Предлог – радна верзија

Нови текстови:

• ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ
• БОГата Србија
• Да ли постоји трећи пут?
• ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

 

ЈАВНИ РАДОВИ ЗА ОПШТЕ ДОБРО

РОК ЗА ЗАВРШЕТАК: ДО КРАЈА 2011. ГОДИНЕ

– Реконструисати Народни музеј у Београду

– Завршити Храм Светог Саве

– Уложити најмање 20 милиона евра у научне институте који имају потенцијал у овом тренутку да најбрже помогну развој српске привреде (сектор пољопривреде, енергетике…)

– Развити економију међу Србима на Космету тако да они могу да живе од те економије

– Изградити (или да буду при крају радови за) два моста преко Саве и два моста преко Дунава у Београду

– Завршити Коридор 10 за друмска возила

– Изградити део трасе метроа у Београду

– Донети план за развој Железнице Србије, купити неколико модерних локомотива и композиција вагона (могу се произвести у Србији) за међународни путнички и робни транспорт, модернизовати пругу на коридору 10

– Изградити нову железничку станицу у Београду

– Проширити са новим тракама, где год је то могуће, Ибарску магистралу, изградити осветљење дуж целог пута и најмање пет нових петљи на Ибарској магистрали од Лазаревца до Ужица

– Убрзати реконструкцију клиничких центара у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу (обезбеђен кредит Европске инвестиционе банке од 200 милиона евра) и модернизовати сва породилишта и све дечје болнице у Србији

– Донети Закон о спорту и приватизовати спортске клубове

– Направити Универзитетски Град у Београду (на ненасељеном земљишту, можда на војвођанској страни, Трећем Београду) тако што ће се изместити сви факултети Универзитета у Београду, студентски град и сви студентски домови на територији Београда у новосаграђен Град, а већину зграда које се сада користити продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке претворити у музеје; тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа. Ако је могуће, слично урадити и са државним универзитетима у Крагујевцу, Новом Саду и Нишу

– Оставити само Клинички центар и ВМА у Београду на постојећем месту, све остале болнице и здравствене институте у Београду, од Звездаре преко Карађорђевог парка до Дедиња изместити на ненасељено земљиште на коме би се изградиле савремене болнице (тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа)

– Завршавати Јужни ток и складиште гаса (инвестиција из Русије), нове блокове постојећих термоелектрана на Сави (расписан тендер) и ревитализацију хидроцентрале на Ђердапу (уговор са Русијом), започети градњу хидроцентрала на Дрини (уговор са Италијом), термоелектрана на гас у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и Београду, донети стратегију развоја енергетике из обновљивих горива и дуплирати постојећу производњу такве енергије за домаће потребе у наредне две године (укључити приватне компаније и бизнисмене из дијаспоре)

– За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра за start up кредите, које даје Фонд за развој, за покретање бизниса младим предузетницима, при том не умањити постојећи капитал Фонда у наредне две године (потребно је укупно 100 милиона евра за ове намене у наредне две године)

– За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра Фонду за развој за више линија кредита у висини до 50% укупне вредности пројекта са грејс периодом од годину дана, уз годишњу камату од 3% и роком до десет година отплате. Те линије су: 1. ликвидност малих и средњих предузећа 2. инвестиције малих и средњих предузећа 3. за изградњу стакленика и производњу здраве хране 4. развој патената који су могу да нађу места на тржишту (посебно оних који смањују увоз) и производњу енергије из обновљивих извора (потребно је укупно 400 милиона евра доделити Фонду за ове намене у наредне две године; преговара се са Јапаном да Јапан да кредит до 200 милиона евра са вишегодишњим грејс периодом, каматом до 3% и роком отплате до 30 година; овакви кредити могу се добити и од неких других држава)

– Основати Фонд за промоцију страних улагања, унутар кога би се развијала стратешка привредна сарадња са дијаспором. Закон о дијаспори донети до краја 2009. године. За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра Фонду за три линије кредита за финансирање у висини до 50% укупне вредности пројекта са грејс периодом од годину дана и уз годишњу камату од 3% и роком до пет година отплате. Те линије су: 1. гринфилд улагања у туризам, посебно у нове бање и нове хотеле у постојећим центрима 2. гринфилд инвестиције које чине производњу здраве хране за извоз 3. гринфилд инвестиције у индустрији одеће и обуће и производњу здраве хране за децу (потребно је укупно 300 милиона евра доделити Фонду за ове намене у наредне две године)

– Технолошки и финансијски ојачати ЕПС, Електромреже Србије, ЈАТ, Београдски аеродром, РТБ Бор, ПТТ и Телеком Србија и до краја 2011. године извршити докапитализацију тако да држава остане већински власник и управљач, спремити се за већа инвестирања и проширивање пословања у региону и свету (поставити успешне менаџере и стручњаке на директорска места)

– Створити стабилну монетарну политику, очувати динар и ставити га у функцију развоја привреде и раста извоза, реформисати банкарски сектор и снизити камате које плаћају грађани и привреда, формирати Српску банку за обнову и развој (извући највише што се може из највећих српских банака које су у стечају, почетни капитал банке не би смео да буде мањи од милијарду евра спремних да се уложе у развојне и профитабилне послове у Србији – нпр. обнова производње у рудницима и фабрикама које могу да пласирају робу на тржишту, најуспешније извознике, изградња система за рециклажу који доноси профит…). Српска банка за обнову и развој уз Фонд за развој, Фонд за промоцију страних улагања и Агенцију за промоцију извоза (ова агенција додељује 5 000 евра за сваког радника упосеног од стране инвеститора чија је производња намењена за извоз, задржати ову понуду још две године) – треба да чини мотор развоја српске економије, уз убрзање радова на најважнијим инфраструктурним и грађевинским пројектима

– Изградити 2 000 станова за припаднике војске и полиције, највише 5% станова да иде највишем официрском кадру, предност да имају млади официри, подофицири и професионалци који заснивају породице, ниједан стан да не буде мањи од 75 м2 (за ово је потребно најмање 50 милиона евра, станове продавати на кредит са каматом од 3% на годишњем нивоу и роком отплате до 30 година)

– Изградити 500 станова за младе научнике и 2 000 станова за младе брачне парове, социјално угрожене и избеглице, ниједан стан за научнике и младе брачне парове да не буде мањи од 75 м2 а за социјано угрожене и избеглице које живе као подстанари и плаћају кирије, да не буду мањи од 50 м2 (за ово је потребно најмање 50 милиона евра, станове продавати на кредит са грејс периодом од годину дана, каматом од 3% на годишњем нивоу и роком отплате до 30 година)

– До краја 2009. године припремити план продаје непотребне непокретне војне имовине и план улагања, после продаје коју треба извршити до краја 2010. године, у куповину модерног наоуружавања и система телекомуникација, тако да се максимално искористе капацитети домаће наменске индустрије. Војне касарне и војне објекте изместити из центра градова и насељених места, завршити војну базу на југу Србије, изградити нову зграду Генералштаба продајом постојећих зграда; ако преостане вишак новца од продаје војних зграда у центру Београда, уложити га у јачање Војне академије, ВБА и ВОА

– До краја 2011. донети нов Устав, донети велики број нових закона, прописа и уредби, усавршити постојеће законе – До краја 2011. реформисати пореску управу и донети нову пореску политику, која би довела у ред рад на црно и умањена плаћања доприноса на плате радника (пре свега) у приватном сектору и значајно смањила број незапослених (смањити за најмање 10% све доприносе и порезе на плате радника; дуг Фонду ПИО је преко 150 милијарди динара, сваки трећи радник уплаћује до 50% доприноса, српски буџет због лоше вођене економске политике, корумпиране бирократије и партократије губ најмање 2 милијарде евра сваке године, из истог разлога велики новац губе и буџети општина и градова)

– Спречити прање новца, велика изношења новца из Србије, укинути оф шор пословање и забранити учешће оф шор компанијама у приватизацији, додатно подржати рад и ојачати кадрове Државне ревизорске институције, Комисије за заштиту конкуренције и Агенције за борбу против корупције

– Извршити “гиљотину прописа“ реформом бирократије на државном и локалном нивоу; средити проблеме са легализацијом објеката и реституцијом; омогућити брже добијање грађевинских дозвола за градњу и учинити транспарентним рад локалних органа управе; реформисати трговинске судове и полицијску управу и сервис према грађанима

– Увести дигиталну телевизију, додатно развити домаће и међународне инетернет везе, увести електронску управу

– Створити услове да се изгради фабрика која производи аутомобиле са моторима који не загађују животну околину. Створити услове за привлачење инвеститора који имају довољно новца и потребну технологију (у овај посао укључити и привреду БиХ). У Србији постоји велики број напуштених фабрика које се могу реконструисати, радници се могу прекфалификовати и могу се запослити млади. Са две фабрике аутомобила значајно се смањује трговински дефицит.

– Наставити са подршком куповине домаћих трактора регистрованих пољопривредних произвођача и у 2010. години – под условом да се фабрике трактора и мотора прилагоде тржишним условима и произведу квалитетнији трактор и бољи мотор и продају по мало већој цени – то се може постићи кроз стратешко партнерство са неком фабриком из иностранства (потребно најмање 5 милиона евра за субвенције и пар милиона за реорганизацију, реконструкцију и социјални програм за вишак радника, остало ставити на терет инвеститора, који може да руши постојеће фабрике ако жели да ту гради пословно-стамбене објекте, али то све мора да буде вођено од стране београдских и републичких институција које треба да остану партнери у овом послу тако да Београд и Србија могу да добију нову фабрику квалитетнијих трактора и да добро зараде ако се на постојећим локацијама фабрика буду градили пословно-стамбени објекти – измећи случај “Лука“, “Ушће“ и слично)

– До средине 2010. године донети дугорочне стратегије за развој: туризма, пољопривреде, информатике, енергетике, културе, просвете и науке и моментално започети са реализацијом

– Расписати конкурс за најбољу инвестицију 21. века, конкурс да буде расписан до краја 2009. и да траје до краја 2010. године, циљ је да Србија створи компанију попут Финске која је стварањем Нокије направила велики економски напредак (мој предлог је да конкурс буде усмерен на секторе енергетике и пољопривреде). Обезбедити милион евра за промоцију и 20 милиона евра за наградни фонд (победник ће, наравно, имати и друге могућности за зараду)

– Увести систем рециклаже одпада и изградити погоне за рециклирање, очистити Србију од смећа, подићи свест грађана о значају екологије, изградити културно друштво – Укинути ПДВ за књиге, за дечју храну, одећу и обућу и увести строги мониторинг на марже које наплаћују трговци и произвођачи дечје хране, одеће и обуће – Спровести реформу цивилне одбране, организација и институција које се баве здравственом заштитом становништва и животиња у случају епидемија и катастрофа, максимално ојачати (кадровски и технолошки) институције које контролишу квалитет хране и воде (за ове намене је до краја 2011. потребно издвојити најмање 50 милиона евра ван постојећих издвајања)

– Организовати јубиларну Конференцију несврстаних 2011. у Београду

Како доћи до новца, потребног да се реализује овај краткорочни план за излазак из кризе, која води у колапс привреду Србије и која може довести до тоталног слома државе и распада њене територије до краја 2011. године?

Неки од начина су следећи:

1. Рационализацијом државне потрошње – може се обезбедити најмање милијарду евра у наредне две године

2. Смањивањем корупције у државним органима и јавним предузећима, добро вођеном приватизацијом и јавним набавкама – може се обезбедити преко милијарду евра у наредне две године

3. Наплатом имовине одузете кроз борбу против (класичног и привредног) организованог криминала, одређеном национализацијом лоше приватизованих предузећа и приватних компанија које су користиле политичку моћ, корупцију у правосуђу и финансијске махинације да би заузеле доминантну позицију на тржишту – може се обезбедити више од две милијарде евра у наредне две године

4. Бољом монетарном политиком, формирањем курса који највише погодује развоју привреде, реформом пореске политике и банкарског сектора и формирањем Банке за обнову и развој (која би пословала само са привредом) – може се обезбедити више од милијарду евра у наредне две године

5. Узети мање кредите попут кредита који даје Јапан са великим грејс периодом, дугим роком отплате и каматом до 3%; на тај начин се од (још) најмање 5 држава могу обезбедити кредити у вредности око милијарду евра

6. Ако се одмах озбиљно крене у реализацију једног оваквог плана, доћи ће до осетног раста привредне активности и стандарда грађана у 2010. години, што ће довести до веће јавне потрошње, развоја грађевинских компанија и свих пратећих делатности, веће запослености и нових отворених предузећа, више инвестиција из дијаспоре и света, мањег дефицита у спољнотрговинској размени, више прихода у буџету државе и локалних самоуправа – већ у 2011. години могуће је очекивати да ће бити довољно новца за реализацију стратешких инфраструктурних инвестиција, социјалну бригу о угроженима, развој науке и образовања и отплату кредита за ту годину

7. Од ММФ-а је затражено 3 милијарде долара за макроекономску стабилност, од Светске банке и банака ЕУ очекују се кредити за реализацију важних пројеката (коридор 10, мост преко Саве, обилазница око Београда, реконструкцију клиничких центара… нешто преко 2 милијарде евра). Србија има и доспеле обавезе за раније узете кредите, али је већи проблем задуженост привреде и грађана код страних банака него државни дуг. Учините све што је могуће да држава у будућности не узима више кредите од ових институција и заштити привреду и грађане од зеленаша.

8. Од Русије и Кине затражени су повољни комерцијални кредити (за реализацију послова попут изградње метроа у Београду), могуће је узети од још неких држава и банака повољне комерцијалне кредите које не прате политичка, економска и културна условљавања каква долазе са Запада

9. Спровести реституцију и денационализацију, решити све проблеме које имају људи у дијаспори и расејању са државним институцијама, и, ако се спроведу реформе које су већ помињане, попут искорењивања корупције, “гиљотине прописа“ и томе слично, уз бољу организацију дијаспоре, у наредне две године у партнерства са државом (попут Српске банке за обнову и развој), кроз донације (нпр. за Народни музеј), кроз улагања (нпр. куповином зграда БУ и болница у Београду) и већим улагањима у туризам (нпр. у етно села и бање) и мала и средња предузећа (нпр. преко фондова који доносе капитал, технологије, стручно знање и врхунски менаџмент, а преузимају део власништва над предузећем) може у буџет државе, локалних самоуправа и у привреду Србије да уђе више милијарди евра (без обзира на светску економску кризу)

ПЛАН: ШТА РАДИТИ ПОСЛЕ 2012. ГОДИНЕ

1. Бесплатно основно и средње образовање (укинути приватне школе за основно образовање) и студирање на државним универзитетима

2. Ослободити динар зависности од долара и евра, створити од динара регионалну и конвертибилну валуту, ако не буде могуће чувати девизне резерве у злату, смислити како да девизне резерве не буду у већини у евру или долару, са што више држава у трговини користити валуте тих држава и динар (нпр. плаћања према Русији, Кини, ако настану нове – регионалне и континенталне – валуте у свету)

3. Модернизовати пруге (прво, пругу за Бар) и Железнице Србије

4. Изградити системе за наводњавање и очистити канал Дунав-Тиса-Дунав

5. Изградити пловни пут: Дунав-Велика Морава-Јужна Морава-Вардар да би се стигло до Солуна и Егејског мора

6. Доградити Аеродром Никола Тесла за интерконтиненталне летове и кроз партнерство са приватним компанијама купити за ЈАТ авионе за интерконтиненталне летове, учинити Београд авио базом за овај регион за све оне који путују у (из) Јапан, Кину, Аустралију, Јужну и Средњу Америку, Северну Америку, Африку, Индију…

7. Изградити Еурополис у Савском амфитеатру и Трећи Београд, завршити унутрашњи прстен, метро и градњу (најмање) 4 моста у Београду

8. Увести нове технологије у производњи и транспорту енергије, завршити гасовод, подземно складиште, градње нових електрана

9. Изградити аутопутеве: према Румунији и од Републике Српске (од Сарајева?) преко Чачка до Крагујевца и Баточине (деоница од Баточине до Крагујевца се гради и биће завршена до 2011.); обновити магистралне путеве на Пештеру, у источној и јужној Србији, проширити са новим тракама пут од Краљева до Северне Митровице, обновити све локалне путеве и градити нове

10. Повећати број професионалних (обичних) војника на преко 50% од укупног броја војника (укупан број припадника војске не сме да буде мањи од броја који чини војску 2009. године)

Džinovska torta

SVETLOSTI POZORNICE

jedan dan u životu Nedeljka Jovanovića

Autor: Vladimir Jokić

JUTRO

Tata poranio i otišao da štrajkuje, a mi posedali u kujni da čekamo beli šengen.

Moja porodica ima babu i dedu, mamu i tatu, ujka Božu, mene i moja dva brata. Deda Gruja je penzioner, mama kaže da tih devet hiljada može da okači mačku o rep, a baba kaže da su to jedine pare u kući. Moj ujak ne ide da štrajkuje, on ide u kladionicu. Jednom je doneo pune dve kese šunkarice i čipsa i napolitanki i koka-kole i svega. Mama se naljutila na njega i počela da viče kako smo mogli da rastegnemo to na ceo mesec, a ujka Boža je optužiuo sestru da mu ugrožava prava manjina. Zato što je on neoženjen.

Ni ja neću da se ženim kad porastem. Zašto da štrajkujem kad mogu lepo da se igram. Ženidba je za mene neprihvatljivo rešenje!

Moj brat Deki traži doručak, mama kaže: biće kad se steknu uslovi. To jest, kad se baba vrati s pijace i donese hleb i jogurt. Prišparala od drugog dela aprila… Moj drugi brat, Joca, plače i kroz suze priča da je noćas sanjao veeeliku tortu. Pita kad ćemo mi da imamo jednu džinovsku tortu, a mama mu kaže da će to uskoro zato što nam se širom otvaraju evropske perspektive. Joca prestaje da plače.

Deda pustio televiziju. Sedimo tako, gledamo televiziju, čekamo babu s pijace i beli šengen…

PODNE

Deda čekao, čekao pa mu dosadilo i otišao da igra domine. Ujka pre njega otišao u kladionicu. Baba nam donela hleba ali nije imala i za jogurt, pili smo čaj od lipe. Posle su Deki i Joca izašli da se igraju, a ja sam uradio domaći iz matematike. Onda je došla tetka Bosa, mamina koleginica dok ih nisu otpustili, pa su njih dve skuvale kafu i dogovarale strategiju šta će i kako će.

Tata je došao ljut kao ris. Na kuma Koleta. Zato što kum Kole nije želeo da preuzme odgovornost za levu motku transparenta „Ua globalizacija-cija-cija-cija“ pa će transparent na televiziji da ispadne naheren.

Posle je stigao i deda. I on ljut, kaže da s onim izmatufelim Radojem nikad više neće da sedne za isti sto, od danas je Radoje za njega duplo golo. I povukao se u suštinsku autonomiju, u klozet.

Onda je dotrčao i kum Kole, kaže tati da je došlo do nesporazuma oko transparenta i pita ga hoće li sutra opet da skupljaju kutije i karton ili da traži novog strateškog partnera. Tata ljut, samo ćuti…

Ujka je poslednji stigao, on nije bio ljut. Samo je rekao da jedva čeka vanredne parlamentarne izbore pa da pokaže onom hohštapleru Đuri Lopini šta je volja birača.

Kad smo se, tako, svi okupili, mama je rekla da za ručak imamo – ništa. Jebiga, kaže tata, hajde da sednemo i čekamo beli šengen.

VEČE

Uveče bilo lepo vreme pa smo gledali televiziju. Baba je otišla da nabere zelja za čorbu, a ujka je duboko i glasno razmišljao o evroatlanskim integracijama i crtao mapu puta. Tata se s njim nikad ne slaže, tata stoji na grudobranu nacionalnog dostojanstva još od Gazimestana. On jeste za integracije ali isključivo evro – ne i atlanske. Tu se njih dvojica sporečkaše oko prioriteta, a moj brat Joca zadremao i sanja belu šengensku tortu. Oh, kakva torta, lepšu nikad nisam video, ni ja ni drugi moj brat Deki.

Onda, polako, Deki i ja spustimo glave na sto i pridružimo se slasnoj gozbi… Da ste nas samo videli kako smo se umazali!

DANAS, VIKEND, 30-31. maj 2009.

“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

 

Биљана Србљановић је издајник. Бога ми.

Двери српске = фашистичка организација. Ко друкчије каже клевеће и лаже.

 

Оно што је најтужније у овој причи са суђењем Биљани Србљановић јесте то што је она, док је трајала препирка са члановима Двери прошле године на трибини Пешчаника у Панчеву, изговорила: “Да ли треба да ратујемо једни са другима?“ “Доста мржње!“

 

Занимљиво, нико се за ових годину дана није сетио ове реченице. Ни људи из/око Пешчаника ни људи из/око Двери српске.

 

Све је остало на “клипане, барабо“ и “издајници“. Најављују се нове тужбе и нова суђења. Биљана Србљановић (је) вероватно мисли(ла) да мржња долази само од стране “националиста“, да мрже међу “грађанистима“ нема.

 

На сајту Пешчаника пише да је публика избацила из сале чланове Двери. На снимку, који је стављен на сајт Пешчаника, можемо видети да су чланови Двери удаљени из сале (и) у пратњи полиције.

На сајту Двери нема снимка из Панчева. Дверјани тврде да је адвокат  Поповић рекао да је српски народ кроз читав 20. век спроводио расистичку политику према Албанцима и да је српска демократска опозиција после 5. октобра наставила исту политику према Албанцима какву је водио Милошевић. Цитирам са сајта Двери српске: “Треба ли уопште да подсећамо на то ко је био жртва прогона, етничког чишћења и вишеетапног геноцида у 20. веку од стране истих тих шиптарских праведника, и како то да су они увек били на страни европских освајача и за то награђивани, за разлику од Срба који су, иако готово једини западни савезници на Балкану у Првом и Другом светском рату, кажњавани од стране тих истих својих савезника до дана данашњег.“

На видео клипу који стоји на сајту Пешчаника види се адвокат Поповић када говори да је “албанско становништво водило ослободилачки рат, да је изашло из колонијалног положаја, да се бранило од расистичке политике, да је доживело ужасне жртве.“

Истина је истина само када је цела.

У НИН-у број 3047 Миливоје Глишић пише: “Маркс и Енгелс су још пре 150 година са уверењем клицали у ‘Ноје Рајнише цајтунгу’ да ће Срби, срећом (наглашавајући ‘срећом’), добити батине, чиме су већ тада показали да су визионари планетарног типа. Њихови аргументи бејаху жестоки: Срби су ‘отпадак народа’, ‘нужно закржљали народ’ и ‘багра коју је точак историје згазио’… Нису класици научног социјализма на ђубриште повести бацили само Србе, него и све остале словенске народе, изузимајући Пољаке, а из неког разлога тој ‘багри’ (њихов израз) прикључили су Румуне и Грке (несрећници, припадају православном духовном кругу)… Како, дакле, изаћи на крај с реметилачким варварским пансловенством и њему иманентним православљем? Енгелс се 1849. страсно заложио за ‘неумољиву борбу на живот и смрт са Словенством које издаје револуцију’ и у ту сврху предложио је ‘безобзирни тероризам’! Баш тако: безобзирни тероризам… Овај поглед на свет, и ову методологију, доцније је усвојила и на цео словенски свет успешно применила руска невладина организација СКП(б). И би што би…“

Ово је истина.

Истина је и у речима које је изговорио адвокат Поповић на тој трибини у Панчеву: “српска полиција је некажњено мучила Албанце“, “српска опозиција се никада није томе противила“, “Албанцима Коштуница није другачији од Милошевића“… Али, само је делимично тачно да је “албанско становништво водило ослободилачки рат, да је изашло из колонијалног положаја и да се бранило од расистичке политике“. Историја 20. века ову тврдњу демантује. Она је нетачна колико и тврдња да су Срби током последњих двадесет година у свему и на сваки начин невина “жртва“ “новог светског поретка“, усташа, балија и УЧК, да Срби нису чинили злочине током ратова на простору СФРЈ и СРЈ, да се није догодила Сребреница, да су сви четници и сви православни свештеници безгрешни и светитељи…  Зашто адвокат Поповић инсистира на својим тврдњама? Зашто је Време, недељник чији је власник овај адвокат, на насловној страни објавило слике из једног манастира којима се жели “компромитовати“ владика српске Цркве који није “дао благослов“ потпредседнику САД да посети Високе Дечане, одмах после одласка овог политичара са Балкана? Зар то није јефтино, приземно, глупо, понижавајуће, несхватљиво, јадно и бедно? Онолико колико је то став неких парвославних духовника да су сви они који се данас називају нововерцима, сви они који нису крштени, који нису теисти, који су припадници других хришћански цркава и других религија – јеретици, секташи и томе слично? Колико грађана Србије, колико припадника српског народа жели (и може) да живи у Србији кројеној по мери адвоката Поповића или владике Артемија? Онолико колико имају гласача ЛДП или ДСС, што све заједно није ни 10% од укупног броја гласача у Србији.

Бошко Обрадовић је прекинуо говор адвоката Поповића тражећи да постави питање. Он тврди да је на то имао право пошто је адвокат Поповић био гост на трибини, па је из публике прешао међу говорнике. Сигурно би и људи из Двери српске реаговали исто да им је неко из Пешчаника тако прекинуо трибину на “Машинцу“. Нико из Двери није упутио ниједну увредљиву реч према неком од говорника на трибини Пешчаника, док је са друге стране на рачун Бошка Обрадовића и осталих стигло низ увредљивих речи недостојних угледних интелектуалаца који се залажу за европске вредности (не мислим ништа патетично и пуритански, “људски је опсовати“). Једна од Цеца из Пешчаника рекла је, док је трајала препирка, да је десет пута покушала да постави питање на трибини Двери српске и да јој Бошко Обрадовић и остали никада нису дозволили да се не би “владике увредиле“. Са друге стране, видимо да нико из Двери не може да постави питање на трибини Пешчаника.  “Е зато“ рече један интелектуалац.

Биљана Србљановић одбија да плати казну, и даље тврди да су Двери српске фашистичка организација, а људи из Двери да је она Систем који држи под окупацијом Србију и позивају државне органе да је казне. 

Бошко Обрадовић није фашиста. Биљана Србљановић није “систем“ и није издајник (без обзира што је удата за француског дипломату коме “кува ручак“ и што је писала то што је писала за време бомбардовања или у својим драмама, написала је и “дипломски рад“, између осталог). Није требало прекидати трибину Пешчаника у Панчеву или у било ком другом граду у Србији. Требало је осудити забрану промоције кампање Двери под називом „Покрет за живот“ у Народном позоришту и медијску сатанизацију ове организације. Није у реду да се стално говори са су Срби чинили злочине и да се никада не осуде они који су чинили злочине над Србима. Није у реду да се прекидају трибине које организују жене из Пешчаника а да потпредседник САД који гаји профашистичка осећања и који следи коминтерновску политику према Србима не буде ни на који начин прекинут док седи на “тајној вечери“ са српским “домаћинима“.

На снимку се то не види а на сајту Двери пише: “Биљана Србљановић је елаборирала тезу по којој је велики београдски протестни митинг испред Дома народне скупштине и оно што је по његовом окончању уследило по улицама организовано само ради освете Београду што је у онако великом броју изашао на Ђинђићеву сахрану.“ Многи од оних који су изашли на сахрану Зорана Ђинђића не подржавају насилно отимање Космета.

Боље да Двери утроше више енергије борећи се против профашистичких елемената унутар деснице, да васпитавају навијаче да не имитирају мајмуне када је на спортском терену (противнички) играч црне коже и томе слично. Ако се те појаве искорене, нико неће српски народ називати “расистичким“. А ако га неко и тада буде тако звао, онда инсистирати на закону, позивати државне органе да раде свој посао. На случају Биљане Србљановић и онога што се десило на трибини у Панчеву то је бесмислено.

Заиста, заиста вам кажем: Престаните да се мрзите.

У праву су људи из Двери када упозоравају на ирационалну мржњу коју гаје према свом народу многи припадници “Друге Србије“. Заборавити Ћеле кулу, заборавити Јасеновац, немати поштовања и не отићи у “тамо неку јаругу“, израз је незрелости. 

Да ли људи из Двери могу да кажу да је свака примедба или критика упућена од стране људи из Пешчаника на рачун Српске православне цркве, српске деснице, четничког покрета – неутемељена, лажна, злурада, наручена по наруџбини из иностранства?

Србији су потребне промене. У овој апатији и песимизму, по својој енергији, својом вољом, својим знањем, намећу се, обећавају, уливају наду, људи попут Биљане Србљановић и Бошка Обрадовића, људи који чине Пешчаник и људи који чине Двери српске. Да ли је Биљана Србљановић представник најбољег што има грађанска Србија? Да ли је Бошко Обрадовић представник најбољег што има десничарска и православна Србија? Ако данас у Србији постоје слободноумни људи са интегритетот то су људи који чине Пешчаник и Двери српске. Не зна се ко има лепши назив и дубљу симболику за ово време – да ли Пешчаник или Двери српске. Шта би Србија данас да нема Пешчаник и Двери српске? Разлика у старости између Биљане и Бошка је шест година. Дакле, пред свима нама је више деценија живота у Србији. Да ли ће он бити утрошен на овакве сукобе? По чему се генерације Биљане Србљановић и Бошка Обрадовића разликују од генерација које сви заједно тако критикујемо? Да ли се ништа не може научити из досадашње историје? И једни и други позивају да се исправе грешке из историје. И једни и други се боре за слободу, за толеранцију, за демократију. Да ли треба и даље следити људе попут адвоката Поповића или владике Артемија? Да ли је реално очекивати да се у тим годинама ови људи промене, па да адвокат Поповић (п)остане борац за људска права који у сваком тренутку мисли на национални и државни интерес и достојанство, а да владика Артемије (п)остане борац за национални и црквени интерес и достојанство који у сваком тренутку мисли и на људска права Другачијих?

 Постоји утисак да Двери српске заговарају трибализам и да уводе тиху клерикализацију српског друштва, под утицајем неких структура Цркве и конзервативних политичара који немају идеју шта и како радити у 21. веку. Некада није довољно само волети свој народ, своју државу и своју цркву, нити је довољно само молити се Богу.    

Зашто Пешчаник прећуткује, зашто Биљана Србљановић прећуткује овакве изјаве Зорана Ђинђића:

 “Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: „Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље“. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.

Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.

Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима.

Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначну заокружену државу пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки „осми путник“. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: „Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“.

Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас. Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“?

 

Можда је време да Пешчаник и Двери српске организују једну (и једину) заједничку трибину, на “неутралном терену“.

 

Закон о забрани ултрадесничарских организација и пропагирању фашизма треба допунити забраном екстремних левичарских организација и пропагирањем екстремних атеистичких и анационалних ставова. Потпуно је јасно да се не могу “искоренити“, “уништити“, сви они који су плавославне вере или сви они који су левичари и прозападно оријентисани.

Да ли би дошло до цилизацијског помака у Скупштини, да су уместо посланика ДС и ДСС у скупштини посланици из редова Двери и Пешчаника?

Уколико се овај сукоб и даље настави, на овако незрео и недемократски начин, предлажем да се Пешчаник и Двери српске прогласе за секташке организације и да се им се досуди доживотно прогонство на Велико ратно острво. Па нек тамо наставе своје бесмислене ратове и саботаже.

Samoponižavanje nema opravdanja

 

Dušan Miklja

 

Lumpenburžoazija – Svaka epoha je imala svoje bogataše. Mnogi od njih su deo svog imetka ulagali u kulturu. Ma kakve motive za to imali, zaslužni su što su svojom materijalnom potporom omogućili da nastanu značajna umetnička dela. Naši novopečeni bogataši se – bar po tome – veoma razlikuju od svojih prethodnika. Umesto na kulturu oni su usredsređeni na estradu. Ne samo zbog toga, njima bi – po analogiji sa lumpenproleterijatom – sasvim lepo pristajao pojam lumpenburžoazije.

 
Granica pristajanja – Nisu svi ljudi isti. Postoje takvi koji su spremni da sve otrpe. Da se beskonačno ponižavaju. Koji uvek imaju izgovor za sve što čine. Jednom je to briga za porodicu, drugi put strah da ne izgube posao, treći put bilo kakvo novo opravdanje. Postoji opet, ređe doduše, i drugačiji soj koji trpi samo do određene granice. Samo do mere koja ga ne ponižava u sopstvenim očima. Takva vrsta ljudi ne pristaje na sve, jer dobro zna da za sopstveno samopoštovanje bar jednom mora reći ne.

 
Vođe i narod – Demokratizacija politike je mnogo uticala na to da se veliki istorijski pokreti ili preokreti pomalo olako pripisuju isključivo volji naroda. Kada se, prema tome, kaže „narod je tako hteo“, zaboravlja se da njegova pojava na javnoj pozornici uvek ide ruku pod ruku sa vođama. Ne mislimo, pri tome, na autoritarne vladare, despote i diktatore, već na požrtvovane predvodnike koji u sebi otelotvoruju nade miliona ljudi. Bez istinskih vođa nemogući su veliki prevrati. Gandi je primer takvih izuzetnih ličnosti. Ko je mogao očekivati da će –onako sićušan i slabašan – nenasiljem srušiti najveću kolonijalnu imperiju?

Blic, 24.05.2009.

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

УХАПШЕН И ОСУЂЕН АНАРХИСТА ЗБОГ ПРОТЕСТА ПРОТИВ БАЈДЕНА

БЕОГРАД – Представник организације Анархо-синдикалистичка иницијатива (АСИ) Ратибор Тривунац ухапшен је у Београду и одмах осуђен на 10 дана затвора због паљења америчке заставе у знак протеста због посете потпредседника САД Џозефа Бајдена. Бранилац осуђеног Никола Баровић рекао је агенцији Бета да је Тривунац у 16.50 са групом анархиста на почетку Кнез Михаилове код Палате Албанија, спустио америчку заставу на плочник, запалио је, а затим објаснио да на тај начин изражава протест због доласка Бајдена у Србију.

 Полиција је убрзо привела Тривунца и још неколико људи који су се ту затекли, међу којима и редитеља Желимира Жилника, који је са сниматељем снимао догађај. Баровић је рекао да су Жилник и његов сниматељ касније пуштени. Према његовим речима, Тривунцу је после саслушања градски судија за прекршаје Горан Милутиновић одмах изрекао казну затвора од 10 дана, почев од данас.

„Тривунац је осуђен због наводног ремећења јавног реда и мира. Никада раније није прекршајно одговарао”, казао је Баровић. Он је судији пренео да Врховни суд САД у сличним ситуацијама није осуђивао људе за ремећење јавног реда и мира, јер се паљење заставе у САД сматра изражавањем мишљења. „Није уобичајено ни у Србији да неко на такав начин буде осуђен на затворску казну. Дешавало се много случајева паљења застава, па нико није гоњен због тога”, навео је Баровић.

Бета

POLITIKA

Саопштење за јавност Господара Времена, Београд, мај 2009.

                 Када не долази Обама, шта ће потпредседник САД у Србији? Српска власт је морала бити изричита: или Обама (читај: “промене“) или НИКО!

 

                Присуствујемо још једном поразу председника Републике. Пре само пар месеци је у Мадриду најавио скори сусрет са Обамом, а долази му осведочени непријатељ Србије. И председник Србије оваквог човека прима уз државне почасти.

 

               А патриотске странке и организације деле летке по тротоарима и издају саопштења за медије.  

 

              Када је дошло до признавања независности парадржаве Косово, уместо (узмимо овакав пример-предлог) да по цео дан грађани свирају из аутомобила када пролазе поред амбасаде САД и тако изразе свој бунт, и да то наставе и наредних месеци, и да то постане “туристичка атракција“ коју би забележили медији широм света, тадашња власт је запалила амбасаду и тако поново обрукала Србију у свету.

 

              И сада “патриоте“ брукају Србију у свету? Ко ће да чује за њихова саопштења и летке које деле по Београду у Кини, Русији, Аргентини, Венецуели, Ирану, Шпанији, Ирској, Италији, Египту, Либији, Алжиру, на Куби…?

 

             Како ће грађани света сазнати да Србија није примила свог окупатора као свог пријатеља?

 

             Да Србија заиста има патриотске странке и организације, они би јутро на дан посете потпредседника САД извезли своје аутомобиле на централне улице Београда и мостове преко Саве, и, гле малера, свима би се покварили аутомобили, у исто време, на хиљаде покварених аутомобила! Као да неки НЛО слеће у Београд, нека нечиста сила?

Саопштење је издато путем медија “Сиријус Б интергалактик“

 

Ванредно саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ – среда 20. мај 2009. године

20. мај 2009 – 12:34

Поводом вести из Епархије рашко-призренске да њен епископ, Преосвештени Г. др Артемије, „не даје свој благослов“ за посету потпредседника САД, г. Џозефа Бајдена, манастиру Високи Дечани, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве саопштава јавности да поништава ову одлуку Епископа Артемија и изражава жаљење због ње. Она је у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља, дубоко укорењеним у српском народу, а посебно у нашим манастирима.

Посета потпредседника САД је легитимна посета државама у региону, међу њима и Србији, и Сабор сматра, без обзира на Бајденове личне и опште америчке ставове о статусу Косова и Метохије, да одлука г. Бајдена да посети нашу највећу светињу у нашој јужној покрајини, манастир Дечане, представља гест добре воље и јасну поруку онима који би или да и даље руше или да присвајају српске цркве и манастире на Косову и Метохији.

Епископ бачки др Иринеј,
портпарол Светог Архијерејског Сабора
Српске Православне Цркве

По информацијама Господара Времена, духовници Српске православне цркве нису досадили само народу, већ и Богу.

 

“Од њих је и Бог диг’о руке/ баш их брига раде шта год хоће“

 

Да су им молитве бар искрене, овако, потпуно су неспособни и непотребни за земаљски живот и земаљске активности.

 

Наравно, част изузецима, част “црним овцама“… али 99  “праведника“ од/на 100 људи у СПЦ, Христ сигурно одбацује од себе… Тако и Књига каже!

Hrvati blokirali autobuse sa Srbima

ZAGREB –U banijskom mestu Petrinja oko 50 hrvatskih veterana presrelo je protekle noći autobuse u kojima su se izbegli Srbi vraćali s glasanja, a i pored intervencije policije, autobusi su morali da idu alternativnim putem.

Kako je izvestila „Slobodna Dalmacija”, pripadnici gradske koordinacije udruženja proizašlih iz rata preprečili su put glasačima iz Srbije, a nakon intervencije policije vređali su policajce, pa je protiv najgrlatijeg od njih, koji je šakom lupao po službenom vozilu, policija podnela predlog za optužnicu.

S veteranima se posvađao i kandidat Hrvatske narodne stranke za gradonačelnika tog mesta Darinko Dumbović, na čiji je auto iz gomile doletela i staklena boca, ali se sve završilo bez fizičkog obračunavanja.

Policija je autobuse beogradskog autoprevoznika „Laste” preusmerila i pratila alternativnom rutom.

HDZ-ov kandidat za gradonačelnika Petrinje, Željko Nenadić optužio je Dumbovića da je „intervenisao za nekoliko minuta kako bi obezbedio nesmetan prolaz svojih glasača” i da „brzina njegove reakcije” upućuje na njegovu dobru povezanost sa izbeglim Srbima”.

Dumbović je odgovorio da je reagovao jer smatra da je sramota ponašati se na takav način i kaljati ugled grada, naglasivši da su nasilnici u stvari članovi HDZ-a i Hrvatske stranke prava.

Dumbović je rekao i da Srbi koji su bili u autobusima nisu glasali za njega već na zadarskom području.

Pored tog incidenta, u vezi s glasanjem oko 5.000 izbeglih Srba s hrvatskim državljanstvom zabeležen je incident kad su u centru Benkovca nepoznata lica u noći sa subote na nedelju kamenovala dva parkirana autobusa i napravila štetu oko oko 1.100 evra.

 

Tanjug

Napadi

 

U poslednjih mesec-dva dogodilo se više od deset napada na policajce u Srbiji. U jednom slučaju je jedan policajac smrtno stradao. Nedavno je prebijen bivši fudbaler Zvezde i legenda jugoslovenskog fudbala. Dok se vozio sa suprugom, zbog koškanja kada je zaustavio vozilo, general Vojske Srbije je dobio batine od jednog građanina. Pre izvesnog vremena su pijani grčki bankari prebili savetnika predsednika Srbije. Obračuni između kriminalnih grupa su sve suroviji, svedoci smo da se kriminalci između sebe ubijaju poput zveri, odsecaju se glave, spaljuju živi… Sve su monstruoznija ubistva u Srbiji, i među običnim građanima. Na ulici je droge sve više i više i sve je jeftinija.

Da li se u Srbiji dešava nešto nenormalno, nešto neočekivano? Ne. Srbija je nenormalna već decenijama, a posle generacije sa ’’asfalta devedestih’’, stižu generacije sa ’’asfalta prve decenije 21. veka. ’’ Oni su još suroviji, odlučniji, i nisu pod kontrolom neke ’’službe’’.

U narednih godinu dana možemo očekivati naglo povećanje kriminala, učestala prebijanja političara, generala, otmice bogatih ljudi i tome slično. Za sve ljude koji su na vlasti – bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, kojoj organizovanoj privrednoj kriminalnoj grupi ili masonskoj loži da pripadaju, kako su zaradili ’’prvi milion’’ – dolazi pravi pakao.

Uskoro će srednjoškolci tući svakog političara koga sretnu na ulici. Uskoro će nastati pravi rat, građani će spontano i na svoju ruku započeti borbu protiv ovog bolesnog društvenog sistema koji je stvoren od strane onih koji se sada čude ’’šta se to dešava u društvu, kuda to ide ova država?’’. ’’Kakav je to narod, kako neko sme da napadne policiju, fudbalsku legendu’’? Sme. Ako ništa drugo, ovo je dokaz da Srbija konačno napušta psihologiju titoizma, građani se oslobađaju svakog oblika straha pred ’’državom’’, ’’autoritetima države’’. To znači da za Srbiju ima nade, neke nove generacije će jednog dana od Srbije napraviti državu kojom će se ponositi svi njeni građani. To su generacije koje se ne plaše ni političara ni generala. Vreme je da se oni počnu plašiti građana!

Na prste jedne ruke se mogu nabrojati političari, biznismeni, generali, sveštenici i novinari koji zaslužuju iskreno i istinsko poštovanje najvećeg broja građana ove države. Svi ostali su ’’mete’’. A onih koji su na ivici egzistencije, na vrhuncu psihičkog pritiska, sve je više. Jedno je sigurno, sa novim generacijama ’’nema šale’’. Nema više mirnih, glupih i slabih – pionira.

Dolazi vreme pravih autoriteta, pravih lidera, hrabrih generala. Nove generacije, bez obzira na postojeće stanje, izgradiće normalno društvo.

Инат као српски бренд

Јован Цвијић је грешио када је науку подређивао патриотским и политичким интересима. Истичући етничку и културну блискост јужних Словена, сматрао је да им је будућност у заједничкој држави, па је у том смислу и писао о српско-хрватском народу који као посебан етнички ентитет никада није постојао.

Ово су речи нашег истакнутог етнолога и антрополога Бојана Јовановића којима, поводом своје књиге „Пркос и инат” у издању Завода за уџбенике из Београда а у којој се налазе изабране етнопсихолошке студије, одговара на наше питање о заблудама утемељивача наше етнопсихологије. Књигу у којој аутор прецизно дијагностикује наше заблуде, како старе тако нове, које се на њима (не) намерно граде, важно је прочитати јер она нуди спознају начина на који се можемо њих и ослободити.

Који је појам у етнопсихологији најполемичнији, и постоје ли код нас озбиљне научне дискусије о томе?

Свакако је то појам „национални карактер”, јер карактер има првенствено индивидуално-психолошко значење и непримењив је на колектив чије се психолошке одлике најадекватније могу одредити појмом менталитета. Полемичност наведеног појма је утолико израженија истицањем постојања одређених етнобиолошких карактеристика из којих се изводе трајне националне психолошке и социо-културне одлике. Таква извођења, мотивисана најчешће жељом за глорификовањем своје и омаловажавањем друге нације, завршавају у национализму и расизму. У нашој средини, на жалост, озбиљни разговори о томе се не воде. После великана српске етнологије није било одговарајућих настављача и тумача њихових дела па је у том смислу и остала недовољно вреднована и наша етнопсихолошка традиција. У том смислу треба и разумети институционално неинтересовање за успостављање континуитета са научном етнопсихологијом коју је у нас почетком двадесетог века утемељио Јован Цвијић.

Кажете да је крај 20. века показао и заблуде Јована Цвијића. Где је Цвијић погрешио?

Цвијић је политички идеализовао динарски тип као основу идеологије југословенства, запостављајући значај централно-балканског типа као чиниоца реалног државног утемељења. Његов панонски тип је научна фикција јер се у етнички и културно тако хетерогеном подручју не може говорити о неком заједничком психичком типу. Сажето речено, Цвијић је запостављао значај културних разлика битних за национални идентитет и потребу историјски неактуализованих нација, Словенаца и Хрвата, за националним самопотврђивањем. Потценио је моћ центрифугалних, дезинтегришућих фактора који су довели и до стварања нових нација на Балкану.

Дефинишите нам шта је пркос а шта инат?

Пркос и инат потичу из истоветне човекове потребе за супротстављањем. Међутим, за разлику од пркоса који нас мотивише да савладамо неповољне околности, инат је пркос ради пркоса којим првенствено себи наносимо штету. За разлику од осветољубивог ината који се због гордости претвара у самовољну и аутономну реакцију, пркос носи етички потенцијал супротстављања које није сврха самом себи. Реч је, дакле, о дијаметрално различитим и супротним терминима који се, на жалост, често поистовећују.

Може ли се тврдити да један превлађује код Срба?

Ради се о универзалним људским особинама које се и у Срба зависно од појединачних и групних склоности и прилика различито испољавају. Не може се говорити о томе да један од њих превладава и да представља неку националну карактеристику. Оно што превладава у новије време то је запостављање и игнорисање њихове јасне значењске разлике као показатељ процеса нашег самозаборава. Трагикомичност њиховог поистовећивања се огледа у истицању ината као карактеристичне позитивне националне особине на којој би се могао стварати и неки српски бренд.

Да ли је, уз сва научно релевантна објашњења аутора, инат или пркос то што САНУ и данас ради на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика?

Да бисмо одговорили на ово питање требало би да се се, најпре, запитамо да ли тај језик данас постоји. Негативан одговор може бити путоказ ка утврђивању чињенице и о његовом непостојању и у прошлости. Сложеница српско-хрватски је рефлекс поменуте старе заблуде о фиктивном српско-хрватском народу. Време пре те заблуде обележено је знањем о посебности Срба и Хрвата израженој и њиховим посебним језицима. Највећи словенски лингвиста Франц Миклошић, аутор упоредне словенске граматике, утврдио је да је српски штокавски а хрватски чакавски језик. Штокавским говоре исламизирани и покатоличени а потом и похрваћени Срби као и Хрвати који су после Бечког договора прихватили штокавски. Срби су се својевремено, зарад заједништва, одрекли своје државе, националног и културног идентитета па су и наведеном сложеницом преименовали и свој језик. Након рушења Југославије све инвестиције у заједништво изгубиле су реалну основу и смисао свог постојања па зато и свако истрајавање на некадашњој заблуди има обележје инаћења.

Мислите ли да је Србија и данас подељена на оне који беспоговорно не воле ништа што је европско, и оне који, такође беспоговорно, негирају све што чини историју и традицију нашег националног идентитета?

Такве поделе постоје само привидно у заоштреним полемикама, у којима се искључивост импутира другом. Сведоци смо да су и некада радикално искључиви европеисти и традиционалисти ублажили свој став. Показало се да се без ширег, европског контекста не можемо национално самопотврдити а, с друге стране, сопствена културна традиција је чинилац разликовања и основ рецепције европских вредности.

Анализирате културу жртвовања и саможртвовања, заједничко осећање туге и меланхолије, удвориштво и удворичко понашање, дајете анатомију јавашлука… Како оцењујете наше друштво данас?

Неоспорно је да живимо у транзиционом, односно прелазном друштвеном периоду препуном противречности које веома тешко превладавамо. Често се после учињеног корака напред враћамо и неколико корака назад. Егоистичка партократија потрошила је огроман утопијски потенцијал а да нису извршене и суштинске промене друштва, економије и културе. Многи су остали без наде за том тако жељеном друштвеном променом и постали заточеници једне безнадежне ситуације о чему и говори све већи проценат наших депресивних грађана. Данашњој кризи посебан печат даје наше морално пропадање, па зато и прети опасност да актуелно транзиционо стање постане дуготрајно а прелазни период реалност из које ћемо веома тешко у догледно време моћи да кренемо даље.

Анђелка Цвијић

ПОЛИТИКА, 10.05.2009.

Vol strit je stvarno diktirao pohlepu

Imanuel Volerstin

Republika, broj 452-453

Nisam ja taj koji je rekao da je Vol strit diktirao pohlepu, već Stefan Rafael. A ko je Stefan Rafael? On je bivši član borda Bir Stirnsa, banke sa Vol strita, koja je kolabirala prošlog meseca. A gde je ovo Stefan Rafael rekao? U intervjuu u Vol strit žurnalu, koji je, manje ili više, kućni dnevnik Vol strita. A šta je tu njegova poenta? On je hteo da objasni (ili je to bilo opravdanje?) kolaps firme. »Ovo je moglo da se desi bilo kojoj firmi«, rekao je.

Da, moglo je. I desilo se. U međuvremenu, dok se to dešavalo, Džimi Kejns, predsednik firme, nonšalantno je igrao bridž na turniru. Što nije baš mnogo pametno za pohlepnog bankara. Rezultat je da je izgubio većinu svog ličnog bogatstva, a druga pohlepna firma, JP Morgan Čejs, došla je kao lešinar i napravila klanje. Pa je, uzgredno, nekih 14.000 zaposlenih u Bir Stirnsu ostalo ili će uskoro ostati bez posla.

Znači li to da je kapitalizam samo pohlepa? Ne, tu ima i drugačijih stvari, ali pohlepa ipak igra vrlo veliku ulogu. A pohlepa, po definiciji, radi za jedne na račun drugih. I tako, neke firme ovih dana bankrotiraju – na Vol stritu i drugde u svetu – a neke ne. Sjedinjene Države kao zemlja bankrotiraju, druge zemlje ne. Sjedinjene Države to ne zovu tako, ali je to cela istina.

Da li je uvek bilo tako? Ne, ne uvek. Samo pola tog vremena. Hajde da pogledamo kako su Vol strit i Sjedinjene Države dospele u ovaj posebno koban tesnac. Sve ovo je počelo dobro – za Vol strit i za Sjedinjene Države, godine 1945. Rat je bio završen. Rat je bio dobijen. A Sjedinjene Države su bile jedina industrijska sila čije su fabrike bile netaknute, nedodirnute ratnim oštećenjima. Gradovi su uništavani negde drugde i zavladala je glad u Evropi i Aziji.
Sjedinjene Države su bile u položaju da rade dobro, i radile su dobro, vrlo dobro. Dogovorile su se sa Sovjetskim Savezom – mi to retorički zovemo Jalta – da ne bude nuklearnih ratova koji bi stvarno štetili Sjedinjenim Državama. A kod kuće, veliki fabrikanti su se dogovorili sa velikim sindikatima da ne bude destruktivnih štrajkova koji bi zasmetali profitabilnoj proizvodnji. Stigla su ružičasta vremena i životni standard je dramatično rastao. Stvarno, godine posle rata bile su bajkovito ružičasta vremena za većinu sveta. Bilo je to vreme najveće ekspanzije proizvodnje, profita i, da, opšteg blagostanja u istoriji kapitalističke svetske ekonomije. Francuzi to vreme zovu »trideset veličanstvenih godina«.

Mora li sve što je dobro da ima svoj kraj? Da, ciklično, u pet stotina godina modernog svetskog sistema bojim se da je to uvek bilo tako. Kada je svako počeo da dobija pare od ekonomske ekspanzije profit je morao da opada. Profit od proizvodnje zavisi od relativne monopolizacije vodećih industrija. Ali ako mnogo zemalja ima čeličane ili fabrike automobila (vodeće industrije vremena), to je previše takmičenja. A uprkos svim besmislenim sloganima takmičenje nije dobro za kapitaliste. Ono smanjuje profit.
A kada je profit teško pogođen svetski sistem ulazi u jedan od svojih perioda stagnacije. Ovo se dogodilo oko 1970. godine. I, u slučaju da to niste primetili, od tada stvari više nisu ružičaste, uprkos, još jednom, svim besmislenim sloganima. Šta se događa u periodu svetske ekonomske stagnacije? Fabrike počinju da se premeštaju iz dosadašnjih kapaciteta (kao u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Japanu) u druge zemlje (kao Južna Koreja, Indija, Brazil, Tajvan) u potrazi za nižim troškovima proizvodnje. To izgleda dobro za nova mesta za proizvodnju čelika i automobila, ali ugrožava stare centre proizvodnje.

Ali, bežanje fabrika nije cela priča. Šta veliki kapitalisti rade da naprave pare u vremenima opadanja proizvodnog profita? Oni počinju da preseljavaju svoje pare iz proizvodnih u finansijska preduzeća. Naime, oni počinju da špekulišu. A kada se špekuliše pohlepa ne zna za granice. Tako da imamo bezvredne ugovore i njihove prenose, i subprajm hipoteke i osiguravajuće fondove i sve te neobične stvari sa neobičnim imenima. Izgleda da je čak i Robert Rubin, veliko ime u finansijskom svetu, nedavno priznao da ne zna šta je to »prenos likvidnosti«.
Priča koja je u osnovi svega toga – od 1970. godine i dalje – je priča o dugovanju, sve većem i većem dugovanju. Kompanije uzimaju zajam, pojedinci se zadužuju, države se zadužuju. Svi žive iznad svojih realnih prihoda. I ako možete da uzmete zajam (to se zove kredit) vi možete da živite visoko iznad nivoa prostog sveta, kako kažu. Ali, dugovi imaju rokove. U nekom trenutku od vas se očekuje da ih otplatite. Ako to ne učinite nastaje »dužnička kriza« ili »bankrotstvo«, a ako ste zemlja sa valutom, dramatično pada berzanski kurs.

Ovo je ono što nazivamo balonom. Ako vi naduvavate balon dovoljno dugo u jednom trenutku on puca. On puca upravo sada. I svako je uplašen. Kada stvarno puca, to je vrlo bolno. Stvar je u tome što je to obično bolnije za jedne nego za druge, čak i kad je bolno za sve.

Sada se može desiti da bude najbolnije za Sjedinjene Države – kao zemlju, i za njene kapitaliste, ali, iznad svega, za obične građane. Izgleda da su Sjedinjene Države trošile ne milijarde već trilijarde dolara na neke izgubljene ratove na Bliskom istoku. I izgleda da čak ni najbogatija zemlja na svetu nema u svojim blagajnama trilione dolara. Pa je morala da ih zajmi. I izgleda da njen kredit 2008. godine nije onoliko povoljan koliko je bio 1945. Izgleda da kreditori danas više nisu skloni bacanju dobrog novca. Pa izgleda da Sjedinjene Države možda idu u bankrot, kao Bir Stirns.

Da li će Sjedinjene Države kupiti Kina ili Katar ili Norveška, ili kombinacija svih, po dva ili čak deset dolara po akciji? Šta će biti sa onim vrlo skupim igračkama koje Sjedinjene Države i dalje kupuju, kao što su vojne baze u stotinama zemalja, i avionima i brodovima i najnovijim oružjem koje Sjedinjene Države neprekidno naručuju kako bi zamenile igračke od juče? Ko će hraniti gladne ljude?

Komentar br. 230, 1. april 2009.
Prevela Borka Đurić

Српски медији

Какви су српски штампани и електронски медији, показује то да су министарству за културу упутили предлог да се допусти рекламирање дувана и алкохола на телевизији, да би се надокнадио губитак који је узрокован мањим приходима од маркетинга због економске кризе која је погодила привреду.  Ако то не поправи ситуацију, можемо да очекујемо oд српских медија да траже дозволу за пуштање порнографских филмова, рекламирање генетски модификоване хране и томе слично.

 

А српска полиција? У дану када министар иностраних послова Француске ослобађа албанског ратног злочинца из притвора у Колумбији, министар унутрашњих послова Србије организује вежбу специјалних јединица српске и француске полиције??? Албански ратни злочинац преко Париза и Загреба путује за Приштину, иако постоји црвена потерница Интерпола. Пре само десетак дана министар унутрашњих послова Србије по налогу Хрватске хапси држављана Србије у Београду. Тада су сви певали како је дошло до великог напретка у сарадњи између српске и хрватске полиције. И зашто онда није ухапшен албански ратни злочинац када је слетео у Загреб?

ИСТРОШЕНИ АУТОБУС

Уколико вас неко по хиљадити пут зове на телефон да би вас опет нешто слагао, давао лажна обећања, правио будалом потцењујући вашу интелигенцију и уз то још тражио да ви покријете рачун свих његових бесомучних позива, да ли бисте подигли слушалицу? Наравно да не би, већ бисте игнорисали дотичног. Мислим да је отприлике слична ситуација између целокупне домаће јавности и политичара, било да је у питању власт, било опозиција. Поверење је у највећој мери изгубљено не само у погледу кредибилитета политичких опција већ и у погледу целокупног политичког система који је отуђен од обичног грађанина. Грађани немају могућност да знају пре избора ко је тај ко ће их заступати у парламенту, немају могућност да касније утичу на своје представнике, нити могу да позову на одговорност представнике власти. С друге стране, оно што је немогуће за обичне грађане, јесте за финансијере странака и по том питању се све српске странке деле само на оне које ћуте о томе и на оне које отворено лажу подносећи фингиране извештаје. Зато је, нажалост, тачна тврдња да сви ми тренутно немамо политичку опцију која је спремна да изрази опште интересе и да се бори за њих.

Прво треба рећи да је то заиста велики проблем. Он, са једне стране, може изазвати разочарање у демократију када дође до перцепције да „су сви они исти”, што ће опет довести до још мање одговорности носилаца власти. Сведоци смо да се интерес за јавну дебату смањује јер зашто би заиста стално причали о истим темама на милион варијација у зависности од тога која је тренутно афера хит недеље. Пуно је и тражити од рецимо просечног конзумента било ког медија да сваког дана узима нову дозу цинизма, једа, ироније и критике када ће све више бити фрустриран али и свестан своје немоћи да било шта промени. Нема политичке алтернативе која би конструктивно каналисала опште разочарање, што може бити јако опасно због лаганог таложења агресије која је за сада на нивоу анемије, малаксалости или самоагресије, али која ће временом сигурно нарасти у неку врсту отпора, протеста или најобичнијег насиља. И то је друга страна исте медаље отуђености државе од грађана.

Последњих неколико година власт (било која) третирала је државне и друштвене проблеме на нивоу јавног мњења. Проблеми, као, нису били реалне ситуације у времену и простору већ само као нека пролазна умишљена стања свести којима треба пажљиво и смишљено прилазити. Тако није било неопходно санкционисати одређено кршење закона (које се код нас крсти као „афера”) већ треба што пре смислити нову аферу да замени стару, која ће учинити да она буде заборављена. Можда је заиста и прави циљ форсирања свих афера, од „случаја Кришта”, РИК-а, Универзијаде, Миладина К, наводног проблема око закона о антидискриминацији, покушаја заустављања стечајних поступака, Луке „Београд”, ТЦ „Ушће”, нових дуплих пасоша, ромских насеља итд, да сви ми једноставно отупимо и престанемо да тражимо да власт почне да ради у општем интересу.

У непрекидној производњи нових „спин-тема”, афера и скандала поклапа се интерес било које власти и огромне већине српских медија који ће у очајничкој борби за преживљавање кризе глодати сваку тему коју им добаце маркетиншки магови или њихови оглашивачи. Медији су више део проблема него решења, тј. део су истог оног политичко-привредног круга који је заробио Србију и који је њен највећи непријатељ.

После толиких теледиригованих емоционалних пражњења од јавности се очекује да постане једна анестезирана аморфна маса која, уколико жели да изрази неко мишљење, треба да се задовољи својим довитљивим писанијама на некаквим блоговима и форумима, који ће опет послужити као репер спин-докторима за смишљање нових замена теза.

А у ствари, права тема врло је проста. Да ли Србија може имати барем једну политичку партију која ће ставити општи интерес испред страначког и приватног? Да ли ће квалитет појединца бити важнији од прикупљених средстава за страначку кампању, да ли ће се сви страначки лидери плашити унутарстраначке демократизације или ће једног дана заказати слободне изборе на свим страначким нивоима чиме ће направити корак од послушничких војски ка интелектуалним снагама? Уколико је основна ћелија политичког живота, а то је странка, сазидана на лошим основама, целокупна политичка заједница не може имати другачију судбину од поменутог отуђења од реалности и од општег интереса. Потребно је прво савладати своју сујету и ставити своје „ја” иза интереса заједнице. У препознавању те потребе лежи кључ политичке стабилности Србије, а не у искукумавченим еврима или доларима који треба да буду гориво за стари и излупани аутобус са поквареним кочницама.

уредник „Српске правне ревије”

Владимир Тодорић

ПОЛИТИКА, 07.05.2009.

Mladi lideri dijaspore u Srbiji

Autor: FoNet/Nenad Vulović

Beograd – Beograd će u julu biti domaćin Internacionalne konferencije mladih lidera iz dijaspore, koji već već ispravno i korektno vide probleme Srbije i njenih odnosa sa svetom.

Konferencija, čija je tema “Mostovi koje danas gradimo pripremaju lidere sutrašnjice”, okupiće buduće lidere iz 19 zemalja, koji predstavljaju omladinu sa pet kontinenata. Predsednica konferencije Tijana Arnautović kaže za FoNet da su ključni problemi mladih ljudi koji žive u dijaspori asimilacija, zaboravljanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma i prekid svih veza sa matičnom državom. Tijana, koja živi u Kanadi, kaže da su razlozi za to ekonomski slaba Srbija koja ima negativan imidž na Zapadu, loše organizovana dijaspora i slaba saradnja između Srbije i njene dijaspore. “Zato je važno da Srbija bude država na koju će se svi njeni građani biti ponosni, od koje i iz koje više nikada neće bežati i država koje se više nikada neće stideti i osećati neprijatno van njenih granica”, poručuje Tijana, koja  je 2004. izabrana za mis Kanade.

Politikolog Anita Kočić smatra da je dijaspora dragocena veza Srbije sa svetom, ali i da bi predstavnici dijaspore iz svih zemalja trebalo da naprave most koji će ih međusobno povezivati. “Ova konferencija je pokušaj uspostavljanja takvog mosta i prilika za mlade da učvrste svoju individualnu vezu sa Srbijom”, poručuje Anita u izjavi FoNetu. Procena ministarstva dijaspore je da van granica Srbije živi oko 3,5 miliona ljudi koji se smatraju srpskom dijasporom. Ministarstvo pod ovim pojmom podrazumeva sve koji Srbiju doživljavaju kao maticu i koji se sa Srbijom identifikuju u kulturnom i jezičkom smislu, bez obzira na to da li imaju državljanstvo Srbije ili su pripadnici druge ili treće generacije iseljenika. Najviše pripadnika srpske dijaspore živi na severnoameričkom kontinentu, u SAD i Kanadi, zatim u zemljama zapadne Evrope, ali i na prostorima država nastalih raspadom SFRJ. Mirjana Milošević, koja živi u Beču, kaže za FoNet da dobro pamti reči svog pokojnog dede: “Nemoj nikad da zaboraviš odakle dolaziš i gde su tvoji koreni. Drvo bez korena ne može da opstane, a vi deca koja živite daleko učite bolje od njih, pokupite najbolje kvalitete obe kulture i sastavite u jedno da bi bili bolji ljudi”. Ona kaže da je važno znati srpski jezik, kulturu, istoriju i običaje, a dopunske škole na srpskom, koje se održavaju jednom nedeljno, odlične su da se takve stvari nauče. “Uporedo sa tim, veoma je bitno što pre savladati jezik, kulturu i običaje zemlje u kojoj živite i da budete otvoreni prema lokalnom stanovništvu”, ističe Mirjana. I Anita se slaže da je za uspešnu integraciju veoma važno govoriti savršeno jezik zemlje u kojoj se živi, a u istoj meri je neophodno govoriti srpski jezik i tako sačuvati identitet. “Za mene asimilacija predstavlja negativnu promenu i gubljenje tradicionalnih vrednosti i običaja. Ipak, podržavam kulturni pluralizam koji obogaćuje život”, naglašava Anita.

Dijaspora je znatno povećana tokom ratova 90-ih i krvavog raspada bivše Jugoslavije kada je veliki broj ljudi kao izbeglice, ali i u potrazi za boljim životom, napustilo ove prostore. Jelena Kočić, vlasnica marketinške agencije u Nemačkoj, kaže za FoNet da je jedan od ključnih problema za povratak mladih u Srbiju nedostatak evropskih zakona i standarda u mnogim oblastima. Problemi su, prema njenim rečima, nepoverenje u državne institucije i njihova nemoć, zaustavljanje u ekonomskom razvoju, male plate i politička nestabilnost i neizvesnost.

Tijana Arnautović naglašava da je Srbija napravljena po modelu elite koja ne želi da se u zemlji bilo šta promeni. “Za tu elitu su svi pametni i bogati ljudi iz dijaspore konkurencija, a srpska elita nije navikla na konkurenciju. Zato u ekonomiji vlada haos, država je korumpirana, ali jedan sloj građana na vlasti u celoj toj situaciji konstantno uvećava svoj kapital iz godine u godinu”, primećuje ona. Tijana ističe da niko ne želi da ulaže novac u državu u kojoj vlada nelojalna konkurencija i u kojoj nema vladavine prava.“

http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/mladi_lideri_dijaspore_u_srbiji.83.html?news_id=6121

Слике са касније одржане конференције: