Музика/Философија/Религија

MUZIKA za razmišljanje  – 43 pesme

 

Разно – 40 песама

 

Ursula Rucker – 23 pesme

 

Johnny Cash – 12 pesama

 

***

Зоран Христић – Десет обраћања Богорордици Тројеручици (43:55)

 

Valaam Monastery Choir – Chants from Valaam (1:09:06)

 

Псалми Давидови – 6 сати и 7 минута

 


 

nikolavaragic[1]

Никола Варагић

  

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Стражите

+

“Радост бива због једног грешника који се каје“ (Лк. 5,10).

“Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Лк. 5,32).

Други долазак Христов разликоваће се од Његовог првог доласка. Када се други пут појави, доћи ће јавно и са свом славом Својом. Указаће се знак Христа на небу, Знак Крста, звезде ће са неба падати. Садашња небеса ће се изменити (сунце ће се помрачити, месец изгубити светлост) и појавиће се нова небеса. Показаће се “знак Сина Човечијег на небу“ како “иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24,30).

Када ће доћи време антихриста?

Христ је рекао да “овај нараштај неће проћи“ док се све што је најавио не догоди. “Нараштај“ су верници и они “неће проћи“ – род верних ће опстати и под антихристом. Христ ће доћи као “лопов у глуво доба ноћи“. Поручио је да не размишљамо о томе када ће доћи. Свето Писмо нас учи да стражимо. “Ви нисте од свијета“ поручио је Исус ученицима. “Ја вас изабрах од света“ (Јн. 15;19).

Зато стражимо, бдијмо, будимо будни, непрестано. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5,6).

“Онај Који треба да дође неће одоцнити“ (Јевр. 10,37).

Не постаје се грешан само због учињеног дела, грех чини и онај ко у мислима има више “љубави према свету“ него према Богу, ко у мислима крши Божије заповести.

“Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом“ (Лк. 10,27).

“Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12,48).

Антихрист ће доћи као један човек. Антихрист долази кроз одређену особу, посебну личност, кроз коју ће се целокупно деловање сатане у досадашњем времену остварити и учинит јавним (то ће бити последње лукавство лукавог, да људи поверују да је антихрист у ствари Христ). Преузеће власт и управљаће над целим светом. Имаће власт и над човековим чулима. Жиг ће стављати на људе.

Мир на овом свету је могућ само ако наступи нови светски поредак и настане светска влада. Међутим, ако до тога дође, широм света ће настати бројни покрети отпора против светске владе, тако да вечни мир на овом свету никада неће доћи. Уколико у нашем животном веку наступи доба антихриста, и тај антихрист постане председник светске владе, која ће владати тоталитарно и без отпора против ње (јер ће између осталог многи у антихристу видети Христа), знамо да убрзо после тога наступа Други долазак Христов и скраћивање мука којима ће људи бити изложени (за некога тек тада настају праве муке). За време владавине антихриста живот људи на Земљи постаће ужасан, неподношљив, и зато ће убрзо доћи Христ, да скрати муке људима. Антихристу ће се толико веровати да постоји опасност да и изабрани буду обманути, те ће Бог због тога скратити период владавине антихриста. Та обмана антихриста биће знатно озбиљнија од обмане са Обамом као месијом и светским миротворцем.

За оне који “страже“ неће доћи Страшни суд, они (већ) пребивају у Господу.

Исус није дошао да суди свету, “него да га спасе“ (Јн. 3,17; 12,47).

Антихрист може доћи и за два или двадесетдва века. Не знамо када ће се појавити, јер не знамо када ће се Христ појавити, а Он се појављује одмах иза антихриста. Бог ће дозволити да антихрист учини превару и постане владар. Данас имамо развијене технологије за прављење чипова (жигова), такви чипови (жигови) већ су у употреби широм света (нпр. биометријска документа). Почели су озбиљни експерименти са климом, са небеским омотачем, јоносфером и људским умом (свима је већ познат ХААРП систем који САД развијају, у СССРу је истраживан ЕСП). Зато није тешко предвидети како ће изгледати превара антихриста, посебно ако до тога доће у далекој будућности. Преко жига (чипа) утицаће на свест људи, владаће чулима, на небу ће помоћу деловања неког много напреднијег и савршенијег ХААРП система и сателита створити илузију – преко неба над целом Земљом појавиће се лик антихриста и знак крста и представити као Христ. На Земљи ће деловати преко усавршеног ЕСП система. Када људи буду видели ту појаву, тај лик, а посебно они којима је уграђен жиг (чип), повероваће да се појавио Христ. Међутим, управо деловања таквих система као што је ХААРП и ЕСП, и многих других научних проналазака која ће материјализовати они који теже ка човекобоштву, учиниће да живот на Земљи постане неодржив. Записано је да ће демони “чинити чуда“. Да ли је наука само у служби демона? Сетимо се Николе Тесле, на основу чијих теорија и патената данас ради ХААРП систем – он је хтео свету да омогући бесплатну енергију (струју), а бива преварен од оних који су хтели да зараде (увећају своје профите). Никола Тесла је био наиван а похлепни су то искористили.

Зато ће убрзо по доласку антихриста доћи Христ да уништи стара небеса, стару земљу и старе океане и мора. Човеку ће дати нова небеса и нову земљу. Како нова небеса изгледати, само Бог зна. Православна Црква је одбацила јерес хилијазма – веровање у стварање Раја на Земљи који би трајао хиљаду година. Православна Црква зна за мистичну владавину Светих са Христом у Цркви. Православна Црква одбацује спољашњу и политичку владавину. Свет ће бити уништен ватром и поново обновљен, а како ће изгледати само Бог зна.

Мисаона игра и осврт на разне теорије: замислимо да је Исус Христ, онај из првог доласка, историјски Исус, био жена и да није био Јеврејин. Мотиви оних који су имали непосредан контакт са таквим Исусом да свету оставе другачије податке и другачију слику о Богочовеку могли су да буду вишеслојни. Да не помињемо мотиве Бога и Христа. Успели су у камуфлажи. Преварен је и ђаво. Људи из наредних генерација, који су Исуса упознавали посредно, никада нису могли да сазнају било шта о историјском Исусу – јер су тражили мушкарца и Јеврејина. Све до данас када је немогуће било шта сазнати о историјском Исусу. Међутим, када би се открило ко је био Исус, и показало да је био жена и да није био Јеврејин, да ли то нешто мења код нас, који верујемо у Исуса Христа.

Свето писмо учи да “у Христу нема ни мушкарца ни жене“ као “ни Јеврејина ни Грка“. Тамо “нема ни мушког пола, ни женског“ (Гал. 3,28). Исто важи и за етничку припадност – “у Христу су сви једно“.

Последња два века, са развојем археологије и технологије, многи су тражили нове доказе о постојању Исуса. Пронађена су нека Јеванђеља, давно одбачена од стране Цркве. Мислим да се нигде никада није помињало да је Исус можда био жена. Постоје теорије да Исус није био Јеврејин, читао сам неке од њих. Једна од теорија доказује да је Христ био Словен. Ко зна, можда је Христ дошао из народа Хистри, за оне који воле игру речи, можда је пореклом Етрурац из Истре, одакле су Хистри, а знамо да се Етрурци повезују са СлоВенима (Венетима). Па шта и да је био Словен, или Африканац, или Јеврејин? Можда су припадници Исусове породице, преци, припадали различитим народима? Да ли ће у Рај отићи сви припадници, само једног, земаљског, народа? Да ли ће сви Срби, само зато што су Срби, ући у Царство Небеско и да ли ниједан Хрват, само зато што је Хрват, неће ући у Царство Небеско? Небески Народ је заједница свих Светих, свих изабраних. Христ је рекао да се неће вратити док се Радосна вест не буде проповедала свим народима на Земљи.

Први долазак је био тајан, Други долазак ће бити јаван. Зато ова мисаона игра (и за оне којима је Јеванђеље једини извор истине): Исус се први пут појавио као жена (тајно), други пут ће се појавити као мушкарац (јавно), а у ствари “у Христу су сви једно“. Зашто нико није претпоставио, од оних који су трагали за историјским Исусом и који верују у истине из одбачених јеванђеља, или неке друге изворе, да је Исус могао бити жена, и да је то један од разлога зашто се ништа не зна? Нико чак ни књигу, са таквом маштом, није написао.

Да је Бог хтео, да је Христ хтео, да је Свети Дух хтео, знало би се ко је био историјски Исус, ко су били чланови његове породице, ко су били потомци, када је тачно и где рођен, како је изгледао његов живот пре 30 године – остали би материјални трагови. За мене је довољно Свето Писмо, сведочења јеванђелиста/ апостола/светитеља о Исусу.

Свети оци уче да је негирање телесног постојања Исуса – учење да историјски Исус није постојао и да Син Божији није дошао у телу скупа са оним што га чини Богом – дело антихриста, да је тај антихрист. Како веровати у Христа ако се негира Исус?

Невеста Христова је Црква која чека свог Мужика. У Откривењу Јовановом записано је да ће се “велики знак показати на Небу: Жена обучена у Сунце… аждаја стаде пред женом која је требало да роди, да када роди прождере дете њено. И роди мушко Дете, које ће напасати све народе гвозденом палицом; и дете њено би узето к Богу… жена утече у пустињу“ (Откр. 12, 1-6).

Све је записано. Знамо да ће доћи антихрист, па ипак се то не може спречити.

Тако је записано у Светом Писму. Христ ће доћи када се и Јевреји приклоне Цркви и препознају Христа као (правог) Месију:

“Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јн. 5,43).

Антихрист ће се појавити међу Јеврејима. Престоница светске владе, одакле ће антихрист владати, налазиће се у Јерусалиму. После тога ће Јевреји схватити да је Исус био Месија, да то није антихрист, и приклониће се Христу.

Иначе, ни у антихристу нема мушкарца и жене, нема Јеврејина и Грка, сви су једно у ђаволу, али у мржњи и злу.

Неко већ живи у антихристу – неко већ живи у Христу.

У нечијој души сатана пребива – у нечијој души Бог пребива.

“Није ваше знати времена и рокове“ (Дап. 1,7)

„Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт. 10:37).

Када дође Господ, Свето Писмо каже:

“Тада ће бити два на њиви; један ће се узети, а други оставити. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити.“ Дакле, у гомили људи, ако се два човека нађу на стадиону, у продавници, било где, из масе, Господ ће једног узети а другог оставити. Тако ће узимати и остављати и епископе и монахе. Једног члана неке породице Бог ће узети а другог оставити. Наравно, то не значи буквално, можда има породица чије ће све чланове Бог узети и супротно, чије ће све чланове оставити. “Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човјечијега.“

“Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

Да ли је довољно само да стражимо и да трпимо? Да ли наука може да помогне и противницима антихриста? Ко ће да изгради “ковчег“ какав је Ноје имао? Да ли се може преживети ако се не супроставимо антихристу? Шта ћемо да једемо ако антихрист храну даје само онима који имају жиг? Да ли треба обезбедити залихе хране за “последња времена“?

Поред стражарења и трпљења, потребна је и борба, потребан је рад. Стражити не значи седети скрштених руку. Не смемо бити физички пасивни, речено је “множите се“ – морају се деца рађати – значи хранити, облачити, чувати и образовати. То је могуће ако имамо јаку и стабилну државу, ако имамо развијену привреду, ако је друштво здраво. Таква држава, таква привреда, такво друштво – не пада са неба, ствара се сваким даном. То не треба заборавити, поред духовних активности какве су молитва, покајање и борба против греха у срцу своме. Не треба изгубити ведрину духа, смисао за шалу и игру.

На крају, зашто би српски народ нестао, зашто да не опстану Срби (и) хришћани до Другог доласка Христовог? Има Срба који страже, који поштују Божије заповести, сигурно има Срба и међу изабранима, у Небеском Народу. Не знамо када ће наступити то доба. Можда ова “последња времена“ потрају још неколико векова. Верујем да Србија и српски народ, уз Божију помоћ, али, подједнако и уз сопствени напор који ће уложити, могу да опстану до Судњег дана. Нека буде и толико Срба да стану под једну шљиву. Тада ће се судити и живима и мртвима. Сви излазе пред “Бога Оца који васкрсе Христа из мртвих“ (Гал. 1,1)

“Васкрснуће мртви твоји, и моје мртво тело ће устати“ (Иса, 26,19)

“Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Ефес. 5,14)

“Прво ће мртви у Христу васкрснути, а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу“ (1. Сол. 4, 3-17)

“Да, доћи ћу ускоро. Амин“ (Откр. 22,20)

.

Више на тему вере и верника и оних који нису православни хришћани у тексту:

 +

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Тајна Светог Грала – или – Знакови Поред Пута

САН

Видим велику гомилу лешева људи. Само тела без духа. На гомили је на стотину тела. Не осећам мирисе, не видим трулеж, крв, тела као да су жива, само нису, имају одећу на себи. Нема звука. Ова гомила лешева налази се у огромној просторији, са бетонским зидовима, високим више десетина метара, са свих страна, сивим зидовима, у полумрачној просторији, којој се не види плафон, јер је у мраку, ако ова просторија уопште има плафон. Имам утисак да је ова просторија под земљом.

Међу лешевима видим и свој леш. Своје тело. Из тог тела излази моје, да назовемо овом приликом тако – астрално тело, истог изгледа и облика као и физичко тело, само није чврсто, није материјално, енергетско је. Гледам себе у том телу, у тој просторији и осећам немир, драму, осећам страх и стрепњу коју осећам у том енергетском или астралном телу, које, када се издвојило из гомиле лешева, не зна куда да крене, јер, и нема где. Тако ми се само учинило. Онда видим због чега је тај страх присутан, шта изазива ту драму која се у тренутку, а ради се само о тренуцима непосредно по почињању сна, односно, непосредно по “излазку“ из тела-леша, из гомиле тела-лешева, одиграва. Страха није било због места где сам се затекао, нити због лешева. Страх је долазио, драму је изазивало светло које је допирало иза мало отворених врата, које сам угледао после изласка из гомиле. То је било светло попут светла описаног у мистици, јако, бело светло, кроз које ништа не видиш. Једини излаз, дакле, из те просторије био је кроз та врата, у ту светлост. То је био мој избор: или да останем у тој просторији, или да прођем кроз та врата.

Крај сна.

МИСЛИ

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.

Тело смрти је физиолошки, телесни човек, људска твар, а онај други, онај што живи у осталим људима, у историји, јесте историјски човек. Једино што онај који живи у историји жели да живи и у телу, жели да укорени бесмртност душе у васкрсењу тела. Историја је реалност, барем исто онолико ако не и више него природа.

Ми живимо заједно, али свако умире сам и смрт је врхунска самоћа.

Светислав Басара – Дрво историје –

Све оно што тежи умножавању, разликовању, потиче од фантома. Логос историје води смиривању, укидању противречности и фантоми су против Логоса јер је престанак кретања њихова смрт.

У вечности се целокупна историја света одвија истовремено; она је једна слика у вечности од које ми јесмо са раз-умом само у сада и од које раз-умом видимо само то.

Све што у историји не буде живо, све вештаствено, расплинуће се пред савршеном једноставношћу бића.

Рођењем-из-воље стичемо храброст да погледамо своја права лица. Загледани у прадавни почетак са кога је скинута љага можемо видети мноштво лица која посматрају сама себе и увиђају да су од искона била  једно лице које је пад у раз-умевање, умножавајући га у преварним огледалима, покушао да претвори у безброј мртвачких маски.

Разум није у стању да пређе границу пошто је и сам граница. Он је граница ума и смрти, граница раскола у човеку.

Историја је чисто људска творевина, настала из наивне наде да је лаж ништа.

Узалудно је тражити истину историје; ваља прелазити границе… Истина је од лажи одвојена онтолошком провалијом коју ствара лаж сама… Човек – излазећи из себе у историју – и сам постаје делимично лажан, а исто се истим познаје.

Ако ми је потребно нешто из спољашњости, онда то значи да нисам цео, да не припадам само себи него и историји… онолико колико ја употребљавам неку ствар, толико она употребљава мене.

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

Мистична агонија се поиграва речима, игра Речју. А игра се да би је створила. Као што се можда Бог играо и створио свет, не да би се играо са њим, већ да би се играо стварајући га, јер је стварање игра.

Светислав Басара – Дрво историје –

Игра је у бити трагична; играти се, значи подржавати збиљу, не бити у збиљи. Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Чему уопште Игра? На свет долазим без воље. Што је још горе – долазим беспомоћан.

Игра је царство нужности, њена су правила утемељена на забранама, на обманама – дозвољена су сва средства – јер се Игра не одвија по природи и у природи, већ против природе… Јадати се на више силе – за то не постоји никакав основ: сами смо створили сопствени пакао и дужни смо да сносимо све последице. Не вреди кривити ни претке. Пакао је ту, али ми не морамо да га подносимо. Слободни смо и нико нас не може присилити да учествујемо у Игри. Па ипак, сви учетвујемо. На то нас не присиљавају никакви метафизички разлози; учествујемо јер смо уплашени бесконачношћу слободе.

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

Јер је историја, која је Божја промисао на Земљи међу људима, лишена коначне људске сврховитости, она ходи ка забораву, ка несвесности.

Бог је унутар добра и зла  и обухвата их, као што је вечност унутар прошлости и будућности и обухвата их, јер је изван времена.

Владимир Соловјев – из песме “У обећану земљу“

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

Емануел Сведенборг – Небо и Пакао –

Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком? Мисли човека потичу од духовног света.

Серен Кјеркегор – Бревијар –

Свако се логичко мишљење збива у наречју апстракција и sub specie aeterni: егзистенцијално мишљење састоји се у томе, да апстрахује тешкоћу замишљања вечног у његовом постајању, на шта смо у ствари принуђени, јер је и онај који мисли у постајању. Чисто мишљење је фантом.

Светислав Басара – Дрво историје –

Декарт није у праву: мислити није исто што и бити; технологија је у стању да мишљење, посредством медија (писма, на пример), учини временски вечним – и ми располажемо мислима Платоновим, Декартовим… Али она није у стању да учини вечним онога који мисли. Ми најчешће мислимо да јесмо и тако стварамо сами расцеп између cogita и esse, постављамо ствари на главу, па esse постаје функција cogita уместо да ствари стоје обратно. Мислећи себе, себе заборављам, отуђујем се од своје личности и доспевам у очајање. Више нисам ја сам, него само ја-его нарастао до у рђаву бесконачност, претворен у фиктивно средиште света.

Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Истина разума не може противречити истини вере.

Рене Генон – Дантеов езотеризам –

Кад се одреди нека полазна тачка у времену и кад се почев од ње рачуна трајање цикличног периода, увек ће се доспети до тачке која ће потпуно кореспондирати са оном од које смо пошли, јер управо та коресподенција између елемената циклуса који иду један за другим обезбеђује њихов континуитет. Дакле, идеално полазиште постављено је у средину једног таквог периода; на тај начин се добијајају два једнака трајања, једно које претходи и друго које следи, у којима се збива читава револуција неба, јер се све ствари на крају налазе не у истоветном положају (тврдити тако нешто значи пасти у Ничеову заблуду “вечног враћања“) већ у положај који аналогно кореспондира почетном.

Поставити се у средиште круга значи, дакле, поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је “божанско место у којем се измирују супротности и противречности“, то је средиште “тачка ствари“, према индијском изразу, или “непроменљиво средиште“ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.

Новица Милић – Истина апокалипсе –

Катастрофу једног смењује, као секвенца и као консеквенца, инвенција другог света… Апокалипса се одвија између катастрофе и инвенције, преко прве ка другој. А то важи, само на различит начин, и за истину.

Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia).

О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој “последњи суд“ о ствари “последњих ствари“ може(мо) препустити само вери.

За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света, чиме се образује нека врста интерног проблема апокалипсе, нека врста катастрофе (преокрета, обрта) истине апокалипсе, можда и апокалипсе (истине) апокалипсе. О њој се може говорити само унапред, али као да се већ догодила, па говоримо уназад; сравњивање, поклапање ова два времена није могуће. Недостатак такве могућности за проверу – искуства краја, или почетка, сад већ свеједно, “часа искушења“ – оправдава да о апокалипси и њеној истини не говоримо само из угла њеног завета, из угла пророчанства.

Апокалиптичка истина је истина која ће се тек открити. Апокалиса се никада није одиграла. Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује.

Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.

Историја се разликује од повести, а повест од приче, тако да ће се и истина и апокалипса морати провући кроз њихове разлике.

Psyhe је заправо чиста жеља за животом у друштву са живима.

Колико се о светлости може говорити као о извору за алетеју, толико се о њој може говорити и као извору апокалипсе – али извору који је скривен, запечаћен самим светлом, собом, иза чега је њена тајна као оног другог, попут црне светлости која би се можда видела уколико бисмо успели да откључамо снагу сјаја за коју немамо кључ.

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

Светислав Басара – Дрво историје –

Ка бесконачном се не може вољом кроз нужност, него само из нужности кроз вољу.

Мојој одлуци да пешице пређем на другу страну (преко воде, алузија на Христов ход преко воде, курзив Н.В.) супростављају се две ствари: сумња у себе, тим већа што је већа вера у политику, културу, технологију, etc; и природни закони наметнути – треба нагласити – не природом него технологијом. У свету, а свет је политика, не догађа се заправо ништа: ствари се само понављају.

Култура је, у свом најширем значењу, технологија понашања, некакво прилагођавање, нешто спољашње.

Воља технолога стрепи пред границама, воља личности насрће на све границе, на све што се испречило њеном стремљењу ка бесконачном.

Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се интолошка и сазнајан реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.

Лав Шестов – Potestas clavium –

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

У стваралаштву ће бити субјект изаћи из себе и ући у објект, поново ће бити успостављен идентитет субјекта и објекта.

Сазнање је – функција повећања бића. “Истина“ пасивног интелекта једноставно не постоји, она је само интелектуални израз духовне потлачености и покорности.

Лав Шестов – Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја –

Ко је у праву – Ниче или гроф Толстој? Шта је боље – скривати своје сумње и обраћати се људима само са “учењем“ у нади да ће то бити довољно да избегне оне проблеме који су мучили учитеља – или говорити отворено?

Ако је моралност само преоденута корист, ако је она само израз друштвених односа, онда јој, очевидно, треба одузети све свете атрибуте… обични људи и неслуте да се за моралност може везати толико нада и жеља…

Серен Кјеркегор – Бревијар –

Нешто је велико напустити своју жељу , али још веће: чврсто је се држати пошто је напуштена. Нешто је велико вечности се домогнути, али је још веће пролазности се чврсто држати пошто је напуштена.

Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Вољом имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере.

Разлог страху од смрти јесте ненаклоност личности сама себи буде провидна. Ако се човек плаши провидности, он ће стално избегавати етичко, које управо не жели ништа друго до прозрачност.

Без ризика нема вере. Вера и јесте противречност између бескрајне страсти и осећајности и објективне неизвесности. Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи.

Павел Флоренски – С ону страну визије –

Знање које се развија предпоставља неко друго знање. То пре-дијалектичко знање несумњиво постоји, јер да њега уопште нема, не би било ни разлога да се дијалектички процес покрене. Постојање саме тежње у философији eo ipso подразумева неко знање које претходи мисли, знање бића – непосредно, мистичко. Оно није предметно; онај који зна не може да говори о свом знању, он га зна, према Достојевском, “недокучиво“, али је немогуће немати га.

Воље треба за свест да представљају нужност, то јест не смеју да буду случајне творевине духа, већ треба да у свести, као такве, имају оправдање својих мотива. Али, мотиви, посматрани појединачно, увек су случајни. Нужни постају једино када проистичу из начела које је свести дато као безусловно и по себи оправдано. Свест постаје сила једино тада и само утолико уколико поседује унутрашњу снагу, то јест уколико се може оправдати начелом. Свест прихвата апсолутно начело као такво ако и само ако, оно у потпуности собом одређује свест, тако да није могуће постојање било каквог изолованог, појединачног садржаја свести по себи, већ сваки одговарајући начин припада том начелу, које је апсолутно.

Серен Кјеркегор – Бревијар –

То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште. Ко посматра живот етички, не види у њему опште. И ко етички живи, изражава у своме животу опште.  Дужност је опште што се од мене тражи. Ако, дакле, ја нисам опште, то не могу ни вршити дужност. Дужност је опет, са друге стране, нешто појединачно, нешто само за мене, па ипак је то дужност, дакле нешто опште. Личност се јавља као јединство општег и појединачног.

Право етичко надахнуће састоји се у хтењу свим бићем својим, али божанственом шалом узнесено, оно никад и не помишља да ли ће се тиме или неће нешто постићи. Чим воља почне кришом похотно да жуди за ефектом личност постаје неморална. Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина.

Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине.

Библија

Постање 3, 5: “па ћете постати као богови“

Псалм 82, 6: “Богови сте, и синови вишњег сви“

Римљанима 8, 14: “синови Божји“ “које води Дух Божији“

Јован 12, 23: “ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако умре, род многи доноси“

Павле Евдокимов – Жена и спасење света –

Јеванђеље није усресређено на индивидуално спасење већ на Царство Божије. Трансцедентни егоизам “личног спасења“ је црквени номинализам: он искривљује богочовечанску стварност.

По православном учењу, постојање човеково између смрти и Страшног суда је стање које се назива чекање васкрсења мртвих: то није место, већ прелазно, привремено стање припреме.

Вазнесење претпоставља Парусију. Христос је исти, али нема више кенозиса: то је долазак Христа у слави очигледној за све. Више неће бити могуће не познавати Га. Ето зашто је Парусија већ суд за све оне који сумњају; али то виђење претпоставља природу човека. Неће историјски свет видети Парусију, већ ће она да се подудари са променом света. Последњи догађаји, катаклизме, још увек припадају историји. “Грешници нису лишени Љубави Божије“, али удаљавање од Извора, сиромаштво и пустош срца неспособног да одговара на Љубав Божију изазивају патњу, јер после откривења Божијег више неће бити могуће не волети Христа. Савршених Светих нема, као што у сваком грешнику постоји барем по које зрно добра. Са те тачке гледишта, речи о истребљењу, уништењу, о “другој смрти“ се не доносе на људска бића, већ на демонске елементе који су у њима. “Друга смрт“ се односи на начела зла раширена у простору и времену: на свом врхунцу они се скупљају и нестају заувек. Ако је слобода и дозволила привремени квар, исход је у Божјој руци.

Лав Шестов – Potestas clavium –

То што душе имају иста тела, живе на земљи, плаћају порез, описмењују се и зарађују насушни хлеб у зноју лица свог, апсолутно није довољно да бисмо их подједнако третирали.

Дрво спознања не даје нам снагу, оно нам је одузима, и када треба бирати између дрвета спознања добра и зла и дрвета живота, ми прво називамо светлошћу, а друго тамом, и још се хвалимо својом проницљивошћу, дубином и ко зна чиме још!

Декарт је својим очима видео да човеку није дато да природним разумом победи Бога, и да мора, хтео то или не, клекнути пред творцем васељење, и не сме захтевати од њега истину већ га мора смирено молити за милост.

Библија

Лука 15, 7: “кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“

Соломон, II Дн, 6,1: “Бог се у тами крије“

Зен будизам

– Заблуда је сама по себи просветљење, проклетство је спасење.

– Ништа не постоји, мада ипак све постоји.

– Облик је празнина, а празнина је облик.

– Кад сретнеш Буду, убиј га!

Кад сретнеш патријарха, убиј га!

– Седим као Буда,

али ме гризу комарци

у мојој нирвани!

– Ум је господар духа, а дух је пуноћа тела.

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

Која деца ће нас спасти? Телесна кроз васкрсење тела или духовна кроз бесмртност душе? Да нису можда она у суштини међусобно контрадикторна?

Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; идеал хришћанства је картузијанац који напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.

Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.

Идеја је нешто чврсто, постојано; мисао је нешто флуидно, променљиво, слободно. Мисао се прелива у другу мисао, идеја се судара са идејом.

Николај Берђајев – Филозофија неједнакости –

Истинско ослобођење човека претпоставља његово ослобођење, не само спољашњег ропства, него и оног унутрашњег ропства, од робовања самом себи, својим страстима и оном ниском – бедном у себи.

Царство Христово неће бити само на небу, већ и на земљи, то ће бити не само духовно, већ и телесно царство. Али, то ће бити друга, преображена земља, и друго, преображено тело. Силазак небеског Јерусалима на земљу се не може мислити као његова материјализација и то се никада неће догодити у границама историје трију димензија, то је четврта димензија историје.

Владимир Соловјев – Платонова животна драма –

Са хришћанског становишта анђео није више биће. Он је биће ниже од човека према суштини и назначењу – од човека какав он треба да буде и какав бива у извесним случајевима.

У животу се материјална природа изнутра прожима светлошћу, упија је, претвара у унутрашњи покрет, а затим тај покрет преноси спољашњој средини – звуком.

Творачко начело свемира (Logos), које се споља одражава са материје као светлост, и које изнутра распламсава живот у материји, образује у виду животињских и биљних организама одређене и стабилне форме живота које, успињући се ка све већем и већем савршенству, могу најзад да послуже као материјал и средина за право оваплоћење целовите истине и недељиве идеје… Органска тела су само метаморфозе или трансформације неорганске материје… Признати живим телима посебну, само њима својствену животну силу – то је исто што и приписивати храму посебну силу храма.

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

Скоро са истим правом се може говорити о божанском пореклу човека и о његовом настанку из нижих облика органског живота природе. Скоро са истом снагом аргументације философи бране исконску слободу човека и потпуни детерминизам, који човека уводи у фатални ланац природне нужности. Човек је једна од појава овог света, једна од ствари у њиховом природном кружном кретању; и, човек, излази изван овога света као лик и подобије апсолутног бића и превазилази све ствари природног поретка. Необично биће – подељено и противречно, које има лик владалачки и лик ропски, биће слободно и оковано, јако и немоћно, које у једном бићу спаја узвишено са ништавним, вечно са пропадљивим.

Љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна читав свет, и онај који воли је још више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност.

Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји предодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег.

У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

Дух који је жива реч, чиста реч, усмено предање, оживотворује; а слово, књига, убија. Душа дише помоћу речи.

_

Цитати су из следећих књига:

– Мигел де Унамуно, “Агонија хришћанства“, Clio, 2000.

– Светислав Басара, “Дрво историје“, Службени гласник, 2008.

– Серен Кјеркегор, “Бревијар“, Модерна, 1990.

– Павле Евдокимов, “Жена и спасење света“, Светигора, 2001.

– Павел Флоренски, “С ону страну визије“, Службени гласник, 2008. (цитат П. Ф. и стихови песме “У обећану земљу“   Владимира Соловјева из дела су књиге који носи назив “Хамлет“)

– Рене Генон, “Дантеов езотеризам“, Градац, 2002.

– Јасна Шакота Мимица, “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

– Новица Милић, “Истина апокалипсе“, Градац, 2003.

– Дејан Разић, “Зен“, Дечије новине, 1985.

– Емануел Сведенборг, “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, 2006.

– Лав Шестов, “ Potestas clavium“, Бримо, 2002.

– Лав Шестов, “Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја“, Бримо, 2002.

– Николај Берђајев, “Смисао стваралаштва“, Бримо, 2001.

– Николај Берђајев, “Филозофија неједнакости“, Октоих, 2004.

– Владимир Соловјев, “Платонова животна драма“, Логос: Бримо, 2004.

– Библија

———————————————————————————————-

БОЖАНСКА ПРОМИСАО

Емануел Сведенборг

Треба знати да сваки човек од стварања, од рођења, има три прекидна степена или степена висине; да човек у први степен, који се назива природним, долази када се роди, и да тај степен може у себи да повећа континуитетом све док не постане разборит; да он улази у други степен, који се назива духовним, уколико живи са духовним законима реда; и може да уђе у трећи степен, који се назива небеским, ако живи у складу са небеским законима реда.

Пошто Господ утиче у љубав ка добру и у њој припадајућа осећања, и путем тих осећања у опажања и мисли, при чему сва опажања и мисли изводе оно што их чини истинама из добра у коме се човек налази, исто тако ђаво, односно пакао, утичу у љубав према злу и у њој припадајућа осећања, која су похоте, и путем њих у опажања и мисли.

У духовном свету простор не постоји, али су растојања и присутност тамо привиди који су у складу са сличностима и различитостима осећања, јер, осећања која потичу од љубави и мисли које потичу од мудрости, који су по себи духовни, нису у простору.

Степени мудрости се опажају јер љубав кроз осећања улази у опажања и мисли, а опажања и мисли се смештају у унутарњи вид ума, који је саобразан спољашњем виду тела.

Постоје три степена мудрости: природни, духовни и небески. Човек је, док живи у свету, у природном степену мудрости… Након смрти човек се налази у духовном степену мудрости… Следећи степен је небески… Онај ко разуме поступке уздизања и усавршавања тих степена може у извесној мери да схвати да је анђеоска мудрост – неисказива: она је толико неисказива да од хиљаду идеја у мислима анђела из њихове (анђеоске) мудрости, само једна једина може да буде присутна у мислима људи из њихове (људске) мудрости… Нико не може ући у ту неисказиву мудрост анђела осим путем сједињености са Господом и сагласно тој сједињености, јер сам Господ отвара духовни и небески степен, и то само у онима који су умни од Њега, а умни су од Господа они који одбацују зло.

Нека нико међутим не поверује да је мудрост у било коме то што зна много ствари, што их опажа унеколико расветљеним, и што је способан да о њима паметно говори – уколико та мудрост није сједињена са љубављу, јер љубав ствара мудрост помоћу својих осећања.

Свака љубав има сопствена задовољства, има их чак и љубав ка злу код оних који су у страстима – као што су љубав према чињењу прељубе, освете, преваре, крађе.. – према вређању светих ствари цркве и изливању једа против Бога.

Љубав према владању која потиче од љубави према себи, извориште је ових задовољстава. Она потичу од страсти које опседају унутарњости ума, одатле плове надоле у тело, и ту побуђују нечисте ствари које пријатно узбуђују влакна, и тако од задовољства ума, сагласно страстима, долази задовољство тела.

А благослови, дражи, задовољства и уживања – блаженства неба, не могу се описати речима, иако су у небу доступни осећању, јер оно што је доступно само осећању не може да се опише јер их није могуће обухватити представама мисли и отуда речима.

Што је неко више сједињен са Господом то постаје срећнији… Постоји привид да што је неко присније сједињен са Господом, то је мање свој. Тако изгледа свима који су зли.

Постоји паклена слобода и постоји небеска слобода… Сва слобода код свакога потиче од његове љубави.

Сједињеност са Господом чини да човек себи изгледа слободан и стога свој suus, и што је сједињеност са Господом приснија, то он изгледа слободнији, и отуда у већој мери свој… Божанска Љубав је таква да хоће да оно што је њено припадне другоме, да припадне човеку… Бог ни на који начин никога не присиљава, јер ако је на нешто принуђен, то не изгледа као његово сопствено, не може да постане припадајуће његовој љубави, не може да му се припоји као сопствено…

Пошто Божанска Промисао има за свој циљ небо састављено од људског рода, исходи да је њен циљ сједињеност људског рода са Њим; да је за појединачног човека њен циљ да буде све присније сједињен са њим. Да помоћу те сједињености постане мудрији… тако постаје срећнији… израженије себи изледа као свој suus, а ипак јасније опажа да је Господњи.

Време је само привид сагласан стању осећања од кога потиче мисао… Пошто су анђели и духови осећања   љубави, и мисли потичуће од осећања, они стога нису у простору и времену већ само у њиховом привиду. За њих постоји привид простора и времена који је сагласан стањима осећања и мисли потичућих од осећања. Из тог разлога када један размишља о другоме из осећања, са намером или жељом да га види, он је одмах пред њим присутан.

Нико не може да разматра другог осим из сопственог у себи. Онај који другога воли разматра га из сопствене љубави према себи. Он заиста може да види да ли га други воли или не воли, али он то види из љубави у себи. Тако се он сједињује са другим уколико га други воли као што он воли њега.

Дух сваког човека јесте осећање и из њега произашла мисао, и пошто сва осећања припадају љубави, а мисли разумевању, сваки дух је сопствена љубав, и отуда сопствено разумевање. Из тог разлога када човек размишља само из свог духа, када је сам са собом, он размишља из осећања које припада његовој љубави и није ниједна друга мисао осим оне која припада његовом осећању.

Анђели не постају ни од кога другог осим од оних који су у свету били људи. То је најдубља сврха Божанске Промисли што се тиче неба… Сви они које води Божанска Промисао су уздигнути од сопственог. Они виде да је оно што је у човеку од Бога, увек од Бога и никада човеково.

У свету има много оних који све ствари приписују себи и својој мудрости, а оно што не могу на тај начин да припишу називају непредвидљивим и случајним… Из тог разлога су закони Божанске Промисли, који су до сада били скривени унутар мудрости анђела, сада обелодањени.

Мишљење и хтење је духовно, а говорење и чињење је природно. Они су у човеку јасно раздвојени, јер човек може да мисли оно што не говори и може да хоће оно што не чини. Стога човек не може да пређе из једног у друго осим решености. Та решеност може да се упореди са вратима која најпре треба отворити. Она су отворена код оних који разумно мисле и хоће, јер они говоре оно што мисле и чине оно што хоће.

Пошто је љубав човеков живот, слобода такође потиче од његовог живота… Поступати из задовољства љубави јесте поступати из слободе. Постоје три слободе: природна, рационална и духовна.

Природну слободу сваки човек добија наслеђем, из ње он не воли ништа друго осим себе и свет. На пример: од љубави са којом је човек рођен потиче то што жели да изврши прељубу, да превари, да хули, да се свети, и када та зла у себи подржи, и тако их учини допустивим, тада из задовољства љубави према њима, и наизлед сагласно разуму, о њима размишља и хоће их слободно.

