“Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?“

 

RADIVOJ CVETIĆANIN: Crni Milorad

 

Pomozite, tamo u Beogradu, da nađemo novog Pribićevića, tako je govorio Franjo Tuđman Slavku Ćuruviji kad ga je ovaj, kao vrhovnika, na Pantovčaku intervjuisao za Borbu.

Bilo je to vreme raspada stare zemlje. Tuđman svakako nije mislio na onog Pribićevića, koji je osamnaeste, na kraju Prvog rata, doveo regentu Aleksandru u Beograd poklonstvenu deputaciju iz Hrvatske da se napravi prva Jugoslavija. Mislio je, nema sumnje, na Pribićevića, koji je tridesetih, kao Srbin iz Hrvatske, okrenuo leđa Beogradu.

Pribićević je, dabome, tu bio simbolički rekvizit, strože gledano čak zloupotrebljen. Ali, ako čitava priča nije do kraja jasna – jasna je ideja: Tuđmanu je trebala marionetska srpska figura. Kako je bilo zna se, a i ko je bio Tuđmanov Srbin, takođe.

Nije sve, međutim, ispalo istorija. Krajnje neočekivano, priliku da je ponovi napravio je sebi, ovih dana, sadašnji hrvatski predsednik Ivo Josipović. Ne da nam se, međutim, da se u ovome tekstu oslobodimo Pribićevića, i još malo ćemo o njemu: koliko u januaru, naime, na tradicionalnom Božićnjem domjenku kod Srba u Zagrebu, visoko godišnje priznanje Srpskog narodnog vijeća imena Svetozara Pribićevića – za doprinos unapređenju srpsko-hrvatskih odnosa – dodeljeno je upravo Ivi Josipoviću. Čak sa viškom entuzijazma, rekli bismo. Ali, eto ironije slučaja: laureat Pribićevića, dakle Josipović, pošao je ovih dana da traži onog novog Pribićevića, kojeg je tražio i Tuđman. I, kao i Tuđman, našao ga. Samo sad ne u Donjem Lapcu, nego u Pakracu.

Instalirati novog Pribićevića kao predsednikovog Srbina, to je, naravno, ruganje Pribićeviću. Ali je i ruganje Srbima. Pošteno je ipak reći da to nije specijalan hrvatski izum. Na sličan se način, recimo, Milošević narugao Albancima, uzimajući nesrećnog nadničara Sejdu Bajramovića u vođstvo tadašnje države. Ne znamo da li je Josipović baš želeo ići stopama Tuđmana, ali Miloševićevima verovatno nije. Ispalo je drugačije.

Koliko god da je taj Josipovićev potez zbilja retro, i koliko god da se činilo da će se takve stvari danas moći naći još samo u političkim legendama, ipak se desilo. Veljko Džakula je tim (gore opisanim) putem, dakle, stigao u Knin, na slavljenje Oluje. Ono, već banalizovano, da istorija kad se ponavlja čini to ili kao tragedija ili kao farsa, ponovila se u ovom slučaju na ovaj drugi način. Da nešto nije kako treba, videlo se odmah na licu mesta i golim okom: čovek koji je odabran da u Kninu bude deo opšteg narodnoga slavlja, i da, po tom obavljenom zadatku, kod vrha hrvatske države u budućnosti predstavlja Srbe, nije se smeo pojaviti na ulici slobodan kao što se pojavio sav drugi normalan svet. Zaštitari i službe bezbednosti pronele su ga, naime, kroz slavljenički grad kao što katamarani u čeličnim sepetkama pronose ronioce kroz ona mora koja su puna grabljivica.

Tu grotesknost srpskog priznanja Oluje nisu mogli da ne primete i autori čitave ove operacije, ali su oni svejedno nastavili da je (tu operaciju) tretiraju kao novi korak napred u procesu pomirenja. Čak revolucionaran. Pupovac, koji se usprotivio takvom izveštačenom, u neku ruku i izopačenom procesu, dospeo je na predsednikovu crnu listu. On! Guru srpsko-hrvatskog sporazumevanja, dijaloga, kompromisa i nagodbi, u jednom teškom procesu zatvaranja tamnih stranica zajedničke povesti, Milorad dakle Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, odjednom je u interpretaciji Ive Josipovića pretvoren u mutikašu i reakcionara, manipulatora i secikesu, u potrošenog političara koji je postao – obratite pažnju na predsednikov izraz – disfunkcionalan. U onog Crnog Milorada, definitivno, kojeg pesma opeva kao pustahiju, bekriju i propalicu. Razočaravajuće.

Zašto? Prvo je pitanje, naravno, zašto. Ne bismo hteli verovati da predsedniku Josipoviću smeta upravo takva srpska politika u Hrvatskoj kakva je Pupovčeva, i upravo takav njen promoter kao što je Pupovac. Josipović se jeste u toj politici katkada kretao cik-cak, i nije bio – mogao bi reći profesor lingvistike Pupovac – sasvim kongruentan. U Paulin Dvoru (posle snažnog Tadića u Vukovaru) on, na primer, neće reći da se izvinjava za srpske žrtve, nego da one „zaslužuju ispriku“. Kad obeležava Bljesak, on te srpske žrtve ne spominje, a kad ih, kao skoro u Kninu, povodom Oluje spominje, on ne spominje njihove dželate. Gotovo po pravilu ima neka karika koja nedostaje. Mesić je te stvari kad je govorio, govorio muški; i pred strojem, i bez obzira na to što često je znao biti izviždan.

Ali, i pored svega, Josipović nije taj za koga bi se moglo reći da je revidirao određena dostignuća hrvatske politike na tom polju. Pitanje zašto, međutim, ostaje. Zašto se, naime, jedan šef države, u kampanji bez presedana, obrušava na lidera jedne manjinske zajednice, ionako frustrirane, manje-više slomljene pod sopstvenim i pripisanim joj teretima prošlosti, na jedvite jade skrpljene unutar sebe same, i isto tako krhkim vezama povezane sa hrvatskim društvom? Neko patetičan kazao bi da je to toliko antievropski. Neko sa manje živaca, međutim, rekao bi na ovome mestu da je nesumnjivo jasno da cilj jeste taj da se ta zajednica dotuče. Mi to, naravno, nećemo reći. Ali, koji drugi zaključak da izvedemo? Pupovac je u ovome duelu baš ovde i stekao odlučujuću moralnu i političku prednost. Predsednik se objektivno postavio protiv slobode novinara, Pupovac ju je omogućavao; predsednik je išao na manipulaciju sa Srbima, Pupovac na demokratsku proceduru; predsednik na podele, Pupovac na integraciju. Superiorno. Dobio je predsednika sa onim sa čime bi predsednik trebao dobijati svakog.

Takvu Pupovčevu politiku, objektivno, teško je rušiti ako je ne povežeš sa nečim blasfemičnim, recimo, sa mahinacijama i mutnim radnjama u finansijskoj sferi. To pali, Josipovićev to i jest odabrao za strategiju. Onda je došlo sve što dolazi u takvim prilikama. Udvorički komentatori, medijski komploti, Pupovčevi oponenti u srpskom korpusu – njegove stare mušterije koje on na izborima redovno tuče sa deset prema jedan – sve se to iznebuha udružilo u potpori predsedniku da se najzad, bez izbora i volje građana, doaka jednome kultu ličnosti. Javila se, naravno, i hrvatska desnica. Sa egzemplarnim tekstom tobož ornitološke sadržine, koji sa dobrih stotinak reči opisuje pticu pupavac kao letača divnoga izgleda i nepodnošljiva smrada (smrad je, štaviše, detaljno opisan, pa članka ne bi se postideo ni poznati ornitolog Mile Budak), bila je vrhunac.

Josipovića bi tako u ovoj aferi više mogli kompromitovati neki njegovi saveznici, nego njegovi protivnici. Kakvi li će se tek priključiti kad vide nove predsednikove ideje! Protivno dobrim običajima prosvećenih evropskih vladara – kojima je Josipović u jednom trenutku sličio – upustio se on, tako, u prebrojavanje Srba u vlastima, hoteći da zapuši usta Pupovcu i minimizira njegove učinke. I on i njegov savetnik doveli su potom u pitanje sam smisao manjinskih institucija i ustanova. A našli su se bukvalno na pragu aparthejda kad je sa Pantovčaka nagovešteno da bi se moglo krenuti na redukovanje prava manjinskih predstavnika. Srpska samouprava? Kulturna autonomija Srba? Srpska autonomija u Hrvatskoj, napokon? Nekad bilo! Ideologija Josipovićeve partije – od Račana do danas – bila je: građansko pa nacionalno. Ako smo se maločas naježili od aparthejda, ovde ćemo od asimilacije.

Moglo bi se na kraju ispostaviti da je sukob Josipović – Pupovac suštinski dublji nego što to na prvi pogled i izgleda. Tjednik Novosti, predsednikove marionete, ornitolozi – sve bi se to moglo pokazati kao politički folklor u jednom eksperimentu dalekosežnijeg karaktera. Ako Josipović, naime, ostane pri svome da radikalno promeni manjinsku scenu u sistemskom smislu, onda mi nismo na završetku nego na početku jednog složenog procesa, sa neizvesnim ishodom.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/crni_milorad.26.html?news_id=246473

 

>>———————————————————————–

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: PUSSY RIOT, ASANŽ I PASKALJEVIĆ

 

(…) Dok u slučaju Pussy Riot govorimo o državi koja neuspešno pokušava da popuni prazninu nastalu nepostojanjem društva, u slučaju Asanža imamo državu koja nastoji da manipuliše i razori društvo kao jedan utemeljen sistem vrednosti. U srpskom slučaju, kojim ću se baviti u nastavku teksta, radi se o potpunom odsustvu države i potpuno razorenom društvu.

Jedan od onih koji su davno položili jaje za potpunu stvaralačku bedu u kojoj poslednje decenije grca srpska kinematografija, Goran Paskaljević snimio je svoj novi film, ni po čemu osim po naslovu različit od većine njegovih filmova u tom periodu. Važnom čoveku u jedoj stranci (G17 plus ili kako se već sada zove), koja već desetak godina ne zna šta znači sići s vlasti, Paskaljeviću nije bilo teško da obezbedi državno finansiranje za novi film „Kad svane dan“. Naravno, u vreme prethodne vlade, kada je Ministarstvo kulture vodio njegov stranački drug Nebojša Bradić, Paskaljević je mimo konkursa dobio novac iz budžeta koji se meri stotinama hiljada evra (prema različitim izvorima, između 400 i 500).

Sa scenarsitom Filipom Davidom, jednim od gurua druge Srbije i – đavolja je slučajnost – nekadašnjim partijskim (dok je bila jedna) radnikom raspoređenim u kulturi (što ga nimalo nije omelo da se kasnije predstavlja kao disident), Paskaljević je snimio film o logoru Staro Sajmište, u kome su tokom 1941. i 1942. godine ubijene hiljade Jevreja i Roma. U svom „filmu-eseju“, kako ga sam zove, Paskaljević se bavi, kaže, „zlom u svom narodu” jer, još kaže, da nije bilo Nedićeve kolaboracije, „logor Sajmište ne bi bio pun“.

Reč je dakle o srpskoj odgovornosti u stradanju jevrejskog naroda u Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Hajde da vidimo odakle ta tema i ta teza Davidu i Paskaljeviću, ko se i na kakav način do sada bavio time?

Veoma angažovan na toj temi proteklih godina bio je Helsinški komitet – valjda je svima jasno – agenturna organizacija Sonje Biserko. U izveštaju tog komiteta o Srbiji za 2006. godinu stoji: „U toku Drugog svetskog rata Jevreji u Srbiji su u visokom procentu stradali u Holokaustu ne samo od nemačkih okupacionih vlasti već i od vlade nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevaca, žandarmerije i Specijalne policije…“

U izveštaju Helsinškog komiteta tri godine kasnije Biserko pod naslovom „Srbija je učestvovala u Holokaustu Jevreja“ piše: „Marionetska vlada u Srbiji, koju su podržavali nacisti, učestvovala je u Holokuastu Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. (…) Hoće li Srbija ikada da prizna istinu o svome učešću u istrebljenju Jevreja i bosanskih muslimana? Hoće li vlada Srbije ikada da se izvini?“

Naravno, Biserko – jedan od onih oficira Imperije koji vole da kažu kako ne treba gledati u prošlost, već u budućnost – preuzima gotovu istorijsku propagandnu matricu od američkog pseudonaučnika i propagandiste Filipa Koena (Serbia’s Secret War. Propaganda and the Deceit of History, 1996), koji pokušava da potpuno kriminalizuje nacionalnu istoriju moderne Srbije od Prvog srpskog ustanka, preko svetskih ratova, do danas. Govoreći o Srbima kao „najvernijim Hitlerovim saradnicima na Balkanu“, Koen poentira tvrdeći da su oni, nošeni idejom o sebi kao arijevskoj rasi, učestvovali u Holokaustu. Za razliku od njih, Hrvati su – prema Koenu, kao jedini „prozapadno orijentisan narod“ u Kraljevini Jugoslaviji, orijentisani ka demokratskim državama Zapadne Evrope – to stanovište potvrdili masovnim učešćem u partizanskim snagama, hrabrim borcima protiv Nemaca i četnika Draže Mihailovića. Naravno, radi se o tvrdnjama od kojih pamet staje, ali Koen, inače lekar, sa svojim tezama ne samo da nije usamljen nego je svoje pristalice našao i u Srbiji, što je ravno čudu koliko i postojanje Jevreja nacionalsocijlista.

Teško je poverovati, ali ta propagandna matrica širila se od 90-tih po zapadnoj štampi, gotovo na isti način kako su o Srbima pisale nemačke i austrijske novine u prvim decenijama prošlog veka. Godine 1991. u londonskom „Independentu“ Lea Bauman – Jevrejka i službenik hrvatskog Ministarstva informacija – piše kako je „Srbija bila prva zemlja koja je sa ponosom objavila decembra 1942. da je očišćena od Jevreja“. „Šezdeset hiljada Jevreja iz svih delova Srbije bilo je transportovano u tri koncentraciona logora u Srbiji, gde su bili uništeni… Samo ubijanje izvršili su Srbi“, piše Baumanova, pored ostalih falsifikujući i činjenice da je tada u Srbiji bilo samo 12.500 Jevreja, a ne 60.000, i da je kompletna svetska istoriografija čvrsto stala na tome da su ubijanja Jevreja u Srbiji vršili isključivo Nemci.

Britanac Atila Marko Hor – čija majka je Hrvatica – piše 1993. u londonskom „Književnom pregledu“ da je „srpski kvislinški režim Milana Nedića sa oduševljenjem učestvovao u Holokaustu i izgradio svoje logore smrti…“. Poredeći sudbinu Jevreja u tadašnjoj Srbiji i Pavelićevoj NDH, Hor kaže da se radi o „dve nijanse iste crne boje“.

Ovu propagandnu matricu najefektnije je razbio Jaša Almuli u svojoj knjizi „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ (2012), pokazujući optužbe protiv Srba ne samo kao laži nego i kao nelogične laži. Tvrdeći da preživeli Jevreji nikad nisu optužili Srbe kao krivce za njihova masovna ubistva, Almuli kaže da su ti istorijski falsifikati počeli 90-tih godina prošlog veka sa hrvatskom ratnom propagandom protiv Srba, koju je kasnije, 2000-tih, preuzeo i širio Helsinški komitet Sonje Biserko.

Navodeći razloge zašto je Beograd među okupiranim evropskim gradovima među prvima očišćen od Jevreja, Almuli kaže da su oni bili pobijeni još pre Hitlerove odluke o „konačnom rešenju“ jevrejskog pitanja od 20. januara 1942. i pre osnivanja najvećih logora smrti na istoku Evrope. Naime, zbog toga je prilikom prebacivanja Jevreja u logor Staro Sajmište, tvrdi Almuli, postojalo uverenje da se uhapšeni vode u radne logore, a ne u logore smrti, jer oni u tom trenutku nisu ni postojali. Pored toga, kad je u Srbiji podignut ustanak protiv Nemaca, piše Almuli, i kad su Nemci odlučili da streljaju sto srpskih talaca za svakog ubijenog vojnika, kao taoci za streljanje korišćeni su najviše Jevreji, Cigani i srpski komunisti i patriote, budući da su već bili zatočeni i, moglo bi se reći, ubicama pri ruci.

Šta je onda smisao ove propagandne kampanje, koja je započela u Zagrebu 1991, nastavljena na Zapadu tokom celih 90-tih, da bi se završila u samom Beogradu 2000-tih godina. Ako se Srbi prikažu kao nacisti – a ne kao narod koji je imao čak dva pokreta otpora i najviše antifašističkih boraca u Evropi u odnosu na broj stanovika – tada geopolitička arhitektura savremenog Balkana, u kojoj je glavna uloga dodeljena Albancima i Hrvatima – nacističkim saradnicima iz 40-tih godina – dodeljena uloga gubitnika za Srbe imaće i svoj moralni karakter. Tada će biti uspostavljen i kontinuitet srpskih zločina od Prvog svetskog rata, koji je izazvao, je li, srpski terorista Gavrilo Princip ubivši „balkansku majku“ Franca Ferdinanda, preko Drugog, u kome su Srbi ubijali Jevreje, da bi se sve fokusiralo u ratovima 90-tih, kad su Srbi još jednom pokazali kao nacisti i remetilački faktor u mirnoj i prosperitetnoj Evropi. Rečju, ako su Srbi bili nacisti, tada ni Hrvati ni Albanci nisu; ako su Srbi ubijali na Starom Sajmištu, tada Hrvati nisu ubijali nigde, tada se Jasenovac nije ni dogodio.

Naravno, u toj demonskoj revizionističkoj kampanji potpuno se potvrđuje teza Milorada Ekmečića kako je katolička Centralna Evropa svoj tradicionalni antisemitski diskurs zamenila srbofobijom, zadržavajući sve elemente svoje mržnje, a menjajući samo objekat. Uostalom – „njegova koščata lobanja, kukasti nos i crna kosa“ – nije to opis nekog Jevrejina na stranicama „Štirmera“ Julijsa Štrajhera, već opis srpskog tenisera Novaka Đokovića iz ekstremno rasističkog teksta holandske novinarke Nikol Lukas, premijerno objavljen na srpskom „Peščaniku“.

Hajde da vidimo šta o svom prohrvatskom propagandnom poduhvatu kažu David i Paskaljević. Prvo David: „Staro sajmište nalazi se u centru Beograda, a malo ljudi zna da je tu bio Juden lager Zemlin, jedan od najstrašnijih nacističkih logora u ovom delu Balkana, gde je stadalo više od 5.000 žena, dece i staraca, uglavnom jevrejske, ali i romske nacionalnosti”.

Na ovom mestu David, u duhu svoje nekadašnje ideologije, funkcioniše kao Radio Jerevan. Dakle, sve je tačno, samo što se iza konstrukcije o logoru „u centru Beograda“ – tek da čitalac sebi predstavi gasne komore na Knez Mihailovoj masovne grobnice u bašti „Ruskog cara“ – krije činjenica da tadašnji centar Beograda, bar onaj na Starom Sajmištu, nije ni bio u Srbiji, već u NDH – upravo ovoj koja se tu rehabilituje – i da su logor držali Nemci, utoliko pre što mu ni Nedićevi Srbi ne bi dali ime Juden lager Zemlin, za razliku od nekih današnjih koje taj zvuk veoma privlači.

Paskaljević – da li osećajući nešto što bi moglo da liči na nelagodu ili nastojeći da preduhitri jedino logično pitanje – sam sebe u „Politici“ pita zašto najpre nije snimio film o srpskim žrtvama o Jasenovcu. Pa odgovara: „Kao umetnik moram da se bavim zlom na našem prostoru. Nedićeva policija je poslala sedam hiljada ljudi u Topovske šupe i da nije bilo njegove saradnje sa kolaboracionistima logor Sajmište ne bi bio pun. Kada to kažete, hvataju vas za gušu jer svi žele da budu slepi pred zločinima koje su neki Srbi nekad napravili. Ako nemate odnos prema svojim zločinima, ne možete očekivati da se priznaju ni vaše žrtve. Moja dužnost je da govorim o zlu u svom narodu”, smatra Paskaljević, govoreći o zločinima „koji su u naše ime izvedeni“.

Da li to znači da bi Paskaljević snimio film o Jasenovcu da je Hrvatska ostala „naš prostor“, i, ako znači, zašto već nije jer nije malo filmova snimio ni u onoj državi? Istovremeno, da li to znači da ne bi na ovaj način, kao što to čini sa Starim Sajmištem, zabadao prste u srpske rane iz Drugog svetskog rata ako Staro Sajmište, kao danas Jasenovac, ne bi više bilo „naš prostor“? I da li nam je – što je i posao umetnika – otvorio jednu univerzalnu tezu prema kojoj ne bi bilo nikakvih problema niti bi Srbe prikazivao kao naciste samo ako prekosavski Srijem više ne bi bio „naš prostor“, nego, recimo, hrvatski, makar po moralnom pravu, izgrađenom u Juden Lager Zemlin-u. Elem, daš Hrvatima Srijem, i zločini „koji su u naše ime izvedeni“ kao rukom odneseni.

Kada Paskaljević kaže da bez Nedića logor Sajmište ne bi bio pun, on ne samo da nema uporište ni u jednom ozbiljnom istoriografskom dokumentu – čak i ako se pouzda isključivo u nemačke, isključivo nacističke izvore – već otvoreno laže, skrivajući iza tobožnje odanosti opšteljudskim načelima svoje učešće u jednoj rasističkoj i revizionističkoj kampanji, i to prema sopstvenom narodu.

Pussy Riot i Asanž u svojim sredinama makar su doživljeni kao skandal, pokazujući da u SAD postoji, dok u Rusiji makar titra nekakvo društveno tkivo ako smo već zaključili da je tamošnje društvo u fazi razaranja. Paskaljevićev i Davidov film u Srbiji nije čak ni skandal. Kako bi i bio skandal kada je film država finansirala, i to veoma izdašno, a zašto ga i ne bi finansirala kada je i sama učestvovala u fašizaciji sopstvenog naroda kao neponovljiva država u istoriji koja je svesno i aktivno sarađivala u sopstvenom razaranju.

Ovaj film zato samo može da prethodi filmu o Jasenovcu u kome će se pokazati kako su srpski lograši uzgajali hrizanteme i koji ćemo snimiti sami – imamo i scenariste, imamo reditelje, a imamo i pare, posudićemo – jer zašto bi ga snimali Hrvati kad to mi radimo za njih. Ako mislite da preterujem, onda makar sebi odgovorite ne pitanje: šta može Paskaljevića da spreči da to snimi? Njegov karakter? Borba za istinu? Moral? Patriotizam? Ne, može da ga spreči samo javna osuda, i to argumentovana, i to masovna. A nje, naravno, nema, korumpirani mediji puni su Paskaljonea i njegove borbe za istinu; javni intelektualci ćute, ili su se Velikom Bratu obavezali na omertu ili imaju preča posla; filmadžije ne bi da se zameraju; pisci pišu – a šta bi drugo pisci; dok srpsko društvo „snom mrtvijem spava“, uvereno da, pošto se pokazalo da život kod nas nema nikakav kvalitet, smrt bi zasigurno morala da ga ima.

Posmatajući slučaj Asanž, Zapad ima svoje šanse ako društvo probudi državu; posmatrajući slučaj Pussy Riot, Rusija ga ima ako Putin i država probude društvo; a ko će koga kod nas da budi, ja ne znam jer spavaju svi („kao zaklani“, rekli bi genocidni Srbi), ali možda zna Ivo Josipović, krajnji korisnik ove Paskaljevćeve propagandne svinjarje, dok poručuje Tomi Nikoliću da će ga primiti kad se promeni. Neka onda Toma pogleda Paskaljevića, on radi na tom susretu.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-pussy-riot-asanz-paskaljevic-ili-tri-boje-a-nasa-najcrnja.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Како задржати колонијални поредак

Модерни нацисти

Националсоцијалиста (нациста)

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

DŽON R. ŠINDLER: ZABORAVLJENI NEUSPEH ZAPADA U BOSNI

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

Costas Douzinas: Zasadimo sjeme ideje o balkanskoj uniji

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

 

 

Сакупљен новац за посед али не и за Теслин музеј

Ако се очува земљиште у Варденклифу, на којем је радио наш научник, неопходно је да се прикупи новац за музеј који ће бити отворен тек за неколико година

За очување последње Теслине лабораторије, сваког сата уплаћивано, у просеку, 27.000 долара

Мартин Инман, творац веб-стрипа о Николи Тесли, удружио је снаге са непрофитном групом „Теслин научни центар” у Варденклифу како би очували зграду у којој је наш научник радио – и претворили је у научни центар и музеј посвећен „оцу електричног доба”.

Инман је пројекат назвао „Изградимо проклети Теслин музеј” и за пет дана, уз помоћ сајта, прикупио је више од 800.000 долара, а акцију прикупљања новца пратио је и наш лист. Да би се купило земљиште неопходно је 1,6 милиона долара, а Инман се нада да ће држава Њујорк донирати половину ове суме. Земљиште је тренутно у власништву „Агфа-Жевер”, технолошке компаније из Белгије. Компанија је 2009. ставила земљиште на продају и добила понуду од потенцијалног купца који жели да развије тај крај. То је узнемирило „Теслин научни центар” и директорку Џејн Алкорн, која је 17 година радила на очувању лабораторије.

„Када сам чула за продају и видела коју цену траже, забринула сам се, јер нисмо имали толико новца”, рекла је Алкорн и додала да је њена група преко интернета тражила помоћ, што је привукло пажњу Инмана. Алкорнова је објаснила да ће новац прикупљен у кампањи послужити за куповину земљишта и зграде, али не и за чишћење и претварање зграде у музеј. Уколико се прикупи још новца, она очекује да ће музеј бити отворен тек за неколико година. Без обзира на могући проблем око средстава за музеј, Инман је оптимиста, а шокиран је којом брзином су људи поклонили толико новца за очување Теслине лабораторије.

„Очекивао сам да ћемо прикупити око 20.000 до 30.000 долара и наредних шест недеља се патити. Нисам очекивао да ће сваког сата бити уплаћено, у просеку, 27.000 долара”, рекао је блогер. Инман је искористио потенцијал друштвених мрежа и покренуо је кампању, рачунајући на подршку 700.000 обожавалаца на „Фејсбуку”, 300.000 следбеника на „Твитеру” и 100.000 на „Гугл плусу”. Такође је позвао компанију „Џенерал електрик”, коју је основао Теслин ривал Томас Едисон, да допринесе, а добио је и „скромну суму” од Елон Муска, кооснивача „Тесла моторса”.

Варденклиф је последња званична лабораторија где је Тесла радио. Џејн Алкорн каже да се касније преселио у Њујорк, али да је Варденклиф био његова последња експериментална локација. Та чињеница, као и напори да развије „чисту и бесплатну енергију”, разлог су због којег је ово место значајно.

„Тесла је на Земљу гледао као на генератор електрицитета. Веровао је да планета одзвања. Ако бисте успели да разумете то одзвањање могли бисте да искористите енергију са Земље и пренесете је на било које друго место на планети”, објаснила је она.

———————————————-

Предвидео мобилне телефоне и лаптопове

Лабораторија у Варденклиф се налази на месту где је Тесла желео да развије и бежичну комуникацију.

„Тесла је предвидео бежичну комуникацију коју ми данас имамо са мобилним телефонима и лаптоповима”, каже Џејн Алкорн, директорка „Теслиног научног центра”.

„Он је рекао да ће једног дана људи слати фотографије, поруке, речи са једног места на друго без жица”.

Тесла је убедио банкара и филантропа Џ. П. Моргана у корист ове бежичне комуникације и у банкарском сектору и тако добио финансијску подршку за пројекат. Али када је Гуљелмо Маркони 1901. послао радио-сигнал преко Атлантика, Морган је „заврнуо славину”.

———————————————-

И Си-Ен-Ен прати борбу око Теслине лабораторије

У зору 20. века Никола Тесла је желео да спасе свет од његове зависности од горива, а сада аутор стрипова са интернета Мартин Инман жели да сачува последњу преосталу Теслину лабораторију као почаст научнику, пише Си-Ен-Ен у опширној репортажи коју, је посветио очувању земљишта у Варденклифу на којем је радио наш научник.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Sakupljen-novac-za-posed-ali-ne-i-za-Teslin-muzej.sr.html

The memorial service for the victims of the Lonmi Marikana platinum mine violence

Memorial service for 44 miners killed during a strike at a platinum mine in Marikana, South Africa.

The Anglican Archbishop of Cape Town, Thabo Makgoba, asked: “God, where were you when our children were shot? God, where were you when they were not paid wages they should be paid?

http://www.thejournal.ie/south-african-miners-memorial-570123-Aug2012/

DŽON R. ŠINDLER: ZABORAVLJENI NEUSPEH ZAPADA U BOSNI

 

Džon R. Šindler je profesor nacionalne bezbednosti na američkom ratnom mornaričkom koledžu (U.S. Naval War College), obaveštajni analitičar i kontraobaveštajni oficir u Državnoj bezbednosnoj agenciji (National Security Agency). Stavovi izneti u tekstu su isključivo njegovi.

 

(…) Primer Bosne je nezgodno pitanje za efikasnost zapadnjačkog modela „građenja nacije“, dok je Bosna mala zemlja i još manji problem u odnosu ne mesta gde države tek treba da se stvore, kao što su Irak i Avganistan. Prosečni Bosanci jedva vide reforme, isto tako i promene, ali zato primećuju ogromne svote strane novčane pomoći u rukama korumpirane elite, koja teško da pomaže stanovništvu. Dejton, koji je samo iluzija promene, ojačao je one kadrove koji su poveli Bosnu u rat, a malo šta je uradio za žrtve tog rata, još manje je učinio da izleči to krhko i oštećeno društvo.

Danas Bosna i Hercegovina, dejtonska trošna kvazikolonijalna tvorevina, srlja u potpuni kolaps, gde će politička paraliza privredne probleme učiniti još gorim. Bosanci ne mogu sami sebe da spasu, dok spasitelj iz 90-tih nije mnogo zainteresovan za ovaj problem. Da li će na Zapadu ovo iko primetiti? Baš kao što su i 1995. godine.

Preveo Andrej CVIJANOVIĆ

CEO TEKST:

The National Interest

http://www.standard.rs/dzon-r.-sindler-zaboravljeni-neuspeh-zapada-u-bosni.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Costas Douzinas: Zasadimo sjeme ideje o balkanskoj uniji

 

Nataša B. Odalović: U slavu Cvetajeve, za Pussy Riot

Naš a svetski Vučić vratio se iz Rusije. Čujem da je doneo kofer dobrih vesti o daljoj saradnji Srbije i Rusije. A lično, poznajući Vučićev slobodarski senzibilitet i osetljivost na kršenje ljudskih prava i sloboda, verujem da je tamo, na licinom mestu, uputio oštar ili bar friendly apel ruskim vlastima i prvosvešteniku Kirilu, da se založe kod nezavisnog sudstva te ponište tešku kaznu kojom su zbog izvedenog performansa dve godine teške robije dobile pevačice grupe Pussy Riot (što u prevodu Svetislava Basare znači „mindžokurobecanje“).

Ovo je tekst o ljudskim slobodama, i zameni teza, kada se u to pitanje svih pitanja umeša svetska politika, hladnoratovski odnosi i, naposletku, navijači (politički) iz malih banana republika, i demokratski nedefinisanog dela sveta.

Pored priče o teškim kaznama za devojke iz Pussy Riot u centru svetske medijske pažnje je i dalje komplikovanje sudbine osnivaču WikiLeaksa Džulijanu Asanžu (Julianu Assangeu). Pošto je bilo pretnji upadom u ambasadu Ekvadora, države koja je, iz nekih razloga, je li, dala azil novinaru čije izručenje traži Amerika. No, meni je tu zanimljivo da se u New York Timesu pojavio tekst dvojice kontroverznih (politički uticajnih) i svakako dvojice najznačajnijih američkih reditelja – Majkla Mura i Olivera Stouna (Michael Moore i Oli Stone), u kojem daju punu podršku Ekvadoru u odluci da sačuvaju Asanža. Mur i Stoun u dugom i zanimljivom tekstu kažu i ovo:

„Međutim, ako Asanž bude izručen Sjedinjenim Američkim Državama, posledice će se osećati godinama, širom sveta. Gospodin Asanž nije američki državljanin, niti se ijedna od njegovih akcija dogodila na američkom tlu. Dakle, ako SAD mogu u takvim okolnostima procesuirati novinara, po istoj logici mogu to raditi i Rusija i Kina. Moskva i Peking mogu zahtevati da im se izruči novinar s bilo koje strane sveta jer je prekršio neki od njihovih zakona, nezavisno od toga gde je tekst i za koga pisan. Uspostavljanjem takvog presedana moramo se pozabaviti svi, cenili mi Vikiliks ili ne.“ Zatim dvojica oskarovaca dodaju: „Pozivamo zato narod Britanije i Švedske da od svojih vlada zahtevaju odgovore na neka temeljna pitanja: Zašto naše vlade odbijaju da Asanža ispitaju u Londonu? Zašto se Asanžu ne može obećati da neće biti izručen SAD?“

Usmerićemo svu pažnju na tekst Mura i Stouna objavljenom u Njujork Tajmsu, a Asanža i Vikiliks ostaviti u drugom planu. Ostaje i samo se potvrđuje u sve komplikovanijem svetu u kome živimo, koliko su u odbrani pojedinačnih ljudskih prava, prava na život, na govor, na protest, bitni, onda kada se ta prava drastično i neometano ugrožavaju, glasovi pojedinaca koji imaju nekakav uticaj, autoritet, popularnost. Da li su ti glasovi usmereni protiv proizvodnje nuklearnog oružja, protiv ratova, protiv bombardovanja civila, upotrebe osiromašenog uranijuma, ili zabrane slobodnog ispoljavanja protesta protiv državne politike, pa čak i u za to nepredviđenoj instituciji – Crkvi – trebalo bi da je svejedno za čovečanstvo. Samo politikama i njihovim izvršiteljima, pomagačima, kreatorima raznih incidenata, tajnim službama, i beskrajnom broju malih ljudi koji se ostrašćeno uključuje u navijanje „pro“ at „contra“ važno je da li govorimo o Americi ili Rusiji, Kini ili Japanu, Britaniji ili Hrvatskoj ili Srbiji, BiH, etc., kada govorimo o kršenju ljudskih prava. Pa onda fanovi jednih bez razmišljanja i zadrške podrže sve što jedna ili druga ili treća zemlja počine kao delo kršenja osnovnih ljudskih prava, a osude sve one koji im se ne dopadaju. Opredeljuju se prema boji zastave, a ne prema sadržaju i genezi svakog slučaja ponaosob. I tako svet lahgano klizi u haos paušalnosti, u jednu preteći moćnu hordu osrednjosti i svakojake malograđanštine spremne da svako ljudsko pravo i svakog čoveka baci u blato, da bi moćnici i suvereni, očevi nacije i ratni lideri sveta ostali neuzdrmani na svojim tronovima.    

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/u_slavu_cvetajeve_za_pussy_riot.891.html?news_id=246406

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Deklaracija iz 1948.

Слобода мишљења, говора и изражавања

Julian Assange & Pussy Riot

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Афера Викиликс као изговор за строжу контролу интернета

 

Nataša Marković: Život u lažima ili kako do istine

 

Autorka je izdavač iz Beograda

Šta je istina o Narodnoj biblioteci Srbije

Sebe smatram monahinjom Gutembergove galaksije. Više od dvadeset godina kao novinar i izdavač živim među knjigama i gotovo da ne umem više da izađem iz tog sveta. Knjige su uvek bile i ostale kultni predmeti moje generacije, a biblioteke svetilišta u koja smo rado zalazili.

Znam, duh vremena se promenio, civilizaciju knjige zamenila je civilizacija slike i modernih tehnologija, ali svaka država koja drži do sebe, svaki narod, mora da brine o svojoj nacionalnoj biblioteci, kao mestu na kome je pohranjeno sve što zna o sebi. Ona mora da bude jedno od kultnih mesta nacionalne geografije i identiteta, i važna stavka u kulturnoj politici svake zemlje, pa i Srbije, čija Narodna biblioteka ove godine slavi 180 godina postojanja.

I nije mi svejedno kako izgleda, do juče, to tužno mesto naše kulture, Narodna biblioteka Srbije, koja je četiri godine bila zatvorena (ko je za to odgovoran?) i u čiju je rekonstrukciju uloženo preko četiri miliona evra poreskih obveznika? Gde je otišao taj novac, kad aktuelni v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije Dejan Ristić tvrdi: „Spolja raskoš, a unutra pustoš“, „umesto u knjige, ulagali u kafiće“, „da je obnovljen manje bitan deo, da je blago rasuto po depoima, a da srce zgrade u kome se čuvaju dragoceni rukopisi, nije ni obnovljeno“!?

Vesna Injac, bibliotekar-savetnik u Narodnoj biblioteci Srbije i član Nacionalnog saveta za kulturu u tekstu „Preporuka novim vlastima“ ( Danas, 18 -19. avgust) tvrdi da su to sve lažljive priče u stilu „svet počinje od mene“ kojima v.d. upravnika Dejan Ristić „želi da se preporuči novim vlastima“ za novog upravnika Narodne biblioteke Srbije. Ja ne znam ko se tu preporučuje novim vlastima i ne zanima me, ali znam da Ministarstvo kulture Srbije najmanje što može da uradi to je da – raspiše javni konkurs za novog direktora Narodne biblioteke Srbije! Ako je nova vlast najavila javni konkurs za direktora policije, može i za glavnog bibliotekara Srbije!

Zatim, predlažem da se formira nezavisna komisija (rado ću da budem volonter u toj komisiji) koja će da ispita šta je stvarno – istina o Narodnoj biblioteci Srbije?! Šta je renovirano, a šta nije u zgradi biblioteke, i gde je otišao taj novac?! I da o tome obavesti javnost i Vladu Srbije. Mišljenja sam, takođe, da bi svoj doprinos mogla da da i Revizorska komisija, s obzirom da se radi o novcu iz budžeta Srbije, kako mi građani, kojima je stalo do Narodne biblioteke Srbije, ne bismo živeli više u lažima.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/zivot_u_lazima.46.html?news_id=246398

>>>

Vesna Miletić: Direktnim glasom do rektora

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Da li u aktualnoj kampanji Ive Josipovića protiv Milorada Pupovca i tjednika Novosti – u sklopu koje su ovaj list i njegov izdavač izvedeni na medijsku streljanu i izloženi rafalnoj paljbi ovlaštenih kreatora tzv. javnog mnijenja – postoji i poneki optimistički moment? Postoji. Može se čak reći da gonička avantura predsjednika RH, gospodina Lignje, u svom najvažnijem elementu upućuje na određenu sreću u nesreći.

Što bi to u ovom slučaju bilo?

Sreća u nesreći ukazuje se kada je državnik bez pameti ujedno lišen izvršnih ovlasti. Da je odnos između egzekutivne političke moći i umnih kapaciteta nositelja te moći obrnuto proporcionalan, epizoda bi bez sumnje imala totalitarni rasplet, naime, ishod bi bio usklađen s prirodnom vokacijom vladajuće gluposti. Tada Pupovac i Novosti ne bi bili prepušteni samo linču od strane predsjednikove novinske i političke posluge, ne bi im se samo rasturao ugled i vadila crijeva u okviru tekuće medijske operacije, nego bi po kratkome postupku bili odstranjeni s javne scene legalnim kirurškim metodama. Srećom, izgleda da je, nakon iskustva s Franjom Tuđmanom, sustav ugođen tako da ne bude do kraja podložan mentalnom invaliditetu gospodina Lignje.

Nije li neumjesno uz ličnost predsjednika RH koristiti kvalifikacije kao što su „državnik bez pameti“, „vladajuća glupost“ ili „mentalni invaliditet“?

Neumjesno bi, makar posve istinito, bilo primijetiti da se gospodin Lignja sve jasnije profilira kao ordinarna budala, i to samo u kulturi gdje su kriteriji javnoga dijaloga definirani tako da će vrijednosni sud o jednoj budali na tronu biti smatran vrhunaravnom uvredom, dok se u optužbama za „reketarenje“, „etnobiznis“ i „vođenje politike nacionalnih sukoba“ – kakvima je gospodin Lignja podario izdavača Novosti – ne nalazi ničega uvredljivog.

(…) Što onda s tvrdnjom predsjednika RH da nema novina koje bi bezrezervno služile njegovoj politici?

Tu tvrdnju gospodin Lignja može bezrezervno objesiti mački o rep, ili je izložiti s bezrezervnom vjerom u glupost uvaženog publikuma, svejedno. Jedinstven je slučaj da pismo što ga je uputio Novostima bude objavljeno u dnevnoj štampi prije nego u samim Novostima, a Jutarnji list, velik u odanosti, tiskao ga je slovima kakva se koriste za podnaslove, e da manje pažljivim čitateljima štivo od presudne važnosti ne bi promaknulo. Uz to, gospođa Jelena Lovrić sročila je prigodni komentar, bezrezervno podupirući gospodina Lignju, naglašavajući najvažnije akcente iz njegova pisma, te se može reći da je predsjednički ukaz otisnut u dvostrukom izdanju. Sutradan, očekivano se javio i gospodin Butković, mada on gospodina Lignju nije podupro bezrezervno, nego definitivno: „Josipović je definitivno u pravu kad kaže…“

A ostali?

Doda li se tome golemi intervju kojim je gospodin Lignja zagrmio sa stranica Večernjeg lista, proširujući optužbe iz pisma, pa golemi intervju kojim je predsjednikov savjetnik Siniša Tatalović udovoljavao raspomamljenom šefu, založivši se za izgon nacionalnih manjina iz prostora političkog odlučivanja, pa seriju šovinističkih pamfleta po mjeri Josipa Pavičića iz istog Večernjaka, pa niz televizijskih priloga u kojima se pljeskalo gospodinu predsjedniku i tražilo odlučnu dekapitacija Milorada Pupovca… uzmemo li dakle sve to u obzir, nedvojbeno je da svjedočimo vrlo specifičnome fenomenu, manevru uz pomoć kojeg hrvatsko novinarstvo – budući da ne može uteći iz svoje kože, a niti odoljeti vjeri u glupost dragih čitatelja – skicira autoportret s predumišljajem.

Kakav je to fenomen?

To je onaj fenomen kada vodeći mediji, provodeći političku volju predsjednika RH, „razotkrivaju“ da Novosti provode političku volju Milorada Pupovca.

Drugim riječima?

Josipovićevi politički trabanti „demaskiraju“ političko poslušništvo!

Trećim riječima?

U savezu sa šefom države, novinari tiražnih medija „osuđuju“ savez novinara i političara!

Ilustracija?

Za ilustraciju može poslužiti nedavni naslov iz Jutarnjeg lista: „Ivo Josipović – nikad nismo toliko voljeli predsjednika!“

Zašto cijenjeni žurnalisti čine nešto do te mjere prozirno?

Zato jer se radi o rutinski usvojenoj matrici, proizašloj iz svijesti o vlastitoj profesionalnoj ništavnosti i gubitku zadnjih natruha integriteta. Više se ne može ni zamisliti postojanje izdavača koji će uređivanje novina prepustiti autonomnoj volji redakcije (takav remeti generalna pravila igre), pri čemu je najslađi paradoks da takvo što najteže uspijevaju pojmiti novinari.

Je li se onda itko u tekućem slučaju osvrtao na ugrožavanje slobode štampe, to jest na činjenicu da se s pozicije političke vlasti perfidnim metodama vrši pritisak na jedan tjednik?

Izuzev Novog lista i par portala, time se nitko nije bavio. A i zašto bi kada je pokušaj gospodina Lignje da zatre Novosti i politički zgnječi izdavača lista predstavljen kao bitka za oslobođenje novinarstva.

A je li itko spominjao Vojkovića, ZAMP, udio gospodina Lignje u profitnom dotoku svoga prijatelja i slične dokumentirane sitnice?

Izuzev Novog lista i par portala, o tome se organizirano šutjelo. Naročito su pazili da Vojkovićevo ime ne spominju uzalud u izdanjima EPH, najveće domaće novinske kompanije.

Zbog čega?

Zbog toga jer je Marko Vojković, kućni prijatelj i tihi poslovni partner gospodina Lignje, ujedno kućni prijatelj i poslovni partner Ninoslava Pavića, vlasnika EPH, te je s njim još i sudjelovao u fiktivnoj dokapitalizaciji Slobodne Dalmacije, dakako na štetu hrvatske države, kojoj je – kao što znamo – na čelu gospodin Lignja.

(…) Već to što je kao glavnu kušnju za „odgovarajućeg lidera Srba u Hrvatskoj“ nametnuo kninsku proslavu Oluje, obljetnicu masovnog stradanja srpskog stanovništva, svjedoči da je namjera nemoralna i politički podla, jer bi se dotični imao uklopiti u najotrcanije šablone hrvatske ratno-domoljubne mitologije. Radni je projekt zamišljen prostački jednostavno: kako izumiti srpskoga političkog vođu koji će biti skrojen po mjeri službenoga hrvatskog nacionalizma. U tom je smislu sasvim prirodno – a to će reći sasvim groteskno – što je predsjednik RH odlučio detronizirati upravo Milorada Pupovca.

Zašto je to prirodno, odnosno groteskno?

Zato jer u ranim devedesetim, dok je Pupovac svim silama pokušavao spriječiti srpsko-hrvatski rat, gospodina Lignje nije bilo ni čuti ni vidjeti. Kada su se događali zločini nakon Oluje, gospodin Lignja nije se oglasio ni jednom jedinom riječju. Bilo je blijedosiva oportunistička figura posvećena karijeri, poslovnim aranžmanima s prijateljima i parazitiranju unutar sistema, da bi danas dijelio srcedrapateljne lekcije o hrvatsko-srpskim odnosima, konstruirao lažne optužbe i raspisivao tjeralice za onima koji „vode politiku nacionalnih sukoba“. S istim manirom, naposljetku, učinio je sve da se obustavi državna dotacija tjedniku Novosti.

CEO TEKST:

Novosti, 25.08.2012.

Peščanik.net, 22.08.2012.

http://pescanik.net/2012/08/privatna-garda-gospodina-lignje/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Napad na srpski nedeljnik iz Zagreba

Националсоцијалиста (нациста)

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

Модерни нацисти

Руси и Пољаци

Слобода мишљења, говора и изражавања

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

 

Julian Assange & Pussy Riot

 

Novi Standard

POL KREJG ROBERTS: SLUČAJ ASANŽ ILI ČIZMA BRITANSKOG GESTAPOA

Angloamerički svet, koji se pretvara da je moralna strana čovečanstva, pokazao je ispod maske svoje gestapovsko lice.

>>—————————————————-

Danas

Pusi rajot se nisu dale zavesti

Piše: Zoran Stokić

Pošto je čovek „život svestan samoga sebe“, suprotnost između samostalnosti i konformizma prati nas od rođenja, jer je porodica prva sredina u kojoj mi stičemo brojne identitete: „mi“, kao i identitet „ja“.

>>>>>—————————————————–

 

Слобода мишљења, говора и изражавања

август 21, 2012

 

Да ли је све баш тако и да ли ће последица/реакција бити дугорочно позитивна?

Ево шта је Оланд урадио за 2 месеца како је на власти

100% је укинуо протоколарна возила и продао их на аукцији.

Приход је намењен за изградњу великих инфраструктурних пројеката у до сада неуређеним предграђима.

Објавио је и документ који садржи 12 алинеја где свим државним предузећима укида службена возила. Оланд верује да сваки привредник који зарађује 600.000 евра годишње, или више, може да купи аутомобил. Ако то не учини, или је шкрт, или неспособан, или корумпиран, а  државним предузећима и не требају такви људи…

Пажња. Овако се добија 345.000.000 €, који ће бити од 15. августа ове године инвестирани у нове истраживачке институте модерних технологија и опет, ПАЖЊА, запослио је  2560 младих научних истраживача. 

Шира јавност једино зна да је одбио упис фискалног правила у устав, јер је то као глупо,  али је ургентним председничким декретом за  75%, повећао порез свим породицама, не појединцима, чији нето годишњи приход премашује 5 милиона евра. Тим новцем, а да није ни додирнуо државни буџет, ове године ће запослити  59,870 незапослених образованих кадрова, а од 1. септембра 6900 и од 1. октобра још 12500 наставника и професора у државним образовним институцијама.

Опет ПАЖЊА. Цркви је укинуо потпору у износу од 2,3 милијарде евра, којима је римокатоличка црква финансирала приватне лицеуме и школе. То је новац којим ће се градити  4500 државних дечјих вртића и  3600 основних школа.

Он је увео и пореске олакшице на “бонус културе”, на пример, библиотекама, а они који буду запослили најмање два  дипломирана стручњака биће сасвим ослобођени пореза.

Укинуо је владине и државне новине, ревије, фондације и издавачке куће…

Заменио их је клубовима или задругама које промовишу развој предузетништва с већом додатном вредношћу.

Банкама које инвестирају развој домаће привреде даће пореске олакшице, а банкама, које се баве само  новчаним трансакцијама ће их повећати.

Снизио је плате свим државним службеницима  за 25%, до 33% посланицима у парламенту, а другим високим државним службеницима,  који зарађују више од 800.000 € годшње – за 40%!

Са 4 милијарде уштеде, финансираће социјалне категорије. Самохране мајке ће имати олакшице у првих 5 година детета, а друге, с мало старијом дјецом, 3 године. Добијаће редован зајамчени доходак, али не само 500 € (као у Словенији, а Србију да и не помињем).

Све наведено не дотиче ни 1 цент из државног буџета!

Цела Европа се боји ових шокантних мера. А резултати: инфлације нема, а продуктивност и конкурентност су се повећале први пут у последње три године

Posted by branimir marković

(Р)ЕВОЛУЦИЈА блог

Mario Kopić: Savremena filozofija religije

 

Suština je savremene filozofije religije da ne polazi samo od kršćanstva, nego od svih religija, posebno od takozvanih svjetskih religija. U svjetske religije, osim kršćanstva, spadaju judaizam, islam, hinduizam, taoizam i budizam. Od njih barem jedna izvjesno nije teistička. Budizam nije teizam, jer Buda nije Bog. Svako, ukoliko se probudi i postane budan, ukoliko postane samoga sebe svjesno jastvo, jeste Buda. S tačke gledišta teizma, budizam zato možemo označiti kao a-teizam, kao negaciju teizma. No, samo s tačke gledišta teizma. Sam po sebi budizam nije ni teizam niti ateizam, nego je religija koja se formirala s onu stranu, odnosno prije te opreke.

Pritom je dobro znati da se oni koji nisu prihvaćali neku određenu sliku boga, odnosno bili su vjernici bez vjere u nekoga boga, obično nisu sami sebe proglašavali ateistima. Ateistima su ih svagda proglašavali, a najčešće tako etiketirane ujedno i osuđivali, nositelji sasma određenog teizma, kako politeizma tako i monoteizma. Najpoznatija osuda na podlozi etiketiranja za ateizam pogodila je Sokrata. Sokrata su osudili na smrt kao bezbožnika, a historijski je paradoks da je bio pobožniji od svojih sudaca progonitelja, da upravo u ime svoga boga i svoje unutrašnje vjere u njega nije htio, kako nas izvještava Platon, pobjeći pred smrtnom kaznom. Kako lijepo primjećuje Vladimir Jankélevitch, ”primajući pehar otrova iz ruku krvnika (kao na Davidovoj slici), Sokrat ispija kukutu do posljednjeg gutljaja, ne mijenjajući izraz lica, kao da pije okrepljujući napitak”. Htio je dakle radije umrijeti nego se odreći svoje Istine i zatomiti svog novog Boga, Boga koji zasniva moral, Boga koji je, kao nosilac Dobra, preko platonizma i neoplatonizma zatim snažno utjecao i na sliku kršćanskog Boga.

Etikete teizam i ateizam nisu, dakle, nešto po sebi razumljivo. Nije svaki vjernik teista, niti je pak svaki ateista bezvjernik. Bezvjernika u najdubljem smislu vjere gotovo i nema. Jer bez iskonske vjere, vjere kao čuđenja nad svim što jeste i da uopće jeste, da i ja sam jesam, i vjere kao povjerenja u svijet kao prostor bivstvovanja, povjerenja u to da sljedeći ili već ovaj čas sve neće potonuti u ništa, nije moguće živjeti.

Kada takvog povjerenja ne bi bilo, kada bismo se uvijek iznova morali pitati da li će i sutra svanuti dan, da li će voda teći, a kamen i drvo ostati na svom mjestu, život bi se pretvorio u kaos.

Prvobitna, pred–religioznavjera jeste dakle vjera u bivstvovanje kao bivstvovanje, u vlastito bivstvovanje i u bivstvovanje svijeta.

Živimo jer vjerujemo u život, jer se životu veselimo. Usprkos smrti i patnji. I upravo je to u srži svih religija. Sve religije, neovisno o tome da li imaju ili nemaju boga, proishode iz neprikosnovenosti života. Drugim riječima: može postojati religija bez boga i božanskog, dakle i bez pobožnosti u doslovnom smislu riječi, ali ne može biti religije bez svetoga i svetosti. Otuda je nužno, kako je to na podlozi suočavanja s Heideggerovim pojašnjenjem svetoga iz čistine bivstvovanja ocrtao Emmanuel Lévinas u svojoj knjizi Od sakralnog k svetom, filozofski razlikovati božje i sveto, ali i sveto kao sveto i sakralno sveto (institucionalno sveto ili sveto moći). Postoji sveto bez božjega, recimo u budizmu, ali ne postoji božje bez svetog. Prema tome, upravo je sveto kao sveto ono što prethodi suprotnosti između teizma i ateizma. Po svetome možemo smatrati vjernikom, jer on to i jeste, svakoga ko poštuje neprikosnovenost života. Gdje postoji sveto, postoji i religija, govorimo o vjeri u iskonskom smislu te riječi.

Samo na podlozi te spoznaje može doista oživjeti i druga velika savremena vrijednost, dostojanstvo čovjeka. To je vrijednost bez koje nije moguće utemeljiti ljudska prava i građanske slobode. Neprikosnovenost života i dostojanstvo čovjeka jesu vrijednosti koje su postojale i prije, no tek su danas postale bezuvjetne: apsolutne i globalne. Barem na etičkoj ravni, drugim riječima, barem na ravni svjetskog (globalnog) etosa. Čini se da nedavno uspostavljen svjetski etos, koji zahtijeva bezuvjetno ukidanje smrtne kazne, postojeće religije u užem smislu, religije kao konfesije (kršćanstvo, islam, judaizam…), prisiljava da svoju temeljnu zapovijed uzimaju što ozbiljnije. A to je zapovijest: Ne ubijaj! Posrijedi je zapovijest koja proishodi iz istine o neprikosnovenosti života.

Sveto kao sveto jeste zajednički imenitelj svih religija. Upravo stoga u dobu multikulturalnosti, čiji je sastavni dio multireligioznost (čak u Evropi živi, na primjer, više od milion budista), taj zajednički imenitelj omogućuje koegzistenciju religija i kultura. Samo nas to supostojanje, čija je podloga ko-tolerantnost, može spasiti pred takozvanim „sukobom civilizacija“, pred svjetskim sukobom zbog razlika između svjetskih religija i etika što ih te religije sadrže. Pri tome se s gledišta evropske historije pokazuje kao netolerantno i preživjelo ne samo pred-prosvjetiteljsko klerikalno proganjanje navodnih bezvjernika (zapravo samo bezbožnika, a i to samo u svjetlu određene slike Boga), nego i prosvjetiteljsko ponižavanje takozvanih religioznih praznovjernika.

Moderno doba, doba prosvjetiteljstva, okončalo se s evropskim nihilizmom. Zbilo se to krajem 19. vijeka, kada je Nietzsche spoznao da je stari, metafizički Bog mrtav. Obično zbog te konstatacije Nietzschea smatraju bezvjernikom. No, ta je etiketa promašena, budući da Nietzsche s proglašenjem smrti kršćanskoga Boga nagovještava rođenje novoga boga, zapravo ponovo rođenje boga Dionisa. Njegov će se ustanak od mrtvih dogoditi kad voljom (za) moći i neokrnjenom ljubavlju spram života prevladamo evropski nihilizam, nihilizam koji je, prema Nietzscheu, posljedica hiljadugodišnjeg evropskog odbacivanja života ovdje i sada u ime života s onu stranu života, u ime života nakon smrti, u ime jedinoga pravoga Života, u čijem je zrcalu naš ovdašnji i sadašnji život sam po sebi ne samo nesretan, nego i lišen smisla.

Kada vjera u vječni život, nebesa i Boga odumre, preostaje samo ta, unutar kršćanstva rođena besmislenost, preostaje samo kršćanski zli pogled na ovostrani život, pogled koji u životu bez Boga kao Smisla, životu bez meta-fizičkoga Počela svega što jeste, vidi samo besmisao i zlo. Tjelesnost, na primjer, napose spolnost, ako ne služi nečemu višem, za taj je pogled nešto prljavo. Za Nietzschea je, pak, spolnost, spolnost pod sjajem životnoga Dionisa, nešto lijepo. Svako je začeće kao izraz životne moći i radosti nešto čisto: bez grijeha, bezgrešno, štaviše, nedužna potvrda veselja spram života. No, prema Nietzscheu, to ne isključuje odgovornost spram drugoga i vlastitih dužnosti. Naprotiv, pretpostavlja ih.

Istina, volja za moć i ljubav spram drugoga na određen se način isključuju. Volja za moć je najčešće bezobzirna, a ljubav sadrži saučešće, sućut koju Nietzsche, kao sućut spram slabih, spram svih koji se smatraju poniženima i uvrijeđenima, a tome se ne odupiru, izričito odbacuje. Upravo zbog toga Nietzsche otklanja, iako ga ujedno zbog njegove vesele vijesti prihvaća svim srcem, i Isusa. Ne samo Pavlovog Isusa kao Razapetog, nego i Isusa kojega Nietzsche smatra evropskim Budom, odnosno izvornog, nepatvorenog Isusa iz Besjede na gori: „Nemojte dakle zabrinuto govoriti: ’Što ćemo jesti?’ ili: ’Što ćemo piti?’ ili: ’U što ćemo se obući?’ Ta sve to pogani ištu“ (Mt 6, 31–32). Briga je, naime, izraz malaksale vjere, a ne vjere do kraja. Vjera i briga se isključuju. Što više brige i zabrinutosti, toliko manje vjere i veselja spram života!

Nietzsche je zadao sebi upravo taj nemogući zadatak: spojiti brigu i vjeru, spojiti volju za moć i ljubav, spojiti bezobzirnog Dionisa i milosrdnog Isusa. Htio je, kako je sam rekao, Dionisa s Isusovom dušom. To je Nietzschea raspolutilo i gurnulo u ludilo. Svoja je posljednja, „mahnita“ pisma januara 1889. godine potpisivao čas s Dionis, čas s Razapeti. Pokazalo se da ga je u taj bezizlazni konflikt sa samim sobom odvela intencija da istodobno izvede tri međusobno kontradiktorne stvari. Htio je dovršiti postojeću filozofiju, dakle metafiziku. Htio je povratkom pred-metafizičkom Dionisu stupiti s onu stranu metafizike. Htio je, najzad, spojiti pred-metafizičkoga Dionisa s van-metafizičkim Isusom.

Vidjeli smo zašto mu je ovo potonje moralo nužno propasti. Pogledajmo sada zašto dovršenjem metafizike nije moguće stupiti s onu stranu metafizike. Meta-fizika, učenje o onome što je iznad prirode i što je zbog toga nad-čulno, jeste onto-teologija: dvostruko-jedinstven nauk o bivstvovanju (svih) bivstvujućih i o vrhovnom bivstvujućem koje je ujedno temelj svega što jeste: sebe samog i svih drugih bivstvujućih. Vrhovno bivstvujuće, alfa i omega, uzrok i svrha svega što jeste (Princip bivstvujućih), jeste dakle Bivstvujuće koje ujedno ima značenje bivstvovanja, koje je, skolastički rečeno, bivstvovanje samo. To znači da metafizika kao onto-teologija u temelju ne razlikuje bivstvovanje i bivstvujuće. Bivstvujuće koje je uzrok bivstvovanja svih drugih bivstvujućih metafizika izjednačuje s bivstvovanjem kao takvim. I to bivstvujuće imenuje Bogom.

Bog kao causa sui, kao samo-uzrok koji uzrokuje i omogućuje opstanak svih drugih bivstvujućih jeste, s gledišta uzrokovanog bivstvujućeg, svemoćan/svemoguć. Preuzimajući u sebe metafiziku, kršćanstvo i svog Boga zato proglašava Svemoćnim. Bog kao Svemoćni u 4. vijeku, s Augustinovom teologijom, postaje Stvoritelj u strogom smislu riječi: stvoritelj koji bivstvujuće stvara iz ništa (ex nihilo). Tako je sada svako bivstvujuće shvaćeno kao stvorenje, kao kreatura. Svemoć Boga, naravno, nije samo stvaralačka, ona ima, kako rado upozorava danski filozof religije Knud Ejler Loegstrup, i svoju drugu dimenziju, dimenziju uništavanja: Bog svojom moći može nešto, uključivši čovjeka, i uništiti.

Unutar tako oblikovanoga tradicionalnoga kršćanstva sva je Moć, kako stvaralačka tako i Moć uništenja, dakle u rukama Boga. Bog nije samo temelj i vrhunac, nego i središte svega što jeste; kršćanski je teizam iz te perspektive teo-centrizam. Teo-centrizam je oblik metafizičkoga identiteta, identiteta bivstvovanja i bivstvujućeg. Bog, doduše, nije bivstvujuće u smislu stvorenoga, ali kao nestvoreni Stvoritelj jeste jedino neuzrokovano Bivstvujuće, vječno bivstvujuće Bivstvovanje.

Kada se s Descartesom na početku novoga vijeka u središte svega postavi čovjek, čovjek kao Subjekt u objekte pretvorenih stvari svijeta, posljedica tako nastalog antropocentrizma jeste da i Moć, koja je prije bila u rukama Boga, prelazi u ljudske ruke. Odsada čovjek manipulira s njim i samo je pitanje vremena kada će ga zamijeniti drugom, značajnijom predstavom i odbaciti ga kao ne-korisnu hipotezu, pretpostavku ili po-stavku.

To se zbiva s Nietzscheom i njegovim natčovjekom kao postavkom volje za moć. Natčovjek je čovjek Moći i kao takav nasljednik metafizičkoga, svemogućeg Boga. I stoga je Nietzscheova filozofija još uvijek metafizika, ali prevratna/revolucionarna, time i dovršena metafizika. Čovjeka, koji se s gledišta svemogućega perfektnog Boga pokazao kao nešto defektno (nepotpuno, manjkavo), Nietzsche perfekcionira (dopunja i ispunja) do te mjere da je odsada kadar nadomjestiti Boga i ispuniti prazninu, bezdan koji je nakon smrti Boga razjapio svoje čeljusti pred nama, pred nama koji smo Boga ubili i time postali dvostruko odgovorni: odgovorni za sebe same i odgovorni za sve bivstvujuće.

Preko sebe samih sežemo i postajemo nad-ljudi samo ako se osposobimo postati ne samo gospodari društva nego i prirode, vaseljene, koja nije već unaprijed dani kozmos, nego je moramo u sebi primjeren kozmos, u lijepo i dobro uređenu vaseljenu, tek preoblikovati i izoblikovati. Smisao života, kako našega tako i vaseljenskog, određujemo odsada sami. Na ishodištu je svih određenja, i samoodređenja, naše samoodlučivanje, naša sloboda.

Pri tome ne smijemo zaboraviti da je posrijedi ubojstvo i smrt metafizičkogaBoga, Boga kao Moći i Volje, Boga koji nema ništa s Isusovom nemoći i ljubavlju. Evanđelje se kao radosna vijest o životu zbiva van metafizičkih okvira i propisa. Stoga vodeći savremeni kršćanski mislioci, poput Renéa Girarda, Jeana-Luca Mariona, Christosa Yannarasa, Giannija Vattima i dr. konstatiraju da nam tek smrt metafizičkoga Boga otvara i oslobađa pogled na Isusa i njegovo evanđelje. Nova kršćanska evangelizacija nije moguća dok se najprije ne evangelizira kršćanstvo samo, dok se ne oslobodi metafizičkih predstava o Bogu kao spletu starozavjetnoga Jahvea i Platonova demijurga te vrati istinskoj, veseloj Isusovoj vijesti, prije svega – životu.

Savremena etika na ravni bivstvovanja govori o tomu kakobiti i kakodjelovati, odnosno ne-djelovati. Ishodište je te etike sljedeće Heideggerovo uputstvo: pustiti da bude. To je Heideggerov izraz za djelatnu ljubav, za ljubav koja nije neka proizvoljna ljubav, nego ljubav ni za šta (Dostojevski), besplatna ljubav, ljubav bez zahtjeva za uzvratom. Emmanuel Lévinas tu ljubav ni za šta kategorizira ovako: Ljubi drugoga više nego sebe sama! Ne samo kao sebe sama, ne samo koliko i sebe sama, nego i više od sebe samog. I ljubi ne samo bližnjega, nego i svakoga. Tako se shvaćenoj ljubavi približio krajem života i Jacques Derrida. Derrida polazi od toga da izvan života nema ničega što bi bilo vrednije od života i u ime čega bi stoga život bilo opravdano ponižavati ili čak uništavati. Ne opstoji razlog koji bi mogao obrazložiti i opravdati ubojstvo. Jer ono što bi bilo više od života ne spada u sferu života, nego u sferu smrti. Počnemo li se osvrtati za onim što bi u životu trebalo biti više od života samog, već se krećemo pod nebom nagona smrti. Goni nas nešto što nam veselje prema životu uzima, a nikako daje.

Misao da ljubav spram života prethodi smislu života nije samo trivijalna činjenica da bez života nema niti njegova smisla, nego pretpostavlja naposljetku ponos savremenog čovjeka, koji se kao probuđen osvijestio da je život svakoga čovjeka unikatan i neponovljiv. Ili besjedama zavjeta Danila Kiša:

Jer nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. Stoga sastavljači Encikopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.

Peščanik.net, 22.08.2012.

http://pescanik.net/2012/08/savremena-filozofija-religije/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

ЛАВ ШЕСТОВ

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Traganje za ličnim bogom

Mario Kopić: Tekst i djelovanje

Kierkegaardov samoizbor

Emanuel Svedenborg

Peto evanđelje

Zapis o Spinozi

Božidar Mandić: Razum ne određuje um. Ne možeš umreti, ako činiš za drugog.

Božidar Mandić: Na-trag

Božidar Mandić: Čekam dobrog čoveka

Miodrag Mihajlović – Čovek koji je sadio drveće

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

>

Философија/Религија

>

Како задржати колонијални поредак

 

 

Како задржати колонијални поредак

 

Radman Šelmić: Olimpijada i stereotipi 

 

Autor je doktorant na Goldsmiths koledžu u Londonu

 

Tekst Olimpijski duh i Srbi autora Dejana Đokića predstavlja pogled na Olimpijske igre i srpske navijače na tim igrama, ali se potom od kritike navijača proširuje na kritiku kolektivnog karaktera Srba.

Đokić, dakle, započinje svoj esej opisujući ponašanje grupe srpskih navijača na Olimpijadi, koji su sedeli nedaleko od njega, na meču Đokovića i Mareja. Oni su psovali, ponašali se neobuzdano, dobacivali. Ne sumnjam da je grupa kraj Đokića bila upravo takva i razumem njegovo nezadovoljstvo, mada sam lično manje strog prema „pičkaranju“ u Londonu, kada ga čujem u prolazu, jer mi stišava nostalgiju, kao što je Kiš navodio da ne pati od nostalgije, jer ga budi „pičkaranje“ iz susedne zgrade u Parizu. Ali slušati nekoliko sati psovanje i dobacivanje na teniskom meču je, naravno, neugodno. U kritici ponašanja te grupe navijača, međutim, Đokić odlazi predaleko, jer takvo ponašanje neoprezno i lakonski dijagnosticira kao primer „naše neuroze“ (sic!). Ne znam odakle Đokić, istoričar, crpe profesionalni legitimitet za ovu hitru psihijatrijsku dijagnozu, makar se bavio opserviranjem te grupe ljudi i nekoliko sati, koja je uopšte to „naša neuroza“ i ko/šta je subjekat te neuroze? Mnogo važnije i opasnije, u tekstu ta „naša neuroza“ ne počinje i ne završava se na Vimbldonu, već biva retrospektivno prepoznata i u drugim formama ponašanja i na drugim mestima, kao na primer u agresivnosti i isfrustriranosti putnika u avionu ka Beogradu. Dakle, kolektivna neuroza koja je, kao i svaka neuroza, predvorje ludila, po Đokiću je nekakva konstanta u ponašanja većine Srba u raznim situacijama.

Konstatacija je neodmerena zato što podseća na mit o „ludim domorocima“ koji je bio jedna od osnova kolonijalizma, a i danas je duboko utkan u diskurs i praksu orijentalizma, baš kao i u njemu srodni diskurs balkanizma. Balkanizam kao sistem kulturoloških predrasuda o Balkanu, kao što je poznato, počiva na ubeđenju da u tom delu sveta žive violentni i endemskom ludilu skloni narodi, zatočeni u svoju nasiljem natopljenu istoriju, koja se ponavlja u rđavoj beskonačnosti, dok sami ti narodi ostaju unutar zadimljene balkanske krčme, u kojoj se samo pije, psuje i za gušu hvata. U okviru orijentalizma i balkanizma, neurotizovanje naroda ili čak čitavih regiona je, zapravo, stereotipizacija u diskurzivnoj političkoj geografiji i opasan instrument političke manipulacije.

Đokić zamera srpskim navijačima i to što su skandirali „Srbija, Srbija“, jer je tenis individualan sport. Iako to nije odveć važno za diskusiju o kolektivnom karakteru, moram da primetim da navijanje za zemlju odakle individualni teniser dolazi, međutim, nije bilo retkost tokom Olimpijade, a nije bilo ni neadekvatno, jer su teniseri, naravno, predstavljali svoje zemlje, igrali u šarenim dresovima svojih zemalja (za razliku od standardnog Vimbldona i bele opreme), a BBC je tokom prenosa teniskih mečeva uvek na ekranu, uz rezultat, umesto početnih slova imena tenisera prikazivao početna slova država iz kojih teniseri dolaze, uz njihove male zastave. I kada pomene kako su Britanci takođe glasno navijali za svoj tim, a ne Mareja, što se mnogo puta čulo u direktnom prenosu, i što bi trebalo, valjda, da bude podjednako neprilagođeno, Đokić naglašava kako je to zapravo bilo defanzivno navijanje, izazvano neumesnim skandiranjem srpskih navijača.

U pomenutom tekstu svi ostali navijači koje je Đokić video ili sreo su se ponašali besprekorno, veselo, razdragano, kod njih nije bilo „ni “n” od one naše neuroze“. Ja verujem, pak, u hegelijanski princip spoznaje, da je objekat spoznaje neumitno posredovan subjektom i da epistemologija primitivizma navijača ne predstavlja, u tom striktno saznajnom smislu, nikakav izuzetak. Hoću da kažem da smo svi mogli da vidimo, čujemo, pročitamo ono što smo hteli – da je, na primer, Britanac Ešli Gil-Web, stanovnik Lidsa i otac dvoje dece, dobacivao Juseinu Boltu da neće pobediti i potom pijan bacio pivsku flašu iz prvog reda nekoliko metara od takmičara, pred sam start trke, a holandska džudo reprezentativka, koja je stajala kraj njega, nije izdržala i udarila je Ešlija nekoliko puta zbog ubačene flaše i zato što joj je pokvario uživanje u trci. Sam Bolt je sutradan prokomentarisao da, ipak, ne podržava nasilje ni u jednoj formi. Takođe, jedno veliko crveno poštansko sanduče, koje je Kraljevska pošta u znak poštovanja prema svim osvajačima zlatnih medalja prefarbala u zlatno u njihovim rodnim gradovima, u Šefildu, rodnom gradu Džesike Enis, takmičarke u petoboju i zaštitnog lika ove Olimpijade, dakle, to sanduče je bilo demolirano prve noći pošto je postavljeno. Znam, reći ćete, ali to su samo izolovani incidenti. Mogli smo da pročitamo i da su litvanski košarkaški navijači skandirali sramotne rasističke povike, i zbog toga je košarkaški savez Litvanije bio oštro opomenut. Mogli smo, takođe, da pročitamo i da su neki sportisti pokazali drugačije lice, pa je tako australijski veslač nekoliko sati nakon trke, mrtav pijan lomio izloge u centralnom Londonu, pre nego što je policija došla po njega, ili kako su belgijskog biciklistu u Sohou pijanog vukle kolege, dok je njegova garderoba bila potpuno umazana obilnim povraćanjem nakon jednako obilne pijanke. Znam, reći ćete, ali to su izolovani incidenti.

Glupost, bahatost i necivilizovano ponašanje drugih ne sme da bude nikakvo opravdanje za slično ponašanje srpskih navijača, ili opravdanje da kritika takvog ponašanja srpskih navijača izostane. Kao što je van svake sumnje da uvek treba najpre i najoštrije kritikovati svoje sunarodnike. Sagledavanjem celovite slike se, međutim, izbegava zamka da se pojave rasprostranjene među Srbima objašnjavaju nekom endemskom neurozom ili agresijom.

U pomenutom tekstu, Đokić potom navodi necivilizovano i nedisciplinovano ponašanje koje često i lično sreće u avionima, kada leti ka Beogradu i iz njega, a same putnike, u novoj olakoj generalizaciji, opisuje kao isfrustrirane i agresivne. Na kraju, on taj deo o ponašanju u avionu poentira primerom skandalozne tuče dvojice putnika tokom JAT-ovog leta sa Majorke, kojoj doduše nije prisustvovao, ali mu je u ovom opisu zgodno poslužila. Imamo, dakle, sve elemente balkanske krčme – sve počinje neotesanim ponašanjem agresivnih putnika, a potom dolazi do svađe koja eskalira u fizičko nasilje, to navodno neumitno balkansko ishodište svih stvari, kako u svakodnevici tako i u istoriji. Ali šta je, pitaćete, sporno u toj tipično našoj priči, kada se sve ovo događa i kada se, zaista, i dogodilo. I kada bi se dva Engleza potukla u avionu? Pa sporno je to što, nažalost ili na sreću, to nije nikakav srpski niti balkanski eksluzivitet mada je takvim predstavljen, a pogotovo ne simptom „naše neuroze“. Možda je baš „slučaj komedijant“, onaj Crnjanskog, koji je bio tako nesklon idealizaciji Engleza, hteo da se na letu Easy Jeta, mesec dana pre ove tuče na JAT-ovom letu, dohvate za gušu i potuku, zamislite, dva Engleza, pa je morala da interveniše policija, iako je avion već bio na pisti. Nisam pronašao objašnjenje ove tuče u engleskoj štampi pozivanjem na endemsku agresiju Engleza, niti je, na primer, obimna studija Gardijana o prošlogodišnjim uličnim nemirima širom Engleske i nezabeleženom izlivu masovne agresije igde obuhvatila takvo objašnjenje.

Poslednji pasus Đokićevog teksta u kome govori da bismo se svi mogli ugledati na Đokovića i Maksimović je segment sa kojim se potpuno slažem, u smislu mogućnosti da tu vrstu uzorne marljivosti, profesionalne posvećenosti i skromnosti sledi što veći broj ljudi. Ali, i u ovom segmentu Đokić na jednom mestu navodi neopreznu i neodmerenu formulaciju. On kaže da je Đoković sušta suprotnost većini svojih sunarodnika, da je vredan, nasmejan, duhovit, skroman. Ostaviću sada po strani ono što ovaj segment implicira, da je, dakle, većina Đokovićevih sunarodnika smrknuta, neduhovita i razmetljiva, sa čime se takođe ne slažem. Ali reći da je Đoković, kao neosporno vredan, sušta suprotnost većini svojih sunarodnika znači nedvosmisleno izricanje suda da je većina Srba, zapravo, lenja. Da je Đokić rekao da je Đoković vredniji od većine svojih sunarodnika, to bi bilo i tačno i prihvatljivo, ali implicirati lenjost Srba je neprihvatljivo, jer se tako opasno približavamo još jednom negativnom mitu. Pored mita o „ludom domorocu“, mit o „lenjom domorocu“ je jedno od temeljnih ideoloških opravdanja za diskurse i praksu orijentalizma i balkanizma. Iluzija o lenjim domorocima je sistematski propagirana u kolonijalnim centrima, da bi se opravdalo njihovo nasilno disciplinovanje i prisilni rad.

Dokle god je naše razumevanje sveta posredovano ideologizovanim mehanizmima stereotipa, dotle će slika stvarnosti biti neiznijansirana. Ako, recimo, verujete da su svi Britanci, i svi ostali zapadni narodi, nadmoćno i besprekorno kulturni, dotle ćete svaki incident koji napravi neki zapadnjak tumačiti kao izolovan, što on zapravo i jeste. Problem je, pak, u tome što će se različiti incidenti Srba ili Balkanaca dovoditi u istovetnu vezu i objašnajvati kao simptom neke balkanske agresije, nekog endemskog ludila. Ja, nažalost, znam odveć dobro da je kultura sportskog navijanja ili recimo kultura ponašanja u saobraćaju, uključujući prolazak kroz aerodrome i boravak u avionima, uglavnom niža u Srbiji nego u Britaniji, i da se ta srpska nekultura, dakako, treba kritikovati i ismevati. Ali, da bi kritika bila precizna i celishodna, trebalo bi se kloniti olakih generalizacija i stereotipizacija. One samo neosnovano razdvajaju balkanske i evropske horizonte, i pothranjuju ono balkansko samorazumevanje sveta koje ostaje zarobljeno u osećanju fatalizma i beznađa. Time se obesmišljava angažman u promeni turobne srpske svakodnevice, jer se sama svakodnevica shvata ne kao promenljivi odnos nekih društvenih struktura i moći, nego kao izraz nekog nepromenljivog, dubinskog kolektivnog mentaliteta.

http://pescanik.net/2012/08/olimpijada-i-stereotipi/

 

> Peščanik >

 

Kada je Đoković zanemeo

Nicole Lucas

Autorka je holandska novinarka koja je izveštavala iz ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, poslednjih godina je šefica deska holandskog dnevnika Trouw. Ovaj esej i njegov prevod su njen poklon čitaocima Peščanika.

Sa neverovatnim forhendom se izvukao iz izgubljene pozicije i dospeo u finale, nakon čega je osvojio svoju četvrtu Grand slem titulu. Uz široki osmeh, sa kačketom njujorških vatrogasaca na glavi, primio je trofej. Obratio se desetinama okupljenih novinara i otišao da proslavi svoju pobedu. Ali kada se Novak Đoković nekoliko dana posle pobede na US openu vratio u Beograd, bio je vrlo umoran. Bilo je jasno da će na Dejvis kupu protiv Argentine biti samo gledalac. Kada je Srbija posle prvog dana počela beznadežno da zaostaje, euforično raspoloženje njegovih fanova počelo je da se menja.

Na internetu je nastala vatrena diskusija. Među njegovim srpskim navijačima je vladalo veliko nerazumevanje: „Gde si? Pokaži da si patriota! Zar ne zaslužujemo da igraš za nas?“ Njegovi međunarodni fanovi su na to ljutito reagovali: „On je za vas već pobedio na Dejvis kupu prošle godine i on nije samo vlasništvo Srbije, on je i naš. Mi želimo da se on sačuva za pobede u drugim važnim mečevima.“ Na kraju su svi izvukli deblji kraj: Đoković je ipak igrao, povredio se i izgubio – i time je Srbija ispala iz daljeg takmičenja. U ostatku sezone, Đoković je malo ličio na tenisera koji je 2011. postao broj jedan na svetskoj rang listi.

Ovo je priča o tenisu, ali u njoj se ne radi o tome ko najbolje igra lob udarce ili ko najbolje šalje smrtonosne bekhendove. Ja nisam sportski reporter, nisam ekspert za tenis. Posle dugogodišnjeg izveštavanja sa Balkana, postala sam svesna uloge koju tu igra nacionalnost. Činjenica je da kada si rođen kao stanovnik jedne države, to donosi sigurnost i ugodnost, ali donosi i teret, koji ponekad prerasta u pravo zatočeništvo.

Ovo je priča o Novaku Đokoviću i Rodžeru Federeru. Ne želim da pokrećem diskusiju o tome koji je od njih dvojice bolji. Za mene su obojica sportski heroji. Heroj je – kaže Jack Lule u svojoj knjizi Daily news, eternal stories, The mythological role of journalism – skromnog porekla kao većina nas, ali za razliku od prosečne osobe on ima ogromnu želju da postigne cilj. Put ka ostvarenju tog cilja je pun prepreka i neuspeha koje on prevazilazi. On pokazuje da veliki trud, dobrota i požrtvovanost imaju smisao. On svoje društvo čini boljim.

Priče o Federeru (31) kao heroju kruže već duže vreme, dok su priče o Đokoviću (25) nastale prošle godine. Te priče se znatno razlikuju, pre svega zbog značaja koji se u njima pridaje njihovoj nacionalnosti i istoriji država iz kojih potiču.

Narativ o Rodžeru Federeru se bavi dečakom iz Bazela koji je fasciniran teniskom loptom i koji ima ogroman talenat za ovaj sport; dečakom koji pati od nostalgije za kućom u teniskom internatu, ali se ipak drži junački; dečakom koji teško podnosi poraze (i noću plače, što je nedavno priznao), ali ipak uspeva da se usredsredi na igru sledećeg dana. To je priča o nekome ko poseduje enormnu disciplinu i istrajnost.

Delimično je to i priča o usamljeniku. Ne pominje se mnogo ljudi na njegovom putu ka vrhu: ni njegovi roditelji, ni trener koji se brinuo o njemu, ni njegova žena, ni deca (za razliku od Kim Klajsters, koja navodno ne bi uspela da se tako uspešno vrati u igru bez podrške svoje ćerke – ali možda je to samo seksistički pogled na stvar). Kod Federera se stiče utisak da on sve može sam. On crpe motivaciju iz samoga sebe i nije mu potrebno ohrabrenje sa strane.

Retko se pominje njegovo poreklo. Govori se samo o njegovim izuzetnim uspesima, neprekinutom nizu rekorda, koje obara i onda kada se čini da nema više šta da se dostigne. To je potvrda priče o čvrstini karaktera koja mu se pripisuje. On je izuzetno talentovan, ali se ponaša viteški, kontrolisano, skromno i pristojno. Čak i da nije takav, on tako deluje. „Rodžer Federer ispada iz svoje uloge“, bio je naslov u novinama posle četvrtfinala Rolan garosa, gde je Federer protraćio prve setove. Igrao je loše, bio je emotivan, ponašao se loše prema publici. Na sreću, ubrzo se oporavio i komentatori su to pozdravili: „Ponovo se uzdigao do svoje reputacije. Ponovo liči na sebe.“

On je Švajcarac. Ali kakve to veze ima? Da, možda kada ga nazivaju „hladnim Švajcarcem“. Ali ne verujem da ima puno ljudi koji ga ne vole zbog činjenice da je iz Švajcarske. Ko može da ima nešto protiv zemlje koja asocira na disciplinu, uzdržanost, efikasnost, eleganciju, neutralnost, jednom rečju, civilizaciju? Uostalom, zar to nije oličenje Federera? On je GOAT ili Greatest Of All Times – prava ikona. Za to je tipična fotografija posle pobede na turniru krajem prošle godine u Londonu, kojim se završila sezona. On tu ima sanjalački osmeh, sa trofejem u rukama, obasut fluorescentnim konfetama. Zbog nejasnog snimka, ova fotografija ima donekle nadrealan, vanzemaljski efekat. Federer, drugim rečima, kao da nije sa ove planete. On u stvari nema nacionalnost.

To je poslednje što vam pada na pamet o Novaku Đokoviću. Priča o njemu je u stvari priča o njegovom poreklu, zacrtana zemljom njegovog rođenja koja ima lošu reputaciju. Imao je dvanaest godina kada je ta zemlja 1999. tri meseca bila bombardovana od strane NATO pakta. Bombardovanje zauzima prominentno mesto u pričama o Novaku Đokoviću. U njima saznajemo kako je porodica Đoković igrala tenis između dva bombardovanja, da bi preživeli i da ne bi poludeli. Taj akcenat je toliko jak da se prosto zapitate da li bi on bez tog bombardovanja uopšte i uspeo da postane to što jeste.

U tom smislu je upečatljiv strip iz srpskog dnevnog lista Blic, početkom ove godine, posle Đokovićevog gostovanja u emisiji „60 minuta“ na američkoj TV CBS. Na jednoj tabli stripa, teniser je u dedinom podrumu u Beogradu, gde je njegova porodica za vreme NATO bombardovanja tražila utočište. Na sledećoj tabli Đoković kaže novinaru TV CBS-a: „Bombardovanje nas je ojačalo“. Onda se pojavljuju Bil i Hilari Klinton koji sede ispred televizora i prgavo komentarišu: „A nije nam se ni zahvalio.“

Đokovićeva istrajnost, koju on svaki put ponovo dokazuje na terenu, i njegova dosadašnja postignuća čine ga Srbinom herojem. Ali razlozi njegove upornosti daju njegovom herojstvu zlokobnu crtu. Naravno da je Đoković bio premlad da bi znao šta se zbiva ili da bi učestvovao u ratu – rekao mi je poznati američki teniski reporter – ali činjenica je da su mnogi srpski političari s pravom optuženi za ratne zločine izvršene u ratu u Bosni. Đoković, kao i njegova vršnjakinja Ana Ivanović, možda su bili žrtve NATO bombardovanja, baš kako on tvrdi, ali je Srbija velikim delom sama izazvala tu posledicu, jer je odbijala da zaustavi etničko čišćenje Albanaca na Kosovu.

Sve ovo daje ambivalentan ton tekstovima na Zapadu o ovom srpskom heroju. Manje više se sugeriše da on potiče iz nekulturnog dela sveta, sa roditeljima i navijačima koji ne znaju kada ga treba bodriti i koji od otmenog teniskog terena prave fudbalski stadion. I fotografije prate tu sugestiju: na njima je Đoković prikazan sa stisnutim pesnicama i grimasama na licu od vikanja. Ružno i agresivno. Na tom tragu je nedavni veoma grub opis reportera holandskog dnevnog lista Volkskrant: „njegova koščata lobanja, kukasti nos i crna kosa“, čime on u stvari opisuje izgled (i ponašanje) nekog lešinara. U medijima se pojavio i jedan psihijatar, sa tvrdnjom da se Đoković posvetio tenisu zbog želje za dominacijom nad drugima.

Novak Đoković je svestan te ambivalentnosti medija prema njemu. Prošle godine ga je kao svetskog sportistu godine (The Most Dominant Athlete on The Planet), za vreme Srbija opena u Beogradu, pratio američki novinar Skot Prajs: „U toku te nedelje na njega se obrušila čitava plejada felinijevskih figura, koje bi čak i najistrajnijeg njujorškog izbacivača izbacile iz koloseka – ali Đoković nije ni trepnuo.“

Samo u jednom trenutku teniser je bio vidno zatečen. To se desilo u velikom šatoru, jednog ponedeljka u aprilu, za vreme konferencije za novinare, pošto mu je ministar spoljnih poslova Srbije uručio diplomatski pasoš. Na to ga je holandska novinarka upitala: „Lakše je zastupati Švajcarsku nego Srbiju. Kako na to gledate?“ Ta novinarka sam bila ja. Bilo je to pitanje koje sam morala da mu postavim. Činilo mi se neizbežnim i logičnim, mada sam znala da je nezgodno, zbog pretpostavki iz kojih proizlazi. Bilo je to pitanje na koje nije bilo moguće dati nevin odgovor, jer je zadiralo u uvreženo mišljenje o Đokoviću – ne kao teniseru, već o Đokoviću kao „dobrom“ ili „lošem“. Bilo je to pitanje kojeg Federer ne mora da se plaši.

Đoković je ostao bez teksta, oklevao je, pokušavao da dobije na vremenu: „Možete li da mi ponovite pitanje?“ Nešto je petljao oko mikrofona i na kraju rekao: „To nije lako pitanje. Na njega ne mogu da vam dam jednostavan odgovor“. Kasnije te godine je rekao nešto više o odgovornosti koju sa sobom nosi njegova nacionalnost. Bilo je to u razgovoru za Špigel, sa novinarem koji ga je pratio na fatalnom Dejvis kup vikendu. Opet se vratio na proleće 1999: „Rat je od mene načinio boljeg čoveka zato što sam naučio da cenim neke stvari, a ne da ih prihvatam zdravo za gotovo … Učinio me je i boljim teniserom, zato što sam se zakleo da ću svetu pokazati da postoje i dobri Srbi.“

Koji teret. Jer šta je to dobar Srbin? O tome ni u ovoj zemlji ni van nje ne postoji saglasnost. Definicije i očekivanja su mnogobrojni i u višestrukoj koliziji jedni sa drugima. Pogledajte vatrenu diskusiju o njegovom učestvovanju na Dejvis kupu sa početka ovog teksta. Još je nezgodnija okolnost to što se u političkim diskusijama koje Srbija, ne samo zbog svoje ratne prošlosti, još uvek izaziva – očekuje i traži od Đokovića da zauzme stav. Setite se hapšenja Ratka Mladića ili pitanja Kosova.

Mnogi Srbi se identifikuju sa uspesima svog zemljaka. Nakon dugogodišnjeg povezivanja svih Srba sa ljudima koji su morali da se pojave pred Haškim tribunalom, ovaj teniser je prvi Srbin koji posle dugo vremena predstavlja Srbe u pozitivnom svetlu, koji dobija pohvale.

I srpski političari rado koriste tu situaciju. Zbog toga je Boris Tadić, tada još uvek predsednik Srbije, sedeo na tribinama Vimbldona kada je Đoković ostvario svoj dečački san i pobedio na ovom turniru. Tadić se smatra reformski i prozapadno orijentisanim, pa na njegov dolazak u Vimbldon nije potrošeno mnogo reči. Ali šta ako se na nekom od Đokovićevih sledećih mečeva pojavi Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije, koji zbog svojih veza sa Slobodanom Miloševićem i haškim zatvorenikom Vojislavom Šešeljem izaziva sumnje?

Švajcarski imidž neutralnosti daje malo povoda da se Federer smesti u politički kontekst. Nedavna srpska istorija tu slobodu ne dopušta Đokoviću. Ponekad se to ispoljava na sasvim neočekivane načine, kao kada bučni američki navijači pružaju podršku Đokoviću da bi preko nje izrazili odbojnost prema predsedniku Obami i njegovim demokratskim prethodnicima. NATO bombardovanje (evo ga opet!), koje je zadalo toliko muke njihovom idolu, odličan je izgovor za to.

Ne, Rodžer Federer nije postao izvrstan teniser zato što mu je kao Švajcarcu bilo lako. I činjenica da Đoković po popularnosti ne može da drži korak sa Federerom nije antisrpska zavera (u finalu Roland garosa on se zaista zaneo i polomio reket). Ali ni u međunarodnom sportu kao što je tenis ne može se zanemariti nacionalnost igrača. Ljudi koji zarađuju ogroman novac na vrhunskim sportistima to jako dobro znaju. Što se tiče prihoda od sponzora, Đoković, bez obzira na svoje prvo mesto, još uvek znatno zaostaje za mestom broj 3 (i za mestom broj 2, koje zauzima Španac Rafael Nadal).

Razlog tome, tako se bar često čuje, je taj što Đoković – previše naglašava da je iz Srbije. Verovatno zbog toga, on od nedavno nosi drugačiji dres na terenu. Šorc i majica sa poslednjih turnira, na kojima su bile vidljive boje srpske zastave, zamenjeni su neutralnijom opremom. Japanski Uniqlo je njegov trenutni sponzor odeće. Preko tvitera @DjokerNole (skoro milion sledbenika) Đoković je najavio ovu promenu: „Zvanično je ljudi – od danas sam Samuraj : -).“

Borac ipak ostaje borac.

Nicole Lucas, Trouw, 23.06.2012.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

Новак није Србин???

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

Božidar Francuski: Samuraji i Srbi vitezovi

Слобода мишљења, говора и изражавања

Никола Маринковић: Постајемо ли заглупљен народ?

Kриза интелектуалне елите

Др Немања Зарић: Утицај хуманистичкe психологијe на породицу

Simboli kontrole

УМНИ РАТ

Боже спаси, Боже брани

Муамер Хукић: Држављанин сам Србије, поносан сам на то, и истичем своје српско порекло кад год могу

Модерни нацисти

Adam Curtis: Ako mene pitate – ja bih to ugušio

Обележена 20. годишњица страдања 12 беба

Costas Douzinas: Zasadimo sjeme ideje o balkanskoj uniji

 

Још једна “врућа јесен“ у најави… И даље се чекају кривичне пријаве против “великих“, нема још увек “српског Санадера“…

BRANKO PAVLOVIĆ: ZAŠTO JE VAŽNO DA BUDE SMENJEN MILJKO RADOSAVLJEVIĆ

Milan DOBROMIROVIĆ

Rekli ste da ključ organizovanog kriminala predstavlja politički vrh, a ne neko ko je dobio kredit (Agrobanke) ili nešto potpisao. Možete li konkretno objasniti na šta ste mislili?

— Za vladajuću grupaciju i građane je nesporno: na javnim nabavkama se kralo milijardu evra godišnje u bankarskom sektoru, u kome država ima kapital od najmanje 500 miliona evra, na razne dozvole još toliko, a tu su i privatizacija, pranje para od droge itd. Dakle, u protekle četiri godine opljačkana je neverovatna količina para.

To nije moguće uraditi drugačije nego tako što će pljačkaše štititi najvažniji državni organi zaduženi da brinu da pljačke ne bude, a to su: tužilaštvo – pre svega specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala – zatim policija – pre svega direktor policije – i načelnik UKP, BIA – pre svega bivši direktor Vukadinović – Agencija za osiguranje depozita – pre svega Milorad Džambić – deo kontrole NBS – pre svega viceguverner Mira Erić Jović itd.

Da bi čitaocima bilo jasnije, samo u Beogradu, samo u sudskoj i tužilačkoj strukturi koja čini zaštitu organizovanoj kriminalnoj grupi, a i sama je njen deo, treba pohapsiti 56 sudija i tužilaca najmanje. Obim krađe i odatle neophodan obim i struktura zaštite onih koji kradu, kako sam naveo, nužno vode do samih vrhova vlasti. To drugačije nije moguće. A na samom vrhu smo imali DS pre svih.

Tu, naravno, ne mislim na obične članove, nego na rukovodstvo te partije, a u rukovodstvu su od njih hiljadu najmanje 900 za zatvor kao deo organizovane kriminalne grupe.

Kako u tom slučaju stići do političkog vrha i šta podrazumevate pod tim terminom – premijera države, ministre, lidere političkih stranaka, savetnike ili nekog drugog? Ili sve njih?

— Sve njih, naravno. Uz časne izuzetke. Jedini put koji će Srbiju zaista osloboditi ove užasne korupcije i slomiti kičmu ovoj organizovanoj kriminalnoj grupi je sledeći: prvo se uništi zaštita, počisti pravosuđe, ovlada tokovima novca i medijima, koji su sve to zataškavali. Prvi potez je obavezna smena Miljka Radosavljevića, republičkog tužioca zagorke Dolovac, Milorada Veljovića itd. Ko danas štiti Radosavljevića taj štiti organizovanu kriminalnu grupu.

Tako dobijate tačku oslonca i odatle krećete da čistite sve redom koji su bili zaštita. Kad to vide oni koji su bili srednji nivo mehanizma krađe, odmah počinju da sarađuju sa organima gonjenja i stvar dokazano dolazi do samih vrhova.

Kako stići tokom istrage do tih ljudi ako nisu ostavili traga? Ili uvek postoji neki trag?

— Uvek preko srednjih igrača. Problem je u sledećem: ako neko ko je dao kredit dvadeset puta veći od obezbeđenja tog kredita vidi da su i dalje na vlasti Miljko Radosavljević i družina, koji su gledali kako se godinama iz Srbije iznose milijarde evra i ništa nisu uradili da to spreče, taj srednji igrač će preuzeti svu krivicu na sebe. Za lojalnost dobiće u prvom naletu možda i 15 godina, onda će kriminalna grupa da mu omogući da presuda bude ukinuta, kada stvar padne u zaborav. Na novom suđenju dobiće deset, odležaće pet i biće na slobodi. Još će mu sačuvati i pare.

Kako dokazati da je neki političar tražio od institucija da ne reaguju?

— Lako dokažete da institucija nije reagovala, pa onda čelnog čoveka te institucije osudite na 15 godina robije i oduzmete mu svu imovinu. Pa da vidite kako će početi da se utrkuju objašnjavajući odakle je stizala naredba.

Propadanje Agrobanke očigledno je trajalo godinama…

— Zato to i jeste organizovana kriminalna grupa. Bez zaštite u Agenciji za osiguranje depozita, NBS, među revizorskim kućama, specijalnom tužilaštvu, SBPOK-u i BIA to ne bi bilo moguće. I nije samo Agrobanka nego sve banke u kojima država ima kapital.

U konkretnom slučaju Agrobanke ko bi sve, po vašem mišljenju, trebalo da bude saslušan?

— Pre nego što možete da očekujete bilo kakav zbnačajniji ishod saslušanja okrivljenih zab Agrobanku, prvo morate da smenite a zatim pohapsite zaštitu koju su čelnici očigledno imali. Onda je sve obrnuto. Onda država ponudi dogovor operativcima iz Agrobanke da sve ispričaju, kako je mehanizam funkcionisao i kome su oni i korisnici kredita nosili pare. Što se tih ljudi tiče, to su svakako svi iz sektora rizika, kreditni odbor, izvršni odbor, upravni odbor…

Medijski napisi su sve u tom slulaju sveli na nekoliko imena nekadašnjeg premijera i ministra finansija Mirka Cvetkovića, njegovog bliskog saradnika Zvonimira Nikezića i biznismena Radoslava Laleta Sekulica. Mislite li da je to dovoljno ili su oni samo izvršioci i korisnici, a da su odgovorni neki drugi ljudi i ko bi to mogao da bude?

— Ko je krivično odgovoran da ostavimo nekom novom tužiocu da dokazuje. Iz svega što sam rekao jasno je da to mora biti samo početak istrage, mada navedeni nisu baš ni sitne ribe.

Konačno, šta ako se istraga završi na pomenutim ljudima? Da li smo time odmakli u borbi protiv organizovanog kriminala koliko je trebalo da odmaknemo?

— Ako Miljko Radosavljević ne bude smenjen, odmah ćemo znati da je cilj da se stvari zataškaju, odnosno da se sačuva DS, gledano iz ugla SAD i Nemačke. Ako bude smenjen i kad vidimo ko je došao na njegovo mesto, onda dalje procenjujemo. Mislim da je nedopustivo da Vučić ide na večeru kod ambasadroke SAD, na kojoj su Malovićeva i Šutanovac, a da dnevno priča o borbi protiv korupcije.

Za kraj, kako komentarišete slučaj da Komisija za hartije od vrednosti nije reagovala na drastičan pad akcija Agrobanke, koje su u 2007. vredele skoro 50.000 dinara, a u 2009. svega 2.500 dinara, budući da je to poremećaj tržišta? Ko je tu odgovoran?

— Predsednik Komisije je ujedno i predsednik skupštine Banke Poštanske štedionice i UO Agencije za osiguranje depozita, čovek Dušana Petrovića i deo sistema.

Inače javnost treba da zna da je ukupan gubitak na kapitalu u bakarskom sektoru kojim upravlja država u periodu koji označavate oko 800 miliona evra. Komisija je u slučaju Banke Poštanske štedionice odbila da reaguje na skandaloznu procenu revizora prilikom statusne procene, kao i NBS, i policija, i tužiliaštvo itd. Iako su bili obavešteni i tačno im je ukazano na to šta revizori i rukovodstvo banke u tom sluačju rade. Reagovao je samo MMF, ali je i ta reakcija ostala bez odjeka u nadležnim organima. Zato to i jeste organizovana kriminalna grupa na vlasti.

Duža verzija intervjua objavljenog u dnevnom listu „Informer“ 21. avgusta 2012.

Нови Стандард

О раду аутора текста (из другог угла):

Beko zaradio 83.000.000 €, DSS dobio 25 miliona

Piše: Slobodan Radulović

http://www.e-novine.com/mobile/feljton/46040-Beko-zaradio-83000000-DSS-dobio-miliona.html

Nekadašnji savetnik akcionara C marketa Branko Pavlović izjavio je danas je bivši direktor tog preduzeća Slobodan Radulović sprečavao akcionare, koji su bili većinski vlasnici, da učestvuju…

Pavlović: Trgovinski sud odlučivao u korist Radulovića

>>———————————————————–>>——————

Донатори СПС-а на тендерима зарадили 780 милиона!

Иван Нинић

Београд, 21.08.2012

Три фирме које су у 2011. години донирале 4,1 милиона динара Социјалистичкој партији Србије (СПС) су у протекле четири године од функционера те исте странке добиле најмање 36 тендера вредних преко 780 милиона динара, показују подаци до којих је дошла Пиштаљка. У питању су Грађевинско занатска задруга Југославија, Исоплус д.о.о. и Еурогума ББС д.о.о. из Београда које су пословале са Јавним предузећем Топлификација Пожаревца, Јавним комуналним предузећем Београдске електране, Привредним друштвом Термоелектране и копови Костолац и Скупштином града Београда. На челу ових државних предузећа, односно институција, у то време налазили су се високи функционери СПС-а Звонимир Благојевић, Драган Јовановић, Зоран Предић и Александар Антић.

У извештају о редовном финансирању СПС-а у 2011. години, који је објављен на сајту Агенције за борбу против корупције, наводи се да је та странка од девет предузећа добила 10.080.000 динара на име донација. Међу донаторима појављује се Грађевинско занатска задруга Југославија са прилогом од 900.000 динара, фирма Еурогума ББС са прилогом од 1.200.000 динара, као и фирма Исоплус са прилогом од 2.000.000 динара.

Према подацима Управе за јавне набавке, у периоду од 2009. до 2011. године, фирма Исоплус је од јавних предузећа којима руководе социјалисти добила чак 26 тендера укупне вредности 709.824.000 динара. Од ЈКП Београдске електране добијено је 18 тендера (621.180.000 динара), од ЈП Топлификација из Пожаревца 6 тендера (55.813.000 динара) и од ПД Термоелектране и копови Костолац (ЈП ЕПС) 2 тендера (32.831.000 динара). У питању су набавке велике вредности, односно набавке предизолованих система, цеви, спојница и арматура, које су у 20 случајева реализоване кроз тзв. рестриктивни поступак, четири пута кроз поступак са погађањем и само два пута у отвореним поступцима.

Грађевинско занатска задруга Југославија у периоду од средине 2009. до средине 2011. године зарадила је 66.657.000 динара на тендерима ЈКП Београдске електране. Од укупно десет тендера који се односе на грађевинске и машинске радове, одржавање и реконструкцију, кроз тзв. рестриктивни поступак додељена су четири, док је кроз поступак са погађањем додељено шест послова.

Док су тендери додељивани фирми Исоплус, на челу ЈП Топлификација Пожаревац налазио се члан Главног одбора СПС и високи функционер одбора социјалиста у Пожаревцу Звонимир Благојевић. А на челу ПД Термоелектране и копови Костолац, које је поверило набавке донатору СПС-а, био је социјалиста Драган Јовановић, такође члан главног одбора те странке. Када је реч о тендерима које је Грађевинско занатска задруга Југославија добила од ЈКП Београдске електране, предузећем је управљао социјалиста Зоран Предић. Иначе, Предић је члан Градског одбора СПС-а и потпредседник локалног одбора СПС-а у Раковици, којим управља Душан Ђаковић, таст премијера и лидера социјалиста Ивице Дачића.

Сарадник Пиштаљке је дошао до података који указују да београдска фирма Еурогума ББС, која је донирала 1.200.000 динара СПС-у, послује са Скупштином града Београда. Овом предузећу је из буџета Скупштине града, у периоду 2009, 2010. и 2011. године, уплаћено 3.739.334 динара за сервис и набавку гума за службена возила. Познато је да је у том периоду на челу скупштине председник Градског одбора и члан Председништва СПС-а Александар Антић.

Ситуација у којој се као донатор политичке странке појављује правно или физичко лице које учествује на тендерима и закључује уговоре о јавним набавкама са државним органима није експлицитно регулисана Законом о финансирању политичких активности. Закон допушта политичким странкама да се финансирају из приватних извора, с тим што максимална вредност донације коју једно правно лице може дати политичким субјектима, за редован рад, износи највише 200 просечних месечних зарада. Такође, закон (члан 13.) забрањује вршење било каквог облика притиска на правна и физичка лица приликом прикупљања новчаних средстава, али исто тако забрањује и „давање обећања или стављање у изглед било какве привилегије или личне користи даваоцу прилога“. У случају кршења ове одредбе, прописана је новчана казна од 200.000 до 2.000.000 динара за политичку странку и казна од 50.000 до 150.000 динара за одговорно лице у странци.

Извор: Пиштаљка 

Двери српске 

О раду Двери у овом контексту:

Агенција за борбу против корупције и „Tранспарентност Србија“ упутиле извињење Дверима

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Корупција, приватизација, сецесија

Први кораци у ”борби” против корупције

Директор Пореске управе Србије

Radnički pokret rešen da ne posustane u borbi protiv korupcije

Траже се одговорни за лоше приватизације

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Ко плаћа штету?

Фонд за развој и Агробанка

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

А имовина?

NEBOJŠA KATIĆ: Zadati život nove vlade

Nikola M. Jovanović: Kraduckanje po cenovniku

Nadežda Milenković: Oni raduckaju. A kradu na veliko.

Nataša B. Odalović: SNS je već sada izneverila volju građana dopuštajući Dinkiću da bude glavni baja

Goran Babić: Dimenzije posrnuća

Ко је ”српски Санадер”?

Daju državi ”svoje” pare da ne bankrotira?

Из дијаспоре нестало пола милиона Срба

Boško Ćirković Škabo: Dijasporno

DEJAN TADIĆ: DVA PREDLOGA ILI PREDNOSTI PRIMARNE EMISIJE I FIKSNOG KURSA

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

„Не преписуј”

Čekaju se krivične prijave

Слобода мишљења, говора и изражавања

>

Данас

Smišljeni stereotipi

Piše: Milena Ristić

Pročitavši nedavno tekstove Mirjane Miočinović u Danasu i Vladimira Arsenijevića u zagrebačkom Jutarnjem listu, koji su se odnosili na Kusturicu i Andrićgrad, bila sam potpuno zgrožena činjenicom da neko ko slovi za intelektualca može dopustiti sebi toliku količinu animoziteta pri iznošenju stavova, mišljenja, kritike, šta god. Čak su, rekla bih, i naši političari počeli da se uljuđuju pa je danas manje vređanja, blaćenja i potpunog nipodaštavanja tuđeg dela i ličnosti, ali izgleda da se uvek nađe neko ko će to sve nadoknaditi.

>

Пешчаник

Bože, pravde

Nadežda Milenković 

Ako svaki narod ima političare kakve je zaslužio da li se to odnosi i na himnu?

>

Двери

Укинути аутономију Војводине!

Бошко Обрадовић  

Укидањем аутономије истовремено се укида сепаратизам, а јачају локалне самоуправе!

>

Данас

Nepodobna za rusku scenu

Piše: Marija Krtinić

Debitantski film rediteljke Maje Miloš „Klip“, koji je osvojio glavnu nagradu „Tigar“ na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu, glavnu nagradu na Sinema sitiju u Novom Sadu, nagradu „Bauer“ kao najbolji film u regionu na festivalu u Motovunu, nagradu za najbolji debitantski film na festivalu „Peace and Love“ u Švedskoj, izgleda da nije podoban za prikazivanje u Rusiji.

Јелена Бркић: Мица убица: бирократија и непотребни трошкови

Чињеница је да је Србија не сме више остајати без радних места, али у државним институцијама НИКО НЕ МОЖЕ БИТИ ЗАШТИЋЕН!

(…) У Србији, по првим резултатима пописа из 2011. године, живи 7.120.666 грађана. Укупан број запослених у априлу ове године био је 1.733.802. Малолетних грађана Србије има око 1,3 милиона, а пензионара око 1,6 милиона. Да не заборавим инвалиде и друге грађане Србије који из других разлога нису у могућности да раде (нега болесних чланова породице, и др.), у Србији има минимум 2,3 милиона радно способног становништа.Дакле, од радно способног становништа око 33% нема посао, а 24,3% има! Да ли је сада јасније зашто не сме да дође до додатног отпуштања радника (не могу да верујем да се у нечему слажем са Динкићем)?

Осим чињенице (коју ми савест не дозвољава да пропустим) да је од наведених 35% незапослених, 700.000 људи гладно, у овом тексту нећу се бавити даљом анализом тог процента, биће прилике.

Али зато ћемо 24,3% детаљно расчланити. Ако бих желела да будем малициозна, рекла бих да у Србији има 45 парламентарних странака или 450.000 људи у њима (10.000 је минималан број по Закону), а то је отприлике број запослених у јавном сектору! Пошто злобу сматрам за једну од најлошијих људских особина, сматраћу да је ово само случајност, те да је знатно мањи број запошљен по политичкој основи. Још око 150.000 људи ради у јавним предузећима. Остаје 1,1 милион запослених у приватном сектору. Ако изузмемо финансијске институције (банке, осигуравајућа друштва и сл.), трговински и услужни сектор који запошљава око 400.000 људи, остаје свега 700.000 запослених у оном делу привреде који ствара нову вредност. Међутим, ако одузмемо број оних који су запослени само на папиру (што због очајних приватизација, што због других разлога пропадања, а због којих њихове фабрике не раде, а они не примају плату) остаје јадна цифра од једва 500.000 људи или 7% запослених (у односу на укупан број становника) који ствара нову вредност!

Коме није јасно да овако постављен однос снага ниједна привреда не може да издржи, тај дефинитивно није паметан. Коме је то јасно, а не жели да тај распоред снага измени (а при том има могућност да утиче на измене), тај нашој земљи не жели добро!

Запослени у државном сектору имају строго дефинисано радно време од 8 часова, прековремено се ради изузетно ретко и то се плаћа, зараде су веће за 40% него у приватном, годишњи одмори се користе до последњег дана и при том њихово радно место нема никакве везе са оствареном продуктивношћу. Другим речима: „не могу они тако мало мене да плате колико ја могу мало да радим“. Са друге стране, није да не разумем тај став. Много људи се запосли са жељом и да раде и да науче, међутим, кад схватиш да можеш да будеш одличан радник, али да без партијске књижице нема померања са шалтера, просто се утопиш у масу и прихватиш њене „законе“. Да не заборавим, нису само партијске књижице – има ту и родбине и разноразних швалерских комбинација (тако запошљени су најбахатији), које тек убијају сваку мотивацију и наду да се радом ишта може постићи!

Кад код таквог, демотивисаног, обесправљеног и, донекле, с правом незадовољног државног чиновника дође на шалтер радник из приватног сектора коме се не зна радно време, са платом 40% нижом, са максимум 10 дана годишњег одмора, и још притом мора да намонтира осмех, стрпљиво објашњава зашто нема још тај један папир и да моли да добије одмах документ који је платио, јер не може опет да изађе са посла, онда заиста помислим да не греше они који кажу да у Србији морају мотке да раде!

Дакле, са једне стране, државни службеници на шалтерима, нервозни су због малих плата, лоше организације у сопственом колективу, недостатка мотивације, а поједини и због личне некултуре и бахатости (по принципу – „може ми се“).

Са друге стране, грађани у редовима, нервозни су јер губе много времена, новца и живаца да би дошли до потребног документа.

И онда долази до сукоба, и у мору подела у Србији, до још једне.

Ако смо, на тај начин, сви незадовољни и нервозни, поставља се питање: коме то одговара да се Срби сукобљавају и зашто се кочи преко потребна коренита реформа државног апарата?

Хаотично стање и јавашлук у државном апарату, одговара само онима који не седе за шалтером и онима који се никада испред њих не налазе! Да ли је икада ико од нас видео било ког државног функционера да чека у неком реду?

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/jelena-brkic/birokratija-i-nepotrebni-troskovi.php

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Nezaposlenost u Srbiji

Фонд за развој и Агробанка

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

Траже се одговорни за лоше приватизације

Корупција, приватизација, сецесија

Ко плаћа штету?

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Руси и Пољаци

Данас

Patrijarh i nadbiskup mole Poljake i Ruse da se izmire

Ruska pravoslavna crkva i Poljska katolička crkva uputile su juče iz Varšave apel Rusima i Poljacima da oproste nepravde i zlo koje su tokom traumatične vekovne istorije jedni drugima naneli i krenu putem pomirenja.

Istorijsku poslanicu, prvi zajednički dokument ruskih pravoslavaca i poljskih katolika, potpisali su ruski patrijarh Kiril Prvi i predvodnik Episkopata Poljske katoličke crkve, nadbiskup Juzef Mihalik u Kraljevskom zamku u Varšavi uz prisustvo predstavnika poljske vlade i parlamenta. „Apelujemo na naše vernike da zamole da se praštaju krivice, nepravde i svo zlo koje je uzajamno naneto, stoji u poslanici koju su ruski i poljski crkveni velikodostojnici pripremali tri godine.

U poslanici Rusima i Poljacima dve crkve naglasile su da praštanje ne znači zaborav što su posle potpisivanja na svečanoj ceremoniji istakla i obojica velikodostojnika potpisnika. „Praštati znači odreći se osvete i mržnje, učestvovati u izgradnji sloge i bratstva među ljudima, našim narodima i zemljama što predstavlja temelje mirne budućnosti. Svaki Poljak u svakom Rusu i svaki Rus u svakom Poljaku treba da vidi prijatelja i brata“, završava apel u poslanici.

___

Ruska pravoslavna crkva oprostila pankerkama

Ruska pravoslavna crkva oprostila je članicama pank benda Pusi Rajot koje su juče osuđene za huliganizam i poslate u zatvor pošto su u crkvi izvele pank molitvu za spasenje od Vladimira Putina, poručila su danas dva ruska klerika.

Iguman Sretenskog manastira u Moskvi Tihon Ševkunov, za koga postoji rašireno verovanje da je lični duhovni savetnik ruskog predsednika Vladimira Putina, danas je na državnoj televiziji rekao da je crkva oprostila pankerkama nastup koji su prošlog februara izvele u Katedrali Hrista Spasitelja u Moskvi.

„Povremeno je bilo optužbi da im crkva ne prašta“, rekao je Ševkunov. „Jesmo im oprostili, još na samom početku. Ali bi društvo i vlada trebalo da sprečavaju takve postupke“.

______________

Новости

Napad na srpski nedeljnik iz Zagreba

Napad na srpski nedeljnik iz Zagreba

Osvetnik s Pantovčaka

Piše: Ivica Đikić

Ivo Josipović zloupotrebljava svoju funkciju da bi se, suprotno ovlastima koje mu daje Ustav, privatno i zakulisno obračunavao s novinama koje izvještavaju o poslovnim akrobacijama njegovih bliskih prijatelja, i da bi umjetno stvarao marionetsku alternativu Srpskom narodnom vijeću, izdavaču ovoga lista. On neće da šalje demantije i ispravke, neće da tuži, neće da razgovara, neće da argumentira

Nastavite čitati…

 

Фонд за развој и Агробанка

 

Данас

Da li je fond za razvoj mala Agrobanka?

Piše: Ruža Ćirković

Za poznavaoce prilika u srbijanskom finansijskom sistemu zaprepašćeno lice bivšeg direktora Agrobanke Dušana Antonića pred pitanjima njegove odgovornosti nije bilo nikakvo iznenađenje. Antonić je, kažu i neki navodno oštećeni akcionari te banke pa i mnogi u njoj zaposleni, bio s razlogom zaprepašćen. Ne samo zato što je verovao u stopostotnu zaštitu kruga u kome je poslovao nego i zato, tvrde oni, što je radio ono što u Srbiji rade svi ili gotovo svi. 

Stambeni kredit, tvrde mnogi Danasovi sagovornici, gotovo je nezamislivo dobiti samo na osnovu dokumentacije ili neki drugi kredit na osnovu biznis plana. Lična, politička, rodbinska, kumovska preporuka je tu kriterijum nad kriterijumima, a stečajni upravnici će vam listom posvedočiti da su krediti bez kvalitetnog obezbeđenja maltene redovna pojava.

Zašto građani Srbije plaćaju ovako visoke kamate, kad god ih plaćaju, mogu da zaključe prateći i slučaj Agrobanke, a u zaključivanju im može pomoći i izveštaj Državne revizorske institucije o poslovanju Fonda za razvoj Republike Srbije.

Između ova dva slučaja odmah pada u oči jedna paradoksalna sličnost: revizorska kuća KPMG uzdržala se od davanja revizorskog mišljenja o poslovanju Agrobanke za 2011. godinu, a mada sa iznošenjem iznenađujućih podataka nije štedeo, državni revizor se uzdržao od davanja mišljenja o finansijskim izveštajima i poslovanju Fonda za razvoj za 2010. godinu. Mada čitaocu iznenađujućih činjenica u njegovom gotovo 200 strana dugom izveštaju ne nedostaje, državni revizor je zaključio da nije pribavio „dovoljno odgovarajućih revizijskih dokaza koji obezbeđuju osnovu za revizorsko mišljenje“ pa „shodno tome ne izražavamo mišljenje o finansijskim izveštajima Fonda za razvoj Srbije za 2010. godinu“, a „za ostale aktivnosti, transakcije i informacije, koje su prikazane u navedenim finansijskim izveštajima, nismo pribavili dovoljno odgovarajućih revizijskih dokaza da izrazimo mišljenje da li su u skladu sa propisima u Republici Srbiji, datim ovlašćenjima i planiranom svrhom“.

Da Fond ne kontroliše namensku upotrebu sredstava koja dodeljuje po raznim osnovama, revizor navodi nekoliko puta, a navodeći niz slučajeva upućuje i na zaključak da krediti koje Fond daje nisu obezbeđeni ni na odgovarajući ni na način za koji sam Fond tvrdi da su obezbeđeni.

U svom izveštaju Državni revizor, na primer, navodi da je Fond objavio da su mu potraživanja koja podležu usaglašavanju (neusaglašeno 141,4 milijarde) najvećim delom pokrivena garancijama na imovinu ili menicama sa avalom banke, iako je samo 18 ovih potraživanja obezbeđeno navedenim instrumentima.

„Za plasmane po 414 partija investicionih kredita u iznosu od 5.334.502.000 dinara po stanju na dan 31. 12. 2010. godine Fond nije imao važeću polisu osiguranja hipotekovane nepokretnosti i njenu vinkulaciju na Fond, niti je od korisnika kredita zahtevano izvršenje ove ugovorne obaveze, pod pretnjom raskida ugovora o kreditu i naplate celokupnog duga sa prispelim kamatama kao dospelim. Fond ne vodi ažurnu evidenciju o primljenim polisama osiguranja hipotekovanih nepokretnosti po partijama kredita čija isplata je obezbeđena ovim instrumentom“.

Državni revizor navodi desetine primera za odobravanje kredita klijentima kojima pozitivnu bonitetsku ocenu nije dala ni stručna služba samog Fonda, primere o nenamenskom korišćenju kredita i njihovoj neadekvatnoj obezbeđenosti, ali mi ćemo ovde citirati samo nekoliko.

 

>

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POLITIKA SEVILJSKOG TRGA ILI ZAŠTO SU MEDIJSKA HAPŠENJA ČISTO ZLO

 

Znam da je to svet nevin jedino ispod pazuha, tek imam potrebu da branim i Mirka Nisam-Ja-Majkemi Cvetkovića, i onog njegovog finansijskog Rišeljea Nikezića, pa i Dejana Šoškića, i Miroslava Bogićevića. Zato što ovde nešto duboko nije u redu.

Naime, u sredu ujutro, čitajući novine uz kafu, svaki od njih, uz još ceo spisak ljudi, saznao je da će biti priveden u policiju, a možda i uhapšen. Iz drugih novina, nekad uglednog nedeljnika, saznao je da će deliti ćeliju sa još nekim poslovnim ljudima i da će to, sve u svemu, biti skup jači od kopaoničkog srpskog Davosa. Iz trećih novina je saznao kako će neko od osumnjičenih – možda baš on – dobiti status zaštićenog svedoka u aferi Agrobanka, naravno, ako odruka sve ostale.

Kako nijedan od njih nije naivan čovek, tako očigledno nije ni pomislio kako su dokoni novinari dali maštu na volju. Kako znamo da su to ozbiljno shvatili? Pa po tome što su njih dvojica (Mirko i Šoškić) već od jutra počeli da vrte novinare i da iznose svoje odbrane. E sad, pitanje je zašto ozbiljni ljudi imaju potrebu da se brane preko novina, kad se tu ništa ne rešava. Logično: oni su već uhapšeni preko novina, i otuda je red da se preko novina i brane.

(…) E sad, nije ovde reč o lepim manirima i kućnom vaspitanju kojih su se odrekli srpski mediji i njihova duboka grla iz institucija, već o nečemu mnogo važnijem. Prvo, onaj ko je iz tužilaštva, iz policije ili iz vlade javio novinarima ko će biti saslušan i uhapšen, taj je pokazao da mu nije stalo do funkcionisanja državnih institucija i da ne razume da je stepen urušenosti institucija jedne države, po definiciji, jednak stepenu urušenosti same države. Drugo, hapšenje ljudi preko novina faktički onemogućuje institucije – i policiju, i tužilaštvo, i sud, i vladu – da rade svoj posao, i proces koji je započeo hajkom u novinama – a ovo jeste hajka – ne može se podudariti sa putem do pravde, pa da Bog kaže da je svaki od ovih jeo žive ljude. Treće, Tadićevom sistemu ovakvi procesi su priličili jer taj sistem je sistematski razarao institucije, on je potčinio tužilaštvo političkoj volji, on je uništio sudove, on je policiju stavio u službu jedne jedine fioke na Andrićevom vencu, on je od vlade napravio društvo slepih izvršilaca volje jednog čoveka, pa zašto onda ne bi i hapsio preko medija, kakva je šteta od toga, a da već nije bila učinjena. Onaj, međutim, ko hoće institucije u državi, ko hoće kredibilno tužilaštvo i sud ili policiju iole u službi građana – onaj ko, rečju, nema ambiciju da bude Tadić – taj mora da zna bar toliko da će, hapseći preko medija, izgubiti šansu da ima bilo šta od toga. I to je tako i to, nažalost, ne može biti nikako drugačije.

(…) Zato držim da su medijska hapšenja deo igre koju iste te elite – od medijskih preko obaveštajnih do političkih – igraju sa novom vlašću. Naime, sistem, čiji su nosioci te elite – koje, naravno, podržavaju stranci – novim vlastima isporučuje sopstvene islužene delove putem medija, policije, tužilaštva i sudova. Sistem se tako pročišćava, osvežava i produžava svoje trajanje, on tako sklapa savez sa novom vlasti obećavajući Tomi, Dačiću i Vučiću da je to njihova inicijacija, posle koje će i sami postati deo tog sistema i te elite, i posle čega će biti zaboravljen sav onaj prezir kojim su ih elite zasipale, poniženja kojima su ih izlagale kao ljude koji ni rođenjem ni vrednostima tom svetu nisu pripadali.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-politika-seviljskog-trga-ili-zasto-su-medijska-hapsenja-cisto-zlo.html 

>

>>

>>> видети још:

Биланс стања и неуспеха

Српске банке

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Траже се одговорни за лоше приватизације

Radnički pokret rešen da ne posustane u borbi protiv korupcije

Корупција, приватизација, сецесија

Први кораци у ”борби” против корупције

Ко плаћа штету?

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Јелена Бркић: Проста политичка математика или: како нас на наше очи варају

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

 

Траже се одговорни за лоше приватизације

 

Данас

Markuš: Pokušaj države da „ubije“ svedoka loše privatizacije

Piše: Lj. B.

Radnici i mali akcionari koji tvrde da su upravo oni predvođeni Zdravkom Deurićem, v.d. direktora, spasili likividacije nekadašnjeg farmaceutskog giganta, zrenjaninsku Jugoremediju, došli su juče u Beograd kako bi se obratili široj javnosti i vlasti tražeći od nje da ispita „nezakonita hapšenja“ Deurića i direktorke Pen farme (fabrike antibiotika koju su osnovali mali akcionari i Jugoremedija) Milane Zlokas. Njih dvoje se u pritvoru nalaze od 1. avgusta, dok su finansijska direktorka Ankica Malušić i sudski veštak Stevan Gregović pušteni iz pritvora nakon 48 sati.

Sve četvoro su privedeni zbog sumnje da su fabriku oštetili za više od 600.000 evra. „Pritvorenima je rešenje o policijskom zadržavanju od 48 sati doneto, a da prethodno nisu saslušani, niti im je omogućeno pravo na davanje odbrane. Nakon što je Deuriću i Zlokasovoj određen pritvor od mesec dana, sudija je uzeo godišnji odmor i saslušanje je zakazano tek za 4. septembar, što govori da postoji jasna namera da se slučaj otegne“, rekla je pravnica Jasenka Golić. Ona je istakla da su ova hapšenja „zamena teza“ i pokušaj države da ih prikaže kao borbu protiv sporne privatizacije.

Advokati Jugoremedije su podneli tužbu zbog nezakonitog hapšenja, a radnici od kojih su neki juče govorili na tribini u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a neki bili u publici, tvrde da će nastaviti da se „suprotstavljaju svim radnjama koje guraju firmu ka likvidaciji“.

– Pokrenuli smo tužbu kojom tražimo 111 miliona evra odštete od države zbog svega što je fabrici učinjeno nezakonitim postupanjem države u privatizaciji. Odlučili smo da ne učestvujemo u zataškavanju sporne privatizacije – rekao je predsednik Udruženja Ravnopravnost Branislav Markuš. On je istakao da su radnici i mali akcionari uspeli da „spasu firmu likvidacije“, uloživši 13 miliona evra u sanaciju objekata i da su ova hapšenja kao i pretnje rukovodiocima fabrike pre toga, ustvari pokušaj države da „ubije“ svedoka loše privatizacije. Država (koja ima 42 odsto vlasništva u ovoj fabrici) se, tvrdi Markuš, nije izjasnila po predlogu za mirno rešenje spora, ali je zato na Skupštini akcionara pokušala da spreči donošenje odluka o usklađivanju akata i organa Jugoremedije sa novim Zakonom o privrednim društvima, što bi prouzrokovalo likvidaciju preduzeća. On je istakao da je likvidacija ipak sprečena, da se Jugoremedija uskladila sa Zakonom. „Državno nasilje koje se godinama sprovodi nad Jugoremedijom, sada je na vrhuncu“, napomenuo je Markuš. Prema njegovim rečima, vlast pokušava da nasilje nad rukovodiocima Jugoremedije i Pen farme predstavi kao izvršavanje preporuke Evropskog parlamenta da se istraži korupcija u Jugoremediji, ali da su se toj korupciji „suprotstavili oni koji su sada u zatvoru, a u njoj učestvovali oni koji su na vlasti“. Jugoremediju je 2002. privatizovala makedonska firma Jaka 80, čiji vlasnik je niški biznismen Jovica Stefanović Nini. Nakon višemesečnog štrajka većeg dela zaposlenih, koji su i manjinski akcionari Jugoremedije, država je raskinula privatizaciju zbog nepravilnosti, a Stefanović je pritvoren.

Блиц

Cvetković negira da je odgovoran za lošu privatizaciju „Jugoremedije“

Radnici fabrike lekova „Jugoremedija“ u Zrenjaninu, okupljeni u udruženju „Ravnopravnost“, podneli su nedavno tužbu zbog, kako su naveli, nezakonitog hapšenja čelnika fabrike, upozoravajući da ta afera ugrožava opstanak firme.

Grupa intelektualaca je stala u zaštitu radnika „Jugoremedije“, a Zagorka Golubović, koja je zbog „Jugoremedije“ svojevremeno pisala tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, smatra da je krivica na vlastima – i staroj i novoj.

– Ja sam bivšem predsedniku Republike skrenula pažnju da je čovek koji je došao za premijera glavni krivac što je propalo u to vreme bar 50 firmi koje su privatizovane – rekla je Zagorka Golubović.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Radnički pokret rešen da ne posustane u borbi protiv korupcije

Корупција, приватизација, сецесија

Први кораци у ”борби” против корупције

 

Пољопривреда

 

Политика

Извоз кукуруза уноснији од „фиће”

Произвођачи сточне хране траже да се због суше и великог подбачаја у приносима што пре забрани извоз свих житарица.

>

НИН

Чекају нас гладне године
Можеш кукати увек, али сад је ситуација таква да сељаку заиста треба помоћи, каже Жарко Кобиларов из Змајева, који обрађује 200 хектара најплодније земље.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

DEJAN TADIĆ: DVA PREDLOGA ILI PREDNOSTI PRIMARNE EMISIJE I FIKSNOG KURSA

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

 

Jerusalim post: Srbija je kao most između Istoka i Zapada

 

TRAGOM – Izraelski list Jerusalim post smatra da će Beograd imati značajnu ulogu u narednom periodu

Srbija je kao most između Istoka i Zapada

Situacija se izmenila u odnosu na devedesete, navodi Majkl Frojnd

Autor: M. S.

Jerusalim – Imajući u vidu bliske veze koje su postojale između Srba i Jevreja tokom proteklih hiljadu godina, Izrael i Jevreji koji žive u ostalim delovima sveta treba da uspostave snažnije veze sa Beogradom, ocenjuje se u tekstu objavljenom u Jerusalim postu.

Između ostalog, list navodi da je „Srbija, država sa dugom i ponosnom istorijom, izložena čestim klevetama u međunarodnoj štampi, koja trpi sve veći pritisak da se odrekne svog istorijskog sedišta i okrene leđa centralnom delu svog kulturnog i duhovnog nasleđa“. Autor teksta Majkl Frojnd podseća da su u protekle dve decenije mnogi Jevreji doživljavali Srbiju kao „pariju“, zbog balkanskih ratova koji su nastupili posle raspada Jugoslavije. „Optužbe o ratnim zločinima počinjenim u Bosni uznemirili su javno mnjenje u Americi i na Zapadu i ukaljali imidž Srbije. Kao rezultat toga, dugotrajne veze Srba i Jevreja gotovo da su pokidane, a mnoge jevrejske organizacije u SAD stale su na stranu bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca u njihovoj borbi protiv Srba“, navodi se u tekstu.

Frojnd naglašava da se situacija u Srbiji izmenila u odnosu na stanje od pre dve decenije. „Država je promenila kurs, ostavila iza sebe autoritarizam iz prošlosti i u potpunosti prihvatila demokratske vrednosti i norme. Preduzeti su veliki koraci da se poboljšaju odnosi sa susedima a osumnjičeni za ratne zločine isporuče Tribunalu u Hagu. Kao rezultat toga, Evropska unija nedavno je Srbiji dodelila status kandidata za članstvo, što predstavlja korak bliže u pravcu njene potpune integracije sa ostatkom Evrope“, ističe autor.

U tekstu se podseća da su dobri odnosi Srba i Jevreja uspostavljeni već u 14. veku, kada su Jevreji koji su bežali iz Mađarske nalazili utočište u Srbiji. „Čak i nakon što su Srbiju porazile Osmanlije 1389. i zagospodarile njome, Srbi su prihvatili španske i portugalske Jevreje koji su proterani sa Iberijskog poluostrva u 15. veku. Srpski grad Zemun, na periferiji Beograda, odigrao je značajnu ulogu u cionističkom pokretu… U bližoj prošlosti, tokom Holokausta, Jevreji i Srbi su se našli na meti hrvatskih fašista, ustaša, koji su bili Hitlerovi saveznici… Ustaše su ubile desetine hiljada Jevreja i više od pola miliona Srba u orgiji nasilja i teroru koji su ostavili duboke rane širom regiona… Srbi i dalje osećaju da su s Jevrejima delili patnju, zbog čega su veoma solidarni sa Izraelom i sa izazovima s kojima se on suočava… Verujem da Izrael i Jevreji sveta moraju da prihvate Srbiju i da prestanu da gledaju tu državu isključivo kroz prizmu rata u Bosni i konflikta na Kosovu“.

Frojnd tvrdi da Srbija može da postane značajan most između Istoka i Zapada. „Srbija ima dugotrajne istorijske i etničke veze sa Rusijom, a teži i pridruženju EU u bliskoj budućnosti. U narednim godinama, kada stabilizuje svoju ekonomiju i doživi oporavak, Srbija će imati sve veći strateški i diplomatski uticaj. Tokom devedesetih godina prošlog veka mnogi američki Jevreji su se priklonili Bosni i Kosovu, smatrajući Srbiju izgubljenim slučajem. Ipak, u svetlu onoga što se u međuvremenu desilo, vreme je da ponovo pronađemo Srbiju – zarad njenog i našeg dobra“, zaključuje autor teksta.

„Istorija na strani Srba“

Frojnd navodi da Srbija nastavlja da se protivi nezavisnosti Kosova. „Ko može da krivi Srbe za to? Uostalom, istorija je nedvosmisleno na njihovoj strani. Od kraja 12. veka Kosovo je služilo kao administrativni i duhovni centar Srbije i to je ostalo je u naredna dva veka, do 1389, kada su turski osvajači porazili Srbe i njihove saveznike. Vremenom, kosovske Srbe su mahom zamenili Albanci, koji sada čine većinu stanovništva, ali brojni srednjovekovni srpski manastiri i crkve stoje na Kosovu kao opipljiv dokaz istorijskog identiteta tog područja. Dakle, ne čudi podatak da su prethodni sazivi Vlade Srbije odbili da prihvate ideju o kapitulaciji kada je reč o statusu te teritorije“.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/srbija_je_kao_most_izmedju_istoka_i_zapada_.56.html?news_id=245839

>

Serbia: Lost and found

By MICHAEL FREUND

http://www.jpost.com/Opinion/Columnists/Article.aspx?id=280571

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ALEKSANDAR DUGIN: RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

СНС, Двери српске, УРС, ДСС – Tea Party, GOP (Republican Party)

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

 

Radnički pokret rešen da ne posustane u borbi protiv korupcije

 

Pokret za slobodu

13. avgusta 2012.

Pokret za slobodu je politička organizacija čiji su ciljevi sistemska reforma društva i nametanje zakona i uredbi od opšteg interesa, usvojenih širim konsenzusom među radničkim i seljačkim grupama. Stoga oko zajednički postavljenih ciljeva i zahteva okupljamo sve veći broj grupa, i nastavljamo sa unapređivanjem postojeće infrastrukture radničko-seljačkog pokreta. Socijalno-ekonomska prava u Srbiji na izuzetno su niskom nivou, i sve što je radničkom borbom do sad postignuto samo je blago izdizanje sa dna na kom Srbija tavori već više od dve decenije.

Borba protiv korupcije u privatizaciji

Radnicima u Srbiji koji se bore protiv korupcije poručili bismo da se vredi boriti ma koliko napredak bio spor. Jedan od najodlučnije vođenih protesta u Srbiji, protest radnika Zastave elektro iz Rače, u kojoj je bilo zaposleno oko 200 ljudi, doveo je do raskida privatizacije i do uspostavljanja nove poslovne saradnje, kojom je u Srbiji otvoreno oko 4.000 novih radnih mesta. Talas radničkih protesta 2009. godine, kada je nepovezani radni staž iskrsnuo kao jedan od zajedničkih problema većeg broja radničkih grupa, najpre je doveo do toga da je država iz svojih sredstava nadoknadila nanetu štetu, a zatim i do nedavno donete uredbe kojom se uvodi strožija kontrola uplate socijalnih doprinosa, odnosno zabrana isplate zarade dok nisu namirene obaveze prema PIO fondu. Isto tako, namerno guranje u stečaj koje je upropastilo toliki broj preduzeća dopunom Krivičnog zakonika proglašeno je početkom ove godine krivičnim delom sa kaznom zatvora od šest meseci do pet godina. Podsećamo da je obrazac uništavanja fabrika kroz namerno dovođenje preduzeća u stečaj sledeći: Vlasnici bi najpre imenovali upravu u kojoj nema ni jednog predstavnika radnika-akcionara, i onda bi bez ikakve kontrole sklapali štetne ugovore sa drugim firmama koje su takođe u njihovom vlasništvu. Tako bi uveli privatizovano preduzeće u stečaj, a zatim ga kao većinski poverioci ponovo preuzeli, ali sada kao stopostotni vlasnici. Ulaskom preduzeća u stečaj prestao bi radni odnos svih radnika, prestao bi rad sindikata, prestao da važi kolektivni ugovor. I kada nekadašnji većinski vlasnik ponovo preuzme fabriku iz stečaja, on je u poziciju da se prilikom ponovnog zapošljavanja obračuna sa svim radnicima koji su mu se suprotstavljali; dok bi sindikat koji nastane u takvim uslovima bio, naravno, pod punom kontrolom gazde i njegovog menadžmenta.

U narednom periodu Pokret za slobodu će se u vezi sa borbom protiv korupcije u privatizaciji posvetiti nadzoru najavljenog obračuna sa 24 sporne privatizacije na koje se ukazuje u rezoluciji Evropskog parlamenta. Da podsetimo, 17. aprila organizovali smo protest ispred Vlade Srbije na kojem smo insistirali da se te privatizacije što hitnije preispitaju, ali i skrenuli pažnju na činjenicu da je korupcije bilo u mnogo većem broju preduzeća, a ne samo u onima na koje je Evropskoj komisiji svojim detaljnim izveštajima ukazao Savet za borbu protiv korupcije. Na primer, iako je industrija mesa BEK iz Zrenjanina uništena na isti način kao i zrenjaninski Šinvoz – namernim dovođenjem u stečaj – ona, za razliku od Šinvoza, nije na evropskom spisku spornih privatizacija. Neposredno pre protesta dostavili smo izveštaj domaćoj javnosti i institucijama EU o sve težoj situaciji u preduzećima sa spiska EU, usled toga što se toliko dugo odlaže rešavanje njihovog problema, gde smo posebno istakli preduzeća koja je oštetio Jovica Stefanović Nini, kao što su Jugoremedija i Srbolek, preduzeće Trudbenik Gradnja koje je oštetio njegov vlasnik i svojevremeni finansijer Demokratske stranke Dragan Kopčalić, itd. U istom izveštaju, skrenuli smo pažnju i na katastrofalne posledice privatizacije u preduzećima SEVER iz Subotice i RS Partners PES iz Surdulice, koja nisu sa spiska EU. Smatramo da je najpravednije obeštećenje za radnike svih kriminalom oštećenih preduzeća da se u njima opet pokrene proizvodnja; pri čemu bi zaplena imovine odgovornih mogla obezbediti deo sredstava potrebnih za investiranje. Država treba što pre da pokrene sveobuhvatne istrage i krivične postupke protiv onih koji su očigledno odgovorni za pljačkanje i nepravilnosti u privatizaciji preduzeća poput Šinvoza iz Zrenjanina, Zastave elektro iz Rače, Trudbenik gradnje iz Beograda, IP “Prosvete“, itd. Protiv odgovornih za uništavanje tih preduzeća se u nekim slučajevima već vode krivični postupci ali oni, po našoj proceni, nisu dovoljno obuhvatni. Rešavanje ovih problema dodatno otežava činjenica da su politički zaštitnici nekih od ovih vlasnika još uvek na vlasti, pa je vrlo verovatno da će se u nekim slučajevima, u pojedinačnim preduzećima, pokušati sa prividnim istragama i zataškavanjem afera. Kako god, vlastima treba da bude jasno da je radnički pokret u Srbiji uspostavio komunikaciju sa institucijama EU i da neće dozvoliti falsifikovanje obračuna sa kriminalom u privatizaciji. Predstavnik Pokreta za slobodu je u aprilu, u Komitetu regiona, instituciji EU već podneo izveštaj o posledicama privatizacije, a to će novostvoreni ogranak naše organizacije u Briselu nastaviti da čini i u budućnosti. Takođe ukazujemo i na to da rešavanje pitanja Srboleka, fabrike lekova iz Beograda, treba započeti odmah: jer ne samo što je njenim zatvaranjem obustavljena proizvodnja deficitarnih, a bolesnicima neophodnih lekova, već je ta fabrika dovedena u stečaj iako, paradoksalno, ima veća potraživanja nego dugovanja.

Konsenzusom do poljoprivredne reforme

Pored industrije, druga bitna sfera očuvanja realnog sektora ekonomije jeste poljoprivreda. Ova strateška grana posebno je važna u situaciji kada se široki slojevi društva nalaze u potpunom socijalnom kolapsu. Tokom devedesetih poljoprivreda se pokazala kao najpostojanije egzistencijalno uporište stanovništva u uslovima ekonomskih sankcija, hiperinflacije i regionalne nestabilnosti. Nezavisnost u proizvodnji i plasmanu hrane neizostavni je element stabilnosti u zemljama u kojima su praktično svi drugi aspekti života dovedeni u pitanje.

Na jednom od poslednjih okupljanja Pokreta za slobodu u selu Ljubiš na Zlatiboru, na kojem su predstavnici brojnih seoskih grupa i udruženja diskutovali o situaciji u poljoprivredi, usvojena je platforma za poljoprivrednu reformu koja insistira na postojanju dugoročne strategije u poljoprivredi i na podređivanju poljoprivredne politike interesima seljaka, a ne interesima tržišnih špekulanata i krupnih biznismena. Platformu ćemo dostaviti novom Ministarstvu za poljoprivredu, a o rezultatima naših pregovora javnost će biti na vreme obaveštena.

Čitava platforma dostupna je na sledećem linku:

http://pokret.net/cms/index.php?page=platforma-za-poljoprivrednu-reformu-usvojena-od-strane-radnickih-i-seljackih-organizacija-koje-su-ucestvovale-na-konferenciji-pokreta-za-slobodu-u-selu-ljubis-na-zlatiboru-9-10-juna-2012-godine

Dodatne informacije:

Predlog za uključenje asocijacija radnika i malih akcionara u praćenje napretka Srbije na putu ka članstvu u Evropskoj uniji:
http://pokret.net/cms/index.php?page=predlog-za-ukljucenje-asocijacija-radnika-i-malih-akcionara-u-pracenje-napretka-srbije-na-putu-ka-clanstvu-u-evropskoj-uniji

Vlast će odgovarati za korupciju i lošu privatizaciju, list Danas, 29. mart 2012:
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/vlast_ce_odgovarati_za_korupciju_i_losu_privatizaciju.4.html?news_id=237131

Protest Pokreta za slobodu ispred zgrade Vlade Srbije, list Republika, 1. maj 2012:
http://www.republika.co.rs/524-525/15.html

Protest Pokreta za slobodu ispred Vlade Srbije, list Novi magazin, 17. april 2012:
http://www.novimagazin.rs/vesti/protest-pokreta-za-slobodu

Proširiti spisak sumnjivih privatizacija, e-novine, 17. april 2012:
http://www.e-novine.com/drustvo/62936-Proiriti-spisak-sumnjivih-privatizacija.html 

Konferencija Pokreta za slobodu u selu Ljubiš na Zlatiboru, list Danas, 20. jun 2012:
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/za_100000_evra_moze_da_se_kupi_vojvodjansko_selo.14.html?news_id=242604

ALEKSANDAR DUGIN: RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Natela SPERANSKA

Profesor Aleksandar Dugin govori o svojoj knjizi „Četvrta politička teorija“ i stanju stvari u savremenom političkom svetu Rusije.

Pre nekoliko dana u Stokholmu je predstavljena vaša knjiga „Četvrta politička teorija“, koja je najzad postala dostupna anglofonim čitaocima. Predstavljena je u okviru međunarodne konferencije „Identitär Idé 4“. Kakav značaj taj događaj ima za vas? Da li je među učesnicima konferencije bilo stručnjaka čiji nastupi su vas naročito zanimali?

— Upoznao sam se sa skandinavskim predstavnicima nove desnice, koje ranije nisam poznavao. Na konferenciji je bilo ljudi iz Švedske, Norveške, Danske, Engleske, SAD. Bilo je Rusa koje zanima evroazijstvo. Kongres je održan u Muzeju oružanih snaga Švedske u samom centru Stokholma. Prijatno me iznenadilo to što identitaristi Skandinavije, za razliku od Francuza, uopšte nisu opsednuti migracijama ni islamom a stran im je i nacionalizam.

Iz nastupa i pitanja, koja su bila vrlo ozbiljna i temeljna, videlo se da su više zabrinuti time što je savremena Evropa izgubila svoj istorijski smisao, što Evropljani, pogotovo omladina, misle samo na potrošnju, koja se pretvorila u metafiziku, i nema nikakvog smisla ni cilja u životu. Nema obzorja, nema želja. Sve se pretvorilo u komforan protokolaran nestanak. Ljudi teško shvataju ko su, čak većina takva pitanja i ne postavlja, uopšte ne shvata njihov smisao. Izvestioci su govorili da su savremenost i postmoderna lišile bitak telosa, polako rastvorili racionalnost. Na severu Evrope ljude raspršava komfor, na jugu – siromaštvo i kriza. Na zapadu – neuroza i imigracija. Na istoku razočarenje. Evropo, ime ti je frustracija – govorili su izvestioci.

Originalan je bio nastup Aleksa Kurtadžića iz Engleske. To je bio svojevrstan književni performans: kolaps i njegove verzije. Kurtadžić je govorio o odloženom kolapsu, zadržanom kolapsu, talasastom kolapsu, o zavodljivom kolapsu i komfornom kolapsu, o takvom kolapsu koji se ne shvata kao kolaps… I sve te vrste kolapsa prožimaju se, preklapaju, stvarajući čudnovate šare večno odlaganog finala – never ending end. U svojoj knjizi o Hajdegeru (i na našim seminarima) govorio sam o problemu „još ne“, noch nicht; Aleksandar Bovdunov nazvao je to „metafizikom zadrške“. Upravo o tome govorio je i Kurtadžić. Vredi obratiti pažnju na njega, treba tražiti darovite ljude.

Recite nam nešto o temeljnim osobenostima „Četvrte političke teorije“. Da li se 4PT obraća elementima drugih ideologija?

— 4PT nije spoj obeležja klasičnih ideologija. To nije prosto sinteza antiliberalnih elemenata, kako je zamišljan nacionalboljševizam. To je korak na drugu stranu političke moderne, u različitoj meri svojstven i liberalizmu, i komunizmu, i ideologijama trećeg puta. 4PT – to je voljno konstruisanje Tradicije s osloncem na dekonstrukciju savremenosti. Običan postmodernizam je nihilističan i implicitno liberalan, čak i kada pretenduje na nonkonformizam. Sav njegov nonkonformizam ograničava se samo raskrinkavanjem moderne kao prikrivene Tradicije, dok sam predlaže da se sačuva oslobodilački pâtos moderne bez njenih nesvesnih reprodukcija Tradicije. Zato je pozitivni program moderne u politici jadan; uostalom, uopšte ga nema, sav se svodi na kritiku.

Dekonstrukcija moderne kao metod je prihvatljiva ako se likvidiraju subjekti klasičnih političkih teorija – individuum liberalizma, klasa marksizma i rasa / nacionalna država fašizma i nacionalsocijalizma. To 4PT prihvata, ali se dalje putevi sa postmodernizmom razilaze: 4PT otkriva Dasein kao novog „subjekta“ političke teorije. Pritom se Dasein povezuje sa kulturom, to jest, insistirajući na umnoženosti Dasein-a, što nije činio ni sam Hajdeger, mi utiremo put ka policentrizmu, višepolarnosti i međunarodnom poretku zasnovanom na civilizacijama.

Niz Dasein – kultura – civilizacija – veliki prostor – pol višepolarnog sveta daje sasvim novi kontekst političkog mišljenja. Individuuma nema, Dasein ga ukida, umesto njega figuriše samo pitanje autentične ili neautentične egzistencije, to jest, izbor je das Mann ili Selbst, upravo na tome je zasnovana 4PT. Klasa i rasa, kao i država (u najmanju ruku, savremena nacionalna buržoaska država) – sve su to antropološki i ontološki konstrukti Moderne, tehno-verzije, Ge-stell.

Mi pak projektujemo egzistencijalno političko ustrojstvo, i to u uslovima kada sam liberalizam iscrpljuje čoveka, prelazi na podindividualni nivo – brigu o sebi, parlament organa, od ukidanja kolektivnog identiteta u korist individualnog ka odricanju od individualnog u korist podindividualnog, dividualnog. Rečju, dnevni red 4PT, premda je i zasnovan na Tradiciji, ali ne na Tradiciji kao inerciji, već kao konstruktu tradicionalizma. To je voljno rekonstruisana Premoderna i njen vrednosni set (komplet). Pritom je 4PT otvorena – svako može da uđe i upita, predloži, prigovori. Druga je stvar što je Moderna, izgleda, samlela sve ili gotovo sve. Nema ko da uđe.

Karl Šmit je tvrdio da se ispravna tumačenja političkog retko sreću. Dominacija liberalizma kao političke ideologije koja je u 20. veku pobedila već je dovela do potpune zamene politike ekonomijom („ekonomija – to je sudbina“), postavši smrtonosan virus za političko. Može li se reći da je liberalizam poništio političku dimenziju? I koliko je za rehabilitaciju političkog (pre svega, u oblasti smislova) efikasna „Četvrta politička teorija“ kao apsolutna alternativa liberalizmu u svim njegovim oblicima?

— Da, u pravu ste, liberalizam je politiku preveo iz oblasti ideologije u oblast stvari, pretvorivši potrošnju i tržište hartija od vrednosti u surogat političkog. Liberalizam svoju armiju ne vrbuje kroz klasične strategije propagande, obrazovanja, pripreme, racionalnog objašnjenja, već kroz činjenicu prisustva u globalnom tehnološkom i ekonomskom prostoru. Globalne ekonomske i informacione procedure proizvode globalnog potrošača, kojim se izuzetno lako upravlja, pošto on nije prosto predvidiv, već deluje po strogo zadatoj shemi. Savremeni čovek postao je kiborg još pre nego što je pokrenuta industrija kiborga. Nije mašina ta koja oponaša nas, mi smo stvoreni na sliku i priliku automata. Politika pretpostavlja izbor, kiborg pretpostavlja uključenost u utičnicu, priključenost na mrežu, postojanje bankomata u blizini.

4PT ne pretenduje na spasavanje ljudi iz hipnoze potrošnje. Ona konstituiše drugačijeg subjekta. Recimo – radikalnog. Radikalni subjekat ne troši, nije individua, nema TV, nije uključen u struju. Zato ga je nemoguće isključiti. Ako se 4PT i obraća politici, onda samo u novom smislu – to je egzistencijalna politika koja počinje i završava se izborom – za sistem (status quo, globalizam, liberalizam, ljudska prava, tržište, jednopolarni ili bespolarni, ali u svakom slučaju zapadnocentrični svet) ili protiv. Ako je izbor protiv, onda je to ka 4PT. Ako je za, onda je razgovor završen.

Postoji nekoliko varijanti odgovora na pitanje: ko je subjekat „Četvrte političke teorije“? U najneočekivanije možemo svrstati hajdegerovski Dasein. Pre tri godine, kada je bilo reči o etapama razvoja 4PT, rekli ste da subjekat nije ni država, ni klasa, ni individua, već nešto sastavljeno. Odgovara li toj definiciji platonovska πολιτεία?

— Politeja kod Platona (ne kod Aristotela) – to je političko neodređenih razmera. Termin optimalno odgovara za definisanje onoga što predstavlja pol višepolarnog sveta ili „veliki prostor“. Sâm subjekat 4PT ipak je Dasein, mislim da je to najpogodnije, i, čim od toga odstupimo, neminovno dospevamo u semantičke lavirinte kontaminirane Modernom. Dasein se teritorijalno izražava kao „veliki prostor“, to je njegova specijalizacija. On se pojavljuje i kao kultura, kao civilizacija. U geopolitici kao pol. U budućem višepolarnom pravu – kao politeja. Sve to treba zamišljati kao egzistencijale. Ne Dasein u „velikom prostoru“, ne Dasein kao politeja, već „veliki prostor“ kao prostornost Dasein-a, jer taj prostor postaje ono što jeste samo kao izraz Dasein-a, kao faktičnost njegovog egzistiranja.

Isto je i sa politejom. Dasein egzistira politički, to jest – egzistirajući, on i jeste politeja u određenom kontekstu. Eto zašto je država neprihvatljiva; ona može da postoji kao oblik ili esencija, to jest bez Dasein-a. Što znači da to više nije to. Isto je i sa narodom. On prosto traži ulogu subjekta 4PT. I ispravno je što traži, pošto Dasein existiert volkisch, a kako bi se inače ispoljavao u govoru (Sprache)? I kakav će imati izgled (eidos) ako ne bude postojao narodno. Uzgred, otud etimologizam i germanizam samog Hajdegera. I romantičara, i Hegela, i Fihtea. Politeja – to je živa politika. U tom smislu, to je najvažnija dimenzija 4PT.

U kakvom stanju se, po vašem mišljenju, nalazi savremena politička elita Rusije? Da li se u velikoj meri razlikuje od elite zapadnih zemalja ako naglasak stavimo na njen misleći segment?

— Politička elita Rusije – to je katastrofa. Ona se bitno razlikuje od elite Zapada, ali ne nadole, naravno, niti nagore, nego ukrivo, ustranu. Elita Zapada još postoji, ona naglo degradira, ali se grčevito drži svoje elitarnosti. Pjer Burdje je pisao da je klub (elita) ekskluzivan, a geto (mase, svi ostali) – inkuzivan. Karl Laš je govorio o „ustanku elita“, to jest o tome da elite Zapada imaju sve više getoidnih crta – sve su manje ekskluzivne. Ukusi Berluskonija ili Sarkozija – to su maštarije lou midl klase, gansta. Ali izvestan deo elite Zapada, sužavajući se, opstaje, postajući sve tajniji i sve okrutniji. Nije isključeno da se moralno sprema za tiraniju kao narednu nužnu etapu posle sveopšteg demokratskog rastakanja. Mase rastu, elite se sužavaju. Klub nevidljivo odgaja tirana.

U Rusiji se među elitom odvija nešto drugo. U nečemu liči na Zapad, u nečemu ne. Ne liči po tome što elite Zapada, klub, održavaju istorijski kontinuitet, njihovo degenerisanje je kontinuirano, neprekidno. Svaka etapa je fiksirana, propraćena, oplakana i ismejana, u najmanju ruku opisana, dokumentovana. Sadašnje ruske elite pojavile su se iz ničega, bukvalno su ih našli na smetlištu – to su deca kasne sovjetske bare degenerisanja. Uzdigli su se iz užasa i bezumlja, nagrabili i ne daju. Oni niti progresiraju, niti se degenerišu. Oni slušaju blesasti rok iz 70-tih ili čak šansone. Njihova deca su kopilad bez stila i gesta. U njima nema ničeg ruskog i više gotovo ničeg sovjetskog. Ali nema ni zapadnog (nikad ga nije ni bilo). Oni su uspešan rezultat ustanka elita, oni ne glume da su ološ (iz političke korektnosti), ne pretvaraju se u ološ (iz ravnodušnosti), oni jesu ološ.

Mislećeg segmenta u ruskoj eliti nema niti ga može biti. Uostalom, ni u našem društvu ga uopšte nema. U tome su jednaki oni na vrhu i oni na dnu. U svemu ostalom nisu.

Jedino što nam je preostalo – to je u narodu duboko zapečaćen Dasein. Neotvoren, bez izdanaka Logosa, sve vreme samo potencijalan, i čak svakog dana sve više potencijalan, sve dalji od rođenja, obrnuto sazrevajući. Pa ipak je to vrednost. Hoće li narod uzmoći da se oglasi i izvede prodor ka stihiji uma, ne bih znao da kažem. S jedne strane, trebalo bi. S druge – ništa na to ne ukazuje. Ali intelektualnost u svakom slučaju nije uporediva ni s onim što se dešava u ruskom klubu, ni s onim što se dešava u ruskom getou.

Misao – to je tamo negde.

Sa ruskog prevela Sava ROSIĆ

Evrazija

Novi standard

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Kриза интелектуалне елите

Русија: На приватним офшор рачунима 800 милијарди долара

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Годишњица злочина у Гораждевцу

 

Политика

Годишњица злочина у Гораждевцу

На данашњи дан пре девет година на обали реке Бистрице убијени су Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (13). – Еулекс затворио истрагу, нема осумњичених.

ЕУ још ћути о „Олуји”

Никада се ни на једном скупу у Европској унији није помињала „Олуја”, каже Ласло Варга, потпредседник скупштинског одбора за европске интеграције.

>>>

Богдан Букумирић, преживео масакр српске деце у Гораждевцу 2003.

 

DEJAN TADIĆ: DVA PREDLOGA ILI PREDNOSTI PRIMARNE EMISIJE I FIKSNOG KURSA

PREDLOG 1: Ako može prekomerno inozaduživanje, onda može i primarna emisija

(…) Svi kao argument navode da je instrument primarne emisije zapravo krokodil iz 90-tih, koji proizvodi strah od hiperinflacije. S njima se moguće složiti kada kažu da da to nije dobro za ekonomiju zemlje. Međutim, niko od njih ne nudi odgovor na sledeće pitanje: da li je prekomerno inozaduživanje ovovremeni krokodil, koji Srbiju sve više guta?

Možemo li već sada zaključiti da Srbija, bežeći od jednog krokodila (primarna emisija), srlja usta drugom (prekomerno inozaduživanje). Jer nijedno nije dobro za ekonomiju. Međutim, kako smo već iz objektivnih razloga primorani da koristimo jedan instrument, ne vidim razlog zašto ne koristiti i drugi za spas naše ekonomije jer su ta dva instrumenta po svojoj nameni u povećanju domaće potrošnje vrlo slični i dovode do voluntarističkog pritiska na finansijski sistem.

Primarna emisija je instrument pomoću kojeg centralna banka, praveći novac za otkup državnih obveznica i drugih finansijskih sredstava, zapravo reguliše kreditnu aktivnost sa težnjom ka optimalnom neinflatornom funkcionisanju finansijskog sistema. Taj instrument je prisutan u svakoj zemlji sa tržišnom ekonomijom.

REŠENJE 2: A zašto ne fiksni kurs ako je bolji

(…) Uvođenje fiksnog kursa bi u početku izazvalo jak inflatorni udar zbog rasta cena uvoznih proizvoda kao i zbog povećanja plata, ali bi sasvim sigurno na duže staze donelo više koristi nego štete. Jer vlada Srbije i ovako direktno i indirektno već utiče na nivo mnogih cena, tako da bi vrlo brzo i inflaciju dovela na prihvatljiv nivo.

Osim toga, smanjila bi se realna javna potrošnja, što bi dalo dovoljno vremena vladi da provede reforme ekonomskog sistema jer je za smanjenje rashoda na osnovu strukturnih reformi i promenu u poreskoj politici koja bi dovela do povećanja prihoda, potrebna priprema zbog načela predvidivosti i određeno vreme da bi se videli prvi efekti.

Realno je očekivati da će biti smanjeni rizici poslovanja i povećana likvidnost, a usledio bi i pad kamatnih stopa, što dovodi do potražnje za kreditima, a samim tim i ulaganja u proizvodnju i porast broja zaposlenih. Povećala bi se i količina novca u opticaju, pri čemu bi se povećao državni prihod po osnovu emisione dobiti NBS i, konačno, produbilo bi se dinarsko finansijsko tržište, što bi dovelo do jeftinijeg finansiranja javnog duga.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/dejan-tadic-dva-predloga-ili-prednosti-primarne-emisije-i-fiksnog-kursa.html

>>>

Економија

Предлог: девизне резерве уложити у производњу хране

>

NEBOJŠA KATIĆ: KAKO FINANSIRATI INVESTICIJE

http://www.standard.rs/nebojsa-katic-jedan-predlog-za-izlaz-iz-beznadja-ili-kako-finansirati-investicije.html

>

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Вести са ”тржишта”

Ко плаћа штету?

>

Budućem ministru finansija

Saša Radulović

Šta treba da radi ministar finansija

http://blog.b92.net/text/20570/Buducem-ministru-finansija/

>

Radoman Jović: Izvoziti ili umreti

Balkanski Exit

Boško Ćirković Škabo: Dijasporno

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

>

DR NEBOJŠA VELJKOVIĆ:

DUNAVSKA STRATEGIJA – STARA IDEJA ZA NOVI VEK

Zašto je izgradnja plovnog kanala Dunav-Morava-Vardar strateški projekat Srbije u kontekstu dunavske strategije

Autor je dipl. ing. građevine, Agencija za zaštitu životne sredine – Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja

Balkanmagazin

 

Корупција, приватизација, сецесија

 

Покрет за слободу

Posledice olake prodaje – mračni jubilej: decenija drame “Jugoremedija“

– Živan Lazić,

10. avgusta 2012.

Izvor: E novine (www.e-novine.com)

>

Danilo Šuković: Hapšenjem neko želi da obezvredi Jugoremediju

1. avgusta 2012.

Izvor: Tanjug, Alo, B92

http://pokret.net/cms/  

>>>>

Данас

Da li je „Voda voda“ prodata?

(…) Do februara ove godine, direktor „Voda vode“ bez ograničenja bio je Zvonko Nikezić, inače vlasnik Ces mekona, konsultantske kuće čiji je direktor, pre nego što je postao prvi čovek Agencije za privatizaciju, a kasnije i premijer, bio Mirko Cvetković. Tu vezu bivšeg predsednika vlade sa Ces mekonom, kome su povereni poslovi konsultanta u brojnim privatizacijama, Evropska unija je stavila na listu od 24 sporna slučaja u kojima se sumnja na visoku korupciju.

(…) Ipak, poslednjih meseci se izgleda nešto događa sa ovom fabrikom, a prvi signal, osim promene imena, jeste i odlazak Nikezića. Podsetimo, Nikezić je do februara, kao predstavnik državnog udela, bio i u upravnom odboru Agrobanke, ali je na tu funkciju dao ostavku nekoliko meseci pre nego što je banka „pukla“.

>>>> 

Vojvodina republika

Piše: Radivoj Cvetićanin

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Први кораци у ”борби” против корупције

SINISA LJEPOJEVIĆ: DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?

Нова-стара влада

Двери у председништву Србије!

Najveći u Evropi… 

Српске банке

А имовина?

Биланс стања и неуспеха

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

 

Јелена Бркић: Проста политичка математика или: како нас на наше очи варају

Нису малобројни они који кажу какав народ таква и влада. Пошто нисам баш сигурна да је тако, покушаћу, помоћу бројева, да проникнем у начин размишљања наших грађана тог фамозног 6. маја 2012.

(…) Ако није једини, Г17+ илити УРС је главни кривац за ужасно стање у српској економији. Јер његови главни људи су већ годинама на челу министарстава задужених за привреду и финансије.

И гле чуда, уместо да због тога одговарају, они ће опет водити и привреду и финансије, и све то са 5,51% украдених гласова!

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/jelena-brkic/prosta-politicka-matematika.php

Za diskusiju

PRESS

UVODNIK

VELJKO LALIĆ

Srpski krugovi

Na inauguraciji Tomislava Nikolića više od sat vremena stajao sam u redu s Vladom Divcem, koji jedini od važnijih zvanica nije želeo da prođe preko reda iako su mu nekoliko puta prilazili ljudi iz protokola. Ali bukvalno jedini!

I pitao sam tako Divca, sav srećan najavama o nekakvim Zvezdinim pojačanjima, da li ćemo ove godine (mi, Cigani) konačno da vratimo titulu na Mali Kalemegdan.

– Nema šanse – odgovorio je Divac.

– U sportu se ništa ne dešava preko noći. Ni slučajno. Veruj mi. Samo dobar rad se na kraju uvek isplati – objasnio mi je nekako nezainteresovano.

Tu su prestala moja navijačka podbadanja. Doživeo sam otrežnjenje kao naši košarkaši u svakoj poslednjoj četvrtini derbija i shvatio da će Zvezda moći da uzme titulu samo ukoliko nekoliko godina zadrži Pešića ili nekog trenera njegovog kalibra, napravi dobru selekciju i počne sistemski da radi od mlađih kategorija. Ili, naravno, ukoliko je neko malo politički pogura, što u tom trenutku – dok je predsednika grobara menjao predsednik grobar – nisam mogao da osetim.

Divac mi je, s druge strane, otkrio recept koji sam video mesec dana kasnije na Olimpijadi. Našeg razgovora setio sam se dok sam slušao Zoranu Arunović kako objašnjava da strelci ne bi bili tu gde jesu da im pre dve godine Olimpijski komitet nije omogućio najbolje uslove za rad.

I onda dve jedine medalje u streljaštvu. I onda još dve odlaze u poslednjem pucnju, u koji ulazimo kao treći. Znači, umalo četiri medalje, koje možemo da očekujemo za četiri godine. Jer prvi put vidim da Čavić nije mogao više, a ne da nije imao bazen. Prvi put vidim da je Kolašinac izvukao maksimum i najavljuje nekakve medalje, a ne priča kako nema gde da baca kuglu. Podbacio je Nole, ali protiv Mareja, koji je dva dana kasnije deklasirao vimbldonskog šampiona Federera.

U kolektivnim sportovima igramo gotovo svuda, na otvaranju nas je bilo kao da smo zemlja od 50 miliona. Realno je da uzmemo zlato u vaterpolu, koji sada mnogi omalovažavaju. A zašto to vaterpolo nije pravi sport? Zato što ga igraju Srbi? Da li će i tenis da postane sirotinjski sport sad kad Nole pošalje Federera u penziju, Ana se malo sredi i Janko uzme neki trofej. Zašto su Japanci sportska nacija jer dobro igraju badminton i gađaju strelom? Po čemu su to bolje građeni od naših vaterpolista?

Osećam pitbulove kako čekaju priliku da krenu na Divca i sportiste. Znam ih kako razmišljaju. Znam tu srpsku destrukciju koja je Radomira Antića oterala iz srpskog fudbala kada je počeo da puni stadione i pobedio Nemačku. Kako neko ko se bavi sportom može da glasa za Karadžića umesto za Antića? Kako neko sada može da pljuje Divca koji pomogne Janku da dobije meč samo kad se pojavi na tribinama.

Da ste stajali u onom redu i videli koga sve puštaju preko veze i vama bi sve bilo mnogo jasnije…

http://pressonline.rs/sr/vesti/Nedeljnik/story/236726/Srpski+krugovi.html

Радмила Бакочевић, Гуча, ОТВАРАЊЕ 52. ДРАГАЧЕВСКОГ САБОРА ТРУБАЧА

>>

 

Balkanski Exit

јул 20, 2012

 

ANA RADMILOVIĆ: DOZIVANJE „OLUJE“ NA KOSOVU

 

Dok pijane poglavice na Severu ritualno prizivaju oluju u ove vrele dane i, sva sreća, te ih više ne čuju ni Bog ni Ilija Gromovnik (koji svoje ime nije opravdao – opet, sva sreća), u Beogradu počinje sa radom Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Na jugu, u Kosovskom pomoravlju, okupila se grupa donedavno neidentifikovanih socijalista i medijima šalje saopštenja gde izražava zabrinutost – kako će se šef tog tima Aleksandar Vulin snaći na tom mestu – kad čovek nije s Kosova. Ispostavlja se, nedugo potom, da bi idealan kadar za ovo nezahvalno mesto bio izvesni Stević. Zvonko Stević, donedavni sekretar u donedavno postojećem Ministarstvu za KiM. Zvonko se nije mnogo isticao. U medijima ga gotovo nije ni bilo. Kao što ni ove misteriozne kosovskopomoravske socijaliste, nigde nisi mogao da vidiš.

(…) U Kosovskom pomoravlju na vlasti su u srpskim sredinama ljudi iz SLS – stranke koja je u koaliciji sa Tačijem. Kosovsko pomoravlje, takođe, mesto je gde nema protesta. Ni kada hapse ljude. Ni kada isključuju vodu. Ni kada prebijaju maloletnike u zatvorima. Ni kada predsednik jedne opštine – bivši štićenik zatvora za delo silovanja – fizički i mentalno šikanira svoje sekretarice, na način sličan onom zbog kojeg je svojevremeno robijao. U Kosovskom pomoravlju Srbi koji su deo kvazikosovske kvazivlasti uterali su ljudima takav strah u kosti – da će se neki prebijeni i na pravdi boga uhapšeni Srbin pre obratiti Albancima za pomoć nego što će se usuditi da protestuje. Ili da se žali jednoj srpskoj stranci kao što je SPS. Ljudi iz tog kraja nisu smeli da izlaze na izbore koje je raspisala Republika Srbija. Bojali su se.

Kao dobar kadar, javnosti ne baš poznati bivši sekretar u ministarstu za KiM Stević mogao bi da se preporuči jedino ako novooformljenoj kancelariji ponudi svoje posredničke usluge. Nije tajna, naime, da su mnogi članovi SPS direktno ili indirektno učestvovali u stvaranju SLS. Posredovanje u poslovima oko tendera koje SLS raspisuje da novcem iz Prištine asfaltira puteve ili pravi golf terene (tradicionalni sport u Albanaca?), ali ne i da srpskim selima uvodi kanalizaciju i pijaću vodu, i dalje može da bude od koristi.

Ukoliko kancelarija Aleksandra Vulina želi time da se bavi.

(…) Neke buduće izbeglice s Kosova nećemo imati gde da prosleđujemo, kao što smo 1995. prosledili dobar deo onih iz Slavonije na Kosovo (u stočnim vagonima, da se ne zaboravi), a i s njima ćemo imati manje problema – jer su bogati. Samo ćemo ih mrzeti, ali zar ih već ne mrzimo? Mrzimo ih kad imaju para jer kupuju naše nekretnine i zapošljavaju se na našim radnim mestima. Još nam se više gade kad nemaju para, jer onda zaista nikakve vajde od njih.

Dakle, ova vlada sa Nikolićem kao verovatnim glavnim pregovaračem s Prištinom i Vulinom kao šefom Kancelarije za KiM trebalo bi da – za razliku od prethodnih – bude hrabrija i poštenija. I da pokuša da dovede u red svoje kadrove na Severu, kako zaista ne bi – već poodavno pijani – dozvali tu oluju. I da ljudima na Severu, umesto šuplje priče o tome kako će – ako budu revno išli na nepostojeće barikade – doživotno ostati na uskoro nepostojećim radnim mestima u državnim firmama (koje se daleko od očiju javnosti već uveliko prodaju Albancima) – ponudi konkretniju alternativu. Na primer, otvaranje privatnih firmi uz pomoć države. Makar te firme plaćale porez kvazidržavi Kosova.

Na malim primerima, primerima malih preduzetnika s Juga, megalomani sa Severa bi, zajedno s Nikolićem i Vulinom, mogli da nauče kako se ostaje na okupiranoj teritoriji i kako se bez krupnih reči čuva stanovništvo od konačnog nestanka s tih prostora.

To je težak posao. Lakše je dozivati munje i gromove i onda optužiti Svet i Šiptare. Ali taj težak posao meni naivnoj deluje časnije pa makar bio i sizifofski i ne rezultirao impresivnim postignućem do kojeg će doći za pola godine – kako je najavio Nikolić, gde u jednom intervjuu obećava da će rešiti Kosovo do Nove godine. To je nemoguće.

Moguće je razgovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice o resursima, o državnoj imovini Republike Srbije i legalizaciji izvesnih bezbednosnih struktura na Severu – kako bi se sprečilo mahnitanje kriminalnih grupa koje se lažno predstavljaju kao predstavnici srpske civilne zaštite. Oni imaju status paravojske ili parapolicije i, kao takvi, nemaju nikakav kredibilitet da brane Srbe, čak ni kada je evidentno da su ti Srbi ugroženi.

Grozan posao, ne bih ga nikome poželela – ali kad već postoji neko ko se toga prihvatio, bilo bi zaista sramno da ga iskoristi tako što će igrati ulogu nekog novog Borka Stefanovića ili ministra Bogdanovića – koji je za svog mandata uspeo da podigne gigantsku sportsku halu u svom selu, gde nema pet sportista i da sa Borkom pozove Srbe na barikade, da bi ih potom proglasio kriminalcima. Mada je to najlakše. Malo severnokosovskom uhu ugodnih vatrenih govora, malo lažnih obećanja uz pogled ka izlaznim vratima, za onaj trenutak koji će nastupiti kad plemenske vođe uz vatru dozovu oluju.

Balkanmagazin

Kриза интелектуалне елите

 

Владимир Димитријевић

ОГЛЕД О „ХАРМОНИКАШКОМ” МОРАЛУ (први део)

ОГЛЕД О „ХАРМОНИКАШКОМ” МОРАЛУ (други део)

Оглед о „хармоникашком” моралу (трећи део)

Криза у којој  смо се нашли, и у којој, са свом озбиљношћу, можемо да разговарамо о близини свенародне пропасти, свакако је криза и интелектуалне елите, од које се очекује да у озбиљним, пресудним временима (а ова су управо таква), да свој одлучан допринос тражењу излаза. Међутим, код нас већина оних од којих очекујемо да треба да проговоре – ћуте. Пасивни су…

Да ли ћемо успети да створимо нову елиту, коју је Солжењицин звао жртвеном? Од тога зависи будућност ове земље и народа, каже аутор овог текста.

Двери српске

 

ANTONIJE ĐURIĆ: RESTITUCIJA ALI FER ILI I BROZU VRATITI NJEGOVO

 

Sve je ovde, u ovoj zemlji, ponešto i u svetu, bilo njegovo! Njegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegovi istoričari, njegove vile, njegove operske pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi gradovi…

Sve što plovi, leti, gmiže, savija se, ulizije, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni divljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve što je obećavalo da će i posle njega biti on – sve je to njegovo!

I sada, ovih dana, kada vlast koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima vratiti ono što je bilo njihovo, treba “ćim prije”, da i njemu vrati njegovo. Njemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih vila i stanova, tuđe zemlje, tuđih rudnika, tuđih salaša, tuđih zadužbina… Lako ih je prepoznati: zaraženi su, beznadežno, komunističkim virusom. Uvukli su se u vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore; ušunjali se, čak, u porte i hramove, ima ih i za pevnicom. Vlasnici otete imovine u komunističkom režimu, procenjene na oko 300 milijardi dolara, mogu i da pričekaju, važno je da Brozu vrate njegovo.

Narod se, doduše, malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u čudu: ko je ovde pobedio? Vidi narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi da se komunisti, mada se više ne zovu tako, sjajno drže – onako kako su ih učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama.

Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi se da su se ponovo ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjižice sa njegovim likom. Malo im što su naotimali, hoće još! Zato ih, bez okolišanja, treba privoleti da te stranke napuste i vrate se onom kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im reći: vi ste njegovi, on je vaš! Treba im, još, reći da su sve što je u njima bilo najlepše – mladost, intelekt, snagu, polet – potrošili služeći njemu i njegovoj partiji i da sada, kao islužene intelektualne rage, nikome nisu potrebni.

I tako, dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojeći da svoje tamne tragove pokriju demokratskom odorom, on, njihov vođa i učitelj, samuje na 16 hektara. Samuje i tugije, i pita se: “Boga ti…, šta bi sa mojom historijskom partijom od milijun i ćetiri stotine tisuća mojih sljedbenika? Neka mi se vrate, ćim prije!”

I treba da se vrate!

Dobro bi bilo kada bi mogli da mu vrate onu dvorkinju i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da sa njegovog puta neće skrenuti. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na uvo pevala onog dana kad je sahranila majku – kako, zaboga, da odbije njegov poziv!

Šta je majka prema Brozu!

Vratiti obavezno i onog pesnika, što pesmama o njemu uđe u udžbenike: “Voli se tata i mama, voli se bata i seka, ali se najviše na svetu voli Tito!” Kažu da se taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: “Voli se tata i mama, voli se bata i seka, voli se svaka ptica, ali se najviše na svetu voli Koštunica!” Ima on, kažu upućeni, i druga imena, voli on sivog tića Nikolića, pa Todorovića, pa ljutu zmiju Kommmundžiju…

Njemu treba vratiti trgove, ulice i gradove; trebalo bi, možda, zbog stasalih generacija, ponešto dodati, recimo: Ulica ili Trg unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika.

Ako se Crna Gora do kraja “razbrati”, svakako će Podgorica vratiti njegovo ime. Ali, ruku na srce, malo je njegovim Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd; njihova sreća bila bi udvostručena da se zove Titov Titograd.

Njegovim sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada, ali ga treba ovako preimenovati: Titovo Užice – Ljubičica Bela.

Spomenicima treba dodati jednu mermernu ploču na kojoj će, na deset jezika, biti ispisana ova poruka:

Unesrećitelju Srbije, austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu, srpski komunisti podigoše ovaj spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovoga grada.

Njegove sledbenike, što je moguće pre, sabrati oko spomenika ili na onih 16 hektara: odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora, od Srbije i Srpstva, ostalo iza njihove vladavine. Osim toga, videće kolhozne kazane pred kojima stoji milion Srba da bi dobili tanjir čorbe i parče hleba.

Iz knjige „Pamti, Srbine, i uspravi se“, Beograd 2010. 

http://www.standard.rs/antonije-djuric-restitucija-ali-fer-ili-i-brozu-vratiti-njegovo.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

”Опет су нас изиграли”

NEBOJŠA KATIĆ: Zadati život nove vlade

Нова-стара влада

О новој владајућој коалицији и коалиционом споразуму

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Милослав Самарџић: Титов биограф о Дражи

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

 

Zakonska zatezna kamata je nezakonita i neustavna

 

Danas

Sud poštujemo, pare ne vraćamo

Piše: A. Milošević

Zakonska zatezna kamata, koju je na hiljade građana Srbije plaćalo prilikom svakog kašnjenja sa otplatom nekog računa banci, Infostanu, elektrodistribuciji ili mobilnom operateru, nezakonita je i neustavna. To je upravo utvrdio Ustavni sud Srbije, određujući da od 27. jula, kada je ova odluka objavljena u Službenom glasniku, zatezna kamata više ne može da se obračunava kao do sada.

Ustavni sud je, naime, utvrdio da je primena takozvane konformne metode obračuna zatezne kamate, u praksi dovodila do toga da su poverioci dužnicima obračunavali kamatu na kamatu, što je u teoriji poznato kao anatocizam i zabranjeno je još u Rimskom carstvu, a i u Srbiji. U nekim slučajevima, takav obračun dovodio je čak do toga da je građanima dug po kamati premašio ceo iznos duga po glavnici. Pitanje koje se odmah po objavljivanju ove odluke postavilo je kako će se sada ponašati javna preduzeća i banke. Sudeći prema prvim reakcijama, šansa da se građanima koji su do sada plaćali zateznu kamatu vrati deo novca koji im je naplaćen na neustavan način, veoma je mala.

 

Први кораци у “борби“ против корупције

 

Zrenjanin, 28.07.2012.

Novi napad: Zapaljen automobil direktora „Jugoremedije“

Mesec dana je prošlo od kada je Jugoremedija spašena od likvidacije u koju su je gurali neodgovorni akcionari [vidi ovde], a ovog puta su neki od brojnih protivnika fabrike pribegli mnogo drastičnijim merama. Službeni automobil direktora zrenjaninske fabrike lekova „Jugoremedija“ Zdravka Deurića zapaljen je jutros u Zrenjaninu. Istraga je u toku, tvrdi policija.

http://pokret.net/cms/index.php?page=novi-napad-zapaljen-automobil-direktora-jugoremedije

>

Zrenjanin, 01. 08. 2012.

Priveden generalni direktor Jugoremedije

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije potvrdilo je danas da su uhapšene četiri osobe zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj i oštetili zrenjaninsku fabriku lekova Jugoremedija za oko 600.000 evra. Kako se navodi u saopštenju MUP-a, u nastavku akcije na suzbijanju finansijskog kriminala hapšenje su sproveli pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslov Srbije, Uprave kriminalističke policije i Policijske uprave Zrenjanin u saradnji sa zrenjaninskim Višim javnim tužilaštvom. Uhapšen vršilac dužnosti generalnog direktora Jugoremedije Zdravko Deurić (1963), vršilac dužnosti direktora Lukosol farmacije i Penfarma Milana Zlokas (1984), ovlašćeni sudski veštak Stevan Gregović (1965) i finansijski direktor Jugoremedije Ankica Malušić (1964), a svi su iz Zrenjanina.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Pravi razlozi zloupotrebe našeg imena – saopštenje Pokreta za slobodu

Okupljanje Pokreta za slobodu

Нова српска левица – Покрет за слободу

Pokret za slobodu: Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen obmanjuje javnost

”Опет су нас изиграли”

NEBOJŠA KATIĆ: Zadati život nove vlade

Нова-стара влада

О новој владајућој коалицији и коалиционом споразуму