Sprečiti gradnju nuklearnih elektrana u Srbiji

новембар 30, 2009

Po najavama ruskog ambasadora u Srbiji, vlade dve dražava ozbiljno razmatraju opciju gradnje nuklearne elektrane u Srbiji. Ministarstvo za energetiku ovu vest demantuje.

Nuklearne tehnologije su prevaziđene poput neokomunista u srpskoj vlasti sa kojima se Rusi dogovaraju, a štetne poput lopova iz Jagodine čiju ‘’politiku’’ Rusija podržava (jedinstveni – u čemu?). Umesto da se radi na podizanju standarda građana Srbije, na podizanju cene struje na komercijalni nivo, na većoj efikasnosti postojeće proizvodnje i racionalnijoj upotrebi električne energije, mi se samo vrtimo u krug, tapkamo u mestu, da bi mala grupa ljudi ostvarila neki svoj lični interes. Tako je bilo i sa prethodnom vladom, tako i je izgleda i sa ovom vladom. Slično je u drugim sektorima privrede, poput građevine gde su lični interesi i lobističke grupe u potpunosti blokirale rad građevinskog sektora u Srbiji, zaustavile stanogradnju, prodaju nekretnina Vojske Srbije, itd.

U Srbiji je i dalje na snazi moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana. Lobiranje za nuklearne elektrane jedan je od razloga zašto u Srbiji stagnira proces prelaska na “zelene“ tehnologije i zašto je tako malo investicija u sektoru energetike. Zagovarati nuklearne elektrane u državi u kojoj je postignut moratorijum na takvu stvar isto je kao i protiviti se izgradnji evropskog standarda i vrednosti u državi u kojoj je apsolutna većina ljudi za evropski put Srbije, zašto, dakle, trošiti vreme na stvari oko kojih je postignut konsenzus, oko kojih postoji većina koja to podržava?

Novac planiran za ulaganje u gradnju nuklearne elektrane može biti utrošen u razvoj novih tehnologija, tehnologija za 21. vek, na osnovu sopstvenih naučnih potencijala, jer je Srbija zaista jaka što se tiče inženjerskog kadra, hiljade vrhunskih srpskih inženjera radi u najvećim svetskim kompanijama. Ne sumnjam u uspeh srpskih inženjera ako se poslu pristupi kako treba i sa dovoljno finansija. Osvajanjem tehnologija koje niko nema, ili se među prvima primenjuju, Srbija postaje izvoznik. Ovako, sa nuklearnim elektranama, samo bi se uvećao spoljnotrgovinski deficit sa Rusijom i svetom (pominje se da bi to omogućilo da Srbija postane izvoznik struje, ali to bi bile neznatne cifre u pitanju, a prevelika šteta).

I Srbiju i Rusiju vode ljudi prošlosti, ljudi bez vizije, bez ideje. To je očigledno. Danas treba biti inventivan.

Strateške sirovine za 21. vek su hrana i voda. Zdrava hrana i pijaća vode će za 10 godina postati najtraženija i najskuplja roba. Srbija treba da se očisti od smeća i zagađenja, da se uvode “zelene tehnologije“ u energetici, i da se donese dugoročan plan razvoja poljoprivrede – Srbija ima potencijala da ostvari izvoz prehrambenih proizvoda vredan više desetina milijardi dolara. To je šansa za Srbiju.

Zdrava hrana može dolaziti samo iz država koje imaju razvijenu ekološku svest, kontrolisano i regulisano upravljanje otpadima i štetnim gasovima i otpadnim vodama iz fabrika, i naravno, iz država koje nemaju velike zagađivače, poput nuklearnih ili termoelektrana (treba uvesti moratorijum na gradnju novih termoelektrana). Zato mora ostati na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana i upotrebe GMO u ljudskoj ishrani. Srbija u ovom trenutku gubi ogromne količine novca i energije zato što nema uređene deponije za smeće, zato što građani nemaju dovoljno kulture i obrazovanja pa zagađuju životnu okolinu i neracionalno troše el. energiju, zato što nema fabrika za reciklažu smeća… Količina el. energije koja je u ovom trenutku potrebna Srbiji može se pronaći u boljoj organizaciji postojećih resursa, većim ulaganjima u ‘’zelene’’ tehnologije i strateškim investicijama poput hidrocentrala Đerdap 3 i onih koje se planiraju na Drini. Zagađujemo prirodu, gase se sela, a tu leži najveće bogatstvo Srbije. Pored nauke, jer telekomunikacije, internet i energetika svakako, uz poljoprivredu, treba da bude strateške privredne grane Srbije u narednim decenijama. Sa obnavljanjem sela, dolaziće do obnavljanja porodice, sa većim ulaganjem u poljoprivredu ljudi će se ponovo vraćati prirodi i shvatati koliko je preterana urbanizacija štetna kada su oko vas samo plastika, beton i metal. Ljudi se dehumanizuju, dolazi do atomizacije, ‘’cepanja atoma’’.

U Srbiji se energija neracionalno troši, postoji mnogo lokacija za “zelene“ tehnologije u sektoru energetike, za nove hidrocentrale, zbog nebrige o životnoj okolini gubi se mnogo novca, u nekim država se čak i izmet sa stočnih farmi pretvara u energiju – zato se treba posvetiti postojećim potencijalima koje Srbija ima, a ne da se vreme i novac troše na tako štetne projekte poput gradnje nuklearne centrale. Obnovimo sela, donesimo strategiju za razvoj poljoprivrede, učinimo da svako veliko seosko domaćinstvo ima svoj izvor energije (iz energije vetra, sunca, reke, smeća, izmeta…), uvedimo srpski sistem kvaliteta u uzgajanju zdrave hrane, bolju ambalažu i efikasniji transport – i Srbija će biti jako bogata država. Jabuka, paradajz i meso iz Srbije mogu da budu najtraženija i najskuplja roba na pijacama u Tokiju, Torontu, Njujorku, Kairu, i zato treba učiniti sve da se ulaže u poljoprivredu i poveća produktivnost zdrave hrane u Srbiji. Treba brendirati zdravu hranu proizvedenu u Srbiji. Za 10 godina na svetu će biti mnogo više ljudi a premalo hrane i vode.

Već sada se u mnogim državama u sektoru energetike radi na osvajanju novih tehnologija, poput dobijanja energije iz vakuma, i dalje  su aktuelne neke ideje Nikole Tesle, tako da sada treba izdržati nalet ovog “nuklearnog lobija“ koji nikako nije dobar za budućnost Srbije i doneti jednu vizionarsku strategiju razvoja srpske energetike. Bolje je i da se 2020. godine uveze struja za 3 milijarde evra, ali da se izvezu žitarice, voće, povrće, meso, mlečni i konditorski proizvodi u vrednosti od 20 milijardi evra. Pored toga, bolje da imamo razvijeniji turizam, pa i etno turizam, i da 2020. godine imamo najmanje 5 milijardi evra prihoda od turizma. Tada ćemo sigurno imati novca da sami ulažemo u nove tehnologije u sektoru energetike, pa ćemo 2030. godine postati i veliki izvoznici električne energije. Treba insistirati da druge države ne izgrade u blizini granice Srbije nove nuklearne elektrane, a svakako treba uticati da se i stare zatvaraju i da se sa državama u regionu traži način kako da se u regionu obezbedi struja iz što čistijih i što bezbednijih izvora energije. Ako druge države neće da se odreknu nuklearnih elektrana, to Srbija može dobro da iskoristi u markentiškom smislu prilikom prodaje svojih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (pod uslovom da zaista postane ‘’ekološka država’’ sa srpskim sistemom kvaliteta i kontrolom proizvoda od njive do trpeze).

Advertisements

Kad monarhisti utihnu

новембар 25, 2009

Svetislav BASARA: Famozno


Nekako su utihnuli monarhisti. Ko bi danas, 2009. godine, mogao pomisliti da je na početku višestranačja u Srbiji postojalo nekoliko partija u čijem je programu bila obnova monarhije.

//

SPO je, pretpostavljam, ostao veran ideji monarhije, ali radikali i dssovci su – principijelni kakvim ih je bog dao – prešli u tabor zakletih republikanaca. Ništa čudno: u Srbiji su impulsi guzice ključni faktor uobličavanja političkih doktrina. Razumem Miloševića i socijaliste; ljudi su komunjare, po prirodi stvari ne mogu biti za kralja i otadžbinu. Ali zašto nikom posle petooktobarskog prevrata nije palo na pamet da predloži referendum na kome bi narod odlučio o budućem društvenom uređenju, ne znam.

Znamo, međutim, način na koji je legalna Kraljevina Jugoslavija pretvorena u republiku. Dobili bi republikanci na tom referendumu, nema zbora. Ali, ako baš hoćemo da cepidlačimo, bez održanog referenduma, postpetooktobarska vlast je – htela to ili ne – smelo nastavila Titovim, u suštini nelegalnim putem. Ni to nije čudo. Taj put je širok i udoban za svakoga ko je na vlasti, ali je svakim danom sve trnovitiji za ponosnog nosioca republikanskog suvereniteta – narod. Dok sam bio mlađi, znao sam satima da sa mojim prijateljima – republikancima vodim žučne rasprave o prednostima monarhije. Ključ je, gospodo, u nosiocu suvereniteta; sve ostalo je sporedno i varira od slučaja do slučaja, od države do države, tako da imamo i napredne kraljevine i zulumćarske republike. A i obratno, razume se.