Рационална слобода потиче од љубави према угледу, ради титуле или добитка. Задовољство ове љубави је у томе да се споља остави утисак моралног човека. Зато што воли тај углед човек не вара, не чини прељубе, не свети се, не хули, а пошто то чини предметом разума, он такође делује из слободе сагласно свом разуму, искрено, праведно, непорочно и на пријатељски начин. Али он то каже не из љубави према јавном добру већ из љубави према сопственом звању или добитку.

Духовна слобода потиче од љубави према вечном животу. До те љубави и њеног задовољства нико не долази осим онога ко мисли да су зла греси, и стога их неће, и онога ко, у исто време, гледа ка Богу.

Испрва та слобода не изгледа као да је слобода, мада то ипак јесте, али касније она тако изгледа, и тада човек поступа из слободе која је сагласна разуму приликом мишљења, хтења, говорења и чињења онога што је добро и истинито. Ова слобода се повећава како се природна слобода смањује и постаје подређена, и она се сједињује са рационалном слободом и пречишћава је. Свако може да дође до ове слободе под условом да хоће да схвати да је живот вечан, и да привремено задовољство и блаженство живота у времену није ништа друго него краткотрајна сен у поређењу са бескрајним задовољством и блаженством живота у вечности.

Човек може да мисли изнад мисли, гледајући је као да је испод њега. Они који не желе да разумеју ништа осим онога што потиче од света и његове природе, и који не желе да разумеју шта су морално и духовно добро и истина, не могу бити уздигнути од знања до интелигенције, још мање до мудрости, јер су блокирали те способности.

Нико те способности не може да прими од Бога ако му не изгледа као да их схвата од себе. Све што човек чини чини из слободе, без обзира да ли је то разумно или није, уколико је сагласно његовом разуму, њему изгледа као сопствено.

У Господа је Божанска Љубав од Божанске Мудрости, а Божанска Мудрост је од Божанске Љубави… Добро љубави које није сједињено са истином мудрости није добро само по себи… Љубав и мудрост су у небу и у цркви уопште, као и у анђелу неба и човеку цркве, једно када воља и разумевање, према томе добро и истина, чине једно; када доброчинство и вера чине једно; када учење Речи и живот усклађен са њим чине једно.

Љубав која сачињава живот човека, уколико је он прималац, такође није љубав одвојена у узроку већ у учинку, јер се љубав не може разумети мимо њене каквоће, а њена каквоћа је мудрост, а каквоћа или мудрост може једино да постоји из своје БИТИ (esse), која је љубав; отуда су оне једно.

Божанска Промисао Господња узрокује лаж да би служили за равнотежу, поређење и прочишћење – и отуда за сједињеност добра и истине у свему осталом.

У  универзуму и у свакој појединачној и свим стварима које му припадају, онако како су створени од Господа, постојао је брак добра и истине. У човеку се тај брак након стварања разјединио. Од Божанске је Промисли да оно што је разједињено треба да постане једно и да се отуда брак добра и истине поново успостави.

Сва воља припада љубави и има однос са добром, а све знање, опажање и мишљење припадају разумевању и имају однос са истином. Очигледно је да воља није ништа, већ је воља усмерена на ово или оно. Тако је и са сваком користи јер је корист добро. Уколико није усредсређена на нешто са чиме може бити једно, то није корист, и према томе није ништа. Корист из разумевања извлачи то нешто на шта може да се усредсреди, а оно што потиче из разумевања и што се сједињује и припаја користи, повезано је са истином – и од тога корист добија своју каквоћу.

Истина је да не постоји добро које је добро само по себи уколико није сједињено са припадајућом му истином, нити било која истина која је истина сама по себи уколико није сједињена са припадајућим јој добром.

И поред тога постоји добро одвојено од истине и истина одвојена од добра. Добро и истина су такви код лицемера и хвалисаваца, код злих људи сваке врсте, као и код оних који су у природном добру, а нису у духовном добру. Они могу да чине добро цркви, својој земљи, друштву, својим ближњим суграђанима, сиротим, удовицама и сирочади: они могу и да разумеју истине; из разумевања могу да размишљају о њима, а из мисли могу са њима да причају или поучавају. Ипак, добра и истине у њима нису унутарњи, према томе нису добра и истине сами по себи, већ су то само споља, те тако само привидно, јер су они само ради себе и света, а не ради самог добра и саме истине, услед чега не потичу од добра и истине… У онима који их говоре такве истине су само привидне, али оне, могу да буду нешто друго онима који их чују и примају, не знајући за ово, јер оно што је спољашње утиче у свакога зависно од његовог сопственог унутарњег; истина, која год уста да изговоре, улази у оно што други слуша и бива примљена умом, зависно од његовог стања и квалитета.

Добро може бити одвојено од истине и истина од добра, бивајући одвојени, и даље се јављати као добро и истина зато што човек има способност делања, која се назива својевољношћу, и способност разумевања која се назива разборитошћу. Од злоупотребе ових способности потиче то да човек може у спољашњостима да изгледа различито од онога што је у унутарњостима; сходно томе лош човек може да чини добро и да говори истину, или ђаво може да се претвара да је анђео светлости.

Порекло зла је у злоупотреби способности својствених човеку које се називају разборитост и својевољност.

Ако није сједињена са мудрошћу и разумевањем љубав ни у чему не делује.

Љубав која је прочишћена мудрошћу у разумевању постаје духовна и небеска, а љубав оскрнављена у разумевању постаје чулна и телесна.

Пошто човек, док живи у свету, може да буде у злу и исто време у добру, и тако на известан начин двострук, стога Божанска Промисао Господња у свим стварима које јој припадају, као и у свакој појединачној, има у виду да та подвојеност не треба да постоји.

Господ то дозвољава, не као да то хоће, него као да то не може да спречи због циља, који је спасење. Разлог што човек може бити у злу и истовремено у истини, а Господ то не може да спречи због циља који је спасење, је тај што човеково разумевање може да се уздигне до светлости мудрости и да одатле види истине или их призна када их чује, а да његова љубав при томе остане доле – јер човек тако може бити у небу са разумевањем, али у паклу са љубављу.

Да буде такве природе човеку не може да се одрекне, зато што му се не могу одузети две способности – разборитост и своjевољност – уз помоћ којих је он човек и разликује се од звери.

Помоћу тих способности човек може да поступа у складу са мудрошћу и може, такође, да поступа са љубављу која није од мудрости, помоћу тих способности он може и мудрошћу одозго да види љубав доле и да на тај начин види мисли, намере, осећања – према томе зла и лажи, као и добра и истине – свог живота и учења, а без чијег познавања и признавања у себи не може да се поправи.

Након смрти сваки човек улази у једну или другу сједињеност јер тада више не може да буде поправљен и препорођен. Он тада остаје онакав какав је био његов живот у свету, то јест онакав каква је била његова владајућа љубав… Ако је његов живот био живот љубави ка добру, сва лаж коју је слушајући и читајући сакупио у свету, али коју у себи није учврстио, тада бива уклоњена, а уместо ње му се даје истина која је сагласна његовом добру.

Добро и зло не могу бити сједињени јер су то супротности а супротности се сукобљавају све док једна другу не уништи.

Они који су у злу и лажи, они који су у паклу, међусобно заправо имају моћ, јер онај који је зао може да чини зло, и то чини на хиљаду начина. Ипак, он може да чини зло само злим људима из њиховог зла, али не може ни најмање да нашкоди добрим људима, осим, као што се некада дешава, уз помоћ споја са њиховим злом. Одатле долазе искушења, која су напади злих који су у њима и битке које из тога настају, путем којих добри могу да се ослободе својих зала.

Чудесно је да сви рђави људи за себе верују да су моћни, док сви добри људи за себе верују да су без моћи. То је због тога што они зли све ствари приписују сопственој моћи, па према томе подмуклости и злоби, а ништа не приписују Господу, док добри ништа не приписују сопственој мудрости, већ све Господу који је Свемогућ.

Љубав себе сједињује са мудрошћу помоћу љубави према знању, из које произилази љубав према истини, и помоћу љубави према разумевању, из које потиче опажање истине, као и помоћу љубави према виђењу онога што се зна и разуме, из које потиче мисао.

БОЖАНСКА ПРОМИСАО, Емануел Сведенборг, И.П. Трагови, Београд, 2004.

————————————————————————————————-

“Смисао стваралаштва“

Николај Берђајев

Глава III – Стваралаштво и искупљење

БРИМО, Београд, 2001.

Само ће подвиг слободног стваралаштва упутити човека ка будућем Христу, припремити га за сагледавање другачијег лика Апсолутног Човека. И ако је за искупљење потребна велика покорност, онда је за стваралаштво потребна велика одважност.

Потребна је смела жртва, подвиг одлучности да се отиснемо од свих безбедних обала. Потребна је врлина несигурне ситуације, способност да се неустрашиво стоји над безданом.

Треће, стваралачко откровење у духу неће имати свете списе, неће бити глас одозго: оно ће се одиграти у човеку и човечанству; то је антрополошко откровење, откривање христологије човека. Антрополошко откровење Бог очекује од човека и човек га не може очекивати од Бога.

Треће откровење не треба чекати, њега мора да изврши сам човек, који живи у Духу; да га изврши слободним стваралачким чином. У њему све трансцедентно постаје иманентно.

Треће антрополошко откровење, у коме се открива стваралачка тајна човека, јесте коначна слобода човека. Човек је потпуно слободан у откривању свог стваралаштва. У овој страшној слободи дата је читава боголика вредност човека и његова застрашујућа одговорност.

Врлина несигурне ситуације, врлина одважности – то су најважније врлине стваралачке епохе. Само онај ко је обдарен тим врлинама, само он ће угледати Будућег Христа, само ће њему Христ доћи у моћи и слави. Само пожртвована одлучност да се доспе у опасну и рискантну ситуацију, да се заплива од старих и чврстих обала ка непознатом и још неоткривеном копну са кога се не пружају руке спаса, само страшна слобода чини човека достојним да угледа Апсолутног Човека. Будући Христос ће показати своју стваралачку тајну онима који сами чине стваралачки подвиг, који припремају нову земљу и ново небо.

Пут ка другом доласку захтева делатну мушкост, а не само пасивну женственост. Човек је позван не само да чека и предосећа, већ да делује и ствара.

Лажна је и одурна она стара свест по којој се човек не сме усудити да ствара до свршетка искупљења у свету, до краја овога света. Ова свест је супротна најдубљој суштини хришћанства које чини Бога иманентним људској природи и због тога апсолутно не дозвољава трансцедентни расцеп између овдашњег света и оностраног света. Ова ропска самосвест се супроставља великој идеји Творца о човеку, у њој се показује пасивна покорност нужности, плашљиво и слабо одрицање од слободе у име мира и безбедности.

Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно-космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу. Стваралаштво је – последње откровење Св. Тројице, њено антрополошко откровење. У свету све до сада није било ове свести, она се рађа у нашој епохи.

Пред Творцем се људска природа коначно не оправдава својим гашењем, већ својим стваралачким изражавањем. Човек мора апсолутно да – буде. Људска природа, искупљена и избављена од зла, има позитиван људски садржај и позитиван људски задатак… Прочишћена, просветљена стваралачка екстаза остварује људско посланство. Покајање или прочишћење је само један од момената религијског искуства, једно од деловања Христове мистерије.

———————————————————————————————

Никос Казанцакис

“Аскеза“

Рад, Београд, 2001.

ВИЗИЈА

Чуо си Крик и покренуо си се. Прошао си, од борбе до борбе, све ратничке дужности војника.

Ратовао си у маленом шатору свог тела, но ето, борилиште ти се учини тесним, гушио си се и наваљивао само да одеш.

Улогорио си се у раси својој, пун руку и срдаца, својом крвљу васкрснуо си страшне претке и покренуо се заједно са мртвима, против живих и против нерођених да ратујеш.

И одједном, све расе покренуше се са тобом, свети људски одред за тобом збија редове и цела земља хучи као логор…

… Суштина нашег Бога јесте БОРБА. У тој борби се развијају и раде вечито бол, радост и нада…

… Која је суштина нашег Бога? Борба за слободу.

… Који је циљ ове борбе? Тако пита јадник, увек прорачунат, уман човек, заборављајући да Велики Дух не ради у људском времену, простору и узрочности…

Оно што доживиш у екстази никада нећеш моћи да преточиш у речи. Али ипак бори се непрекидно да то учврстиш речима. Труди се да му митовима, поређењима, алегоријама, обичним и ретким речима, криковима и римама, даш месо, да се учврсти!

Исто то чини и сам Бог, Велики Екстатичар. Говори, труди се да искаже морима и ватрама, крилима, бојама, ноктима, сазвежђима и лептирима, људима, како год може, да би учврстио своју екстазу.

И ја сам, као свака жива ствар, у средишту космичког вртлога. Ја сам око огромних река, и све плеше око мене, а круг се сужава све силнији и обрушавају се небо и земља у црвени понор мог срца.

И Бог ме гледа у страху и љубави – друге наде и нема – и вели: “Тај Екстатичар што све рађа, у свему ужива и све уништава, тај Екстатичар је Син мој!“

ИСКУСТВО

… Заборављамо из лењости, из навике, из кукавичлука. Но изненада, поново, Крик, као орао, цепа нашу утробу.

Јер није споља, не долази из даљине да бисмо му могли умаћи. У срцу нашем станује Крик и виче.

“Спали своју кућу!“ виче Бог. “Долазим! Ко има кућу не може да ме прими.

Спали своје идеје, уништи своје расуђивање! Ко је пронашао решење не може ме пронаћи.

Волим гладне, немирне, бескућнике. Они вечито мисле на глад, на побуну, на пут бескрајни – на Мене!

Долазим! Остави своју жену, своју децу, своје идеје и следи ме. Ја сам велики Бескућник.

Следи! Гази преко радости и преко туге, преко мира, преко правде, преко врлине! Напред! Уништи ове идоле, уништи их, јер у њих не могу стати! Уништи и себе да бих ја прошао!“

… Мушки прихватимо нужност. Извукли смо ратнички згодитак, стегнимо каишеве чврсто, наоружајмо своје тело, срце и мозак! Заузмимо свој борбени положај.

Рат је законити вођа овог времена. Данас је једино ратник здрав и честит човек. Зато што једино он, веран великом духу нашег времена, рушећи, мрзећи, желећи, следи савремено наређење нашег Бога…

——————————————————————————————-

ЛАВ ШЕСТОВ

“Оковани Парменид“

Из књиге “Душа и егзистенција“, Сфаирос, 1989.

“Нужност не слуша убеђења“.

… Хегел је писао да је вера само особена форма знања. Другим речима “истински хришћански садржај религије треба да се оправда философијом“…

… У овоме је тајни смисао Хегелових речи – чудо је само насиље над природном везом ствари и самим тим над духом. Хегел од вере није ништа очекивао – сва његова уздања била су везана за науку и знање. И, ако “дух“ јесте оваполоћење знања и науке, онда се треба сложити са Хегелом да је чудо насиље над духом. Али, ми смо видели друго, видели смо да су се знање и наука родили од Нужности, да је рођење знања било насиље над човеком. О овоме Хегел не говори. Он је смели и искусни кријумчар и пред очима најбуднијих надгледника уме да пренесе забрањену ствар. Јеванђеоска чуда јесу насиље над духом, а убиство Сократа догодило се уз сагласност и извољење духа зато што прва нарушавају, а друго не нарушава природну везу међу стварима. Могло би се помислити обратно – природна веза међу стварима је највеће од могућих насиља над духом. Али, ту Хегел ништа не може да уради – слаб је и немоћан, не сме да призна у овоме своју слабост и беспомоћност прикрива свечаном речју “слобода“. (Епиктет је био отворенији: “Почетак философије јесте свест о својој беспомоћности и немоћи пред нужношћу“.) То је у поретку ствари: ко се осврнуо тај види Нужност, ко је видео Нужност тај се преобраћа у камен, макар и у камен одбарен свешћу (Спиноза). Због тога се Кана Галилејска, ускрснуће Лазарево, отровани Сократ, отровано псето – све се то преобраћа у случајно и коначно, због тога неће бити другог извора осим ума… Канта сматрају рушитељем метафизике, а у Хегелу виде философа који је метафизици вратио права која јој је Кант одузео. У ствари, Хегел је само довршио Кантово дело. Уверење да је вера знање, пажљиво је скривена под маском пријатељства, а мржња према светом Писму и самој могућности другачијег задобијања истине осим оног које предлаже наука, довољно сведочи о карактеру задатка који је Хегел себи поставио… Важно је да се Хегелова метафизика у суштини не разликује од Кантовог практичног ума… Ово је чини готово парадоксалним, али, то је тако, и другачије није могло бити – када су обојица излазили из традиционалног уверења да је само један извор истине и да је истина оно чему се сваки човек може привести… Само су речи другачије: уместо практичког ума – Дух…

… Јасноћа и разговетност привлаче нас не стварноме, већ илузорноме, не постојећем, већ сенци постојећег. Ако запитате одакле је Платон узео ово, како се досетио он, такав становник пећине као и сви остали, досетио да оно што види није стварност, већ само сенка стварности, и да негде иза граница пећине почиње истински живот – одговор на питање нећете добити. Да докаже ово Платон не може, иако се, треба признати, он из петних жила напреже да нађе доказа. Због тога је он и дијалектику измислио…

… Спинозин смели лик нам поново користи. Не само да се многи људи преобраћају у камење одбарено свешћу, већ их сама Нужност, сачувавши своју камену, према свему равнодушну природу, снабдева свешћу. А преварила је чак и Платона убедивши га да у “другом“ свету може постојати само онај ко се с њом сложи, да се с Нужношћу ни богови не боре, да је свет проистекао из сједињења ума с Нужношћу… Да би “завладао“ над Нужношћу ум је морао да уступи од најважнијег и најсуштинскијег, морао се сложити да се сви спорови међу истинама решавају – силом, и да је истина само тада и само зато истина што јој је дато да присиљава људе… Дијалектика је иста “сила“ као и физичка сила, такво је смртоносно оружје као мач или стрела. Треба само њим владати и читав свет ће бити под твојим ногама…

… Пушкин не уби брата, не издаде божанског учитеља, али он зна да му никакав практички ум, никаква истина, чак ни та која је, по Хегеловим речима, постојала пре стварања света, не може дати оно за чим жуди његова душа. Ваља знати да је Пушкин другачије судио и о Кани Галилејској и о Лазаревом ускрснућу и није му се чинило да приповедање светог Писма подлеже провери “нашег мишљења које је једини судија“ и да раскид природних веза међу појавама јесте насиље над духом. За Хегела, као и за Канта, вера или оно што називају вером, налази се под вечитим туторством ума….

… Али, окамењеном Пармениду није суђено да понесе човека иза граница његове ограничености. Ни мишљење које се осврће неће нас довести до извора бића. Аристотел се осврнуо, сви који су ишли за Аристотелом освртали су се и постали вечити сужњи Нужности. Да би се човек ишчупао из њене власти – мора кидисати на све, мора се прихватити велика и последња борба, мора се ићи напред, не одгонетајући и не питајући шта нас чека. И сама спремност да се здружиш са смрћу коју рађа непролазна зебња може човека надахнути на неравну и безумну борбу са Нужношћу…

***

Лав Шестов 

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Глас вапијућег у пустињи

ПЛАТО, Београд 2002.

Уместо предговора – Кјеркегор и Достојевски

Реферат прочитан у религиозно-философској Академији у Паризу 5. маја 1935. године

(…) Морао сам унеколико да се задржим на Хегеловој спекулативној философији због тога што су Достојевски и Кјеркегорпрви несвестан тога, а други потпуно свесно, видели свој животни задатак у борби и превладавању оног система идеја који јеХегелова философија оваплотила у себи као резултат развоја европске мисли…

(…) Али, да ли ми религији приступамо због тога да бисмо стекли знање? (…) тамо где почиње област немогућег, људски захтеви морају престати; ту се, говорећи Хегеловим језиком, завршавају сви интереси духа…

Ипак, васпитан на Хегелу коме се у младости дивио и сукобивши се са оном стварношћу у вези са којом је Хегел позивао људе да је се у име интереса духа ослободе, Кјеркегор је одједном осетио да се у философија великог учитеља крије издајничка, кобна и лажна саблазан… Он је напустио прослављеног, знаменитог мислиоца и великог научника и пошао, и то не пошао, већ је као свом једином спасиоцу, похрлио “индивидуалном мислиоцу“,библијском Јову.

(…) Вера је изнад знања, она је с оне стране знања… За философију духа вера је само несавршено знање, она је знање на кредит које ће постати истинско тек уколико постигне признање ума… Тај положај спекулативна философија никада неће напустити и браниће га свим силама. Гносис – знање, разумевање, њој је драже од вечног спасења… Св. писмо, у правом смислу те речи, нити је знање одбацивало нити га је забрањивало. Напротив, у Писму је казано да је човек био позван да свим предметима да имена.

(…) И тада је Кјеркегор осетио да почетак философије – није чуђење, како су учили Грци, већ очајање: De profundis ad te, Domine, clamavi (Пс., 130,1-2)… Јов нас својим примером учи да ради постизања истине не треба гурати од себе нити забрањивати себи “lugere et detestari“, већ полазити од њих. Знање, тј. спремност да се као истина прихвати оно што самом човеку изгледа самоочигледно, тј. оно што као “откривено“ видимо очима после пада (Спиноза је то називао oculi mentis, Хегел “духовним“ видом), неизбежно води човека у пропаст

(…) Lugere et detestari, које је спекулативна философија одбацила,плачу и зазивању Јов враћа њихова исконска права: права да буду судије када почну трагање за тим где је истина а где лаж… “Али Јов је – наставља Кјеркегор – доказао ширину свог погледа на свет оном непоколебљивошћу коју је супроставио смицалицама и неискреним нападима етике“ (тј. философије духа): Јову су пријатељи говорили исто оно што је Хегел обзнанио у својојФилософији духа. И још нешто: “Величина Јовова јесте у томе што се његов патос не може смањити и угушити лажним подилажењем и обећањима“ (исте те философије духа). И, најзад, последње: “Јов је благословен. Њему је враћено све што је имао. И то се назива понављањем. Када почиње понављање? Људским језиком се то не може исказати: када свака човеку замислива несумњивост и вероватност говоре о немогућем.“ А у свом дневнику он бележи:“Једино ужас који је достигао очајање развија у човеку његове најузвишеније снаге“

(…) У “објективности“ спекулативне философије Кјеркегор види њену основну ману. “Људи су – пише он – постали сувише објективни да би стекли вечно блаженство: вечно блаженство се састоји у страсној, бескрајноj заинтересованости.“ И таквабескрајна заинтересованост јесте почетак вере

(…) Али верујући, ја се ничега не одричем. Напротив, све стичем кроз веру; ако неко има веру величине горушчиног зрна, тај може да помера брда. Потребна је чисто људска храброст за одрицање од коначног ради вечног. Али потребна је парадоксална и смирена храброст да би се због Апсурда владало свиме што је коначно… “Витез вере – каже Кјеркегор – прави је срећник који влада свиме што је коначно.“ (…) Он из сопственог искуства зна да је “веровати упркос уму – мучеништво.“ Али само таква вера која не тражи и не налази оправдање у уму, јесте, према Кјеркегору, вера Св. писма. Само она даје човеку наду у превладавање оне нужности која је кроз ум ушла у свет и почела у њему да господари…

(…) За Кјеркегора – “појам супротан греху није врлина, већ слобода“, а такође, “појам супротан греху јесте вера“. Само и једино вера ослобађа човека од греха; вера, једино вера може човека да ишчупа из власти нужних истина које су овладале његовом свешћу пошто је упознао плодове са забрањеног дрвета. И само вера даје човеку храброст и снагу да гледа у очи смрти и безумљу и да им се не приклања безвољно. “Замислите човека – пише Кјеркегор – који са свом снагом своје заплашене фантазије замишља нешто нечувено ужасно, толико ужасно да се уопште не може издржати. И одједном то ужасно сретне на свом путу и оно постане његова стварност. Према људском схватању – његова пропаст је неизбежна… Али, Бог – све може. У томе се и састојиборба вере: безумна борба за могућност. Јер, само могућност отвара пут спасења… На крају крајева остаје једно: Бог све може. И тек тада се открива пут вере. Верује се тек онда, када човек више не може да открије никакву другу могућност.  Бог значи да је све могуће, а да је све могуће – значи Бог. И само онај чије је биће толико уздрмано да он постаје дух и схвата да је све могуће, само тај приступа Богу.“

—————

Лав Исакович Шестов, право презиме Шварцман (1866-1938), представљао је једну од најзначајнијих фигура у руској религиозној филозофији с краја XIX и у првим деценијама ХХ века.  Шестов је рођен у Кијеву, у породици богатог јеврејског трговца. У родном граду је започео своје школовање, да би Правни факултет завршио у Москви. Његове ране интелектуалне преокупације, везане су превасходно за правне науке (област радног права), међутим, након лишавања могућности да брани своју докторску тезу о радничком законодавству, Шестов се у потпуности окреће филозофији. Ломове у професионалној каријери, пратиле су и животне невоље и изазови – од обољења на нервној бази, до брака са руском племкињом, којег је дуго скривао од својих родитеља, ортодоксних Јевреја. Током Првог светског рата, Шестов је доживео и погибију сина јединца на фронту (поред њега, имао је и две кћери). Након бољшевичке револуције, он и његова породица бивају принуђени да емигрирају, и од 1921. године, живе у Паризу. Иако су му жена и деца били православни хришћани, Шестов никада није формално прешао у православље, па је и сахрањен у складу са јеврејским обредима.

Шестов је био свестран и плодан филозофски писац. У својим делима, он се бавио онтолошким, гносеолошким, религиозним и антрополошким проблемима. Његов стил писања је јасан и једноставан, без намера да се повлађује читаоцу и буде допадљив пробирљивој филозофској публици. Иако су поједини интерпретатори називали Шестова и «руским Ничеом», са познатим немачким филозофом, њега понајвише повезују бескомпромисност и страст у истраживању, док је иначе, сâм Шестов био противник сваке антирелигиозне филозофије и секуларизма.

Поред критике атеистичке филозофије, Шестов је посебно полемисао против рационализма, и то не само против оног античког или филозофског, већ и против хришћанског, који је за њега представљао «капитулацију» библијске вере.

***

Дијалог са идејним противником

Лав Шестов

”Успомени на великог философа (Едмунд Хусерл)”

 

…Макс Шелер ми се током нашег последњег сусрета, две недеље пре његове смрти, усред разговора обратио питањем: ”Зашто сте с таквом страшћу обрушили на Хусерла?” Сам Хусерл, када сам га обишао у Фрајбургу, представљајући ме америчким професорима философије који су код њега допутовали, рекао је: ”Ето какав је мој колега; нико ме никада тако оштро није напао као он – и отуда је потекло наше пријатељство.”

…Хусерла, пре свега, занима истина, а на тлу трагања за истином не само да је могуће него је готово неопходно дружење са идејним противником…

…Већ тада ме је пријатно изненадила Хусерлова жеља да се сретне са одлучним идејним противником: јер је то тако ретко да скоро никада не бива…

…”Уверио сам се да ако је савремена философија последња реч коју о суштаству знања треба рећи људима, онда ми знања немамо… Одлучио сам да све постојеће теорије сазнања подвргнем беспоштедној и суровој критици” – приближно овим речима говорио ми је Хусерл о изворима његове тако смеле и оригиналне философије.

…Рекао сам му: ”Оштрина мојих напада не само да не ослабљује него, обрнуто, подвлачи огромни значај онога што сте ви урадили у философији… устати чак више не против вас него против онога што се сматрало и до сада се сматра вечно неоспорном основом сваке философије, сваког мишљења: устати против самоочигледности.”

…Од Шекспира сам се бацио на Канта који је са непоновљивим умећем своје Критике чистог ума и у својим чувеним постулатима покушао да закрпи и на векове је закрпио пукотине бића, које је открила његова властика Критика чистог ума. Али Кант није могао да пружи одговоре на моја питања. Моја пажња се тада усмерила на другу страну – ка Светом писму. Али зар Свето писмо може да издржи суочење са самоочигледним истинама?

…Скоро сви моји разговори са Хусерлом вођени су на ове теме. Када је допутовао у Париз и на мој позив дошао к мени, одмах је након ручка (кога он као да није ни приметио, који за њега као да није постојао) ушао са мном у посебну собу и започео философски разговор.

…Платон, ”принуђен самом истином” (Аристотелов израз), није могао да не каже, није могао да не мисли да су Сократа отровали. Али, у свим његовим списима чује се и чуло се само једно питање: да ли заиста у свету постоји таква сила, таква власт којој је коначно и заувек дато да нас присили да се сложимо са тим да су Сократа отровали? Он је био уверен да је ”истина”: отровали су пса, једнако као и ”истина”: отровали су Сократа – заувек заштићена од сваког људског и божанског приговора. Кукута не раликује пса од Сократа и ми смо, самом истином принуђени, такође дужни да не правимо никакву разлику између Сократа и пса. Када сам то рекао Хусерлу, очекивао сам да ће екслодирати од негодовања. Али се десило другачије: сав се претворио у уво, заправо негде у дубини душе он је већ одавно прозрео да је аристотеловско ”самом истином принуђени” у себи крило неку лаж и издају…

…Ускоро, након појављивања мог ”Парменида” у Логосу, он ми је писао: ”Ваши путеви – нису моји путеви, али вашу проблематику разумем и ценим.” Једном ми је рекао: ”То што ви чините ја такође називам науком.” Тада сам схватио ту чудну чињеницу да је Хусерл за време мог кратког боравка у Фрајбургу, сазнавши од мене да уопште нисам читао Кјеркегора, са загонетном упорношћу почео не да моли него да од мене захтева да се упознам са делима данског мислиоца. Како се десило да човек, који је читав свој живот ставио у славу ума, могао да ме гура ка Кјеркегору који је састављао химне Апсурду?

…На питање: шта је философија? – сам Хусерл одговара: ”Философија је наука о истинским начелима, о изворима, коренима свих ствари… Наука је рекла своју реч – од тог тренутка мудрост је обавезна да учи код ње… Светоназори могу да се споре, само наука може да решава и њено решење носи печат вечности.”

…У другом тому ”Логичких истраживања” Хусерл ту исту мисао формулише мирнијијим али не мање снажним изразом: ”Никада нећемо дозволити да је психолошки могуће оно што је логички или геометријски бесмислено.”

…У својој тежњи да философију начини науком о апсолутним истинама, Хусерл не познаје никакву меру.

…По Хусерлу Ум ће одлучити која религија има значаја, у којој религији се чуо глас Бога, и како Ум каже тако ће бити.

…Кјеркегор ту уводи у философију оно што сам назива ”вером” и што одређује као ”безумну борбу за могуће”, тј. за могућност немогућег, отворено се ослањајући на речи Светог писма – мудрост људска је лудост пред Богом.

…Хусерл ми је упорно препоручивао да читам Кјеркегора… Између Хусерловог учења, с једне стране, и учења Ничеа и Кјеркегора са друге стране, постоји најдубље унутрашње сродство. Апсолутизујући истину, Хусерл је био принуђен да релативизује биће, тачније људски живот. То је био принуђен да учини и Ниче.

…Са Хусерлом о Ничео никада нисам имао прилике да разговарам: могуће је, чак је вероватно, да је Хусерл слабо познавао Ничеа… Обојица су се безгранично поверавала уму…

…Сам Ниче, који је тако жестоко нападао морал робова, побожно се смирио пред судбином – наш ум и оно знање које нам прибавља ум откривају нам истине које нису неодољиве само за нас него и за анђеле и богове. Ниче, као и Хусерл, осећали су да су они ту нерањиви: они стоје под заштитом самоочигледности.

…Кјеркегор одлично познаје власт самоочигледних истина над људима: он ју је, као ретко ко, искусио на самом себи. Па ипак, надахнут Светим писмом, он чини грандиозан покушај превладавања самоочигледности, којима супроставља – као приговор – велику људску патњу и оне ужасе којима је испуњен наш живот.

…Европска мисао, зачарана самоочигледностима, сматра да се уздиже изнад ”откривене” истине за коју су људске сузе моћније него нужности откривене очигледностима и која обзнањује да кроз сузе, које призивају Творца, а не кроз ум који пропитује ”дато”, води пут до почетка, извора, до корена живота.

…Мора се или асполутизовати истина а релативизовати живот, или се одрећи покоравању принуђујућој истини да би се спасио људски живот…

…Хусерл је то осећао са свом проницљивошћу философског генија. Стога је он тако упорно усмеравао мене на Кјеркегора, у коме сам ја открио двојника Достојевском – који је својим списима у мени подржавао спремност да ступим у борбу са Хусерлом: ко је могао помислити да ће философ упутити на свог одлучног идејног противника?

…Сматрам се бескрајно дужним Хусерлу који ме је снагом своје незадрживе мисли присилио да почнем борбу тамо где сви ми ”рачунамо” да нема никаквих нада у могућност победе. Али, да би се борили са самоочигледностима, нужно је престати ”рачунати”. Томе ме је научио Хусерл, против кога сам морао да се побуним, мада сам видео и настављам да гледам у њему великог, највећег философа новог доба.

***

Лав Шестов

”Николај Берђајев, Гносис и егзистенцијална философија”

Николај Берђајев је несумњиво први руски мислилац који је натерао људе да га слушају, и то не само у домовини, већ и у Eвропи.

…Сада је у немачкој философији јасно обележено стремљење повратка Канта: дела Јасперса, Хартмана, Хајдегера, довољно о томе сведоче. Хусерл је обележио почетак тог покрета. Последња књига Берђајева, који је увек показивао склоност према Кантовим идејама, у том смислу не заостаје за књигама немачких философа.

…У Берђајевљевом ”Човековом позвању” читамо: ”Морална свест је почела од Божјег питања: ‘Каине, где је брат твој Авељ?’ оно ће се завршити другим Божјим питањем: ‘Авеље, где је брат твој Каин?”’ Ми знамо шта је Каин одгoворио Богу: зар сам ја чувар брата својега. Али, шта може да одговори Авељ? Берђајев пише: ”Победа над мрачном слободом Богу је немогућа, јер ту слободу није Бог саздао и она је укорењена у небићу.” Али како се од човека може тражити или очекивати да уради оно што ни Бог не може да уради? Може ли било ко да учини оно што не може Бог? Берђајев тврди да Христ Богочовек то може да учини. Откуд он то зна? Какав нам то гносис овде открива истину? Ако рачуна на ”знање” са његовим ”могућим” и ”немогућим” – онда се о Христу мора рећи исто што је Берђајев рекао о Богу: није он створио слободу, не може он њоме да влада и управља. Али такву пробу ”гносис” не може да издржи. Теодикеја Бемеа и Берђајева, који Бемеа у свему следи, полази од ”знања” о немоћи Бога – у свету се обрело Ништа, слобода која није с Богом створена и свет је зато добар, јер Бог није свемоћан. Слобода (која није створена од Бога) чини могућим зло. Гносис остаје при своме – та могућност уопште није нешто негативно, већ нешто позитивно… Он такође поуздано ”зна” да је пали човек, тј. човек који је сазнао и добро и зло, изнад невиног човека, јер му се више разоткрило…

…Берђајев није чуо питање Достојевског: зашто сазнавати то ђавоље добро  зло, ако то толико скупо кошта?

Зар није јасно – чак и слепцу – да је све онако као што каже Берђајев?

…Непроменљивост Бога значи да све, чак и истине које је он створио, остају у његовој власти и повинују се Њему. Неко ће рећи да је то самовоља: најстрашније што се може смислити. И заиста, за нас – то је самовоља, и за нас је самовоља безумно страшна. Међутим, ”с оне старне добра и зла”, за бића која, другим речима, нису окусила плодова сазнања, за бића укључена у првобитно ”добро веома” – самовоља се подудара са слободом…

…И рече безумник у срцу своме – нема Бога. ”Искуство” – против ”искуства”. Коме дати предност?”

…Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава

…Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава.

…Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом.

…И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.

***

Николај Берђајев

чланак написан после смрти Лава Шестова

…За Лава Шестова људска трагедија, ужаси и патње људског живота, доживљај безнадежности, били су источник философије.

…Спиноза је био његов непријатељ са којим се борио читавог свог живота као са саблазни. Спиноза је представник људског ума, разоритељ откривења. Па ипак је Лав Шестов веома волео Спинозу, стално га помињао и често наводио.

…Шестов је био потпуни обузет том мишљу да је грехопад повезан са сазнањем, са сазнањем добра и зла… Шестов у суштини уопште није против научног сазнања, није против ума и у свакодневном животу. Он је против претензије науке и ума да реши питање о Богу.

…По њему, ако Бог постоји, онда су отворене све могућности, онда истине ума престају да буду неминовне и ужаси живота су победиви… Не ослобађа ум, ни морал, ни људска активност, него вера.

…Шестов се борио за личност, за индивидуално-непоновљиво а против власти општег. Његов главни непријатељ био је Хегел и хегеловски универзални дух… У тој борби против власти општеобавезујућег он је био тако радикалан да оно што је исправно и спасавајуће за једног он није сматрао исправним и обавезујућим за другог. Он је, у суштини, мислио да сваки човек има своју личну судбину.

Сада није тренутак да критикујем философију мог старог пријатеља Лава Шестова. Само бих желео једно да кажем. Веома саосећам са проблематиком Лава Шестова и близак ми је мотив његове борбе против власти ”општег” над људским животом. Али сам се с њим увек разилазио у оцени сазнања – ја и сазнању не видим источник нужности која притиска наш живот. Само егзистенцијална философија може да објасни у чему је ту ствар. Књиге Л. Шестова помажу да се да одговор на основно питање људског бивствовања, оне имају егзистенцијални значај.

Из књиге:

”Умозрење и Откривење”, Лав Шестов, Плато Београд 2003.

—————————————————————————————

видети још:

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: