Повратак у будућност

31 јануара, 2011

 

Ултимативни захтев дипломатске делегације Турске, коју је шеф њене дипломатије Ахмет Давутоглу – да председавајући Председништва Босне и Херцеговине Небојша Радмановић уклони заставу Републике Српске из сале у којој је требало да разговарају – усталасао је политичку и стручну јавност у РС. Радмановић прексиноћ није прихватио овај захтев и одбио да се састане с турском делегацијом.

Од извора у Радмановићевом кабинету, који je желео да остане анониман, наш лист је сазнао да је захтев за уклањање заставе РС иницирао амбасадор Турске у БиХ Вехафан Оцак, а Давутоглу је прихватио његов предлог.

Председавајући Савета министара БиХ Никола Шпирић је, одмах по сазнању за овај инцидент, новинарима рекао да је захтев турске делегације „чин непоштoвања РС“. Он је казао да је Радмановић исправно поступио и да му није драго што је делегација Турске захтевала да се из Белог салона уклони застава РС јер је она увек била добар домаћин и радо прима људе из дипломатског кора који поштују РС.

Јуче се писаним саопштењем огласио и извршни секретар владајућег Савеза независних социјалдемократа Рајко Васић. Он је навео да је Ахмет Давутоглу показао„да Турска очито жели једнако или моћније од Европе да утиче на процесе у БиХ“. Васић је скренуо пажњу и на то да је Давутоглу посетио само џамију Ферхадију у Бањалуци и оценио да је то форсирање једне националне заједнице у БиХ.

Да би била добродошла у БиХ, Турска и њен министар морају једнако да се односе према свима па је Давутоглу у Бањалуци јуче могао да посети и верске објекте других заједница које су у кругу од неколико стотина метара и морао је поштовати заставу РС јер је био на њеној територији и јер је Српска ту заставу унела у БиХ у Дејтону“, додао је Васић.

Председник Српске демократске странке Младен Босић је упозорио „да Бошњаци виде Турску као свог примарног заштитника у међународној заједници“. „Турска и не крије ову чињеницу и понашање турске дипломатске делегације, на челу с Давутоглуом, сасвим је очекивано. За СДС је спорна улога Србије у промовисању Турске као једног од битних фактора на Балкану. Такође, за нас је проблематично и то што Турска покушава да се меша у формирање заједничких органа власти у БиХ јер по нашој процени она није квалификована за то“, рекао је Босић.

Историчар др Ђорђе Микић је за наш лист рекао да је Давутоглу изазвао „непријатну ситуацију“. „Он је рачунао да је Небојша Радмановић представник БиХ, а Милорад Додик РС и зато, по мојој оцени, није тражио од Додика да уклони републичку заставу“, казао је Микић. Он је подсетио да је турски министар прошле године у Сарајеву изјавио да је циљ турске спољне политике „успон отоманског Балкана“ и да су „отоманска столећа на Балкану успешна прича и да је сада треба обновити“.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Turske-diplomate-uzdrmale-RS.sr.html

———

Каријере два европска министра одбране стављене су под знак питања. У Немачкој се ломе копља око о(п)станка Карла Теодора фон Гутенберга. У Аустрији све парламентарне странке, осим владајућих социјалдемократа, траже од министра Норберта Дарабоша да преузме одговорност за неправилности до којих је дошло, наводно, његовом кривицом.

Директни поводи расправама у оба случаја су занемарљиви: министрима се замера да су под притиском булеварске штампе донели указе о смени високих официра. У Немачкој је министар Гутенберг под притиском „Билд цајтунга” сменио капетана школског брода морнарице „Горч Фок”, на коме су питомци приређивали оргије. У Аустрији је министар Дарабош сменио шефа генералштаба Едмунда Ентахера због јавне критике професионализације, наводно под притиском „Кронен цајтунга”.

Истински разлози су озбиљнији: министрима се ставља на терет да безобзирно спроводе професионализацију војске (укидање војног рока, уз ослонац на плаћене војнике), угрожавају одбрамбену моћ земље. У официрским круговима јавно се истиче да министри, практично, воде земљу у тоталну зависност од Северноатлантске алијансе.

Могло би се сматрати парадоксом да се немачки и аустријски министар одбране сврставају у исту категорију. Карл Теодор фон Гутенберг је доказани присталица војне традиције – резервни подофицир потиче из лозе племића који су титуле стицали на бојном пољу. Градишћански Хрват Норберт Дарабош противник је концентрације силе (како назива НАТО под утицајем САД) и пацифиста. Одбио је да служи војни рок са пушком у рукама.

Ипак, концепти неједнаких министара се подударају. Професионализацијом, уз смањење броја војника за трећину у Немачкој, односно за више од половине у Аустрији, стварају се војске које не би биле способне да се самостално супротставе непријатељу. Наум је стварање ударних батаљона који би у склопу међународних снага, или НАТО формација, саучествовали у заједничким подухватима. Остатак би се ангажовао на очувању војне традиције – за случај да се у некој будућности, ипак, укаже потреба за ревитализацијом сопствене армије.

 


Bilo jednom u Francuskoj

29 јануара, 2011

 

Aleksa Đilas

Protivljenje Sarkozijevom priznanju Kosova

Godine 2008, 17. februara, parlament Kosova, pokrajine Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija, usvojio je vlastitu rezoluciju kojom proglašava nezavisnost. Predsednik Nikolas Sarkozi bio je prvi evropski šef države koji je priznao Kosovo kao suverenu državu, pišući formalno pismo njenom predsedniku Fatmiru Sejdiuu. Puni diplomatski odnosi uskoro su uspostavljeni. Nezavisnost Kosova bila je prvenstveno delo Sjedinjenih Država, koje od tada lobiraju, u svim delovima sveta, za njegovo međunarodno priznanje, i uopšte igraju presudnu ulogu u unutrašnjim i spoljnim poslovima Kosova. Značajno i zabavno: postoji četiri metra visoka bronzana statua predsednika Klintona na bulevaru Bila Klintona u centru glavnog grada Kosova, Prištine.

Glavni argumenti u prilog nezavisnosti Kosova kao i oni protiv nje dobro su poznati, pa ih nema potrebe ponavljati. Trebalo bi, možda, da dodam kako izgleda da se širom sveta većina stručnjaka za međunarodno pravo slaže kako je suverenitet Srbije neprikosnoven – bez obzira na nejasnu, protivrečnu ali u osnovi proalbansku odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu od 22. jula 2010. Ali, šta bi bio De Golov prilog debati?

Kao neko ko je čvrsto verovao u državni suverenitet, De Gol bi se svakako protivio Sarkozijevom priznanju i bio bi duboko razočaran što Francuska sledi američko vođstvo u evropskim poslovima, posebno u tako bitnim i osetljivim stvarima kao što su promene granica. Dalje, bilo bi mu od značaja što je Srbija bila saveznik Francuske u dva svetska rata i što znatan deo srpske političke i kulturne elite ceni prijateljstvo sa Francuskom i bio bi presrećan da podrži njenu vodeću ulogu u Evropi. Njegovo duboko osećanje za istoriju, tradiciju i religiju učinilo bi da lako shvati zašto pokrajina u kojoj je srednjovekovna civilizacija Srbije dostigla svoj vrhunac i gde su bili verski, kulturni i istorijski spomenici od najvišeg značaja i najveće lepote, znače tako mnogo Srbima. U stvari, on bi verovatno video Kosovo kao značajno za identitet Evrope, sa njenim dubokim hrišćanskim korenima i u velikoj meri hrišćanskom kulturom.

De Golov priličan dar da razlikuje trajne od prolaznih pojava, naveo bi ga da predoči sebi kako Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da kosovski problem ne može biti trajno rešen pritiscima i pretnjama na Srbiju od strane zapadnih sila. De Gol bi shvatio da trajno rešenje za kosovski sukob može biti postignuto samo kroz istinski kompromis između srpske i albanske strane i da bi to trebalo da bude cilj francuske i evropske politike i ne bi načinio takav radikalan potez kao što je priznanje nezavisnosti dela pravoslavne slovenske zemlje protiv čvrstog i glasnog suprotstavljanja Rusije, i sâme pravoslavne slovenske zemlje, sa kojom je planirao da gradi novu Evropu.De Gol ne bi mogao da propusti da ne vidi kako će u budućnosti nezavisno Kosovo biti satelit Amerike i poslušni saveznik u sprovođenju njene imperijalističke politike ako treba, čak, i protiv Evrope. I lako bi mogao da zamisli budući sukob između Francuske i Amerike u kojem bi Srbija držala francusku stranu dok Kosovo, naravno, ne bi ni pod kojim uslovima. Niti bi zamišljao da muslimanska religija i civilizacija kosovskih Albanaca imaju mali značaj. On bi prepoznao islam na Kosovu kao silu koja će približiti kosovske Albance muslimanskom svetu i posebno Turskoj sa kojom dele zajedničku istoriju na koju su ponosni. A što se tiče zapadnog pritiska na Srbiju da prizna Kosovo kako bi stekla materijalne koristi od Evrope – De Gol bi takav pritisak smatrao jednostavno odurnim.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/greske_izuzetnih_drzavnika_mogu_da_budu_inspirativnije_od_uspeha_malih_politicara.26.html?news_id=208584


Одговорност према дару

26 јануара, 2011

Аутор: ПРОТОСИНЂЕЛ ДР НИКОДИМ (БОГОСАВЉЕВИЋ)

Нико од нас није могао бирати народ и веру у којима ће се родити. Сама та чињеница показује да ни народност ни вера нису изворно наши, већ смо их као наследни дар на баштињење и чување добили од својих родитеља, од својих предака, а дубље посматрано, то су дарови које су наши претци добили од Бога. Наиме, Бог, као Творац човека и времена, открива Себе и Своју вољу и тако усмерава ток историје, не нарушавајући при том слободу човека и народа. Он нуди и даје, појединци и народи прихватају или одбијају.

У нека нејасна времена рођен је српски народ. У својој предхришћанској праисторији он, барем тако званична историја, коју и Црква прихвата, говори, тумара беспућима простора и времена и тек од момента примања хришћанства улази у историју, и то не обичну, већ свештену историју спасења људског рода. Хришћанска вера је богооткривени и богодаровани дар који су наши претци слободовољно прихватили и тим чином своју народност издигли из реда природног, случајног, бесциљног и безразложног постојања, и уврстили се у листу божијих, Христом освештаних народа, чије постојање има за циљ задобијање спасења и вечних живота његових припадника. Будући да је хришћанска вера од безличног, случајног и бесциљног српског народа учинила личностни, свесни, смисаони и свети народ – народ који рађа светитеље, од биолошке освештану духовну заједницу, то значи да се и српски народ на позорници историје јавља као божији дар, као природна правом вером преображена духовна категорија. Отуда се и на овај дар припадања српском народу односе речи апостола Јакова да Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, сшази од Оца свјетлости (Јак. 1, 17).

Дакле, од момента примања хришћанске вере и Срби постају духовни народ, нова твар, царско свештенство, род изабрани, нови богооткривени и богодаровани дар, што ће потоња свештена држава светих Немањића, Лазаревића, Бранковића и Петровића несумњиво показати и доказати. Закључујемо на почетку, да није само православна вера већ и припадност српком народу Божији дар, који су наши свети претци увећали, освештали и као таквог га предали нама, сада и овде у Црној Гори. Ова чињеница да смо припадност српском народу и православној вери добили као освештани дар од Бога и предака, диже ниво читаве наше приче о чувању и увећавању ова двоједна дара на један виши ниво, вишу раван – из историјског на ниво, раван и простор вечности и Царства Небеског.

Према томе, на основу реченог можемо даље тврдити да је наше изјашњавање по питању народне припадности изузетно одговоран чин, који је истовремено има и лични и саборни смисао, као и историјску и есхатолошко-вечну перспективу и назначење. Лична димензија тог чина јесте наше само-и себесвесно, слободовољно, лично, одговорно опредељивање и изјашњавање, а саборни аспект је у томе што се изјашњавамо о нечему што не припада само нама, већ се ради о саборном дару припадника нашег народа свих времена и простора, који је, као што смо рекли и што је најважније, свештени дар добијен у Цркви непосредно од Бога. Зато и наша одговорност нараста од одговорности према нама самима ка и до одговорности према судбини, тј. положају и будућности свештене заједнице, православног српског народа коме припадамо. Свако од нас, дакле, својим односом према народном опредељењу и изјашњавању има одговорност за духовно стање, за службу вечног спасења, због кога, на првом месту, постоји православни народ. Јер збир личних вера и уверења гради саборно духовно стање, тј. нашу саборну будућност и, коначно, вечност. Према томе, када је у питању народна самосвест наша одговорност према нама самима је велика, још је већа према нашим прецима и потомцима, а, разумљиво, највећа према Богу.

Све речено говори у прилог тврдње да је народ најпре духовна, а потом државна, политичка, социолошка, културна категорија и питање. Разумљиво је отуда да највећу одговорност о судбини и стању народа, Божијем дару заједнице рођене ради спасења личности, има управо Црква, у којој је Божији свештени народ и рођен. Њена одговорност је већа од држава, поготово данашњих секуларних, као и од политичких и културних националних странака и удружења. СПЦ данас свој народ треба да штити од две опасности: од глобализма и од локализма, тј. регионализма. Постоји светски и црквени глобализам. Носиоци светког су нови несвештени народ САД и бивши свештени хришћански народи Европе, који за циљ имају покоравање православних народа, јер су они последња сила која задржава да се тајна безакоња приведе крају. Свесни или несвесни помагачи светског глобализма су носиоци црквеног глобализма и екуменизма. Пре свих Цариградска патријаршија, која од почетка 20. столећа, полазећи од пристрасног тумачења три канона, 2., 8. и 28. канона Другог, Трећег и Четвртог Васељенског Сабора, жели да себи потчини православље у дијаспори. Да би то постигла неопходно је претходно укинути, еклисиолошки и историјски оправдане народне називе народних патријаршија. Ништа мања опасност по српску народност није ни црквено-народни локализам или регионализам, који тежи да локално и посебно издигне изнад општег и заједничког. То су црногорски, србијански и босански локализми, којима је историјско-географско-државна и културно-језичка посебност већа од православно-народне целовитости. За скривање српског имена у називу Православна црква српска и уклањање у Православна црква у Црној Гори, од стране наше Митрополије, можемо рећи да истовремено иде на руку и црногорском локализму и црквеном глобализму, збуњујући, при том, многе верне. Разумљиво је избегавање непотребних сукоба и дипломатија са секуларизованом, антиправославном и антисрпском влашћу, као и икономија, снисхођење према оцрковљеним верницима који себе национално сматрају Црногорцима; међутим, при томе се мора имати на уму и наша одговорност за оне двоједушне, маловерне и лакоме, којима смо неодређеношћу и недореченошћу дали морално оправдање да се више не осећају нити изјашњавају као Срби, о чему несумњиво говоре статистички подаци.

У сваком случају, исти је дух који рађа и спаја глобализам и локализам, као и резултати и последице које они собом носе. Реч је о сујети у првом и о гордости у другом случају. Попуштање ван-и унутарцрквеном глобализму је израз потчињивости према страним утицајима, комплекс ниже вредности који сујета, жеља за празном славом овог света, рађа. Цветање локализма је, пак, осећај надмоћи и веће вредности у односу на остале припаднике свога народа, тј. комплекс више вредности настао као превазношење због телесних, душевних и духовних дарова добијених од Господа, односно, на основу њих, током старије или новије историје, оствареног културног и државног наслеђа. Као и вера и народност тражи нашу одговорност, љубав, верност и жртву. Да би одговорили овом изазову потребна је наша вера и верност, јер превера није само када се мења вера него и када се човек одриче своје народности ради пролазних и приземних ствари. Истинито и одговорно изјашњавање народне припадности на попису има исти смисао и значај као јавно исповедање и сведочење вере, по речи Господњој: А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја пред Оцем својим којије на небесгша (Мт. 10, 33). Вековни двоједни живот српства и православља, недељива историја нашег народа и наше Цркве, њихово синонимно духовно-телесно сједињење, као и наведено небеско порекло дара народне припадности, потврђују да исповедање српства има исту духовну вредност и значај као и исповедање православне вере. Тај надвременски, апсолутни, вечни смисао питања народности, као што смо рекли, издиже цело питање из прагматичне политачко-етничко-културне равни на поље вечних, небеских, непролазних вредности. У моменту када читав свет устаје против православља и српства, наше изјашњавање на попису добија димензије опредељења Св. Саве између источне и западне вере, јер опредељење за припадност црногорској нацији, на плану вере води од прелазног комунистичког атеизма, преко садашњег лажног, неканонског православља, ка скорашњој унији или, завршно, латинској вери дукљанаца. Такође, ово опредељивање има вредност као и есхатолошка косовска драма и дилема Св. Кнеза Лазара: Коме ћемо се царству приволети? Наши благородни претци су својом светим кончинама потврдили да је цена истине и љубави жртва, односно, живота смрт.

За крај ћемо рећи и ово. Речи истога косовског великомученика, које је, према предању, изговорио уочи Косовског боја: Не гледам колику војску имам, већ колику светињу браним, данас морамо схватити и применити двоструко: прагматично и духовно: јер нам је стало и гледамо колико нас има, управо зато што знамо вредност онога чији број и светињу бранимо.

Аутор је настојатељ Манастира Дајбабе, а текст који објављујемо саопштио је на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржава 25. и 26. јануара у Подгорици


 


Његова философија – његова биографија

26 јануара, 2011

 

Историја кинеске философије“ Фунг Ју-Лан

(Нолит 1977. друго издање)

Из необјављеног рукописа Ј.Л.Чина (колега Ју-Лана којег Фунг цитира у својој књизи)

стр. 21.

“Сви кинески философи су, у различитој мери, били сократи. То је било отуд што су етика, политика, рефлексивно мишљење и знање били обједињени у философу; у њему су знање и врлина сједињени и нераздвојни. Његова философија изискује да је проживи; он сам је њен носилац. Живот у складу са властитим философским убеђењима представља део његове философије. Његов је задатак био да се стално и упорно школује да би досегао оно чисто искуство у којем су себичност и егоцентричност  превазиђене како би се сјединио са свемиром. Очито, овај процес школовања се није могао зауставити, јер би заустављање значило појаву његовог ега и губитак његовог свемира. Стога је он стално спознајно тражио, а вољно се стално долично понашао или покушавао да се долично понаша. Пошто се ово двоје не могу одвојити, у њему је постојала синтеза философа у првобитном смислу значења тог појма. Попут Сократа, он се философијом није бавио само у ‘радном времену’. Нити је био прашњави, плесниви философ, затворен у своју радну собу који у наслоњачи седи на периферији живота. За њега философија једва да је икад била само образац идеја који се излаже да би их људи схватили, већ је била систем правила садржаних његовим понашањем, а у крајњим случајевима чак би се могло рећи да је његова философија – његова биографија.“

стр. 20.

Према конфуцијанству, свакодневни задатак бављења друштвеним пословима у људским односима није нешто страно мудрацу. Извршавање овог задатка је сама суштина развоја усавршавања његове личности. Он га не обавља само као грађанин друштва већ и као >>грађанин свемира<<, t‘ien min, како је то назвао Менције. Он мора бити свестан да је грађанин свемира, иначе његова дела неће имати надморалну вредност. Кад би му се пружила прилика да постане краљ, он би радосно служио народу, обављајући тиме своју дужност и као грађанин друштва и као грађанин свемира.

 

Пошто је предмет разматрања философије Тао (Пут) унутарње мудрости и спољашњег краљевства, следи да философија мора бити нераздвојна од политичке мисли. Без обзира на разлике међу школама кинеске философије, философија сваке школе истовремено представља и њену политичку мисао. То не значи да разне философске школе не обухватају метафизику, етику, логику. То значи само да су сви ови чиниоци, на овај или онај начин, повезани са политичком мишљу, баш као што Платонова Република представља целу његову философију а истовремено је његова политичка мисао.“

 


Nisi platio trening? Znači, nisi talentovan… Idi u bazen udaraj lopticu…

26 јануара, 2011

One najtalentovanije izbacili iz klubova, iz države, pa kada su naši teniseri, svojim radom i uz pomoć novca svojih porodica, napravili svetski uspeh, sada bi isti ljudi koji su ih oterali da ubiru plodove tuđeg rada. Tipično za srpsku kvazielitu. Turbofolkeri i tajkuni nastavljaju da gospodare Srbijom. Ali, šta ako sada teniseri ne budu hteli da igraju za Srbiju? Ja sigurno ne bih igrao dok savez vode isti ljudi. Tako da ne bih zamerio ni teniserima. Ponavlja se ista situacija kao kod izbora za predsednika FK Partizan. Šarlatani i lopovi i dalje kontrolišu sve izborne i novčane tokove u Srbiji, od politike i ekonomije do sporta i medija.

Srđan Đoković je Živojinovića optužio da na turnirima navija protiv Novaka i da celu njegovu porodicu ogovara, a predsedniku Skupštine TSS Đordju Antelju zamerio je što je Novaka Đokovića pre 10 godina „izbacio na ulicu iz teniskog kluba Gemaks“.

Antelj je Đokoviću odgovorio rekavši da je to tačno, ali da je razlog tome što mu Srđan Đoković za dve godine koliko je njegov sin trenirao u Gemaksu nije uplatio ni dinar.

Dosadašnji predsednik Teniskog saveza Srbije (T S S) Slobodan Živojinović ponovo je večeras izabran na tu funkciju. Skupština je za dvojicu potpredsednika T S S izabrala Radmila Armenulića i Miodraga Tomića, dok će Upravni odbor predvoditi Toplica Spasojević.

Povezan post:

Novine

Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом

Боже, опрости им, не знају шта раде…

Partizani

 

 

 


Južni Словени

24 јануара, 2011

Jugoslavenski paradoks

Vuk Perišić

23.01.2011.

Treći oblik jugoslavenske ideje temelji se na kulturnoj i jezičnoj bliskosti i privrednoj i prometnoj komplementarnosti novonastalih država. Ta vrst jugoslavenstva nema državotvorne ambicije. Usmjerena je na nešto neusporedivo zahtjevnije, a to je demokratizacija svih država bivše Jugoslavije i njihovo pristupanje Evropskoj Uniji, što bi zajamčilo i novi kvalitet međusobne suradnje koji zadovoljava i nacionalističku potrebu za zasebnim državama i racionalnu potrebu za privrednom integracijom i kulturnom suradnjom.

Do takvog, doista jednostavnog, zaključka došli su južnoslavenski nacionalni pokreti već u devetnaestom stoljeću. Uostalom, južnoslavenske nacije nastale su u jednom te istom kulturnom i političkom procesu u kojem je nastajala i jugoslavenska ideja, tako da su od samih svojih početka slovenski, hrvatski i srpski nacionalizam bili u neodvojivoj interakciji s jugoslavenstvom i jedni druge su generirali u ozračju koje je katkad bilo polemično, ali nikad neprijateljsko. Sve do 1941. nijedan partikularni južnoslavenski nacionalizam nije sebe doživljavao kao politički faktor koji je suprotstavljen ovom ili onom obliku jugoslavenstva ili jugoslavenske suradnje, osim nekoliko marginalnih separatističkih i šovinističkih, zapravo fašističkih pokreta. Slabost svake zasebne jugoslavenske nacije u evropskom kontekstu, zajednički interes i uzajamna upućenost, bili su toliko očiti i samorazumljivi da su nacionalističke elite, u razdoblju od 1918. do 1941. držale da su ovaj ili onaj oblik, ovaj ili onaj stupanj jugoslavenskog integralizma u vitalnom nacionalnom interesu svake pojedine nacije. Od vremena Starčevića i Garašanina, Radića, Pašića i Korošca, Mačeka i Cvetkovića, Kavčiča, Tripala i Nikezića, pa do danas, nije se u tom smislu promijenilo ništa, jer su partikularni nacionalni ili državni subjekti ostali podjednako slabi, njihovi objektivni zajednički interesi još uvijek su praktično isti, a jezik kao osnovni komunikacijski alat nije postao međusobno nerazumljiv. Nije se promijenila ni narav kapitala, poduzetništva i takozvane visoke, ali i masovne kulture, kojima su čvrste nacionalne granice nepodnošljive jer im je imanentna tržišna i komunikacijska ekspanzija.

Nepostojanje jugoslavenske države pogoduje jugoslavenskoj ideji. Paradoks je prividan. Odsustvo institucionalizacije – i odsustvo namjere da se uspostavi bilo kakva institucionalizacija – oslobodit će jugoslavensku suradnju hipoteke nečijih stvarnih ili umišljenih hegemonističkih namjera, a što je još važnije, oslobodit će je – uvijek problematičnog – državnog upliva. Elementarni (i alarmantni) preduvjet političkog, ekonomskog i moralnog opstanka država na prostoru između Karavanki i Belasice jest da postanu građanska, demokratska i otvorena društva. Ako u tome uspiju, a moraju uspjeti, kulturna i privredna suradnja na jugoslavenskom prostoru zadobit će kvalitetu i intenzitet kakvi nikada prije nisu bili mogući.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6284/1368/

Jezik srpskohrvatski

Norbert Mappes-Niediek

19.01.2011.

Hrvatska lingvistica Snježana Kordić dokazuje bespoštedno i pedantno ono što su ustvari svi stalno znali: Hrvati, Srbi, Bosanci i Crnogorci govore isti jezik.

Može li se jezik naprosto raspasti kao što to mogu država i nacija? I ako da, što to znači? Da li odjednom svi govore raznim jezicima i ne razumiju se više kao ono kad je propala izgradnja Babilonske kule? Hrvatska lingvistica Snježana Kordić je sada u knjizi našla jednostavan odgovor: ne. Od tada je svađa u čitavoj državi.

U Hrvatskoj se govori hrvatski, u Srbiji srpski, to je bila formula nakon raspada Jugoslavije: sve lijepo separirano. Jezični puristi, koji dvadeset godina drže narodu lekcije iz hrvatskog novogovora, energično su reagirali: „smeće“ je ta knjiga, zapovjedio je u najgledanijem terminu na televiziji romanopisac Hrvoje Hitrec, predsjednik konzervativnog Hrvatskog kulturnog vijeća. Najtiražnije dnevne novine Večernji list dale su dvije stranice Sandi Ham kao jezikoslovnom papi da polemizira protiv heretičarke. Hitrec je čak prijavio ministra kulture policiji jer je knjizi dodijelio financijsku potporu, kao uostalom i svim drugim znanstvenim djelima o hrvatskom jeziku.

Ali nacionalisti zapadaju sve više u defanzivu. Kordićkin hrabri izdavač Nenad Popović ne da se iritirati, kao ni autorica. Vodeći hrvatski intelektualci poput dramaturga Slobodana Šnajdera, romanopisca Miljenka Jergovića i satiričara Borisa Dežulovića, aplaudirali su kao oslobođeni od okova ovoj dosad manje poznatoj znanstvenici.

Frankfurter Rundschau, 17.01.2011.

H-alter, 19.01.2011.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6283/1084/

 

 

 


Mnogo uspešna služba

24 јануара, 2011

REAGOVANJE

Autor: Aleksandar N. Denda


Gotovo da nema medija koji se ne osvrne na besmislene izjave zvaničnika po kojima i dalje „svakoga dana u svakome pogledu, sve više jačamo“. Poslednji primer su izjave iz Nacionalne službe zapošljavanja: u 2011. sa 5,5 milijardi dinara (52,4 miliona realnih evra) zaposliće ni manje ni više nego 50.000 novih radnika.

Kada podelite izdvojene „milijarde“ sa velikim brojem budućih zaposlenih, dobijete oko 1050 „evra po radnom mestu“, e sada kada to podelite sa makar šest meseci dobijete „mesečno po glavi 175 evra“.

Mnoga su tu otvorena pitanja: koje su to grane delatnosti u kojima je moguće opremiti radno mesto sa 1050 evra, koje su to preduzetničke veličine (ej, 50.000 preduzetnika i to ne bilo kakvih), sposobne da sa samo 1050 evra startuju, razviju i valjda dalje uspešno vode svoj biznis??? Od kojih para će „dok ne stanu na noge“ da isplaćuju plate, poreze, doprinose za bandere, firmarine, repromateriijal, struju, vodu, grejanje, telefon, faks, fikus i sve ostalo što jednoj firmi treba? Znači li to da će Srbija imati 50.000 kandidata za Nobelovu nagradu u ekonomiji u kom slučaju bi vlada morala da demantuje ministra spoljnjeg dela, da nagrada nema značaja, jer bi sa nešto više od milion evra moglo da se otvori još 1000 novih radnih mesta, a šta je jedan ministar naspram tako grandioznog rezultata. Tvorci i prenosioci ovakvih izjava u najmanju ruku mogu da se svrstaju u „epski NOB ciklus“ po onoj čuvenoj „o zar se i to može 10 na jednoga“. Može se i te kako, forme agitpropa su ostale iste, samo se izvođači radova menjaju. Pre samo nekoliko godina, ista služba je uradila analizu efekata troškova sprovođenja „aktivnih mera zapošljavanja“ (šta god to realno značilo) i tom prilikom je jedan od autora (dr Arandarenko) konstatovao da su efekti tih mera gotovo zanemarljivi, ali koga briga, služba je služba i sve dok se ne ukine sprovodiće „aktivno“ besmislene mere dok i poslednji kvalifikovani nezaposleni ne napusti zemlju, a efekti, kao i prethodnih godina – mi i dalje jašemo, regionalno i liderski, na (za)čelu kolone!

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mnogo_uspesna_sluzba.46.html?news_id=208242

%d bloggers like this: