena uloga univerzalne fabrike.

Hajde da pokušamo da izračunamo šta bi se desilo kada bi običan Kinez poželeo da stekne životni standard kakav imaju recimo Rumuni, stanovnici najsiromašnije države u Evropskoj uniji. Prosečna godišnja primanja stanovnika Rumunije iznose 7000 dolara. Da bi stanovnik Kine mogao da živi onako kako živi Rumun i kada se obračun izvrši kroz paritet kupovne moći, on bi morao da zarađuje oko 4700 dolara godišnje. Na današnji dan, prosečna godišnja primanja na kineskom selu (770 miliona ljudi) iznose 600 dolara, a u gradu (570 miliona ljudi) oko 2000 dolara.

I sada, pretpostavimo da kinesko rukovodsto iznenada reši da, putem realizacije nekakvog idealnog programa koji bi stimulisao unutrašnju tražnju, naglo poveća blagostanje svojih građana do nivoa najsiromašnije zemlje Evropske Unije. To bi značilo da ukupna godišnja primanja svih stanovnika KNR treba da iznose 6,3 triliona dolara. Bio bi to zapravo iznos 1,5 puta veći od današnjeg bruto nacionalnog dohotka Kine. Osim toga, ovakav idealni program zahtevao bi da se Kina ubuduće odrekne štednje prihoda koju ostvaruje izvozom, da pređe na ubrzano trošenje zlatnih rezervi (danas oko 2 triliona dolara) i da preusmeri praktično sve prihode kineske ekonomije na uvoz robe i usluga. Nagli preokret u pravcu „civilizovanog sveta“ potrošnje, utrostručio bi cenu kineske radne snage i učinio „univerzalnu fabriku“ potpuno nekonkurentnom, ne samo u odnosu na Vijetnam i Indoneziju, već i na, pod sitim trbuhom SAD, udobno smešteni Meksiko. Pored ostalog, Kina ne bi mogla da obezbedi porast blagostanja svojim građanima ni sa stanovišta potrošnje energije. Danas, KNR troši oko 3,2 triliona kv/h električne energije godišnje, pri čemu lavovski deo odlazi na industriju. Rumunija, koju smo odabrali za uslovni kineski ideal, troši 59 milijardi kv/h godišnje, pri čemu veći deo koristi stanovništvo. Ako bi došlo do „rumunizacije“ energetike, to jest premeštanja težišta potrošnje električne energije sa industrije na stanovništvo, Kina bi trošila oko 8,5 triliona kv/h godišnje, što bi predstavljalo skoro polovinu današnje ukupne svetske proizvodnje.

Sada je jasno da se od mnogoljudne Kine danas ne može napraviti potrošačko društvo. Mogu se stvoriti nekolike lokalne zone na obali okeana, no one će biti odvojene neprobojnim zidom od ostalog dela stanovništva. A što se perspektive razvoja kineskog interneta tiče, prema vestima koje odskora odande stižu, dosta toga nam je nažalost takođe postalo jasno.

I evo još jedne priče za primer. Kada sam nedavno boravio u Južnoj Koreji, saznao sam da se odnos prema perspektivi ponovnog političkog ujedinjenja Korejskog poluostrva, u značajnoj meri menja. Tema ujedinjenja dve Koreje aktuelna je uglavnom među pripadnicima starijih generacija, to jest među onima koji imaju preko 60 godina. Oni mlađi od 40, mnogo češće se prema ovoj temi odnose mnogo opreznije. Osim činjenice da bi, kako su neki izračunali, ujedinjenje koštalo oko 200 milijardi dolara, ono bi južnokorejsko ekonomsko čudo postavilo pred stvarno žestoke izazove. Milioni izgladnelih ljudi će sa severa poći na jug i biće veoma složen zadatak zaposliti ih i obezbediti im pristojan stambeni prostor. Zato u poslednje vreme sazreva i uzima maha nova, za sada još uvek ne mnogo reklamirana ideja, koja glasi: nije li možda pametnije davati po nekoliko stotina miliona dolara godišnje diktatoru Kim Čen Iru i tako mu pomoći da održava status quo, nego se žuriti u rušenje zida između Severa i Juga?

U XXI-om veku nas čekaju novi zidovi, ne takvi sumorni, od betona, kakav je bio Berlinski, već skoro nevidljivi, sazdani visokom tehnologijom i ne manje bitni. Biće to zidovi podignuti između različitih civilizacija, zidovi između elita integrisanih u globalno potrošačko društvo i čitavih naroda kojima neće biti dopušteno da ubiraju njegove plodove.

Već se javio i glavni zastupnik ove nove političke misli – politike novih zidova – predsedavajući Zemaljske kugle, Barak Obama. Neprestano govoreći o idealističkim ciljevima, on rešava za Ameriku veoma važan i sasvim pragmatičan zadatak: kako sačuvati globalnu dominaciju Vašingtona bez nepodnošljivo visokih finansijskih, političkih i propagandnih izdataka? Odgovor na ovaj izazov istorije koji nam je on objavio, uglavnom je već jasan: Amerika ima nameru da učvrsti kontrolu nad elitama najrazličitijih zemalja sveta, a odriče se političko-ideološke kontrole nad narodima. U tome se i sastoji osnovna ideja „resetovanja“ koje se svima nudi: elite koje potvrde svoju lojalnost prema SAD, za uzvrat dobijaju pravo da sa svojim narodom čine sve što smatraju nužnim. Amerika više neće nametati svoje vrednosti onima kod kojih te vrednosti ne padaju na plodno tlo. Pokušaj dostizanja mira u celom svetu neće se provoditi putem svetske liberalne revolucije, već putem pakta Amerike sa elitama.

Ako se u ovom novom amerikanocentričnom svetskom poretku nekome i prohte da sruši neki od zidova koji dele slobodu od neslobode, moraće to da učini svojim rukama, na svoju ličnu i istorijsku odgovornost, bez pomoći spolja i bez oslonca na tamo neku stariju braću. „Dostojan života i slobode je samo onaj ko svaki dan za njih stupa u boj“[3], bile su reči napisane 150 godina pre pada Berlinskog zida.

I tako, stigosmo na početak XXI-og veka. Ne po kalendaru, već stvarno.

S. Belkovski i R. Karev,

Ежедневный Журнал, 09.11.2009.

Prevod sa ruskog Haim Moreno
_______________________________________________________________

[1] 4.novembar, Dan narodnog jedinstva, novi državni praznik u Rusiji. Ovaj praznik je uveden pre pet godina kao alternativa Danu Oktobarske revolucije koji se proslavljao 7. novembra. Dan narodnog jedinstva nas podseća na dan kada je narod, mobilisan patriotskom aktivnošću Minina i Požarskog, 1612. godine oslobodio Moskvu od poljskih intervenata

[2] Frensis Fukujama, rođ. 1952, američki društveni analitičar i politički komentator. Napisao je nekoliko knjiga, a najpoznatija je Kraj istorije i poslednji čovek, izdata 1992. godine (prevedena na srpski).

[3] Faust – Johan Volfgang Gete (1749-1832)

Peščanik.net, 21.11.2009.

Šta studenti traže?

Da li studenti traže bolje uslove za život u Srbiji? Ne.

 

Da li traže bolje obrazovanje? Ne.

 

Da li traže da uče iz boljih školskih programa? Ne.

 

Da li traže bolje profesore? Ne.

 

Da li traže više prakse? Ne.

 

Da li traže da ih čeka posao kada završe fakultet? Ne.

 

Da li traže da rade jednog dana za platu od koje može dostojanstveno da se živi? Ne.

 

Da li traže manje prepisivanja na ispitima, manje korupcije na fakultetima? Ne.

 

Da li traže besplatno obrazovanje? Ne.

 

Da li traže efikasniji studentski parlament? Ne.

 

Pa, šta studenti traže?

 

Studenti traže da im se upišu nekakvih 11 bodova (sabiranje bodova iz SVIH godina da bi se postigao broj bodova koji omogućuje školovanje na teret budžeta – onima kojima to nedostaje). I zbog toga organizuju proteste?!! To su ima najveće muke?? To su jedini razlozi koji ih mogu pokrenuti da se organizuju za protest?? A ministarstvo tvrdi da je njihov zahtev protivzakonit. Da se bodovi ne mogu menjati na način na koji studenti zahtevaju. Jer nije po zakonu. Da li se studenti sada organizuju da napišu bolji zakon? Da li među tim protestantima ima studenata prava? Verovatno i ima, zato su predali zahtev koji nije u skladu sa zakonom…

 

Da li studentom može da se nazove onaj koji redovno prati Velikog brata i/ili Grand šou? Ne.

 

Da li studentnom može da se naziva onaj koji ne voli da čita knjige, već studira zbog ’’diplome’’ i mame i tate i čita samo literaturu koju mora da spremi za ispit? Ne.

 

Da li je student onaj koji prepisuje na ispitima i potplaćuje profesore? Ne.

 

Da li se može nazvati studentom onaj koga ne interesuje šta se dešava u društvu i kakvo je stanje u državi? Ne.

 

Da li je student onaj kod koga nema intelektualne radoznalosti i težnje za intelektualnim poštenjem? Ne.

 

Sa ovakvim studentima budućnost Srbije je zaista neizvesna…

 

 

Pavlova barka

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Blenem u naslov na internet stranici jedne relativno i periodično normalnije i uravnoteženije srpske medijske kuće (B92): „Vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“. Molim?! Budući da sam prethodno već, u najmanje desetak drugih medija pročitala o tome da je u Vatikanu u utorak zaključena višednevna konferencija posvećena mogućnosti postojanja života u svemiru i njegovih implikacija po Katoličku crkvu, nisam očekivala ništa spektakularno.

Stoga sam mirno pročitala tekst ispod dramatičnog naslova. Ništa. Nema invazije, ista vest kao i u drugim izveštajima. Samo je naslov sročen kao školski primer novinarske „svemirske“ patke, koja se, eto, događa i u boljim kućama. Ne mislim da tu ima nekog predumišljaja. Prosto, uredniku promaklo. Pa kako vanzemaljci ne ugrožavaju Vatikan, zaključujem pomirljivo da je takav naslov posledica neke vrste medijskog PMS-a.

Evo kako je o ovoj konferenciji izvestila HINA: Naslov: „U Vatikanu Konferencija o vanzemaljcima“.

„Skup je dio događanja kojima se obilježava od UN-a proglašena međunarodna Godina astronomije i 400. obljetnice Galilejevih prvih opservacija teleskopom. Konferenciju je u utorak zatvorio ravnatelj vatikanskog opservatorija otac Jose Gabriel Funes i rekao da su ’pitanja porijekla života i postoji li život drugdje u svemiru vrlo prikladna i zaslužuju ozbiljno razmatranje’, izvijestila je agencija Associated Press. Na skupu su sudjelovali fizičari, kemičari, astrobiolozi i geolozi koji su, uspoređujući rezultate njihovih istraživanja (…) ocijenili ’vjerojatnim’ postojanje stotina milijuna nastanjivih mjesta samo na Mliječnoj stazi koja je samo jedna od galaksija svemira, navodi ANSA i posebno ističe kako je znakovito da je Vatikan ovom složenom pitanju odlučio prvo pristupiti iz znanstvene perspektive.

’Opipljiv je osjećaj da svemir udomljuje oblike života i postoji nada da nas samo malo godina dijeli od prvih otkrića’, rekao je američki astronom Chris Impey.“

Vraćam se ponovo istom događaju opisanom na portalu B92. Tamo je sa Konferencije kao bitan izdvojen sledeći akcenat: „Sveštenik Hose Gabriel Funes, astronom i upravnik vatikanske opservatorije, izjavio je da nauka i vera nisu inkompatibilne i da pitanje postojanja vanzemaljskih bića ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje veru u Boga. „Ako oblici života postoje i na drugim mestima u univerzumu, i oni se mogu smatrati Božijim bićima. To nikako ne osporava našu veru pošto se granice slobode koju je Bog imao u trenutku stvaranja ne mogu odrediti“, izjavio je Funes prošle godine vatikanskom dnevniku Oservatore romano. Osim što bi se moglo upuštati u raspravu o načinima izveštavanja te uočiti, bogme, kvalitativna razlika u shvatanju važnog i manje važnog sa ove konferencije izmedju HINE i agencija koje ona citira, te B92 i njenog izbora, a u korist HINE, no i ponovne zapitanosti kako se iz svega ovoga zaključilo da „vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“, ovde i prestaje nada da bismo se daljim čitanjima medijskih izveštavanja o vatikansko-naučno-fantastičnom skupu domogli nekog sočnog like The X-Files detaljčića. Osim, ako se i sama mogućnost da se Vatikan otvorio – (mada ne prvi put, još od 2005. datira javno ispoljeno interesovanje na zasad jednosmernoj Vatikan – intergalaktičkoj relaciji) za ovakvu jednu „I Want To Believe“ alekskalijevsku opsednutost rođacima iz svemira – ne graniči sa SF. Napokon, izuzetno inspirativno zvuče komentari posetilaca ove vesti na internet-portalu B92. Sve dosadašnje teorije zavere su mala maca (Ha! „Kolevka za macu“, ljubitelji SF literature će se setiti ove simpa knjižice) za urnebesni zaverenički štimung koji vlada na ovoj veseloj, PMS B92 zacelo, internet stranici. Dobronamerni bi, ipak, zaključili samo toliko da je ova Konferencija nevažna za čovečanstvo, ali veliki korak za Katoličku crkvu čija je istorija „odnošenja sa svemirom“ opterećena krupnim nepravdama učinjenim Galileju, Brunu, i onolikim naučnicima.

Najzad, moja grešna malenkost, ne može a da se ne zapita šta bi se u „dvema Srbijama“ dogodilo da je nešto SPC sazvala takav skup? Ne znam da li bi se Crkva teže odbranila od grubih šaljivdžija koji bi svako „uplitanje“ SPC u pitanje svemira smatrali ili nenaučnim (pošto je nauka samo ono što oni proglase naučnim, sic!) ili mešanjem SPC u teritorijalni integritet, čime se narušavaju (ne)ljudska prava kao i pravo na različitost manjinskih intergalaktičkih grupa. Ili bi se još teže odbranila od turbo-pravoslavaca, čak i u vlastitim redovima, koji bi joj zamerili bavljenje svemirskim temama? I mada je hrišćanstvo zasnovano na veri u Tvorca čitave vaseljene. Ovakva maliciozna pitanja ne bi mi u četvrtak kada pišem tekst pala na pamet da proteklih dana od kada se patrijarh Pavle upokojio u Gospodu, nisam sa čuđenjem čitala neumorna nadgornjavanja gordih dveju Srbija koje su se otimale o njegovu smrt. Jedna, prisvajajući besprizorno njegovu bezgrešnost kao svoju, a druga oholo i benasto sudeći svima odreda, pa i samom patrijarhu.

Dopustite još samo da se zajedno upitamo ko su onda one stotine hiljada ljudi koji tri dana stoje od Knez Mihailove do Saborne crkve? Verujem da su oni „budimo ljudi“ iz Pavlove barke.

Danas, 20.11.2009.

Политика није курва

 

Када сам прочитао текст Теофила Панчића “Ангажман и курвини синови“ сетио сам се књиге двојице агената ЦИА – “Теорија српске завере“ (’’Theory of Serbian Plot’’). Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а други аутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. Када је НАТО започео агресију на СР Југославију, Едвард Рудек је назвао Патрика Монроа и рекао: “Мораћемо да напишемо књигу о Србима, Пет.“ У тексту Теофила Панчића можете видети зашто сам се овога сетио, а исти дан када сам прочитао тај текст прочитао сам и интервју са Вуком Драшковићем о његовој новој књизи “Доктор Арон“, па је то била још једна асоцијација која ме је одвела ка књизи “Теорија српске завере“ (чији приказ стављам са форума Б92, где сам нашао једну занимљиву дискусију о главном лику те књиге, доктору Веску Савићу, у чијем салон су, по тврдњама аутора, долазили Вук Драшковић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Драгољуб Мићуновић… доктор Савић је тај који је у први план истурио Слободана Милошевића на чело Србије и када је видео да је погрешио организовао је 9. март 1991. године, али је умро пре тог митинга). Има нека тајна веза између “Ангажмана и курвиних синова“, “Теорије српске завере“ и “Доктора Арона“ (ту књигу још нисам прочитао, доле је интервју са писцем).