Problem Srbije nije to što je republika; problem su „republikanci“. Politička situacija je ovde, zapravo, jako slična onoj u antičkoj Atini u kojoj je demokratija bila nesporna, ali ograničena na uski sloj slobodnih građana, dočim su robovi, žene i deca – današnjim rečnikom „manjinske grupe“ – bili lišeni svih prava. Valjda zbog toga što pripadamo vizantijskom kulturnom krugu, naše vladajuće vrhuške postupaju slično kao atinske oligarhije s tim što organizuju „slobodne i demokratske izbore“. Neću da budem toliko zadrt pa da kažem da ti izbori nisu zaista slobodni i demokratski. Ali ću reći da posle izbora ovde više ništa nije slobodno ni demokratsko.

Mandat nosioca suvereniteta, naroda, naši voždi prekonoć otmu, prisvoje i vršljaju po zemlji i inostranstvu kako im padne na pamet. Narod je, u političkom smislu, samo jedna od funkcionalnih apstrakcija; njegova bezobličnost i amorfnost onemogućava da „oseti“ da je lišen suvereniteta. Ali kralju – konkretnoj ličnosti – suverenitet ma koliko bio simboličan nikada ne može biti oduzet. Osim toga, monarhije – ma kakve bile – uvek podrazumevaju određen nivo upristojenosti, protokolarnosti i cermonijalnosti koje automatski diskvalifikuju vladavinu neposrednosti prostakluka i diletantizma – dvaju najvećih neprijatelja Republike Srbije i srpskog naroda. I konačno, nema u postojećim ustavnim monarhijama kralja koji raspolaže takvom merom moći i bahatosti koju prigrabi svaki naš republikanski serdar čim se dokopa kormila republike. Može biti da su baš zato, u čast svojih kraljevskih ovlašćenja, naši republikanci na grbu republike zadržali simbol monarhije – krunu.

Danas, 25.11.2009.


Povorka, poruka, pouka

новембар 23, 2009

 

Dušan Miklja

 

Kada se budu sabirali utisci o načinu na koji je odata pošta preminulom patrijarhu Pavlu, tada će povorka kraj njegovog odra biti trajno upisana u kolektivnu svest naroda. Ne samo zbog toga što su ljudi čekali više sati, ispoljivši strpljenje koje je dostojno verodostojnih iskušenika i podvižnika, već i zato što je kilometarski red bio uzor smernosti i pristojnosti.
Takvo – za ovdašnje prilike – ne baš uobičajeno ponašanje, mogla je da pobudi samo ličnost, koja je skromnošću i predanim služenjem veri, bio antiteza mnogobrojnim grabežljivim i bezobzirnim „junacima našega doba“. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, patrijarh ih je, onako gandijevski slabašan i sitan, nadvladao. I u smrti se pokazao jačim od njih. Narod je, otuda, iskazujući poštu patrijarhu, izrazio takodje potrebu da se – makar na nekoliko dana – poistoveti sa drugačijim obrascem života i danas takoreći nepostojećim vrednostima. Vlasti će silno pogrešiti ako tu poruku naopako protumače.
Pouke patrijarha da verodostojna vera nije moguća bez čovekoljublja, takođe prema drugima, ostavile su, dakle, traga. Imajući u vidu ne samo moralnu i duhovnu već i društvenu vrednost takvog podsticaja, narod bi se patrijarhu najbolje odužio time što bi njegove pouke oživotvorio. Postoji jednostavan način da to učini. Dovoljno je da se potrudi da trenutke iskrene tronutosti, ali takođe i sveopšteg ličnog preispitivanja produži. Da u svakodnevnom životu neguje iste vrednosti koje je ispoljio u redovima pred odrom.

Blic, 29.11.2009.


Zidovi XXI-og veka

новембар 21, 2009

Ежедневный Журнал

Deveti novembar, dan kada je pao Berlinski zid, mogao bi bez svake sumnje da postane državni praznik savremene Rusije. Naime, današnja Ruska Federacija, država izdvojena i nezavisna od Rusko-sovjetske imperije, nastala je kao posledica ovog događaja od pre dvadest godina. U svakom slučaju, veza je mnogo neposrednija od one koju nam nudi mutni i bezsadržajni 4. novembar[1].

Devetog novembra 1989. prestao je da postoji takozvani drugi svet ili „socijalistički lager“, a sa njim je u prošlost potonuo i Veliki komunistički projekat, nacrt budućnosti koji je sedam decenija mnogim narodima podgrevao maštanja o socijalnoj pravdi. I pošto je osnovna misija i glavni razlog postojanja države koja se zvala Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika bio baš taj komunistički projekat, 9. novembar 1989. je predodredio njegov raspad. Simbolična, a potom i realna objava smrti ovoga projekta učinila je da neophodnost postojanja SSSR-a postane bespredmetna i to u prvom redu kod same sovjetske elite. Na dan rušenja Berlinskog zida svim sovjetskim republikama uključujući i RSFSR (danas Rusiju), postalo je jasno da su se, pod a) otvorile mogućnosti za njihovu integraciju u „civilizovano društvo“, odnosno Zapad, i pod b), da će im biti lakše da pristupe ovoj integraciji bez već odavno zarđalih veriga zajedničke sovjetske države, odnosno svaka pojedinačno.

Deveti novembar je godišnjica unipolarnog amerikanocentričnog sveta, u kome svi mi i danas živimo. Šta se sa tim svetom dogodilo za proteklih dvadeset godina?

Sve je isto kao pre

Za ovo vreme svet se uglavnom nije izmenio. Bez obzira na razne krize i ekscese, svetom kao i ranije dominira Amerika. Njena se dominacija očituje već i time što je ona ta koja elitama, odnosno ljudima koji donose najvažnije političke odluke širom sveta, utvrđuje globalne tehnološke i potrošačke standarde.

Kao i kasnih 80-ih godina prošlog veka, Amerika je i danas glavni dizajner imaginacije čitavog čovečanstva i emitent najpouzdanijih i najpopularnijih finansijskih instrumentata, uključujući i sam dolar. Poslednja svetska finansijska kriza, koja je potekla iz SAD (u uslovima unipolarnog sveta ona i nije mogla da potekne sa nekog drugog mesta), pokazala je koliko je savremeni svet duboko zavisan od Amerike i kako bi se samotno i jadno osećali bez ovog opšteg hegemona. Čak i Kina, zemlja koja je doskora smatrana kandidatom na ulogu druge velike sile, maltene SSSR-om sutrašnjice, u prvim danima krize dala je do znanja svetu da je spremna da, zajedno s Amerikom, učini sve da politička i ekonomska arhitektonika ovakvog, unipolarnog sveta, ostane ista.

Jemstvo kineske odluke su 1,4 triliona (70%) deviznih rezervi uloženih u dolar i američke vrednosne papire i jedna četvrtina kineske industrije koja radi za američko tržište.

Sve se promenilo

Za tih istih dvadeset godina kardinalno se promenila filozofija unipolarnog sveta. Formirala se nova politička misao, koja je potekla takođe iz Vašingtona i koja nam sada, svojim ultraljubičastim svetlom osvetljava put.

Tada, dok smo još stajali na ruševinama Zida, činilo nam se da liberalna demokratija samo što nije zapljusnula obale svih kontinenata, da će teški okovi svima pasti i da će se sve tamnice srušiti. Činilo nam se da nam sledi sveopšta vladavina liberalnog „poslednjeg čoveka“ Frensisa Fukujame[2]. Zajedno sa demokratijom, trijumfovaće i potrošačko društvo koje će prokrčiti sebi put do najegzotičnijih tačaka nama poznatog sveta. I uopšte, ceo svet će nakon nekog vremena postati jedno harmonično, tiho, spokojno, zeleno i čisto mesto opšteg blagostanja, kao što je Zapadni Berlin. Za sve i za svakoga. Amerika je, po meri svojih neskromnih mogućnosti, nastojala da uspostavi takav Zapadni Berlin svuda gde je to bilo moguće i nemoguće.

Ali dvadeset godina je prošlo, a sveopšteg liberalnog raja očigledno nema.

Kako se bližio 9. novembar 2009, bilo je sve jasnije da razlike među civilizacijama objektivno postoje, da su one realne i da ne služe samo za uprošćeni opis međusobnih odnosa u naučnom istraživanju. Evroatlanski politički model ne uspeva da se odomaći van teritorija takozvanog „prvog sveta“, čak ni u zemljama svesno okupiranim od strane Amerike, kao na primer u Avganistanu ili Iraku. Užurbano uvedene demokratije po uzoru na evroatlanski model lako mogu dovesti na vlast za „poslednjeg čoveka“ sasvim neodgovarajuća lika, kao na primer Ugo Čavesa, Evo Moralesa, Mahmuda Ahmadinežada i njima slične.

Osim toga, u vidu poklona za jubilarnu godišnjicu, stiglo nam je novo elitno tumačenje teorije o potrošačkom društvu, koje nam kazuje da njegov globalni trijumf nije moguć. Nažalost, slatkih medenjaka nema dovoljno za sve. Da bi savremena postidustrijska ekonomija „prvog sveta“, odnosno sveta koga u širem smislu te reči danas zovemo Zapad, mogla bez prekida da funkcioniše, na planeti mora da bude dovoljan broj ljudi saglasnih da rade za jedan dolar na sat, kao što su to radnici zaposleni u kineskoj industriji ili čak za 50 američkih centi, kao radnici u Indoneziji. Naime, globalnu stabilnost umnogome obezbeđuju oni koji se nalaze s one strane potrošačkog društva, a kako nemaju ni legalnu slobodu kretanja ni – horribile dictu – pristup internetu, teško da uopšte mogu i da saznaju za njegovo postojanje.

Pre 20 godina, odmah posle Zida (Velikog Berlinskog, a ne Kineskog), nije bilo kraja razgovorima o tome kako će u Kini, pod uticajem ekonomskog progresa, veoma brzo doći do demokratskih promena i da će Komunistička partije Kine otići sa vlasti ili je, u krajnjem slučaju, podeliti sa još nekim. Danas, ti isti koji su izašli kao pobednici iz hladnog rata sa SSSR-om, drže palčeve za sreću Kompartiji Kine da što duže održi svoj monopol vlasti. Jedino je ona sposobna da čvrstom rukom drži većinu stanovništva u očitom siromaštvu i tako podržava svetsku ekonomsku piramidu u čijem je temelju Kineskoj Narodnoj Republici namenjena uloga univerzalne fabrike.

Hajde da pokušamo da izračunamo šta bi se desilo kada bi običan Kinez poželeo da stekne životni standard kakav imaju recimo Rumuni, stanovnici najsiromašnije države u Evropskoj uniji. Prosečna godišnja primanja stanovnika Rumunije iznose 7000 dolara. Da bi stanovnik Kine mogao da živi onako kako živi Rumun i kada se obračun izvrši kroz paritet kupovne moći, on bi morao da zarađuje oko 4700 dolara godišnje. Na današnji dan, prosečna godišnja primanja na kineskom selu (770 miliona ljudi) iznose 600 dolara, a u gradu (570 miliona ljudi) oko 2000 dolara.

I sada, pretpostavimo da kinesko rukovodsto iznenada reši da, putem realizacije nekakvog idealnog programa koji bi stimulisao unutrašnju tražnju, naglo poveća blagostanje svojih građana do nivoa najsiromašnije zemlje Evropske Unije. To bi značilo da ukupna godišnja primanja svih stanovnika KNR treba da iznose 6,3 triliona dolara. Bio bi to zapravo iznos 1,5 puta veći od današnjeg bruto nacionalnog dohotka Kine. Osim toga, ovakav idealni program zahtevao bi da se Kina ubuduće odrekne štednje prihoda koju ostvaruje izvozom, da pređe na ubrzano trošenje zlatnih rezervi (danas oko 2 triliona dolara) i da preusmeri praktično sve prihode kineske ekonomije na uvoz robe i usluga. Nagli preokret u pravcu „civilizovanog sveta“ potrošnje, utrostručio bi cenu kineske radne snage i učinio „univerzalnu fabriku“ potpuno nekonkurentnom, ne samo u odnosu na Vijetnam i Indoneziju, već i na, pod sitim trbuhom SAD, udobno smešteni Meksiko. Pored ostalog, Kina ne bi mogla da obezbedi porast blagostanja svojim građanima ni sa stanovišta potrošnje energije. Danas, KNR troši oko 3,2 triliona kv/h električne energije godišnje, pri čemu lavovski deo odlazi na industriju. Rumunija, koju smo odabrali za uslovni kineski ideal, troši 59 milijardi kv/h godišnje, pri čemu veći deo koristi stanovništvo. Ako bi došlo do „rumunizacije“ energetike, to jest premeštanja težišta potrošnje električne energije sa industrije na stanovništvo, Kina bi trošila oko 8,5 triliona kv/h godišnje, što bi predstavljalo skoro polovinu današnje ukupne svetske proizvodnje.

Sada je jasno da se od mnogoljudne Kine danas ne može napraviti potrošačko društvo. Mogu se stvoriti nekolike lokalne zone na obali okeana, no one će biti odvojene neprobojnim zidom od ostalog dela stanovništva. A što se perspektive razvoja kineskog interneta tiče, prema vestima koje odskora odande stižu, dosta toga nam je nažalost takođe postalo jasno.

I evo još jedne priče za primer. Kada sam nedavno boravio u Južnoj Koreji, saznao sam da se odnos prema perspektivi ponovnog političkog ujedinjenja Korejskog poluostrva, u značajnoj meri menja. Tema ujedinjenja dve Koreje aktuelna je uglavnom među pripadnicima starijih generacija, to jest među onima koji imaju preko 60 godina. Oni mlađi od 40, mnogo češće se prema ovoj temi odnose mnogo opreznije. Osim činjenice da bi, kako su neki izračunali, ujedinjenje koštalo oko 200 milijardi dolara, ono bi južnokorejsko ekonomsko čudo postavilo pred stvarno žestoke izazove. Milioni izgladnelih ljudi će sa severa poći na jug i biće veoma složen zadatak zaposliti ih i obezbediti im pristojan stambeni prostor. Zato u poslednje vreme sazreva i uzima maha nova, za sada još uvek ne mnogo reklamirana ideja, koja glasi: nije li možda pametnije davati po nekoliko stotina miliona dolara godišnje diktatoru Kim Čen Iru i tako mu pomoći da održava status quo, nego se žuriti u rušenje zida između Severa i Juga?

U XXI-om veku nas čekaju novi zidovi, ne takvi sumorni, od betona, kakav je bio Berlinski, već skoro nevidljivi, sazdani visokom tehnologijom i ne manje bitni. Biće to zidovi podignuti između različitih civilizacija, zidovi između elita integrisanih u globalno potrošačko društvo i čitavih naroda kojima neće biti dopušteno da ubiraju njegove plodove.

Već se javio i glavni zastupnik ove nove političke misli – politike novih zidova – predsedavajući Zemaljske kugle, Barak Obama. Neprestano govoreći o idealističkim ciljevima, on rešava za Ameriku veoma važan i sasvim pragmatičan zadatak: kako sačuvati globalnu dominaciju Vašingtona bez nepodnošljivo visokih finansijskih, političkih i propagandnih izdataka? Odgovor na ovaj izazov istorije koji nam je on objavio, uglavnom je već jasan: Amerika ima nameru da učvrsti kontrolu nad elitama najrazličitijih zemalja sveta, a odriče se političko-ideološke kontrole nad narodima. U tome se i sastoji osnovna ideja „resetovanja“ koje se svima nudi: elite koje potvrde svoju lojalnost prema SAD, za uzvrat dobijaju pravo da sa svojim narodom čine sve što smatraju nužnim. Amerika više neće nametati svoje vrednosti onima kod kojih te vrednosti ne padaju na plodno tlo. Pokušaj dostizanja mira u celom svetu neće se provoditi putem svetske liberalne revolucije, već putem pakta Amerike sa elitama.

Ako se u ovom novom amerikanocentričnom svetskom poretku nekome i prohte da sruši neki od zidova koji dele slobodu od neslobode, moraće to da učini svojim rukama, na svoju ličnu i istorijsku odgovornost, bez pomoći spolja i bez oslonca na tamo neku stariju braću. „Dostojan života i slobode je samo onaj ko svaki dan za njih stupa u boj“[3], bile su reči napisane 150 godina pre pada Berlinskog zida.

I tako, stigosmo na početak XXI-og veka. Ne po kalendaru, već stvarno.

S. Belkovski i R. Karev,

Ежедневный Журнал, 09.11.2009.

Prevod sa ruskog Haim Moreno
_______________________________________________________________

[1] 4.novembar, Dan narodnog jedinstva, novi državni praznik u Rusiji. Ovaj praznik je uveden pre pet godina kao alternativa Danu Oktobarske revolucije koji se proslavljao 7. novembra. Dan narodnog jedinstva nas podseća na dan kada je narod, mobilisan patriotskom aktivnošću Minina i Požarskog, 1612. godine oslobodio Moskvu od poljskih intervenata

[2] Frensis Fukujama, rođ. 1952, američki društveni analitičar i politički komentator. Napisao je nekoliko knjiga, a najpoznatija je Kraj istorije i poslednji čovek, izdata 1992. godine (prevedena na srpski).

[3] Faust – Johan Volfgang Gete (1749-1832)

Peščanik.net, 21.11.2009.


Šta studenti traže?

новембар 20, 2009

Da li studenti traže bolje uslove za život u Srbiji? Ne.

 

Da li traže bolje obrazovanje? Ne.

 

Da li traže da uče iz boljih školskih programa? Ne.

 

Da li traže bolje profesore? Ne.

 

Da li traže više prakse? Ne.

 

Da li traže da ih čeka posao kada završe fakultet? Ne.

 

Da li traže da rade jednog dana za platu od koje može dostojanstveno da se živi? Ne.

 

Da li traže manje prepisivanja na ispitima, manje korupcije na fakultetima? Ne.

 

Da li traže besplatno obrazovanje? Ne.

 

Da li traže efikasniji studentski parlament? Ne.

 

Pa, šta studenti traže?

 

Studenti traže da im se upišu nekakvih 11 bodova (sabiranje bodova iz SVIH godina da bi se postigao broj bodova koji omogućuje školovanje na teret budžeta – onima kojima to nedostaje). I zbog toga organizuju proteste?!! To su ima najveće muke?? To su jedini razlozi koji ih mogu pokrenuti da se organizuju za protest?? A ministarstvo tvrdi da je njihov zahtev protivzakonit. Da se bodovi ne mogu menjati na način na koji studenti zahtevaju. Jer nije po zakonu. Da li se studenti sada organizuju da napišu bolji zakon? Da li među tim protestantima ima studenata prava? Verovatno i ima, zato su predali zahtev koji nije u skladu sa zakonom…

 

Da li studentom može da se nazove onaj koji redovno prati Velikog brata i/ili Grand šou? Ne.

 

Da li studentnom može da se naziva onaj koji ne voli da čita knjige, već studira zbog ’’diplome’’ i mame i tate i čita samo literaturu koju mora da spremi za ispit? Ne.

 

Da li je student onaj koji prepisuje na ispitima i potplaćuje profesore? Ne.

 

Da li se može nazvati studentom onaj koga ne interesuje šta se dešava u društvu i kakvo je stanje u državi? Ne.

 

Da li je student onaj kod koga nema intelektualne radoznalosti i težnje za intelektualnim poštenjem? Ne.

 

Sa ovakvim studentima budućnost Srbije je zaista neizvesna…

 

 


Pavlova barka

новембар 19, 2009

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Blenem u naslov na internet stranici jedne relativno i periodično normalnije i uravnoteženije srpske medijske kuće (B92): „Vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“. Molim?! Budući da sam prethodno već, u najmanje desetak drugih medija pročitala o tome da je u Vatikanu u utorak zaključena višednevna konferencija posvećena mogućnosti postojanja života u svemiru i njegovih implikacija po Katoličku crkvu, nisam očekivala ništa spektakularno.

Stoga sam mirno pročitala tekst ispod dramatičnog naslova. Ništa. Nema invazije, ista vest kao i u drugim izveštajima. Samo je naslov sročen kao školski primer novinarske „svemirske“ patke, koja se, eto, događa i u boljim kućama. Ne mislim da tu ima nekog predumišljaja. Prosto, uredniku promaklo. Pa kako vanzemaljci ne ugrožavaju Vatikan, zaključujem pomirljivo da je takav naslov posledica neke vrste medijskog PMS-a.

Evo kako je o ovoj konferenciji izvestila HINA: Naslov: „U Vatikanu Konferencija o vanzemaljcima“.

„Skup je dio događanja kojima se obilježava od UN-a proglašena međunarodna Godina astronomije i 400. obljetnice Galilejevih prvih opservacija teleskopom. Konferenciju je u utorak zatvorio ravnatelj vatikanskog opservatorija otac Jose Gabriel Funes i rekao da su ’pitanja porijekla života i postoji li život drugdje u svemiru vrlo prikladna i zaslužuju ozbiljno razmatranje’, izvijestila je agencija Associated Press. Na skupu su sudjelovali fizičari, kemičari, astrobiolozi i geolozi koji su, uspoređujući rezultate njihovih istraživanja (…) ocijenili ’vjerojatnim’ postojanje stotina milijuna nastanjivih mjesta samo na Mliječnoj stazi koja je samo jedna od galaksija svemira, navodi ANSA i posebno ističe kako je znakovito da je Vatikan ovom složenom pitanju odlučio prvo pristupiti iz znanstvene perspektive.

’Opipljiv je osjećaj da svemir udomljuje oblike života i postoji nada da nas samo malo godina dijeli od prvih otkrića’, rekao je američki astronom Chris Impey.“

Vraćam se ponovo istom događaju opisanom na portalu B92. Tamo je sa Konferencije kao bitan izdvojen sledeći akcenat: „Sveštenik Hose Gabriel Funes, astronom i upravnik vatikanske opservatorije, izjavio je da nauka i vera nisu inkompatibilne i da pitanje postojanja vanzemaljskih bića ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje veru u Boga. „Ako oblici života postoje i na drugim mestima u univerzumu, i oni se mogu smatrati Božijim bićima. To nikako ne osporava našu veru pošto se granice slobode koju je Bog imao u trenutku stvaranja ne mogu odrediti“, izjavio je Funes prošle godine vatikanskom dnevniku Oservatore romano. Osim što bi se moglo upuštati u raspravu o načinima izveštavanja te uočiti, bogme, kvalitativna razlika u shvatanju važnog i manje važnog sa ove konferencije izmedju HINE i agencija koje ona citira, te B92 i njenog izbora, a u korist HINE, no i ponovne zapitanosti kako se iz svega ovoga zaključilo da „vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“, ovde i prestaje nada da bismo se daljim čitanjima medijskih izveštavanja o vatikansko-naučno-fantastičnom skupu domogli nekog sočnog like The X-Files detaljčića. Osim, ako se i sama mogućnost da se Vatikan otvorio – (mada ne prvi put, još od 2005. datira javno ispoljeno interesovanje na zasad jednosmernoj Vatikan – intergalaktičkoj relaciji) za ovakvu jednu „I Want To Believe“ alekskalijevsku opsednutost rođacima iz svemira – ne graniči sa SF. Napokon, izuzetno inspirativno zvuče komentari posetilaca ove vesti na internet-portalu B92. Sve dosadašnje teorije zavere su mala maca (Ha! „Kolevka za macu“, ljubitelji SF literature će se setiti ove simpa knjižice) za urnebesni zaverenički štimung koji vlada na ovoj veseloj, PMS B92 zacelo, internet stranici. Dobronamerni bi, ipak, zaključili samo toliko da je ova Konferencija nevažna za čovečanstvo, ali veliki korak za Katoličku crkvu čija je istorija „odnošenja sa svemirom“ opterećena krupnim nepravdama učinjenim Galileju, Brunu, i onolikim naučnicima.

Najzad, moja grešna malenkost, ne može a da se ne zapita šta bi se u „dvema Srbijama“ dogodilo da je nešto SPC sazvala takav skup? Ne znam da li bi se Crkva teže odbranila od grubih šaljivdžija koji bi svako „uplitanje“ SPC u pitanje svemira smatrali ili nenaučnim (pošto je nauka samo ono što oni proglase naučnim, sic!) ili mešanjem SPC u teritorijalni integritet, čime se narušavaju (ne)ljudska prava kao i pravo na različitost manjinskih intergalaktičkih grupa. Ili bi se još teže odbranila od turbo-pravoslavaca, čak i u vlastitim redovima, koji bi joj zamerili bavljenje svemirskim temama? I mada je hrišćanstvo zasnovano na veri u Tvorca čitave vaseljene. Ovakva maliciozna pitanja ne bi mi u četvrtak kada pišem tekst pala na pamet da proteklih dana od kada se patrijarh Pavle upokojio u Gospodu, nisam sa čuđenjem čitala neumorna nadgornjavanja gordih dveju Srbija koje su se otimale o njegovu smrt. Jedna, prisvajajući besprizorno njegovu bezgrešnost kao svoju, a druga oholo i benasto sudeći svima odreda, pa i samom patrijarhu.

Dopustite još samo da se zajedno upitamo ko su onda one stotine hiljada ljudi koji tri dana stoje od Knez Mihailove do Saborne crkve? Verujem da su oni „budimo ljudi“ iz Pavlove barke.

Danas, 20.11.2009.


Политика није курва

новембар 18, 2009

 

Када сам прочитао текст Теофила Панчића “Ангажман и курвини синови“ сетио сам се књиге двојице агената ЦИА – “Теорија српске завере“ (’’Theory of Serbian Plot’’). Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а други аутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. Када је НАТО започео агресију на СР Југославију, Едвард Рудек је назвао Патрика Монроа и рекао: “Мораћемо да напишемо књигу о Србима, Пет.“ У тексту Теофила Панчића можете видети зашто сам се овога сетио, а исти дан када сам прочитао тај текст прочитао сам и интервју са Вуком Драшковићем о његовој новој књизи “Доктор Арон“, па је то била још једна асоцијација која ме је одвела ка књизи “Теорија српске завере“ (чији приказ стављам са форума Б92, где сам нашао једну занимљиву дискусију о главном лику те књиге, доктору Веску Савићу, у чијем салон су, по тврдњама аутора, долазили Вук Драшковић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Драгољуб Мићуновић… доктор Савић је тај који је у први план истурио Слободана Милошевића на чело Србије и када је видео да је погрешио организовао је 9. март 1991. године, али је умро пре тог митинга). Има нека тајна веза између “Ангажмана и курвиних синова“, “Теорије српске завере“ и “Доктора Арона“ (ту књигу још нисам прочитао, доле је интервју са писцем).

————————-

Ангажман и курвини синови

Теофил Панчић

Шта је заправо политика, у иоле озбиљном смислу речи? Како долази до тога да неко са нормалним етичким и осталим стандардима пожели да се “бави политиком”? Политика је курва, каже малограђанска квазимудрост, а са курвама поштен свет ваљда ипак нема посла, макар и зато што то није хигијенски. Међутим, шта то тачно значи, то да је политика баш курва, а не, рецимо, светица? Понајчешће то значи да та дефиниција претпоставља да се људи баве политиком из неполитичких разлога и мотива, то јест, да се њихови прави мотиви, сакривени иза пуке фасаде Лепих Речи, углавном своде на личну корист. Колико год често бивало у пракси потврђивано, то је мишљење управо неподношљиво банално и плитко. Зато не изненађује да углавном служи томе да људи који не желе да се мешају у оно-што-их-се-не-тиче, а то је све што превазилази хоризонт сопствене гузице, имају пред собом некакво тобоже мудро оправдање. Пре неки дан је, у сенци годишњице пада Зида, обележен још један Дан борбе против фашизма, па се около навелико фразирало о антифашизму, о којем данас многи говоре, а мало ко нешто уме и да каже. Антифашизам постао је мантра једне стране и српске и много шире политике, и црвена крпа за ону другу страну. Али, антифашизам није занатско развијање леве фразе као коре за питу на којекаквим фенси симпозијумима, него је ризична, тврда и понекад нехигијенска борба за људскост и Добро. То јест, чиста политика. Зашто (ми) је то тако важно, и зашто баш ових дана, са јубилејом или без њега? Можда зато што сам, сасвим случајно, наишао на нешто за чим сам ваљда подсвесно већ дуго трагао: такорећи савршену дефиницију тога када и како човек постаје политичко биће, у најбољем смислу речи. Дакле, реч има Зденко Свете, стари хрватски партизански ветеран, својевремено амбасадор СФРЈ у Ватикану. Реагујући на недопустиво цинцулирање кардинала Бозанића и Римокатоличке цркве у Хрватској око Јасеновца, па и око природе НДХ, Свете ће пожелети да објасни и сопствени цредо, па ће рећи и ово: “Мој политички живот почео је 25. коловоза (августа, оп. Т. П.) 1941., на срушеноме мосту у Славонском Броду, кад сам гледао колону од неколико тисућа Срба које су усташе водили на понтонски мост. Убили су бар 300-400 људи, чија су тијела отпловила низа Саву. Мој отац је био ХСС-овац и предратни градоначелник Босанског Брода, и тог дана ми је рекао: ‘Морамо бранити овај народ, морамо бранити Србе’. И тако сам са 17 година постао скојевац, одмах други дан након покоља” (Слободна Далмација, 31. 10. – 1. 11. 2009).

Ове су речи фасцинантне, сваки пут ме подиђу трнци када их прочитам. А зашто је то тако? Рекао бих, зато што Свете погађа у нешто архетипско, и зато што промашује све остало – то јест, оно што и треба промашити. Шта је, наиме, политика данас, шта је њена потка, како јој се људи утичу, и какви су то људи уопште? На једној страни, политиком дрмају јапији – на западу на један начин, испеглани, на транзиционом истоку на други, бруталнији и бљутавији. Ко су јапији у политици? Базично, људи без уверења; неговатељи сопствене гузице на велико. Као увек изнова изношена алтернатива свету јапија нуде нам се политички фанатици: то су људи који имају само уверења, и ништа друго. Памет и обзире понајмање. И за та уверења спремни су да учине било шта, не питајући за цену (коју најчешће плаћају Други). И сасвим је свеједно чине ли оно што чине у име обећаног религијског спаса, или месијанске идеолошке утопије, или Расе и Нације, или неке друге апстракције с завидним разорним потенцијалом. Не ваља када се дефиниција политичког одређује по јапијима, још је горе када се одређује по фанатицима. Политички ангажман, који не може да не буде и етички ангажман, јесте оно чиме је почео политички живот Зденка Светеа, далеког 25. августа 1941: спознаја зла и неправде, коју конкретни људи чине другим конкретним људима, у времену и простору који те се највише тичу, и за чији си изглед, живећи сада и овде, суштински одговоран, и активна борба против њих. Простије речено, политика у часном смислу речи јесте свака времену и месту примерена борба против курвиних синова. Утолико пре уколико курвини синови претендују да су некако “твоји”. Није, дакле, политика курва, нити су они синови политике: њих мајка није родила, они су испали право из гузице, и размазали се светом.

Дневни унос (021),

Пешчаник.нет, 16.11.2009.

—————————————————————————————————-

СА ФОРУМА Б92 О ДОКТОРУ ВЕСКУ САВИЋУ:

У своје време, легенда београдског дисидентског круга био је проф.др. Веско Савић, неуропсихијатар. Живео код Карађорђевог парка, тресао пиксле и пишао са терасе. Понекад је пишао и у парку, и како ко наиђе познат, он би се руковао једном руком, све другом настављајући да врши нужду. Врата Савићевог стана су даноноћно била буквално, широм отворена. Људи су били зависни од одлажења код Веска на сеансе. Није поштовао никога. Псовао је као луд, буквално свака друга рец. Курац ово, курац оно. Упркос тој појавној простоти, био је јако уважен у струци, посебно у научним круговима у иностранству, нарочито САД… велики допринос у сазнавању настанка епилепсије итд. Пацијенте је лечио специфичном шок терапијом, дерући се на њих најстрашније… ономе који је тврдио да је цар Душан, пришао је и издрао му се у лице „Како ти мајку ти јебем лажовску кад сам ја цар Душан!“ Лудак, прибијен уза зид процеди…упоран…“Ја сам се први сетио…“…Имао је и племенитих тренутака…сестра прилази, „Докторе Савићу, онај што тврди да је Ћирило и Методије тражи две порције оброка“ Веско каже: „Дај му две порције, ако човек каже..“. На самртној постељи, дошао му један од свакодневних посетилаца из поменутог круга…Тренутак патоса, човек умире, само што душу није испустио. Дође и крај последње посете, последњег поздрава, ипак пријатеља упркос чудноватом односу… Овај, млађи, посетилац, сав ганут, чека шта ће му професор последње шапнути, јер једва говори. Рече професор, након што је саслушао поздравни говор готово уплаканог пријатеља, и на његову молбу да му ипак нешто изусти за крај… „Приђи близе да ти кажем“. Овај приђе ухом до професорових уста, и зачу последње реци: „Ухватиш ме за курац“. Код овог Веска Савића, Филарет аутоматик, је годинама радио као слуга. Служио све те силне госте свакодневно, чистио, прао…ишао у набавку, трпећи најстрашнији терор овог чудака који се може замислити. Доносио рацуне за сваку кутију детердзента, правдајуци се дуго. Дрхтао је од страха, наоциглед многих људи. Кад је кувао чај професору, заваљеном редовно у кауче…и зачуо познати грмећи глас..“Куваш ли ти тај чај, о. Филарете…куваш ли и себи?“одговарао би „Ево, ево, одмах гос’н професоре….кувам и себи, али је нећу себи шећер да ставим…“ Једног дана, велика скупина људи је присуствовала сцени, при којој је (бога питај због које ситнице) професор, који се никад није одвајао од пиштоља, устао са дивана, потрчао за Филаретом који је заздио колико га ноге носе према излазу из стана, и испалио у његовом правцу цео шаржер…Филарет је у последњем тренутку спас потразио у лифту. Наравно, убрзо се вратио, дрхтећи, и наставио своје слугерањство као да се ниста није догодило. Филарет спас налази у лифту, Веско се враћа у стан препун људи, са пиштољем у руци, и каже:“У животу нисам видео неког да се овако брзо крсти…јебеш ми матер..“

…….

Салон Веска Савића је „радио“ дан и ноћ. Врата су буквално била стално отворена. Дешавало се да кроз отворена врата комшиница угледа старог професора на WЦ шољи, у тоалету, такође широм отворених врата, како врси нужу. „Ју, шта то радите, професоре?!!“ „Ево, серем, госпођо.“ Пацијенте је најчесце лечио шок терапијама. Или плацебом. Свима који су прошли кроз салон, а прошли су сви који су несто значили у тим круговима, давао је исте таблете за различите бољке. Није само Филарет покорни био жртва Савићеве пуцњаве… Коста Чавошки се обратио Савићу у вези својих проблема са алкохолом. Замолио га да га лечи. Веско је пристао. „Добро, Косцуски (годинама није никад убо исправно Костино презиме), вази, лечићу те. За почетак, ни кап алкохола да ниси попио!“ После неколико дана, долази снуждени Коста, жалеци се да проблем није одмакао. „Јеси ли пио таблете, што сам ти дао, Косцуски, пизда ли ти материна?“ -Нисам. „Па попи их, јебем ли ти мајку комунистичку!“ (уобичајена псовка за све посетиоце) -Хоћу,попићу. (снуждено) „Ма попи их сад, да видим, ђубре једно кому…“ -Ма добро, професоре, хоћу, попићу код куће… Устаде Веско са кауча, у руци пиштољ, као и увек, репетира и упери га у Чавошког. „Да си попио сад одмах, јебем ли ти матер, или ћу да пуцам!“ -Шта вам је професоре, рекао сам да ћу попити… Савић испаљује два метка у зид, са обе стране Костине главе… Бројни сведоци.

Салон препун света, професор, као и обично лежи. На вратима се појављује професор Ђуриц, Воја. Како га угледа, Веско се насмеја, и рече: „Е сјајно што си навратио Ђурићу, па да испричаш оно што си мени причао, како сте јебали попове кад сте оно радили у Хиландару…“

Регуларни посетиоци салона, довели пријатеља из унутрашњости, оца породице, самоубицу рецидивисту, четири покушаја, Савић препоручен са клинике као последња сламка спаса. При том замоле професора да се уздржи од простаклука, да буде што финији може,јер је човек у деликатној душевној ситуацији, и тек што је изврсио последњи покушај, и пуком срећом спасен смрти. Савић обећава. Човек се појављује. Савић каже: „Ајдемо ја и ти овамо, мало насамо.“ Одлазе у другу просторију. Тамо, по причи пацијента, разговор почиње Савићевим питањем: „Ајде, који је теби курац, шта бре ти ‘оћес коју пизду материну?!“ Овај помало збуњен, али почиње да објашњава своју животну причу, и концентрисане разлоге због којих је крајње детерминисан да неће одустати од самоубиуства. Савиш слуша, пажљиво га проматра. Па кад овај заврши, проговара: „Ма знаш шта. Ти си потпуно у праву, и слажем се са тобом. За тебе је смрт једино решење, и што се пре убијеш биће боље за тебе и друге. Ти си један слабић који и не треба да живи, непоправљив си ти случај, нема лечења, нема решења, једино што могу да саветујем је да се убијеш што пре…“ човек излази.. одлазе он и пријатељи који су чекали испред, улазе у лифт. Тек, неко пита, ста је било. Овај, креће… „Које је ово ђубре од лекара. Код кога сте ме ви довели….и овај човек лечи људе и важи за најбољег доктора,…срамота. Е не пада ми више на памет, нећу вала да се убијем, баш њему у инат.“ Тако је и било, никад више није покушао, чак се и психички опоравио, на радост породице.

……

Млада жена брани докторску дисертацију на неуропсихијатрији. Скупила се сва могућа фамилија, пријатељи у публици. Савић председник комисије. На крају, после бриљантно одбрањене тезе, сви чланови комисије дају своје, позитивно мисшење, и на крају се обраћају замишљеном Савићу, да као председник комисије, да своју оцену и евентуално постави неко питање кандидаткињи. Старкеља гледа жену, гледа она њега… чека питање. Наједном ће он: „Сине, бил’ ти дала мени пичке?“ Она запрепасћена, без текста, као и цела сала. Он опет: „Сине, ја те лепо питам, бил’ ти мени дала пичке?“ Она не издржа, бризну у плац, суза сузу стиже, почне да се плачући и смрчући буни неразговетно… како ви то тако… ма како се усуђујете… срамота… шмрц, шмрц… На то ће професор своју конклузију: „Е мој сине, знаш ли ти јадна, шта тебе чека са лудацима… па нећеш ти издржати ни једног јачег лудака, код првог ћеш се сломити кад почне да ти га сипа, а сваки други ће ти тражити пичке… Кад ово ниси издржала… бојим се ја да тај тежак посао није за тебе. Много си, сине осетљива а хоћеш да радиш са лудим људима.“

—————————————————————————————————

ТЕОРИЈА СРПСКЕ ЗАВЕРЕ“ ПРОТИВ ТЕОРИЈЕ СВЕТСКЕ ЗАВЕРЕ

Српску катаклизму одредио Веселин Савић.

Едвард Рудек и Патрик Монро аутори су књиге „Теорија српске завере“, која је изазвала жестоке реакције и у самој Америци. Таквих књига је последњих година било много, али се у овој тврди да је можда кључна фигура у нашој новијој историји један „анонимни“ психијатар – Веселин Савић. Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а коаутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. По преласку на Запад, Рудек не ради само за Американце већ и за Совјете, пуних двадесет година се налази на двоструком платном списку. Рудеков задатак у Америци је праћење антикомунистичке емиграције. Пратио је, поред осталих, и Србе. До пада Берлинског зида Рудек је двоструки агент, а када је случај откривен брзо је заташкан. Захваљујући Рудеку и његовој архиви, аутори сматрају да имају право, веће од других балканолога у Америци, на разматрање „скорашњег случаја паљења балканског бурета барута“.

ТЕШКИ И ЛАКИ Што се глобалне политике тиче – Исток је одговоран за свој слом. Совјетска бирократија је „идеју једнопартијског система довела до парадоксизма, до канцерогене негације скупа, претварањем националног организма у партијски систем који неминовно завршава у полицијској држави. Без те унутрашње хаварије бољшевичког система пропагандни медији на Западу би „упали у празан ход који није ништа друго него наличје бољшевичке демагогије“. Рудек и Монро су направили и својеврсну табелу прелетача на Запад, на чијем су врху тајни полицајци, а на дну – књижевници. „Писци, прилично лаки за обраду, били су најзначајнији на јавној сцени. Склони реторичким афектацијама били су на нашој страни. Ништа лакше од заговарања слободе. Други по „лакоћи материјала“ су музичари, виртуози који су на Западу дошли у ситуацију да е афирмишу и уновче уметничко мајсторство. Спортисти-пребези су више цењени, јер их је било много теже уловити. Није ни мало лако било пробити етаблирану љуштуру „колективистичке патриотске идеје спорта“. Посао је био завршен када су и атлетичари са Истока у Америци добили статус индивидуалних асова, када су постали равни аутомобилистима или тенисерима. Неки међу спортистима су били и полицајци, много бољи „када су тајни него јавни“. А најбоље је када су и спортисти и полицајци и када преко ноћи освану на Западу, а да то нико не сазна. Обрачунавајући се са „исламском арабеском“ која је захватила америчку културу, аутори препоручују у Америци непозната дела нобеловца Иве Андрића. Али је цензура толика да ће Андрић, прогнозирају Рудек и Монро, стићи до Америке тек кад се неки од босанских Муслимана сети да сними филм по његовом роману. Или, чак, ако та идеја падне на ум неком аутентичном Турчину. Па додају: „Када неки ирански филм није награђен на светском филмском фестивалу?“ Моменат који је одлучио судбину Срба деведесетих је чињеница да су они, за пола века комунистичке диктатуре, превалили пут од највећих антикомуниста у Европи до највећих комуниста на Балкану. Срби су бежећи од наводно „кошмарних снова“ из прошлости неминовно тражили уточиште у полицији и армији, „демонстрирајући тако ригидну комунистичку доктринарност и необичну додворност“. Док су католици и муслимни показивали флексибилност па су из својих богомоља одлазили на партијске састанке, Срби су се збијали у партијске редове. Само је Србији наметнут, и она је прихватила, брутални партијски протекционизам. Свако ко је желео да дође до посла, да му деца добију кредите, морао је да уђе у партију.

СЛУЧАЈ КЕНЕН Аутори констатују да је Титова Југославија била партизанска земља, којој је одређену либералну шминку „давала неумесна америчка подршка“.Неколико деценија раније Срби, који ће скупо платити данак комунизму, били су највећи антикомунисти Европе. Тада се у Србији вијорила застава царске Русије, Србија је била прва одступница, прва станица на путу за беле емигранте који су бежали главом без обзира из „совјетске кланице“. Шездесетпрве, пишу Монро и Рудек, у Београд, где се задржао врло кратко, директно из бољшевичке Москве стиже за амбасадора Џорџ Кенен. Када је Кенен стигао, руски бели емигранти, продајући злато и накит, беже даље на Запад – поново испред комунизма, после Брозовог устоличења. Беже према Швајцарској и Француској. Својеврсна је иронија то што је давне 1933. године док су се жртве бољшевичког терора спасавале у Београду, исти човек, Џорџ Кенен, у име Френклина Рузвелта, успоставио дипломатске односе са совјетским режимом, најокрутнијим режимом на планети. Аутори књиге, очигледно, сматрају да је Кенен комуниста. Према српској емиграцији Кененов програм је био следећи: – Југославија треба да остане комунистичка; – она треба да остане и даље независна од Москве, никада не сме да дође до потпуног помирења; – Југославија треба да буде нешто попут „квасца варења“ или „бацила растварања“, треба да делује као привлачан узор за сателитске земље или комунистичке партије. Кененов програм да помирења не буде није успео, аутори верују по његовој жељи и до помирења је убрзо дошло. Само две године касније, 1963, у Београд стиже Никита Хрушчов, кога руски конспиролог Александар Дугин назива првим „инсталантом антиатлантистичког лобија на челу СССР“. Времена када је „Србија била најтврђе антикомунистичко упориште у идеолошки и морално срозаној Европи“ далека су прошлост, долазе године пада Берлинског зида, када Срби постају последњи браниоци комунизма. Двојица српских психијатара-антикомуниста, доктор Веселин Савић и његов ученик доктор Јован Рашковић, наслућујући катастрофу покушавају да предупреде догађаје. Најзначајнија али и најтајанственија личност српске антикомунистичке опозиције, по ауторима који тврде да су консултовали совјетске и америчке обавештајне архиве, јесте доктор Веселин Савић. То што је он, за разлику од Јована Рашковића, непознат јавности, само му даје на ексклузивности. Управо доктор Савић је, сматрајући да ће то бити згодно прелазно решење, лансирао анонимног банкара, безличног апартчика, по имену – Слободан Милошевић. Немогуће је упознати се са коренима српског традиционализма. Немогуће је разумети српску филозофију и геополитичку стратегију без познавања дела Јована Цвијића и његових студија српског националног карактера. Из Цвијићевих опсервација ће српски психијатри црпети енергију „за српску хомогенизацију деведесетих“. Хомогенизација је започела када се на Косову појавио Слободан Милошевић, случајно или по сценарију. Код Јована Цвијића можемо прочитати: „Динарски човек гори од жеље да освети Косово, да обнови стару српску царевину о којој стално сања, чак у најтежим приликама у којима би свако други очајавао… Због тога је готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа… Сваки човек динарског типа поред непосредних предака, дубоко је везан за своје националне претке. Сматра да има славнију и старију лозу, ону својих царева и краљева. Погубити много Турака за динарског човека не значи само осветити своје претке него и ублажити њихове болове, које и он осећа. Кад би чинили јуначка дела, размишљали би и препирали би се да ли би и Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу…“. Монро и Рудек су, својевремено, код Србина по имену Брејс Јовановић, који је амерички издавач Ђиласових дела, упознали Милована Ђиласа. Али их је много више од њега интересовао ексцентрични, контроверзни српски психијатар – др Веселин Савић. „Том приликом Ђилас је гуслао а онда је прича отишла у правцу који је највише интересовао Ђиласа, а то је био доктор Савић.“ Према совјетским архивима које је прелиставао Едвард Рудек, Савић је некада био агент НКВД па је пришао Американцима. „И ЦИА и ДОА и ФБИ највише података имају о српском психијатру и магу, гуруу и духовном вођи – Веселину Савићу.“ По Ђиласовим речима, др Савић је и за Русе и за Американце био човек од највећег поверења, три пута је преживео клиничку смрт, његови експерименти са ментално оболелима далеко превазилазе границе етаблиране науке. И Американци и Руси су га позивали на вештачења најкомпликованијих научних и шпијунских афера. Био је стручњак за спиритизам, мистицизам, хипнозу и друге дисциплине које савремена наука сматра граничним, непознатим.

БОЛИ ГА ЗА ГЛАВОМ Међутим, оно што је овом бившем троцкисти донело несвакидашњу репутацију у Србији, иако обичан свет за њега никада није чуо, јесте његово шегачење са Јосипом Брозом. Усред црвеног Београда је постојао Савићев антикомунистички салон. Говорило се да је др Савић, некада Брозов сапутник из НКВД-а, једини знао ко је Тито и да је држао уцењеног комунистичког диктатора и највећег сина. Једном је у задимљен и препун Савићев салон стигао Жарко Броз. – Зове те Стари, боли га глава, не осећа се добро! – Боли га глава? И треба да га боли глава! Јебе ми се што га боли глава… Жарко Броз је репетирао па уперио пиштољ, али га је Веселин Савић укротио својм дрскошћу. Савић је човек о коме је комунистичка Удба покушавала све да дозна, али је он усмеравао Удбу у погрешном правцу. Српски кругови око Контраобавештајне службе ЈНА су ширили фаму о Теслином тајном оружју. Монро и Рудек тврде да је др Савић пренео Теслине списе у Београд, али да их је, после његове смрти, ЦИА насилно отела и вратила натраг. После смрти др Савића није имао ко да се бави њима. У Савићевом салону се први пут чуло за непознатог банкара по имену – Слободан Милошевић. Постоји вероватноћа да су се Савић и Милошевић упознали у Америци. Велико је питање да ли је др Савић убедио Американце да је Милошевић добар као прелазно решење у „вађењу Србије из мочваре комунизма“, или су Американци затражили од др Савића да уради психолошки профил Милошевића. Многи од тих докумената су још под шифром, недоступни, али један није. Веселин Савић пише о Милошевићу: „Слободан Милошевић је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али су заправо идеалне за разбијање комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење да овај човек више него ико други из партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и у супротностима. Потенцијални проблеми се тичу његове супруге за коју је инфантилно везан. Проблем самоубистава у његовој породици би могао постати предност – јер је то нека врста комплекса и решености да никада не оконча на тај начин…“ Др Савић није био фасциниран Милошевићем, а овај је опет знао да је према замисли др Савића епизодиста, спона између комунизма ка антикомунизму. Милошевић се убрзо отргао контроли и пошто је преузео полуге власти, узео у своје руке тајну полицију, није му било тешко да изгуби наклоност психијатра који га је довео на власт, анимирајући колективно несвесно нације. Антиномичне црте Милошевићевог карактера су се показале кобне по нацију – он никако није успевао да нађе баланс између комунистичких и националних идеја. Др Савић деведесетих почиње да га руши, али убрзо умире. Упозоравао је Милошевића на последице, чак је рекао и да ће Америка на крају бомбама засути Србију. Српска наука, тврде обавештајци, није била довољно интегрисана и јака да сачува потенцијале чувеног београдског психијатра. Његове научне експерименте и доказе бункерисала је ДОА, можда тако што их је продао неки од Савићевих повереника. Када је умро др Савић, поље да се Пентагон и светска заједница нагоде са исламским светом и направе од Срба „жртвену јагњад“ је отворено, пишу Монро и Рудек. Када је одбачен од др Савића, који је први открио шта се спрема Србији и који је покушао да се супротстави сценарију, Милошевић се обратио најбољем Савићевом ученику – др Јовану Рашковићу. Иако је хрватска комунистичка бирократија сматрала да је Београд центар комунистичке моћи, српска антикомунистичка елита предвођена др Савићем, престоницом Брозове Југославије сматрала је – острво Брионе. Тамо је Јосип Броз (најчешће име) примао светску елиту попут комунистичких кртица на Западу, попут алкохоличара Ричарда Бартона и Орсона Велса. Увек у друштву светског вагабунда, свог НКВД сапутника, мистериозног Копинича. Ношени магнетичном мржњом према Титу српски интелектуалци су волели да дођу ближе Бриона, код доктора Јове, како би били ближе Титу, како би му пркосили. На средишту трансверзале Београд – Книн – Ровињ, кретао се Јован Рашковић. Била је то, заправо, кичма српске националне утопије која је изгорела, нестала „у пепелу Милошевићевих пораза“.

СЕКТАШКИ ЦВЕТ Источњачку гандијевску идеју отпора, „српског устанка без оружја“, могли би да спроведу у дело само Јован Рашковић и његов учитељ др Савић. Људи из српске емиграције, али и људи из америчке администрације, говорили су да је др Рашковић „најзначајнија фигура новонастале ситуације“. Али, др Рашковић није имао лидерских амбиција и убрзо је уклоњен. Све што је др Рашковић успео да направи, пре свог нестанка, била је стручна дијагноза – случаја Милошевић. Рашковић је био јако цењен у српској дијаспори и он је једном српском пријатељу, Србину из Детроита, испричао о свом боравку у дому Милошевића. Ту је, на молбу Милошевића, требало да разговара са првом дамом, Мирјаном Марковић. Затекао је са цветом у коси како, са књигом у руци, гледа телевизију. Нема сумње да цвет у коси означава припадност Саих Бабиној секти. Кад је др Рашковић ушао Мира Марковић је завитлала књигом у његовом правцу, бесно. Вриснула је поводом неког безазленог коментара на телевизији: „Видите ли шта говоре о мени“! Јован Рашковић се тада окренуо и прекинуо контакте са Милошевићем. Оно што је Јован Рашковић написао о нарцисоидности потпуно одсликава понашање и технологију власти Милошевића. „Друштвени трошкови нарцисоидности нису високи. Довољно је платити идеологе, формулисати пароле.“ Јован Рашковић се повукао, Нарцис је остао сам на сцени: „Код Нарциса се рађа стална потреба да му се други диве и да га поштују. Обожавање мора бити некритичко и без мере објективности. Признаје се само безрезервно обоготворење, идолатрија, слепа послушност и потпуна подложност. Све друго је непријатељство.“ Трећи психијатар у овом низу, пишу Рудек и Монро, Радован Караџић, није визионар попут својих претходника. Он је човек акције, то је сав његов значај. Ако је Милошевић рођен у косовском епском циклусу – Караџић се тренутно налази у хајдучком. Он је психијатар који „живи мит који је сам произвео“, који верује у реконструкцију српског митског времена. Он се одлучио на експеримент „најпре са сопственим народом а потом и са самим собом“. Због његовог бомбардовања Сарајева Срби су изгубили медијски рат, као што је, из угла тактике, то бомбардовање бесмислено. Међутим, када се прочита Цвијићева карактерологија не чуди што су Срби за средиште војних пунктова изабрали руралне пунктове. То је прича о Србима и њиховим неокомунистичким реформаторима, аутори апострофирају Милошевића, који су потрошили деценије и векове када су „црвену бољшевичку рубашку покушали да прекрију псеудотрадиционалном мантијом“. Аутори подсећају на оно што је Милошевић говорио за западне медије да је „метох“ назив за манастирско имање, што је требало да значи да Срби имају право на Метохију и Косово. Али, питали су се на Западу, ако је тако, због чега није вратио имања Српској православној цркви, отета од комуниста? —————————————————————————————————

Зашто су гости углавном били небески Срби? Па јасно је из књиге ових аутора. Савић је био амерички агент, са задатком да контролише дисиденте, није ту било аутентичних антикомуниста, са изузетком ретких, а посебно редовног и омиљеног посетиоца, Данице Драшковић (долазио и Вук Драшковић), коју је Савић попут Чавошког, крстио другим именом, зовући је искључиво Данило. Његов задатак је био да пред крај Титове ере, пронађе и контролише снаге, а међу њима човека за започињање процеса разбијања укорењене али и олабављене комунистичке идеолошке доктрине. Он се није определио ни за једног од својих посетилаца, већ за Милошевића, рачунајући да је у њему јачи национални архетипски набој, иако Савић ни случајно није био националиста. Проценио је да Милосевић није фанатицно везан за комунистичку идеју сам по себи, с обзиром на бекгроунд, отац свештеник итд. Ипак, десило се ста се десило, потценио је улогу Мирјане Марковић, заклете комунисткиње иако је и сам нотирао Милошевићеву инфантилну везаност за њу. Увидео је везаност, али не и њене стварне моћи над мужем, највероватније зато што је избегао да је лично упозна и одреди јој психолоски профил, за шта му је било довољно неколико размењених реченица. Кад се Милошевић отргао контроли, Савић је већ био стар и болестан, и убрзо је и умро. Лепо нас је средио тај генијалац. Поента целе ове теорије није никаква прича о „страшној“ завери. То је стара прича о америчким интересима, које ваљда у свакој земљи увек мора да опосљава некакав лик, ваљда домаћег порекла… сасвим је све логично. Све је то заправо јако банално, просто, једноставно… Нема мистификације, ни човека, ни његовог дела. Па неће ваљда Американци осетљив посао преузимања једне земље која ће ускоро да остане без великог вође Тита, а стратешки занимљива као наша, само деценијама „заузета“, поверити некаквом класичном ЦИА агенту, са лошим акцентом, који ће још да се настани у БГ, окупља елиту дисидената, какви год да су имали су утицаја у својим срединама, и држи их под контролом својом личном харизмом. Бољег човека од Савића нису ни могли да нађу и ангажују. Савић је био искрени антикомуниста, па му тај посао није тешко ни пао. http://forum.b92.net/index.php?showtopic=10384

—————————————————————————————————-

ИНТЕРВЈУ: Вук Драшковић о свом новом роману „Доктор Арон“, филозофско-религијској друштвено актуелној драми, коју је промишљао деценијама

Човек је пред вратима сопственога пакла

Аутор: Драган Јовићевић

Након вишегодишње паузе због политичког и друштвеног ангажмана, Вук Драшковић се вратио на књижевну сцену својим новим романом „Доктор Арон“, интригантном потрагом за смислом живота из перспективе једне посве необичне личности. Вишедеценијско промишљање Вука Драшковића изнедрило је овај роман који је истовремено и друштвено ангажован и филозофско-религиозан са елементима фантастике, очито посвећен опозиционом Београду осамдесетих, на чијем самом почетку је радња и смештена, уочи и непосредно након Титове смрти.

– Жеља да напишем ‘Доктора Арона’ траје још од седамдесетих година прошлог века. Доктор Арон се јављао и на страницама неких мојих претходних романа и књига – у ‘Ножу’, ‘Молитви’, а нарочито у ‘Руском конзулу’ и у „Мети“. Додуше, проговарао је кроз неке друге људе, а не као доктор Арон, иако је то био он. Ево, напокон се родио и добио своју књигу.

Ко је, у ствари, био доктор Арон?

– За лик доктора Арона инспирисао ме је један мој пријатељ, чудни, необични и паметни човек, професор Универзитета, неуропсихијатар, с којим сам се дружио петнаестак година. Он је заиста и у стварности око себе окупљао тадашњу интелектуалну елиту ондашње Југославије. Био је нека врста стожера око кога су се окупљали сви, и они који су владали, и они који су пали с власти, и они који су били тадашња опозиција, односно дисиденти. Он је био чудак, мало на земљи, а углавном на небу, међу звездама. Покушавао је да тим најпаметнијим људима тадашње Југославије наметне тражење одговора на питање свих питања, како је он говорио: ко смо ми? Да нисмо можда неко привиђење, да није сам живот привиђење, да није космос привиђење? Постоји ли врховни закон, врховни ум? Међутим, као да је говорио зидовима. Сви ти најумнији људи тадашње Југославије трагали су за одговором на нека друга питања, по њима централна и најважнија: има ли Титу лека кад је отишао у болницу, где ће бити сахрањен, ко ће носити ковчег, ко ће му све доћи на сахрану, шта ће бити са земљом после Тита и тај мој пријатељ је био очајан и сваки дан је псовао.

Радња романа смештена је у период уочи и непосредно након Титове смрти. Морам да признам да сам очекивао да се радња продужи до деведесетих и тадашњих дешавања. Зашто сте му дали тако мало времена у књизи?

– Мислим да је он продужио до деведесетих и да је наставио после деведесетих. Тачно је да доктор Арон у роману умире у септембру осамдесете, али он умире, уверен сам, тек крајем деведесетих. Мислим да је умро у будућности, још оне ноћи кад је успео да дође до капије времена. Сећате се да он својим посетиоцима пред смрт каже да је готово, мислећи на Југославију, и да долази велики циркус слонова. Он је видео унапред тај циркус слонова, видео је и да ће неки слонови да лете на шаху, неки на српу, неки на белим печуркама, а да онај највећи слон неће имати главу. Убеђен сам да је по повратку из прошлости отишао у будућност да мало боље загледа слонове, и тек тада је умро.

Шта је он то видео?

– Видео је све оно што се догађало у последњој деценији 20. века. Њега то није много чудило. Аронова теорија била је ругање будалама, како је он говорио, који стално блебећу о будућности. По његовом мишљењу, будућност не постоји зато што ће свака будућност кад дође да прође и постане прошлост. А обрнути смер је немогућ. Он је веровао да је прошлост космичка црна рупа која усисава и гута свачију будућност.

У делу романа „Еурека“, по повратку из Јерусалима, доктор Арон започиње озбиљну расправу на тему постојања Бога. С обзиром на то да је инспирисан стварним ликом, да ли је та расправа документована?

– Не. Писац уноси себе у сваки лик. Пошто је централни лик романа тај чудни, чаробни доктор који псује, вређа, ниподаштава и шокира дрскошћу својих идеја и размишљања, онда сам ја као писац себе лично највише уградио у тај лик и ја бих то спорење Арона с Ароном могао назвати сопственим спорењем са собом. Наравно, од тих седамдесетих и осамдесетих, кад сам се дружио с тим човеком, прошло је доста година и збили су се неки догађаји који су шокантно потврдили оно што је тај мој пријатељ тада говорио, а сви који су га слушали говорили су да је луд. Примера ради, он је шездесетих година прошлог века на Неуропсихијатријској клиници у Београду дошао на идеју да од ћелије живога пса направи реплику. Он није умео да то прецизно формулише и да каже ДНК, али је мени показивао неке свеске, шифре, и говорио да је у свакој ћелији човек, из сваког живог бића комплетно живо биће, и да он то добро зна, да је то он видео. Где је видео – није хтео да каже. Веровао је, и то у роману пише, да чак у пепелу остаје тај запис и да се из пепела човека једног дана може репродуковати човек. Данас, док ми причамо, хиљаде и хиљаде жена широм света оплођују се вантелесно и нико у томе не види никакво чудо. Свима је то нормално. Али, кад отворимо Нови завет и прочитамо да је Марија вантелесно зачела сина, онда се велики противници Бога и заљубљеници у свог бога који се зове еволуција, хватају за главу и са презрењем одбацују такву могућност.

У периоду у коме се налази, ваш доктор Арон се обраћа већини која је неверујућа. Као писац овог романа, којој се читалачкој публици ви обраћате данас кроз лик доктора Арона?

– Мањини која мисли. А никада се није мање мислило. Човек је пред самим вратима сопственога пакла. Спреман је да створи Франкештајна, који ће бити јачи од њега. Назирем му већ контуре. То су компјутери, чипови, сила технике коју ствара човек и која почиње да влада њиме и да чак буде паметнија од свога творца. Застрепео сам пре неколико година када је компјутер победио Гарија Каспарова, светског шампиона у шаху. Кад већ тврдимо да изнад нашег ума нема ума, онда ми поручујемо космосу да смо ми бог, са свим његовим творачким својствима, па ћемо, ето, да се опробамо стварајући своје франкештајне. Обавеза и литературе и филозофије је да се храбро упусти у одбрану човека од човека. Чини ми се да оно што управо човека чини човеком, није неуништиво, већ да умире са њим. То је тема којом се бавим од студентских дана. Најинтимније, најболније о томе размишљам, и то ме увек највише мучи. Бог мучи Ивана Карамазова, и он то признаје. Чак и каже: ‘Има ли га, или га нема’. То је питање свих питања, а не хоће ли Титу откинути ногу и шта ће бити са штафетом. Тај мој доктор Арон је имао несрећу да живи у једном времену где су врховне вредности биле потпуна негација свега онога за чим је он трагао и о чему је размишљао.

Та мањина која мисли и којој се овим романом обраћате, с годинама је све мања и мања?

– Ако је неко мањина, то још не значи ништа. Можда је баш то она убедљива већина. Увек је зрнце злата вредније од вреће плеве. Нисам ја далеко од оне визије доктора Арона да је у почетку цео видљиви космос био мањи од кокошјег јајета. Тај врховни ум, на ту величину, сабио је јалове енергије – и топлотну, и гравитациону, и енергију зрачења, и атомску енергију – и у једном тренутку загрејао ју је до пуцања. Ко не размишља о Богу и ко нема храбрости да размишља и о томе ко је, евентуално, и како створио Бога, лично мислим да и не размишља.

А како ви размишљате по том питању?

– У мени се боре нада и страх. Нада да има Бога и страх да га нема. Зато ми је од свих ликова у роману најближи доктор Арон. Он чак прибавља доказе да Бога има. Питање је шта ће бити кад умрем, хоће ли и те чудотворне моћи мозга да умру, хоће ли ми умрети мисао. И онда се уплаши. Он је цео живот посветио нади да врховни ум постоји, тој авантури откривања и доказивања, да би се на крају живота уплашио смрти и то на један екстреман начин, што није хтео да сакрије.

Фиктивни и стварни ликови

– Кренула су већ нека нагађања, пред којима сам немоћан. Зову ме и питају, да ли је доктор Арон тај и тај. Други наводе неке друге људе, које су препознали у неким ликовима. Ја могу само да кажем да су то ликови из романа, које сам ја стварао. Нека свако препознаје кога хоће, а ја препознајем само своје ликове. Замислите несрећу да нико никог није препознао и да је то само неки мртав лик, који не може да изађе из корица књиге. Ако не може да изађе из корица књиге, онда је то катастрофа и за лик и за писца.

Цео садржај у четири стиха

– Немогуће је бавити се писањем, а не угледати се на Достојевског, Толстоја, Булгакова, Маркеса, на сјајну плејаду латиноамеричких писаца, на Црњанског или на Његоша. Из Луче сам узео четири стиха који су мото и садржај ‘Доктора Арона’. Можда би цео садржај овог мог романа стао само у једну ону Његошеву: ‘Ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна’

ДАНАС, 16.11.2009.


%d bloggers like this: