Ситни преваранти – крупне преваре и озбиљне последице

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu saopštilo je danas da će za glasanje u inostranstvu na predstojećim predsedničkim i parlamentarnim izborima biti otvoreno 38 biračkih mesta u 22 zemlje.

Za glasanje na parlamentarnim izborima 2008. godine bilo je otvoreno 75 biračkih mesta u 42 države, a od ukupnog broja birača upisanih u Posebnu evidenciju birača u inostranstvu, glasala je samo trećina birača.

Zahvaljujući novom zakonu i uvođenju jedinstvenog biračkog spiska, prvi put će biti otvoreno onoliko biračkih mesta u inostranstvu koliko je naših građana izrazilo želju da glasa na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima podnošenjem pismenog zahteva u diplomatsko–konzularnim predstavništvima Srbije u inostranstvu.

Ovo je još jedan od pozitivnih efekata uvođenja jedinstvenog biračkog spiska čiji je rezultat, između ostalog, značajna ušteda za državu i građane, piše u saopštenju.

Фонет

>>

Политички представници српског народа у државама Балкана окупили су се данас у Београду на трећој конференцији „Положај и перспективе српског народа у земљама региона“. Министар вера и дијаспоре Срђан Срећковић је истакао да је Србија, као највећа и најмногољуднија земља региона, свесна своје одговрности за стабилност Балкана, и да зато настоји да буде главни промотер политике добросуседских односа и регионалне сарадње.

Данашње саветовање је, како је рекао, усмерено у правцу заједничке европске перспективе и будућег живота целокупног српског српског народа из региона у Европској унији.

Премијер Србије Мирко Цветковић поручио да је задатак политичких елита да учине све како би се овој и будућим генерацијама омогућио живот без етничких размирица и економски просперитет. У свечаном делу конференције обратили су се учесницима и Милорад Додик, председник Републике Српске, Милорад Пуповац, посланик у Хрватском сабору и председник Српског народног вијећа и Срђан Милић, посланик у скупштини Црне Горе и председник Социјалистичке народне партије.

сајт МЗД

Празник рада

 

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Биланс стања и неуспеха

Aksel Kisilof

Мисли прво на себе и своје пајтосе, шта друго од њега очекивати…

Ко плаћа штету?

Radnički protest Pokreta za slobodu

Вести са ”тржишта”

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији

Митрополит Месогеас Николај: Порука Грчком народу!

Najveći u Evropi… 

А имовина?

Директор Пореске управе Србије

Стварни циљ српске приватизације

Tihomir Trišić: Ja ću glasati, a ti?

 

Kad danas pred održavanje opštih izbora u Srbiji pitate građane za koga će glasati većina vam kaže: „Neću izaći na izbore.“ Dobar deo kaže da su razočarani i da nemaju za koga da glasaju jer su svi političari isti, dok je najmalobrojnija skupina onih koji kažu „Izaći ću na glasanje, i znam kome ću pokloniti svoje biračko poverenje.“

Ono što je karakteristično jeste da se građani osećaju siromašno, nesigurno, nemoćno i besperspektivno u najvećem procentu. Ono što je najžalosnije jeste što dobar deo političkih stranaka i njenih istaknutih ličnosti tretira birače kao neuku stoku, koju ovog puta treba prevesti žedne preko vode. To je velika zabluda svih učesnika u političkom životu Srbije. Birači nisu stoka, iako ponekad na nju liče, ali to je samo optička varka.

Oni su u zapravo u potrazi za liderom, vizijom koja ga čini liderom, kredibilitetom koji tu viziju čini ostvarivom, karakterom koji garantuje da nije reč o hohštapleru nego o vođi koji može da pokrene stvari u pravom pravcu, i ukaže na svetlo na kraju tunela kojim Srbija godinama putuje i putuje, i nikako da iz tog tunela izbije na svetlost dana.

Ekonomija. Ta otrcana reč. Stanje u srpskoj ekonomiji je očajno kao i likvidnost srpske privrede i javnih finansija. Naravno da je najbolje da Srbija nikada više ne dobije premijera poput Mirka Cvetkovića, što je bila odluka koja se pokazala kao najveća greška koju je u protekle četiri godine napravio Boris Tadić. Jasno je da Mirko Cvetković nije mogao da učini bog zna šta za Srbiju, ali je zato učinio vrlo mnogo za „Ces Mekon“.

Uostalom, kao što ne bi mogao za Srbiju da učini ni Branko Radujko ili neko drugo lice iz prvog ešalona srpske privrede, a petog ešalona politike, da se našao na premijerskom položaju u proteklom ili eventualno budućem periodu. Srbiji je potreban politički autoritet sa državničkim karakteristikama na premijerskom položaju, a ne tehnokrate.

Nisam siguran ni da je kandidatkinja SNS-a za premijerski položaj Jorgovanka Tabaković dobro rešenje za položaj premijera, ali sam siguran da je ona mudro kandidatsko rešenje SNS-a za privlačenje onih glasova koji nedostaju SNS-u, i dobro rešenje za „navlačenje“ DS-a da otpočne sa prljavom kampanjom uperenom prema njoj. To bi svakako predstavljalo autogol demokrata, koji bi DS mogao odvesti u opoziciju na svim nivoima, jer napad na ženu, na način kako se danas napadaju politički rivali u Srbiji, onog ko te napade vrši zasigurno vodi na dno u očima birača.

Medijski mrak. To je danas naša realnost. Nekada su medijske represalije koje je proizvodila Miloševićeva Vlada u pogledu javnog informisanja bile poprilično nedemokratske, a tada je u jednoj od tih Vlada Aleksandar Vučić bio ministar informisanja, zbog čega se danas verovatno stidi. Stigli smo danas dotle da ni ovo sad nije bog zna kako drugačije. Čak mislim da je i gore, samo je metodologija pritisaka, kontrole i drugih represivnih mehanizama uperenih ka medijima sofisticiranija nego devedesetih godina. Cela zemlja zna, javna je tajna, izgleda sem za Borisa Tadića, da dvojica marketing gurua, Srđan Šaper i Dragan Đilas, putem svojih marketing kompanija i političkog uticaja istovremeno kontrolišu medijski uticaj i najznačajniji deo javnog informisanja u Srbiji na način koji nije u skladu sa vrednostima koje baštini i zagovara Demokratska stranka. Svi ćute na tu društvenu anomaliju, svi se boje da ukažu na taj problem, a oni koji od takvog stanja imaju ličnu korist svakako problem i ne vide.

Srbiji je potrebno dnevno svetlo u javnom informisanju, potrebna joj je Vlada i premijer koji nemaju potrebu za kontrolom medija, jer onaj koji ima potrebu da iste kontroliše ima razlog i da nešto krije, a onaj ko ima nešto da krije nije za državni položaj, stvar je prosta.

Rešenja i dosadašnje relacije u medijskoj industriji dugoročno su neodržive i odvešće društvo u ovom pogledu pre ili kasnije u eskalaciju i društvene sukobe šireg intenziteta, od čega će najveću štetu upravo trpeti one političke snage koje misle da sadašnjim stanjem ostvaruju najveće benefite.

Korupcija. Ta čuvena reč, koja donosi i odnosi mnogo biračkih glasova, danas je na izbornoj ceni.

Godine prolaze, nikako da pravosuđe i MUP i ostale nadležne službe udare na aktuelne nosioce najviših funkcija, gde je po logici stvari korupcija i najveća, što samo po sebi govori da je naš celokupan antikorupcijski sistem u teškom stanju obolenja, uzrokovanog političkom kontrolom i selektivnom pravdom.

Danas vrapci na grani znaju koruptivne tačke u društvu, ko, kad, gde, za koliko, a narod se smeje od muke izjavama zvaničnika o borbi protiv korupcije.

Ja nisam politički naivac, ni utopista, verujem ni Vi, ali očekujem da nova Vlada Srbije promeni i igru i muziku, i nadam se da će na čelu dobiti igrača, lidera koji će pitanju korupcije da pristupi kao ozbiljan čovek sa namerom da to pitanje i pojavu skine sa dnevnog reda naurgentnijih problema srpskog društva.

Partijska obolenja. To je tema za koju leka gotovo da nema. Dokle je despotskog shvatanja u unutarpartijskom životu dotle partije neće biti generator ničeg dobroga i progresivnog. Partijski lideri ponašaju se kao da im je tata u nasledstvo ostavio partije, što za posledicu ima uspostavljanje kriterijuma ko voždu bolje služi, a ne građanima. Odatle su i rezultati političkih elita ovako niski. Gde nema lične odgovornosti tu svaka budala može i hoće da obavlja i najsloženije poslove i sedi u foteljama, svesni da njihovo neznanje, nesposobnost, koruptivnost ništa ne znače, jer najvažnije je da vožd, ma koji on bio, takvo stanje stvari prihvata, a voždovi takvo stanje tolerišu dokle god podanici verno služe i slušaju.

Da nije tužno bilo bi komično. Danas je 2012. godina, u 21. smo veku, a stvari funkcionišu manje-više nalik na kraj 18. i početak 19. veka.

Onaj ko podstakne demokratizaciju odnosa i komunikacije unutar samih partija može podstaknuti i modernizaciju Srbije i evropeizaciju našeg društva, a takvo društvo sa svim svojim tradicionalnim vrlinama i svim savremenim veštinama, znanjima i kompeticijama može da pogura Srbiju ka napred. Svi osećaju da im je nedovoljno dobro, neki opravdano tako osećaju, ali ima i onih koji to neopravdano osećaju. Nama je potreban neko ko će jednima pružiti šansu, a drugima odlučno reći: „Šansu ste imali, ali je niste znali iskoristiti, doviđenja, majstori.“

Partije su postale kočničarska mesta razvoja našeg društva i prosperiteta države. To je istina. To je problem koji neko mora početi da rešava. Ja znam mnoge koji to nisu u stanju, ali i ponekog političara koji jeste.

Dezorijentacija. Ključna reč današnje Srbije. Posebno važna uoči ovonedeljnog glasanja na opštim izborima. Ukoliko imate dilemu za koga da glasate nastojte tu dilemu da otklonite do 6. maja, jer opcija da uopšte ne glasate vraća naše društvo u srednji vek.

Američki mediji imaju tradiciju da najotvorenije pozovu čitaoce za koga da glasaju. Srpski mediji to rade podlo i prikriveno uključujući se tajno u kampanje određenih stranaka, što i sami možete videti slušajući ih ili čitajući svakodnevno. Ja Vas pozivam da samo glasate. Za koga? Za onog kome najviše verujete da može unaprediti ekonomiju, ukinuti medijski mrak, savladati korupciju, izlečiti partijski život i orijentisati ovaj sluđeni i dezorijentisani narod ka svetlijoj budućnosti.

http://www.akter.co.rs/weekly/kolumna/18-ja-u-glasati-a-ti.html

>>

>>

 

SAŠA STAVRETOVIĆ: DA LI SMO ZAISTA POVEROVALI DA ULOŠCI LETE

 

 „Za mene je laž ne hteti videti nešto

što se vidi, ne hteti nešto videti onako

kako se vidi: nije važno zbiva li se laž

pred svedocima ili bez svedoka.

Najuobičajenija je laž ona kojom

čovek sam sebi laže; laganje drugih

srazmerno je retko.“

Fridrih Niče, Antihrist (1888)

Koliko neistina neko treba da izrekne, koliko obećanja da ne ispuni – pa da izgubi moralno pravo da se bavi politikom? Kako je moguće da se neko sam ne postidi svojih postupaka, laži, nedoslednosti?

Zaprepašćen sam sa koliko malo mašte i skrupula neko može da plasira toliko bezočnih laži, a da se pritom ne zapita da time možda ne vređa zdrav razum i inteligenciju glasača. U isto vreme, to što lažovi glasače tretiraju kao glupake je još uvek bolje nego ono kapitulantsko – da smo „mnogo loš narod“ i da „imamo vlast kakvu zaslužujemo“. Kada nas proglase „lošim“, ostajemo bunovni; kada nas proglase „glupim“, postajemo buntovni.

Da li se naš prag tolerancije meri koeficijentom inteligencije? Da li se zato srpskom glasaču ulaguju pozivajući ga da iskoristi svoju inteligenciju i glasa za budućnost? Govore mu da su predstojeći izbori test, i sada ionako zbunjeni glasač strepi da li će proći taj „test“, pa će – da ne ispadne glup – zaokružiti ono što mu šapuću. A najjače se čuju oni koji svaki čas odnekud iskaču, i viču. Da je budućnost sigurna, i nema alternativu. Da je istina na njihovoj strani, da su kombinacije u njihovim rukama.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/sasa-stavretovic-da-li-smo-zaista-poverovali-da-ulosci-lete.html

Aksel Kisilof

Izvor: Novosti, B92

Odluka Buenos Ajresa o nacionalizaciji kompanije JPF usmerila je svetske reflektore na novo lice – argentinskog zamenika ministra ekonomije Aksela Kisilofa.

Bivši lider Kampore, podmlatka peronističke partije povezane sa predsednikovim sinom Maksimom Kiršnerom, Kisilof se zalaže za lokalna ulaganja. Smatraju ga arhitektom koncepta spasavanja Argentine od transnacionalnih grupa, koje, kako on ističe, ”ne misle na argentinske radnike”.

Аксел Кисилоф

U Argentini ga slave kao ekonomistu koji se kloni nosilaca globalizacije 21. veka, vatreno braneći uverenja da njegova zemlja mora da pronađe sopstveni put razvoja.

Pojedini analitičari ga, s druge strane, karakterišu kao ”zapaljivog crvenog marksistu”, koji preti privatnim investicijama, dok drugi ukazuju da impulsivnost i nedostatak političkog iskustva mogu da ga dovedu do razlaza sa predsednicom Kristinom Kiršner i učine ”žrtvenim jarcem”.

U ovom trenutku, međutim, stvari stoje sasvim drugačije. Kiršnerova ne štedi pohvale za ministra iz uskog kruga savetnika, koji je vatreno uveravao argentinski Kongres da samo ”moroni” mogu da igraju po pravilima španskog Repsola, koji je doskora držao JPF.

Pristalica učenja britanskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa, o intervenciji države u stimulisanju ekonomskog rasta u vreme krize, Kisilof je uveravao senatore da ekspanzija Argentine, druge najveće latinoameričke privrede, leži upravo u vladinoj politici.

„Kada dođe do duboke krize, najgore je misliti da je država loša, da je ona problem. Država je rešenje. U vreme recesije i ekonomske krize, država postaje ključni akter u obnovi tražnje i proizvodnje“, smatra Kisilof, koji je 2009. bio ključna figura i u nacionalizaciji argentinske avionske kompanije od Španaca.

Otkako je Kisilof zauzeo značajno mesto u kreiranju argentinske ekonomije, Buenos Ajres je povećao uvozne restrikcije, omogućio vladi veći pristup rezervama i ograničio pristup stranoj valuti.

„Epl“ legalno izbegava plaćanje poreza

Srna | 30. 04. 2012. BLIC

Američki tehnološki gigant „Epl“ koristi pogodnosti u Irskoj, Holandiji i ostalim zemljama sa nižom poreskom stopom da na zakonit način svake godine izbegne plaćanje poreza od nekoliko milijardi dolara.

„Njujork tajms“ piše da pravne metode koje koristi kompanija sa sedištem u kalifornijskom gradu Kupertinu omogućavaju najvrednijoj kompaniji na svetu da izbegne plaćanje velikih suma američkoj poreskoj službi.

U studiji koju su proveli ekonomisti Ministarstva finansija, procenjuje se da bi prošlogodišnji „Eplov“ federalni porez bio veći za 2,4 milijardi dolara bez primene ove taktike.

List navodi da je „Epl“ prošle godine širom sveta platio porez u gotovini od 3,3 milijardi dolara, po prosečnoj stopi od 9,8 odsto. Istovremeno, kompanija je ostvarila profit od 34,2 milijardi dolara.

Мисли прво на себе и своје пајтосе, шта друго од њега очекивати…

 

NENAD POPOVIĆ (ABS holding), potpredsednik Demokratske stranke Srbije:

Formiraćemo tri nove institucije za podršku domaćoj privredi. Prva je Interventni fond za pomoć velikim privrednim sistemima, jer je nemoguće očekivati razvoj malih i srednjih preduzeća ako ne rade veliki privredni sistemi. Druga, Razvojna banka, koja će privredi davati kredite na deset godina sa grejs periodom od tri godine. I treća, za zdravi deo srpske privrede, Izvozna banka koja bi davala direktne podsticaje i garancije za izvoz privredi na tržišta Rusije i EU – navodi Popović.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/217294/Imamo+plan+za+oporavak+privrede.html

>>

Биланс стања и неуспеха

март 29, 2012

Од Фонда за развој су од почетка кризе и нове владе (ДС-СПС-УРС) следећи тајкуни добијали најповољније кредите у следећим износима:

– Мирослав Мишковић (Делта) укупно 1.2 милијарде динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мирослав Богићевић (Фармаком МБ) укупно 731 милион динара. Близак ДСу.

– НЕНАД ПОПОВИЋ (АБС) укупно 709 милиона динара. Потпредседник ДССа.

– Војин Лазаревић (Руднап) укупно 508 милиона динара. Близак ДССу и УРСу.

– Небојша Човић (ФМП) укупно 535 милиона динара. Бивши потпредседник владе. Бивши функционер СПСа.

– Миодраг Костић (МК комерц) укупно 300 милиона динара. Близак ДСу и УРСу.

– Жељко Митровић (Пинк) укупно 470 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мило Ђурашковић (Нибенс-ПЗП) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Мирко Тодоровић (Тодор) укупно 130 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

– Горан Перчевић (Интеркомерц) преко 400 милион динара. Бивши функционер СПСа.

– Предраг Ранковић Пецони (Инвеј-Рубин) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Топлица Спасојевић (ИТМ) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Ђорђе Антељ (Гемакс) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Драгољуб Вукадиновић (Металац) укупно 85.2 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

Ко је одобрио ове кредите (преко милијарду евра намењених малим и средњим предузећима)?

Чланови УО Фонда за развој:

– Милутин Мркоњић (СПС)

– Душан Петровић (ДС)

– Расим Љајић (СДП)

– Мирко Цветковић (ДС)

– председник УО Небојша Ћирић (УРС).

До прошле године председник УО Фонда био Млађан Динкић.

Последње заседање ЦК КПЈ у Београду или долазак нове историјске аристократије

.

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ZNAČAJ JOSIPA BROZA ZA SRPSKE IZBORE

(…) Elem, samo dan pre Užica Ivica je primio Dobricu Ćosića, sa kojim se, kaže, savetovao o nacionalnim pitanjima, Kosovu i još koječemu srazmernom njegovim političkim gabaritima. Istovremeno, računam da je Dobricu silom priveo ili da je časna starina sišla s pameti, pa ga obišla u trenutku kada to toliko liči na izbornu podršku – to bih već negde čuo. Ali nisam.

Samo koji dan kasnije Ivica, poslednji Srbin koji ume i sa kraljevima i sa budalama, uhvatio se mikrofona na koncertu nove družbenice glavnog vladinog graditelja kula u vazduhu, čiji genij bih rado poredio sa Albertom Šperom, ali, kako su na umetničkom događaju, pored narečenog, bili prisutni i Dačić i Tadić, držim da bi rasplet asocijacija mogao da ode u neprijatnom pravcu.

(…) Eto objašnjenja i zašto je tvrda petooktobarska granica bila toliko slaba da je Ivici pošlo za rukom da je pređe za svega nekoliko godina. Eto objašnjenja zašto je njegovim i Borisovim zagrljajem konačno završena Osma sednica. Tada su se politički potomci Slobodana Miloševića, poslednjeg ovdašnjeg titoiste koji je pokušao da bude srpski – što je u istorijskim okolnostima ravno hasidu antisemiti, pa se tako i moralo završiti – priklonili titoističkim internacionalistima poraženim na Osmoj sednici i vraćenim Petim oktobrom. Nije slučajno da je u toj vladi EU prestala da bude jedno od legitimnih rešenja da bi postala neupitna ideološka vrednost, rešena da stvori groblje onih koji bi se usudili da posumnjaju. Istovremeno, eto i objašnjenja zašto je društvena elita, koju su decenije titoističkog kontinuiteta činile vitalnijom od smena režima, uspela da prihvati Dačića onako kako se prihvata zabludeli sin koji se na kolenima vraća kući. Ali eto i razloga zašto ta elita, čak ni u nekom svom delu, ne može da prihvati Tomu Nikolića, čak ni kada on sam javno pokaže volju da prihvati njihov diskurs i njihov vrednosni kod.

(…) Za razliku od Nikolića, čije je nepripadanje toj eliti genetskog karaktera, Koštunica je, kao pobednik nad Miloševićem, imao otvorena vrata tog salona. On je, međutim, oduvek sumnjiv, konačno izdao 2008. godine, onog trenutka kad su mu kosovsko blato i kosovski mit (lažni mit, složiće se Tadić i Basara) postali važniji od evropske himere, kad su zaključili da je postao toliko glup mu je unutrašnji problem (čim je unutrašnji, onda je i problem) postao draži od spoljnjeg rešenja.

Koštuničina politička neutralnost stoga je opasan virus, koji bi među Srbima mogao da se zapati onog momenta kad sasvim posumnjaju u dogmu po kome oni gaje problem, a Brisel rešenje i kad se zapitaju jesu li nešto od onoga što tamo nisu dobili mogli kod kuće sami da naprave. Zato je ta ideja toliko mnogo vređana i toliko malo analizirana među Koštuničinim protivnicima, a i onoliko koliko su obratili pažnju na nju, bilo je zbog toga da je omalovaže i diskvalifikuju kao nešto o čemu bi vredelo pokrenuti raspravu.

(…) Najinteresantniji je, međutim, bio Boris Tadić, kandidat za Maršala, koji je rekao da takva politička ideja više priliči pesnicima nego političarima aludirajući valjda na spisak od više od 200 javnih ličnosti koje su tu ideju podržale. Naravno, ni Tadić se nije previše udubljivao (a u šta se to on pa udubljuje?) poredeći politiku nautralnosti sa zaustavljanjem bicikla u mestu. Govoreći o Srbiji kao o jednoj devastiranoj zemlji bez ugleda u svetu – kao da je na njenom čelu osam godina bio Čarls Menson – Tadić kaže da na takvo mesto, ako bi proglasilo neutralnost, niko ne bi hteo da investira.

I, naravno, Tadić time ispisuje antologijske stranice svog ideološkog titoizma. Valjda se kačeći na stereotip o Koštunici kao o statičnom čoveku, Tadić vadi ovu metaforu sa biciklom verujući da je vrhunac političkog dinamizma prepustiti svoju sudbinu u ruke Briselu i ne menjati ništa, čak i kada vidi da taj brod tone, čak i kada zna da niko od putnika na Titaniku, u trenutku dok su tražili pjas za spasavanje, nije investirao ni u Srbiju ni igde. Istovremeno, on čini ozbiljan moralni i politički prestup tvrdeći da je Srbija suviše slaba zemlja da bi smelo da joj padne na pamet da se bavi svojom sudbinom ostajući na vrhovnom stereotipu mutiraniog titoizma – Srbija je zemlja koja pravi probleme, a rešenje ima da dođe bilo u obliku članstva u EU ili stranim investicijama spolja.

Sa druge strane, politička neutralnost upravo je zagovaranje maksimalno dinamične politike, gde se Srbima nudi da, prvi put posle 70 godina, počnu da se bave svojom sudbinom, da je promišljaju i pokušaju da na kraju rukovode njome. To, naravno, nije lako i rekao bih da tek to podrazumeva vrtiti nogama bicikl, ali na otvorenom prostoru, gde se savladavaju i vreme i prostor, a ne onom sobnom, koji vrti Tadić, koji mu samo daje utisak kretanja, koji mu meri broj otkucaja srca, količinu masti u krvi, puls, meri mu i koliko mu je života ostalo – sve radi, osim što se ne kreće zakucan za veliku sobu koja tone.

Zato je ideja političke neutralnosti – koja je samo delom spoljnopolitički koncept, ali i mnogo više od toga, uključujući i unutrašnju organizaciju i ideju da se država spasava sopstvenim radom, a ne čekanjem pomoći spolja – zato ona dakle jeste ne samo prvo političko promišljanje „srpskog stanovišta“ posle mnogo decenija već i najozbiljniji politički udarac mutiranom titoizmu u srpskom društvu.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-znacaj-josipa-broza-za-srpske-izbore.html

>>

>

SVETISLAV BASARA: DOLAZI ROGONJA

Sećate li se, cenjeni publikume, koliko sam puta sa ovog mesta najavljivao dolazak Rogatog gospodina sa trozupcem čiji vam je vizuelni identitet poznat iz Coraxovih karikatura. E pa, drugovi, što bi rekao Vlado Tairović (ko je Vlado, o tom drugom prilikom) Rogonja je izgleda pred vratima. Sve ukazuje na to: i svakodnevni protivprirodni blud ludih nad zbunjenima i televizije čiji se programi raspadaju pred našim očima i pomahnitali političari na koje bi, da je iole pameti, trebalo bacati mreže i hospitalizovati ih i, uopšte, nastupilo je takvo vreme u kome Čitluk dr Sahibija deluje najpribranije i najracionalnije, što je veoma loš znak, sa čim se slaže i moj konsultant za paranormalne fenomene, legendarna baba-Kurana.

Žutu, to jest crvenu predizbornu majicu, preuzeo je načalnik Ohrane Ivica Dačić. Kao čovek posebnog kova, šestim čulom je osetio da je društvena atmosfera u mnogo čemu slična atmosferi s kraja osamdesetih, kada je šansu iskoristio ondašnji Dačić, to jest Milošević, pa je aktuelni Dačić, sasvim u duhu marksizma-lenjinizma, dokonao da bi istorija mogla da se ponovi. Kakvi su mu konkurenti, ladno bi mogla, tvrd vam stojim.

E sad, ako su u tekućoj kalakurnici najagilniji i najtrezveniji političari Dačić i Fiškal, onda je Rogonja pred vratima. Jel sad kužite, stari moji? Prezident u rezignaciji deluje mi pomalo grogi. Lepo sam mu govorio da pazi šta pije kad zađe u Sahibijin mutlak, ali on terao po svome, pa ga sada piči bad trip. Takođe sam mu, pismenim putem, skretao pažnju da se ne miri olako s komunjarama, mnogi su se opekli na vatri crvene zvezde, sada maskirane u diskretnu crvenu ružu. Evo mu ga sad. Dačić priziva Miloševića i Broza, najvećeg sina naših naroda i narodnosti, naivčine kažu obična demagogija. Je li? Ako laže demagogija, ne laže lik. Dačić mi sve više liči na Uga Čavesa. Osmotrite malo.

Svi su se, dakle, uslovi za Rogonjin dolazak stekli: Ćosić, folk dive, sabornost u ponovnom usponu, Jego Sijatelstvo, Slavica Đukić Dejanović saslužuje Ani Bekuti u sečenju torte na seljačkom trandibalu. Pesma se ori, veseli se kućni domaćine, dok Rogonja ne pokaže račun. Interesuje li vas tačan iznos. Evo ga: 750.000.000.000.00.000.000.000.000.000.000 milijardi muda sterlinga, po današnjem kursu.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dolazi_rogonja.881.html?news_id=239115

>>

>

ПОСЛЕДЊЕ ВЕСТИ:

ПРЕДСЕДНИК ДСС-А ОДБАЦИО МОГУЋНОСТ ДА ДСС БУДЕ У КОАЛИЦИЈИ СА СПС-ОМ.

ПРЕДСЕДНИК СНС-А ИЗЈАВИО ДА ЈЕ МОГУЋА САРАДЊА СНС-А СА ЛДП-ОМ.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

Издајник и страни шпијун

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

Владимир Димитријевић: О Селићу

”Србијом влада сто породица”

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Аристократија и демократија 

IVAN ILJIN: IDEJA RANGA

О српским револуционарима и реакционарима

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

СНС, Двери српске, УРС, ДСС – Tea Party, GOP (Republican Party)

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

НЕУТРАЛНОСТ

Нов сазив скупштине – 2012

Ко плаћа штету?

 

Beograd – Advokati koji zastupaju Jugoremediju iz Zrenjanina juče su podneli tužbu protiv države zbog nezakonitosti u procesu privatizacije tog preduzeća, rečeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare.

– Jugoremedija je do privatizacije bila preduzeće čiji su radnici mogli da žive od plodova svoga rada. Međutim 2002. godine nastupa katastrofalna privatizacija i drastično kršenje zakona koji vladaju u Srbiji. Tada dolazi do uzurpacije imovine koju poseduju mali akcionari od strane kupca koji je upropastio firmu. Tužbu protiv države podnosimo zato što nije, a morala je, da kontroliše ko učestvuje u privatizaciji, odakle potiču pare kojom se svojinska transformacija vrši i da li novi vlasnik poštuje preuzete obaveze nakon što je kupio fabriku. Ništa od toga država nije radila i na taj način se ogrešila o zaposlene u Jugoremediji – istakla je Jasenka Golić, pravnik Jugoremedije.

Prema njenim rečima problem je i to što nakon poništenja privatizacije 2007. godine država ništa nije uradila na rešavanju problema u kojima se nalazi Jugoremedija, a da borbu za opstanak preduzeća vode samo mali akcionari.

Advokat Slobodan Tomić je naglasio da slučaj Jugoremedija pokazuje „bogatstvo manipulativnih taktika za isisavanje kapitala“ koje je primenio nekadašnji kupac i da po raznoraznim osnovama ukupna šteta koju je svojim nečinjenjem država nanela Jugoremediji iznosi više od 111 miliona evra.

http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/jugoremedija_tuzi_drzavu.4.html?news_id=239123

>>

Предлог за нов закон

5. септембар 2011.

Познато је да се грешке или криминалне радње државних функционера пребацују на леђа грађана када неко од оних који су оштећени тужи државу. Најчешће они који туже државу спорове добијају на међународном суду. Но, и када домаћи и када међународни суд донесе пресуду против државе Србије, одштету плаћају сви грађани Србије. 

Треда донети нов закон који ће то променети, тако што би у случају спора који је држава изгубила и где мора да плати одштету, прво та иста држава одузела сву имовину државним функционерима који су у име државе оштетили некога. 

Зашто би сви грађани плаћали одшету за куће на Дедињу када се донесе Закон о реституцији? Нормално је да се прво узме новац од оних који су одузимали имовину противзаконито, па тек онда да држава доплати разлику ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету фирми коју је неки министар оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог министра и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету неком раднику кога је директор државне институције (болнице, школе, музеја…) оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог директора и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету грађанину кога га је полиција претукла због бахатости неког полицајца а без основа? Нормално је да се прво одузме имовина тог начелника или полицајца и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Због чега би сви грађани плаћали одштету грађанину кога је суд оштетио и против којег је грађанин добио спор у Стразбуру? Нормално је да се прво одузме имовина судије који није правично судио и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Какав је то систем где политичари, судије и полицајци могу да раде шта хоће у име државе и да никада не плате за своје грешке и криминалне радње, већ увек то да плаћају сви грађани Србије?

Dve studentkinje kolabirale zbog štrajka glađu

Autor: Beta

Dve studentkinje Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu kolabirale su danas zbog štrajka glađu. Jedna od njih je prebačena u Urgentni centar, a druga je nakon lekarske intervencije poslata kući, kazao je Miloš Kuvekalović, predstavnik studenata koji već drugi dan protestuju zbog školarina.

Studenti najavljuju da će u sstrajku istajati sve dok od Saveta fakulteta ne dobiju garancije da će moći da upišu godinu i polažu ispite i da ne veruju usmenim obećanjima da će njihov problem biti rešen.

Tridesetak studenata FPU juče je počelo štrajk glađu ispred zgrade Ministarsva prosvete u Beogradu zbog problema oko uplata školarina. Nešto više od 100 studenata FPU koji su ispunili uslove za upis u narednu godinu, ali su se našli ispod upisne kvote čeka da školarine budu uplaćene i da im se omogući upis i polaganje ispita.

Školarina na Fakultetu primenjenih umetnosti iznosi 200.000 dinara.

>>

Почетак буне против дахија?

Radnički protest Pokreta za slobodu

 

Radnički protest Pokreta za slobodu

Интроспекција

 

Mi! Smo! Narod!

Die Zeit

Čini se da se populizam proširio čitavom Evropom.

Koliko je jasna granica između populista i njihovih protivnika?

Da li je onaj koji je za jednoga demokrata za drugog populista?

Populizam bi mogao da postane deo horor scenarija, koji je 2007. opisao bugarski politikolog Ivan Krastev: liberalne elite kojima narod nikada nije dovoljno dobar, suočene su sa antiliberalnim glasačima, koji svoju sigurnost traže u prkosnom „Samo smo mi narod“.

 
Autor Jan Werner Müller predaje političku teoriju i istoriju ideja na Prinstonu. Ove godine objavljuje knjigu: Demokratsko doba: političke ideje u Evropi, 1914-1991 (Das demokratische Zeitalter: politische Ideen in Europa, 1914-1991).

Die Zeit, 19.04.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 24.04.2012.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/04/mi-smo-narod/

 

>

 

FRANK LISON: PREZIR SPRAM SOPSTVA ILI UZROCI SAMOMRŽNJE

Paradoks po sebi totalitarno motivisanog „antifašizma“ pretvorio se u novu nemačku državnu doktrinu

U čemu je posebnost duhovnog razvoja Zapada? Šta je obeležje „zapadne misli“? Koji su to porivi bili u temelju ovog kulturnog kruga koji su ga toliko izdvojili od drugih i omogućili da se hrišćanska Evropa skoro bez premca uzdigne u silu koja oblikuje svet? I čime se objašnjava zaokret u samosagledavanju odgovoran što je staranje o stanju sopstvene kulture bezmalo sasvim utihnulo, dok je otprilike do sedamdesetih godina dvadesetog veka bilo glavni predmet razgovora? Koje su se duhovne i duševne promene dogodile evropskom i nemačkom čoveku prvenstveno tokom prelomnih decenija posle 1950. koje su naposletku dovele dotle da u potpunosti prihvati svoju novu, podređenu ulogu u svetu i stupanje u stanje duhovnog mirovanja? Šta je dovelo dotle da krug određene kulture stupi u fazu samozaborava i to ne shvati kao poraz, već „napredak“, kao poželjno „odstupanje od sebe“ i naposletku počne da prezire sve staro i predanjsko, iz čega je negda crpeo životnu snagu?

 

Frank Lison (Frank Lisson), rođen 1970, studirao germanistiku, istoriju i filosofiju u Vircburgu i Minhenu. U žiži njegovih razmatranja je filosofija kulture. Novije knjige: Prezir spram sopstva. Uzroci i tok kulturne samomržnje u Evropi (Verachtung des Eigenen. Ursachen und Verlauf des kulturellen Selbsthasses in Europa) (2012), Otpor. Stanje – San – Čin (Widerstand. Lage – Traum – Tat) (2008), Homo Absolutus. Posle kulture (Homo Absolutus. Nach den Kulturen) (2008).

Napomena: Iz uvoda knjige Prezir spram sopstva. Preuzeto iz časopisa Secesija (Sezession), sveska 45, decembar 2011. Prevelo i priredilo Uredništvo „Srpskog lista“. Naslov i oprema „Novi Standard“

CEO TEKST:

Srpski list

http://www.standard.rs/frank-lison-prezir-spram-sopstva-ili-uzroci-samomrznje.html

 

Роме на Дедиње!

Востани Сербие – Ода српском препороду

Prva selektorska zapovest Siniše Mihajlovića:

Naučite reči himne!

Siniša Mihajlović još uvek nije formalno postao selektor fudbalske reprezentacije Srbije, ali kako je ostalo samo da se usaglase neki sitniji detalji u ugovoru koji mu je ponudio Savez, već je počeo da organizuje ekipu po sopstvenom nahođenju. Prva zapovest igračima: naučite himnu “Bože pravde”.

“Mihajlović je zadužio portparola i menadžera ‘A’ tima Aleksandra Boškovića da telefonom kontaktira sa svim kandidatima za najbolji nacionalni tim i postavi im samo jedno pitanje: da li znaju reči srpske himne ‘Bože pravde’? Ukoliko je odgovor negativan, igrač ima obavezu da ‘postupi po naređenju’: najpre da sačeka da mu FSS dostavi reči himne i hitno – nauči tekst!”.

http://sport.blic.rs/Fudbal/Domaci-fudbal/213523/Prva-selektorska-zapovest-Sinise-Mihajlovica-Naucite-reci-himne

>

Naše teniserke izgladile sve nesporazume

Ana i Jelena se napokon vole

Najbolje srpske teniserke napravile su u Moskvi istorijski uspeh plasmanom u finale Fed kupa, ali definitivno najveći dobitak za našu selekciju predstavlja sjajna atmosfera u timu i odličan odnos naših dveju najboljih igračica, Ane Ivanović i Jelene Janković.

 

Konačno pravi tim Radost teniserki u Moskvi

Duel sa selekcijom Rusije pokazao je da su se Ana i Jelena napokon pomirile i izgladile sve svoje nesuglasice zarad ostvarenja zajedničkog cilja – osvajanja Fed kupa.

Izjava Jelene Janković da taj uspeh ne bi bilo moguće ostvariti bez Ane Ivanović najbolje pokazuje da su naše gracije naučile lekciju i da su shvatile da samo zajedno mogu da postanu najbolje na svetu. U takvoj situaciji srpski tim može sa puno optimizma da očekuje finale i gostovanje u Češkoj, koje je na programu 3. i 4. novembra.

http://www.pressonline.rs/sr/sport/tenis/story/216353/Ana+i+Jelena+se+napokon+vole.html

>

„Marijin zakon” čeka skupštinsko glasanje

Drakonske kazne i za pedofile povratnike

Određivanjem minimuma od 10 godina zatvora i uvođenjem dodatnih mera za one koji seksualno zlostavljaju i iskorišćavaju decu, novi zakon za borbu protiv pedofilije delovaće ne samo preventivno na potencijalne prestupnike, već će pomoći smanjenju broja povratnika.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/318586/Drakonske-kazne-i-za-pedofile-povratnike

>

Uhapšen bivši načelnik DB-a

SBPOK po nalogu Višeg tužilaštva u Beogradu uhapsio je Dušana Stupara, bivšeg suvlasnika Azotare. Prodajom proizvodnog pogona „Karbamida 2″ pribavili sebi protivpravnu imovinsku korist od gotovo 5,4 miliona evra.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/216343/Uhap%C5%A1en+biv%C5%A1i+na%C4%8Delnik+DB-a.html

>>>

Borislav Kašanski: Dan nade

 

Godišnjica Takovskog ustanka

 

U Takovu kod Gornjeg Milanovca danas je obeležena 197. godišnjica početka Drugog srpskog ustanka.

Knez Miloš Obrenović je na skupu starešina, održanom u Takovu 23. april 1815. godine, posle prazničnog bogosluženja u crkvi-brvnari na Cveti, objavio početak novog ustanka za oslobođenje Srbije od turske vlasti na ovim prostorima. Posle dvomesečnih borbi, Turci su se zadržali samo u Beogradu i u nekoliko utvrđenih gradova. Veštim diplomatskim pregovorima, Obrenović je do kraja 1815. godine zaključio usmeni mir sa Marašli Ali-pašom, po kojem je priznat za vrhovnog srpskog kneza. On je, mirnim putem, punih 15 godina postepeno izgrađivao autonomni položaj Srbije u okviru turskog carstva i svoju vlast u Srbiji. Hatišerifom od 1830. godine Srbiji je priznata autonomija.

Fonet

Издајник и страни шпијун

 

Kandidat Socijalističke partije Srbije (SPS) za predsednika Srbije Ivica Dačić izjavio je da je SPS „nastavljač Titove partije“ i da bi Titov spomenik trebalo vratiti na užički glavni trg. Dačić je poručio rukovodstvu grada da „ako su pametni, Titov spomenik treba da vrate na trg“.

Naslov teksta i slika (srpskih medija)

 

23/04/2012 | Beograd

Kenijci ubedljivi na Maratonu

Piše: Dragana Đurđević – Sofija Marjanović

Kenijski atletičari Džejms Barbasai i Meri Ptikani pobednici su 25. Beogradskog maratona, dok su trofeje u polumaratonu osvojili domaći takmičari Kristijan Stošić i Ana Subotić. Barbasai je ubedljivo trijumfovao na stazi dugoj 42 kilometara, prešavši je u vremenu od 2:16,01 sekund. Drugi je kroz cilj prošao njegov zemljak Henrik Kemboj (2:22,54), dok je trećeplasirani takođe Kenijac, Čarls Rotič (2:23,12).

Pročitaj

>>>

Breaking news

 

Breaking news

Начелник Генералштаба Војске Србије изјавио је да Војска Србије има спреман одговор уколико албанске терористичке групе уз одобравање Нато алијансе нападну Србе у “северном Косову“. Војска Србије има спреман план за оружано деловање уколико Албанци крену у још једно етничко чишћење Срба који живе у покрајини Косово и Метохија. Ово је изјавио после после таласа насиља на Космету, убиства младих Македонаца поред Скопља, најаве новог напада попут 17. марта 2004. од стране бројних албанских функционера и појаве наоружаних албанских терориста у јужном делу Косовске Митровице.  

Изјава начелника ГШ ВС:

Saradnja sa KFOR-om je profesionalna i sveobuhvatna.

Trenutno se 67 naših pripadnika nalazi u pet misija UN i jednoj misiji EU. Oni daju doprinos miru u Liberiji, Kongu, Obali Slonovače, Libanu, Somaliji i na Kipru.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/216120/Vojska+ponos+Srbije…+i+%C4%8Dvrst+bedem+protiv+terorizma.html

Нов сазив скупштине – 2012

У новом сазиву Скупштине Србије, после избора, седеће две нове политичке организације:

Двери српске – Покрет за живот Србије (прва политичка организација у Србији после 70 година у којој су водећи људи искрени православци, која је настајала уз СПЦ а не из ОЗНе, УДБе, ДБа и БИА) и

Бошњачка демократска заједница (која је подржала кандидатуру муфтије Муамера Зукорлића из Исламске заједнице за председника Србије).

То ће бити добро за Србију. Отвориће врата за нове и позитивне процесе у српском друштву и држави, у региону.

Резултат избора, нов сазив скупштине, биће такав да ће нову владу тешко формирати нека од постојећих коалиција. Резултат ће бити такав да ни коалиција око СНС-а ни коалиција око ДС-а неће имати стабилну већину. Очигледно је да њихова међусобна коалиција (између СНС-а и ДС-а) није могућа, а уколико би се догодила то свакако не би била влада националног спаса нити јединства. Дакле, могуће је да ће доћи до понављања избора. Уколико се влада формира у законском року, тешко да ће та влада дуго опстати. Тако да нас чекају нови, превремени, избори, недуго после тога.

На тим новим изборима почетна позиција владајуће елите – постојећих странака позиције и опозиције – биће доста слабија.  

Ne stidi se pred sobom 86.06%

Anketa Večernjih novosti:

Ankete

Da li biste pre prihvatili dobro plaćen posao u državnoj službi nego kod privatnika?

Da – 86.06%

Ne – 6.57%

Svejedno mi je – 6.37%

Ne znam – 1%

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Вести са ”тржишта”

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

СНС, Двери српске, УРС, ДСС – Tea Party, GOP (Republican Party)

УО Двери – ЗА живот Србије: Отворено писмо Томиславу Николићу!

(…) Како је и зашто, г. Николићу, Покрет Двери – ЗА живот Србије постао тема медија под несумњивом Вашом контролом – дневне новине Правда, ТВ Свет инфо плус, и посебно острашћеног радио Фокуса? Зашто се свакога дана са ових медија месецима уназад бљује ватра на све што има везе са Дверима? Ко је инспиратор овог медијског линча којима су Двери изложене на Вашим медијима? Ко је дао налог да се Двери нападају и вређају? Да ли је то слика како би медији у Србији изгледали када бисте их Ви у потпуности контролисали?

(…) Питање Двери је веома једноставно: да ли и Ви, г. Николићу, одобравате овакво понашање једног дела Ваше странке према Дверима? Очекујемо да нам лично одговорите на ово питање!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/otvoreno-pismo-tomislavu-nikolicu.php

>>

Bivši gradonačelnik njujorka u poseti SNS-u

Đulijani je, kako navode naši izvori, došao u Beograd na poziv Vučića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Nikolića, a njegova poseta uzburkala je strasti na političkoj sceni. Bivši njujorški gradonačelnik zagovarao je bombardovanje Srbije 1999. godine i dolazak kopnenih trupa na Kosovo, a Srbe je poredio sa nacistima. Kako su naši sagovornici istakli, naprednjaci su još jednom pokazali da ne prezaju ni od čega kada je u pitanju borba za vlast.

Predsednički kandidat Dveri Vladan Glišić kaže da Đulijaniju nije mesto u Srbiji.

– Uz sve to što je govorio o Srbiji i zašta se zalagao, postoji i sumnja da je bio jedan od lobista Tačijeve tvorevine na Kosovu. Đulijaniju zbog toga nije mesto u Srbiji i ne zaslužuje da se ponašamo prema njemu kao prema počasnom gostu, kao što to radi Srpska napredna stranka. Kada budemo došli na vlast, Dveri će se potruditi da takvi ljudi budu persona non grata u Srbiji – kaže Glišić.

Potpredsednica URS-a Suzana Grubješić sa odobravanjem gleda na dolazak Đulijanija u Beograd.

– Kamo sreće da u Beograd stalno, a ne samo u kampanji dolaze uspešni gradonačelnici, imalo bi se štošta od njih naučiti – rekla je Grubješićeva.

Potpredsednik DSS-a Miloš Aligrudić kaže da je Đulijani bivši gradonačelnik Njujorka i nije problem Srbije.

– Đulijani nije naš gost, nismo ga mi pozvali. Naš problem su neujednačen teritorijalni i ekonomski integritet države i onaj koji je doveo to toga, a to je Boris Tadić. Ne bih komentarisao uopšte opozicione stranke već samo stranke na vlasti – kaže Aligrudić.

Aleksandar Vučić poveo je gosta SNS-a Rudolfa Đulijanija u obilazak Beograda Savom gde mu je predstavio program naprednjaka za glavni grad „Beograd na vodi“. Đulijani je ocenio da je projekat „izvanredan“ i da će pomoći Beogradu da privuče investicije i razvije turizam. Bivši gradonačelnik Njujorka je na pitanje novinarke zašto želi da pomogne razvoj grada čije je bombardovanje podržao 1999. godine, rekao da Amerika i Srbija moraju da zaborave prošlost i da budu prijatelji.

– Ne treba se osvrtati na ono što je bilo, već živeti u budućnosti. Vi govorite o periodu od pre mnogo godina. Moramo da idemo napred, da rešavamo probleme koji su pred nama – kazao je Đulijani.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/215863/%C4%90ulijani+usijao+Srbiju.html

>>

Republican Establishment Tries To Tamp Down Tea Party Insurgency 

WASHINGTON — Six-term Sen. Richard Lugar (R-Ind.) seemed all alone in facing an insurgent Tea Party primary challenge from state treasurer Richard Mourdock, who is backed by big money from the Club for Growth and FreedomWorks. In the past few weeks, however, top GOP senators, establishment Republican groups, and big-name donors have stepped in with a mix of ads touting Lugar’s long career and blasting Mourdock in an effort to save the embattled incumbent.

On Tuesday, Sen. John McCain (R-Ariz.) and Indiana Gov. Mitch Daniels (R) endorsed Lugar and announced they would cut ads to support him. Last week, the American Action Network, a conservative group with ties to the Republican Party in Washington, D.C., launched a campaign of negative ads against Mourdock, costing $590,000. Major donors, including former fundraisers for President George W. Bush and McCain, are putting money into pro-Lugar super PACs.

Lugar, moreover, isn’t the only incumbent or establishment Republican candidate receiving strong support from big donors through super PACs and political nonprofits. This election cycle the GOP establishment has turned to these new unlimited-money vehicles to help tamp down the Tea Party insurgency that many in the top tiers of the party blamed for the Republicans’ failure to take control of the Senate in 2010.

Super PACs and political nonprofits, despite arguments that they have expanded the ability of competitors to challenge incumbents, may actually be doing the opposite. The flow of money released by the 2010 Citizens United and SpeechNow.org decisions has encouraged independent GOP establishment-oriented groups and donors to get involved in primary contests that had previously been dominated by the more radical Club for Growth and FreedomWorks.

This has a double benefit: Incumbents and GOP insider choices are receiving financial support, while the party’s hands are kept clean, as the national party organs do not have to step in to fight their conservative base.

In Utah, Sen. Orrin Hatch appears to be successfully fighting back a Tea Party challenge with the help of the American Action Network. In Texas, Lt. Gov. David Dewhurst has the support of two super PACs, backed with major contributions from the biggest Republican donors, against a challenge from former state Solicitor General Ted Cruz, who is supported by Tea Party-aligned groups including the Club for Growth and FreedomWorks.

The effort is even evident at the presidential level where Mitt Romney has become the presumptive Republican nominee with the help of a super PAC backed by establishment GOP money. Restore Our Future spent more attacking Romney’s top two competitors, Rick Santorum and Newt Gingrich, than those two candidates together spent on their entire campaigns through the end of February.

READ MORE:

http://www.huffingtonpost.com/2012/04/19/senate-races-2012-republican-establishment-tea-party_n_1437646.html?utm_source=DailyBrief&utm_campaign=042012&utm_medium=email&utm_content=FeatureTitle&utm_term=Daily%20Brief

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Спортски дух

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

 

Borislav Kašanski: Dan nade

 

 

Ima nade za Lanu, ima nade za Srbiju…

Dok ovo pišem, dan posle „dana D“ za život jedne male devojčice, obolele od tumora na mozgu, i dalje sam neizrecivo ponosan na sve one koji su pomogli da se za samo 24 sata prikupi 9.000 evra, koliko je nedostajalo za operaciju u Diseldorfu.

Utorak ujutru.

Rok je isticao, porodica je bila očajna, jedan mali život gasio se pred očima roditelja, nemoćnih, iscrpljenih ljudi koji su uradili sve što su mogli. Okreni-obrni, nedostajalo je 9.000 evra od ukupno 29.000, koliko košta operacija.

Sreda ujutru.

Došao sam na posao oko pola deset ujutru. Tekst o Lani izašao je u novinama. Od sekretarica saznajem da telefoni neprestano zvone. Probudila se savest Srbije. Zovu znani i neznani, firme, pojedinci… Ljudi javljaju da su uplatili po 200, 300 ili 500 dinara jer više nemaju. Javlja se jedan ministar, pita kako može da pomogne, nudi novac iz svog džepa, hoće da animira prijatelje i poznanike. I da, moli da mu ni slučajno ne objavljujemo ime, u ovim vučjim vremenima neko će, boji se, njegov humani gest protumačiti kao skupljanje političkih poena. Jeftinih, kako to dežurni demagozi vole da kažu.

Sreda po podne.

Koleginica spušta slušalicu i plače. Lanina porodica javlja da je na račun nemačke bolnice uplaćeno svih 29.000 evra i da su im odande poručili da hitno dođu na operaciju. Srbija je položila ispit. Telefoni i dalje zvone, trebaće novca i za terapiju posle operacije, lekove, možda i neku igračkicu za malu heroinu, kojoj je bolnica jedina kuća još od januara. Javlja se i srpska porodica iz Diseldorfa, žive blizu klinike, videli su tekst na internetu, mole da ih spojimo sa Laninim roditeljima, da budu uz njih, pomognu na sve moguće načine. Šta reći osim: Srbijo, hvala!

Četvrtak rano ujutru.

Dok pišem ove redove, negde oko sedam ujutru, vrtim film jučerašnjeg dana. Upravo u ovim trenucima naša ekipa na aerodromu ispraća Lanu i njene roditelje na put nade. Na jednom primeru pokazalo se da dobrota, humanost i saosećajnost još stanuju ovde, da sve što nam se izdogađalo i što nas okružuje ipak nije ubilo ljude u nama. I da vratim onu rečenicu s početka, pokazalo se da i za Srbiju ima nade, ma koliko nam se činilo da nije tako. A za Lanu sada treba samo da se molimo i nastavimo da pomažemo koliko možemo.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/215626/Dan+nade.html

Svetislav Basara: Zašto, Šule, brate?

(…) Bugarska, na primer, nije izdala samo Srbiju već i samu sebe i svoju, da kažemo, slavnu prošlost. U nezajažljivoj evroalavosti i pustoj želji da se što pre jevropeizuje, Bulgarija je pala tako nisko da je otvorila arhive svojih tajnih Ohrana. Već se po tome vidi da su to ljudi sasvim prosečnog kova, ljudi koji su zarad šake evra prodali dušu i identitet. Što se nama, kao liderima u regionu, nikada neće dogoditi. Mi nismo poklekli pred Mamonom, mi ne damo naše doušnike, mi, štaviše, pomno brinemo za ljudska prava i dostojanstvo naših doušnika i njihovih nalogodavaca i instruktora. A zašto? Zato što bi, kaže šef Udbe, to moglo destabilizovati Srbiju, možda i region i opasno ugroziti bezbednost.

Zašto otvaranje tajnih arhiva nije destabilizovalo Češku, Slovačku, Poljsku, Mađarsku i Bugarsku nego im je naprotiv pomoglo da se stabilizuju, o tome udbaški spin majstori ni mukajet. I ne samo udbaški. Vidim da se po tom pitanju oglasio i vojeni popečitelj Šutanovac. I on smatra da se to na ovom stepenu razvoja nikako ne sme činiti. Bilo je, kaže Šule, u DS-u, tamo negde 2000-e, reči o otvaranju dosijea, ali je na kraju sve završilo kao trt Milojka. „Nemojte me pitati zašto“, apeluje Šutanovac. Al da mi ipak pitamo: Zašto, Šule, brate?

CEO TEKST:          

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zemlja_dousnika.881.html?news_id=238468

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

Владимир Димитријевић: О Селићу

”Србијом влада сто породица”

 

Argentina sends bill to takeover control of YPF from Spain’s Repsol

 

Argentine President Cristina Fernández de Kirchner sent to Congress a draft bill to expropriate Spain’s Repsol’s holdings of YPF oil and gas company. The announcement was made on Monday at the Government House during a sudden meeting with officials, political leaders, unionists and businessmen.

The draft bill contemplates the expropriation of YPF, Argentina’s biggest company, with the Argentine State holding 51% stake of the 57.43% that Spanish Repsol controls since 1999.

Out of the 51% expropriated, the Executive Power will own 51% which equals to 29.3% of the company’s stake, while Argentina’s 23 provinces plus the Buenos Aires City will own 49% of the 51% expropriated to Repsol, thus owning 28.14% of the company.

Spanish Repsol will so far preserve 6.43% of the company, while 17.09% will remain for trade at Buenos Aires, New York and Madrid stock exchanges. Likewise, the Petersen Group -own by the Ezkenazi family-(and good friends of the Kirchner family) will keep its current 25.46% stake in the company.

The announcement came as the first activity of the President after her arrival from the 6th Summit of the Americas held in Cartagena de Indias in Colombia, where she skipped the closing meeting after reprimanding Colombia’s President Juan Manuel Santos for not having included Argentina’s sovereignty claim over Falklands/Malvinas and other South Atlantic islands in the summit’s agenda.

President Cristina Fernández argued that the decision to expropriate the majority of shares held by Spanish Repsol came after “witnessing how 17 years after the [1992] privatization of YPF, Argentina became, for the first time, a net importer of oil and gas with a total deficit of over 3 billion dollars.“

Moreover, the Head of State explained that ”in 2011 the oil and gas imports showed a year-on-year increase of 150% having spent over 9 billion dollars, which was almost as much as last year’s trade surplus.”

“We don’t promote nationalizations, but we focus on recovering our resources”, insisted the Argentine president.

Escorted by Vice President Amado Boudou, Cabinet Chief Juan Manuel Abal Medina, and Interior Minister Florencio Randazzo, the Argentine President emphasized that “Energy and hydrocarbons are vital for any country in this world, and we can not afford to let them being managed by private companies.”

The president then went on to list countries that currently hold a control of the energy industry.

“The United Arab Emirates control 100% of their oil and gas industry, same with China, Iran, Venezuela, Uruguay, Chile, Ecuador, Mexico, Malaysia and Egypt among many others. Colombia holds 90% stake, Russia’s Gazprom holds 50% stake, Brazil’s Petrobras 51%. So this is not something we came up with one day and all of the sudden.

Likewise, Cristina Fernandez replied to Spain’s Economy Minister that earlier on Monday indicated that in case of nationalizing Repsol-YPF, Argentina will be definitely sinking in the waters of populism, and remarked that “We do not choose a nationalizing model, but we promote a model focused on recovering the sovereignty of the country’s resources.”

The takeover follows more than two months of government pressure on YPF as Argentine fuel imports surged. The country sought to block YPF dividends and also backed provincial governments’ decisions to revoke 15 oil field licenses.

The government of Cristina Fernandez nationalized the private pensions’ fund holdings of 24 billion dollars and airline Aerolineas Argentinas SA since taking office in 2007.

YPF Amerian depositary receipts tumbled 11% to 19.50 dollars before being halted at 1:30 p.m. in New York. Earlier, they plunged as much as 21%.

YPF output accounted for about 34% of Argentina’s production in 2011, according to energy secretariat data. The company is also the country’s largest fuel retailer and refiner, with about 50% of refining capacity.

Energy demand grew over the past decade as Argentina recovered from a financial crisis that included a record 95 billion dollars default in 2001.

South America’s second-largest economy expanded an average 7.8% since 2003, including 8.9% growth last year.

As economic growth spurred demand for fuel, oil output declined. Since 1999, the year Spain’s Repsol acquired controlling interest in YPF production dropped 32% to 33.2 million cubic meters last year, according to data compiled by the Buenos Aires-based Argentine Oil and Gas Institute.

http://en.mercopress.com/2012/04/16/argentina-sends-bill-to-takeover-control-of-ypf-from-spain-s-repsol

MOMČILO SELIĆ: PUT KOJI NAM NE MOŽE USKRATITI NIKO

(…) “Nas su prevarili!”, nasuprot toga kazao mi je otac, nekadašnji visoki službenik Brozoslavije. Izgovorio je to nedugo pre nego je umro, misleći na sebe i majku, i sve one koji, pošavši još juna 1941. u rat i revoluciju, nisu računali ninašta osim na Progres – Put u Bolji Život, kojim valja ići makar i u smrt.

“Ustajte, prezreni na svetu!” pevali su, dok im je bilo do pesme. Oca, međutim, nisam nikad čuo da peva, mada su mi svi tvrdili da ima izuzetan glas. Nisam ga pitao je li to zbog izginulih trojice braće i oca. Da mrzi četnike nikada nije tajio: i oca i jednog od braće streljali su mu oni, dok je pukovnik Dragoljub Draža Mihailović bio u Lipovu, nekoliko kilometara od stratišta pri Kolašinu. I moja baka svedočila je protiv Draže Mihailovića 1946, na haškom suđenju u Beogradu.

Razmišljam o Progresu: prvo su četnici sudili đedu za očinstvo nad četvoricom komunista, pa je otac ćutao kada je valjalo pomilovati jednog sedamnaestogodišnjaka, optuženog zbog rodbinstva sa Vukom Bećkovićem, ocem Matijinim i dedom Oljinim, pa sam ja osuđen pošto sam nešto od toga napisao dok Nije Bilo Vreme, pa je mome pašenogu Slobodanu Miloševiću suđeno, ne za odricanja od svoga oca, četnika, već zbog guranja među Ozbiljne Igrače – pa se cela komunističko-partizanska, danas oligarhijsko-tajkunska Nova klasa podelila na premoćnu većinu branilaca lika i dela što sebe i svojih, što Broza, što Novog Svetskog Poretka, i neznatnu manjinu nas, koji bismo da iskupimo grehove i greške svojih preteča.

(…) Jer, sve se dešava baš u porodici: Matiji je još u Valjevskoj gimnaziji dozvoljeno da se proslavi Verom Pavladoljskom, koja se u Valjevu našla kao ćerka belogardejca a on kao četnički sin, da bi mu ćerka u Kolašinu od babe tražila parizer mimo rovačke pršute. Rat Svetova očit je i bez pozivanja na Hantingtona i sukob civilizacija. Nisu naime one, te ni nacionalne ili rasne kulture ni izazivači ni okidači tih titanskih gušanja sujeta. Odijum među grupnim i pojedinačnim ličnostima neizbežan je na Putu Zemljom – pa i kerovi se mirišu ili ne, kamoli mi, bića posramljena i životinjama i anđelima.

Posmatrajući kolone srpskih izbeglica od Evrope, otac mi je umro 15. septembra 1995, mada predodređen da bude ratni drug Matijinom, i da zajedno dočekaju stotu. Preživeo je smrtnu ranu na Kupresu, Neretvu i Sutjesku, napad na konzulat u Čikagu 1963, ne znajući da ga nisu izvršili njegovi protivnici iz Građanskog rata, već novokomponovani nacionalisti, pod vođstvom bivšeg Brozovog oficira. Da ta šema i dalje važi, svedoče Vuk Drašković i slični. Stoga, i haškom stradalniku Šešelju poštovanje ali, kakve su veze imala samaštenija s nožem u zubima na skupovima 1991, sa urednim Dražinim vojnicima, čije sam fotografije gledao po domovima očevih vršnjaka u Severnoj i Južnoj Americi?

Kome su, zaista, trebali “četnici” poput momka iz Bele Palanke, spremnog da za njemu nepoćudnu reč skoči na sagovornika? Deci “narodnih neprijatelja” nije bilo lako, morala su se dokazivati bar koliko janičari ili poturčenjaci, ali su mnoga ostala što su im bili i očevi – Srbi obrečeni čuvanju Božijega lika u sebi, a ne Igri sve novijih maski.

(…) Da je Božo Vešović živ, takve bi prećutao, poznajući im ostrvljenost. Jer, još nisam sreo nekog od pobednika iz 1945. ko mi je za protivnike iz rata za srpsku dušu kazao što i Božo, kada mi je blago i smireno rekao da je “borba partizana bila natčovečanska”. Mene su naime neki moji romani i napisi, o bezmilosnom pokušaju da se i srpska svest upodobi Novom svetskom poretku (u nas u začetku zvanom komunizam i samoupravni socijalizam) gotovo odvojili od rodbine, a kolege moga oca su, čuh, jedan drugog svađajući se proklinjali: “Dabogda imao sina kao Vladeta!” Dok se, naime, posmrtni ostaci ne samo Đenerala dostojno ne sahrane, nema nama Puta do u “Svetlu budućnost” kakvu nam obećavaju već preko sto godina. Nepravda tišti i gore od krvi: “ugled” Jova Kapičića ili Josipa Broza ne bi smeo biti presudniji od imena i prezimena njihovih žrtava, niti od osećanja i dobrobiti njihovih potomaka.

(…) Jer, sve se dešava baš u porodici: Matiji je još u Valjevskoj gimnaziji dozvoljeno da se proslavi Verom Pavladoljskom, koja se u Valjevu našla kao ćerka belogardejca a on kao četnički sin, da bi mu ćerka u Kolašinu od babe tražila parizer mimo rovačke pršute. Rat Svetova očit je i bez pozivanja na Hantingtona i sukob civilizacija. Nisu naime one, te ni nacionalne ili rasne kulture ni izazivači ni okidači tih titanskih gušanja sujeta. Odijum među grupnim i pojedinačnim ličnostima neizbežan je na Putu Zemljom – pa i kerovi se mirišu ili ne, kamoli mi, bića posramljena i životinjama i anđelima.

Posmatrajući kolone srpskih izbeglica od Evrope, otac mi je umro 15. septembra 1995, mada predodređen da bude ratni drug Matijinom, i da zajedno dočekaju stotu. Preživeo je smrtnu ranu na Kupresu, Neretvu i Sutjesku, napad na konzulat u Čikagu 1963, ne znajući da ga nisu izvršili njegovi protivnici iz Građanskog rata, već novokomponovani nacionalisti, pod vođstvom bivšeg Brozovog oficira. Da ta šema i dalje važi, svedoče Vuk Drašković i slični. Stoga, i haškom stradalniku Šešelju poštovanje ali, kakve su veze imala samaštenija s nožem u zubima na skupovima 1991, sa urednim Dražinim vojnicima, čije sam fotografije gledao po domovima očevih vršnjaka u Severnoj i Južnoj Americi?

(…) Pokradeni identitet i ubilačka, prepadnuta vernost ulogama koje su i nasilnici i njihove žrtve sebi umislili uzrok je svih građanskih, pa i mnogih drugih ratova. Naš, koji pospešuju i odrodi i mnogi “nacionalisti” zašao je u nedoličnu starost. Naša sudbina očita je svuda oko nas, i u nama: u Matiji, njegovom ocu i majci i ćerci, mome ocu, majci, meni i deci. Naši prestareli, rasejani četnici, ostaci poklanog, postreljenog i prognanog naroda, uz svoj ponajčešće odnarođen porod i iseljene, “plahe i lakome” novosrbe, takođe užasnuti posmatraju Vreme kratkoga trajanja, kojim se prostiru svi neosmišljeni životi.

(…) Pobedu stoga možemo izvojevati jedino vaninstitucionalnim delanjem, jer su vremena Miloševog preganjanja sa oslabelim Turcima prošla. Put Životom, zarad Puta Smrću koji će nam određivati naši naslednici, i ostatak sveta po okončanju ovog nacionalnog i pojedinačnog Vađenja mazije, ostvarićemo jedino paralelnom, samosvojnom kulturom, sivom i crnom privredom, samopomoću i mobom, neprekidnom pobunom protivu manipulatora i ugnjetača, i, nadasve, punim životom na margini, u getu, po logorima i zatvorima – svaki drugi odavno budući sramotan. Jer, mimo svih laži, gotovo da nema tih izvikanih veličina koji svojim, osvedočenim ličnim osobinama neće težiti da u nedogled održe sve ono što je od njih stvorilo elitu, ali nikada soj.

CEO TEKST:

Srpski list

http://www.standard.rs/momcilo-selic-put-koji-nam-ne-moze-uskratiti-niko.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Аристократија и демократија 

IVAN ILJIN: IDEJA RANGA

Хришћанска страна комунизма

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Владимир Димитријевић: О Селићу

 

IVAN ILJIN: IDEJA RANGA

Savremeno čovečanstvo je izgubilo predstavu o tome šta je pravi rang. Zato je ono prestalo da veruje u ideju ranga uopšte, pokolebalo ju je, uzdrmalo i pokušalo da je odbaci, a svaki rang proglasi za tobožnji, proizvoljni, koji nije vredan ni priznanja ni poštovanja… „Sve je u životu uslovno i relativno; ono što se nekome sviđa i što mu koristi, to je dobro; ko ima moć, ko ume da imponuje i nameće, taj je iznad drugih, viši, a sve ostalo su ljudske izmišljotine s kojima je odavno trebalo raščistiti…“ Tako je u svim pitanjima kad je reč o rangu: u politici, u umetnosti, u nauci, u religiji i crkvi – svuda. I u tome je sama suština revolucije – u svesnom brisanju svakog ranga, u ismevanju same ideje ranga. A sve ostalo dolazi kao prirodna i neizbežna posledica toga.

Na ovome se pre trideset godina urušila naša Rusija. I tek kasnije, odveć kasno, Rusi su počeli da shvataju da je zdravo osećanje ranga kod njih potiskivano upravo zbog namere da se sve falsifikuje, da se u prve redove dovedu nesavesni i nečasni, da se napravi nova socijalna selekcija beščašća, udvorištva i represije, a kada su Rusi to počeli da shvataju, već su bili podjarmljeni; imali su jedan izbor: ili da prihvate ropstvo i beščašće – ili da potonu u bedu i poniženje. Rang nije bio prosto „ukinut“: on je bio pokraden, zloupotrebljen, falsifikovan i zamenjen novim „anti-rangom“.

I eto, u današnjem svetu postoje dva različita pogleda na svet: rangovski i egalitarni. Oni se bore među sobom – na čitavom zemaljskom prostoru i u svim oblastima kulture. Da razmotrimo to detaljnije.

NEPODNOŠENJE „PREVASHOSTVA“

Prvo. Ljudi jednakosti (egalitaristi) ne vole i ne podnose ničiju superiornost, oni okreću glavu, trude se da je ne primete, da je uvek podvrgnu sumnji, da je kritikuju, ismeju, ukaljaju intrigom ili klevetom; ili, još gore, falsifikuju, reklamirajući „svoje“ – obično netalentovane, dvolične, ali poslušne sledbenike. „Mi ne podnosimo nikakvo ‘prevashodstvo’ – govorili su mi umni ljudi, republikanci jedne od demokratskih država. Svakom istaknutom čoveku mi ćemo otežati i poremetiti život, kako se ne bi previše zaneo; ali ako on, i pored toga, nešto postigne, mi ćemo mu, možda, podići spomenik posle smrti“… „Kod nas u školi – pričao je profesor iz druge demokratske države – učenici se planski opterećuju ogromnim brojem informacija, u njima se guši sve što je vezano za stvaralačku maštu: insistira se na jednakosti, na jednoobraznosti, guši se individualnost.“ Slušajući takva priznanja, pada mi na pamet Petar Verhovenski (u Zlim dusima Dostojevskog). „Nisu potrebne više sposobnosti! Više sposobnosti su uvek težile osvajanju vlasti i postajale despoti… njih proganjaju ili kažnjavaju. Ciceronu su odsekli jezik, Koperniku iskopali oči, Šekspira kamenovali… Robovi treba da budu jednaki… Mi ćemo svakog genija ugušiti još u kolevci. Sve pod isti zajednički imenitelj – potpuna jednakost“…

Tako ljudi koji brane jednakost smatraju da je svaki duhovni rang – proizvoljan, izmišljotina, posezanje ili uzurpacija: takav je bio duh prve Francuske revolucije, koji je proklamovao da se „svi ljudi rađaju jednaki“, a kao dokaz – navodio giljotinu. U skladu sa ovakvim gledanjem, u ljudima je ono što je bitno-suštinsko slično i jednako, dok je različito, osobeno i originalno (štaviše superiorno) nebitno. Jedna sovjetska komunistkinja je tako i govorila: „Svi treba da rade samo ono što svi mogu da rade.“ (Dole više sposobnosti!).

Ovakvo gledanje, sa istorijske tačke, rezultat je porodičnih i socijalnih nepravdi, uvreda, zavisti „podzemlja“ (opisanog kod Dostojevskog), bezbožja i duhovnog slepila; ono se hrani apstraktnim mišljenjem, odbacujući sve što nije slično i prezirući svaku superiornost. Ono dolazi do izražaja u „opšte-prihvaćenim“ sudovima („svi su jednaki, svi su ravnopravni, svima sve jednako!“) i „opšte-negativnim“ sudovima („niko ne sme da bude bolji, viši, bogatiji: nikome ne priznavati nikakva preimućstva“ itd.). Takvo gledanje je neodgovorno, oholo, materijalističko, zavidljivo, mrzilačko, bezbožničko, revolucionarno i socijalističko. Ono gubi iz vida prirodu, koja večno proizvodi različitost; i zato je ono protivprirodno. Ono zanemaruje i duh, koji čuva svakog čoveka kao jedinstveno biće u svojoj vrsti, dragoceno u svojoj samosvojnosti „sina Božjeg“ – zato je ono i protivduhovno. Sa političkog aspekta, ovo gledanje „veruje“ u opšte pravo glasa, u aritmetičko zbrajanje glasova, u „narodni suverenitet“; i teži republici.

POSEBNI I NEJEDNAKI

Drugo. Ljudi koji priznaju značaj ranga (pobornici duha i pravednosti, individualisti), ne prihvataju ni prirodnu jednakost, ni veštačko i nasilno izjednačavanje. Oni smatraju da se svi ljudi, koliko god ih ima, rađaju kao nejednaki, posebni i samobitni, a kasnije, zahvaljujući svom razvoju i usavršavanju – postaju sve više samobitni i samosvojni. U tome ne samo da nema ničeg lošeg i ničeg opasnog, već je to, naprotiv, prirodno-normalno i duhovno poželjno. A pošto su ljudi od prirode različiti i svojevrsni, pravednost traži da se prema njima odnosimo nejednako, to jest u skladu s njihovim osobinama, kvalitetima, znanjima i radom. Pravednost, dakle, ne polazi od jednakosti, već, naprotiv, od konkretne nejednakosti, koja se uspostavlja svuda gde je to moguće (vidi NZ 76–79).

Dakle, ljudi rangovskog gledanja vide prirodnu nejednakost svojih bližnjih, poštuju njihovu duhovnu osobenost i uveravaju se na svakom koraku posmatranjem, umom i srcem, da jednakosti u stvarnosti nema, da nju izmišljaju ograničeni i zavidljivi ljudi i da bi njeno uspostavljanje bilo nepravedno i nasilno. Ako i vide negde „sličnost“, oni ostaju u uverenju da se iza te vidljive i površne sličnosti krije suštinska i dragocena nejednakost. Živa suština ljudi nije u onome što ih čini sličnim već upravo u onome što ih čini jedinstvenim u svojoj vrsti i nezamenljivim.

Rangovski pogled nastaje, istorijski govoreći, iz prirodnog očinstva-materinstva, a duhovno – iz religioznog pijeteta. On nalazi hranu u pažljivom posmatranju prirode, osetljivoj savesti, osećanju pravednosti, živoj, individualizirajućoj ljubavi i molitvenom sazrcanju savršenstva Boga. On se izražava u opreznim i promišljenim „pojedinačnim“ sudovima – bilo pozitivnim (na primer, „ljudi retko liče jedni na druge“, „neki ljudi su zavidljivi“, „taj čovek je pametniji od drugih“, a „ovaj je pošteniji od ostalih“; „ja sam srećan što se mogu pokloniti pred njenom dobrotom“ ili „pred njegovom hrabrošću“ itd; otuda „kult heroja!“), bilo negativnim (na primer, „mnogi ljudi ne podnose tuđu superiornost“, „ima ljudi koji nisu zreli da daju svoj politički glas“, „mnogi demagozi uopšte ne razmišljaju o socijalnoj pravdi“ itd). Ovo gledanje pokreće osećanje odgovornosti i pravednosti; ono je sposobno za trezvenu skrušenost, ume da se raduje tuđem kvalitetu; ono je duhovno, sklono tradiciji i konzervativnosti; ono je prirodno, organsko, lojalno i religiozno. Politički, ono teži izboru najboljih ljudi – bilo putem imenovanja, bilo glasanjem, i zalaže se za monarhiju.

Dakle, ljudi po prirodi nisu jednaki; i to nije nesreća, već dar Božji. Mi samo treba da prepoznamo taj dar i da s njim pravilno postupamo. Pravilno – to jest na odgovarajući, pravedan način. „Zvezda se od zvezde razlikuje u slavi“ (1 Kor 15, 41); isto se i čovek od čoveka razlikuje po snazi, zdravlju, sposobnostima, moralnim kvalitetima, umnoj pronicljivosti, snazi volje, duhovnom sazrcanju i realnim postupcima. Ne videti sve to znači biti slep, negirati to je besmisleno, a prenebregavati – štetno. Bolestan čovek nije za vojnika; on će samo biti na teretu bolnici. Slab čovek ne može da vuče teret ili da kopa zemlju: to bi ga brzo ubilo. Besmisleno je talentovanog violinistu pretvarati u stolara, darovitog matematičara u mornara, genijalnog pesnika u šefa odseka, sposobnog trgovca u kuvara, čoveka rođenog da bude šumar – u mehaničara. Ali isto tako je besmisleno, ili čak pogubno, od razbojnika praviti činovnika, davati izdajnicima i lopovima pravo glasa, uvoditi špijune u ministarstvo spoljnih poslova, imenovati falsifikatora novca za ministra, proizvesti kukavicu za maršala ili partijskog intriganta za kardinala. Odakle to uverenje da je svaki glupak u stanju da obavlja državne poslove? Kako se može bezvoljna varalica imenovati za vojskovođu (Bazen). Može li čovek sa pogledima tredjunioniste da upravlja imperijom (Mekdonald)? Zbog čega slepca ne stavljaju pred mikroskop? Može li bezbožna neznalica da bude sveštenik? Kakvu će decu vaspitati razvratna guvernanta? Za kakve slobodne političke izbore je sposoban potkupljivi, zaplašeni, izgladneli narod, navikao na laži?

PODUDARNOST DVA RANGA

Dakle, u ideji „ranga“ postoje dve strane: prvo, ima se u vidu sposobnost svojstvena čoveku – to je njegov stvarni rang; drugo, imaju se u vidu njegova ovlašćenja, prava i obaveze, koje mu priznaje društvo ili država – to je njegov socijalni rang. Razume se da se ova dva ranga mogu razilaziti. Mudri pravednik može biti bez ikakvog socijalnog ranga; zli glupak se može provući za ministra, generala i predsednika. Pošten čovek može da bude krajnje siromašan, opšte poznati lopov – može postati direktor bankarskog konzorcijuma. Rang duhovne superiornosti (pravičnost, genijalnost, talenat, znanja, hrabrost, snaga karaktera, sposobnost razumevanja, politička dalekovidost) – i rang opunomoćenosti čoveka (zvanje, čin, vlast, autoritet) ne moraju se slagati. Jer, s jedne strane, ljudi su, kad biraju najbolje, kratkovidi, lakomisleni i neodgovorni, potkupljivi i neiskreni; s druge strane, častoljupci, vlastoljupci i nezajažljivi su energični, uporni i često čak spremni da se služe svim sredstvima. Pravi socijalni autoritet nastaje kada se ova dva ranga podudare. I kada se to desi, ideja ranga slavi svoj praznik: pred nama su veliki imperator (Petar Prvi), pobedonosni vojskovođa (A. V. Suvorov), pravedni episkop (Teofan Zatvornik), pronicljivi naučnik (D. I. Mendeljejev), istaknuti organizator (S. I. Mamontov), socijalni vaspitač (N. I. Pirogov), opštepriznati genijalni pesnik (A. S. Puškin), kompozitor (A. P. Borodin), slikar (I. K. Ajvazovski). Ovde su se rang duhovne veličine i rang ljudskog priznanja poklopili, i nacionalna kultura cveta.

Ali ova dva ranga mogu i da se ne podudare. Ako je to izuzetak, onda to svi doživljavaju kao veliki minus: najbolji ljudi raspravljaju o tome, osuđuju, negoduju, nastoje da isprave stvar; oni lošiji su indiferentni ili, naprotiv, nastoje da iskoriste slabu tačku u svoju korist (na primer, razvratni miljenik). Ako su te pojave uobičajene ili preovlađuju, to znači da takvom narodu u datoj epohi izbor najboljih ne polazi za rukom, da je ceo režim neodrživ, da „poštenje i talenat ne vrede mnogo“ i da predstoje socijalni potresi. Takvi su, na primer, bezdušni i nemoralni roditelji, poročno sveštenstvo, podmitljivo činovništvo; loš vladar, neznalica i glup profesor, ograničen i zao učitelj; vladavina nedarovitih „umetnika“, okrutan oficirski kadar, sudije bez dobrog poznavanja prava, članovi parlamenta bez osećanja odgovornosti, policija lišena građanske hrabrosti itd. Takva masovna pojava bolesnog i tobožnjeg ranga dovodi do razočarenja, u dušama budi „podzemlje“ i revolucionarnost i baca ljude u himeru jednakosti… Pri tome, elementarna pravednost nam nalaže da priznamo i kažemo da predrevolucionarna Rusija za takvo propadanje nije znala. Razbuktana u njoj himera jednakosti imala je sasvim druge uzroke: političku naivnost naroda, antirangovsko raspoloženje ruske inteligencije, prelazni stadijum u ekonomiji, širenje poluobrazovanog sloja, ratne neuspehe i, kao poslednji impuls – iznenadno ukidanje monarhističkog ranga i zakletve, koje su isprovocirali određeni politički krugovi.

Nikakva društvena organizacija nije moguća bez ranga. Država sa neuspešnom rangovskom selekcijom je slaba, nestabilna, možda neposredno osuđena na propast. Od bolesnog i falsifikovanog ranga strada sve: porodica, škola, akademija, crkva, vojska, država, privredno preduzeće. Cela stvar je u tome kako da se prepoznaju doista najbolji (ljudi prirodnog ranga) i oni istaknu, uz dodelu, kasnije, neophodnih ovlašćenja i obaveza (socijalni rang). To se najbolje postiže putem imenovanja, na primer, u crkvi, vojsci, školi, ekonomiji; često i u državi. Ali dešava se da se to katkad najbolje ostvaruje putem izbora, na primer, u akademskim ustanovama, kulturnim društvima, u životu parohije i u lokalnoj samoupravi; ponekad i u državnim okvirima. Međutim, tu ne postoji jedinstven šablon za sva vremena i sve narode; ono što je dobro za jednu zemlju može biti pogubno za drugu; tu nema niti može biti političke „panaceje“ (sveisceljujućeg sredstva). Imenovanje ima svoje privlačne strane i mane, a izbori svoje opasnosti i iskušenja. I možda nije daleko vreme kada će se doći do novog načina biranja, kombinovanog sa imenovanjem, čime će se prevladati nedostaci jednog i drugog načina.

KAD SU IZBORI BESMISLENI

Prvo. Izbori. – Što je više u narodu zavisti i partijnosti, to će biti slabiji njegovi izbori. Što je niži nivo njegovog obrazovanja, to će besmislenija biti cela izborna procedura. Što se više u narodu širi častoljublje, to će neuspešniji biti njegov izbor. Što su uticajnije u njegovom životu tajna (religijska ili politička) društva, to će pre rang biti falsifikovan i izopačen.

Drugo. Imenovanje. – Što je jači u narodu kastinski duh, to će neuspešnija biti sva imenovanja (protekcija, nepotizam, laskanje). Potkupljivost (korupcija) može direktno iskompromitovati čitav željeni poredak. Slabo razvijeno osećanje odgovornosti i odsustvo kontrole mogu uništiti državu koja se gradi putem imenovanja.

U stvari, trebalo bi postići to da socijalni rang bude usklađen sa duhovnim rangom čoveka, kako bi imenovani bio u narodu voljen i prihvaćen kao svoj; da izabrani misli ne o partijskoj, ne o klasnoj, ne o provincijalnoj i ne o ličnoj koristi, već o svenarodno-državnoj. Tada će pitanje ranga biti dobro rešeno.

Ali kako su pojave „bolesnog ranga“ uvek i svuda moguće, to je u stvarnom životu neophodno poštovanje dvaju pravila:

Prvo. – Opšta uverenost da oni koji imenuju i biraju doista traže najbolje ljude i nastoje da usklade teret datih ovlašćenja s duhovno-prirodnim rangom ljudi koje predlažu („najbolje ljude napred!“). Svako odstupanje od ovog pravila će se štetno odraziti po državu.

Drugo. – Opšta spremnost da se lojalno prihvati moguća greška ranga i od slučajne pojave „bolesnog ranga“ ne pravi društveni ili nacionalni skandal neposlušnosti.

Nesimpatičnom, neiskusnom, neveštom, bezvoljnom, nedarovitom načelniku treba pomagati – u ime časti, u ime savesti, u ime patriotizma, u ime svenarodne i državne stvari, a ne praviti intrige na njegov račun, nanositi mu štetu i izolovati ga. Tome uči ideja ranga i monarhistička svest o pravnim normama, koja traži da se verno služi ne samo velikome Caru.

Zanimljivo je da se u Rusiji ideja ranga istorijski održala uglavnom na religioznoj osnovi i na patriotskom osećanju. Eto zašto je zakletva („ljubljenje krsta“) imala u Rusiji takav značaj. Eto zašto je ruski narod hiljadu godina verovao u pravednu volju Cara, u njegovu svesrdnu brigu o čitavom narodu bez izuzetka i u njegovo traženje pravednosti za sve. Rang se u Rusiji zasnivao na veri i ljubavi; i zato je u dušama izazivao iskrenu i blagorodnu lojalnost.

Upravo zbog toga Rusija nikada nije znala za republikansko uređenje.

Objavljeno u časopisu Naši zadaci, br.109 (I) i 110 (II), 15. septembra 1950. Poglavlje knjige Ivana Iljina Bela ideja, Logos, Beograd 2012, koju su sa ruskog preveli Marija i Branislav Marković

Srpski list

http://www.standard.rs/ivan-iljin-ideja-ranga.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

Cvetan Todorov o komunizmu

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

Nezaposlenost u Srbiji

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Српска демократија и Империја(лизам)

”Србијом влада сто породица”

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Излаз

Писмо оштећених и преварених купаца 1000 непрофитних станова у Београду!

ПОШТОВАНИ:

 
Обраћамо Вам се у име хиљаду преварених београдских породица – учесника кункурса Скупштине Града Београда за куповину социјално-непрофитних станова на кредит, из децембра 2007. године. Услови су били: 20 % учешћа пре усељења уз плаћање и ПДВ-а од 8%, кредит на рок од 20 година индексиран у еврима, камата 0,5%, и куповина станова по производним ценама.

Уместо добро замишљене и са огромним олакшањем прихваћене идеје да Град омогући онима који деценијама у њему и за њега раде у школству, здравству, комуналним предузећима, полицији… да најзад прекину подстанарска потуцања и купе своје станове по заиста економским ценама – већ пету годину доживљавамо само разочарења. Укратко, недопустиви пропусти градских власти се, у нашим случајевима, огледају у следећем:

1.    Немаром градске администрације или намерно – нас хиљаду смо једини купци првог стана у Србији који плаћају ПДВ пре усељења и у целости, са изгледима да буде рефундиран тек после двадесет година, у номиналном динарском износу. Иначе, током конкурса и приликом уручења решења о куповини конкретних станова градски службеници су изјављивали да ће уплаћени ПДВ бити враћен за месец до два. Првоусељени из децембра 2009. године га још нису рефундирали. Иначе, износ ПДВ-а је уплаћиван, као и учешће, на жиро-рачун Града Београда. Решење проблема које је град недавно понудио кроз одређене анексе уговора је поново неповољно по нас, јер огроман терет све већих курсних разлика, које настају грешком његове администрације, поново падају на наш терет. Бројна обећања градских власти да ће издејствовати измену спорног члана Закона о ПДВ-у до сада нису испуњена.

2.    Кашњења у роковима усељења се већ мере годинама. Иако је последњи стан из овог програма требало да буде усељен још пре више од годину дана – до сада је у своје станове ушло само 270 породица. Највећи део, 730 станова у насељу западно од улице Др Ивана Рибара, се још увек гради. У непосредном разговору са нашим представницима пре двадесетак дана градоначелник Ђилас се веома изненадио како ’’не зна ништа о кашњењу толиког броја станова’’, па је после више важних телефонских разговора изричито обећао да  ће сви бити усељени до краја јула ове године. Јутрос у медијима надлежни функционер Зоран Костић то демантује, и за део тих станова најављује тек јесен као термин завршетка. Током свих ових година наше породице су непланирано дале нове хиљаде евра за закуп туђих станова, а многи су пропустили и неке повољније прилике да стекну свој кров над главом.

3.    Цена по којој нам Град продаје ове станове је све сем ’’непрофитне’’ и ’’производне’’, како је наведено у одлуци градске скупштине и конкурсним условима. Иако је градоначелник 30. новембра 2009. на конференцији за медије (тај снимак поседујемо) изјавио да ће цена наших станова бити 800 евра, она је до сада увек износила преко хиљаду, са тенденцијом раста.

Дошли смо до релевантних података да су недавно још неке локалне самоуправе својим грађанима продавала непрофитне станове, па су се тако учесници сличних конкурса у Смедереву у своје станове уселили за 550 евра по квадрату, у Кладову за 450, а у Косјерићу за 440 – са истим ценама грађевинског материјала и пратећих трошкова.

По званичним подацима предузећа која су градила наше станове, они су за изграђене зграде од Града Београда наплатили произвођачку цену квадрата од 31,167 до  39.254 динара по квадрату (’’Интеркоп’’ Шабац за зграде у Војвођанској и Др Ивана Рибара), али и само 202 (две стотине два!) евра за једну готову зграду у истом комплексу (’’Денеза М’’, уговорена цена за ’’грађевинске, завршне и инсталатерске радове’’ за седмоспратни објекат Б3Б.2-3).

Индикативно је и да поменута предузећа граде и комплекс ’’Војвода Степа’’ по произвођачкој цени од 42.660 динара по квадрату, али и станове за потпуно профитно отворено тржиште (Звездара, Улцињска улица), по цени 48.148 динара за квадратни метар изграђеног објекта.

Претходних година смо више пута безуспешно покушавали да од надлежних градских структура добијемо релевантну документацију која би објаснила структуру продајне цене наших ’’непрофитних’’ станова, али смо увек добијали само уопштену документацију без захтеваних података.

Молимо Вас да употребите Ваш политички утицај и да нам помогнете да напокон, после више деценија рада, остваримо основно људско право – право на дом. Нико од нас не жели да добије бесплатно нешто што му не припада – само имамо невероватну амбицију да наших хиљаду подстанарских породица што пре по обећаним, економским и фер-условима купи своје прве станове, да при томе не будемо дискриминисани ускраћивањем законског ослобађања од ПДВ-а – и да највећу ствар у нашим животима обавимо без осећаја да смо (и овде) преварени.

Позивамо да нам се придружите у среду, 11. априла 2012. године у 12.00 часова испред зграде Скупштине Града Београда (Стари двор), где ћемо поново упитати градску администрацију зашто нам се ово дешава. Ваша подршка и савети, као и сваки добронамерни гест подршке би нам у овом тренутку био заиста драгоцени.

У Београду, 9. Априла 2012.

С поштовањем,
хиљаду београдских породица – купаца социјално-непрофитних станова

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/april/prevara-zvana-neprofitni-stanovi.php

>

Почетак буне против дахија?

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Cvetan Todorov o komunizmu

 

Cvetan Todorov o komunizmu

 

Znameniti francuski teoretičar bugarskog porekla Cvetan Todorov (prevođen i na srpski, najviše u Biblioteci XX vek) nedavno je boravio u Mariboru, ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture. Tom prilikom je za ljubljansko “Delo” dao intervju govoreći između ostalog o tome jesu li u pravu “novi apokaliptičari”, mahom sa levice, o olako zaboravljenom totalitarnom nasleđu istočne Evrope” o “ikonama levice” Žižeku i Badjuu, Evropi, izboru između demokratije i nihilizma… Intervju prenosimo u celosti.

“Da bi zavladalo zlo, nije dovoljno delovanje malobrojnih pojedinaca, većina bi morala da ostane indiferentna. Za to smo, nažalost, svi sposobni”, kaže Cvetan Todorov, gost Maribora, Evropske prestonice kulture. “Zbog budućnosti Evrope, moramo da pazimo da vlast ne prisvoje zagovornici velikih ideja.”

Zapisali – ste da ste početkom šezdesetih, po vašem dolasku u Francusku, bili veoma iznenađeni velikim brojem mladih ljudi koji su bili oduševljeni komunizmom. Da li bi vas iznenadilo da se slično desi danas u Sloveniji?

– Da. Razumem da postoji velika skepsa u pogledu sudbine demokratije u istočnoj Evropi, očekivanja se nisu ispunila zbog samovoljnih poteza vladajuće političke garniture, i pored toga što se ne može nazad. Marksističko-lenjinističke parole očito nekima ponovo zvuče privlačno, jer bar u teoriji zagovaraju jednakost iako je to fantazija. Ljudi očigledno imaju veoma kratko pamćenje ili pripadaju generacijama koji nisu okusile diktaturu. Činilo mi se nepojmljivim da mladi Francuzi, koji su, po mojim standardima, živeli u blagostanju i bez političkih progona, priželjkuju totalitarni sistem.

Posleratni Pariz se činio manje privlačnim od onog iz uzbudljivog perioda između dva svetska rata, kada je to bio grad sa umetničkom i intelektualnom dijasporom iz celog sveta.

– To važi za oblast kulture, na političkom planu to je bilo nemirno vreme. Francuzi su bili u kandžama radikalne levice i radikalno desnih ideologija, sredinom tridesetih godina simpatije su bile namenjene ili Staljinu ili Musoliniju. Parlament je važio za preživelu instituciju, liberalne slobode činile su se neefikasne i previše oslabljene, ukratko, u tom vremenu ne bih želeo da živim u Parizu.

Šezdeset osma je bila jednako burna.

– Da. Ipak, doživljavao sam je drugačije nego što je zapisano u istorijskom sećanju. Istina, na demonstracijama bilo je izrečeno mnogo radikalnih političkih zahteva, neki su se zauzimali za komunizam ili maoizam, iako takve tendencije nisu bile preovlađujuće, zagovarala ih je šačica ljudi. Većina je želela samo promenu atmosfere u državi u kojoj su preovladavali rigidni društveni uzorci kojima nisu odgovarale velike promene. Koliko se sećam, studenti su zaista uzvikivali parole o socijalnoj jednakosti i punoj zaposlenosti, ali ipak mi se čini da je u vazduhu više bila seksualna nego politička revolucija, ukratko, u retrospektivi leto 1968. možemo da označimo kao veoma veselo razdoblje.

Privlačnost internacionalnog socijalizma verovatno se temelji na tome da on nije doživeo tako oštre kritike/osude, kao nacionalni socijalizam.

– Imate pravo. Neprestano sam istrajavao u ocenjivanju oba totalitarna režima, sa jednakim merilima, jer imaju jednaku genezu i jednake kobne posledice, odnosno komunistički eksperiment ima još teže, trajao je daleko duže, i kreirao nekakvu laboratoriju u kojoj je na kraju promenio karakter većine. Morao si da se prilagodiš ili da odeš, treća alternativa je bio logor ili pogubljenje. Slika komunizma je zamagljena, ostaje dubok jaz između stvarnosti i propagandne predstave jednog imaginarnog sveta koju je stvorio režim. Rešenje vidim u traženju istorijske istine, ali ne neke velike spasonosne istine, nego jednostavno u nalaženju studija, istoričara, pisaca, sociologa, filozofa, dramaturga, filmskih stvaralaca i svih raspoloživih izvora bez ograničenja.

…teško je prosečnom čoveku koji je na neki način sarađivao sa sistemom reći da je njegov život bio uzaludan…

– Upravo o tim ličnim dilemama sam i sam pisao. Zaista je teško nekome reći da je život protraćio za izgubljenu stvar. Jedan od mojih bugarskih prijatelja mi je u razgovoru stradanje pojedinca ilustrovao Mopasanovom pričom o sluškinji, koja je od gazdarice pozajmila skupocenu ogrlicu. Ogrlicu su joj ukrali, a ona je u draguljarnici kupila istu takvu i s mukom je otplaćivala narednih dvadeset pet godina. Kada je ogrlicu isplatila, sve je ispričala gazdarici, koja joj je na to rekla da je sve to bilo nepotrebno, jer je drago kamenje u njenoj ogrlici bilo lažno. Život je potrošila na bezvrednu stvar, što je tragedija, a takve tragedije doživela je i moja generacija.

Slovenci imaju slavnog filozofa Slavoja Žižeka, koji je i dalje promoter takvih ideja. Uskoro i on dolazi u Maribor gde će mu se u debati o budućnosti marksizma pridružiti vaš zemljak Alan Badju.

– Ne mogu da razumem čoveka koji dolazi iz istočne Evrope i može da brani takve stavove. Badjua se sećam još iz 1968, kada je bio među najvatrenijim maoistima, bio je spreman da seče glave, bar verbalno. Da ne bude zablude, Badju je pronicljiv i brilijantan intelektualac, ali su mi njegove političke ideje potpuno strane.

Odatle verovatno vaša teza da intelektualci ne smeju da preuzmu vlast?

– Naravno. Neki intelektualci su spremni na sve ili na skoro sve, da bi ostvarili svoju viziju.

Evropa je danas predmet bezbrojnih analiza, ali je to uglavnom racionalno tehničko seciranje, dok je dublje privrženosti evropskoj ideji, koju je davno oličavao Štefan Cvajg, danas malo.

– Cvajgovo najevropskije delo je njegova autobiografija Jučerašnji svet, u kojoj se vidi rezigniranost i beznađe pred nastupajućom propašću kontinenta u brutalnom sukobu Drugog svetskog rata. Ipak, sposobnost čovečanstva da se regeneriše je izvanredna, nova Evropa je izrasla iz praha i pepela, pa mi se današnja apokaliptična predviđanja čine vrlo preteranim. Prvi put u istoriji imamo priliku dugotrajnog mira, više ne moramo da se plašimo moguće invazije ruskog medveda, ali potrebno je nešto više intelektualne osetljivosti da stvari vidimo u široj perspektivi. Klaudio Magris je danas primer panevropskog intelektualca, koji se zanima za različite aspekte društva i pojedinaca na svim geografskim širinama i dužinama, a takva pozicija čoveka koji nije usmeren samo na lokalnu situaciju od vitalnog je značaja. Posetio sam većinu kontinenata, a u Evropu se uvek vraćam sa gotovo nežnim osećanjem da ovde živimo najbolje, ovde su svi aspekti postojanja, bilo da je to umetnost, politika, nauka, moda ili hrana, najsofisticiraniji. Mi najbolje znamo da izbalansiramo potrebu za individualnim i kolektivnim, brigu za pojedinca sa osećanjem za opšte dobro, ukratko, raspolažemo senzibilnošću kojoj je stran svaki radikalni otklon, prisutan u drugim delovima sveta. Moglo bi se reći da smo među retkima koji su savladali umetnost življenja.

Lepo je čuti takve ocene, posebno iz usta jednog emigranta. Mnogi koji su takođe, kao i vi, stigli u Pariz, postali su ogorčeni i cinični, najbolji primer je rumunski filozof Emil Sioran.

– I ja sam se dugo osećao kao čovek bez pravog identiteta, kao podeljena ličnost. Francuski jezik i posle pedeset godina još govorim sa akcentom, svako je uvek mogao da prepozna da sam došljak, postepeno je počela kod mene da preovladava spoznaja da je to moja prednost. Sioran je primer čoveka koji je imao veoma čvrste, nepokolebljive stavove, i kada prilike nisu odgovarale njegovim očekivanjima, postao je gorak i ciničan. U tome nije bio usamljen, takvih primera ima mnogo – lako je postati razočarani vernik kao Žorž Bataj, razočarani fašista, kakav je bio Sioran, ili razočarani komunista, kakvih je bezbroj. Takvi ljudi u demokratiji ne nalaze utehu i zapadaju u nihilizam.

Demokratija je i nada i grob jednog naroda, napisao je Sioran, koji nije mogao da se pomiri sa dosadnim amplitudama društava sa parlamentarnom demokratijom.

– Demokratija nije uzbudljiva, prava demokratija ne stvara heroje, svece, harizmatične ličnosti i vođe, nema sposobnost generisanja takvih pojedinaca i ne sme da ih ima. Zapravo za lidera je najprikladniji čovek bez nekih izuzetnih karakteristika, koga odlikuje sposobnost da se dogovara, da je spreman na kompromise, čime bi obezbedio uslove za život većine ljudi. Vlast nikako ne sme da preuzme čovek koji je zagovornik nekakve velike ideje.

Velikih ideja zapravo više ni nema. Možda je istorijsko pamćenje prepreka koja blokira svaki veći angažman?

– Možda ipak treba delovati bez vere u konačni cilj, u konačnu pobedu posle koje ćemo uživati u večnom miru i harmoniji. Svi dosadašnji takvi pokušaji su se izjalovili, istorija pokazuje da mnogi u svojim jalovim naporima nisu izbegavali da koriste najgore vrste nasilja da bi došli do ostvarenja takve ili drugačije fantazme. Ta vremena su za Evropu, usuđujem se da kažem, prošla.

.
Autor Peter Rak
Izabrao i priredio Teofil Pančić
Prevela Tanja Jovanović
Izvor Vreme, 12. 04. 2012.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

 

Почетак буне против дахија?

 

Studenti Univerziteta umetnosti u Beogradu blokirali saobraćaj u Karađorđevoj ulici

Studenti Univerziteta umetnosti u Beogradu blokirali su danas saobraćaj u Karađorđevoj ulici nezadovoljni što, suprotno odluci Ministarstva prosvete, neki od najboljih studenata nisu oslobođeni plaćanja školarine, kazao je predstavnik studenata Miloš Kuvekalović. Prema rečima Kuvekalovića blokada je počela oko 12.30, a trajaće sat vremena. Nakon toga predstavnici studenata sastaće se u 14 časova sa predstavnicima Ministarsva prosvete i dekanima fakulteta primenjenih i likovnih umetnosti. Predstavnik studenata rekao je agenciji Beta da će ukoliko sastanak sa predstavnicima prosvetnih vlasti ne urodi plodom „studenti radikalizovati protest na nаčin koji još nije viđen u Srbiji“.

– Verujem da ćemo nakon te radikalizacije već sutra rešiti ovaj problem – kazao je Kuvekalović, ne želeći da precizira o kakvom vidu protesta je reč.

Kuvekalović je naveo da oko 200 akademaca, među kojima su i oni sa prosekom od 9,3, moraju da plate školarinu od 200.000 dinara na Fakultetu primenjenih umetnosti ili 150.000 na Fakultetu likovnih umetnosti.
Studenti su svoj protest i blokadu zgrada fakulteta počeli u ponedeljak, 9. aprila.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/studenti_blokirali_karadjordjevu_ulicu.83.html?news_id=45866

>>

Protest ispred Vlade Srbije – 17. aprila u 14 časova

Pokret za slobodu je za 17. april u 14 časova sazvao protest ispred Vlade Srbije kako bi pokazao da neće dozvoliti da vlast preda zaboravu sve kriminalne postupke sprovedene u privatizaciji. Predstavnici Pokreta će ponovo dostaviti Vladi Srbije izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije koji su ostali bez odgovora, a u kojima se detaljno opisuje korupcija u privatizaciji pojedinih preduzeća na koju radničke grupe već godinama ukazuju. Predavanjem izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije želimo da poručimo da borba Verice Barać neće biti zaboravljena i da borbu sa privatizacijom nećemo okončati dok ne pobedimo. Ako je vlast godinama bila gluva na napore Verice Barać, građani nisu. Prisustvo na protestu najavili su zaposleni Srboleka iz Beograda, Jugoremedije iz Zrenjanina, SEVER-a iz Subotice, RS Partners PES-a iz Surdulice, itd. Protest će podržati i predstavnici seljačkih udruženja koji će na taj način obeležiti 17. april – Svetski dan seljačke borbe. Pokret za slobodu poziva sindikate i studentska udruženja da se pridruže protestu.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

“Дуг је зао друг”

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Вести са ”тржишта”

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Аристократија и демократија 

Хришћанска страна комунизма

Бирај, лидеру!

Самосталност деце: или моћ или помоћ

Nezaposlenost u Srbiji

Предлог за нов закон

Тоталитаризам ”демократског социјализма”

„Дуг је зао друг“

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Вести са ”тржишта”

Sa srpskim rokerima 2.600 milja po Floridi

 

Autor: Dragoljub Petrović

Braća Žika i Dragi Jelić iz Ju grupe i hip-hoper Igor Lazić Nigor od 13. do 27. marta boravili su na Floridi, gde su u organizaciji beogradske produkcijske kuće „Two Rivers“ snimali dokumentarnu seriju od četiri epizode sa radnim naslovom „Old Dixie Highway“.

Zajedno sa drugarom Boškom Čukićem Rokijem, organizatorom puta, prešli su uglavnom na motorima i jednom kabrioletu 2600 milja i obišli neke od najinteresantnijih delova Floride, a glavni cilj im je bio najveći svetski skup ljubitelja „harli dejvidsona“ u gradu Dejtona. Na tom bajkerskom skupu koji traje nedelju dana okupi se od 300.000 do 400.000 motorista iz svih krajeva sveta. Njih četvorica i dvojica snimatelja zajedno su vozili drumovima Floride i obilazili atrakcije i lepote najjužnije američke države.

Roki objašnjava da u Americi ima moto-bandi, ali tradicionalno, 50 godina, na sve velike festivale motoristi dolaze da se zabave.

– Nema nošenja bilo kakvih oznaka koji označavaju klubove, da ne bi dolazilo do sukoba. Nije se dogodilo da nas neko zakači u onoj gužvi, a da se ne izvini. Okolo istetovirani bradati bajkeri koji izgledaju kao iz najgorih scena filmova, a ti ne znaš da li se iza njih kriju advokati, ekonomisti, muzičari… To je fascinantno – kaže Roki.

Jelići pričaju da je voziti motor u Americi fantastično, zbog idealnih saobraćajnica i puteva, čistih toliko da su za sve vreme videli samo tri bačene najlon kese. 

– Za sve vreme koje sam tamo boravio, a nije mi prvi put, nisam video nijednog nervoznog čoveka, niti da je iko upotrebio sirenu. Njihovi automobili kao da nemaju sirene i jednostavno svi vas propuštaju, dozvoljavaju da iz jedne trake uđete ispred njihovog automobila, bez ljutnje, jer pretpostavljaju da ste bili prinuđeni da tako postupite. Motorima su obavezno upaljena svetla i preko dana, dok automobili ne podležu toj obavezi – kaže Žika.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/sa_srpskim_rokerima_2600_milja_po_floridi.14.html?news_id=237943

 

Forum pisaca i DPS: Milačić prebio Veskobara

 

Forum pisaca, koji je štitio Nikolaidisa, nema nikakav stav povodom brutalnog napada na našeg novinara. Miodrag Vuković iz vladajućeg DPS-a, pak, više veruje čoveku s nadimkom Veskobar nego jednom od najtalentovanijih mladih novinara na ovim prostorima.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/213856/Forum+pisaca+i+DPS%3A+Mila%C4%8Di%C4%87+prebio+Veskobara.html

 

Вести са “тржишта“

 

Više od polovine žitelja Srbije, na ovaj ili onaj način, živi na državnom kazanu, pišu Novosti.

Neki su zaposleni u državnoj upravi, vojsci, policiji, školstvu, zdravstvu, pravosuđu, drugi u republičkim ili lokalnim javnim preduzećima, treći dobijaju neku vrstu socijalnih davanja, a četvrte država dotira za penzije.

Država najdirektnije hrani oko 3,7 miliona ljudi, što je nešto više od polovine ne samo od punoletnog, već i ukupnog stanovništva!

>

Pojedinačno nominalna kretanja ukazuju da je ostvareni rast u budžetu države 6,7 odsto, objavljeno je u najnovijem broju Biltenu javnih finansija.
Realni rast rashoda po osnovu kupovine roba i usluga u posmatranom periodu je izneo 15,3 odsto, u odnosu na 2011, a nominalni rast je bio 21,7 odsto.
Sredstva utrošena za otplatu kamata su realno 43,9 odsto viša, u odnosu na posmatrani period prethodne godine. Kretanje ovih rashoda uslovljeno je planom otplate glavnice i kamate na dug. Najveći rast zabeležen je na nivou države, po osnovu otplate kamata na domaći dug.
Subvencije isplaćene u januaru 2012. realno su bile više u odnosu na januar prethodne godine za 241,2 odsto. Najznačajniji rast subvencija je ostvaren na nivou budžeta Republike, a posledica je isplate poljoprivrednih subvencija prema programu Vlade.
U januaru 2012. je masa penzija zabeležila realni i nominalni rast od 7,9 odsto, odnosno 14 odsto, u odnosu na 2011, najvećim delom posledica isplata vojnih penzija koji se od ove godine isplaćuju iz jedinstvenog Penziono-invalidskog fonda.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

 

Peščanik – Vox clamantis in deserto

Paraklesis

Erazmo Roterdamski

(…) Ponovno uspostavljanje i širenje kršćanske vjere ovisi prije svega od ova tri ljudska staleža: od vladara i službenika koji su njihovi namjesnici, od biskupa i njihovih namjesnika – svećenika, i na kraju od onih koji odgajaju u uzrastu kada je čovjek još uvijek prijemčiv za sve. Ako bi se ova tri staleža ostavila svoje uobičajene poslove i od srca se ujedinila u Kristu, zacijelo bismo za nekoliko godina mogli vidjeti kako se pojavio neki novi, kako Pavao kaže, gnesion (izvorni, pravi) rod kršćana, koji neće Kristovu filozofiju objavljivati samo putem obreda i tvrđenja, nego svojim srcem i sveukupnim životom. Puno brže bi neprijatelje imena kršćanskog privukli vjeri u Krista tim oružjem, nego prijetnjama i silom. Jer ako i ujedinimo sve sile obrane, ništa neće biti moćnije od Istine same.

Erazmov mali spis Paraklesis (Podstrek) nastao je kao dio uvoda za njegovo slavno izdanje grčkog originala Novog Zavjeta 1516. godine.

Peščanik.net, 07.04.2012.

http://pescanik.net/2012/04/paraklesis/

 

–

Istorijski Isus, pre Hrista

Milan Vukomanović

(…) Sve se u toj novoj religiji temelji na Hristu. A sam Isus nije bio previše zaokupljen samim sobom. On, na primer, ne zove sebe Mesijom (Hristos), ili Sinom Božjim; to čine drugi ljudi. Taj drugi naziv, prema jevanđeljima, više koriste demoni ili oni koji su njima opsednuti. Ono što je, međutim, samog Isusa najviše zanimalo bilo je da svoje sledbenike, u skladu s Torom, privede skoro nastupajućem carstvu božjem. Njegovo celokupno eshatološko učenje i praktično ponašanje je sasvim u skladu s hasidskim i proročkim judaizmom toga vremena, pa bi se s pravom moglo istaći da to što je on propovedao i praktikovao nije (bar ne za njegova života) bilo nikakvo hrišćanstvo, već više jedan eshatološki judaizam nazorejskog tipa. Uostalom, nikakvo hrišćanstvo se još ne spominje ni u jevanđeljima, ni u Pavlovim pismima.

Zbog toga i onaj ko doista želi da se makar malo približi Isusovoj autentičnoj, istorijskoj ličnosti, to može da najpre učini preko boljeg poznavanja jevrejske religije u prvom veku, ali i razumevanja onoga što sam Ješua govori ili čini (umesto onoga što drugi, pa i docnija crkva, o njemu govore).

Peščanik.net, 07.04.2012.

http://pescanik.net/2012/04/istorijski-isus-pre-hrista/

 

Sarajevski urbicid

 

Tijana Milosavljević-Čajetinac: Arhitektura političkog i sarajevski urbicid

 

(…) Nasilje nad arhitekturom je istovremeno i nasilje nad građanskim društvom, nad zajedničkim životnim prostorom, dakle nad mnoštvom, različitošću i ravnopravnošću. Ova vrsta nasilja, pored nasilja nad individualnim životima, bila je jedna od glavnih strategija nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji. Ovaj nacionalizam smatra homogenost “prirodnim”, a raznolikost i pluralnost “veštačkim” stanjem koje treba ukinuti. Ta navodna homogenost se zasniva na hereditarnim vezama među ljudima, krvnom srodstvu za koje se veruje da seže u daleku i nejasnu prošlost, paradoksalno pretpostavljajući pre-egzistenciju “naše nacije” pre svih drugih nacija sa kojima se deli isti prostor i isti grad. Ovu navodnu pre-egzistenciju nacionalisti uzimaju kao odlučujuću i normativnu. “Opstanak nacije” je tako izražen u pojmovima mitske temporalnosti poput “mi smo oduvek bili ovde” ili “mi smo došli pre njih” i slično. Da bi to i dokazao, ovaj nacionalizam, opet paradoksalno, nastoji da uništi očigledne dokaze već postojeće heterogenosti. U tom smislu, Sarajevo je predstavljalo scenu na kojoj je ova nacionalistička fantazija o homogeniosti i etnički čistoj teritoriji najdrastičnije projektovana. Suštinski strukturiran kroz heterogenost, pluralnost i različitost, ovaj najkosmopolitskiji grad na Balkanu, kako su ga nazvali Buruma i Margalit u knjizi Okcidentalizam, dovodi u pitanje samu ovu fantaziju i zato se nacionalizam u bivšoj Jugoslaviji javlja kao suštinski anti-urbana tradicija. Urbicid, kao njegova ključna strategija pokazuje da ubijanje civila nije dovoljno za uspostavljanje etnički čiste teritorije, već da se genocid nastavlja kroz uništavanje materijalne kulture “neprijatelja” kao dokaza njegovog postojanja. Da bismo “dokazali” da smo ovde prvi i jedini, treba najpre da uništimo sve ono što dokazuje suprotno.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/04/arhitektura-politickog-i-sarajevski-urbicid/

>

Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je fašizam 1992. godine doveo do iseljavanja 150.000 Srba iz Sarajeva.

„U Sarajevu nema 150.000 Srba koji nisu mogli da istrpe fašističku politiku Aliju Izetbegovića i vlasti toga vremena i zato su napustili taj grad“, rekao je Dodik za BN televiziju.

Povodom izjava članova Predsjedništva BiH Bakira Izetbegovića i Željka Komšića da se Sarajevu u Drugom svjetskom ratu i prije 20 godina vodila borba protiv fašizma, Dodik je rekao da oni zloupotrebljavaju funkcije u Predsjedništvu i da „pokušavaju da prikažu i isforsiraju ono što oni misle da je istina“.

Predsjednik Republike Srpske upitao je Izetbegovića o kakvoj borbi protiv fašizma govori kada je njegov otac bio u fašističkoj jedinici.

„Alija Izetbegović je bio u Handžar diviziji, koja je bila fašistička jedinica i ovdje je nanijela mnogo zla„, rekao je Dodik i dodao je cinično i bez potrebe na takav način prikazivati istoriju.

Predsjednik Republike Srpske kaže da nije čuo ni za kakvu antifašističku borbu u Sarajevu za vrijeme Drugog svjetskog rata, podsjećajući da je 1942. godine od 36 partizanskih brigada u bivšoj Jugoslaviji 10 bilo na prostoru Krajine, koje su bile popunjene Srbima.

„Sarajevo nikada nije imalo nijednu proletersku brigadu. To su sve laži i podvale„, rekao je Dodik i dodao da ga u tom pogledu ne dodiruju tvrdnje Izetbegovića i Komšića i da je riječ o jednoj novoj laži koja je došla iz Sarajeva.

Komšić je na obilježavanju 20 godina od „početka opsade Sarajeva“ rekao da je ono što se dešavalo u Drugom svjetskom ratu i od 1992. do 1995. godine „klasična borba Sarajeva i Sarajalija, pa i BiH, sa fašistima i fašističkim ideologijama“.

Izetbegović je rekao da se danas „obilježava 67 godina od kada je fašizam istjeran iz Sarajeva i 20 od kada je ponovo napao Sarajevo, te 550 godina od kada je ovaj grad unesen u turske teftere kao kasaba“.

U Federaciji BiH današnji dan obilježava se kao „dan početka opsade Sarajeva“, dok se u Republici Srpskoj smatra da je početak rata u Sarajevu 6. aprila 1992. godine bio početak progona Srba i najvećeg etničkog čišćenja iz jednog grada u Evropi od Drugog svjetskog rata.
Izvor

Nezavisne, 06. 04. 2012.

 

Тоталитаризам “демократског социјализма“

IVAN ILJIN: OD DEMOKRATIJE KA TOTALITARIZMU

(…) Totalitarizam znači isključenje bilo kakve samoaktivnosti građana: njihove lične slobode, njihovog korporativnog organizovanja, lokalnog i profesionalnog samoupravljanja, odlučivanja u ličnim i porodičnim stvarima, njihove privredne inicijative i njihove kulturne samodelatnosti.

(…) Autoritarni sistem ne insistira na tom obimu: on može da se zadovolji manjim administrativnim mešanjem, bez pretenzija da nametne svestrano tutorstvo nad životom. Štaviše, veliki vladari su uvek težili da razviju kod građana slobodnu samoaktivnost i da podstiču njihove inicijative… Petar Veliki je imao jedan veliki zadatak: da probudi stvaralačku inicijativu ruskog čoveka u svim oblastima života: ono što je on sam nazivao „prisiljavanjem naroda“, bilo je podsticanje njegove volje ka stvaralačkoj samodelatnosti.

I zato ne treba stvari predstavljati tako kao da autoritarni sistem vodi totalitarizmu, a demokratski čuva narod od njega, jer upravo demokratski sistem može biti sklon sistematskom jačanju svog administrativnog aparata. Taj proces sada možemo pratiti u Evropi.

Težnja ka mešanju u sve aspekte života, u cilju njegovog autoritarnog regulisanja, pojavila se u istoriji pod uticajem ili teokratsko-crkvenih motiva, ili demokratsko-socijalističkih pobuda.

(…) Socijaldemokrati svih zemalja su po svojoj osnovnoj ideji i programu treća po broju totalitarna partija u svetu (posle komunista i nacifašista). A činjenica da oni nastoje da ostvare svoj levi totalitarizam evolucionim putem i po svim pravilima formalne demokratije nikako ih ne čini manjim totalitaristima.

>

Ivan Aleksandrovič Iljin rođen je u Moskvi 9. 4. 1883, a umro u Cirihu 21. 12. 1954. godine. Iljin je istaknuti ruski filosof, politički mislilac, teoretičar i istoričar religije i kulture, patriota, čitavog svog života u službi duhovnog preporoda Rusije i ruskog naroda. On govori o novom istorijskom tipu monarhije – o samodržavnoj monarhiji kao idealnom tipu pravne države, u kojoj bi se jaka apsolutistička vlast harmonično uskladila sa slobodom ličnosti i priznavanjem vrednosti socijalnog i duhovnog stvaralaštva naroda.

 

CEO TEKST:

Srpski list

http://www.standard.rs/jedan-rus-koji-je-video-daleko-ili-ivan-iljin-od-demokratije-ka-totalitarizmu.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

Nezaposlenost u Srbiji

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi? 

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Српска демократија и Империја(лизам)

”Србијом влада сто породица”

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Излаз

>

Председничка изборна корупција: само за ТВ спотове кандидат ДС-а плаћа 70 милиона евра!

 

Председничка изборна корупција: само за ТВ спотове кандидат ДС-а плаћа 70 милиона евра!

Одакле? Од кога узима 70 милиона евра? Како?

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KOLIKO ĆE DA KOŠTA TADIĆEVA KAMPANJA I ŠTA TO GOVORI O PROIZVODU

(…) Sekund reklamnog spota na srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u zavisnosti od njihove gledanosti, košta, prema cenovnicima, od 50 do 300 evra. U svakom reklamnom bloku (pet minuta na svaki sat vremena), Tadić već desetak dana ispucava po dva spota od po 46 sekundi, što iznosi 92 sekunde na svaki sat.

Usput, posle 33. sekunde spota na većini televizija važi specijalna uvećana tarifa (po dogovoru) za svaki sledeći sekund. Recimo i da je Tadić dobio pupust na uticaj, kao i na to da se radi o prodaji proizvoda od opšteg interesa, budući da ćemo, ako on ne ostane predsednik, jamačno imati rat. Otuda napravimo konzervativnu procenu da ga sekund spota košta tričavih 100 evra. Pomnožimo to sa 92 sekunde i dobićemo da Boris na svaki sat na samo jednoj televiziji pazari sekunde u vrednosti od 9.200 evra.

ŠTA JE REALNA CIFRA?

Kako blok ide na svaki sat, to ih tokom dana na jednoj televiziji ima 24. A to će reći da Boris na samo jednoj televiziji dnevno pazari 220.080 evra. Kad se to pomnoži sa brojem televizija sa nacionalnom frekvencijom (6+1 jer RTS ima dva programa), dobije se cifra od milion i po (1.545.600) evra dnevno za televizijsku kampanju. I sve to samo za spotove, bez iznajmljenih specijalnih termina, bez beskrajnog spinovanja i navijanja u informativnim emisijama, a valjda i to nekog đavola košta.

Ako taj dnevni trošak pomnožimo sa 45 dana, koliko će za Tadića strajati predsednička kampanja, ispašće da će Tadića samo emitovanje spotova koštati neverovatnih skoro sedamdeset miliona (69.552.000) evra. A gde su još bilbordi, print kampanja, internet, plakati, lokal, flajeri, izborni skupovi, istraživanja javnog mnenja…

Dakle idemo na još konzervativniju procenu: pored svih navedenih razloga da Boris dobije popust, recimo i to da su sve srpske televizije u finansijskom problemu i da zbog toga sekunde Tadićevim ljudima plaćaju budzašto. Recimo onda i to da su televizije svoje vreme prodale sa neverovatnim popustom – čak do 95 odsto – pa neka, prema toj ultrakonzervativnoj proceni bude kako je Borisa sekund spota koštao samo deset evra. I tada ćemo doći do njegovog konačnog troška od oko sedam miliona (6.955.200) evra za spotove. Ni to, naravno, on neće platiti jer ni tih para u Srbiji nema, a i onih malo koji ih imaju – takvi imaju sasvim dovoljno snage i pameti da pare za te stvari ne daju.

Da li to znači da televizije Tadiću besplatno ustupaju reklamni prostor? Ne verujem, kao što ne verujem ni da će ijedan televizijski gazda Borisu pustiti menicu ako pare ne vidi na računu. Kako se onda naplaćuju? Da li ih neko reketira? Da li sekundama vraćaju za ustupke koje su davno dobili? Da li im je neko obećao novac iz države? Hoće li biti uključeni u neku od kampanja koju će u ime svog budućeg ministarstva raditi Oliver Dulić? Valjda će to jednog dana utvrditi istraga, a sada samo ovoliko: razlika između onoga što je Tadić platio (vrlo malo, pokazaće se) i onoga koliko to stvarno košta, odnosno koliko će na kraju naplatiti televizije, cena je predsedničke izborne korupcije. To je cena je koja će biti ili je već na razne načine plaćena iz jedinog izvora koji se u Srbiji danas zaista ponaša kao pijani milioner. Iz države, dakle.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-koliko-ce-da-kosta-tadiceva-kampanja-i-sta-to-govori-o-proizvodu.html

>>

Svetomir Marjanović

(…) Zato mi je razumnije, poštenije, a i po zakonu i Ustavu da DS, SNS i sve ostale partije 6. maja izađu na parlamentarne izbore i da posle Đurđevdana vladu sastavi ona stranka koja sakupi potrebnu većinu. Ako to bude SNS, imaće šest meseci da pokažu i dokažu biračima da li u decembru treba da dobiju i mesto predsednika. Isto je i sa DS. Ovako, spajanjem izbora, bojim se da ulazimo u avanturu u kojoj ne možemo da sagledamo kuda, sve nas, može da odnese.

CEO TEKST: 

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/212779/Ne+razumem+Tadi%C4%87a.html

>>

Peščanik

(…) Ovakvo ponašanje predsednika Srbije i predsednika Demokratske stranke, i predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, i predsednika Organizacionog odbora za ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka (moštiju) sviju Karađorđevića, i vrhovnog komandanta Vojske Srbije, pored toga što je bahato, pre svega je pokvareno, jer je podređeno najnižim političkim strastima jednog čoveka i jedne partije. Politika je kalkulacija, ali ova najnovija je ništa drugo nego bedna igra slabih ljudi na jakim pozicijama, a za to će morati da se plati visoka politička cena. A možda od predsedničkih izbora 6. maja ipak ne bude ništa; možda će se „prekosutra ili naksutra“ ispostaviti da se predsednik samo malo šalio, onako predsednički, a da smo svi mi ispali glupi u društvu, jer nismo shvatili njegov još jedan maestralni fazon.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/04/tadicevi-izbori/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

За Оскара!

Добар производ

О правди, у Србији

Биланс стања и неуспеха

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Предлог за нов закон

 

Зашто је пропао rock ‘n’ roll у Србији?

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

 

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Никола Варагић

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

О реалности на Космету, у Србији, региону и свету…

Svetlana Lukić: Nekontrolisano sagorevanje

 

Novi Sad je u žalosti, građani pale sveće na trgu Svetozara Miletića, policija hapsi vlasnika i zakupce diskoteke Kontrast, u kojoj se ugušilo šestoro mladića i devojaka, političari traže reči kojima bi opisali veličinu ove tragedije. Novi Sad je u poslednjih četiri godine, u kojima su se desila tri velika požara, u kojima je život izgubilo 17 mladih ljudi, dobio nove toponime prepoznavanja: kafić Laundž (osmoro izgorelih), hotel Putnik (troje izgorelih), diskoteka Kontrast (šestoro ugušenih).

Dan posle tragedije, normalno je da građani odaju poštu nastradalima, ali čim šok bude prošao, tuga bi morala biti zamenjena gnevom i zahtevom da se utvrdi odgovornost za ovu tragediju. Vreme je da prestanemo da se zadovoljavamo formulacijom “ljudski faktor”, jer to nisu samo vlasnici kafića, diskoteka, njiva ili šuma koje gore po Srbiji. “Ljudski faktor” su i ljudi zaposleni u gradskim i republičkim inspekcijama, ljudi u ministarstvu policije koje je, po zakonu, zaduženo za “planiranje, organizovanje i sprovođenje mera zaštite od požara”.

I dok porodice oplakuju svoju decu, a uplašeni mladi Novosađani polažu cveće za svoje vršnjake na Trgu Slobode, dotle ministar policije, gradonačelnik Novog Sada i ostali gradski funkcioneri, od izjave do izjave pojačavaju šum pokušavajući da skinu odgovornost sa sebe i svojih službi.

Nekoliko sati posle požara, ministar policije Ivica Dačić obišao je mesto tragedije i odmah nam, iz glave, saopštio da je taj “objekat bio redovno kontrolisan i da ranije nisu bile primećene neke tehničke nepravilnosti“. Ministar je time želeo da ukloni svaku sumnju da bi neki inspektor, kome je on nadležan, mogao biti odgovoran za tragediju. A zakon o zaštiti od požara, koji je usvojen pre dve godine, govori da MUP, na čijem je on čelu, vrši nadzor nad izvršavanjem odredaba ovog zakona i propisa, i to preko svojih inspektora koji imaju velika ovlašćenja: da nalože vlasnicima lokala da obezbede posebne izlaze za evakuaciju, da proveravaju da li su ugrađene instalacije u ispravnom stanju, da narede ugradnju posebnog uređaja koji omogućava blagovremeno otkrivanje požara… MUP je taj koji daje saglasnost na projektnu dokumentaciju, u delu koji se odnosi na zaštitu od požara, on je taj koji proverava da li su ugrađeni materijali otporni na požar…

Ministru policije nije u opisu posla samo da preti hapšenjem direktoru Narodne biblioteke, da hapsi Albance kao meru reciprociteta i da peva Miljacku – nego i da on i njegovi inspektori zaštite ljude od požara. Za to mu nije neophodan Centar za vanredne situacije u Nišu, Sergej Šojgu i ruski avioni i helikopteri. Potrebno je da proveri šta rade njegovi zaposlenici u MUP-u zaduženi za sprovođenje zakona o zaštiti od požara, da li uopšte rade svoj posao ili su za nekoliko stotina evra spremni da izdaju dozvole i zažmure na neispravne instalacije.

Ovo je izgleda pomislio i ministar policije, koji je juče naredio vanrednu inspekcijsku kontrolu svih lokala u Srbiji. Juče i noćas, hiljade vlasnika kafića, disikoteka, igraonica… sklanja kablove, nabavlja protivpožarne aparate, crta strelice za izlaz u slučaju požara. Bojim se da će se, kada prođu dani žalosti u Novom Sadu, sve vratiti u sumornu normalu.

U zakonu za čije je sprovođenje zadužen ministar policije, požar je definisan kao proces nekontrolisanog sagorevanja kojim se ugrožava život ljudi. Najnovija tragedija je još jedan dokaz da proces nekontrolisanog vladanja jednim resorom takođe može biti opasan po život.

I gradonačelnik Novog Sada, Igor Pavličić, pokazuje nameru da svu odgovornost prebaci na vlasnika i zakupce diskoteke: samo nekoliko sati posle požara utvrdio je da je u diskoteci bilo više od 350 mladića i devojaka i da je “zbog tog broja ljudi došlo do stradanja”. Možda je to tačno, ali ne isključuje odgovornost raznih gradskih inspekcija i službi za koje su on i njegovi koalicioni partneri nadležni.

Predsednik skupštine grada, Aleksandar Jovanović, iskoristio je priliku da nam kaže: “Nažalost, neke inspekcije, naročito protivpožarna, nisu u nadležnosti gradske uprave i treba videti da li su poštovana sva pravila”. Za četiri godine, u samo dva požara izgorelo je ili se ugušilo 14 Novosađana. Gde je bio da nas ranije upozori da bi bilo mnogo bolje da je protivpožarna inspekcija u njegovim rukama. Da li sada pokušava da nam kaže da bi Novosađani bili mnogo bezbedniji kada bi se deo nadležnosti iz Beograda preneo na Vojvodinu i grad?

Možda i bi, ali i on učestvuje u toj igri podele vlasti i moći po sadašnjim pravilima i ne može se tako lako osloboditi svoje odgovornosti za ono što se dogodilo.

Oglasio se i čuveni Predrag Marić, načelnik MUP-a za vanredne situacije, koji je postao Avram Izrael demokratske Srbije. Izrael nas je upozoravao da dolaze NATO-avioni, palio sirene Šizelu i Mirelu, a Predrag Marić nas stalno upozorava na razne mirnodopske opasnosti; na sneg i hladnoću, na poplave, apeluje da ne palimo roštilj u šumama, da ne spaljujemo đubre po kontejnerima i korov na njivama…

Osim prava da apeluje, načelnik MUP-a ima i neka ovlašćenja, dužnosti i odgovornosti. Da li je to samo štampanje postera koji će se lepiti po školama, na kojima je deci nacrtano kako treba da se ponašaju u slučaju požara? Ni štampanje tih postera, kojima treba da zaštitimo najmlađe, država nije mogla da finansira sama, nego je tražila pomoć USAID-a.

Uvek će biti, naročito u ovakvom zoološkom kapitalizmu, pohlepnih vlasnika kafana, diskoteka, tržnih centara… koji će hteti da uštede na protivpožarnoj zaštiti, da prodaju više karata nego što je bezbedno – ali građani jedne zemlje svoje živote i živote svoje dece poveravaju na čuvanje državi koja od takvih ljudi treba da ih zaštiti.

U najnovijoj novosadskoj tragediji, to je glavno pitanje: koji deo državnog aparata nije radio ono za šta je plaćen. Da li će, osim uhapšenih vlasnika i zakupaca, još neko biti optužen da je “počinio teško delo protiv opšte sigurnosti”.

Zbog mladih i lepih lica dvadesetogodišnjaka koji su nastradali u Novom Sadu, biće zaboravljeno da je samo u prvih 15 dana marta, u Srbiji bilo 3.400 požara, u kojima je stradalo šestoro ljudi, a onda, kako je mart odmicao, skoro da nije bilo dana kada neko nije umro od vatre… U odnosu na prošlu godinu, broj požara se povećao za 300-400%, a kao najčešći uzrok navode se neispravne instalacije i neispravni seljaci.

Ali ljudi su stradali i u svojim stanovima, izgrađenim pre nekoliko godina, stanovima koje su gradili sumnjivi investitori, kojima su dozvole izdavali sumnjivi gradski službenici, a upotrebne dozvole još sumnjiviji inspektori.

Seljaci koji spaljuju korov na njivama su posebna tema. Nemoguće je proći Srbijom, a da pored puta ne gori nekoliko ari njiva. Njihovi vlasnici ponekad završe u pepelu, zajedno sa korovom koji su spaljivali. Da li su srpski seljaci sišli s uma ili to spaljivanje zemlje ima neke veze sa osiromašenjem i raspadom države kojima prisustvujemo?

Mnogi moji rođaci počeli su da spaljuju korov i strnjiku na njivama, i njihovo objašnjenje je sledeće: zemlju obrađujemo baš kad moramo, jer se ne isplati, a kako u međuvremenu njiva zaraste u veliki korov, za duboko oranje nam je potreban veliki i moćan traktor koji ne možemo da kupimo; lagani i mali traktori, kada uopšte i upale, ne mogu da savladaju taj korov i duboko zaoru i onda je najbolje spaliti njivu i tako je pripremiti za oranje. Ne znam koliko je ovo tačno, ali ne verujem da su srpski seljaci skloni ovakvoj vrsti harakirija samo iz obesti.

Knjaz Miloš je uveo prvu normu o preventivnoj zaštiti od požara. Dušanov zakonik je predviđao da se „onaj ko iz obesti nekome zapali gumno, slamu ili seno, sažeže na ognju“. Ne znam koji su bili efekti zakona naših predaka, ali efekti zakona o zaštiti od požara proevropske Srbije su tragični.

Srbija je još 1884. sagradila prvu železnicu, ali voz od Beograda do Niša i danas stiže za isto vreme kao i pre 130 godina. Srbija iza sebe ima 170 godina organizovane zaštite od požara, ali se danas stotinama procenata meri porast broja požara iz godine u godinu. Srbija je među prvima u svetu imala organizovane političke stranke, ali posle 130 godina, rezultat njenog višepartijskog sistema je nakazno državno ustrojstvo zbog koga ćemo ubuduće sve manje umirati od metka, bejzbol palice, ali i od starosti – a sve više od nekontrolisanog sagorevanja.

Kada budu sagorele sveće upaljene za duše dvadesetogodišnjaka ugušenih u diskoteci Kontrast, ugasiće se i naše interesovanje za ovu novu vrstu stradanja srpskog naroda. Neće biti rasprave o tome gde se toliko greši, pa umesto letine na njivama skupljamo ugušene starce, ali jedno od objašnjenja jeste političko ustrojstvo ove zemlje.

Ovih dana političari cinično potpisuju ciničnu inicijativu lista Blic o departizaciji državnih preduzeća i javne uprave; na stranačkim bilbordima besramno piše – Stop partijskom zapošljavanju. Ministarstva, opštine, njihovi inspektori i razni sekretarijati popunjavani su svih ovih godina armijom korumpiranog polusveta zaposlenog po partijskoj osnovi. Njima se danak više ne plaća samo u evrima, nego i u krvi.

http://pescanik.net/2012/04/nekontrolisano-sagorevanje/

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

(…) Jedno od najpoznatijih suđenja uporedivih sa Mihailovićem, bilo je suđenje Anri Filipu Petenu (Henri Philippe Pétain), poznatom kao maršal Peten, koji je bio predsednik Višijske Francuske od 1940 – 1944.

(…) Jedan od najpoznatijih osuđenika posle Drugog svetskog rata bio je Vidkun Kvisling (Vidkun Quisling), čije je prezime postalo pojam nacionalne izdaje i kolaboracije. Kvisling je bio vođa Nacionalsocijalističke partije Norveške (Nasjonal Samling), koji je prvi put pokušao da stupi na vlast pučem, pokušanim na dan nacističke invazije na Norvešku (9. april 1940), pošto su kralj i vlada napustili norvešku teritoriju. Stupio je na vlast kao predsednik marionetske vlade, na koju je deo svojih ovlaščenja preneo nemački komesar Rajha, Terboven. Kvislingova vlast je bila uporediva sa Pavelićevom vladom u NDH. Delujući kao prava marionetska nacistička vlast, Kvislingova vlada je prvo naredila popis, a potom deportaciju Jevreja u Norveškoj. Većina ih je upućena u koncentracioni logor u Bergu, a nešto manji broj u grad Hird, u kome su bile stacionirane paravojne formacije norveške nacističke partije. Režim i sam Kvisling održavali su bliske odnose sa Hitlerom, obećavajući i vojnu pomoć posle bitke za Staljingrad.

(…) Pošto je nacistička nemačka vojska zauzela Solun i pošto je otpočelo povlačenje grčke vojske, zajedno sa još nekoliko generala, Georgios Colakoglu je imao odlučujuću ulogu u smeni komandanata nekoliko korpusa i potpisao je predaju komandantu jedne od SS brigada koje su sudelovale u invaziji na Grčku. Krajem aprila 1941. godine, Colakoglua su sile osovine postavile za premijera kolaboracionističke vlade.

(…) Sva napred opisana suđenja sprovedena su u državama koje su danas članice EU (izuzev Norveške) i koje su sve članice Saveta Evrope.

(…) Iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi: „Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina. Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“

(…)  Što se tiče ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i pripadnika partizanskih jedinica, sud koji odlučuje o rehabilitaciji, morao bi da ima u vidu Hašku konvenciju o pravilima i običajima rata, koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji, naročito čl. 1. Aneksa ove Konvencije o pravilima i običajima rata na zemlji (komandna odgovornost i način vođenja ratnih operacija), čl. 3 – 12 (ratni zarobljenici) i čl. 22 (ograničenja u nanošenju povreda sukobljenih strana). Na osnovu uvida u dostupne dokumente, suđenje D. Mihailoviću jeste imalo neke odlike političkog suđenja, najpre kad je reč o tome na koje zakone se sud pozvao prilikom donošenja odluke, s tim što se mora imati u vidu i Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine kao i Haške konvencije iz 1907.

(…) Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina.

Prihvatiti rehabilitaciju D. Mihailovića, mimo standarda postratnih suđenja u konsolidovanim demokratijama, samo zato što je suđenje sproveo komunistički sud, kome se odmah nužno imputira primena ideoloških kriterijuma u suđenju, ili primeniti današnje standarde pravičnog suđenja na jedno postratno suđenje, bilo gde da je održano, značilo bi sprovođenje političkog suđenja. Jedno je političko suđenje u postratnim uslovima, a sasvim nešto drugo, politička rehabilitacija u državi koja je zasnovana makar na formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Prvo se, na osnovu komparativne prakse toleriše, drugo ne.

Neću kriti – protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića iz osnovnog razloga koji sam iznela na početku ovog teksta: rehabilitacija je u nas, iako to nije tako zakonski postavljeno, shvaćena kao ideološka i politička mera revizije istorije, a ne kao pravna mera. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića i iz „političkih“ razloga – smatram da je bilo dovoljno dokaza i pred komunističkim sudom da je izvršio teška krivična dela. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića zato što bi ona legitimisala nekažnjivost i omogućila proširenje ideje nekažnjivosti na ratne zločine iz devedesetih.

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/04/rehabilitacija-d-mihailovica-kao-politicko-sudenje/ 

>>>

HOLIVUDSKI FILM IZ 1943. GODINE O GENERALU DRAŽI MIHAILOVIĆU I RAVNOGORSKOM POKRETU KAO PRVOM GERILSKOM POKRETU OTPORA PROTIV NACIZMA I FAŠIZMA U EVROPI. FILM PRIKAZUJE ČETNIKE KAKO SE BORE PROTIV NEMACA I KAKO NEMCI ŽELE DA UHVATE GENERALA MIHAILOVIĆA. POZNATO JE DA JE GENERAL MIHAILOVIĆ DOBIO PRIZNANJE OD SAD TAKO DA JE OSTALO NEJASNO IZ TEKSTA PROFESORKE VODINELIĆ NA KOJI NAČIN JE UPOREDIVO SUĐENJE GENERALU MIHAILOVIĆU SA SUĐENJIMA PETENU, KVISLINGU I COLAKOGLU. TAKOĐE, KAKO JE REHABILITACIJA POLITIČKA, A SUĐENJE JE BILO SAMO DELOM POLITIČKO, OD STRANE KOMUNISTIČKOG SUDA. NIJE DO KRAJA JASNO ZBOG ČEGA SE KOMUNISTIČKI ZLOČINI I NEKAŽNJIVOST KOMUNISTIČKIH ZLOČINA I ZLOČINACA NE MOŽE POVEZATI SA NEKAŽNJIVOŠĆU ZA ZLOČINE IZ DEVEDESETIH.

http://video.google.com/videoplay?docid=-471406190993510264

Chetniks! The Fighting Guerrillas was a major war film made by Twentieth Century Fox in 1943. The film starred Philip Dorn, Anna Sten, and Martin Kosleck. The movie, originally titled The Seventh Column, was directed by Louis King based on a story by Jack Andrews, who also co-wrote the screenplay. The film was produced by Sol M. Wurtzel and Bryan Foy, who also produced Guadalcanal Diary (1943), Berlin Correspondent (1942), and PT 109 (1963). The musical score was by Hugo Friedhofer, who won an Academy Award for Best Score in 1946 for The Best Years of Our Lives. The movie was announced in Boxoffice magazine in the May 30, 1942 issue: “‘The Seventh Column,’ a story based on exploits of General Draja Mihailovitch, Yugoslav guerilla leader.” The movie appears in the American Film Institute (AFI) catalogue for American feature films made between 1941–1950, Brassey’s Guide to War Films, and is on the IMDB, American Movie Classics (AMC), TV Guide, and on the Turner Classic Movie (TCM) database. A similar film, Undercover, was made in 1943 by Ealing Studios in London starring John Clements and Michael Wilding, whose original title was Chetnik.

Based on the General’s own memoirs, the film depicts Mihailovitch (played here by Philip Dorn) as a selfless idealist, leading his resistance troops, known as the Chetniks, on one raid after another against the Germans during WW II. The best scenes involve the deadly clashes between Chetniks and Germans in the treacherous mountain regions of Yugoslavia.

http://movies.nytimes.com/movie/124425/Chetniks-The-Fighting-Guerrillas/overview

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Преокрет: Недић није издајник

Још зелен, а већ нациста