————————-

Ангажман и курвини синови

Теофил Панчић

Шта је заправо политика, у иоле озбиљном смислу речи? Како долази до тога да неко са нормалним етичким и осталим стандардима пожели да се “бави политиком”? Политика је курва, каже малограђанска квазимудрост, а са курвама поштен свет ваљда ипак нема посла, макар и зато што то није хигијенски. Међутим, шта то тачно значи, то да је политика баш курва, а не, рецимо, светица? Понајчешће то значи да та дефиниција претпоставља да се људи баве политиком из неполитичких разлога и мотива, то јест, да се њихови прави мотиви, сакривени иза пуке фасаде Лепих Речи, углавном своде на личну корист. Колико год често бивало у пракси потврђивано, то је мишљење управо неподношљиво банално и плитко. Зато не изненађује да углавном служи томе да људи који не желе да се мешају у оно-што-их-се-не-тиче, а то је све што превазилази хоризонт сопствене гузице, имају пред собом некакво тобоже мудро оправдање. Пре неки дан је, у сенци годишњице пада Зида, обележен још један Дан борбе против фашизма, па се около навелико фразирало о антифашизму, о којем данас многи говоре, а мало ко нешто уме и да каже. Антифашизам постао је мантра једне стране и српске и много шире политике, и црвена крпа за ону другу страну. Али, антифашизам није занатско развијање леве фразе као коре за питу на којекаквим фенси симпозијумима, него је ризична, тврда и понекад нехигијенска борба за људскост и Добро. То јест, чиста политика. Зашто (ми) је то тако важно, и зашто баш ових дана, са јубилејом или без њега? Можда зато што сам, сасвим случајно, наишао на нешто за чим сам ваљда подсвесно већ дуго трагао: такорећи савршену дефиницију тога када и како човек постаје политичко биће, у најбољем смислу речи. Дакле, реч има Зденко Свете, стари хрватски партизански ветеран, својевремено амбасадор СФРЈ у Ватикану. Реагујући на недопустиво цинцулирање кардинала Бозанића и Римокатоличке цркве у Хрватској око Јасеновца, па и око природе НДХ, Свете ће пожелети да објасни и сопствени цредо, па ће рећи и ово: “Мој политички живот почео је 25. коловоза (августа, оп. Т. П.) 1941., на срушеноме мосту у Славонском Броду, кад сам гледао колону од неколико тисућа Срба које су усташе водили на понтонски мост. Убили су бар 300-400 људи, чија су тијела отпловила низа Саву. Мој отац је био ХСС-овац и предратни градоначелник Босанског Брода, и тог дана ми је рекао: ‘Морамо бранити овај народ, морамо бранити Србе’. И тако сам са 17 година постао скојевац, одмах други дан након покоља” (Слободна Далмација, 31. 10. – 1. 11. 2009).

Ове су речи фасцинантне, сваки пут ме подиђу трнци када их прочитам. А зашто је то тако? Рекао бих, зато што Свете погађа у нешто архетипско, и зато што промашује све остало – то јест, оно што и треба промашити. Шта је, наиме, политика данас, шта је њена потка, како јој се људи утичу, и какви су то људи уопште? На једној страни, политиком дрмају јапији – на западу на један начин, испеглани, на транзиционом истоку на други, бруталнији и бљутавији. Ко су јапији у политици? Базично, људи без уверења; неговатељи сопствене гузице на велико. Као увек изнова изношена алтернатива свету јапија нуде нам се политички фанатици: то су људи који имају само уверења, и ништа друго. Памет и обзире понајмање. И за та уверења спремни су да учине било шта, не питајући за цену (коју најчешће плаћају Други). И сасвим је свеједно чине ли оно што чине у име обећаног религијског спаса, или месијанске идеолошке утопије, или Расе и Нације, или неке друге апстракције с завидним разорним потенцијалом. Не ваља када се дефиниција политичког одређује по јапијима, још је горе када се одређује по фанатицима. Политички ангажман, који не може да не буде и етички ангажман, јесте оно чиме је почео политички живот Зденка Светеа, далеког 25. августа 1941: спознаја зла и неправде, коју конкретни људи чине другим конкретним људима, у времену и простору који те се највише тичу, и за чији си изглед, живећи сада и овде, суштински одговоран, и активна борба против њих. Простије речено, политика у часном смислу речи јесте свака времену и месту примерена борба против курвиних синова. Утолико пре уколико курвини синови претендују да су некако “твоји”. Није, дакле, политика курва, нити су они синови политике: њих мајка није родила, они су испали право из гузице, и размазали се светом.

Дневни унос (021),

Пешчаник.нет, 16.11.2009.

—————————————————————————————————-

СА ФОРУМА Б92 О ДОКТОРУ ВЕСКУ САВИЋУ:

У своје време, легенда београдског дисидентског круга био је проф.др. Веско Савић, неуропсихијатар. Живео код Карађорђевог парка, тресао пиксле и пишао са терасе. Понекад је пишао и у парку, и како ко наиђе познат, он би се руковао једном руком, све другом настављајући да врши нужду. Врата Савићевог стана су даноноћно била буквално, широм отворена. Људи су били зависни од одлажења код Веска на сеансе. Није поштовао никога. Псовао је као луд, буквално свака друга рец. Курац ово, курац оно. Упркос тој појавној простоти, био је јако уважен у струци, посебно у научним круговима у иностранству, нарочито САД… велики допринос у сазнавању настанка епилепсије итд. Пацијенте је лечио специфичном шок терапијом, дерући се на њих најстрашније… ономе који је тврдио да је цар Душан, пришао је и издрао му се у лице „Како ти мајку ти јебем лажовску кад сам ја цар Душан!“ Лудак, прибијен уза зид процеди…упоран…“Ја сам се први сетио…“…Имао је и племенитих тренутака…сестра прилази, „Докторе Савићу, онај што тврди да је Ћирило и Методије тражи две порције оброка“ Веско каже: „Дај му две порције, ако човек каже..“. На самртној постељи, дошао му један од свакодневних посетилаца из поменутог круга…Тренутак патоса, човек умире, само што душу није испустио. Дође и крај последње посете, последњег поздрава, ипак пријатеља упркос чудноватом односу… Овај, млађи, посетилац, сав ганут, чека шта ће му професор последње шапнути, јер једва говори. Рече професор, након што је саслушао поздравни говор готово уплаканог пријатеља, и на његову молбу да му ипак нешто изусти за крај… „Приђи близе да ти кажем“. Овај приђе ухом до професорових уста, и зачу последње реци: „Ухватиш ме за курац“. Код овог Веска Савића, Филарет аутоматик, је годинама радио као слуга. Служио све те силне госте свакодневно, чистио, прао…ишао у набавку, трпећи најстрашнији терор овог чудака који се може замислити. Доносио рацуне за сваку кутију детердзента, правдајуци се дуго. Дрхтао је од страха, наоциглед многих људи. Кад је кувао чај професору, заваљеном редовно у кауче…и зачуо познати грмећи глас..“Куваш ли ти тај чај, о. Филарете…куваш ли и себи?“одговарао би „Ево, ево, одмах гос’н професоре….кувам и себи, али је нећу себи шећер да ставим…“ Једног дана, велика скупина људи је присуствовала сцени, при којој је (бога питај због које ситнице) професор, који се никад није одвајао од пиштоља, устао са дивана, потрчао за Филаретом који је заздио колико га ноге носе према излазу из стана, и испалио у његовом правцу цео шаржер…Филарет је у последњем тренутку спас потразио у лифту. Наравно, убрзо се вратио, дрхтећи, и наставио своје слугерањство као да се ниста није догодило. Филарет спас налази у лифту, Веско се враћа у стан препун људи, са пиштољем у руци, и каже:“У животу нисам видео неког да се овако брзо крсти…јебеш ми матер..“

…….

Салон Веска Савића је „радио“ дан и ноћ. Врата су буквално била стално отворена. Дешавало се да кроз отворена врата комшиница угледа старог професора на WЦ шољи, у тоалету, такође широм отворених врата, како врси нужу. „Ју, шта то радите, професоре?!!“ „Ево, серем, госпођо.“ Пацијенте је најчесце лечио шок терапијама. Или плацебом. Свима који су прошли кроз салон, а прошли су сви који су несто значили у тим круговима, давао је исте таблете за различите бољке. Није само Филарет покорни био жртва Савићеве пуцњаве… Коста Чавошки се обратио Савићу у вези својих проблема са алкохолом. Замолио га да га лечи. Веско је пристао. „Добро, Косцуски (годинама није никад убо исправно Костино презиме), вази, лечићу те. За почетак, ни кап алкохола да ниси попио!“ После неколико дана, долази снуждени Коста, жалеци се да проблем није одмакао. „Јеси ли пио таблете, што сам ти дао, Косцуски, пизда ли ти материна?“ -Нисам. „Па попи их, јебем ли ти мајку комунистичку!“ (уобичајена псовка за све посетиоце) -Хоћу,попићу. (снуждено) „Ма попи их сад, да видим, ђубре једно кому…“ -Ма добро, професоре, хоћу, попићу код куће… Устаде Веско са кауча, у руци пиштољ, као и увек, репетира и упери га у Чавошког. „Да си попио сад одмах, јебем ли ти матер, или ћу да пуцам!“ -Шта вам је професоре, рекао сам да ћу попити… Савић испаљује два метка у зид, са обе стране Костине главе… Бројни сведоци.

Салон препун света, професор, као и обично лежи. На вратима се појављује професор Ђуриц, Воја. Како га угледа, Веско се насмеја, и рече: „Е сјајно што си навратио Ђурићу, па да испричаш оно што си мени причао, како сте јебали попове кад сте оно радили у Хиландару…“

Регуларни посетиоци салона, довели пријатеља из унутрашњости, оца породице, самоубицу рецидивисту, четири покушаја, Савић препоручен са клинике као последња сламка спаса. При том замоле професора да се уздржи од простаклука, да буде што финији може,јер је човек у деликатној душевној ситуацији, и тек што је изврсио последњи покушај, и пуком срећом спасен смрти. Савић обећава. Човек се појављује. Савић каже: „Ајдемо ја и ти овамо, мало насамо.“ Одлазе у другу просторију. Тамо, по причи пацијента, разговор почиње Савићевим питањем: „Ајде, који је теби курац, шта бре ти ‘оћес коју пизду материну?!“ Овај помало збуњен, али почиње да објашњава своју животну причу, и концентрисане разлоге због којих је крајње детерминисан да неће одустати од самоубиуства. Савиш слуша, пажљиво га проматра. Па кад овај заврши, проговара: „Ма знаш шта. Ти си потпуно у праву, и слажем се са тобом. За тебе је смрт једино решење, и што се пре убијеш биће боље за тебе и друге. Ти си један слабић који и не треба да живи, непоправљив си ти случај, нема лечења, нема решења, једино што могу да саветујем је да се убијеш што пре…“ човек излази.. одлазе он и пријатељи који су чекали испред, улазе у лифт. Тек, неко пита, ста је било. Овај, креће… „Које је ово ђубре од лекара. Код кога сте ме ви довели….и овај човек лечи људе и важи за најбољег доктора,…срамота. Е не пада ми више на памет, нећу вала да се убијем, баш њему у инат.“ Тако је и било, никад више није покушао, чак се и психички опоравио, на радост породице.

……

Млада жена брани докторску дисертацију на неуропсихијатрији. Скупила се сва могућа фамилија, пријатељи у публици. Савић председник комисије. На крају, после бриљантно одбрањене тезе, сви чланови комисије дају своје, позитивно мисшење, и на крају се обраћају замишљеном Савићу, да као председник комисије, да своју оцену и евентуално постави неко питање кандидаткињи. Старкеља гледа жену, гледа она њега… чека питање. Наједном ће он: „Сине, бил’ ти дала мени пичке?“ Она запрепасћена, без текста, као и цела сала. Он опет: „Сине, ја те лепо питам, бил’ ти мени дала пичке?“ Она не издржа, бризну у плац, суза сузу стиже, почне да се плачући и смрчући буни неразговетно… како ви то тако… ма како се усуђујете… срамота… шмрц, шмрц… На то ће професор своју конклузију: „Е мој сине, знаш ли ти јадна, шта тебе чека са лудацима… па нећеш ти издржати ни једног јачег лудака, код првог ћеш се сломити кад почне да ти га сипа, а сваки други ће ти тражити пичке… Кад ово ниси издржала… бојим се ја да тај тежак посао није за тебе. Много си, сине осетљива а хоћеш да радиш са лудим људима.“

—————————————————————————————————

„ТЕОРИЈА СРПСКЕ ЗАВЕРЕ“ ПРОТИВ ТЕОРИЈЕ СВЕТСКЕ ЗАВЕРЕ

Српску катаклизму одредио Веселин Савић.

Едвард Рудек и Патрик Монро аутори су књиге „Теорија српске завере“, која је изазвала жестоке реакције и у самој Америци. Таквих књига је последњих година било много, али се у овој тврди да је можда кључна фигура у нашој новијој историји један „анонимни“ психијатар – Веселин Савић. Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а коаутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. По преласку на Запад, Рудек не ради само за Американце већ и за Совјете, пуних двадесет година се налази на двоструком платном списку. Рудеков задатак у Америци је праћење антикомунистичке емиграције. Пратио је, поред осталих, и Србе. До пада Берлинског зида Рудек је двоструки агент, а када је случај откривен брзо је заташкан. Захваљујући Рудеку и његовој архиви, аутори сматрају да имају право, веће од других балканолога у Америци, на разматрање „скорашњег случаја паљења балканског бурета барута“.

ТЕШКИ И ЛАКИ Што се глобалне политике тиче – Исток је одговоран за свој слом. Совјетска бирократија је „идеју једнопартијског система довела до парадоксизма, до канцерогене негације скупа, претварањем националног организма у партијски систем који неминовно завршава у полицијској држави. Без те унутрашње хаварије бољшевичког система пропагандни медији на Западу би „упали у празан ход који није ништа друго него наличје бољшевичке демагогије“. Рудек и Монро су направили и својеврсну табелу прелетача на Запад, на чијем су врху тајни полицајци, а на дну – књижевници. „Писци, прилично лаки за обраду, били су најзначајнији на јавној сцени. Склони реторичким афектацијама били су на нашој страни. Ништа лакше од заговарања слободе. Други по „лакоћи материјала“ су музичари, виртуози који су на Западу дошли у ситуацију да е афирмишу и уновче уметничко мајсторство. Спортисти-пребези су више цењени, јер их је било много теже уловити. Није ни мало лако било пробити етаблирану љуштуру „колективистичке патриотске идеје спорта“. Посао је био завршен када су и атлетичари са Истока у Америци добили статус индивидуалних асова, када су постали равни аутомобилистима или тенисерима. Неки међу спортистима су били и полицајци, много бољи „када су тајни него јавни“. А најбоље је када су и спортисти и полицајци и када преко ноћи освану на Западу, а да то нико не сазна. Обрачунавајући се са „исламском арабеском“ која је захватила америчку културу, аутори препоручују у Америци непозната дела нобеловца Иве Андрића. Али је цензура толика да ће Андрић, прогнозирају Рудек и Монро, стићи до Америке тек кад се неки од босанских Муслимана сети да сними филм по његовом роману. Или, чак, ако та идеја падне на ум неком аутентичном Турчину. Па додају: „Када неки ирански филм није награђен на светском филмском фестивалу?“ Моменат који је одлучио судбину Срба деведесетих је чињеница да су они, за пола века комунистичке диктатуре, превалили пут од највећих антикомуниста у Европи до највећих комуниста на Балкану. Срби су бежећи од наводно „кошмарних снова“ из прошлости неминовно тражили уточиште у полицији и армији, „демонстрирајући тако ригидну комунистичку доктринарност и необичну додворност“. Док су католици и муслимни показивали флексибилност па су из својих богомоља одлазили на партијске састанке, Срби су се збијали у партијске редове. Само је Србији наметнут, и она је прихватила, брутални партијски протекционизам. Свако ко је желео да дође до посла, да му деца добију кредите, морао је да уђе у партију.

СЛУЧАЈ КЕНЕН Аутори констатују да је Титова Југославија била партизанска земља, којој је одређену либералну шминку „давала неумесна америчка подршка“.Неколико деценија раније Срби, који ће скупо платити данак комунизму, били су највећи антикомунисти Европе. Тада се у Србији вијорила застава царске Русије, Србија је била прва одступница, прва станица на путу за беле емигранте који су бежали главом без обзира из „совјетске кланице“. Шездесетпрве, пишу Монро и Рудек, у Београд, где се задржао врло кратко, директно из бољшевичке Москве стиже за амбасадора Џорџ Кенен. Када је Кенен стигао, руски бели емигранти, продајући злато и накит, беже даље на Запад – поново испред комунизма, после Брозовог устоличења. Беже према Швајцарској и Француској. Својеврсна је иронија то што је давне 1933. године док су се жртве бољшевичког терора спасавале у Београду, исти човек, Џорџ Кенен, у име Френклина Рузвелта, успоставио дипломатске односе са совјетским режимом, најокрутнијим режимом на планети. Аутори књиге, очигледно, сматрају да је Кенен комуниста. Према српској емиграцији Кененов програм је био следећи: – Југославија треба да остане комунистичка; – она треба да остане и даље независна од Москве, никада не сме да дође до потпуног помирења; – Југославија треба да буде нешто попут „квасца варења“ или „бацила растварања“, треба да делује као привлачан узор за сателитске земље или комунистичке партије. Кененов програм да помирења не буде није успео, аутори верују по његовој жељи и до помирења је убрзо дошло. Само две године касније, 1963, у Београд стиже Никита Хрушчов, кога руски конспиролог Александар Дугин назива првим „инсталантом антиатлантистичког лобија на челу СССР“. Времена када је „Србија била најтврђе антикомунистичко упориште у идеолошки и морално срозаној Европи“ далека су прошлост, долазе године пада Берлинског зида, када Срби постају последњи браниоци комунизма. Двојица српских психијатара-антикомуниста, доктор Веселин Савић и његов ученик доктор Јован Рашковић, наслућујући катастрофу покушавају да предупреде догађаје. Најзначајнија али и најтајанственија личност српске антикомунистичке опозиције, по ауторима који тврде да су консултовали совјетске и америчке обавештајне архиве, јесте доктор Веселин Савић. То што је он, за разлику од Јована Рашковића, непознат јавности, само му даје на ексклузивности. Управо доктор Савић је, сматрајући да ће то бити згодно прелазно решење, лансирао анонимног банкара, безличног апартчика, по имену – Слободан Милошевић. Немогуће је упознати се са коренима српског традиционализма. Немогуће је разумети српску филозофију и геополитичку стратегију без познавања дела Јована Цвијића и његових студија српског националног карактера. Из Цвијићевих опсервација ће српски психијатри црпети енергију „за српску хомогенизацију деведесетих“. Хомогенизација је започела када се на Косову појавио Слободан Милошевић, случајно или по сценарију. Код Јована Цвијића можемо прочитати: „Динарски човек гори од жеље да освети Косово, да обнови стару српску царевину о којој стално сања, чак у најтежим приликама у којима би свако други очајавао… Због тога је готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа… Сваки човек динарског типа поред непосредних предака, дубоко је везан за своје националне претке. Сматра да има славнију и старију лозу, ону својих царева и краљева. Погубити много Турака за динарског човека не значи само осветити своје претке него и ублажити њихове болове, које и он осећа. Кад би чинили јуначка дела, размишљали би и препирали би се да ли би и Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу…“. Монро и Рудек су, својевремено, код Србина по имену Брејс Јовановић, који је амерички издавач Ђиласових дела, упознали Милована Ђиласа. Али их је много више од њега интересовао ексцентрични, контроверзни српски психијатар – др Веселин Савић. „Том приликом Ђилас је гуслао а онда је прича отишла у правцу који је највише интересовао Ђиласа, а то је био доктор Савић.“ Према совјетским архивима које је прелиставао Едвард Рудек, Савић је некада био агент НКВД па је пришао Американцима. „И ЦИА и ДОА и ФБИ највише података имају о српском психијатру и магу, гуруу и духовном вођи – Веселину Савићу.“ По Ђиласовим речима, др Савић је и за Русе и за Американце био човек од највећег поверења, три пута је преживео клиничку смрт, његови експерименти са ментално оболелима далеко превазилазе границе етаблиране науке. И Американци и Руси су га позивали на вештачења најкомпликованијих научних и шпијунских афера. Био је стручњак за спиритизам, мистицизам, хипнозу и друге дисциплине које савремена наука сматра граничним, непознатим.

БОЛИ ГА ЗА ГЛАВОМ Међутим, оно што је овом бившем троцкисти донело несвакидашњу репутацију у Србији, иако обичан свет за њега никада није чуо, јесте његово шегачење са Јосипом Брозом. Усред црвеног Београда је постојао Савићев антикомунистички салон. Говорило се да је др Савић, некада Брозов сапутник из НКВД-а, једини знао ко је Тито и да је држао уцењеног комунистичког диктатора и највећег сина. Једном је у задимљен и препун Савићев салон стигао Жарко Броз. – Зове те Стари, боли га глава, не осећа се добро! – Боли га глава? И треба да га боли глава! Јебе ми се што га боли глава… Жарко Броз је репетирао па уперио пиштољ, али га је Веселин Савић укротио својм дрскошћу. Савић је човек о коме је комунистичка Удба покушавала све да дозна, али је он усмеравао Удбу у погрешном правцу. Српски кругови око Контраобавештајне службе ЈНА су ширили фаму о Теслином тајном оружју. Монро и Рудек тврде да је др Савић пренео Теслине списе у Београд, али да их је, после његове смрти, ЦИА насилно отела и вратила натраг. После смрти др Савића није имао ко да се бави њима. У Савићевом салону се први пут чуло за непознатог банкара по имену – Слободан Милошевић. Постоји вероватноћа да су се Савић и Милошевић упознали у Америци. Велико је питање да ли је др Савић убедио Американце да је Милошевић добар као прелазно решење у „вађењу Србије из мочваре комунизма“, или су Американци затражили од др Савића да уради психолошки профил Милошевића. Многи од тих докумената су још под шифром, недоступни, али један није. Веселин Савић пише о Милошевићу: „Слободан Милошевић је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али су заправо идеалне за разбијање комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење да овај човек више него ико други из партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и у супротностима. Потенцијални проблеми се тичу његове супруге за коју је инфантилно везан. Проблем самоубистава у његовој породици би могао постати предност – јер је то нека врста комплекса и решености да никада не оконча на тај начин…“ Др Савић није био фасциниран Милошевићем, а овај је опет знао да је према замисли др Савића епизодиста, спона између комунизма ка антикомунизму. Милошевић се убрзо отргао контроли и пошто је преузео полуге власти, узео у своје руке тајну полицију, није му било тешко да изгуби наклоност психијатра који га је довео на власт, анимирајући колективно несвесно нације. Антиномичне црте Милошевићевог карактера су се показале кобне по нацију – он никако није успевао да нађе баланс између комунистичких и националних идеја. Др Савић деведесетих почиње да га руши, али убрзо умире. Упозоравао је Милошевића на последице, чак је рекао и да ће Америка на крају бомбама засути Србију. Српска наука, тврде обавештајци, није била довољно интегрисана и јака да сачува потенцијале чувеног београдског психијатра. Његове научне експерименте и доказе бункерисала је ДОА, можда тако што их је продао неки од Савићевих повереника. Када је умро др Савић, поље да се Пентагон и светска заједница нагоде са исламским светом и направе од Срба „жртвену јагњад“ је отворено, пишу Монро и Рудек. Када је одбачен од др Савића, који је први открио шта се спрема Србији и који је покушао да се супротстави сценарију, Милошевић се обратио најбољем Савићевом ученику – др Јовану Рашковићу. Иако је хрватска комунистичка бирократија сматрала да је Београд центар комунистичке моћи, српска антикомунистичка елита предвођена др Савићем, престоницом Брозове Југославије сматрала је – острво Брионе. Тамо је Јосип Броз (најчешће име) примао светску елиту попут комунистичких кртица на Западу, попут алкохоличара Ричарда Бартона и Орсона Велса. Увек у друштву светског вагабунда, свог НКВД сапутника, мистериозног Копинича. Ношени магнетичном мржњом према Титу српски интелектуалци су волели да дођу ближе Бриона, код доктора Јове, како би били ближе Титу, како би му пркосили. На средишту трансверзале Београд – Книн – Ровињ, кретао се Јован Рашковић. Била је то, заправо, кичма српске националне утопије која је изгорела, нестала „у пепелу Милошевићевих пораза“.

СЕКТАШКИ ЦВЕТ Источњачку гандијевску идеју отпора, „српског устанка без оружја“, могли би да спроведу у дело само Јован Рашковић и његов учитељ др Савић. Људи из српске емиграције, али и људи из америчке администрације, говорили су да је др Рашковић „најзначајнија фигура новонастале ситуације“. Али, др Рашковић није имао лидерских амбиција и убрзо је уклоњен. Све што је др Рашковић успео да направи, пре свог нестанка, била је стручна дијагноза – случаја Милошевић. Рашковић је био јако цењен у српској дијаспори и он је једном српском пријатељу, Србину из Детроита, испричао о свом боравку у дому Милошевића. Ту је, на молбу Милошевића, требало да разговара са првом дамом, Мирјаном Марковић. Затекао је са цветом у коси како, са књигом у руци, гледа телевизију. Нема сумње да цвет у коси означава припадност Саих Бабиној секти. Кад је др Рашковић ушао Мира Марковић је завитлала књигом у његовом правцу, бесно. Вриснула је поводом неког безазленог коментара на телевизији: „Видите ли шта говоре о мени“! Јован Рашковић се тада окренуо и прекинуо контакте са Милошевићем. Оно што је Јован Рашковић написао о нарцисоидности потпуно одсликава понашање и технологију власти Милошевића. „Друштвени трошкови нарцисоидности нису високи. Довољно је платити идеологе, формулисати пароле.“ Јован Рашковић се повукао, Нарцис је остао сам на сцени: „Код Нарциса се рађа стална потреба да му се други диве и да га поштују. Обожавање мора бити некритичко и без мере објективности. Признаје се само безрезервно обоготворење, идолатрија, слепа послушност и потпуна подложност. Све друго је непријатељство.“ Трећи психијатар у овом низу, пишу Рудек и Монро, Радован Караџић, није визионар попут својих претходника. Он је човек акције, то је сав његов значај. Ако је Милошевић рођен у косовском епском циклусу – Караџић се тренутно налази у хајдучком. Он је психијатар који „живи мит који је сам произвео“, који верује у реконструкцију српског митског времена. Он се одлучио на експеримент „најпре са сопственим народом а потом и са самим собом“. Због његовог бомбардовања Сарајева Срби су изгубили медијски рат, као што је, из угла тактике, то бомбардовање бесмислено. Међутим, када се прочита Цвијићева карактерологија не чуди што су Срби за средиште војних пунктова изабрали руралне пунктове. То је прича о Србима и њиховим неокомунистичким реформаторима, аутори апострофирају Милошевића, који су потрошили деценије и векове када су „црвену бољшевичку рубашку покушали да прекрију псеудотрадиционалном мантијом“. Аутори подсећају на оно што је Милошевић говорио за западне медије да је „метох“ назив за манастирско имање, што је требало да значи да Срби имају право на Метохију и Косово. Али, питали су се на Западу, ако је тако, због чега није вратио имања Српској православној цркви, отета од комуниста? —————————————————————————————————

Зашто су гости углавном били небески Срби? Па јасно је из књиге ових аутора. Савић је био амерички агент, са задатком да контролише дисиденте, није ту било аутентичних антикомуниста, са изузетком ретких, а посебно редовног и омиљеног посетиоца, Данице Драшковић (долазио и Вук Драшковић), коју је Савић попут Чавошког, крстио другим именом, зовући је искључиво Данило. Његов задатак је био да пред крај Титове ере, пронађе и контролише снаге, а међу њима човека за започињање процеса разбијања укорењене али и олабављене комунистичке идеолошке доктрине. Он се није определио ни за једног од својих посетилаца, већ за Милошевића, рачунајући да је у њему јачи национални архетипски набој, иако Савић ни случајно није био националиста. Проценио је да Милосевић није фанатицно везан за комунистичку идеју сам по себи, с обзиром на бекгроунд, отац свештеник итд. Ипак, десило се ста се десило, потценио је улогу Мирјане Марковић, заклете комунисткиње иако је и сам нотирао Милошевићеву инфантилну везаност за њу. Увидео је везаност, али не и њене стварне моћи над мужем, највероватније зато што је избегао да је лично упозна и одреди јој психолоски профил, за шта му је било довољно неколико размењених реченица. Кад се Милошевић отргао контроли, Савић је већ био стар и болестан, и убрзо је и умро. Лепо нас је средио тај генијалац. Поента целе ове теорије није никаква прича о „страшној“ завери. То је стара прича о америчким интересима, које ваљда у свакој земљи увек мора да опосљава некакав лик, ваљда домаћег порекла… сасвим је све логично. Све је то заправо јако банално, просто, једноставно… Нема мистификације, ни човека, ни његовог дела. Па неће ваљда Американци осетљив посао преузимања једне земље која ће ускоро да остане без великог вође Тита, а стратешки занимљива као наша, само деценијама „заузета“, поверити некаквом класичном ЦИА агенту, са лошим акцентом, који ће још да се настани у БГ, окупља елиту дисидената, какви год да су имали су утицаја у својим срединама, и држи их под контролом својом личном харизмом. Бољег човека од Савића нису ни могли да нађу и ангажују. Савић је био искрени антикомуниста, па му тај посао није тешко ни пао. http://forum.b92.net/index.php?showtopic=10384

—————————————————————————————————-

ИНТЕРВЈУ: Вук Драшковић о свом новом роману „Доктор Арон“, филозофско-религијској друштвено актуелној драми, коју је промишљао деценијама

Човек је пред вратима сопственога пакла

Аутор: Драган Јовићевић

Након вишегодишње паузе због политичког и друштвеног ангажмана, Вук Драшковић се вратио на књижевну сцену својим новим романом „Доктор Арон“, интригантном потрагом за смислом живота из перспективе једне посве необичне личности. Вишедеценијско промишљање Вука Драшковића изнедрило је овај роман који је истовремено и друштвено ангажован и филозофско-религиозан са елементима фантастике, очито посвећен опозиционом Београду осамдесетих, на чијем самом почетку је радња и смештена, уочи и непосредно након Титове смрти.

– Жеља да напишем ‘Доктора Арона’ траје још од седамдесетих година прошлог века. Доктор Арон се јављао и на страницама неких мојих претходних романа и књига – у ‘Ножу’, ‘Молитви’, а нарочито у ‘Руском конзулу’ и у „Мети“. Додуше, проговарао је кроз неке друге људе, а не као доктор Арон, иако је то био он. Ево, напокон се родио и добио своју књигу.

Ко је, у ствари, био доктор Арон?

– За лик доктора Арона инспирисао ме је један мој пријатељ, чудни, необични и паметни човек, професор Универзитета, неуропсихијатар, с којим сам се дружио петнаестак година. Он је заиста и у стварности око себе окупљао тадашњу интелектуалну елиту ондашње Југославије. Био је нека врста стожера око кога су се окупљали сви, и они који су владали, и они који су пали с власти, и они који су били тадашња опозиција, односно дисиденти. Он је био чудак, мало на земљи, а углавном на небу, међу звездама. Покушавао је да тим најпаметнијим људима тадашње Југославије наметне тражење одговора на питање свих питања, како је он говорио: ко смо ми? Да нисмо можда неко привиђење, да није сам живот привиђење, да није космос привиђење? Постоји ли врховни закон, врховни ум? Међутим, као да је говорио зидовима. Сви ти најумнији људи тадашње Југославије трагали су за одговором на нека друга питања, по њима централна и најважнија: има ли Титу лека кад је отишао у болницу, где ће бити сахрањен, ко ће носити ковчег, ко ће му све доћи на сахрану, шта ће бити са земљом после Тита и тај мој пријатељ је био очајан и сваки дан је псовао.

Радња романа смештена је у период уочи и непосредно након Титове смрти. Морам да признам да сам очекивао да се радња продужи до деведесетих и тадашњих дешавања. Зашто сте му дали тако мало времена у књизи?

– Мислим да је он продужио до деведесетих и да је наставио после деведесетих. Тачно је да доктор Арон у роману умире у септембру осамдесете, али он умире, уверен сам, тек крајем деведесетих. Мислим да је умро у будућности, још оне ноћи кад је успео да дође до капије времена. Сећате се да он својим посетиоцима пред смрт каже да је готово, мислећи на Југославију, и да долази велики циркус слонова. Он је видео унапред тај циркус слонова, видео је и да ће неки слонови да лете на шаху, неки на српу, неки на белим печуркама, а да онај највећи слон неће имати главу. Убеђен сам да је по повратку из прошлости отишао у будућност да мало боље загледа слонове, и тек тада је умро.

Шта је он то видео?

– Видео је све оно што се догађало у последњој деценији 20. века. Њега то није много чудило. Аронова теорија била је ругање будалама, како је он говорио, који стално блебећу о будућности. По његовом мишљењу, будућност не постоји зато што ће свака будућност кад дође да прође и постане прошлост. А обрнути смер је немогућ. Он је веровао да је прошлост космичка црна рупа која усисава и гута свачију будућност.

У делу романа „Еурека“, по повратку из Јерусалима, доктор Арон започиње озбиљну расправу на тему постојања Бога. С обзиром на то да је инспирисан стварним ликом, да ли је та расправа документована?

– Не. Писац уноси себе у сваки лик. Пошто је централни лик романа тај чудни, чаробни доктор који псује, вређа, ниподаштава и шокира дрскошћу својих идеја и размишљања, онда сам ја као писац себе лично највише уградио у тај лик и ја бих то спорење Арона с Ароном могао назвати сопственим спорењем са собом. Наравно, од тих седамдесетих и осамдесетих, кад сам се дружио с тим човеком, прошло је доста година и збили су се неки догађаји који су шокантно потврдили оно што је тај мој пријатељ тада говорио, а сви који су га слушали говорили су да је луд. Примера ради, он је шездесетих година прошлог века на Неуропсихијатријској клиници у Београду дошао на идеју да од ћелије живога пса направи реплику. Он није умео да то прецизно формулише и да каже ДНК, али је мени показивао неке свеске, шифре, и говорио да је у свакој ћелији човек, из сваког живог бића комплетно живо биће, и да он то добро зна, да је то он видео. Где је видео – није хтео да каже. Веровао је, и то у роману пише, да чак у пепелу остаје тај запис и да се из пепела човека једног дана може репродуковати човек. Данас, док ми причамо, хиљаде и хиљаде жена широм света оплођују се вантелесно и нико у томе не види никакво чудо. Свима је то нормално. Али, кад отворимо Нови завет и прочитамо да је Марија вантелесно зачела сина, онда се велики противници Бога и заљубљеници у свог бога који се зове еволуција, хватају за главу и са презрењем одбацују такву могућност.

У периоду у коме се налази, ваш доктор Арон се обраћа већини која је неверујућа. Као писац овог романа, којој се читалачкој публици ви обраћате данас кроз лик доктора Арона?

– Мањини која мисли. А никада се није мање мислило. Човек је пред самим вратима сопственога пакла. Спреман је да створи Франкештајна, који ће бити јачи од њега. Назирем му већ контуре. То су компјутери, чипови, сила технике коју ствара човек и која почиње да влада њиме и да чак буде паметнија од свога творца. Застрепео сам пре неколико година када је компјутер победио Гарија Каспарова, светског шампиона у шаху. Кад већ тврдимо да изнад нашег ума нема ума, онда ми поручујемо космосу да смо ми бог, са свим његовим творачким својствима, па ћемо, ето, да се опробамо стварајући своје франкештајне. Обавеза и литературе и филозофије је да се храбро упусти у одбрану човека од човека. Чини ми се да оно што управо човека чини човеком, није неуништиво, већ да умире са њим. То је тема којом се бавим од студентских дана. Најинтимније, најболније о томе размишљам, и то ме увек највише мучи. Бог мучи Ивана Карамазова, и он то признаје. Чак и каже: ‘Има ли га, или га нема’. То је питање свих питања, а не хоће ли Титу откинути ногу и шта ће бити са штафетом. Тај мој доктор Арон је имао несрећу да живи у једном времену где су врховне вредности биле потпуна негација свега онога за чим је он трагао и о чему је размишљао.

Та мањина која мисли и којој се овим романом обраћате, с годинама је све мања и мања?

– Ако је неко мањина, то још не значи ништа. Можда је баш то она убедљива већина. Увек је зрнце злата вредније од вреће плеве. Нисам ја далеко од оне визије доктора Арона да је у почетку цео видљиви космос био мањи од кокошјег јајета. Тај врховни ум, на ту величину, сабио је јалове енергије – и топлотну, и гравитациону, и енергију зрачења, и атомску енергију – и у једном тренутку загрејао ју је до пуцања. Ко не размишља о Богу и ко нема храбрости да размишља и о томе ко је, евентуално, и како створио Бога, лично мислим да и не размишља.

А како ви размишљате по том питању?

– У мени се боре нада и страх. Нада да има Бога и страх да га нема. Зато ми је од свих ликова у роману најближи доктор Арон. Он чак прибавља доказе да Бога има. Питање је шта ће бити кад умрем, хоће ли и те чудотворне моћи мозга да умру, хоће ли ми умрети мисао. И онда се уплаши. Он је цео живот посветио нади да врховни ум постоји, тој авантури откривања и доказивања, да би се на крају живота уплашио смрти и то на један екстреман начин, што није хтео да сакрије.

Фиктивни и стварни ликови

– Кренула су већ нека нагађања, пред којима сам немоћан. Зову ме и питају, да ли је доктор Арон тај и тај. Други наводе неке друге људе, које су препознали у неким ликовима. Ја могу само да кажем да су то ликови из романа, које сам ја стварао. Нека свако препознаје кога хоће, а ја препознајем само своје ликове. Замислите несрећу да нико никог није препознао и да је то само неки мртав лик, који не може да изађе из корица књиге. Ако не може да изађе из корица књиге, онда је то катастрофа и за лик и за писца.

Цео садржај у четири стиха

– Немогуће је бавити се писањем, а не угледати се на Достојевског, Толстоја, Булгакова, Маркеса, на сјајну плејаду латиноамеричких писаца, на Црњанског или на Његоша. Из Луче сам узео четири стиха који су мото и садржај ‘Доктора Арона’. Можда би цео садржај овог мог романа стао само у једну ону Његошеву: ‘Ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна’

ДАНАС, 16.11.2009.

POSLANICI, NE GLASAJTE ZA ZAKON O PRENOSU NADLEŽNOSTI

Gospodo poslanici,

Ovim zakonom, koji nije separatistički i koji je u skladu sa ustavom, ali ne valja, uništili bi mogućnost istinske decentralizacije Srbije. On predstavlja jedno ludilo nepotrebne administracije i u istinskom je interesu nepotrebnih administratora i kadrova političkih partija, a duboko je suprotan ekonomskim interesima svih građana Srbije uključujući i one njene građane koji su iz Vojvodine. On je istinski tužan i ne bi trebalo da za njega glasate.

Drage demokrate, ovaj zakon nije državnički, već beži od istinskih reformi koje su nam toliko potrebne. Nemojte da rešavate unutarstranačke probleme preko ovako važnih državnih stvari. Dragi liberali, ovaj zakon nit’ je liberalan, nit’ je racionalan.

Da li se iko zapitao koliko košta dupliranje centralne uprave na jednoj trećini teritorije naše male zajednice od 7,5 miliona ljudi, ko to treba da plati i zašto?

Ovu neporebnu administraciju će plaćati svi građani Srbije uključujući i one koji su iz Vojvodine.

Gospodo poslanici, državna uprava ne stvara novu vrednost. Više državne administracije koja obavlja isti posao nije zapošljavanje.

Prenos 153 nadležnosti za jednu trećinu zemlje na posebnu centralnu upravu za tu trećinu je ludilo administracije. Za nas 7,5 miliona (manji smo od Istanbula) nije dovoljna jedna centralna vlast, nego ona mora da se duplikuje za trećinu zemlje. Ova duplikacije neće niti može smanjiti broj centralnih birokrata u Beograda. Ona će samo kreirati ista takva nova radna mesta u Novom Sadu.

Ovo je duboko tužan zakon. Mnogo tužniji od onog nesrećnog zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, koji je kreirao novo brdo državnih agencija za tobože ravnomeran regionalni razvoj. Nije nam bilo dosta da, zarad nekih izbornih obećanja, povećamo penzije za 10 odsto pa da budžet i dinar dožive potres mozga, a sada zakonom otvaramo hiljade administrativnih radnih mesta.

Ako mislite da preuveličavam sa ludilom administracije, molim vas pročitajte Zakon o prenosu nadležnosti i pročitajte Statut. Na šta vam liči Statut? Pročitajte spisak nadležnosti i zamislite bulumentu duplicirane administracije koja će ovo ostvariti.

Statut počinje sa:

На основу Устава Републике Србије и на основу историјског права грађанки и грађана Војводине на остваривање, неговање и заштиту аутономије у оквиру Републике Србије

Ja sam mislio da je posao administracije efikasna uprava, a ne ostvarenje istorijskog prava. Mislio sam da se decentralizacija tiče ekonomije i efikasnosti, ali ne. Pročitajte statut.

Srbiji treba reforma školstva, a ne još jedan nivo centralizacije školstva. Srbiji treba reforma zdravstva, a ne drugi nivo centralizacije zdravstva. Statut u članu 32 osniva/duplicira i sedam administrativnih okruga u Vojvodini. Ovo su duboko tužni dokumenti.

A ko treba da plati ovu nepotrebnu administraciju, ovo uhlebljenje hiljada partijskih kadrova na nikome potrebnim poslovima? Član 8 Zakona o prenosu nadležnosti kaže:

АП Војводина има изворне приходе којима финансира своје надлежности.
Врсте и висина изворних прихода АП Војводине одређују се посебним законом.
Средства за вршење поверених послова обезбеђује Република Србија.

Nova vrednost se stvara u Zrenjaninu i Vršcu, u Novom Pazaru i Vranju. Administracija je trošak. Višak administracije u Beogradu, i ovu potpuno novu adminsitraciju u Novom Sadu, plaćaće svi oni koji stvaraju novu vrednost u celoj Srbiji. Trebalo bi onda svi i da se pitaju, jer će svi i da plaćaju.

Gospodo poslanici, Ovaj zakon nije separatistički i u skladu je sa ustavom Srbije. Ali ne valja. On nije katastrofa i nije nepovratan. Ipak, radi se samo o zakonu, a zakoni se menjaju. Ali je šteta velika. I kada se promeni, šteta ostaje. Izgubljena prilika za sve građane Srbije. A vama mrlja ostaje.

Gospodine predsedniče, Ovaj zakon ne valja. Ovako se ne organizuje državna uprava. Srbiji treba decentralizacija. Treba joj ekonomična i efikasna uprava. Ne treba joj umnožavanje nepotrebne administracije.

Građani Srbije, prijatno i laku noć.

 

Saša Radulović

Blog B92

Апостол Павле

Тако је говорио патријарх српски Павле

„У дан спасења помогох ти“ (2. Кор. 6, 2)

Ове речи светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни народе Бога живога.
Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђељску истину осећамо и ми на особит начин у овом за нас пресудном часу када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу светога Саве, бреме које – ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и

исповедамо, заједно са истим светим апостолом: „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4, 13).
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоносног православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био он тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човекова самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, „у време погодно“ и „најпогодније време“, у „дан спасења“ – сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: „У свему се показујемо као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама“…, али исто тако, ако не и више, „у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности…“ (2. Кор. 6, 4-7). Јер, само тако ћемо бити „као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10).
На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делања на своме и спасењу ближњих својих, ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да наше патријаршко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.
Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон светог Саве, ми немамо никакав свој програм патријаршке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, блага вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У православној цркви Христовој сви људи су једно тело и један дух у Господу (1. Кор. 10, 17 и 12, 12-17; Еф. 1, 23 и 4, 4. Кол. 1, 18 и 3, 15 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, заснивано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном „братству и јединству“, утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. На то свето, човека и народа једино достојно, дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању, сву нашу браћу и сестре по вери у православној васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где било, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и Крста. Нису наше него Христове речи које кажу: „Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!“ Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша Света црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!

Трудићемо се да пред Богом, овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није и завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима Крста Христова и покајницима, умногоме, за све Србе: да наше нове одговорности нипошто не значе растанак него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у славу Јединог Истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

‘
Амин
Патријарх српски Павле Беседа у Саборној цркви 2. 12. 1990. после устоличења

Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године.

Митрополит Варне Кирил Ковачев изјавио је за софијске црквене медије да је патријарх Павле био веома духован човек, који се подвргавао посту и молитви и свакодневно служио литургију, истичући да је ретко да црквени поглавари тако живе, због чега се моли за његову душу.
Како је пренела је Верска информативна агенција, бугарска црква ће у понедељак одлучити ко ће бити њен представник на сахрани патријарха Павла. Патријарх Максим, коме је 95. година, није у стању да путује. У Софији се сматра да ће га представљати митрополит Кирил. Тугу због смрти патријарха Павла преко црквених интернет страница изразили су бројни клирици и верници. Умро је „велики молитвеник, истински отац, духовни вођа народа, пример православним првојерарсима и јерарсима, пример светости“, стоји у порукама. Свештеник Добромир Димитров помиње да су патријарха Павла и деца знала по речима „Будимо људи“. Свештеник Петар Маџаров патријарха Павла сматра „андјелом на земљи и човеком небеса“, који је живео као апостол. Господ нека му дарује венац правде, нека не заборави ни нас у молитвама својим пред престолом Божјим. Архимандрит, доцент Павел Стефанов, изјавио је да је тешко данас некога означити „светим“ или „праведним“, али, за патријарха Павла се може рећи да је био истински монах, блистав пример патријаршког служења.

Председник Либерално демократске партије (ЛДП) Чедомир Јовановић, поводом смрти патријарха Павла, изразио је данас саучешће верницима, Српској православној цркви и свима који су смрћу поглавара Цркве доживели губитак. „Патријарх Павле водио је СПЦ у веома тешким временима у којима смо и патили и у којем су други патили због нас, покушавајући да сачува и њу саму, али пре свега њене вернике, од великих изазова са којима смо били суочени“, наводи се у саопштењу Јовановића. „Често је позивао на разум и људскост и често је његов позив остајао усамљен чак и у самој цркви. Време које је он провео на челу СПЦ свима мора да послужи као велика поука“, нагласио је Јовановић. Верујем да ће СПЦ, као значајна друштвена институција, поручио је Јовановић, успети да пронађе своје важно место у друштвеном поретку заснованом на вредностима, националним и европским.

Одлазак Патријарха Српског господина Павла велики је губитак за Српску православну цркву (СПЦ), српски народ и цео хришћански свет, изјавио је министар за дијаспору Срђан Срећковић.
„У тешким временима био је глас разума и помирења, глас наде да наша држава и наш народ имају будућност, а да није било њега и његових претходника и следбеника српски народ организовано у дијаспори не би постојао“, рекао је Срећковић поводом смрти патријарха Павла.
„Био је велики духовник, симбол љубави, праштања и хришћанског морала, а у аманет нам оставља да чувамо и негујемо светосавски дух нашег народа и да га бранимо од будућих искушења.“

Председник Црне Горе Филип Вујановић упутио је Српској православној цркви телеграм са изразима саучешћа поводом смрти патријарха српског Павла.
„Посвећеност патријарха Павла цркви и верницима кроз благу реч и поруку остаће памћена и поштована“, наводи се у саопштењу Вујановића, пренела је РТЦГ.

Митрополит Цариградске патријаршије за Аустрију Михаел Стаикос изјавио је да одлазак патријарха српског Павла представља „велики губитак за целокупно православље“. Патријарх Павле је био „велика духовна личност“, како у свом животу, тако и у речима, пренела је Верска информативна агенција. Допринео је да у време распада Југославије деведесетих година прошлог века не буде проливено још више крви, сматра митрополит Стаикос. Допринео је, према његовим речима, помирењу измедју хришћана и муслимана, као и између православних и католика. Патријарх Павле извео је српску цркву из изолације. Током његовог првојерарховања, СПЦ је у оквирима „Конференције европских цркава“ у дијалогу са католицима и протестантима имала важну улогу. „Целокупно православље моли за душу блаженопочившег патријара и моли се да достојан наследник дође на чело СПЦ“, изјавио је аустријски православни митрополит.
Челници Исламске заједнице Србије упутили су јуче телеграме саучешћа Српској православној цркви и православним верницима поводом смрти патријарха Павла. „Његова мисија поруке мира које је упућивао у најтежим временима враћале су наду у боље сутра и у неопходност заједничког живота и толеранције међу различитим народима и културама”, наводи се у телеграму реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адема Зилкића, који је он у своје лично и у име Ријасета Исламске заједнице Србије упутио СПЦ, монаштву, свештенству и свим православним верницима.
Председник Мешихата Исламске заједнице у Србији главни муфтија Муамер Зукорлић поводом смрти патријарха Павла изразио је јуче дубоко саучешће Српској православној цркви и свим њеним верницима. „Ово је ненадокнадив губитак за СПЦ јер је у питању човек који је потврдио доследност сопственој духовности и склад између дела, речи и уверења, што је реткост у савременом свету”, навео је Зукорлић у саучешћу. „Верујем да ће СПЦ наћи начина да изабере новог поглавара који ће водити цркву у складу са њеним циљем и интересима, као и интересима свих грађана, пошто је у питању најутицајнија верска институција у држави”, каже се у саучешћу.
С болом у души примили смо вест о смрти Његове светости, нашег драгог патријарха Павла. Он је био и остаће оличење библијске доброте, благости и самилосне љубави којом је његова личност зрачила и обливала сваког ко је био у његовом присуству. Те особине су ретке и прави је благослов био што смо имали ту заслугу да у најтежим годинама по нашу заједничку отаџбину управо Патријарх Павле буде духовни лучоноша свима нама подједнако, без обзира на веру и нацију, рекао је рабин Исак Асиел.

Osama protiv usamljenosti

Oglašavanje osame

Autor: Božidar Mandić

PORODICA BISTRIH POTOKA

Osama je zbir potreba da pobegnemo od usamljenosti. Usamljenost je nametnuti model življenja koji nismo sami odabrali, već nas je vreme i društvo uguralo u nju, dok je osama izbor u kojem se štitimo od nagomilanih nasrtaja globalne civilizacijske slike (politike). Samoća postaje stil jednoumlja u kojem ne znamo da komuniciramo sa drugima, ali ni sa samim sobom. Zahvaćeni smo dobom u kojem intima gotovo da i ne postoji.

A između, u procepu, umešali su se mediji koji žive umesto nas. Svi smo iscrpljeni od toga jer nemamo svoj život. Marks veli da je kapital mrtvi rad koji oživljava kao vampir usisavajući živi rad i koji utoliko više živi ukoliko od njega više usisa. Sada smo svi usisani radi boljeg života! Za kapitale ginu budale. J…m ti ovako uzbudljivi napredak!

Prijateljima predlažem da me predlože za Nobelovu nagradu iz ekonomije jer je moja ekonomija siromašna, ali stabilna. Ona nije zasnovana samo na novcu, nego na samoopstanku i samoegzistentnosti. Njena deviza glasi: „Sve što imam želim da podelim, sve što mi treba nekako ću dobiti“. Sigurno bi se Adam Smit prevrnuo u grobu kad bi ovo pročitao, ali ja trajem preko tri decenije potvrđujući da se ne mora samo otimati, a opstati. Kažu da su sada najuspešnije žene sa maskulativnom psihologijom i muškarci sa feminalnim ponašanjem. Hibridni čovek u hibridnom vremenu nije androgeno biće, već melez kultura iskorištavanja. Moj model očuvanja doma i njegovog postojanja u dubokoj je opoziciji pohlepnoj i bezdušnoj ekonomiji.

Osama je kvalitet povremene percepcije.

Ona nam vraća veru da ćemo pobediti viruse sveopšte opasnosti iz nebrige prema sveopštosti. Junak se oklizne o kamenčić. Civilizacija zglajzna na bacilima i zarazama koje se okom ne daju videti, zato jer ima vavilonske ambicije koje streme ka moći. Naravno da se iz visokih oblakodera i mastodontskih mašina koje uništavaju prirodu sićušni mikrobi ne vide. Ali oni se vide iz osame jer su u njoj smirenost, pažljivost i poštovanje… Malo, posle svega, ruši veliko.

U osami se šalim sa fenomenom samoće. Provetravam kuću tako što otvaram prozore, čistim dušu tako što ne dopuštam vetrovima da u meni zapuste poetski pogled u nšta, bez pretenzija. Nenametljiva osama ne trpi prepotentnost, nepokretni prizori šume daju stabilnost oku zatečenom u pogledu. Biljke su žrtve savremenog čovečanstva. I to je moj lament nad našom nekorektnosti. Treba dopustiti da se osama oglasi jer duh livada još nije slomljen kao duh čoveka koji je zaparložio svoju unutrašnjost. Svet i život se ne mogu prodati jer još niko nije potpisao menicu. I kome bi ona bila upućena? I zbog čega? Prodaja postaje bolest. Zaraditi na onome od čega se živi uništava krepost čoveka. Zato nas samotarstvo štiti od tendencioznih uvreda zlokobnih ljudi i nabreklih saobraćajnih gužvi.

Osama je strast u iščekivanju nekoga.

Danas, Vikend, 14. i 15. 11.2009.

Grizi sistem. Živi poraz (I)

Vlada Milovanović

To samo govori u kakvoj zemlji živimo danas…

Ovako bi mogao da se sažme zaključak svakog kritičkog novinskog teksta koji tretira aktuelne socijalne, političke i kulturne događaje u Srbiji. Isti ton nemoći karakteriše i kritičko promišljanje u svim zemljama regiona, sa izuzetkom Kosova na kome se i dalje mogu pronaći ostaci pojmova “nada” i “progres”, koji su nevešto zalepljeni na mainstream politički diskurs.

Građani zemalja nastalih raspadom Jugoslavije uglavnom žive u svojim lokalizovanim realnostima, bez ikakvih uvida u situaciju u okruženju i samim tim lišeni mogućnosti proširenja konteksta. Lokalni konteksti su istovremeno kontrolisani i piramidalno spinovani. Gotovo sve informacije (koje su nam ponuđene od strane tradicionalnih medija) su izmišljene ili interpretirane u skladu sa dnevnopolitičkim interesima. Svakodnevna promena tih interesa automatski povlači za sobom i rekonstrukciju realnosti.

Da bi se razumeo kauzalitet između događaja i informacije o tom događaju potreban je pristup autentičnom izvoru informacija, koji je postao privilegija elite (tajkuni, političari, crkva, i korporacije). Za ostale građane rezervisana su zvanična tumačenja pojmova. U tako elastičnoj, lokalnoj realnosti u kojoj se problemi ne rešavaju već reimenuju, vreme je beskonačno.

Tamo gdje postoji manjak realnoga, on se uvijek nadomještava viškom fantazmatskoga. Problem je, dakle, u tome što je postkomunističko stanje nakon pada Berlinskoga zida u načelu neprestano insceniranje izvanrednoga stanja. (Paić 2009)

Takav recept anesteziranja javnosti, iako je proizvod specifičnosti lokalne kulture, sreće se u svojim kreativnim mutacijama i manje ili više ekstremnim oblicima širom sveta. Samozaljubljenost izolovanih realnosti takođe nije lokalni fenomen, ali budući da smo izloženi tom specifičnom tranzicionom (postmodernom) mutantu, pojedine njegove manifstacije zaslužuju detaljniju analizu.

Predhodno naznačen kontekst trebalo bi dopuniti tezom da se u postmodernističkom dobu kultura javlja kao novi oblik ideologije, te da opisani diskurs nemoći (nelagode, nesnalaženja) ne treba tražiti na psihološkom polju pojedinca vec na polju kulturne produkcije.

Patnja pojedinca nije uzrok, nego posljedica kulturne implozije, čija su prva žrtva mladi.(Galimberti 2007)

U ovako postavljenim okvirima fokusiraću se na analizu ponašanja određenih (sub)kulturnih grupa mladih u Srbiji, koji se od avangardnih umetničkih pokreta 60-tih smatraju vesnicima promena i radikalnim kritičarima sistema, kao i na njihov odnos sa današnjom mainstream kulturom.

Scena

Opšti utisak o delovanju studentskih organizacija, levičarskih pokreta i umetnika (u najopštijem smislu) je potpuna dezorijentisanost. Pod time podrazumevam centriranost “scene” po parametrima modernističke fantazam-utopije, koja u novonastalim uslovima naprosto ne komunicira sa bazom kojoj se obraća.

Dobar primer za to predstavlja muzički projekat “Nova srpska scena”. Projekat je nastao kroz delovanje rubrike “Scena” u okviru web magazina Popboks, kroz koju je mladim i neafirmisanim autorima ponuđena pomoć oko diskografske i medijske aktivnosti, odnosno predstavljanja njihovog rada široj publici. Popboks je nastao na ruševinama onoga što je u izvesnoj formi predstavljalo kontinuitet rok kulture u Srbiji i razvio se isključivo zahvaljujući fanatičnom entuzijazmu osnivača i ogromnoj finansijjskoj pomoći privatnog ktitora. Temeljan i relativno dobro osmišljen rad rubrike “Scena” rezultirao je edicijom Nova srpska scena, u kojoj je Popboks zajedno sa producentskom kućom Digimedija (isti vlasnik) objavio sedam izdanja novih (srpskih) bendova.

U osnovi plemenita ideja u ovom trenutku izgleda kao melanholični konstrukt prošlog vremena.

Ako se sama muzika ostavi po strani, a pažnja posveti poetici bendova, stiče se utisak da su bendovi spremni za dolazak apokalipse. Takva poetika oslanja se i nadovezuje na osećaj poraza nakon masakra scene 80-ih. Teza da najbolji prvi umiru i zauvek ostaju neshvaćeni i nepriznati upotpunjuje mračno i nihilističko nasleđe lokalne subkulture sa kraja epohe modernizma. Stihovi pojedinih bendova objavljenih u okviru edicije Nova srpska scena precizno ilustruju to konstruisano stanje duha.

Pukotine rastu, ja srastam sa njima… oni viču na mene. (Repetitor)

Ne treba mi niko da mi kaže da me voli! (Repetitor)

Sve smo već videli sve smo već probali,
nas ovo više ne zanima, nas ovo više ne pogađa. (Petrol)

Opreznost, nezgodno vreme, opasni dani. (Petrol)

Samo magli pripadam. (Nežni Dalibor)

Na osnovu atmosfere u pesmama i na koncertima ovih grupa moglo bi se zaključiti da je sve spremno za dolazak velike katastrofe koja će nas sve pokositi. Heroin, aids i rat se jesu desili jednoj  drugoj “sceni”, ali ne i njima.

Ovi autori su izabrali da kroz svoju poetiku ignorišu i sadašnjost i budućnost (bez nihilističkog poricanja smisla) i usredsrede se na “proverene” vrednosti nasleđenog poraza.

Rezultat je da tako konstruisana “scena” ne komunicira sa ciljnom grupom, odnosno ne vrši svoju osnovu ideološku funkciju. Relanost je ostala neartikulisana u umetnosti. Realnost je ispred umetnosti.

Pored poetike, drugi osnovni razlog inhibiranosti “scene” trebalo bi tražiti u arhaičnom obliku distribucije muzike. To nije pitanje produkcije već distribucije. (Veličković 2008)

Umesto besplatne viralne distribucije muzike preko interneta i novih medija, muzika ovih bendova do sada je distribuirana preko tradicionalnih CD izdanja, koja su zbog ekonomske neisplativosti štampana u malim tiražima. Tradicionalno shvaćena umetnost mora biti redefinisana i decentralizovana. Iako postoje najave promene ovakve izdavačke politike, i dalje ostaje otvoreno pitanje dezorijentisanosti autora u vezi sa sopstvenom kulturnom ulogom. Ovu kritiku ne bi trebalo shvatiti kao uskraćivanje prava na avangardnost muzičkog izraza, već kao ohrabrenje za preispitivanje sopstvenih kapaciteta i pozicija.

Kao ilustracija te pozicije može nam poslužiti pregled stanja na youtube-u.

Spotovi iz edicije Nova srpska scena koji se nalaze na youtube-u, imaju između par stotina i par hiljada pregleda (views). Ubedljivo najgledaniji video iz ove kategorije je spot grupe Repetitor “Opet jak” reditelja Miloša Tomića. U ovom času gornja granica Nove srpske scene je 18 000 pregleda.

Pogledajmo kako to radi Milan Stanković, jedan od autora iz projekta/produkcije Zvezde Granda. (U javnom diskursu preovlađuje stav da su vrednosti Nove srpske scene i Zvezda Granda neuporedive, ali taj diskurs je opterećen pojmovnim aparatom prošloga doba i samim tim nije previše upotrebljiv. Ko potencijalima social network sajtova i web.2 tehnologije kao medija za distribuciju i popularizaciju umetničkih dela konfrontira fiksirane vrednosti estetike i etike, taj ne razume vreme u kome živimo.)

Milan Stankovic – Face

Ovo delo je dobar primer za analizu nekoliko važnih segmenata. Početni stihovi nude pogled na savremene međuljudske odnose, bez uvođenja dodatne simbolike.

Kuckaš mi poljupce,
danima crtaš mi osmehe.
Šalješ mi klipove,
noćima nudiš mi linkove.
Pa preko kamere nazirem namere,
sve je to bez veze kad nisi kraj mene.

Ovakva poetika ne oseća potrebu za dodatnom simbolikom, jer intuitivno oseća da savremena komunikacija egzistira na do banalnosti izvedenim slojevima simbola.

U Srbiji je registrovano više od milion korisnika facebook-a. To je više od milion ljudi koji svakoga dana razmenjuju i komentarišu određeni sadržaj. Pored toga, prisustvujemo evoluciji emotivnih pomagala (social network features: like, rate etc) kroz koje korisnici interneta vežbaju međusobnu (ne)afirmativnu komunikaciju i svakog dana pronalaze nove načine povezivanja. Ukoliko pogledamo sekciju related videos na strani ovog spota, možemo videti dugu listu izvođenja iste pesme postavljene od strane drugih korisnika. Kada se saberu pojedinačni pregledi iste pesme dolazimo do najmanje milion ljudi koji su ovu pesmu čuli preko interneta. Za to su najzaslužniji pojedinačni korisnici interneta, “juzeri”. Na ovom primeru takođe možemo videti kako korisnici pesama dolaze u interakciju sa samim delom, nad kojim potom vrše njegovu nadgradnju. Tako mozemo poslušati opsukrni remiks ove pesme koju je uradio anonimni DJ Elvis, i koja ima tri puta više pregleda nego najpopularnija pesma Nove srpske scene.

Fenomenom viralne eksplozije sadržaja detaljno se bavi antropolog Michael Wesch, profesor antropologije kulture. U svojoj studiji “Uvod u antropologiju Youtube-a” on analizira na koji način novi mediji redefinišu socijalne odnose unutar savremenog konteksta kulturne inverzije. Jedna od njegovih teza je da korisnici interneta kroz participaciju u cyber zajednicama vrše uzbudljivu i nepredvidivu nadgradnju kreativnog izraza i sadržaja fluktuirajući od mainstreama do avangarde i nazad.

Osnova decentralizovane distribucije postaje zainteresovani “juzer”.

Ovakvi fenomeni specifično su mutirali i u lokalnom kontekstu. Hiljade tinejdžera sede u kućama gde na svojim računarima prave i remiksuju muziku. Oni tu muziku potom prebacuju u winamp, i-pod i cd formate, koje onda razmenjuju i slušaju po žurkama. Tu muziku žanrovski je moguće odrediti kao postmodernistički mutant baziran na nasleđu dominatne mainstream muzičke kulture 90tih. Tako u Srbiji odrastaju deca postmoderne (samo tehnološki neuporedivo pismenija), koja se u procesu formiranja pozicije svog identiteta melanholično (pozajmljujući nostalgiju) okreću epohi turbo-folka. Rezultat se može meriti različitim estetskim i etičkim merilima, ali njegova personifikacija jeste Milan Stanković. Njegov spot kompatibilan je sa sličnim inostranim projektima (Lady Gaga) i u njemu se može uvideti uobičajeno zastrašujuća kakofonija identiteta i stilova, koja pritom savršeno komunicira sa publikom kojoj se obraća. (videti takođe: Zašto Ceca nije na MTV-u?, Veličković 2009) Kada u drugom delu pesme ovaj autor vizionarski poruči:

Diskonektuj se s neta,
odjavi se sa chat-a,
zar nije lepši stvarni
od nestvarnog sveta?,

trebalo bi da znamo da su se sa ovim rečima (ne)svesno identifikovale desetine hiljada tinejdžera koji igraju uz tu pesmu po splavovima i klubovima. Tako turbo-folk mutant spaja online i offline aktivnosti vršeći svoju kulturno-ideološku funkciju. Poslednji stih je pitanje aktuelno još od 60-ih godina prošlog veka. Odgovora i dalje nema.

Sa druge strane, bendovi Nove srpske scene sviraju muziku za generaciju koja nije njihova i pevaju o temama koje su njihove samo uslovno, kroz maglu melanholije. Incident u kome je mladi beogradski DJ i producent Felony Flats uradio klupski remiks za numeru grupe Petrol “Sve jedno je” predstavljao je uzbudljiv trenutak za “scenu”. Bio je to znak da se različiti žanrovi povezuju i nadovezuju u jedinstvenoj poetici. Međutim nihilistički krik koji se mogao čuti na podijumima pojedinih beogradskih klubova pre godinu dana, zapravo je bio uzdah nemoći i kao takav ostao je na nivou incidenta i bez uticaja.

Poetika je stvar ličnog senzibiliteta autora, ali bi ti isti autori pre izlaska u javnost morali da se radikalno suoče pre svega sa sobom i svojim osećanjima, jer je pitanje poetike jednim delom i pitanje razumevanja konteksta.

Nakon godina izolacije, svaka “scena” koja se danas oslanja na tradicionalne medije zarobljena je u konstruktu lokalne realnosti i kao takva ne vrši svoju kritičku ulogu, jer biva apsorbovana kompromisima.

Još opasnije je što autori, koji se formiraju unutar tako inhibirane “scene”, upadaju u zamku zamišljanja sveta, umesto interakcije sa njim.

Masovna upotreba novih medija i proširivanje konteksta mogu biti dobra strategija za ozdravljenje “scene” u ideološkom smislu. Kroz interakciju i refleksiju u drugim kontekstima, mladi (a i stari) biće u mogućnosti da jasnije sagledaju banalnost kojom su svakodnevno okruženi i koja kroti njihove svetonazore po merilima palanke.

Svaki umetnik/aktivista koji danas stvara nešto u Srbiji bez razumevanja makar regionalnog konteksta i realnosti, neodgovoran je prema sebi i svom radu i u potpunosti je odgovoran za sopstveni poraz. Kao takav on se mora simbolički (samo)ubiti.

Nastaviće se (o hip hopu, klabingu, nevladinim organizacijama i anarho-kamikazama).

Hvala Radovanu Hiršlu.

Peščanik.net, 14.11.2009.

Slušati velike

Autor: Ana Sofrenović

Autorka je glumica iz Beograda

DNEVNIK

Četvrtak, 5. novembar

Posle pet intenzivnih nedelja Njujorka, gomile ljudi, predstava, rada sa Meredith Monk, druženja sa čitavim krugom umetnika i oko nje i van nje, upoznavanja nekih fenomenalnih naših umetnika i ljudi koji ovde žive već preko 10 godina a mnogi i mnogo duže, stižem u Nju Hejven. Dva sata vožnje od Njujorka.

 

Izlazim iz voza i vučem preteški kofer niz peron, stigla sam u jedan od najboljih univerziteta na svetu – Jejl. Dočekuje me zamenica dekana škole drame u svom novom crvenom „mini morisu“. Sve vreme se preznojavam da joj moj ogromni teški kofer, prepun odeće za koju znam da pola neću obući i papira koje znam da verovatno neću pipnuti ali nekako uvek nosim sa sobom, ne odvali parče auta dok pokušavam da ga uguram u mali gepek. Ovde ostajem dve nedelje.

Dok me vozi do hotela, govori mi kako svake godine samo na glumu aplicira 1200 ljudi kako iz Amerike tako iz celog sveta, ali primljeno bude samo 14… Dobro došla… Bolje vas našla…

Stižem u hotel, već sam ga proverila na netu, skoro otvoren, lepota… uživo izgleda još bolje. Ulazim, raspremam se i brišem na sastanak. Dobijam intenzivan raspored predavanja, radionica, diskusija, proba, predstava kojima ću prisustvovati narednih dana. Ne mogu da dočekam, sve me zanima.

Izlazim sa sastanka, krećem ka hotelu i odmah ukapiram najveću promenu u odnosu na Njujork – tišina je. Dan predivan, hladno i piči sunce, baš kao što volim. Otkrivam Noodle House iza ćoška, pred spavanje davim se u supi od govedine, brokolija i đumbira sa pirinčanim tankim nudlama…

Petak, 6. novembar

Pet ujutru. Budim se ko vampir već ne znam koji dan, čini mi se da je telo već počelo da se prebacuje na evropsko vreme, malo je rano pošto imamo, i ja i moje telo, još tri nedelje da sedimo u ovoj vremenskoj zoni. Ali ko će telu da objašnjava…

Ne mogu da dočekam 9 sati i početak prvog predavanja. Treća godina glume, ovaj semestar vodi ih Evan Yionoulis, odlična njujorška rediteljka koja je jedna i od glavnih rediteljki Jejl repertoarskog pozorišta (jedne od njihovih najvažnijih institucija). Rade scene iz savremenih drama. Ulazim u učionicu sa ostalima, tihi zamor i kako sedam na stolicu osvrćem se i kapiram da dve devojke već počinju da pokazuju svoju pripremljenu scenu. Ne gube vreme. Pa i što bi kad ovde svaki sekund košta jezivo. Tek tada ukapiram da Evan nisam ni primetila, izgledala mi je kao jedna od studentkinja, diskretno joj klimnem glavom, a scena počinje.

Posle minut i po mi je jasno da gledam jednu od najdarovitijih glumica koje sam videla u poslednje vreme. Igra u sceni poremećenu ženu koja je ubila svoje dete. Meni se kosa diže na glavi kako ju je samo dobro napravila. Uuuuu a tek je devet i pet. Dobro je počelo…

Popodne promena klime, proba za novi mjuzikl koji postavljaju, tema Endi Vorhol. Dve mlade Njujorčanke iz Bruklina ili Bruklinjanke kako ih iz milošte zovem, su napisale libreto i muziku, tek završile fakultet u Njujorku i već im je izabran mjuzikl za izvođenje na sceni Jejl repertoarskog pozorišta i još dobiše jednog od viđenijih brodvejskih reditelja da režira. Ni one same ne mogu da veruju šta se dešava… Obično se ovde mjuzikl piše i razvija tri do četiri godine pa onda može da se priča o postavci. Ali krenulo ih dobro samo što su iz škole se ispilele.

Uveče gledam „39 koraka“, brodvejski mjuzikl u Shubert teatru. Vrhunski izvođači, pričica jasna svima, slatko se svi smeju, dobro režirano… bombona… ko voli…

Subota, 7. novembar

Budim se ujutru i obaveštavaju me da je Tina Landau, jedna od legendarnih američkih rediteljki na čiju rediteljsku radionicu sam trebala da odem, odlučila da ne želi nikog sa strane. Nerviram se. Ali saznajem da dolazi sledećeg petka i već smišljam da ovog puta nikog ništa ne pitam već: dobar dan, dobar dan, ja sam ta i ta… Malo bezobrazluka nikom ne škodi… Bar kad su prave stvari u pitanju…

Odlazim na radionicu za muzički teatar. Predaje Viktorija Klark, velika glumica Brodveja. Svake godine održi jednodnevnu radionicu na Jejlu za koju studenti moraju da apliciraju da bi ušli jer će ona svakome od njih posvetiti nekih 20 minuta. Čula sam da je bila pomama i veliki pritisak, mnogi su hteli, ali naravno nema mesta i vremena za sve. I bilo mi je jasno zašto. Kakav čarobnjak. Kakav instinkt i kakav dar da oseti unutarnji mehanizam izvođača… A talenti nestvarni, samo mladi i neizbrušeni, ali već je jasno ko će da drma za jedno pet godina…

Nedelja, 8. novembar

Dan prelep. Nova Engleska. Sve žuto i crveno. Tišina još glasnija i intenzivnija, svi lagano šetaju. Sedam na klupu i po prvi put osećam mir, smirenje nakon dugo vremena. Pomislim kako sam za poslednjih nekoliko nedelja proživela čitav jedan mali život… sulud osećaj…

Ponedeljak, 9. novembar

Budim se ovog puta ne tako rano… dobro je. I zatičem mejl od organizatora da ako želim imam masterklas velikog američkog scenografa Ming Cho Lee-ja. Odmah se zalećem čitavih dvesta metara do katedre za scenografiju. Uzimam stolicu i zavlačim se u ugao da slušam. Kako je divno slušati velike… sve deluje tako jednostavno i logično… Studenti scenografije su mu prikazivali radove… retke je pohvalio, mnoge je razvalio, ali svi su bez ozbira na pohvale ili pokude upijali svaku reč jer su svesni šta dobijaju i od koga…

Uveče, u Iseman pozorištu gledam Vormvud, predstavu poljskog teatra Osmi dan, duboko politički angažovanu i inspirisanu životom u najgore doba u Poljskoj.

Predstavu zbog koje su svojevremeno zabranjivani, ali i zbog koje su postali kultni.

Predstavu nastalu 1985. godine i koju sad gledam u originalnoj postavci. Cinično pomislim kako ću sad gledati oronule glumce koji se oslanjaju na staru slavu i evociranje onog što je ta predstava nekad predstavljala. Kako sam se ujela za jezik… Energija, posvećenost, telesna spremnost… fascinantno… otkrivanje novog značenja u ovom vremenu… kad bi samo svi starili na taj način…

Utorak, 10. novembar

Devet ujutru. Čas tehnike glasa u devet ujutru? I meni čudno, ali idem da vidim. Treća godina glume. Posle 10 minuta svi na velikoj temperaturi. Vežbe za opuštanje i puštanje svih blokada mogućih u telu i glavi. Neki se smeju, neki grcaju od plača, neki samo duboko uzdišu, nekome se otme vrisak. Ali do kraja časa su se svi doveli u balans i bili potpuno spremni za ostalih 15 sati rada tog dana. Ovo je mesto velikog napona i svi su konstantno pod ogromnim pritiskom, tako da ne čudi šta im sve izlazi kad im traže da sve što kupe danima izbace napolje…

Ručam na brzinu i žurim na sastanak sa Tomom Selerom, pozorišnim kritičarem i urednikom jednog od najuglednijih časopisa o pozorištu u Americi. Završio Jejl, naravno. Saznao je iz interne prepiske na fakultetu da sam tu i poželeo da se upoznamo. Pričamo o pozorišnoj sceni u Americi, o našem pozorištu, o piscima, o Biljani Srbljanović, čiji komad Beogradska triologija su studenti ovde svojevremeno potpuno na svoju ruku otkrili u poznatom časopisu Teatar Heute, organizovali da se prevede, proverili prevod sa jednim našim momkom koji je studirao na nekom sasvim drugom odseku i postavili na Jejlu… o Ivanu Medenici i fantastičnom utisku koji je ovde ostavio. Lep razgovor…

Sreda, 11. novembar

Budna opet od 5. Ovo je već postao moj lični interni vic. Kad se probudim i vidim na satu da je pet počnem da se smejem. Danas se isključivo družim sa rediteljima. Liz Diamond, Njujorčanka za koju mi je još Meredith u Njujorku rekla da moram da je upoznam – radionica i sastanak, David Chambers, šef katedre za režiju – sastanak i predivna devojka koja studira drugu godinu režije – idemo u Book trader cafe da ćakulamo…

I večeras kao šlag na tortu, predavanje na odseku za muziku „Karakter u muzici“, vodi Alfred Brendel…“ atmosfera u muzici je isto toliko bitna koliko njena forma i struktura“… ma ‘ajde… jedva čekam…

Danas, Vikend, 14-15.11.2009.

Стварни циљ српске приватизације

Они који су практично стварали сву ту имовину највеће су жртве српске приватизације.

Који су били циљеви усвајања важећег закона о приватизацији из 2001. године? Први и најважнији циљ био је да се побољша ефикасност предузећа које се приватизује, што је требало да повећа ниво производње, запослености, извоза, односно укупног животног стандарда становништва. Други циљ је био обезбеђење прихода за државни буџет. Ова два легитимна друштвена циља пратила су и два неформална групна или појединачна циља у вези са јефтином куповином најбољих српских предузећа, односно најатрактивнијих локација и пословног простора, као и са остварењем великих провизија.

Какав је епилог спровођења овог закона? Укупна производња у 2008. (пре економске кризе) достигла је 80 одсто, а индустријска производња свега 50 одсто производње из 1990. године, запосленост је била на нивоу од око 70 одсто, а извоз је био скоро двоструко виши, док је у истом периоду (1990–2008) извоз Чешке порастао 15 пута. Од продаје скоро 2.000 предузећа, држава је инкасирала око две милијарде евра. Истина, како је недавно објављено у штампи, Апатинска пивара, са још десет зависних предузећа, поново је продата за 2,2 милијарде долара.

Зашто цена српских предузећа није била виша? Зато што су у исто време продаване три цементаре, две фабрике дувана, више млекара, пивара… али и због чињенице да се добра провизија могла остварити само ако је продајна цена била знатно испод реалне. Да у српској приватизацији нису чиста посла потврђују и подаци о броју раскинутих уговора (скоро четвртина), као и бројне афере, које никада нису доведене до свог логичног краја.

Ко је највише профитирао од процеса приватизације? Српски тајкуни, кумови и остали пријатељи. Држава је захватила само мрвице, док су радници, односно они који су практично стварали сву ту имовину, највеће жртве српске приватизације.

Шта чинити у наредном периоду? Пре свега приватизацију преосталих предузећа спроводити веома опрезно водећи искључиво рачуна о ширем националном интересу. Тајкунима и осталима наплатити реалну цену грађевинског земљишта, а имовину прогресивно опорезовати, док према онима који су узимали дебеле провизије закон мора бити немилосрдан.

Љубодраг Савић

Економски факултет, Београд

Политика, 11.11.2009.

Или заједничка цивилизација или пад у варварство

Ексклузивно: Амин Малуф, писац

Или заједничка цивилизација или пад у варварство

Или ћемо умети да изградимо у овом веку једну заједничку цивилизацију са којом ће свако моћи да се поистовети, или ћемо скупа потонути у заједничко варварство, каже славни аутор Амин Малуф Француско-либанског писца Амина Малуфа, аутора есеја „Поремећеност света” чији се превод ових дана појавио и код нас („Лагуна”, Београд), не бисмо могли сврстати у катастрофичаре, за разлику од бројних најављивача краја света и судара цивилизација. Међутим, тај врсни приповедач, који је својим историјским есејом „Крсташки ратови у очима Арапа” и романима „Леон Африканац”, „Самарканд”, „Таниосова стена”, и другим (све преводе објавила је „Лагуна”) градио мостове између разноликих култура и народа верујући у заједничку будућност човечанства, данас изражава велику забринутост, боље рећи огорченост нашом стварношћу. Попут последњег упозорења, књига „Поремећеност света” указује на многоструке опасности што вребају наше исцрпљене цивилизације у свету који је досегао „праг своје моралне некомпетенције”. На трагу „Убилачких идентитета” („Паидеја”, Београд), неуморни борац за толеранцију поново нас ставља на испит савести, обраћајући се радије широј читалачкој публици него стручњацима. Као припадник две цивилизацијске сфере, арапске и западњачке, он покушава да их разуме изнутра и извана, враћајући се у историју да би објаснио њихов неуспех. Док осећање понижености мотивише мржњу и фанатизам без преседана у арапском свету који је запао у историјски ћорсокак, где политика инструментализује религију, у западном свету прокламоване вредности ретко се примењују у односима са другима и често служе као маска у трци за доминацијом и богатством. Малуфове суптилне анализе руше многе предрасуде, предочавајући нам необичну слагалицу ова два табора: једни се размећу реториком насиља,али су у суштини немоћни, а други истичу своје демократске врлине док у пракси неретко врше насиље. Посебно је занимљиво поглавље које разматра питање политичког легитимитета лидера, са освртом на улогу председника Сједињених Држава кога бирају само Американци, а председник је свих нас, као и на пропуштену историјску шансу бившег египатског председника Насера у кога су сви Арапи полагали наде. Малуфов револт против комунитаризма и дискриминације никога не може оставити равнодушним, премда је писац понегде остао недоречен због количине питања која је покренуо. Сигуран је у једном: да нема трећег пута. „Или ћемо умети да изградимо у овом веку једну заједничку цивилизацију са којом ће свако моћи да се поистовети (…) или ћемо скупа потонути у заједничко варварство.” Са Амином Малуфом недавно смо разговарали у Паризу.

– Је ли ваш нови есеј наставак славног есеја „Убилачки идентитети”који је имао великог успеха и у Србији?

У извесном смислу то јесте наставак „Убилачких идентитета”. Мислим да је питање идентитета реалан проблем јер живимо у свету у којем је потребна нова концепција идентитета. Али, има и других проблема који су исто значајни. Чињеница је да смо извукли погрешне закључке из пада Берлинског зида. На пример, по окончању комунизма, констатовали смо неуспех одређеног система и уместо да закључимо да нам треба систем који би могао узети у обзир разнолике аспекте капитализма и комунизма, пад комунизма коинцидирао је са оним што су у Америци звали конзервативном револуцијом, то јест са једном визијом капитализма који је био делимично екстреман и који је, мало-помало, напустио све социјалне димензије. Тако смо, нажалост, запали у ћорсокак. Срећом, у Америци се управо промишља о једном новом понашању, и верујем да је управо то Обамин став. Треба се угледати на епоху у којој је било мање друштвених неједнакости у Сједињеним Државама, када је постојала средња класа која је живела много лагодније и која је била значајнија. Тако је било у Сједињеним Државама од тридесетих до шездесетих година отприлике, када је постојала много обимнија средња класа и када су неједнакости између различитих друштвених слојева биле релативно слабе, док се од Реганових година ишло ка свету који је прихватао страшно упадљиве неједнакости. Сада морамо да покушамода пронађемо нови систем који неће бити систем дириговане економије јер он не функционише, који неће бити ултралиберални систем јер ни он не функционише. Треба, наиме, да пронађемо нешто друго, а то није једноставно. Није довољно да узмемо неколико састојака од једнога и од другога, треба заиста преиспитати економски систем у свету, треба га преиспитати у светлости успона великих земаља као што је Индија, а нарочито Кина, и неколико других.

– То је на економском нивоу. А на нивоу идентитета?

На нивоу идентитета треба, такође, преиспитати нашу визију данашњег света у којем се људи толико крећу, у којем има толико мешовитих друштава, толико миграција; треба да размислимо о томе како да омогућимо да различити народи живе заједно, на хармоничан начин. У Европи је потребно да преиспитамо на много озбиљнији, много одговорнији начин коегзистенцију европских земаља. Не можемо и даље да користимо концепцију која је постојала до данас, а која производи много скептичности у тако различитим земљама као што су Ирска, Холандија и Француска. Треба да створимо другу визију Европе; и овде смо извукли рђаве закључке из пада Берлинског зида. Уместо да имамо Европу која се консолидује, која јача, имамо Европу која је погубила своје репере; пошто смо имали и негативне репере, што је била друга страна Европе, знали смо шта не желимо. Западна Европе се ослањала на тај контрапример, а данас јој је заиста потребно да преиспита своје границе, своје идентитете, да преиспита много тога. Да резимирам, ми смо у једном историјском периоду великог напретка, али дошли смо до тачке када више не умемо да управљамо светом. Истински нам је потребно да преиспитамо своје ставове према свету, смирено, и верујем да актуелна криза може бити спасоносна ако нам омогући да се пробудимо и да озбиљно схватимо све проблеме који нам се данас дешавају.

– Ако сам добро разумела, веома сте забринути, али ипак постоји нота оптимизма у Вашој поруци?

Рекао бих да има тешких проблема који изазивају забринутост. Суочени смо са проблемима са којима ниједна генерација пре нас није морала да се бори. Морамо да их решавамоса смиреношћу, са суптилношћу, са преданошћу. Не бих говорио у терминима песимизма и оптимизма. Мислим да не треба подлегати безнађу, али не треба ни умишљати да ћемо изаћи из кризе ако све само препустимо времену. Време није нужно наш савезник. Заиста морамо да узмемо ствари у своје руке, да смирено размислимо, и да деламо. Сматрам да би ова актуелна криза, ова цивилизацијска криза требало да нас доведе до тога да најзад изградимо једно одрасло човечанство, што до сада није био случај.

– Наши читаоци би желели да Вас виде у Београду. Постоји ли могућност да дођете код нас?

Биће ми задовољство да дођем у Србију. Већ сам два-три пута био у Београду. То је град који ми се много допао, и знам да ћу бити срећан да се једног дана тамо вратим.

– Значи, обећавате?

Да, са великим задовољством.

Весна Цакељић

Политика

[објављено: 11/11/2009]

КРИЗА АУТОРИТЕТА

 

Како тумачити дешавања у друштву која се тичу пандемије грипа, стварања ВАНУ и доношења Закона о информисању, осим као јасну кризу ауторитета у српском друштву – суоченим са кризом смисла и идентитета, предвођеним елитом која је неспособна да пронађе смисао и изгради идентитет, са већином грађана који се налазе у стању апатије и немоћи.

Једина покретачка сила у овом друштву је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за надмоћ. Ова сила уједињује већину грађана и њена реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине…

У случају да владика који мења патријарха СПЦ позове грађане да се не вакцинишу, више од половине грађана Србије би отишло на вакцинацију. Данима најстручнији научници говоре да је вакцина безбедна а у Србији расте број оних који сумњају у безбедност вакцине.

Када председник Републике изјави да Војводина не постаје држава у држави, међу грађанима је све већи број оних који мисле да Војводина постаје држава у држави. Пре годину дана је САНУ упозорила да се не формира ВАНУ и сада се отвара пут за – формирање ВАНУ. Грађане апсолутно не интересује шта се мисли у САНУ нити знају да се у САНУ нешто мисли…

Уставни суд треба да донесе одлуку да ли је Закон о информисању  у складу са законима и Уставом. Да видимо ту одлуку, да видимо како ће власт реаговати на ту одлуку, да видимо колико ће грађана знати какву је одлуку донео Уставни суд. За то време један од владика изјављује да он не признаје ниједан овоземаљски суд. Бивши начелник БИА указује на лоповлук министра полиције у фабрици Галеника. Сви у полицији и тужилаштву Србије знају да градоначелник Јагодине краде у РБ Колубара, већини грађана постаје јасно ко контролише медије и тржиште маркетинга у Србији…

У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да садашњег министра полиције у Србији подржава мање од 5% грађана Србије а министра економије мање од 1% грађана Србије. И они су власт, први управља системом безбедности, други управља економијом. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача. Нешто већу подршку има председник Демократске странке, али само када се ради о избору један на један са радикалским кандитатом, када бројни гласачи ДССа и ЛДПа гласају за председника ДС а већ сутрадан прелазе у опозицију.

Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају од стране грађане Србије је мања од укупног броја пунолетних грађана Србије. САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и које грађани имају у судове и полицију.

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Србији је потребна политика за коју ће се залагати већина грађана Србије. Прави ауторитети ће бити они за које ће на демократским изборима гласати више од две трећине од укупног броја бирача у Србији.

Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити сила која ће оживети и оздравити умируће и болесно биће? Сила која ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, сила која ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији  и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва…

Selo gori, a Boris se češlja

Stevan Filipović

Ne tako davno je izvesni profesor Fakulteta dramskih umetnosti, koji se javno deklariše kao fašista, a već duže vreme izgleda kao negativac iz Indijane Džonsa, upitan šta misli o opskurnom B-filmu-po-igrici Mortal Kombat 2, rekao: ’Pa, to je genijalno! To je postmodernistička fantazmagorija!’.   Čovek bi pomislio da ova sintagma najslikovitije opisuje našu stvarnost. Kako drugačije sem kao fantazmagoričnu okarakterisati vest da je predsednik Srbije Boris Tadić lupio prvu klapu na snimanju serije Selo gori, a baba se češlja? Čekajte, on se sprda, jel tako, to je šala? Nažalost, stvari nisu baš tako jednostavne, ni tako krasne, što bi rekao Teofil Pančić. Pomenuti performans ipak nije egzibicija šaljivog shvatanja postmodernizma našeg predsednika, i svetlosnim godinama je daleko od Obame koji pozira sa laserskim mačem iz Ratova zvezda. Pomenuta ’serija’ ipak nije samo još jedna u nizu neprihvatljivo lošeg tv smeća koje je lopatama servirano izbezumljenom narodu od devedesetih na ovamo. Selo gori, jedan bona fide anticivilizacijski delirijum, ide korak dalje – ona se može pročitati kao (konačno) javno prezentovana platforma nazadnjaštva i primitivnog, ruralnog populizma koju je vladajuća stranka prihvatila, i na osnovu koje je dobila izbore. Svaka epizoda se dešava u svinjcu, svi likovi govore i ponašaju se kao da su mentalno retardirani, a njihovi odnosi i zapleti epizoda su na nivou drastično nižem od latinoameričkih sapunica. I onda predsednik države odluči da lupi prvu klapu, da da legitimitet tom užasu! Pa jel moguće? Pa zašto? Nije valjda samo zbog toga što je u pitanju najgledanija serija. Nije li makar malo važno o čemu se tu zapravo radi? Naravno da nije važno o čemu se radi. Naravno da je razlog isključivo broj gledalaca. Pa kako se drugačije dobijaju izbori, pitaće vas u čudu Krle i Šaper? A sem toga, univerzum kreiran ovom serijom je dobar eksperimentalni model moguće Srbije i idealnog glasačkog tela, u ne tako dalekoj budućnosti. Dakle, nema više i Evropa i Rusija, i Exit i Guča, to je bila samo prelazna strategija, od sad samo gunj, Guča, Rusija, Ahmadinedžad i Čavez. I ne znam, na kraju, otkud pravo ikome da bude iznenađen. Pa upravo na toj platformi je napravljen ultra-uspešni proizvod zvani Boris Tadić™ i cela nova postđinđićevska DS, koja osim imena, više definitivno nema nikakve veze sa starom. U pitanju je logičan nastavak transformacije Demokratske stranke, koja je tako temeljno izvedena, da bi čovek mogao da se prevari i pomisli da neko stvarno pametan stoji iza cele ideje. Iz ove perspektive, kao naučna fantastika izgleda činjenica da je Zoran Đinđić nekada bio lider te stranke. Đinđić, koji je imao smelosti da u lice narodu govori da je lenj, neobrazovan, da živi loše zato što je pogrešno birao deset godina, da za to mora da se plati cena. Zamislite sad bilo kog političara u Srbiji danas koji izgovara ovako nešto? Nemoguće. Tako se ne dobijaju izbori, reći će vam Krle i Šaper! Pogledajte naše kampanje – ne znaš da li prodajemo veš mašinu, Lav pivo ili predsedničkog kandidata! Boris Tadić®, muškarci znaju zašto! Moraš da budeš deo mase, nikako ne smeš da odskačeš. Đinđić je bio kao ono pile sa crnom tačkom na glavi, koje ostali pilići kljucaju do smrti, samo zato što je različito. Dakle, ovde ne moraš da budeš genije da bi zaslužio najstrašniju sudbinu – dovoljno je da samo malo odskačeš od proseka, da makar malo više znaš o profesiji kojom pretenduješ da se baviš. Ako za, recimo, 20 godina Toma Nikolić posle nekoliko udaraca glavom o zid doživi prosvetljenje, i shvati da je modernizacija ipak najbolji put za Srbiju, to će biti ogroman korak za Tomu Nikolića, ali će generacije koje su sve to vreme živele i umirale u mraku i haosu biti cena iskupljenja čoveka koji je, ispostavilo bi se, promašio profesiju – jer mu je trebalo ukupno 50 godina bavljenja politikom da shvati stvari koje bi trebalo da budu elementarna polazna osnova za bilo kog početnika u toj struci. Ali, kako kaže onaj vic, šta mi nindže sad da radimo? Makar delimično rešenje ove naizgled bezizlazne situacije (ili makar vrlo efikasni painkiller) je u neprihvatanju ’’njihovih’’ pravila igre. Hajde da nikada, ni kod kuće, ni na poslu, ni u neobaveznim razgovorima sa prijateljima, ni u šali, nikada, ne dozvolimo da se Selo gori, a baba se češlja tretira kao tv serija! Dakle, Selo gori je nešto, ali nemojte se sprdati sa nama i govoriti nam da je to tv serija. Znamo kako serije izgledaju, na toj istoj televiziji ide Rim, pa Californication, pa 24, pa Porodica Soprano. Hajde da ne dozvolimo da se ljudi koji se bave politkom u Srbiji tretiraju kao političari. Ne da kažemo da ne postoje, to bi verovatno bilo suviše – dovoljno je samo da pamtimo da oni nisu to za šta se predstavljaju, da im stavimo do znanja da nismo baš potpuni idioti, i da nismo zaboravili kako bi trebalo da izgledaju, razmišljaju ili govore originali. Zvuči kao vrhunac iracionalnog, autističnog ludila, ali zapravo je to jedini način da se ostane normalan. Zamislite da sutra Spilberg odluči da gostuje u nekoj našoj emisiji i da pored njega sedne entitet zvani Radoš Bajić, i da sad Stiven treba da razgovara sa njim kao sa kolegom rediteljem. Ne ide. Onog trenutka kada prihvatimo ’’istinu’’ da je Matrix jedina prava realnost, gotovi smo. U međuvremenu, možemo, onako ketmanski, da živimo, radimo, volimo i mrzimo, rađamo se i umiremo u Matriksu, ili pak da se aktivno borimo protiv Matriksa, kakogod. Ono što je važno je da nikad, ni u najcrnjem trenutku, ne zaboravimo da postoji i svet van Matriksa. Malo lepši, bolji, humaniji svet. Autor je reditelj iz Beograda Peščanik.net, 05.11.2009.

Tri glasa protiv

Ljubomir Živkov

Zar zbilja nikome osim meni nije stalo da se SANU ukine

Deo kolumne iz nedeljnika Vreme broj 983

&

Šta bi se desilo da država ukine SANU? Da, kako ih je Davičo zvao, kakademici do prvog marta pokupe lične stvari ukoliko ih drže u Knez Mihailovoj, da vrate ključeve od kabineta! Titule im se ne osporavaju, ali akademski dodatak (kakav izraz) više neće dobijati. Ako su se privikli jedni na druge, neka slobodno zakupe neku drugu zgradu, ukoliko ih međusobna povezanost nadahnjuje na nova pregnuća namenjena srpskom i ljudskom rodu, neka i dalje sarađuju, ali kao samofinansirajući. (…) Naše sve siromašnije društvo prijatno bi se iznenadilo shvativši da je bez SANU-a sve isto, da se radilo o pukoj navici. Kojoj? Pa da se osvedočeno mudrima i talentovanima obezbedi svetilište, počasti i redovita natprosečna prinadležnost, a da se od njih očekuje manje nego što arhaično pleme očekuje od vrača! Ne, ne stoji niko na putu akademiku da još nešto istraži ili stvori pa da to objavi, dapače, neki to i čine, Akademija će svako delo štampati i razaslati ga na sve strane, ali ako i ništa ne stvori, zna se šta je akademik. (…) Čemu bi učeni ljudi stremili kad ne bi postojala SANU posle koje ima još samo Aleja velikana?! Akademici, barem oni promućurniji i iskreniji, shvataju da je njihova privilegija izrasla iz predrasude o postupnom i merljivom razvoju koji mora imati zvanični vrhunac, terasu blaženih gde povetarac kao na Tibetu miluje sede brade. Akademija je taština i muka duhu, ali njeni članovi nemaju srca da se samoukinu, dapače, iznutra pomno motre ko sve obigrava i ko se sve oblizuje oko njihove tvrđave, razmatraju molbe, preporuke, biografije, primaju izvestan broj dopisnih članova, nekolicinu prime za stalno, tim sitnim rešetom apdejtuju svoj olimpijski status, podižu rang ustanovi i sebi samima, produžavaju vek jednoj navici. (19. februar 2009)

&

Članovi SANU o vlastitom trošku štampali su letak „Ko smo mi i kakova je narodu polza od nas?!!“

Kako smo samo bili zaslepljeni počastima i novcem kojim nas je obasipao naš sve u svemu neprosvetljeni i siromašni narod, a zauzvrat mu nismo dali ništa! Napuštamo, saborno i zanavek, ovo zdanje koje neka bude sklonište za decu bez roditelja i od danas ne primamo više nijedan dinar za naše naučne i umetničke doprinose! Ako smo i učinili nešto vredno u ovim takođe precenjenim oblastima, to postignuće nam je plata, dosta nam je privilegija, nećemo da umiremo u specijalnoj bolnici za akademike dok naši sugrađani umiru gde ko stigne. (28. maj 2009)

 

ЧЕКАМО…

На одлуку Уставног суда поводом Закона о информисању.

 

Да сазнамо ко су највећи наркодилери у Србији.

 

Где су нестале паре са Кипра и како је вођена приватизација.

 

Шта ће бити са некретнинама које поседује Војска Србије.

 

Коме ће и под којим условима бити продат Телеком Србија.

 

Када ће бити ухапшен врх грађевинске мафије и када ће бити сузбијена корупција.

 

Да се пронађе гроб Драже Михајловића.

 

Да се ухапси Ратко Младић.

 

Да се осуде злочини комуниста.

 

Да се осуди злочин у Сребреници.

 

Да се реши статус Срба и поврати њихова имовина у Хрватској.

 

Када ће почети примена Закона о лустрацији.

 

Како ће се спроводити Закон о дијаспори.

 

Како ће радити Комисија за заштиту конкуренције и Агенција за борбу против корупције.

 

Коме ће све бити одузета имовина због организованог криминала и колико ће ту бити случајева привредног организованог криминала.

 

Да сазнамо ко и са колико новца финансира политичке странке.

 

Да сазнамо ко и са колико новца финансира највеће НВО.

 

Ко су власници српских медија и да ли има монопола на тржишту медија и маркетинга.

 

Да ли ће дозволити употребу ГМ хране и градити нуклеарне централе.

 

Да ли ће без референдума поднети захтев за чланство у НАТО пакту.

 

Како ће бити коришћени кредити, ко ће изводити радове на највећим инфраструктурним пројектима, колико ће се Србија задужити.

 

Извештај Државне ревизорске институције.

 

Стратегију за развој пољопривреде и села, реформе пензионог и здравственог система, спровођење “гиљотине прописа“.

 

План за очување породице, развој деце, бригу о студентима, повећање наталитета, подршку младим брачним паровима, подршку најбољим научницима, чување ћирилице и развој српског језика.

 

САМО ВАС ГЛЕДАМО…

 

 

 

 

 

 

 

Vekovi ne-građanskog društva

Zoran Stokić

U političkoj istoriji, kojoj je naša elita jedino naklonjena, slike prošlosti odvijaju se na sledeći način: u tom i tom vremenu vladao je taj i taj kralj i vodio je te i te bitke – i to je sve. Za svakodnevne delatnosti običnog čoveka u tom kraljevstvu oni se nikada nisu interesovali. O različitim oblicima društvenih i privrednih prilika, o različitim običajima i pravima – oni ne žele da znaju ništa. A bez te zapostavljene – dakle nenaučene – društvene istorije, ekonomska istorija ostaje jalova, a politička nerazumljiva. Pa i to što se Srbija danas toliko razlikuje od drugih država u Evropi dolazi otud što je imala toliko različitu društvenu istoriju od tih zemalja. U vreme kada su naši despoti vladali u maniru vizantijskih careva, kada je neslobodno stanovništvo padalo ničice pred carem–kosmokratorom i hronokratorom, u, na primer, Londonu nije postojalo kraljevsko uporište nalik onom u pariskom Luvru. Kada bi engleski kralj dolazio u grad, on bi boravio na njegovom obodu, u Vestminsteru ili u Taueru: čak ni Ričard II i Čarls I nisu mogli naređivati gradskoj policiji i gradskim odbornicima, grad je bio autonomna jedinica. To je jedan od brojnih primera srednjovekovnog usklađivanja snaga, a iz tako nastale ravnoteže, vekovima kasnije iznikla je engleska demokratija. Nažalost, istorija srednjovekovnih gradova danas se istopila u političkoj istoriji država, a i samim njihovim razvojem tokom vremena polako se gubila njihova duhovna suština. Na tim razlozima mogla bi da se temelji iluzija naše elite da ćemo, okrečimo li sve fasade u Beogradu u belo, učiniti naš grad ekvivalentnim onima u Evropi. Ta mentalna konfuzija nas sprečava da i u 21. veku shvatimo da su građani ono što je primarno u gradu, a da je sve ostalo sekundarno. Građani brinu o javnom dobru grada, učestvuju u javnim poslovima, ukratko, grad zavisi od njihove aktivnosti, od njihovog znanja i od njihovog morala. Grad je pravna tvorevina koja građanima obezbeđuje pravni status i čini ih članovima političkog korpusa i nema ničeg zajedničkog sa „narodnom“ tradicijom. U svakom srednjovekovnom gradu u Evropi vođena je žestoka politička borba – ali ne između nacionalnih partija (nacije još nisu ni postojale), nego između zanatskih cehova, gildi i gradske uprave – borba za povećanje kvaliteta života građana. Građani jednog grada učili su se čak i diplomatskim veštinama, jer su se konstantno nadmetali sa drugim gradovima u želji da sačuvaju i prošire svoja samoupravna prava u trgovini i zanatstvu nad teritorijama koje su kupili od kralja, crkve ili feudalnih gospodara. Procvat gradova u 11. veku bio je uslovljen i činjenicom da su gradovi pridošlim stanovnicima (uglavnom seljacima i trgovcima) bili u stanju da pruže istu vrstu zaštite koju su im pružali feudalni gospodari. U ta vremena, da bi opstao, čovek je morao pripadati nekom udruženju – kasti, manastiru, gildu, vlastelinskom posedu itd. Kičmu grada činili su gildovi zanatlija i trgovaca, pa su čak i plemići ili intelektualci koji su želeli da budu članovi gradske uprave prvo morali da se učlane u neki od postojećih gildova. Zanatski ili trgovački gildovi bili su korporacije organizovane u formi religioznog bratstva pod zaštitom određenog sveca. Kod Anglosaksonaca ti su gildovi već u 9. veku bili u stanju da pomažu i podržavaju svoje članove, osnivajući zanatske laičke škole (prve takvog tipa posle antike) i pružajući im nešto nalik na današnju socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Bitan momenat tog udruživanja bila je gradnja crkvi: gradovi su se utrkivali čija će crkva biti veća i lepša. Jedna od korporacija – gradski univerzitet – dobila je ime ne po „sveukupnosti nauka“ (znanja) nego po „universitates magistrorum et scholarium“. Korporacije univerziteta i građevinara preporodile su gradove, a prvi rezultati bili su vidljivi u potpuno novom stilu gradnje – gotskoj crkvi, kao i gotskoj umetnosti. Oblici ponašanja ljudi nisu organski, nasledno predodređeni, oni se uče kroz proces socijalizacije. Dok se od Srednjeg veka u Evropi odvijao proces samostrukturiranja građanskog društva, mi smo za to vreme pokušavali da preživimo u okovima despotskih sistema. A socijalizacija u despotijama odigravala se onako kako je to zapisao Monteskije: „prvo detetu i učeniku oduzmu sve da bi mu kasnije dali nešto, sve sa ciljem da se najpre stvori loš čovek, da bi se naposletku stvorio dobar rob“. Živeći vekovima atomizovano, u stalnom strahu za svoj život u državama gde je i razgovor dva čoveka smatran kovanjem zavere protiv despota, mi smo danas puni snažnih osećanja srdžbe i prezira: ne umemo čak ni da razgovaramo, već se stalno svađamo i saplićemo jedni druge. Svaki razgovor je megdan, ne samo na ulici, nego i u skupšini, medijima, pa čak i u nauci. Za saradnju, zajedničke projekte i izgradnju nedostaje nam građanska mirnoća i strpljenje. Elementi građanskog duštva neće nam pasti s neba kao božiji dar, moramo ih sami učiti i naučiti – ili nestati sa istorijske pozornice. Autor je profesor Beogradskog univerziteta Peščanik.net, 03.11. 2009.

Бити или не бити

 

Гост овогодишњег Сајма књига Антонио Сесар Молина (1952) дефинише себе као „писца из потаје”, будући да „одузимајући сате сну” спаја стваралаштво са управљањем културним институцијама од изузетног националног значаја. Овај познати шпански интелектуалац објавио је педесетак књига прозе, поезије, есеја, био је новинар, генерални директор Института Сервантес и донедавно министар за културу у Шпанији.

Шта је Европска унија у културном погледу? Каква је културна политика Европске уније, нарочито према такозваним малим народима?

Још треба пуно да се ради на стварању културног јединства, јер оно што је до сада учињено углавном је било политичког и економског карактера. Али Европа неће бити Европа док се не проучи из угла културе. Европа је место са пуно језика и пуно култура које мора и даље да остане такво, и после нашег бољег упознавања и бољег повезивања. Она је место где би наши студенти требало да проводе део времена током студија, на различитим европским универзитетима, уз знање европских језика, што је неизмерно важно. То је дуг и сложен пут који је лагано започет, али који ће пре или касније уродити плодом. Све земље које су ушле у Европску заједницу на добитку су у погледу побољшања демократског система, добросуседских односа, економског положаја… Оне су на добитку и треба све учинити да Европа схвати да је Србија многовековна држава са богатом културом и на изузетно добром географском положају, али, наравно, да би Европа постала свесна значаја Србије, и Србија мора да покаже своју раскош и објасни ко је, као што је то учинила Шпанија у одређеном тренутку објаснивши колико смо допринели стварању европске свести. Радити на томе веома је важно, Србија треба да створи нову слику о себи, помоћу своје уметности, филма, музике, архитектуре… показујући њихов суштински значај за уобличавање Европе.

Шта би Србија добила, у погледу културе, уласком у Европску унију? Да ли ће, говорећи Унамуновим језиком, Србија бити европеизирана или Европа србизована?

Ја мислим да је важно да се истовремено остварују обе идеје: да се Србија европеизира и да се Европа србизује.

Политика, Културни додатак, 01.11.2009.

–

У ситуацији када је на тржишту све већа и јача конкуренција неопходно је да предузећа имају стратегију која не подразумева само дугорочне планове већ која је спремна да да одговоре у кратком року, рекао је јуче представљајући своју нову пословну филозофију „Мислити краткорочно“, директор светске асоцијације консултаната Тинк шорт Ден Херман. Он је говорећи о филозофији пословања коју је измислио средином деведесетих рекао да је циљ таквог пословања да се за кратко време подигне ниво ентузијазма, да се створе нове могућности и пруже шансе свима који ће бити на тржишту када свет изађе из кризе.
Треба да учинимо све да променимо ствари. Ова криза сада је као шпил карата јер се дешава да јаке фирме слабе, а да слабе постају јаке и то исто се догађа и са државама. Ово је ретка прилика да можемо да обликујемо будућност онако како хоћемо и сада је прави тренутак да употребимо знање које имамо и помогнемо фирмама у Србији да се представе на тржишту најбоље што могу – рекао је Херман на конференцији у Привредној комори Србије.

Данас, 31.10.2009.

Срамота

Још један доказ колико је очајна српска елита. Знамо да су и поједини тајкуни који су опљачкали српски народ добили највиша признања СПЦ (зато што су један промил од онога што су украли поклонили за изградњу Храма на Врачару). Сада председник СПСа добија награду, и то од владике који окупља људе из дијаспоре. Зашто је владика СПЦ наградио човека који спороводи негативну политику према дијаспори, православљу, равногорском покрету, човека због чијег политичког деловања је много Срба отишло у дијаспору и због чије политике велики број младих  данас планира да напусти Србију? Србија је пред тоталним економским и моралним сломом, и човек који је међу најодговорнијим политичарима у Србији који су криви за стање у коме се Србија налази – добија награду.  Да ли ово има везе са националним поверењем? Тешко. Ради се, вероватно, о обичној трговини. Дачић је, вероватно, проследио неки новац Епархији који је он стекао кроз корупцију, и добио признање. Једноставно, купио је “искупљење“. Што показује да је владика Лаврентије далеко, далеко од Христа. Много је ближи средњевековним бискупима Католичке цркве.

ДАЧИЋУ УРУЧЕН ОРДЕН СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

ЉУБОВИЈА – Владика шабачки Лаврентије уручио је Орден светог владике Николаја заменику премијера и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу.

По завршетку литургије организоване поводом славе манастира Светог Николаја крај Љубовије, владика Лаврентије је рекао да је орден уручен Дачићу у знак захвалности за „пожртвовану љубав према својој цркви и делу светог владике Николаја”.

Владика Лаврентије је подсетио да је тај манастир једна од најмлађих светиња Српске православне цркве, у којој се већ девет година окупљају деца из дијаспоре како би се упознала са историјом, традицијом и културом свог народа.

Танјуг