Никола Варагић: Граница толеранције

Никола Варагић

 

Нудити раднике из своје државе – дакле, своје суграђане и комшије, свој народ – страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као “јефтина радна снага“, исто је што и продати своју кућу, земљу, аутомобил, или, родитеље, жену и децу, браћу и сестре, кумове и пријатеље… некоме далеко испод цене, скоро бесплатно, или да неко са твојом имовином, или са твојим ближњима, ради шта хоће за неку мизерну своту новца.

Зашто онда Динкић, Влаховић, Ђелић, Питић, Лабус… и остали који су после 2000. године водили економију и привреду Србије, нису продали своје ближње као што су продавали српске раднике? Зашто нису продавали своју имовину као што су продавали српске фирме и фабрике у процесу приватизације?

Зашто више нико не помиње приватизацију? Они који су у приватизацији учествовали и даље су живи и здрави, а добар део “жутих“ или “досоваца“ (на пример, Мали, Влаховић, Весић…) је сада део владајуће коалиције. Владајућу коалицију чине СНС и СПС (стара црвено-црне коалиција, која је пљачакала Србију пре 2000. године), тајкуни и најбогатији политичари из редова досоваца или “жутих“. Они контролишу токове новца и добијају (тј. узимају) највеће послове у држави. Права малих предузетника или приватника нико не штити исто као што нико не штити права радника.

Гледати све то са стране, и препустити раднике из своје државе – дакле, своје суграђане и комшије, свој народ – страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као “јефтина радна снага“, оставити их без помоћи, не борити се за њихова права, исто је што и препустити, без икакве борбе, своју кућу и осталу имовину, или жену и децу, некоме ко је дошао да вам их узме само зато што мисли да је он силан, а ви слаби.

Зашто, онда, начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних или тајних служби, тужиоци и судије, чувају своју имовину и своје ближње? Односно, зашто начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних служби, тужиоци и судије, не чувају свој народ, своје суграђане, раднике, своју државу и њену имовину, као што чувају своје породице и своју личну имовину? Да ли неко може да “купи“ кућу неког начелника, генерала или судије, као што су се “куповале“ фабрике и фирме током процеса приватизације? Да ли и деца тих начелника, генерала или судија, раде као “јефтина радна снага“? Да ли имају посао? Зашто домаћи предузетници немају исте подстицаје од стране државе као и страни инвеститори? Зашто закони који важе за мале домаће предузетнике не важе и за велике домаће тајкуне?

Ако су они који чине владајућу елиту такви какви су, зашто су остали толико толерантни? Зашто радници не штрајкују, зашто се предузетници не удружују (и зашто свима њима не помажу мало више они који живе у расејању), и зашто пензионери не туже државу због смањења пензија? Да ли због тога што су Срби прави хришћани, па окрећу и други образ? Или због тога што је превише кукавица и слабића у српском народу, те нико не сме да се буни и бори за своја права?

У овим околностима, окренути други образ значи да грађани треба да окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу. Христове и Апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје “теби за добро“. Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима, и да се само Бога бојима. Служити Богу значи ући у сукоб за поглаварима и господарима таме.

Наравно, револуционарство је “само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то “побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски), због тога што “данас у свету има, а и одувек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у светским размерама. Од тога се зло само умножавало“, јер “је у историји било више безблагодатних и лицемерних људских борби са злом и само ‘по ваздуху млатећих’ речи. То се односи и на наше време, и не само на световну, него и на црквену област“ (Архиепископ Јован Шаховској).

Како би изгледала Србија да је њеној у историји било више људи који су “носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“ и како би Србија могла да изгледа за неколико година и деценија ако би таквих људи било више?

Никола Варагић: Бити “кул“ или “ин“

Никола Варагић

 

 

Бити “кул“ или “ин“, значи не бити “у тренду“.

Ако је “у тренду“ да сви буље у телефоне и телевизоре по цео дан, “кул“ или “ин“ су они људи који вредно уче и раде и читају књиге и баве се спортом у слободно време, те не стижу да сурфују по друштвеним мрежама и да гледају телевизије (тј. ријалитије). Људи који вредно раде и непрестано се духовно усавршавају су баш “кул“ или “ин“.

Ако је “у тренду“ да сви бацају смеће и опасни отпад где год стигну (ако их је “баш брига“ што се тако загађује и вода коју пију или ваздух који удишу), “кул“ или “ин“ су они људи који никада не бацају смеће на улицу, у парку, у реку, у шуми, напротив, иду и чисте за онима који бацају смеће. Људи који чисте смеће, и спречавају бацање опасног отпада или откривају места где је бачен, су баш “кул“ или “ин“.

Ако је “у тренду“ да сви много псују, “кул“ или “ин“ су они људи који никада не псују или се труде да што мање псују, и који пазе шта причају пред децом.

Ако је “у тренду“ да нико не поштује старије људе, “кул“ или “ин“ су они људи поштују старије и који се старијима обраћају са “Ви“, или “чика Перо“, “бака Видо“…

Ако је “у тренду“ да сви траже лакши пут, пречицу, лагодан живот без много рада и муке, и да све заврше преко везе, мита и корупције, ако су сви спремни да продају и своје тело и своју душу, “кул“ или “ин“ су они људи који иду тежим путем, који желе да уђу у Царство Божје кроз уска врата, они који желе да живе од свог рада и да поштено зараде – они који ништа не раде преко везе, мита и корупције, и не продају своје тело и своју душу.

Ако је “у тренду“ да нико не прихвата одговорност, да нико не сме да дигне глас и покаже отпор (да су сви кукавице), “кул“ или “ин“ су храбри људи који се боре за своја права, они који нешто предузимају и прихватају одговорност, и одговарају за учињено.

Ако је “у тренду“ да сви мрзе другачијег, да (као већина или као јачи) спроводе насиље над слабијима или над мањином, да (као мањина) намећу своје вредности другима или већини, “кул“ или “ин“ су они људи који не мрзе другачијег од себе, који штите слабијег и мањине, који не намећу насилно своје вредности другачијима (али ни не дозвољавају да неко њима намеће неке своје “вредности“). “Кул“ или “ин“ су они људи који знају и за јунаштво, и за чојство.

Ако је “у тренду“ да се сви тетовирају или да стављају пирсинг, или силиконе, или да раде пластичне операције, “кул“ или “ин“ су они људи код којих се “спољашњи човек распада“, а “унутрашњи обнавља сваки дан“ (2. Кор. 4; 16).

Ако је “у тренду“ да сви живе развратно и да се не жене или не удају, да имају љубавнике или љубавнице, да се разводе, да пробају и са истим полом, “кул“ или “ин“ су они људи који не живе развратно, који немају љубавнике или љубавнице, који се не разводе, него траже и налазе себи блиску душу супротног пола, да је искрено воле и поштују и да она њих искрено воли и поштује, да планирају заједнички живот и породицу – са којом остају у браку до краја живота и пролазе заједно и кроз добро и кроз невоље, болести и муке.

Ако је “у тренду“ да сви бахато возе, да паркирају возила и тамо где никако то не смеју да раде (на пешачком, на тротоару где пролазе жене са колицима за децу, инвалиди, тако да заузму два паркинг места…), “кул“ или “ин“ су они људи који возе нормално и пазе и на друге учеснике у саобраћају и паркирају возило прописно.

Ако је “у тренду“ да сви слушају турбо-фолк музику или оно што МТВ и Евросонг намећу, да се (жене) облаче као чирл лидерсице, или да (мушкарци) изледају као метросексуалци, “кул“ или “ин“ су они људи који имају укуса и мере.

Ако је “у тренду“ да сви праве децу, али да нико од родитеља неће да се жртвује и одриче због своје деце, и да нико неће да преузме одговорност за бригу и васпитање деце, те од деце праве људе неспособне за живот, или усвајају “нове трендове“ и експериментишу са децом, и да сви имају изговоре зашто је то тако, или да говоре да имају право да то раде са својом децом и својим животима, “кул“ или “ин“ су они људи који о деци брину онако како су вековима бринули добри родитељи, који се за децу жртвују и због деце одричу многих ствари и не пребацују одговорност за васпитање своје деце на школу или на државу, нити препуштају своју децу другима да их васпитавају и образују – они увек имају времена за своју децу, без обзира колико раде на послу, сами уче своју децу и имају лепо васпитану и здраву децу. Ко неће, тражи изговор, ко хоће налази начин и за све има времена.

Ако је “у тренду“ да сви мисле само на паре и на профит, “кул“ или “ин“ су они људи који су “сиромашни духом“, што значи да се они највише и пре свега богате Богом.

Ако је “у тренду“ да сви желе “државни посао“ (само да би имали сигурно плату, а ништа или што мање радили), “кул“ или “ин“ су они људи вредно, савесно и добро раде државни посао, или они који не желе државни посао, него раде приватни посао, више од осам сати дневно, често и викендима и празницима.

Ако је “у тренду“ да нико пријатељу не указује на грешке када иде погрешним путем, зато што сви гледају своја посла и не би да се замарају са таквим стварима, или нико неће да се замера пријатељу, “кул“ или “ин“ су они људи који обраћају пажњу на своје ближње, који нуде помоћ пријатељу и када је овај не тражи, који указују пријатељу на грешке зато што му желе добро без обзира што ће се пријатељ тренутно наљутити.

Ако је “у тренду“ да сви раде нешто само зато што је “држава“ то рекла да је исправно, или зато што су тако рекли “на телевизији“, тамо “неки научници“, “кул“ или “ин“ су они људи који мисле својом главом и који до знања не долазе само читањем и бубањем, и који све што раде раде од срца “као Господу, а не као људима“ (Кол. 3; 23), зато што се покоравају Богу, а не људима (Д.А. 5; 29).

Ако је “у тренду“ да сви дигну руке од борбе за своју локалну заједницу, или за народ и за државу, “кул“ или “ин“ су они људи се не предају, него се боре да унапреде живот у својој локалној заједници или у држави. Они који верују у српски народ и Србију, и никада неће одустати од борбе за ослобођење Косова и Метохије, баш су “кул“ или “ин“ људи.

Никола Варагић: Апостолски задатак

 

Никола Варагић

 

 

 

Бог не гледа ко је ко

 

Христос је дошао да би грешнике позвао на покајање и спасао. “Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Лк. 5; 32). “Радост бива због једног грешника који се каје“ (Лк. 5; 10). Исус није дошао да суди свету, “него да га спасе“ (Јн. 3; 17 и 12; 47). “Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се, и дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лк. 15; 4-7).

Са друге стране, Исус је говорио: “Дошао сам да бацим ватру на земљу, и како бих хтео да је већ запаљена“ (Лк. 12; 49). “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве; и непријатељи човекови су његови домаћи. Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан; и који не узима крста свога и не иде за мном, није мене достојан“ (Мт. 10; 34-38). Христос је желео да баци ватру или огањ на земљу, због тога што “тајна безакоња већ дејствује“ (2. Сол. 2; 7), и што “људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла“ (Јн. 3; 18). Христос ће свим недостојним слугама исто поручити: “Не познајем вас“ (Мт. 25; 12), “одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27), “идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41), и “свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13). А све достојне слуге (праведнике и грешнике који су се покајали), Христос ће познати и примити у Своје царство. “Бог не гледа ко је ко“ (Рим. 2; 11). “Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3; 28), или, нема ту “обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, него све и у свему Христос“ (Кол. 3; 11). Оне који су достојни, Христос је издвојио из света. Они су свети, јер је Христoс свет (1. Петр. 1; 15-16).

Хришћански Бог није неки страшни Бог који сурово кажњава због најмање грешке. “Бог је љубав“. Христос је Бог (Друга Личност Свете Тројице). “Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину… Ја не могу ништа чинити сам од себе. Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао“ (Јн. 5; 19-30). Све је до Бога који милује. Бог свима прашта, Бог све воли и сваког прима. Исус је помагао сваком човеку да осети сопствену вредност као богочовек, да се одважи и да постане чудотворац. Христос је показао да Бог Отац бескрајно и безусловно воли сваког човека (не гледа ко је ко), и да је Очево милосрђе неизрециво. Бог, за разлику од нужности, слуша уверења (тј. молитву) људи. Христос је је лечио болесне и од свих напуштене људе, за своје ученике је узимао и сиромашне и неписмене људе и богате царинике, поштовао је жене, бринуо је о деци, помагао је и грешницима и људима из других народа…

Христос је дошао да позове грешнике да се покају, дошао је да спаси све људе и цео свет. Од хришћанина (праведника) се очекује исто – и да указује на грех и да прашта грешнику, односно, хришћански је желети да се сваки човек и све на овом свету спаси. Хришћани напуштају свет из љубави према свету – да би свет спасили (тј. преобразили, привлачењем енергија Божјих). Христос je дао задатак ученицима да проповедају и шире Јеванђеље у свим народима, до краја света. То се и данас очекује од хришћанa, који су се “преобразили обновљењем ума свога“ (Рим. 12; 2), у којима “живи Христос“ (Гал. 2; 20). Христос је рекао да “овај нараштај неће проћи“ (род верних), тј. у Православној Цркви увек постоје “ловци на људске душе“, “нуклеус праведних“, “пријатељи Божји“ или “синови светлости“, који “светле свету“ и показују грешнику пут до Светлости.

Хришћани напуштају свет, одвајају се од нехришћана, јер не могу да служе два господара. Међутим, они никада не напуштају свет до краја и боре се за спас оних који живе у свету. “Писах вам у посланици да се не мешате с курварима; И то ја не рекох за курваре овог света, или тврдице или идолопоклонике; јер бисте морали изићи из света. А сад вам писах да се не мешате ако који који се брат зове, постане курвар… с таквима да и не једете. Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Тако је од доба светих апостола Петра и Павла, који више нису били од овога света, али нису ни напустили свет. “И рече ми: Иди, јер ћу ја далеко да те пошаљем у незнабошце“ (Д.А 22; 21). “Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима. Зато, од моје стране, готов сам и вама у Риму проповедати јеванђеље“ (Рим. 1; 14-15). Апостол је знао да неки Савле (грешник) у сваком тренутку може да постане Павле (праведник) – зато је Апостол Павле био “видело незнабошцима“.

Ми се угледамо на Апостоле (и на Свете Оце), исто као што су се они угледали на Христа. “Али тада не знајући Бога, служисте онима који по себи нису богови. А сад познавши Бога, и још познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и рђаве стихије, којима опет изнова хоћете да служите? Гледате на дане и месеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас. Будите као ја што сам; јер сам ја ко ви што сте“ (Гал. 4; 9-12). “Како ће, дакле, призвати кога не вероваше? А како ће веровати кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани?… Тако, дакле, вера бива од проповедања, а проповедање речју Божјом“ (Рим. 10; 14-17). “По благодати Божјој која ми је дана, ја као премудри неимар поставих темељ, а други зида у висину; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, који је Исус Христос“ (1. Кор. 3; 10-11). “Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем. Него вас молим, угледајте се на мене као и ја на Христа“ (4; 15-16). “Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да на мени првом покаже све трпљење Исус Христос за углед онима који Му хоће веровати за живот вечни“ (1. Тим. 1; 15-16). “Јер се не хвалимо опет пред вама, него вама дајемо узрок да се хвалите нама, да имате шта одговорити онима који се хвале оним шта је споља, а не шта је у срцу“ (2. Кор. 5; 12). “Ово нека помисли такав да какви смо у речи по посланицама кад нисмо код вас, такви смо и у делу кад смо ту“ (2. Кор. 10; 11).

Апостоли су одлазили међу многобошце и незнабошце да шире Реч Божју. Због тога нису увек наилазили на разумевање своје браће. Ни самом Петру није било јасно шта се од њега очекује, све док није чуо Господа да му говори: “Устани, Петре! Покољи и поједи… Што је Бог очистио ти не погани“ (Д.А. 10; 13-15). То је из приче о капетану Корнилију. “А кад Петар хтеде да уђе, срете га Корнилије, и паднувши на ноге његове поклони се. И Петар га подиже говорећи: Устани, и ја сам човек. И нађе многе који се беху сабрали. И рече им Петар: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину дружити се или долазити к туђину; али Бог мени показа да ниједног човека не зовем поганим или нечистим“ (10; 25-28). Након што је Корнилије објаснио зашто је позвао Петра, Апостол Петар је рекао: “Заиста видим да Бог не гледа ко је ко“ (10; 34). Међутим, остала браћа то нису могла одмах да прихвате: “А чуше и апостоли и браћа који беху у Јудеји да и незнабошци примише реч Божју. И кад изиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим који беху из обрезања, Говорећи: Ушао си к људима који нису обрезани, и јео си с њима“ (Д.А. 11; 1-3). Петар им је на то одговорио: “Кад им дакле Бог даде једнак дар као и нама који верујемо Господа свог Исуса Христа; ја ко бејах да би могао забранити Богу? А кад чуше ово, умукоше, и хваљаху Бога говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот“ (11; 17-18).

Апостол Павле је наилазио на још мање разумевања. “А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожних дошљака… А у другу суботу сабра се готово сав град да чују речи Божје. А кад видеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно речима Павловим насупрот говорећи и хулећи. А Павле и Варнава рекоше: Вама је најпре требало да се говори реч Божја; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечног живота, ево се обрћемо к незнабошцима. Јер нам тако заповеди Господ: Поставих те за видело незнабошцима, да будеш спасење до самог краја земље. А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху реч Божју, и вероваху колико их беше приправљено за живот вечни“ (Д.А. 13; 43-48). Или, “у Иконији пак догоди се да… Јевреји који не вероваху подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу“, што је довело до тога да се “мноштво градско раздели“, те “једни беху с Јеврејима, а једни с апостолима“ (Д.А. 14; 1-4). Или, “кад дођоше у Јерусалим, прими их црква и апостоли и старешине, и казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере. Онда усташе неки од јереси фарисејске који беху веровали, и говораху да их ваља обрезати, и заповедити да држе закон Мојсијев. А апостоли и старешине сабраше се да извиде ову реч. И по многом већању уста Петар и рече: Људи браћо! Ви знате да Бог од првих дана изабра између нас да из мојих уста чују незнабошци реч јеванђеља и да верују. И Бог, који познаје срца, посведочи им и даде им Духа Светог као и нама. И не постави никакве разлике међу нама и њима, очистивши вером срца њихова. Сад дакле шта кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, ког ни очеви наши ни ми могосмо понети? Него верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они. Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих. А кад они умукоше, одговори Јаков говорећи: Људи браћо! Послушајте мене. Симон (тј. Петар) каза како Бог најпре походи и прими из незнабожаца народ к имену свом. И с овим се ударају речи пророка, као што је написано: Потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу, и подигнућу га. Да потраже Господа остали људи и сви народи у којима се име моје спомену, говори Господ који твори све ово. Богу су позната од постања света сва дела Његова. Зато ја велим да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу. Него да им се заповеди да се чувају од прилога идолских и од курварства и од удављеног и од крви, и што њима није мило другима да не чине“ (Д.А. 15; 1-20).

Након излагања Апостола Петра и Павла, Апостол Јаков је закључио да је незнабошцима Бог дао “Духа Светог као и нама“ и “да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу“. Међутим, мисионарски рад Апостола није ишао тако глатко. “И кад дођосмо у Јерусалим… отиде Павле с нама к Јакову, и дођоше све старешине. И поздравивши се с њима казиваше све редом шта учини Бог у незнабошцима његовом службом. А они чувши хваљаху Бога и рекоше му: Видиш ли, брате! Колико је хиљада Јевреја који вероваше, и сви теже на стари закон. А дознали су за тебе да учиш отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке. Шта ћемо дакле сад?… Ово дакле учини шта ти кажемо: у нас имају четири човека који су се заветовали Богу. Ове узми и очисти се с њима, и потроши на њих нека острижу главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе ништа није, него да и сам држиш закон и живиш по њему. А за незнабошце који вероваше ми посласмо пресудивши да они такво ништа не држе осим да се чувају од прилога идолских, и од крви, и од удављеног, и од курварства. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у цркву, и показа како извршује дане очишћења докле се не принесе жртва за сваког њих“ (Д.А. 21; 17-26). Апостол Павле је морао да покаже како “извршује дане очишћења“, након што су браћа, која “теже на стари закон“, дознала да он учи “отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке“ (слично су Словени пагани замерали Словенима који су ширили хришћанство у словенским народима да не држе “обичаје отачке“).

Апостол Павле је критиковао Апостола Петра зато што се Петар бојао “оних који су из обрезања“: “А за оне који се бројаху да су нешто, какви били да били, ја не марим ништа; јер Бог не гледа ко је ко; јер они који се бројаху као најстарији, мени ништа не додаше. Него насупрот дознавши да је мени поверено јеванђеље у необрезанима, као Петру у обрезанима (Јер Онај који помаже Петру у апостолству међу обрезанима Онај помаже и мени међу незнабошцима,) И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа (Петар) и Јован, који се бројаху да су стубови, дадоше деснице мени и Варнави, и пристадоше да ми проповедамо у незнабошцима, а они у обрезанима… А кад дође Петар у Антиохију, у очи њему против стадох; јер беше зазоран. Јер пре док не дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима, а кад дођоше, устручаваше се и одвајаше бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење. А кад ја видех да не иду право к истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти који си Јеврејин незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски? Ми који смо рођени Јевреји, а не грешници из незнабожаца. Па дознавши да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати“ (Гал. 2; 6-16).

Тако је и Тимотеј, само зато што је био “од оца Грка“, био присиљен да се обреже (Д.А. 16; 1-3). Међутим, доста година касније, када је поново дошао у Јерусалим, Апостол Павле је повео са собом и Тита, који “беше Грк“ и “не би натеран да се обреже“ (Гал. 2; 1-3). “Који хоће да се хвале по телу они вас нагоне да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни они сами који се обрезују не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да се вашим телом хвале. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осми крстом Господа нашег Исуса Христа, ког ради разапе се мени свет, и ја свету. Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него нова твар“ (Гал. 6; 12-15). “Је ли ко позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује. Обрезање је ништа, и необрезање је ништа; него држање заповести Божјих. Сваки нека остане у оном звању у коме је позван“ (1. Кор. 7; 18-20). “Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5; 6). “Мој одговор онима који ме успитају ово је: Еда ли немамо власти јести и пити? Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?“ (1. Кор. 9; 3-5). “А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је. Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога“ (1. Кор. 4; 3-5). “Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом прерођења и обновљењем Духа Светог, ког изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашег, да се оправдамо благодаћу Његовом, и да будемо наследници живота вечног по нади“ (Тит. 3; 4-7).

Дакле, Павле је наилазио на велики отпор међу Јеврејима. “И кад сиђоше из Македоније Сила и Тимотије, навали Дух Свети на Павла да сведочи Јеврејима да је Исус Христос. А кад се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на ваше главе; ја сам чист, од сад идем у незнабошце“ (Д.А. 18; 5-6). Апостолима није било лако ни међу многобошцима, који су им приносили жртве: “Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима. Који у прошавшим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима. И опет не остави себе непосведоченог, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде сваки својој кући“ (Д.А. 14; 15-18). “Шта дакле говорим? Да је идол шта? Или идолска жртва да је шта? Није; него шта жртвују незнабошци, да ђаволима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са ђаволима. Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједницу у трпези Господњој и у трпези ђаволској“ (1. Кор. 10; 19-21).

Бог се јавио међу Јеврејима, Апостоли и ученици Христови били су Јевреји, али, већина у јеврејском народу је тежила “на стари закон“ и одбацила је Христа. Цркве и хришћанства не би било да Реч Божју нису прихватили и ширили и Грци/Римљани, преко којих смо и ми Словени примили хришћанство. Грци (тј. сви нејевреји или необрезани) не би познали Христа, да Апостоли нису следили вољу Божју, и спроводили мисионарски рад. Христос је учио Апостоле (Јевреје), Апостоли су учили Грке, Грци су учили све остале, међу њима и нас Словене. Један Дух Свети све води – од Свете Земље, Синаја и Кападокије (првих векова хришћанства), преко Свете Горе (Средњег века), до манастира на северу Русије и широм света (нашег века). “Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос. Јер једним духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се једним Духом напојисмо“ (1. Кор. 12; 12-13).

‘’Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Бог тражи од нас да не гледамо ко је ко, јер у Христу нема ни Јеврејина ни Грка ни Словена ни Германа ни Кинеза, нема ни белих ни црних ни жутих људи, нема ни жене ни мушкарца, нема ни богатих ни сиромашних… Христос није Бог само једног народа или само једне расе или само једне класе, “народу Божјем“ припадају људи из свих народа који се боје Бога и творе правду. “Видех народ многи, ког не може нико избројати, од сваког језика и колена и народа и племена, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле, и палме у рукама њиховим“, а то су они “од сваког језика и колена и народа и племена“, “који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој“, и “више неће огладнети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина. Јер Јагње, које је насред престола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових“ (Отк. 7; 9-17).

Свети апостоли Петар и Павле

 

Савремени незнабошци и обрезани Јевреји

 

Ко су савремени многобошци, незнабошци, необрезани и Грци (идолопоклоници)? А ко су савремени обрезани Јевреји (који су нападали Апостоле, само зато што су Апостоли јели заједно са необрезанима, или са многобошцима, незнабошцима и Грцима, или зато што су разговарали са “курварима овог света, или тврдицама или идолопоклоницима“)?

Савремени многобошци, незнабошци, необрезани и Грци су сви они који нису хришћани, тј. православни верници или верници Православне Цркве (сви они који нису поверовали у Господа Исуса Христа или не верују у Свету Тројицу). Ми данас живимо у секуларном и постхришћанском друштву и добу, у коме већину чине нехришћани. То су (нео)либерали, комунисти или левичари, пагани, прогресивисти, атеисти, трансхуманисти… односно, то су припадници нехришћанских религија, философија или идеологија. Међу савременим незнабошцима и многобошцима постоје људи којима нико није проповедао Христа, или им је проповедано погрешно учење, са погрешним примерима, тако да, или уопште нису (у)познали Христа, или су упознали Христа на погрешан (на пример, рационалистички) начин, и због тога нису постали прави хришћани и искрени верници. Данас сви знају за Христа, али је мало оних који познају (богочовечанску природу) Христа, а још мање оних који верују да је Христос био Бог и да је васкрсао и разговарао са ученицима након смрти. Атеисти нису јеретици, него (савремени) незнабошци. Савремени пагани су многобошци.

Јеретици су тзв. хришћани који су отпали од Православне Цркве и створили учење које се разликује од учења Апостола и Светих Отаца. Св. Владика Николај је римокатолицизам описао као “западњачку јерес“, док је ислам описао као “источњачку јерес“. А јудаизам је негде између ове две јереси (2. Кор. 3; 13-16). Јеретици нису и не могу бити хришћански или православни мисионари. Део Европе и света је “христијанизован“ од стране јеретика.

Јеретика данас има и у православним народима. Међу онима који данас за себе кажу да су православци могу да се нађу и рационалисти који не верују да је Христос био и Бог (тј. не верују у натприродно, да постоје анђели…), затим пагани и/или окултисти, који “верују“ у Христа, али верују и у Перуна, или у “великог Пана“ (и уместо молитве више воле јогу), постоје и они који верују у Бога, али не и у Христа, тј. у Свету Тројицу, итд. Јеретици су и тзв. “зилоти“ који немају “правну свест“, и не уважавају “промену као категорију живота“, па траже излаз у “бегу у прошлост“ (“гетоизирају православље“, често су “искључиво слуге национализма“, не праштају “седамдесет и седам пута“ ни ближњима…). Јеретици су и тзв. “екуменисти“, који се “изговарају сентименталним и празним фразама“ о “времену“, о “духу времена“ и о “духу екуменизма“ који влада у свету, о “дијалогу љубави“ који “тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим вековима мржње“, или “другим сличним лицемерним фразама“, и због “толеранције“, тј. “у интересу мира“ међу људима и народима, пристају да прилагоде небо земљи, Христа другим “оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама, јер је Господ учио: “изиђите из њихове средине и одвојите се, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери“ (2. Кор. 6; 17-18). Апостоли и први хришћани одвојили су се и од “учитеља закона“ (који сами “не држе закон“), и од идолопоклоника (пагана), али су и остали у свету и проповедали су Христа широм света, и признавали и прихватали Римско право, на које су се позивали, попут Ап. Павла (Д.А. 22; 22-29, 23; 23-35, 25; 6-27, 26; 1-32).

“Екумениста“ (међу православним верницима) који прави труле компромисе са јеретицима (тј. пристаје да прилагоди небо земљи, Христа другим оснивачима вере, а Радосну Вест осталим верама), постаје јеретик (“њуејџер“), од кога се сви православни морају одвојити. “Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте се с њим“ (2. Јов. 9-10). Дакле, оно што “екуменисти“ (који праве труле компромисе са јеретицима) уче “није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15), због тога што је “сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго, силази од Оца светлости, у којега нема изменљивости ни сенке промене“ (1; 17), што значи да онај “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Али и “зилот“, који некад не воли ни ближње, и увек мрзи грешнике и друге/странце, и на зло не узвраћа добрим, није православац, него јеретик, зато што и он заборавља или крши неке заповести Божје и завете Христове и не служи умом Божјем закону, а “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“.

Од самог настанка, у Православној Цркви је било људи из свих народа и раса. Најстарије хришћанске или православне цркве налазе се у Азији и Африци. Тако је остало до данас. У Православној Цркви нема поделе на “Јевреје“ и “Грке“, јер је Православна Црква, кроз Источно римско царство, на потпуно другачији начин, у односу на Римокатоличку цркву, ширила хришћанство, па је сваки народ имао своју цркву и службу на свом језику. Између осталог, то је зато што у Православној Цркви никада није постојала мржња према женама – поред Апостола и Светих Отаца, жене су биле поред Христа и имале су најважнију улогу у ширењу и утврђивању хришћанства на Истоку, Пресвета Богородица и све светитељке и мученице увек биле веома поштоване, православни свештеници су могли да се ожене…. Дакле, у Православној Цркви никада није било ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене. Православне цркве постоје на свим континентима, данас међу православним верницима има људи из свих држава, народа и раса. У православљу постоји “богатство различитости“. Међутим, данас у свакој православној цркви постоје расколи (и свако има свог владику), неке цркве су у унији са јеретицима, док су односи између православних цркава далеко од саборности (због сукоба између тзв. “зилота“ и тзв. “екумениста“, и јереси етнофилетизма). Како да се реши поблем? Тако што ће се сви угледати на Апостоле! “А то кажем да један од вас говори: Ја сам Павлов; а други: Ја сам Аполов; а трећи: Ја сам Кифин; а четврти: Ја сам Христов. Еда ли се Христос раздели? Еда ли се Павле разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1. Кор. 1; 12-13). Или: “Гледате ли на оно што вам је пред очима? Ако се ко узда да је Христов нека мисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). (Православна) Црква је једна.

Шта би данас радили Апостоли да су рођени у Србији, као Срби? Да ли би они мрзели и проклињали све људе, из народа који су извршили геноцид над српским народом, у два светска рата, или током деведесетих година 20. века? Да ли нас је Христос учио: “Чули сте да је речено: ‘Око за око и зуб за зуб’. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две“ (Мт. 5; 38-41)? У тим непријатељским народима постоје добри људи, међу њима има и пријатеља српског народа (на пример, Петер Хандке, Анро Гујон…), као и оних који су примили православље (узмимо пример оца Серафима Роуза из САД, или неких муслимана који су се вратили православној вери). У сваком народу постоје незнабошци којима је Бог дао “Духа Светог као и нама“, постоје грешници који могу да се покају у сваком тренутку и обнове лик Божји у себи. Исто важи и за домаће незнабошце, грешнике или унутрашње непријатеље српског народа – можда се неки комуниста или “њуејџер“ искрено покајао и постао добар православац. Бог не гледа ко је ко и тражи од нас да не гледамо ко је ко, него какав је ко човек. Данас је, у свим тзв. хришћанским народима, више незнабожаца (тј. атеиста или агностика), него јеретика. А искрених или правих хришћана, који верују да је “Христос исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8), након тријумфа “организованог атеизма“ или спровођења дуге и системске дехристијаницазације, има најмање. Зато је тако важан мисионарски рад. Хришћанство се шири са вером, која кроз љубав и праштање, а не кроз мржњу и освету, дела. Само тако се постаје бољи човек и ствара боље друштво или бољи свет. Православац се радује сваком грешнику који се покајао, без обзира да ли он живи на Западу или на Истоку, без обзира да ли је та изгубљена овца домаћи комуниста, “зилот“ или “екумениста“, или странац, итд.

Савремени обрезани Јевреји, међу нама, православним Србима (исто важи и за све остале православне народе), су сви религиозни екстремисти, неофити и националисти склони негативном традиционализму или “бегу у прошлост“, фарисеји који “теже на стари закон“ и којима је форма важнија од суштине; они који се моле и посте да их виде, који воле да буду на почасним местима у црквама, који воле поздраве “на трговима“ (Мт. 6; 1-18). То су они који мрзе своје непријатеље, они који се не мешају са људима из света и напуштају свет, али нису извадили “злога између себе“, нити су победили зло у себи, док осуђују оне који су остали у свету или који једу заједно са неправославнима. То су они који желе да спасу само своју душу и своје ближње, а не желе да се спаси цео свет и све на овом свету. То су они који не разликују грех од грешника. То су они који обраћају пажњу на “бапске приче“ (1. Тим, 4; 7) и на “бескрајна родословља“ и воде “празне разговоре“ и желе да буду “учитељи закона“ (1; 4-7). Такви верници се не баве суштином, а то је Личност Господа Исуса Христа, тј. како постати христолик и непрестано доживљавати дејство нестворене енергије или светлости Божје (Благодати).

Неко данас те негативне традиционалисте назива и “зилотима“, зато што се понашају исто као што су се фарисеји или обрезани Јевреји (који “теже на стари закон“) понашали према апостолима и Грцима (нејеврејима), а исти ти обрезани Јевреји или “учитељи закона“ су се на исти начин понашали према Господу Исусу Христу – они су Га прогонили, мучили и понижавали, платили су Јуди за издају и тужили римским властима. Савремени “учитељи закона“ су, такође, ултранационалисти – падају у јерес етнофилетизма, и из хришћанства уклањају његову универзалност. Они сваког православног мисионара који има било какав контакт са римокатолицима и протестантима или припадницима осталих нехришћанских религија, философија или идеологија, који оде на журку на коју дођу и рокери, рејвери и гејеви, или, ако неког “Грка“ уведе у цркву, одмах прогласе за “јеретика“. Такви “верници“ се не радују грешнику који се покајао, него се љуте на Оца зато што се радује повратку блудног сина. Они не траже једну овцу која се изгубила.

Апостол Павле јасно пише у својој Посланици: “Јер премда сам слободан од свих, свима себе учиних робом, да их више придобијем. Јеврејима сам био као Јеврејин да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом, да придобијем оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као без закона, премда нисам Богу без закона него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога. А ово чиним за јеванђеље, да бих имао део у њему“ (1. Кор. 9; 19-23).

Апостоли су испунили своју мисију и раширили су Реч Божју широм њима познатог света. Они то никада не би успели да ураде да свима нису били све – да какогод спасу кога, тј. да Јеврејима нису били као Јевреји – да Јевреје придобију, онима који су под законом као под законом – да придобију оне који су под законом, онима који су без закона као без закона, премда у закону Христовом – да придобију оне који су без закона, да слабима нису били као слаби – да и слабе придобију. Због тога су и јели и мешали су се и са необрезанима и незнабошцима, или са “курварима овог света, или тврдицама или идолопоклоницима“, и свима су говорили: “ко је позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује“, или, “сваки нека остане у оном звању у коме је позван“. Апостоли су говорили језиком који сви разумеју: “Тако и ви ако неразумљиву реч кажете језиком, како ће се разумети шта говорите? Јер ћете говорити у ветар. Има на свету Бог зна колико различних гласова, али ниједан није без значења. Ако дакле не знам силу гласа (ако ме не разуме онај коме говорим), бићу немац оном коме говорим, и онај који говори биће мени немац (странац, туђин)“ (1. Кор. 14; 9-11). Ако им ви говорите речи које они не разумеју, говорите “у ветар“. “Јер вам друго не пишемо него шта читате и разумевате. А надам се да ћете и до краја разумети. Као што неки и разуместе да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашег Исуса Христа“ (2. Кор. 1; 13-14).

Православни мисионар свима мора да буде све – да би спасао некога, што значи да онај коме се он обраћа у њему препознаје неког себи сличног који га разуме, али православни мисионар мора да буде “мудар као змија“ и “безазлен као голуб“ (Mт. 10; 16). Православна Црква и Источно римско царство су на тај начин ширили хришћанство међу Словенима и Србима (од доба Ћирила и Методија до доба Светог Саве; пре тога је, на истом простору, од Солуна преко Охрида до Далмације, Апостол Павле ширио хришћанство). Тако су, између осталог, неки пагански обичаји у српском народу постали део нове хришћанске или православне традиције (попут славе). Исто тако су, доста векова раније, неки Свети Оци користили хеленску философију да би паганима (Грцима и Римљанима) приближили Христову науку, итд.

Ко се угледа на апостоле и ко више личи на апостоле – мисионари или “зилоти“? Апостоли уче да и “незнабошцима Бог даде покајање за живот“, “да потраже Господа остали људи и сви народи у којима се име Његово спомену“, “да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу“ (јер “што је Бог очистио ти не погани“), “да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа“, и зато “ко позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује, сваки нека остане у оном звању у коме је позван“. Апостоли уче и да “ако ли вас ко од неверника позове“, идите и “једите све што се пред вас донесе, и не премишљајте ништа савести ради“, али, “ако ли вам пак ко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради оног који вам каже, и ради савести; јер је Господња земља и шта је на њој“ (1. Кор. 10; 27-28). Апостоли су се угледали на Христа који је говорио да није дошао да позове “праведнике, него грешнике на покајање“ и који нас је учио да се не противимо злу, “него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две“. То се односи и на унутрашње и на спољашње непријатеље. Апостол Павле учи исто што и Христос: “Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима“ (Рим. 12; 17). Или: “Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (12; 21). Христолика љубав захтева “тежак, свети, непрекидни рад“ и она је “знак по коме се хришћани разликују од нехришћана“, пошто хришћани “воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником“ (Св. Јустин Ћелијски). Хришћанин или православац мрзи грех, никада не мрзи другог човека.

Шта данас значи бити хришћански или православни мисионар? У суштини, исто што и у време Апостола. Ми данас живимо у постхришћанском добу. Бити хришћанин значи бити мисионар – помагати људима да изађу из мрака и трпети невоље и ударце са свих страна. Хришћански или православни мисионари се данас, као и некада Апостоли, налазе између, са једне стране, “обрезаних Јевреја“, који их прогоне зато што не “теже на стари закон“ и једу заједно са “необрезанима“, тј. са неправославнима, и са друге стране, “незнабожаца“, “многобожаца“ или “Римљана“, који их прогоне зато што су православни. Са једне стране, десничари или ултранационалисти и тзв. “зилоти“ оптужују православне мисионаре да су издајници, екуменисти или јеретици. Са друге стране, левичари, либерали и еврофили (тј. атеисти и “њуејџери“) оптужују православне мисионаре да су “назадни“ и “мрачни“, да је Православна Црква “окамењена“, а за Христово учење које проповедају кажу да је “опијум за народ“, и слично. Православни мисионари су и данас као и некада они “луди“ и “слаби“. “Јер будући да у премудрости Божјој не позна свет премудрошћу Бога, била је Божја воља да лудошћу поучења спасе оне који верују. Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапетог, Јеврејима, дакле, саблазан а Грцима безумље. Онима пак који су позвани, и Јеврејима и Грцима, (проповедамо) Христа, Божју силу и Божју премудрост. Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи… Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако. И што је неплеменито пред светом и уништено изабра Бог, и што није, да уништи оно што јесте – да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1. Кор. 1; 21-29). “У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду. Прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо“ (2. Кор. 4; 8- 9). “Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11; 29).

Дакле, бити православни мисионар значи прихватити да будеш “сметлиште света, по коме сви газе“ и “будала Христа ради“. “Бог нас апостоле најстражње постави, као оне који су на смрт осуђени; јер бисмо гледање и свету и анђелима и људима. Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми срамотни. До овог часа и гладујемо, и трпимо жеђ, и голотињу, и муке и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне трпимо. Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, по коме сви газе досад“ (1. Кор. 4; 9-13). За екстремне националисте, православни мисионари су будале зато што воле и грешнике и благосиљају непријатеље, а за глобалисте су будале зато што верују у Свету Тројицу, у натприродно, у васкрс душе и тела, те жртвујете видљиво због невидљивог. Екстремни националисти газе по православним мисионарима зато што су ови смирени, кротки и трпељиви, зато што праштају, и не суде. Глобалисти газе по православним мисионарима из сличних разлога, и још због тога што их сматрају својим архинепријатељима. Хришћани или православни мисионари не могу да не брину о онима по којима сви газе, о сиромашнима, болеснима, слабима, прогоњенима и мученим људима; они не гледају ко је ко, него о сваком брину, јер онда они не би били хришћани или православни мисионари (који се угледају на Апостоле, који су се угледали на Христа). Хришћанин или православни мисионар осећа патњу сваког човека и целог света, спреман је да се жртвује за другог, спреман је да страда заједно са онима које брани, спреман да служи свима и да буде последњи (Мк. 10; 42-44). Због тога, православни мисионар прашта и не суди. “Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“ (Титу 3; 3). “Избегаваћеш да осуђујеш оне који греше ако будеш имао на уму да је Јуда био међу ученицима Христовим, а разбојник међу убицама; али у једном тренутку са њим се десило чудо препорода“ (Св. Јован Лествичник). Или: “Пред причешће се треба сетити и Јуде и разбојника“ (Прот. Андреј Ткачов).

Православни мисионар се често осећа усамљен, попут Ап. Павла након говора у Атини на Ареопагу о “непознатом Богу“ (Д.А. 17; 15-34). Ап. Павле није одустао, него је наставио са својим мисионарским радом, наставио је да проповеда (“апостоли за време проповеди, мада бејаху Јеврејима саблазан, а Грцима безумље, нису престајали да проповедају Христа распетог; и трпљењем својим читав свет прођоше и посејаше веру Христову; а да су они, обазирући се на саблазан и на роптање, проповед напустили, каква би корист била?“ – Свети Макарије Оптински), и то је уродило плодом. “Ако другима и нисам апостол, али вама јесам, јер сте ви печат мог апостолства у Господу“ (1. Кор. 9; 2).

 

Бити у свету али не бити део њега

 

Христос од нас тражи да будемо, истовремено, и мисионари у свету и да изађемо из света. Хришћанин мора да буде у свету, али не сме да буде део света. Како помирити и испунити обе Христове заповести? Прво морају да се испуне две најважније заповести које нам је Христос оставио: 1. љубити Бога свим срцем (више од себе, пре свих и свега), и, 2. љубити свог ближњег као себе самог. Хришћанин воли и Бога и ближњег, а ближњи је сваки човек (грешник може да буде и члан породице и странац), јер “Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Ко поштује две најважније Христове заповести – он жели да се оствари и крајња жеља и последњи завет Христов.

“Старај се да подједнако заволиш сваког човека (и грешника и странца и непријатеља), те ћеш одједном прогнати све страсти“ (Блажени ава Таласије). То се, дакле, односи и на оне људе који тренутно нису у заједници са Богом у Христу (то може да буде и члан породице и странац), и тај однос треба да буде “однос љубави“ зато што је Христос позвао грешнике на покајање, и они то могу учинити у сваком тренутку, као што у сваком тренутку неко од њих може да доживи (а томе треба искрено радовати), милошћу Божјом, исто оно што је доживео Савле, који је напредовао “у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом“, и одвише “ревновао за отачке своје обичаје“ (Гал. 1; 14), да би као Ап. Павле учио “отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке“:

“Ја овај пут гоних до саме смрти, везујући и предајући у тамницу и људе и жене. Као што ми сведочи и поглавар свештенички и све старешине; од којих и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што беху онамо свезане у Јерусалим да се муче. А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика светлост с неба. И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! Зашто ме гониш? А ја одговорих: Ко си Ти, Господе? А Он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, ког ти гониш. А који беху са мном видеше светлост и уплашише се; али не чуше глас који ми говораше“ (Д.А. 22; 4-9).

Савле је био прогонитељ хришћана (на пример, Стефана) док је Исус био жив, али му се Христос јавио након своје смрти, и био је “однесен до трећег неба“ (раја). Тако је Савле постао Павле и био је прогоњен, хапшен, тучен и мучен због Христа, а слављен од стране хришћана. Павле је све што је радио радио у славу Богу.

“Знам човека у Христу који пре четрнаест година (или у телу, не знам; или осим тела, не знам: Бог зна) би однесен до трећега неба. И знам за таквог човека (или у телу, или осим тела, не знам: Бог зна). Да би однесен у рај, и чу неисказане речи којијех човеку није слободно говорити. Тиме ћу се хвалити, а собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својима. Јер кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али штедим да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује што од мене. И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим. За то трипут Господа молих да одступи од мене. И рече ми: Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује са свим. Даклем ћу се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. За то сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан. Постадох безуман хвалећи се: ви ме натерасте; јер је требало да ме ви хвалите; јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, ако и јесам ништа. Јер знаци апостолови учинише се међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама“ (2. Кор. 12; 2-12).

Сваки грешник и прогонитељ хришћана (православних Срба, Грка, Руса, Јермена…) може да доживи “чудо препорода“, тј. покајање и познање Христа. Православни мисионари могу да помогну да таквих људи буде више. Уколико православних мисионара не буде више, у наредним деценијама, ако се такви не појаве у свим православним народима, то је, можда, знак да заиста живимо “последња времена“ и да су “бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима“ ушле и “загушиле реч“, да “без рода остане“ (Мк. 4; 19), и у самој Православној Цркви, тј. да је и она постала сиромашна са духовним поглаварима (“сиромашнима духом“ који се само Богом богате), због чега је охладнела “љубав многих“. Јер “како ће веровати кога не чуше“ и “како ће чути без проповедника“? Quo vadis orbi без Христа и православних проповедника?

Христос је и “сам страдао будући кушан“ – Христос помаже “онима који бивају кушани“ (Јев. 2; 18). “Онога који долази мени нећу истерати напоље“ (Јн. 6; 37). “Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени. Ја ћу вас одморити“ (Мт. 11; 28). “Логос зна људску немоћ. Логос се стара да неразумне поучи, а заблуделе на Свој истинити пут обрати. Логоса лако налазе они који Га ишту са вером, а онима који се чистих тела и непорочнога срца с напором старају да куцају на двери, Логос одмах исте и отвара. Логос никога од својих раба не одбацује. Богатога не претпоставља бедном, нити беднога понижава због његовога сиромаштва; не ружи варварина као неразумнога, не одбацује ушкопљеника као нечовека; не гнуша се жене због њене непослушности која се зби у почетку; не осрамоћује ни мушкарца због његовога преступа, но свима указује милост и жели све да спаси, све жели да учини синовима Божјим“ (Св. Иполит, епископ римски). Апостоли су, исто тако, и разумели и помагали оне који су “неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“, јер су и они некада живели “по жељама тела свог, чинећи вољу тела и помисли“, и били су “рођена деца гнева, као и остали“ (Еф. 2; 2-3). Проповедник или мисионар мора да разуме оне којима се обраћа и мора да им се обрати језиком који они разумеју, јер ништа не вреди ако га нико од грешника не разуме и не прихвата.

Православни мисионар мора да буде милосрдан – да прашта “седамдесет и седам пута“ ако треба, али, не сме да одступи од Христовог учења и учења Православне Цркве, тј. мора “да посрами свет“ или да се забија као “трн у месо света“. Ако не указује на грех и не бори се против греха, а “прилагођава и уједначава“ Христа према другим религијама, или има исто веровање као и јеретици, онда одлази у “јерес екуменизма“. Али, ако то ради са мржњом, и не разликује грех од грешника, онда одлази у верски екстремизам или секташтво (попут обрезаних Јевреја који су нападали Христа и апостоле Петра и Павла), који често прати јерес етнофилетизма. Духовна заједница није исто што и било која земаљска заједница. Црква није секта. Црква је тело Христово. Христолика љубав воли све људе и жели да се и грешници спасу. Последњи завет Христов је универзално остварење те љубави. То није могуће без православних мисионара. Православни мисионар није ни “екумениста“, није ни “зилот“. Православни мисионар грешнику каже да је грешник, јеретику каже да је јеретик, али никога не мрзи, никога не осуђује, него свакога разуме и свима показује пут покајања и спасења, пут Истине. Бог ће судити “онима што живе на земљи“ (и убијају хришћане), Христос ће одвојити “жито од кукоља“, када “се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Отк. 6; 9-11).

Што више има православних мисионара (правих духовника), мање ће бити “безакоња“ и неће “охладнети љубав многих“ (Мт. 24; 12). “Јер Христос не посла мене да крстим, него да проповедам јеванђеље, не премудрим речима, да не изгуби силу крст Христов“ (1. Кор. 1; 17). Ми се угледамо на Апостоле, као што су се они угледали на Христа. Наш “Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада, и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање ни очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу, а Запад покајању“ (Св. Владика Николај). Доста тога се променило од доба када је Владика Николај Велимировић живео. Данас је правих хришћана доста мање и у самом српском народу. Зато је апостолски задатак да се прво ствара “пречисти рај Христов“ у самом српском народу (свако у свом народу). Како?

Св. Симеон Мироточиви

 

Вера и закон, ум и тело

 

У “пречисти рај Христов“ се улази са вером (и са “делима љубави“), а не са делима закона. “Изгубисте Христа, ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати. Јер ми духом чекамо од вере наду правде“ (Гал. 5; 4-5). Они који се угледају на Апостоле, не одбацују “благодати Божје; јер ако правда кроз закон долази, то Христос узалуд умре“ (Гал. 2; 21). “А закон није од вере; него човек који то твори живеће у томе“ (Гал. 3; 12). Тачније, “праведнику закон није постављен, него безаконицима“ (1. Тим. 1; 9). “Завет који је од Бога потврђен за Христа, не одбацује закон, који је постао после четири стотине и тридесет година, да укине обећање. Јер ако је наследство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму обећањем дарова Бог. Шта ће дакле закон? Ради греха додаде се докле дође семе које му се обећа, и поставили су га анђели руком посредника. Тако нам закон би чувар до Христа, да се вером оправдамо“ (Гал. 3; 17-24).

А од Христа, као хришћанин или православни мисионар, ја “законом закону умрех да Богу живим; с Христом се разапех“ (Гал. 2; 19), и више не очајавам, јер се налазим у “радости господара свога“ (Мт. 25; 21), и нисам сам у тој радости, те осећам бескрајну љубав, утеху, смисао, бестрашће… И “зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан“ (2. Кор. 4; 16). “Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима… Али се не бојимо, и много волимо отићи од тела, и ићи ка Господу“ (2. Кор. 5; 1-8). Да нам да силу по богатству славе своје, да се утврдимо Духом Његовим за унутрашњег човека. Да се Христос усели вером у срца наша, да будемо у љубави укорењени и утемељени. Да бимо могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина. И познати претежнију од разума љубав Христову, да се испунимо сваком пунином Божјом (Еф. 3; 16-19). Тако да одбацимо, по првом живљењу, старог човека, који се распада у жељама преварљивим. И да се обновимо духом ума свог. И обучемо у новог човека, који је саздан по Богу у правди и у светињи истине (Еф. 4; 22-24). И “да се нађем у Њему, не имајући своје правде која је од закона, него која је од вере Исуса Христа, правду која је од Бога у вери“ (Фил. 3; 9).

Дакле, “закон праведности достиже се вером, а не делима закона“ (Рим. 9; 32). Јер, “ако ли је по благодати, онда није од дела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дела, више није благодат, јер дело већ не би било дело“ (Рим. 11; 6). Човек није ближи Богу ако следи етику закона, него ако осећа љубав према Богу (и према својим ближњима и свему што је Бог створио) и љубав Божју у себи. “Јер који љуби другога испунио је закон“ (Рим. 13; 8). Такав човек кроз молитву и љубав дела. Такав човек осећа и “страх Божји“ и љубав Божју која изгони страх. Јер, “ко се боји није савршен у љубави“ (1. Јов. 4; 7-18). Љубав је јача од закона. “Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10). У православљу, онтологија је важнија од етике закона. Због тога, православци немају легалистички (или моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно-онтолошки. Благодат је слободни дар Божји.

Православном мисионару је “живот Христос, а смрт добитак“. А кад му “живљење у телу плод доноси“, не зна шта ће изабрати. Обоје му је мило, “имајући жељу отићи и с Христом бити, које би много боље било. Али остати у телу потребније је вас ради“. Због тога ће он “бити и остати код свих вас на ваш напредак и радост вере“ (Фил. 1; 21-25). Апостол Павле је мучио своје тело и желео је да “оде од тела“, да би био са Христом, али је остао у телу (у свету), само, његово тело је било чисто уз помоћ Духа Светог, и са чистим срцем, и умом, је испунио своју мисију апостола незнабожаца – никога није осуђивао “за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“, и помагао је браћи у Христу. “Ако ли ко за своје, а особито за домаће, не промишља, одрекао се вере, и гори је од незнабошца“ (1. Тим. 5; 8). “Који дакле има богатство овог света, и види брата свог у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја стоји у њему?“ (1. Јов. 3; 17). “Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јак. 2; 14-18). “Видите ли, дакле, да се делима правда човек, а не самом вером?… Јер, као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва“ (2; 24-26). Јер “Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама“ (1. Јов. 4; 12). Ако не љубиш свог ближњег (конкретног човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Како можеш да зовеш човека који нема шта да једе, да дође у цркву на службу, а да му не даш нешто да једе? Како можеш да бринеш о гладнима у другом народу (непознатим људима), ако ти није стало до гладних у твом народу (познатим људима око тебе)?

Апостоли су имали жељу да “оду од тела“, да би били са Христом, али су остали у телу (у свету) ради спасавања душа што више људи (незнабожаца, грешника) и утврђивања у вери браће у Христу. Универзално остварење христолике љубави је последњи завет Христов. Апостоли су остали у телу (у свету), али су живели бестрасним животом и ослобођени од “сујете света“, пошто је живљење хришћана “на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе Његове, по сили да може све себи покорити“ (Фил. 3; 20-21). “Јер је Он мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, телом својим. Закон заповести наукама укинувши; да из обога начини собом једног новог човека, чинећи мир. И да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2; 14-16). Дакле, хришћанин не мрзи тело и живот у телу и у свету, него грех у телу и у свету. Свет је и даље вид богојављања. Благодат има превласт над природом. Бог је “преко својих стваралачких и промислитељских пројава и енергија присутан у свему“ (Св. Григорије Палама). Људско тело, само по себи, није грешно – људско тело је “храм Духа Светог“. Хришћани, дакле, не ратују “против крви и тела“. Али, ако служимо телу, ако живимо “по жељама тела свог, чинећи вољу тела и помисли“, служимо “закону греха“ (ђаволу). Када се боримо против греха у телу, припремамо тело за живот у Духу. Зато “ово једно хоћу од вас да дознам, или Духа примисте кроз дела закона или кроз чувење вере? Тако ли сте неразумни? Почевши Духом, сад телом свршујете?“ (Гал. 3; 2-3). Јер, они “који су Христови, распеше тело са сластима и жељама“ (Гал. 5; 24). Наша борба је невидљива, унутрашња или духовна. “Јер телесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашта, имајући обећање живота садашњег и оног који иде“ (1. Тим. 4; 8). Због тога, “морим тело своје и трудим да како сам другима проповедајући избачен не будем“ (1. Кор. 9; 27). То је смисао поста.

“Мучим онога који мене мучи“ (Св. Јефрем Сирин), тј. мучим своје тело, зато што ме оно мучи (нагони ме да служим “закону греха“), зато што, речима Апостола Павла, “знам да у мени – у мом телу – добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чинити добро – тога нема“ (Рим. 7; 18), због тога, “желећи да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени“ (7; 21). “Не чиним добро које желим, него зло које не желим, то чиним“ (7;19), а “кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава“ (7; 20), јер “ако чиним што желим, слажем се са законом и признајем да је добар, јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени (7; 16-17), односно, “не знам шта чиним, јер не чиним оно што желим, него што мрзим – то чиним“ (7; 15) пошто “сам грех познао само посредством закона… грех је без закона мртав“ (7; 7-8). Апостол Павле на овом месту Посланице Римљанима указује да се “делима закона нико неће оправдати пред Њим“, пошто “посредством закона долази само познање греха“ (3; 20), тј. “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“ (2; 13), зато што је “закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех“ (7; 14). “Ко ће ме избавити од овог смртног тела? Богу хвала, кроз Исуса Христа, Господа нашег. Ја сам умом служим Божјем закону, а телом – закону греха“ (7; 25). На другом месту Апостол Павле наглашава да ми “не ратујемо против крви и тела, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба“ (Еф. 6; 12), тј. ратујемо против греха и демона у себи и у свету око себе. Зато ми ништа не значи да одбацим свет и да дам “тело своје да се сажеже“, ако нисам победио “зло у себи“ и “гушим Духа“. Ништа ми не значи ни да задобијем цео свет, ако љубави немам. Зато исихаста настоји да своју бестелесну, нематеријалну “душу задржи у границама телесног дома“ и да “у телу води једну врсту бестрасног живота“ (Св. Јован Лествичник), односно, “зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим, и супроставља се закону ума који живи у телу. Са тих разлога ми, противећи се овоме закону греха, изгонимо га из тела и настањујемо тамо ум“ (Св. Григорије Палама).

Дакле, Апостол Павле учи да “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“. Ко је истински слободан, не живи под законом. Јер, ако нас дух води, нисмо под законом (Гал. 5; 18).

Суштина хришћанства је у вери у Господа Исуса Христа и примити благодат Духа Светог. “Вера ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Вера ослобађа ум категорије чулности“ (Св. Јустин Ћелијски). Вера отвара људску душу “ка Небу“, и тражи од душе да “тежи христоликости“ (Жарко Видовић). А ко ослободи ум “категорије чулности“, “није под законом“, њега “дух води“, “живи под благодаћу“ и “закон твори“. Он разликује грех од грешника, он воли и грешника и радује се сваком грешнику који се покајао или сваком незнабошцу који је познао Бога. Њега води Дух Свети, он ради оно што је воља Божја, а не његова (људска) воља.

Хришћанин умом служи Божјем закону, поштује све заповести и завете Божје, угледа се Христа, Апостоле и Свете Оце, поштује све каноне и догме Православне Цркве, Символ вере и одлуке Васељенских Сабора, ако је светосаваца слави славу… Али и ако неко не слави славу, или ако пише Божје а не Божије, или ако није постио, и не иде сваке недеље у цркву, важно је да се искрено покајао и да је познао Христа и да расуђује са чистим умом, чистим срцем и чисте савести, све друго су “трице“. Исто важи за незнабошце, који тек треба да упознају Христово учење и да се покају – не треба одмах гледати шта једу и пију, које празнике славе, не треба их одмах осуђивати што то тако раде, или ако пију и/или пуше и одмах тражити да престану, све су то “трице“ према “преважном познању Христа“. Вера (покајање и праштање) је важнија од етике закона и (негативног) традиционализма.

Дакле, речима Апостола Павла, “ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја (који сам обрезан осми дан, од рода Израиљевог, колена Венијаминовог, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј) могу још више. По ревности гоних цркву Божју, по правди законској бих без мане. Но шта ми беше добитак оно примих за штету Христа ради. Јер све држим за штету према преважном познању Христа Исуса Господа свог, ког ради све оставих, и држим све да су трице, само да Христа добијем“ (Фил. 3; 4-8).

Срце је, у православљу, духовно тело тела. Бити бестрасан, у православљу значи, имати чисто осећање (срце). Дух је, у православљу, заиста нешто натприродно – “Господ је Дух“. Бог није ограничен људским разумом и природним законима. Хришћани верују у живог Бога, а не у неког апстрактног “бога“. Христос је Богочовек и Личност. Бити хришћанин значи бити богочовек и личност. Царство Божје је заједница личности. Хришћанин није нихилиста, није ни песимиста. Свако ко је искрено поверовао у Христа, покајао се, и не умире, него “има живот вечни“ – са његовом душом васкрсава и његово тело. “Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети. Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати. Ако се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи. Ако не верујемо, Он остаје веран; јер се сам себе не може одрећи“ (2. Тим. 2; 11-13). “Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 29).

 

Закључак

 

Православни мисионар или проповедник не може да научи другог човека шта је вера. Вера се не учи од другог човека. Бог у човеку ствара веру. Вера је, пре свега, подвиг човеков (лични подвиг појединца да верује упркос свему што му разум и телесне очи говоре). Вера је лична – могуће се само лично усвајање Господа Исуса Христа (лични подвиг вере значи одрећи се самога себе и носити свој крст). Вера се не намеће, врлине се не намећу. Разум поробљава, а вера ослобађа. Човек је слободан једино када је у Богу. Свака личност у којој живи Христос је слободна и непоновљива. Суштина слободе је у одлучности да се следи воља Божја. У Богу ништа није детерминисано, осим да се чини добро, и “онима који вас мрзе“ (Мт. 5; 44). Колико се човек приближава Богу, толико се Бог приближава човеку.

Православни мисионари или проповедници, када говоре, не угађају људима, “него Богу који куша срца наша“ (1. Сол. 2; 4). Православни мисионар, проповедник или духовник може једино да упозна незнабожца са Христом, може да му покаже, са личним примером (делима) и исправним проповедањем Христовог учења, савршен узор и пут спаса, може да му остави знакове поред пута, може да му помогне са молитвом – све је до тог човека и Бога. Свако је одговоран само за спас своје душе, сам стоји пред Богом и сам води дијалог са Лицем Другог. Бог сваког човека који куца (који се искрено покајао и признао да је у власти Бога), прима и награђује вечним животом. Спасења нема без Христа Спаситеља. Хришћанин жели да позна Христа, он не верује у неког апстрактног бога (као неку “вишу силу“), нити верује да се човек може самообоготворити, тј. да му није потребна обожујућа Благодат. Христос је био жив човек, од крви и меса, као и било ко од нас, а опет, Христос је Бог, Личност Свете Тројице, са којом водимо дијалог – осећамо Га као да је део нас, али постоји разлика између човека и Бога, јер човек кога је Христос познао, или који прими Христа у себе, постаје бог, али увек остаје и човек (грешан, несавршен). Зато је покајање важно. Ко се не покаје, и не осећа “страх Божји“, не може познати или примити Христа и не може постати пријатељ Божји који се ничега не боји.

Неће свако примити Христа као свог спаситеља – неки људи ће примити антихриста. “Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јн. 5; 43). Што се тиче таквих људи, “по првом и другом саветовању, клони их се“ (Титу 3; 10), а ако “ко не послуша речи наше, оног посланицом назначите, и не мешајте се с њим, да се посрами. Али га не држите као непријатеља, него га саветујте као брата“ (2. Сол. 3; 14-15). Клоните се и оних људи “који се завлаче по кућама, и робе женице које су натоварене гресима и воде их различне жеље, а које се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2. Тим. 3; 6-7). Клоните се и оних верника “који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли“ (2. Тим. 3; 5). Клоните се и оних “људи који имају ум изопачен и немају истине, који мисле да је побожност трговина“ (1. Тим. 6; 5). У сваком случају, морате да “извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), и “да се владате поштено према онима што су напољу, и да од њих ништа не потребујете“ (1. Сол. 4; 12). Христос тражи да волимо грешнике и да их примамо ако се покају, али и да избацимо из своје средине грешника који се представља као верник и праведник. “Јер сте ви сви синови видела и синови дана: нисмо ноћи нити таме“ (1. Сол. 5; 5). И “вас Господ да умножи, и да имате изобилну љубав један к другом и к свима, као и ми к вама. Да би се утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и Оцем нашим, за долазак Господа нашег Исуса Христа са свима светима Његовим. Амин“ (1. Сол. 3; 12-13).

Ко (слободно) заволи Бога или прими Христа, поштује и заповести Божје и служи закону Божјем, тј. поштује све свете догме тако што непрестано практикује све свете врлине. “Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит). Исто се односи на слушање проповедника. Слушајући проповедника, не можете научити шта је вера и не можете схватити заповести. Врлине се морају непрестано практиковати, али, пре свега, треба примити благодат Духа Светог и разликовати добро и зло, пошто је “разликовање добра и зла веће од сваке врлине“ (Св. Исак Сирин). Благодат Духа Светог прима онај који учини подвиг вере и очисти своје срце и свој ум (ко то уради, има чисту савест и лако разуме и поштује заповести, јер он љуби добро ради самог добра).

Хришћанство се шири са вером (праведника), која кроз љубав и под благодаћу дела. Сваки грешник је непријатељ праведника, јер је грех повезан са ђаволом, са непријатељима Бога и људи који траже Бога. Али, Христос од нас тражи да мрзимо грех, а не грешника, и да се против зла боримо чинећи добро. Јер, ако чинимо зла дела и мрзимо грешника, онда се не разликујемо од нехришћана и не побеђујемо зло у себи, не стварамо православну културу, не чинимо свет бољим местом за живот и не припремамо себи пут ка Царству Божјем. Ако сте хришћанин, онда волите и непријатеље или грешнике (нисте “зилот“), али, не живите истим начином живота, не радите исто што и они или не постајете исти као и непријатељ или грешник (нисте “екумениста“, или масон, или окултиста или идолопоклоник…), пошто га не мрзите, нити желите да га на силу натерате да се крсти и постане православац. Ви се угледате на Христа, своје мисли преиспитујете Богом, пред којим одговарате само за оно што сте ви лично мислили, осећали и урадили. Непријатељ може мучити ваше тело, може вам претити, може убити тело, али не може одузети или убити вашу душу, она увек може да остане слободна и верна Христу (или Цркви, породици, народу, држави…). Душа је дух или ум – ако имамо “ум Христов“ (1. Кор. 2; 16), остаћемо слободни и нећемо радити оно што није воља Божја, поштовањемо једино жеље и завете Христове. Ко се издигне изнад друштвеног и биолошког детерминизма, припада само Христу и има “ум Христов“ (или “владајући ум“ – разликује добро и зло, одбија грешне помисли или помисли које долазе од ђавола, а прихвата само посмили које долазе од Бога).

Дакле, ако се угледате на Апостоле, који су се угледали на Христа, онда да “никакво ни у чему не дајете спотицање, да се служба не куди. Него у свему покажите се као слуге Божје – у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у теснотама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и надесно и налево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи…“ (2. Кор. 6; 3-10). “Јер се никакав војник не заплеће у трговине овог света да угоди војводи. Ако и војује, не добија венац ако право не војује“ (2. Тим. 2; 4-6). “Јер је боље, ако хоће воља Божја, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи“ (1. Петр. 3; 17). Важно је “само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. А ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога у овом догађају (5; 15-16). “Јер каква је хвала ако за кривицу муке трпите? Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (2; 20-21). “Јер нам Бог не даде духа страха, него духа силе и љубави и чистоте. Не постиди се, дакле, сведочанства Господа нашег Исуса Христа, ни мене сужња Његовог, него пострадај с јеванђељем Христовим по сили Бога“ (2. Тим. 1; 7-8). “Ако дакле умресте с Христом стихијама света, зашто се као живећи у свету препирете. Не дохвати се, не окуси, не опипај; које је све на погибао ономе који чини. По заповестима и наукама људским?“ (Кол. 2; 20-23).

Православни мисионар проповеда Христа свету, он на сваког човека гледа као на икону Божју, он види оно добро (лик Божји) у другом човеку, али, види и грех у њему (као што свој грех увек има пред собом и прво вади трун из свог ока) и не баца бисере свињама (Мт. 7; 6), или онима који су изабрали или примили антихриста, и свесно чине зла дела. Међутим, већина људи не служи свесно ђаволу – рађају се у мраку (тј. у стању грехопада), живе у мраку, нико им није рекао Истину и нису видели Светлост, и за њихове душе (или за сваку изгубљену овцу која може да се нађе и врати) се вреди борити, тако што ће им, они који су познали Христа, проповедати Истину, да би онда они, који нису упознали Христа, могли да изаберу између Светлости и таме, између Христа и антихриста – јер, који се “двоуми непостојан је у свима путевима својим“ (Јак. 1; 8), и њему треба помоћи да изабере пут ка Богу. “Ако ли гледате ко је ко, грех чините, и бићете покарани од закона као преступници“ (2; 9). “Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је“ (4; 17). “Јер непрестана молитва праведног много може помоћи… Ако ко од вас зађе с пута истине, и обрати га ко, нека зна да ће онај који обрати грешника с кривог пута његовог спасти душу од смрти, и покрити мноштво греха“ (5; 16-20). Проповедати Христа значи вратити грешника на прави пут – на пут ка Богу. Покајање је “поправљање пута“ ка Богу. Неко проповед прима “не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божју, која и чини у вама који верујете“ (1. Сол. 2; 13), а неко не прима уопште. “Које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина његова“ (Рим. 8; 28-39).

Православни мисионар је успешан у својој мисији једино ако они неправославни (или они маловерни и неофити међу православнима), којима проповедају Христа, стекну духовно-онтолошки приступ духовном животу: ако за све друго држе да су “трице“, само да Христа познају и буду познати од Христа. “Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“ (Кол. 2; 16). Важно је да све што “чините, од срца чините као Господу, а не као људима“ (Кол. 3; 23). И да не заборавите: “У први мој одговор нико не оста са мном, него ме сви оставише. Да им се не прими! Али Господ би са мном и даде ми помоћ да се кроза ме сврши проповедање, и да чују сви незнабошци“ (2. Тим. 4; 16-17). Јер ми “себе не проповедамо него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради. Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашим на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2. Кор. 4; 5- 6).

“Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава“ (2. Кор. 1; 3-4).