“Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?“

24 августа, 2012

 

RADIVOJ CVETIĆANIN: Crni Milorad

 

Pomozite, tamo u Beogradu, da nađemo novog Pribićevića, tako je govorio Franjo Tuđman Slavku Ćuruviji kad ga je ovaj, kao vrhovnika, na Pantovčaku intervjuisao za Borbu.

Bilo je to vreme raspada stare zemlje. Tuđman svakako nije mislio na onog Pribićevića, koji je osamnaeste, na kraju Prvog rata, doveo regentu Aleksandru u Beograd poklonstvenu deputaciju iz Hrvatske da se napravi prva Jugoslavija. Mislio je, nema sumnje, na Pribićevića, koji je tridesetih, kao Srbin iz Hrvatske, okrenuo leđa Beogradu.

Pribićević je, dabome, tu bio simbolički rekvizit, strože gledano čak zloupotrebljen. Ali, ako čitava priča nije do kraja jasna – jasna je ideja: Tuđmanu je trebala marionetska srpska figura. Kako je bilo zna se, a i ko je bio Tuđmanov Srbin, takođe.

Nije sve, međutim, ispalo istorija. Krajnje neočekivano, priliku da je ponovi napravio je sebi, ovih dana, sadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović. Ne da nam se, međutim, da se u ovome tekstu oslobodimo Pribićevića, i još malo ćemo o njemu: koliko u januaru, naime, na tradicionalnom Božićnjem domjenku kod Srba u Zagrebu, visoko godišnje priznanje Srpskog narodnog vijeća imena Svetozara Pribićevića – za doprinos unapređenju srpsko-hrvatskih odnosa – dodeljeno je upravo Ivi Josipoviću. Čak sa viškom entuzijazma, rekli bismo. Ali, eto ironije slučaja: laureat Pribićevića, dakle Josipović, pošao je ovih dana da traži onog novog Pribićevića, kojeg je tražio i Tuđman. I, kao i Tuđman, našao ga. Samo sad ne u Donjem Lapcu, nego u Pakracu.

Instalirati novog Pribićevića kao predsednikovog Srbina, to je, naravno, ruganje Pribićeviću. Ali je i ruganje Srbima. Pošteno je ipak reći da to nije specijalan hrvatski izum. Na sličan se način, recimo, Milošević narugao Albancima, uzimajući nesrećnog nadničara Sejdu Bajramovića u vođstvo tadašnje države. Ne znamo da li je Josipović baš želeo ići stopama Tuđmana, ali Miloševićevima verovatno nije. Ispalo je drugačije.

Koliko god da je taj Josipovićev potez zbilja retro, i koliko god da se činilo da će se takve stvari danas moći naći još samo u političkim legendama, ipak se desilo. Veljko Džakula je tim (gore opisanim) putem, dakle, stigao u Knin, na slavljenje Oluje. Ono, već banalizovano, da istorija kad se ponavlja čini to ili kao tragedija ili kao farsa, ponovila se u ovom slučaju na ovaj drugi način. Da nešto nije kako treba, videlo se odmah na licu mesta i golim okom: čovek koji je odabran da u Kninu bude deo opšteg narodnoga slavlja, i da, po tom obavljenom zadatku, kod vrha hrvatske države u budućnosti predstavlja Srbe, nije se smeo pojaviti na ulici slobodan kao što se pojavio sav drugi normalan svet. Zaštitari i službe bezbednosti pronele su ga, naime, kroz slavljenički grad kao što katamarani u čeličnim sepetkama pronose ronioce kroz ona mora koja su puna grabljivica.

Tu grotesknost srpskog priznanja Oluje nisu mogli da ne primete i autori čitave ove operacije, ali su oni svejedno nastavili da je (tu operaciju) tretiraju kao novi korak napred u procesu pomirenja. Čak revolucionaran. Pupovac, koji se usprotivio takvom izveštačenom, u neku ruku i izopačenom procesu, dospeo je na predsednikovu crnu listu. On! Guru srpsko-hrvatskog sporazumevanja, dijaloga, kompromisa i nagodbi, u jednom teškom procesu zatvaranja tamnih stranica zajedničke povesti, Milorad dakle Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, odjednom je u interpretaciji Ive Josipovića pretvoren u mutikašu i reakcionara, manipulatora i secikesu, u potrošenog političara koji je postao – obratite pažnju na predsednikov izraz – disfunkcionalan. U onog Crnog Milorada, definitivno, kojeg pesma opeva kao pustahiju, bekriju i propalicu. Razočaravajuće.

Zašto? Prvo je pitanje, naravno, zašto. Ne bismo hteli verovati da predsedniku Josipoviću smeta upravo takva srpska politika u Hrvatskoj kakva je Pupovčeva, i upravo takav njen promoter kao što je Pupovac. Josipović se jeste u toj politici katkada kretao cik-cak, i nije bio – mogao bi reći profesor lingvistike Pupovac – sasvim kongruentan. U Paulin Dvoru (posle snažnog Tadića u Vukovaru) on, na primer, neće reći da se izvinjava za srpske žrtve, nego da one „zaslužuju ispriku“. Kad obeležava Bljesak, on te srpske žrtve ne spominje, a kad ih, kao skoro u Kninu, povodom Oluje spominje, on ne spominje njihove dželate. Gotovo po pravilu ima neka karika koja nedostaje. Mesić je te stvari kad je govorio, govorio muški; i pred strojem, i bez obzira na to što često je znao biti izviždan.

Ali, i pored svega, Josipović nije taj za koga bi se moglo reći da je revidirao određena dostignuća hrvatske politike na tom polju. Pitanje zašto, međutim, ostaje. Zašto se, naime, jedan šef države, u kampanji bez presedana, obrušava na lidera jedne manjinske zajednice, ionako frustrirane, manje-više slomljene pod sopstvenim i pripisanim joj teretima prošlosti, na jedvite jade skrpljene unutar sebe same, i isto tako krhkim vezama povezane sa hrvatskim društvom? Neko patetičan kazao bi da je to toliko antievropski. Neko sa manje živaca, međutim, rekao bi na ovome mestu da je nesumnjivo jasno da cilj jeste taj da se ta zajednica dotuče. Mi to, naravno, nećemo reći. Ali, koji drugi zaključak da izvedemo? Pupovac je u ovome duelu baš ovde i stekao odlučujuću moralnu i političku prednost. Predsednik se objektivno postavio protiv slobode novinara, Pupovac ju je omogućavao; predsednik je išao na manipulaciju sa Srbima, Pupovac na demokratsku proceduru; predsednik na podele, Pupovac na integraciju. Superiorno. Dobio je predsednika sa onim sa čime bi predsednik trebao dobijati svakog.

Takvu Pupovčevu politiku, objektivno, teško je rušiti ako je ne povežeš sa nečim blasfemičnim, recimo, sa mahinacijama i mutnim radnjama u finansijskoj sferi. To pali, Josipovićev to i jest odabrao za strategiju. Onda je došlo sve što dolazi u takvim prilikama. Udvorički komentatori, medijski komploti, Pupovčevi oponenti u srpskom korpusu – njegove stare mušterije koje on na izborima redovno tuče sa deset prema jedan – sve se to iznebuha udružilo u potpori predsedniku da se najzad, bez izbora i volje građana, doaka jednome kultu ličnosti. Javila se, naravno, i hrvatska desnica. Sa egzemplarnim tekstom tobož ornitološke sadržine, koji sa dobrih stotinak reči opisuje pticu pupavac kao letača divnoga izgleda i nepodnošljiva smrada (smrad je, štaviše, detaljno opisan, pa članka ne bi se postideo ni poznati ornitolog Mile Budak), bila je vrhunac.

Josipovića bi tako u ovoj aferi više mogli kompromitovati neki njegovi saveznici, nego njegovi protivnici. Kakvi li će se tek priključiti kad vide nove predsednikove ideje! Protivno dobrim običajima prosvećenih evropskih vladara – kojima je Josipović u jednom trenutku sličio – upustio se on, tako, u prebrojavanje Srba u vlastima, hoteći da zapuši usta Pupovcu i minimizira njegove učinke. I on i njegov savetnik doveli su potom u pitanje sam smisao manjinskih institucija i ustanova. A našli su se bukvalno na pragu aparthejda kad je sa Pantovčaka nagovešteno da bi se moglo krenuti na redukovanje prava manjinskih predstavnika. Srpska samouprava? Kulturna autonomija Srba? Srpska autonomija u Hrvatskoj, napokon? Nekad bilo! Ideologija Josipovićeve partije – od Račana do danas – bila je: građansko pa nacionalno. Ako smo se maločas naježili od aparthejda, ovde ćemo od asimilacije.

Moglo bi se na kraju ispostaviti da je sukob Josipović – Pupovac suštinski dublji nego što to na prvi pogled i izgleda. Tjednik Novosti, predsednikove marionete, ornitolozi – sve bi se to moglo pokazati kao politički folklor u jednom eksperimentu dalekosežnijeg karaktera. Ako Josipović, naime, ostane pri svome da radikalno promeni manjinsku scenu u sistemskom smislu, onda mi nismo na završetku nego na početku jednog složenog procesa, sa neizvesnim ishodom.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/crni_milorad.26.html?news_id=246473

 

>>———————————————————————–

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: PUSSY RIOT, ASANŽ I PASKALJEVIĆ

 

(…) Dok u slučaju Pussy Riot govorimo o državi koja neuspešno pokušava da popuni prazninu nastalu nepostojanjem društva, u slučaju Asanža imamo državu koja nastoji da manipuliše i razori društvo kao jedan utemeljen sistem vrednosti. U srpskom slučaju, kojim ću se baviti u nastavku teksta, radi se o potpunom odsustvu države i potpuno razorenom društvu.

Jedan od onih koji su davno položili jaje za potpunu stvaralačku bedu u kojoj poslednje decenije grca srpska kinematografija, Goran Paskaljević snimio je svoj novi film, ni po čemu osim po naslovu različit od većine njegovih filmova u tom periodu. Važnom čoveku u jedoj stranci (G17 plus ili kako se već sada zove), koja već desetak godina ne zna šta znači sići s vlasti, Paskaljeviću nije bilo teško da obezbedi državno finansiranje za novi film „Kad svane dan“. Naravno, u vreme prethodne vlade, kada je Ministarstvo kulture vodio njegov stranački drug Nebojša Bradić, Paskaljević je mimo konkursa dobio novac iz budžeta koji se meri stotinama hiljada evra (prema različitim izvorima, između 400 i 500).

Sa scenarsitom Filipom Davidom, jednim od gurua druge Srbije i – đavolja je slučajnost – nekadašnjim partijskim (dok je bila jedna) radnikom raspoređenim u kulturi (što ga nimalo nije omelo da se kasnije predstavlja kao disident), Paskaljević je snimio film o logoru Staro Sajmište, u kome su tokom 1941. i 1942. godine ubijene hiljade Jevreja i Roma. U svom „filmu-eseju“, kako ga sam zove, Paskaljević se bavi, kaže, „zlom u svom narodu” jer, još kaže, da nije bilo Nedićeve kolaboracije, „logor Sajmište ne bi bio pun“.

Reč je dakle o srpskoj odgovornosti u stradanju jevrejskog naroda u Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Hajde da vidimo odakle ta tema i ta teza Davidu i Paskaljeviću, ko se i na kakav način do sada bavio time?

Veoma angažovan na toj temi proteklih godina bio je Helsinški komitet – valjda je svima jasno – agenturna organizacija Sonje Biserko. U izveštaju tog komiteta o Srbiji za 2006. godinu stoji: „U toku Drugog svetskog rata Jevreji u Srbiji su u visokom procentu stradali u Holokaustu ne samo od nemačkih okupacionih vlasti već i od vlade nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevaca, žandarmerije i Specijalne policije…“

U izveštaju Helsinškog komiteta tri godine kasnije Biserko pod naslovom „Srbija je učestvovala u Holokaustu Jevreja“ piše: „Marionetska vlada u Srbiji, koju su podržavali nacisti, učestvovala je u Holokuastu Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. (…) Hoće li Srbija ikada da prizna istinu o svome učešću u istrebljenju Jevreja i bosanskih muslimana? Hoće li vlada Srbije ikada da se izvini?“

Naravno, Biserko – jedan od onih oficira Imperije koji vole da kažu kako ne treba gledati u prošlost, već u budućnost – preuzima gotovu istorijsku propagandnu matricu od američkog pseudonaučnika i propagandiste Filipa Koena (Serbia’s Secret War. Propaganda and the Deceit of History, 1996), koji pokušava da potpuno kriminalizuje nacionalnu istoriju moderne Srbije od Prvog srpskog ustanka, preko svetskih ratova, do danas. Govoreći o Srbima kao „najvernijim Hitlerovim saradnicima na Balkanu“, Koen poentira tvrdeći da su oni, nošeni idejom o sebi kao arijevskoj rasi, učestvovali u Holokaustu. Za razliku od njih, Hrvati su – prema Koenu, kao jedini „prozapadno orijentisan narod“ u Kraljevini Jugoslaviji, orijentisani ka demokratskim državama Zapadne Evrope – to stanovište potvrdili masovnim učešćem u partizanskim snagama, hrabrim borcima protiv Nemaca i četnika Draže Mihailovića. Naravno, radi se o tvrdnjama od kojih pamet staje, ali Koen, inače lekar, sa svojim tezama ne samo da nije usamljen nego je svoje pristalice našao i u Srbiji, što je ravno čudu koliko i postojanje Jevreja nacionalsocijlista.

Teško je poverovati, ali ta propagandna matrica širila se od 90-tih po zapadnoj štampi, gotovo na isti način kako su o Srbima pisale nemačke i austrijske novine u prvim decenijama prošlog veka. Godine 1991. u londonskom „Independentu“ Lea Bauman – Jevrejka i službenik hrvatskog Ministarstva informacija – piše kako je „Srbija bila prva zemlja koja je sa ponosom objavila decembra 1942. da je očišćena od Jevreja“. „Šezdeset hiljada Jevreja iz svih delova Srbije bilo je transportovano u tri koncentraciona logora u Srbiji, gde su bili uništeni… Samo ubijanje izvršili su Srbi“, piše Baumanova, pored ostalih falsifikujući i činjenice da je tada u Srbiji bilo samo 12.500 Jevreja, a ne 60.000, i da je kompletna svetska istoriografija čvrsto stala na tome da su ubijanja Jevreja u Srbiji vršili isključivo Nemci.

Britanac Atila Marko Hor – čija majka je Hrvatica – piše 1993. u londonskom „Književnom pregledu“ da je „srpski kvislinški režim Milana Nedića sa oduševljenjem učestvovao u Holokaustu i izgradio svoje logore smrti…“. Poredeći sudbinu Jevreja u tadašnjoj Srbiji i Pavelićevoj NDH, Hor kaže da se radi o „dve nijanse iste crne boje“.

Ovu propagandnu matricu najefektnije je razbio Jaša Almuli u svojoj knjizi „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ (2012), pokazujući optužbe protiv Srba ne samo kao laži nego i kao nelogične laži. Tvrdeći da preživeli Jevreji nikad nisu optužili Srbe kao krivce za njihova masovna ubistva, Almuli kaže da su ti istorijski falsifikati počeli 90-tih godina prošlog veka sa hrvatskom ratnom propagandom protiv Srba, koju je kasnije, 2000-tih, preuzeo i širio Helsinški komitet Sonje Biserko.

Navodeći razloge zašto je Beograd među okupiranim evropskim gradovima među prvima očišćen od Jevreja, Almuli kaže da su oni bili pobijeni još pre Hitlerove odluke o „konačnom rešenju“ jevrejskog pitanja od 20. januara 1942. i pre osnivanja najvećih logora smrti na istoku Evrope. Naime, zbog toga je prilikom prebacivanja Jevreja u logor Staro Sajmište, tvrdi Almuli, postojalo uverenje da se uhapšeni vode u radne logore, a ne u logore smrti, jer oni u tom trenutku nisu ni postojali. Pored toga, kad je u Srbiji podignut ustanak protiv Nemaca, piše Almuli, i kad su Nemci odlučili da streljaju sto srpskih talaca za svakog ubijenog vojnika, kao taoci za streljanje korišćeni su najviše Jevreji, Cigani i srpski komunisti i patriote, budući da su već bili zatočeni i, moglo bi se reći, ubicama pri ruci.

Šta je onda smisao ove propagandne kampanje, koja je započela u Zagrebu 1991, nastavljena na Zapadu tokom celih 90-tih, da bi se završila u samom Beogradu 2000-tih godina. Ako se Srbi prikažu kao nacisti – a ne kao narod koji je imao čak dva pokreta otpora i najviše antifašističkih boraca u Evropi u odnosu na broj stanovika – tada geopolitička arhitektura savremenog Balkana, u kojoj je glavna uloga dodeljena Albancima i Hrvatima – nacističkim saradnicima iz 40-tih godina – dodeljena uloga gubitnika za Srbe imaće i svoj moralni karakter. Tada će biti uspostavljen i kontinuitet srpskih zločina od Prvog svetskog rata, koji je izazvao, je li, srpski terorista Gavrilo Princip ubivši „balkansku majku“ Franca Ferdinanda, preko Drugog, u kome su Srbi ubijali Jevreje, da bi se sve fokusiralo u ratovima 90-tih, kad su Srbi još jednom pokazali kao nacisti i remetilački faktor u mirnoj i prosperitetnoj Evropi. Rečju, ako su Srbi bili nacisti, tada ni Hrvati ni Albanci nisu; ako su Srbi ubijali na Starom Sajmištu, tada Hrvati nisu ubijali nigde, tada se Jasenovac nije ni dogodio.

Naravno, u toj demonskoj revizionističkoj kampanji potpuno se potvrđuje teza Milorada Ekmečića kako je katolička Centralna Evropa svoj tradicionalni antisemitski diskurs zamenila srbofobijom, zadržavajući sve elemente svoje mržnje, a menjajući samo objekat. Uostalom – „njegova koščata lobanja, kukasti nos i crna kosa“ – nije to opis nekog Jevrejina na stranicama „Štirmera“ Julijsa Štrajhera, već opis srpskog tenisera Novaka Đokovića iz ekstremno rasističkog teksta holandske novinarke Nikol Lukas, premijerno objavljen na srpskom „Peščaniku“.

Hajde da vidimo šta o svom prohrvatskom propagandnom poduhvatu kažu David i Paskaljević. Prvo David: „Staro sajmište nalazi se u centru Beograda, a malo ljudi zna da je tu bio Juden lager Zemlin, jedan od najstrašnijih nacističkih logora u ovom delu Balkana, gde je stadalo više od 5.000 žena, dece i staraca, uglavnom jevrejske, ali i romske nacionalnosti”.

Na ovom mestu David, u duhu svoje nekadašnje ideologije, funkcioniše kao Radio Jerevan. Dakle, sve je tačno, samo što se iza konstrukcije o logoru „u centru Beograda“ – tek da čitalac sebi predstavi gasne komore na Knez Mihailovoj masovne grobnice u bašti „Ruskog cara“ – krije činjenica da tadašnji centar Beograda, bar onaj na Starom Sajmištu, nije ni bio u Srbiji, već u NDH – upravo ovoj koja se tu rehabilituje – i da su logor držali Nemci, utoliko pre što mu ni Nedićevi Srbi ne bi dali ime Juden lager Zemlin, za razliku od nekih današnjih koje taj zvuk veoma privlači.

Paskaljević – da li osećajući nešto što bi moglo da liči na nelagodu ili nastojeći da preduhitri jedino logično pitanje – sam sebe u „Politici“ pita zašto najpre nije snimio film o srpskim žrtvama o Jasenovcu. Pa odgovara: „Kao umetnik moram da se bavim zlom na našem prostoru. Nedićeva policija je poslala sedam hiljada ljudi u Topovske šupe i da nije bilo njegove saradnje sa kolaboracionistima logor Sajmište ne bi bio pun. Kada to kažete, hvataju vas za gušu jer svi žele da budu slepi pred zločinima koje su neki Srbi nekad napravili. Ako nemate odnos prema svojim zločinima, ne možete očekivati da se priznaju ni vaše žrtve. Moja dužnost je da govorim o zlu u svom narodu”, smatra Paskaljević, govoreći o zločinima „koji su u naše ime izvedeni“.

Da li to znači da bi Paskaljević snimio film o Jasenovcu da je Hrvatska ostala „naš prostor“, i, ako znači, zašto već nije jer nije malo filmova snimio ni u onoj državi? Istovremeno, da li to znači da ne bi na ovaj način, kao što to čini sa Starim Sajmištem, zabadao prste u srpske rane iz Drugog svetskog rata ako Staro Sajmište, kao danas Jasenovac, ne bi više bilo „naš prostor“? I da li nam je – što je i posao umetnika – otvorio jednu univerzalnu tezu prema kojoj ne bi bilo nikakvih problema niti bi Srbe prikazivao kao naciste samo ako prekosavski Srijem više ne bi bio „naš prostor“, nego, recimo, hrvatski, makar po moralnom pravu, izgrađenom u Juden Lager Zemlin-u. Elem, daš Hrvatima Srijem, i zločini „koji su u naše ime izvedeni“ kao rukom odneseni.

Kada Paskaljević kaže da bez Nedića logor Sajmište ne bi bio pun, on ne samo da nema uporište ni u jednom ozbiljnom istoriografskom dokumentu – čak i ako se pouzda isključivo u nemačke, isključivo nacističke izvore – već otvoreno laže, skrivajući iza tobožnje odanosti opšteljudskim načelima svoje učešće u jednoj rasističkoj i revizionističkoj kampanji, i to prema sopstvenom narodu.

Pussy Riot i Asanž u svojim sredinama makar su doživljeni kao skandal, pokazujući da u SAD postoji, dok u Rusiji makar titra nekakvo društveno tkivo ako smo već zaključili da je tamošnje društvo u fazi razaranja. Paskaljevićev i Davidov film u Srbiji nije čak ni skandal. Kako bi i bio skandal kada je film država finansirala, i to veoma izdašno, a zašto ga i ne bi finansirala kada je i sama učestvovala u fašizaciji sopstvenog naroda kao neponovljiva država u istoriji koja je svesno i aktivno sarađivala u sopstvenom razaranju.

Ovaj film zato samo može da prethodi filmu o Jasenovcu u kome će se pokazati kako su srpski lograši uzgajali hrizanteme i koji ćemo snimiti sami – imamo i scenariste, imamo reditelje, a imamo i pare, posudićemo – jer zašto bi ga snimali Hrvati kad to mi radimo za njih. Ako mislite da preterujem, onda makar sebi odgovorite ne pitanje: šta može Paskaljevića da spreči da to snimi? Njegov karakter? Borba za istinu? Moral? Patriotizam? Ne, može da ga spreči samo javna osuda, i to argumentovana, i to masovna. A nje, naravno, nema, korumpirani mediji puni su Paskaljonea i njegove borbe za istinu; javni intelektualci ćute, ili su se Velikom Bratu obavezali na omertu ili imaju preča posla; filmadžije ne bi da se zameraju; pisci pišu – a šta bi drugo pisci; dok srpsko društvo „snom mrtvijem spava“, uvereno da, pošto se pokazalo da život kod nas nema nikakav kvalitet, smrt bi zasigurno morala da ga ima.

Posmatajući slučaj Asanž, Zapad ima svoje šanse ako društvo probudi državu; posmatrajući slučaj Pussy Riot, Rusija ga ima ako Putin i država probude društvo; a ko će koga kod nas da budi, ja ne znam jer spavaju svi („kao zaklani“, rekli bi genocidni Srbi), ali možda zna Ivo Josipović, krajnji korisnik ove Paskaljevćeve propagandne svinjarje, dok poručuje Tomi Nikoliću da će ga primiti kad se promeni. Neka onda Toma pogleda Paskaljevića, on radi na tom susretu.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-pussy-riot-asanz-paskaljevic-ili-tri-boje-a-nasa-najcrnja.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Како задржати колонијални поредак

Модерни нацисти

Националсоцијалиста (нациста)

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

DŽON R. ŠINDLER: ZABORAVLJENI NEUSPEH ZAPADA U BOSNI

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

Costas Douzinas: Zasadimo sjeme ideje o balkanskoj uniji

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

 

 


Сакупљен новац за посед али не и за Теслин музеј

24 августа, 2012

Ако се очува земљиште у Варденклифу, на којем је радио наш научник, неопходно је да се прикупи новац за музеј који ће бити отворен тек за неколико година

За очување последње Теслине лабораторије, сваког сата уплаћивано, у просеку, 27.000 долара

Мартин Инман, творац веб-стрипа о Николи Тесли, удружио је снаге са непрофитном групом „Теслин научни центар” у Варденклифу како би очували зграду у којој је наш научник радио – и претворили је у научни центар и музеј посвећен „оцу електричног доба”.

Инман је пројекат назвао „Изградимо проклети Теслин музеј” и за пет дана, уз помоћ сајта, прикупио је више од 800.000 долара, а акцију прикупљања новца пратио је и наш лист. Да би се купило земљиште неопходно је 1,6 милиона долара, а Инман се нада да ће држава Њујорк донирати половину ове суме. Земљиште је тренутно у власништву „Агфа-Жевер”, технолошке компаније из Белгије. Компанија је 2009. ставила земљиште на продају и добила понуду од потенцијалног купца који жели да развије тај крај. То је узнемирило „Теслин научни центар” и директорку Џејн Алкорн, која је 17 година радила на очувању лабораторије.

„Када сам чула за продају и видела коју цену траже, забринула сам се, јер нисмо имали толико новца”, рекла је Алкорн и додала да је њена група преко интернета тражила помоћ, што је привукло пажњу Инмана. Алкорнова је објаснила да ће новац прикупљен у кампањи послужити за куповину земљишта и зграде, али не и за чишћење и претварање зграде у музеј. Уколико се прикупи још новца, она очекује да ће музеј бити отворен тек за неколико година. Без обзира на могући проблем око средстава за музеј, Инман је оптимиста, а шокиран је којом брзином су људи поклонили толико новца за очување Теслине лабораторије.

Очекивао сам да ћемо прикупити око 20.000 до 30.000 долара и наредних шест недеља се патити. Нисам очекивао да ће сваког сата бити уплаћено, у просеку, 27.000 долара”, рекао је блогер. Инман је искористио потенцијал друштвених мрежа и покренуо је кампању, рачунајући на подршку 700.000 обожавалаца на „Фејсбуку”, 300.000 следбеника на „Твитеру” и 100.000 на „Гугл плусу”. Такође је позвао компанију „Џенерал електрик”, коју је основао Теслин ривал Томас Едисон, да допринесе, а добио је и „скромну суму” од Елон Муска, кооснивача „Тесла моторса”.

Варденклиф је последња званична лабораторија где је Тесла радио. Џејн Алкорн каже да се касније преселио у Њујорк, али да је Варденклиф био његова последња експериментална локација. Та чињеница, као и напори да развије „чисту и бесплатну енергију”, разлог су због којег је ово место значајно.

Тесла је на Земљу гледао као на генератор електрицитета. Веровао је да планета одзвања. Ако бисте успели да разумете то одзвањање могли бисте да искористите енергију са Земље и пренесете је на било које друго место на планети”, објаснила је она.

———————————————-

Предвидео мобилне телефоне и лаптопове

Лабораторија у Варденклиф се налази на месту где је Тесла желео да развије и бежичну комуникацију.

„Тесла је предвидео бежичну комуникацију коју ми данас имамо са мобилним телефонима и лаптоповима”, каже Џејн Алкорн, директорка „Теслиног научног центра”.

„Он је рекао да ће једног дана људи слати фотографије, поруке, речи са једног места на друго без жица”.

Тесла је убедио банкара и филантропа Џ. П. Моргана у корист ове бежичне комуникације и у банкарском сектору и тако добио финансијску подршку за пројекат. Али када је Гуљелмо Маркони 1901. послао радио-сигнал преко Атлантика, Морган је „заврнуо славину”.

———————————————-

И Си-Ен-Ен прати борбу око Теслине лабораторије

У зору 20. века Никола Тесла је желео да спасе свет од његове зависности од горива, а сада аутор стрипова са интернета Мартин Инман жели да сачува последњу преосталу Теслину лабораторију као почаст научнику, пише Си-Ен-Ен у опширној репортажи коју, је посветио очувању земљишта у Варденклифу на којем је радио наш научник.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Sakupljen-novac-za-posed-ali-ne-i-za-Teslin-muzej.sr.html


The memorial service for the victims of the Lonmi Marikana platinum mine violence

23 августа, 2012

Memorial service for 44 miners killed during a strike at a platinum mine in Marikana, South Africa.

The Anglican Archbishop of Cape Town, Thabo Makgoba, asked: “God, where were you when our children were shot? God, where were you when they were not paid wages they should be paid?

http://www.thejournal.ie/south-african-miners-memorial-570123-Aug2012/


DŽON R. ŠINDLER: ZABORAVLJENI NEUSPEH ZAPADA U BOSNI

23 августа, 2012

 

Džon R. Šindler je profesor nacionalne bezbednosti na američkom ratnom mornaričkom koledžu (U.S. Naval War College), obaveštajni analitičar i kontraobaveštajni oficir u Državnoj bezbednosnoj agenciji (National Security Agency). Stavovi izneti u tekstu su isključivo njegovi.

 

(…) Primer Bosne je nezgodno pitanje za efikasnost zapadnjačkog modela „građenja nacije“, dok je Bosna mala zemlja i još manji problem u odnosu ne mesta gde države tek treba da se stvore, kao što su Irak i Avganistan. Prosečni Bosanci jedva vide reforme, isto tako i promene, ali zato primećuju ogromne svote strane novčane pomoći u rukama korumpirane elite, koja teško da pomaže stanovništvu. Dejton, koji je samo iluzija promene, ojačao je one kadrove koji su poveli Bosnu u rat, a malo šta je uradio za žrtve tog rata, još manje je učinio da izleči to krhko i oštećeno društvo.

Danas Bosna i Hercegovina, dejtonska trošna kvazikolonijalna tvorevina, srlja u potpuni kolaps, gde će politička paraliza privredne probleme učiniti još gorim. Bosanci ne mogu sami sebe da spasu, dok spasitelj iz 90-tih nije mnogo zainteresovan za ovaj problem. Da li će na Zapadu ovo iko primetiti? Baš kao što su i 1995. godine.

Preveo Andrej CVIJANOVIĆ

CEO TEKST:

The National Interest

http://www.standard.rs/dzon-r.-sindler-zaboravljeni-neuspeh-zapada-u-bosni.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Costas Douzinas: Zasadimo sjeme ideje o balkanskoj uniji

 


Nataša B. Odalović: U slavu Cvetajeve, za Pussy Riot

23 августа, 2012

Naš a svetski Vučić vratio se iz Rusije. Čujem da je doneo kofer dobrih vesti o daljoj saradnji Srbije i Rusije. A lično, poznajući Vučićev slobodarski senzibilitet i osetljivost na kršenje ljudskih prava i sloboda, verujem da je tamo, na licinom mestu, uputio oštar ili bar friendly apel ruskim vlastima i prvosvešteniku Kirilu, da se založe kod nezavisnog sudstva te ponište tešku kaznu kojom su zbog izvedenog performansa dve godine teške robije dobile pevačice grupe Pussy Riot (što u prevodu Svetislava Basare znači „mindžokurobecanje“).

Ovo je tekst o ljudskim slobodama, i zameni teza, kada se u to pitanje svih pitanja umeša svetska politika, hladnoratovski odnosi i, naposletku, navijači (politički) iz malih banana republika, i demokratski nedefinisanog dela sveta.

Pored priče o teškim kaznama za devojke iz Pussy Riot u centru svetske medijske pažnje je i dalje komplikovanje sudbine osnivaču WikiLeaksa Džulijanu Asanžu (Julianu Assangeu). Pošto je bilo pretnji upadom u ambasadu Ekvadora, države koja je, iz nekih razloga, je li, dala azil novinaru čije izručenje traži Amerika. No, meni je tu zanimljivo da se u New York Timesu pojavio tekst dvojice kontroverznih (politički uticajnih) i svakako dvojice najznačajnijih američkih reditelja – Majkla Mura i Olivera Stouna (Michael Moore i Oli Stone), u kojem daju punu podršku Ekvadoru u odluci da sačuvaju Asanža. Mur i Stoun u dugom i zanimljivom tekstu kažu i ovo:

Međutim, ako Asanž bude izručen Sjedinjenim Američkim Državama, posledice će se osećati godinama, širom sveta. Gospodin Asanž nije američki državljanin, niti se ijedna od njegovih akcija dogodila na američkom tlu. Dakle, ako SAD mogu u takvim okolnostima procesuirati novinara, po istoj logici mogu to raditi i Rusija i Kina. Moskva i Peking mogu zahtevati da im se izruči novinar s bilo koje strane sveta jer je prekršio neki od njihovih zakona, nezavisno od toga gde je tekst i za koga pisan. Uspostavljanjem takvog presedana moramo se pozabaviti svi, cenili mi Vikiliks ili ne.“ Zatim dvojica oskarovaca dodaju: „Pozivamo zato narod Britanije i Švedske da od svojih vlada zahtevaju odgovore na neka temeljna pitanja: Zašto naše vlade odbijaju da Asanža ispitaju u Londonu? Zašto se Asanžu ne može obećati da neće biti izručen SAD?“

Usmerićemo svu pažnju na tekst Mura i Stouna objavljenom u Njujork Tajmsu, a Asanža i Vikiliks ostaviti u drugom planu. Ostaje i samo se potvrđuje u sve komplikovanijem svetu u kome živimo, koliko su u odbrani pojedinačnih ljudskih prava, prava na život, na govor, na protest, bitni, onda kada se ta prava drastično i neometano ugrožavaju, glasovi pojedinaca koji imaju nekakav uticaj, autoritet, popularnost. Da li su ti glasovi usmereni protiv proizvodnje nuklearnog oružja, protiv ratova, protiv bombardovanja civila, upotrebe osiromašenog uranijuma, ili zabrane slobodnog ispoljavanja protesta protiv državne politike, pa čak i u za to nepredviđenoj instituciji – Crkvi – trebalo bi da je svejedno za čovečanstvo. Samo politikama i njihovim izvršiteljima, pomagačima, kreatorima raznih incidenata, tajnim službama, i beskrajnom broju malih ljudi koji se ostrašćeno uključuje u navijanje „pro“ at „contra“ važno je da li govorimo o Americi ili Rusiji, Kini ili Japanu, Britaniji ili Hrvatskoj ili Srbiji, BiH, etc., kada govorimo o kršenju ljudskih prava. Pa onda fanovi jednih bez razmišljanja i zadrške podrže sve što jedna ili druga ili treća zemlja počine kao delo kršenja osnovnih ljudskih prava, a osude sve one koji im se ne dopadaju. Opredeljuju se prema boji zastave, a ne prema sadržaju i genezi svakog slučaja ponaosob. I tako svet lahgano klizi u haos paušalnosti, u jednu preteći moćnu hordu osrednjosti i svakojake malograđanštine spremne da svako ljudsko pravo i svakog čoveka baci u blato, da bi moćnici i suvereni, očevi nacije i ratni lideri sveta ostali neuzdrmani na svojim tronovima.    

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/u_slavu_cvetajeve_za_pussy_riot.891.html?news_id=246406

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Deklaracija iz 1948.

Слобода мишљења, говора и изражавања

Julian Assange & Pussy Riot

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Афера Викиликс као изговор за строжу контролу интернета

 


Nataša Marković: Život u lažima ili kako do istine

23 августа, 2012

 

Autorka je izdavač iz Beograda

Šta je istina o Narodnoj biblioteci Srbije

Sebe smatram monahinjom Gutembergove galaksije. Više od dvadeset godina kao novinar i izdavač živim među knjigama i gotovo da ne umem više da izađem iz tog sveta. Knjige su uvek bile i ostale kultni predmeti moje generacije, a biblioteke svetilišta u koja smo rado zalazili.

Znam, duh vremena se promenio, civilizaciju knjige zamenila je civilizacija slike i modernih tehnologija, ali svaka država koja drži do sebe, svaki narod, mora da brine o svojoj nacionalnoj biblioteci, kao mestu na kome je pohranjeno sve što zna o sebi. Ona mora da bude jedno od kultnih mesta nacionalne geografije i identiteta, i važna stavka u kulturnoj politici svake zemlje, pa i Srbije, čija Narodna biblioteka ove godine slavi 180 godina postojanja.

I nije mi svejedno kako izgleda, do juče, to tužno mesto naše kulture, Narodna biblioteka Srbije, koja je četiri godine bila zatvorena (ko je za to odgovoran?) i u čiju je rekonstrukciju uloženo preko četiri miliona evra poreskih obveznika? Gde je otišao taj novac, kad aktuelni v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije Dejan Ristić tvrdi: „Spolja raskoš, a unutra pustoš“, „umesto u knjige, ulagali u kafiće“, „da je obnovljen manje bitan deo, da je blago rasuto po depoima, a da srce zgrade u kome se čuvaju dragoceni rukopisi, nije ni obnovljeno“!?

Vesna Injac, bibliotekar-savetnik u Narodnoj biblioteci Srbije i član Nacionalnog saveta za kulturu u tekstu „Preporuka novim vlastima“ ( Danas, 18 -19. avgust) tvrdi da su to sve lažljive priče u stilu „svet počinje od mene“ kojima v.d. upravnika Dejan Ristić „želi da se preporuči novim vlastima“ za novog upravnika Narodne biblioteke Srbije. Ja ne znam ko se tu preporučuje novim vlastima i ne zanima me, ali znam da Ministarstvo kulture Srbije najmanje što može da uradi to je da – raspiše javni konkurs za novog direktora Narodne biblioteke Srbije! Ako je nova vlast najavila javni konkurs za direktora policije, može i za glavnog bibliotekara Srbije!

Zatim, predlažem da se formira nezavisna komisija (rado ću da budem volonter u toj komisiji) koja će da ispita šta je stvarno – istina o Narodnoj biblioteci Srbije?! Šta je renovirano, a šta nije u zgradi biblioteke, i gde je otišao taj novac?! I da o tome obavesti javnost i Vladu Srbije. Mišljenja sam, takođe, da bi svoj doprinos mogla da da i Revizorska komisija, s obzirom da se radi o novcu iz budžeta Srbije, kako mi građani, kojima je stalo do Narodne biblioteke Srbije, ne bismo živeli više u lažima.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/zivot_u_lazima.46.html?news_id=246398

>>>

Vesna Miletić: Direktnim glasom do rektora


Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

23 августа, 2012

Da li u aktualnoj kampanji Ive Josipovića protiv Milorada Pupovca i tjednika Novosti – u sklopu koje su ovaj list i njegov izdavač izvedeni na medijsku streljanu i izloženi rafalnoj paljbi ovlaštenih kreatora tzv. javnog mnijenja – postoji i poneki optimistički moment? Postoji. Može se čak reći da gonička avantura predsjednika RH, gospodina Lignje, u svom najvažnijem elementu upućuje na određenu sreću u nesreći.

Što bi to u ovom slučaju bilo?

Sreća u nesreći ukazuje se kada je državnik bez pameti ujedno lišen izvršnih ovlasti. Da je odnos između egzekutivne političke moći i umnih kapaciteta nositelja te moći obrnuto proporcionalan, epizoda bi bez sumnje imala totalitarni rasplet, naime, ishod bi bio usklađen s prirodnom vokacijom vladajuće gluposti. Tada Pupovac i Novosti ne bi bili prepušteni samo linču od strane predsjednikove novinske i političke posluge, ne bi im se samo rasturao ugled i vadila crijeva u okviru tekuće medijske operacije, nego bi po kratkome postupku bili odstranjeni s javne scene legalnim kirurškim metodama. Srećom, izgleda da je, nakon iskustva s Franjom Tuđmanom, sustav ugođen tako da ne bude do kraja podložan mentalnom invaliditetu gospodina Lignje.

Nije li neumjesno uz ličnost predsjednika RH koristiti kvalifikacije kao što su „državnik bez pameti“, „vladajuća glupost“ ili „mentalni invaliditet“?

Neumjesno bi, makar posve istinito, bilo primijetiti da se gospodin Lignja sve jasnije profilira kao ordinarna budala, i to samo u kulturi gdje su kriteriji javnoga dijaloga definirani tako da će vrijednosni sud o jednoj budali na tronu biti smatran vrhunaravnom uvredom, dok se u optužbama za „reketarenje“, „etnobiznis“ i „vođenje politike nacionalnih sukoba“ – kakvima je gospodin Lignja podario izdavača Novosti – ne nalazi ničega uvredljivog.

(…) Što onda s tvrdnjom predsjednika RH da nema novina koje bi bezrezervno služile njegovoj politici?

Tu tvrdnju gospodin Lignja može bezrezervno objesiti mački o rep, ili je izložiti s bezrezervnom vjerom u glupost uvaženog publikuma, svejedno. Jedinstven je slučaj da pismo što ga je uputio Novostima bude objavljeno u dnevnoj štampi prije nego u samim Novostima, a Jutarnji list, velik u odanosti, tiskao ga je slovima kakva se koriste za podnaslove, e da manje pažljivim čitateljima štivo od presudne važnosti ne bi promaknulo. Uz to, gospođa Jelena Lovrić sročila je prigodni komentar, bezrezervno podupirući gospodina Lignju, naglašavajući najvažnije akcente iz njegova pisma, te se može reći da je predsjednički ukaz otisnut u dvostrukom izdanju. Sutradan, očekivano se javio i gospodin Butković, mada on gospodina Lignju nije podupro bezrezervno, nego definitivno: „Josipović je definitivno u pravu kad kaže…“

A ostali?

Doda li se tome golemi intervju kojim je gospodin Lignja zagrmio sa stranica Večernjeg lista, proširujući optužbe iz pisma, pa golemi intervju kojim je predsjednikov savjetnik Siniša Tatalović udovoljavao raspomamljenom šefu, založivši se za izgon nacionalnih manjina iz prostora političkog odlučivanja, pa seriju šovinističkih pamfleta po mjeri Josipa Pavičića iz istog Večernjaka, pa niz televizijskih priloga u kojima se pljeskalo gospodinu predsjedniku i tražilo odlučnu dekapitacija Milorada Pupovca… uzmemo li dakle sve to u obzir, nedvojbeno je da svjedočimo vrlo specifičnome fenomenu, manevru uz pomoć kojeg hrvatsko novinarstvo – budući da ne može uteći iz svoje kože, a niti odoljeti vjeri u glupost dragih čitatelja – skicira autoportret s predumišljajem.

Kakav je to fenomen?

To je onaj fenomen kada vodeći mediji, provodeći političku volju predsjednika RH, „razotkrivaju“ da Novosti provode političku volju Milorada Pupovca.

Drugim riječima?

Josipovićevi politički trabanti „demaskiraju“ političko poslušništvo!

Trećim riječima?

U savezu sa šefom države, novinari tiražnih medija „osuđuju“ savez novinara i političara!

Ilustracija?

Za ilustraciju može poslužiti nedavni naslov iz Jutarnjeg lista: „Ivo Josipović – nikad nismo toliko voljeli predsjednika!“

Zašto cijenjeni žurnalisti čine nešto do te mjere prozirno?

Zato jer se radi o rutinski usvojenoj matrici, proizašloj iz svijesti o vlastitoj profesionalnoj ništavnosti i gubitku zadnjih natruha integriteta. Više se ne može ni zamisliti postojanje izdavača koji će uređivanje novina prepustiti autonomnoj volji redakcije (takav remeti generalna pravila igre), pri čemu je najslađi paradoks da takvo što najteže uspijevaju pojmiti novinari.

Je li se onda itko u tekućem slučaju osvrtao na ugrožavanje slobode štampe, to jest na činjenicu da se s pozicije političke vlasti perfidnim metodama vrši pritisak na jedan tjednik?

Izuzev Novog lista i par portala, time se nitko nije bavio. A i zašto bi kada je pokušaj gospodina Lignje da zatre Novosti i politički zgnječi izdavača lista predstavljen kao bitka za oslobođenje novinarstva.

A je li itko spominjao Vojkovića, ZAMP, udio gospodina Lignje u profitnom dotoku svoga prijatelja i slične dokumentirane sitnice?

Izuzev Novog lista i par portala, o tome se organizirano šutjelo. Naročito su pazili da Vojkovićevo ime ne spominju uzalud u izdanjima EPH, najveće domaće novinske kompanije.

Zbog čega?

Zbog toga jer je Marko Vojković, kućni prijatelj i tihi poslovni partner gospodina Lignje, ujedno kućni prijatelj i poslovni partner Ninoslava Pavića, vlasnika EPH, te je s njim još i sudjelovao u fiktivnoj dokapitalizaciji Slobodne Dalmacije, dakako na štetu hrvatske države, kojoj je – kao što znamo – na čelu gospodin Lignja.

(…) Već to što je kao glavnu kušnju za „odgovarajućeg lidera Srba u Hrvatskoj“ nametnuo kninsku proslavu Oluje, obljetnicu masovnog stradanja srpskog stanovništva, svjedoči da je namjera nemoralna i politički podla, jer bi se dotični imao uklopiti u najotrcanije šablone hrvatske ratno-domoljubne mitologije. Radni je projekt zamišljen prostački jednostavno: kako izumiti srpskoga političkog vođu koji će biti skrojen po mjeri službenoga hrvatskog nacionalizma. U tom je smislu sasvim prirodno – a to će reći sasvim groteskno – što je predsjednik RH odlučio detronizirati upravo Milorada Pupovca.

Zašto je to prirodno, odnosno groteskno?

Zato jer u ranim devedesetim, dok je Pupovac svim silama pokušavao spriječiti srpsko-hrvatski rat, gospodina Lignje nije bilo ni čuti ni vidjeti. Kada su se događali zločini nakon Oluje, gospodin Lignja nije se oglasio ni jednom jedinom riječju. Bilo je blijedosiva oportunistička figura posvećena karijeri, poslovnim aranžmanima s prijateljima i parazitiranju unutar sistema, da bi danas dijelio srcedrapateljne lekcije o hrvatsko-srpskim odnosima, konstruirao lažne optužbe i raspisivao tjeralice za onima koji „vode politiku nacionalnih sukoba“. S istim manirom, naposljetku, učinio je sve da se obustavi državna dotacija tjedniku Novosti.

CEO TEKST:

Novosti, 25.08.2012.

Peščanik.net, 22.08.2012.

http://pescanik.net/2012/08/privatna-garda-gospodina-lignje/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Napad na srpski nedeljnik iz Zagreba

Националсоцијалиста (нациста)

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

Модерни нацисти

Руси и Пољаци

Слобода мишљења, говора и изражавања

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

 


%d bloggers like this: