Београдски синдикат

За све моје људе!

Ово овде нису строфе за љигаве и лоше,
Већ за моје што се боре, дискретне хероје.
За обичне ликове, искрене и добре,
Што не намећу се много, али неће да се склоне.
Јер када брод тоне увек прво пале мишеви,
а капетани искусни, на друге ће мислити.
Живот зна да буде Титаник, усамљеник, изгнаник,
тад рађају се Титани, у невољи истрајни.

Ово овде нису коске за клинце да се ложе,
поруке просте да глупости се множе.
Нема јефтине прозе, лоших трипова што возе,
прво звуче добро, а онда заврше к’о проблем.

Ово овде све је лично, ми не продајемо приче.
Комплекс не величам, већ ствари што су битне.
Овде има рима свима клинцима за пример,
за све усијане главе, да се охладе и смире.

.
Рефрен:
За све, за све, за све моје људе!
За све, за све, за све моје људе!
За све, за све, за све моје људе,
што упорно се труде да сутра боље буде!

.
За све моје људе много љуте и брзе,
Што кад наиђу муке не могу да издрже.
Филм им лако пукне, лакше друге мрзе,
па се муче и чуде, што снови су под кључем.

Клинац лако слуђен, из трипа „боље туђе”,
мисли да је матор, а из филма „рођен јуче”.
Погрешно си учен, јак си само у гомили,
лако је згутати и попити, слабијег изломити.

Немаш коме да се обратиш, прави пример потражиш,
јер сутра брзо долази, треба човек постати.
Нестали су кодекси, остали су комплекси.
Победе су порази, а исходи су потресни.

Зато, стани мало, размисли, шта ћеш тиме постићи.
Ако не знаш сам, ова песма нек ти објасни.
Она је за снове, за све људе моје,
што упорно се труде да сутра боље буде!

Рефрен:

За све, за све, за све моје људе!
За све, за све, за све моје људе!
За све, за све, за све моје људе,
што упорно се труде да сутра боље буде!

За све моје људе што поштено се труде,
ходају, не пузе да би постигли успех.
За све што се муче, што рано се буде,
раде послове труле да би плаћали рачуне.

И за све оне друге што разна срања трпе,
ал’ не праве компромисе да крај са крајем скрпе.
За све вама луде, што сматрате за глупе,
ал’ им завидите увек што не полажу рачуне.

Нас не могу да купе, јер све радимо срцем,
и на кварно кад нас буше, ми им покажемо зубе.
Они лажне приче нуде за све моје људе,
који створили су свет у који неће да их пусте.

Који поднеће и жртве за снове, макар пусте,
а ми стојимо уз њих да се глас о њима чује.
Не дамо да угуше наше мале побуне,
ми растемо у дивове до коначне победе!

Комунисти и комунисти

Свака од тих наших комунистичких партија,у додељеној надлежности управљања државом и друштвом, ради свој део посла, независно од свих других. У таквом „Франкенштајн-раду” никако да склопе чудовиште; оно се не држи, урушава се, распада се…

Тај „Франкенштајн-рад” коалиционог конгломерата слабих комунистичких партија (свака од њих у свом феуд-фрагменту државе и друштва), и те како је опасан за нас, улудо се троше ресурси, а нама је све горе!

А на нашу жалост комунистичке партије у опозицији су још горе!

(Наш вишепартијски систем је састављен од десетак слабих комунистичких партија различитих имена. – Извињавам се комунистима због овакве употребе епитета „комунистичке”.)

http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/Godisnjica-tranzicije-Srbije.sr.html

Пут у тоталитаризам

Уставни суд Србије је донео одлуку да је срамни Закон о информисању – противуставан. Тачније, неки од чланова али не сви који су изнети на суд у жалби од стране новинара.

Више нико не јавља шта се дешава са ухапшеним власником новина због кога је и донет Закон о информисању – да би један министар ставио у затвор власника једног медија и уплашио новинаре који нису под контролом. Иза доношења Закона су стајале три странке: Г17, ДС и ЛДП. Министар из СПС је ухапсио власника медија. Можда је и власник медија нешто мувао са порезима, у приватизацији, али неких 1 000 пута мање него они који су га ухапсили.

Ових дана је полиција, чији је министар левичар који слави славу, упала у лист Република и фабрику Југоремедија. “Полицији је била сумњива ствар у Радничкој фабрици и у Новинама грађанског самоослобођења. И нама је ствар сумњива.“ – Срећко Михаиловић.

После пар дана од доношења одлуке УСС у Београду је пребијен новинар Времена. Нико из десничарских странака није осудио напад на Теофила Панчића. Нико из десничарских организација то није урадио. Нико из Цркве није осудио напад. Овај новинар никада није нешто мувао са порезима и приватизацијама…

Сигурно је много оних који су рекли “ако си пребијен“.

И они који су га пребили претпостављали су да ће већина у Србији тако реаговати. Можда су се изненадили, и вероватно додатно охрабрили, реакцијом грађана који су побегли уместо да помогну Т.П. и млаком реакцијом власти.

Изјава за Политику:

На питање шта мисли ко би могао да стоји иза прексиноћног напада, колумниста „Времена” је казао да му је јако незгодно да спекулише о томе.

– Покушавам логично да размишљам. Под А – није случајност, под Б – није пљачка. Очигледно је циљани напад. Поводом не знам, само могу да наслутим шта је и могу да наслутим која би врста људи могла да стоји иза тога. Можда поједине десничарске организације стоје иза напада, али то не могу да тврдим, јер једноставно немам доказа за то. Никакав други мотив напада не би могао да буде, осим политичког – објаснио је Панчић за наш лист.

Панчић је додао да нападачи нису ништа рекли ни пре нити после напада.

– Ништа нисам чуо да су рекли. Само су пришли у аутобусу, тукли ме неких 15 секунди и одмах напустили аутобус. Ништа нису рекли, само су отишли. Били су маскирани капуљачама какве носе хулигани – рекао је нападнути новинар.

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

Romantizam

Borka Pavićević:  Gledajući dva predsednika, dve države nastale u vreme naših života, po cenu po koju su nastale, koja je bila politika, ta cena, kako hrle jedan prema drugome, u nekoj gotovo mladićkoj otvorenosti, Josipović i Tadić, a ta se otvorenost prenosi dalje, vreme je dodavanja lojtri, ne izmicanja „da komšiji crkne krava“, već dodavanja. Lojtre su postavljene, ovoga puta sa krova, sa vrha, ljudi, lojtre.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dajte_nam_lojtre.887.html?news_id=195364

—

Realizam

Beta:  Premijerka Hrvatske Jadranka Kosor izjavila je danas u Zagrebu da njena Vlada dosad nije razmatrala mogućnost povlačenja tužbe za genocid protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

– O tome će na kraju odlučiti vlada, a puno važnije od toga da li će tužbe biti sada ili ne, jeste rešiti probleme. Ima vremena da se o tome još razgovara – rekao je Josipović novinarima u Zagrebu.

Nije falsifikat, istina je!

Autor: Dujo Bogdanov

Odbijajući da prihvatim izmišljotinu koju je dr Dušan Đukić plasirao u Danasu (7. jul, „Mešanje baba i žaba“)…

U Nacionalnom arhivu Vašington čuva se i izvještaj generala pješadije Felbera, vojnoupravnog komandanta Jugoistoka, pisan 15. jula 1944. Komandi grupe armija „F“ o razgovoru sa kapetanom Neškom Nedićem u Kruševcu. Iz ovog izvještaja se plastično i drastično jasno da razaznati da odnosi između Nijemaca i ravnogorskih štabova nisu bili onakvi kakvim ih prikaza dr Đukić. Evo vam, profesore, još jednog „falsifikata“ njemačkog dokumenta što ga posredstvom Vojnoistorijskog instituta rastura po Srbiji Nacionalni arhiv Vašington:

„14. VII 44. u 9.00 časova pre podne vodio sam razgovor u Krajskomandaturi Kruševac sa merodavnim četnikom Neškom Nedićem iz štaba Draže Mihailovića. Razgovor je vođen na molbu pomenutog Nedića… U uvodnom izlaganju Nedić je napomenuo da su četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoružanje i municiju usled čega četnici moraju da krvare i da umiru. Pošto su oni sami u borbi protiv komunizma i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac u nemačke oružane snage kojima će se bezuslovno podčiniti sa puno poverenja. Oni su spremni da se bore protiv komunizma svuda tamo gde bih ih ja poslao… Neško Nedić je još jednom molio za poverenje ne samo ovdašnjih nemačkih komandi nego i čitavog nemačkog naroda, kao i za priznanje srpskog naroda kao najvećeg neprijatelja komunizma na Balkanu. Kao dokaz svog unutrašnjeg raspoloženja, ponudio se da se lično dalje bori na istočnom frontu posle čišćenja Srbije od komunizma i siguran je da bi to slično njemu učinio i jedan veliki broj četnika.“ Ovaj izvještaj nosi Felberov potpis, kao što i zabilješka sa sastanka Nijemaca i četnika u Topoli, 11. avgusta 1944. nosi potpis (koji ja ne objavih zbog čega profesor presudi da je posrijedi čist fasifikat) Ritmajstera princa Vrede.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ne_jedem_corbine_corbe_corbu.46.html?news_id=195362

—

Problem komunističke propagande

Autor: Profesor Petar V. Grujić, Zemun

Moja sestra predlagala je u jednom napisu u našem dnevniku Politika da građane Srbije kojima su kuće spalili okupatori, obešteti država. Navela je primer njenih rodnih Stragara, koje su Nemci spalili posle jednog nenadanog oružanog sukoba sa Gorskom gardom Nikole Kalabića, 23. avgusta 1943. Na napis je reagovao izvesni Branko Vrška (doktor istorijskih nauka, uža specijalnost NOB) koji je podatak o spaljivanju Stragara nazvao „masna laž“, jer su, prema njemu, tu varošicu pod Rudnikom spalili sami četnici. To sve ne bi bilo neočekivano od onih koje je naš narod zvao otrovni komunisti, da se naš istoričar ne poziva na dokumenat iz Vojnog arhiva. Moja sestra, koja je tom događaju prisustvovala, zajedno sa svojom babom, potrudila se da dođe do navedenog dokumenta. Takav, zaista, postoji, ali već površnim pogledom može da konstatuje da se radi o drskom falsifikatu. Radi se, navodno, o anonimnom pismu nekog člana Kalabićevog štaba, u kojem se on obraća Draži Mihailoviću i žali na ponašanje svoga pretpostavljenog.

Naši istoričari našli su se pred nerešivim zadatkom: ako je varošica bila spaljena zbog akcije partizana, onda bi na ove poslednje pala krivica za stradanje naroda. Ako bi, pak, odmazda došla posle sukoba sa četnicima, otkud sukobi izdajnika sa okupatorom?

Tako su komunistički istoričari našli solomonsko rešenje – Stragare su zapalili sami četnici!

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/problem_komunisticke_propagande.46.html?news_id=195213

Podzemlje

– Informacija da će Francuzi uraditi projekat prve linije beogradskog metroa nije nikakvo otkriće, kako su ga pojedini mediji predstavili – rekao je Kuriru izvor blizak gradskim vlastima:

– Uostalom, o tome je govorio i sam gradonačelnik Beograda Dragan Đilas pre dvadesetak dana: on je najavio da će kapacitet metroa, broj stanica i sve ostalo što je vezano za izradu prve linije metroa uraditi „neka od francuskih kompanija koja ima iskustva u građenju i održavanju metroa“. Za to je i namenjena donacija francuske vlade, kao što je i rekao Đilas!

U želji da proverimo „otkrića“ u pojedinim medijima, kontaktirali smo sa gradskim Sekretarijatom za saobraćaj. Prema njihovim rečima, „izgradnja metroa je u nadležnosti Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju“.
Kad smo pozvali Direkciju, dobili smo kratak odgovor:

– Mi nismo nadležni, a za sve što vas zanima kada je reč o izgradnji metroa – obratite se kabinetu gradonačelnika.

http://www.kurir-info.rs/beograd/francuz-u-beogradu-42618.php

Сарадња

Србија и Турска граде добре односе. Тако и треба.

Турска је признала независност парадржави Косово. Помогла је властима у Београду да донесу резолуцију о Сребреници у Скупштини Србије.

Остаје нејасно зашто, ако су односи све бољи, Скупштина Србије није донела резолуцију о геноциду над Јерменима који су Турцу починили.

Посебно јер иницијатор те резолуције није Европска унија, већ Јермени, православци. Суседи Турске.

Dve filozofije politike

Autor: Srđan Jovanović Maldoran

Kako urediti državu? Kako je organizovati? Koje su granice slobode individue? Koje je najbolje državno uređenje?

Ova pitanja prožimaju akademski, profesionalni, laički i idiotski diskurs od vremena kada smo postali svesni da je nekakva vrsta iole funkcionalnog zajedništva ljudskoj vrsti nužna – čovek je zoon politikon. Mišljenja su se o ovim pitanjima oduvek razlikovala, razlikuju se i sada, a čini se i da će nastaviti da se razlikuju i u bliskoj budućnosti. Kako je Ričard Dokins primetio, pak, ukoliko se nekoliko različitih mišljenja sukobe, to ne znači da je „idealno“ rešenje negde „na sredini“. Sasvim prosto, moguće je i da neka od tih mišljenja jednostavno nemaju nikakve veze sa realnošću.

U akademskim krugovima, kada se pomene politička filozofija, nekolika imena padnu na pamet bez mnogo dvojbe. To su imena Roberta Nozika i Noama Čomskog. Robert Nozik je (pored Rolsa) često označavan kao „najpoznatiji filozof politike“ ; jedan je od glavnih autoriteta na polju filozofije države, njenog uređenja i sociuma koji je uređuje. Njegov stav, predstavljen u jednoj od najčitanijih knjiga političke filozofije svih vremena, „Anarhija, država i utopija“, veoma je jasan – najbolja vrsta državnog uređenja i najuspešnija političko-socijalna filozofija je ono što danas znamo pod imenom libertarijanizam.

Da budemo precizniji, Nozik je razradio koncept takozvane minimalne države. Država bi trebalo da bude minimalna u tom smislu da ne sme da vrši prinudu nad svojim državljanima. Država, tačnije, oni ljudi koji državu uređuju (vladajuća klasa, elita, parlament, bogati sloj), nemaju nikakvog prava da naređuju drugima. Država postoji radi naroda, radi društva, a ne vice versa. Ona je tu samo da zaštiti osnovna ljudska prava i da zabrani isključivo njihovo kršenje. U ovakvoj državi ostvarene su najveće moguće slobode građana, pod poznatom parolom „sloboda jedne individue se završava tamo gde sloboda druge počinje“. U minimalnoj, libertarijanskoj državi, individua je u stanju da postigne najviše; državno je uređenje okrenuto ka individui i njenim pravima. Ima li ičega plemenitijeg?

Zašto tradicionalizmi, konzervativizmi i fundamentalizmi nikada ne mogu uspeti? Odgovor je opet zapanjujuće prost. Tradicionalista – čovek koji umesto ka budućnosti gleda ka prošlosti, konzervativac – osoba koja ne želi promene iako su one elementarna instanca same ontologije društva, ljudskog bića i kosmosa uopšte, i fundamentalista – čovek koji se drži dogmi kao pijan plota – svi oni negiraju slobodu izbora, slobodu individue. Oni žele da se ostali ponašaju prema normama koje oni (tradicionalisti itd.) nameću, a ovo ne sme biti ostvareno. Libertarijanac, individualista živi po prostom principu: živi i pusti druge da žive. Etika individualizma je u suštini i etika libertarijanizma – gledaj svoja posla! Libertarijanac neće pokušati da prinudi tradicionalistu da se okrene ka budućnosti; neka on pušta sebi krv pijavicama umesto da ode kod doktora, neka živi u rodbinskoj zadruzi ako tako želi, ali ne sme svoje primitivne stavove da pokuša da utuvi drugima. Libertarijanizam obećava najveću moguću slobodu svima: onima koji gledaju u budućnost i bore se za progres da taj progres i ostvare; onima koji žele da se učaure u svojim magijsko-religijsko-tradicionalnim rupama da tamo i ostanu. Prinude nema. Niko ne sme da ima tu moć da prinudi drugoga da radi šta ovaj ne želi. Libertarijanizam je tako jasan, lep, elegantan, jednostavan… a prevashodno – uspešan.

Libertarijanizam funkcioniše pod pretpostavkom da država, ukoliko se uredi valjano, može da bude pozitivna instanca. Kao što sam naveo, država je tu radi nas, nismo mi tu radi nje. U SAD su konzervativci već uspeli da ovaj manifest slobode groteskno postave naglavačke parolom „ne pitaj se šta tvoja država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za svoju državu“. Ovaj monstruozitet čije moderne korene možemo da vidimo u već „razbucanim“ pseudofilozofijama Hegela, Herdera, Fihtea, Šelinga i ostalih preteča totalitarizma i nacizma predstavlja samo uništenu parolu libertarijanizma, koju možemo sročiti ovako: „Ne pitaj se šta ti možeš da uradiš za svoju državu, već šta ona može da uradi za tebe.“ Država, na kraju krajeva, nije nekakav mistični entitet koji pluta u etru, država je kolekcija individua koje imaju moć represije, legitimnost nad primenom sile i nasilja, kako je to lucidno sročio jedan Veber. Onaj koji „radi nešto za svoju državu“ u stvari samo ispunjava ćefove vladajuće elite. Zašto bi iko to želeo?

Drugo ime koje sam pomenuo je ime Noama Čomskog. Poznat u lingvistici (po uspešnoj sintaksi i neuspešnoj semantici), ovaj intelektualac je ipak vrhunac svoje misli dostigao u filozofiji politike i društva, kao i kampanjama protiv represije države. Poznat je kao najcitiraniji intelektualac današnjice, jedan od najvećih umova Amerike. Po ideološkoj orijentaciji, Čomski je filozof anarhista. Anarhizam, kao i libertarijanizam, zalaže se za najveće moguće slobode individue. Međutim, za razliku od libertarijanizma, anarhizam ne smatra da država može biti uspešna, korisna pojava. Državu anarhista vidi kao najglomazniji mehanizam represije i prinude, i kao takvu je treba ukinuti. Antropološka istraživanja potvrđuju da postoje zajednice koje funkcionišu sasvim uspešno bez ikakvog vida državnog uređenja, što je velika potvrda potencijalnog uspeha ove ideologije. Bellum omnium contra omnes je zapravo Hobsova greška, objašnjava nam antropologija, nauka koja se pojavila ipak posle njegovog vremena. Glavna kritika upućena anarhizmu, sa druge strane, jeste sledeća, i zvuči odveć validno: ako nema države, ako nema vlasti, kriminalci i nasilnici će preuzeti vlast, zar ne? Kako mi je svojevremeno britanski anarhista Donald Rum iz Freedom Pressa lucidno odgovorio, gorenavedeno „uređenje“ nije anarhija – to je vlast kriminalaca i nasilnika. I kako nam stvarnost govori, većina „država“ na planeti Zemlji ne predstavlja ništa više do upravo to – vladavinu kriminala(ca). Ili je Kim Il Džong legitimni lider? Raison d’etre anarhizma je prost – bolje je nemati državu nego imati lošu. Ta, pogledajmo – u lošoj državi svaki je čovek za sebe, samo što pored golog opstanka i veoma eventualne samoaktuelizacije Maslovljevog tipa mora i da se bori protiv represije Levijatana, dok čovek bez države makar nema hobsovske pošasti u čijim kandžama bi morao da se batrga.

Da rezimiramo: najveći umovi političke filozofije dvadesetog veka nude nam dve opcije: libertarijanizam i anarhizam. Niti jedna jedina država nije uspostavila libertarijanizam, niti jedna jedina država nije bila ukinuta (a one države u kojima je životni standard najviši, slobode individue se najviše poštuju, gde ista individua ima najveće šanse za lični razvitak, kao što su Kanada, Australija i zemlje Skandinavije, veoma su blizu libertarijanizmu – zar nam to ne govori dovoljno?).

Čovečanstvo – po ko zna koji put – nije uspelo da posluša svoje najveće umove.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/dve_filozofije_politike.46.html?news_id=195214

Crnogorci

Najveći istoričar današnjice Erik Hobsbaum. Za „važnu nacionalnu službu“ odlikovan je najvećim odlikovanjem Britanskog komonvelta, Order of the Companion of Honors, koji u jednom trenutku može da ima samo 45 osoba. Među nosiocima ovog odlikovanje su, recimo, lordovi Piter Karington, Dejvid Oven, Džon Mejdžor, Daglas Herd, Stiven Hoking, Doris Lesing. Među članovima komunističke partije našao se već 1931, a bio je redovni autor u časopisu „Marksizam danas“ sve dok nije prestao da izlazi 1991. i član Britanske komunističke partije sve do njenog gašenja početkom devedesetih godina prošlog veka.

Ali proces integracije Balkana nije ohrabren spolja, samo dezintegracija.

– Ne. Samo dezintegracija. Tome je vodilo, a dezintegracija je onemogućila sve ostalo. Neke od ovih jedinica uopšte nisu ni prave države. Na primer, od čega živi Crna Gora? Od šverca? Morate da znate da slabost Balkana donekle izvire unutar Balkana. To nije dovoljno. Osim toga, spoljašnji uticaji na mnogo načina bili su negativni. Sećate se, na primer, da je mnogo vodećih sila bilo protiv raspada Jugoslavije. Jugoslavija se raspala, ne zato što je druga strana to želela, mada je Nemačka suviše brzo priznala želju za otcepljenjem nekih republika. Prebrzo.

NIN, 15.07.2010.

PS: Još samo Britni Spirs da kaže da je čula za državu koja se zove Crna Gora i da je tamo raj za švercere.

Narodni poslanik

Što ste podnosili tuđe amandmane?

– Zato što su mi rekli: „Hajde da JS podnese ove amandmane“. Našao sam se zatečenim kada su me pitali, ali sam pristao, nisam razmišljao.

Hoćete li glasati za izmene Zakona o agenciji?

– Verujte da nisam čitao predlog tog zakona? Uopšte nisam čitao šta menjaju jer me ne interesuje. Kada su me zvali da podnesem amandmane, samo sam njih pročitao.

Naopako

Predsednik srbije Boris Tadić i belgijski premijer Iv Leterm danas su u Briselu potvrdili rešenost za jačanje ekonomske saradnje Srbije i Belgije, a Leterm je najavio „idućih sati ili idućih dana jedan novi važan sporazum“. Agenciji Beta saznaje u belgijskim poslovnim krugovima da je reč o praktično dogovernom sporazumu belgijske kompanije za masovnu distribuciju prehrambenih artikala i svakodnevnih potrepština Delez (Delhaize) i srpske kompanije Delta.

Glasilo građanskog samooslobađanja

Nakon što je prošle nedelje policija upala u redakciju zrenjaninskog lista „Republika“ i pokupila kompletnu dokumentaciju, pripadnici Policijske uprave uručili su poziv na informativni razgovor i uredniku ovog lista Nebojši Popovu. „Upali su prvo u redakciju, a sada su došli i kod mene.

Zanima ih ugovor koji je list sklopio sa Jugoremedijom oko objavljivanja oglasa, kao i sama naplata tog ugovora“, objasnio je Popov razloge iznenadnog interesovanja policije za „Republiku“. Uprkos činjenici što je u prvom navratu pokupila svu dokumentaciju, to joj očigledno nije bilo dovoljno. U izjavi za Danas, Popov najnovije događaje karakteriše kao policijsku „proizvodnju afere“, u kojoj ne želi da učestvuje.

Republika je list koji izlazi više od dvadeset godina kao „glasilo građanskog samooslobađanja – protiv straha, mržnje i nasilja“.

.

U jednom od uvodnika, Nebojša Popov je napisao: „Iskustva kazuju da kriza nudi i šansu za pozitivne promene. Uslov je da se s njom suočimo razborito i kritički, uočavajući i uklanjajući njene uzroke a ne samo posledice. Tako nešto je nemoguće ako se vrhovi hijerarhije raznih oblika moći, inače glavni uzročnici krize, nude kao glavni tumači, pa čak i spasioci.“

.

Čini se da ovaj citat najbolje ilustruje poslednje događaje, oko kojih se oglasila i redakcija lista: „Upad i ponašanje policije redakcija tumači kao svojevrstan metod zastrašivanja i ugrožavanja slobode izražavanja i kritičkog mišljenja“, navodi se u saopštenju lista.

.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/protiv_straha_mrznje_i_nasilja.46.html?news_id=194883

Приоритет су српско-српске интеграције

Интервју: Бошко Обрадовић

Може ли се бити Србин, а не бити православац?

Апсолутно свако ко дели наш језик, ко дели наше писмо, заједничка историјска сећања, у крајњем случају крвно сродство, а тако се осећа и дефинише свој идентитет, и, у крајњем, тако се и понаша – он је члан српког корпуса.

Ми то ником не намећемо, али оно што јесте чињеница, јесте да је наша историја нераскидива од православне цркве, и то јесте једна од главних одређујућих црта нашег идентитета.

Међутим, толико је величанствених Срба јеврејске, муслиманске, римокатоличке вере било у нашој историји, а има их и данас, тако да то није препрека за припадност српском народу, већ слободан избор сваког појединца.

Цео интервју у коментару испод поста.

Криза капитализма или… фашизма

Аутор: Борислав Ђаковић

цео чланак је у коментарима испод поста:

Италијански корпоративни систем под Мусолинијем 1920-тих и 30-тих година је имао неколико кључних елемената[6] :

1.Држава испред појединца

Фашизам се дефинише[7] као политичка идеологија, покрет или режим који узвишује нацију и често расу изнад појединца и означава централну аутократску владу на челу са диктатором, јаком економском и социјалном поделом (региментацијом) и насилним сузбијањем опозиције или како је Мусолини написао: „Фашистички концепт живота наглашава важност државе и прихвата појединца у оној мери у којој се његови интереси подударају са државом.“ Потпуно иста прича је била у националсоцијализму: Gemeinnutz geht vor Eigennutz – јавна потреба испред приватне похлепе (ово је стојало на рајхс маркама).

1. Партнерство између владе и бизниса

У фашизму се за разлику од социјализма не укида приватну својину и приватно власништво над капиталним добрима, али је држава у стварности контролисала приватни сектор кроз пословно-државну „сарадњу“. У Мусолинијевој Италији, држава је груписале пословање у „синдикате“ као „Национална фашистичка конфедерација трговине“ и тако за сваку грану. Разне „фашистичке конфедерације“ су биле координисане од стране владиних агенција, „корпорација“, по једна за сваку грану. Један велики „Национални савет корпорација“ је био надзорни орган и по потреби је форсирао регулацију. Такав начин организације је неопходан зато што принципи приватне иницијативе једино могу бити корисни у служби националних интереса (како су то одредиле државне бирократе у складу са идеологијом) и самим тиме су приватна својина и предузећа постојала, али су служила „јавном“ интересу.

Идеја сарадње којом доминира и координише држава је у сржи свих интервенционистичких економских политика. Популарне фразе гласе да „држава и приватни сектор морају да раде у тандему“ или да „успешна индустријска политика захтева пажљиву координацију између јавног и приватног сектора.“

Још једна последица „сарадње“ бизниса и владе у Италији је била непрекидна размена кадрова између јавног и приватног сектора. Људи из крупног бизниса су постајали министри у Мусолинијевој влади, затим су се враћали у приватни сектор и тако у круг.

1. Протекционизам

Корпорације нису природне присталице система слободног предузетништа (капитализма). Уместо тога, оне су присталице меркантилизма, где је главни принцип заштита бизниса, а не потрошача као у слободном предузетништву.

У Италији, званична реторика је говорила о „националној сарадњи“, и уместо приватног је истицан рад за националне интересе, али у пракси, економска политика се свела на протекционизам. Чувени италијански социјалиста Гаетано Салвемини је 1936. у књизи „Под секиром фашизма“ написао да је под корпоративизмом „држава, тј. порески обвезници су одговорни за приватан бизнис. У фашистичкој Италији држава плаћа за грубе грешке приватног бизниса.“ Докле год је бизнису ишло добро „профити су остајали приватни“, али кадa је дошла депресија „држава је пребацила губитке на леђа пореских обвезника. Профит је приватан и индивидуалан. Губитак је јаван и социјалан.“[8] Италијански корпоративизам је као такав био ништа друго до систем корпоративног благостања. Мусолини се хвалио (1934.) да је „три четвртине италијанског економског система субвенционисано од стране италијанке државе.“ Закључак: сваки пут када политичару крену да говоре о сарадњи са приватним бизнисом, ухватите се за новчаник.

Дакле, са економског становишта, фашизам одликује интервенционистичка економска политика, протекционизам и идеологија која подређује појединца интересима државе. Постоји економска школа која је блиска корпоративизму, а то је кејнзијанизам. Сам лорд Кејнз је у немачком предговору „Опште теорије запослености, камате и новца“ написао да се његова теорија најлакше прилагођава у тоталитарним системима (треба ли уопште наводити мосовне јавне радове финансиране дефицитом у националсоцијалистичкој Немачкој?)[9]. Трагедија је да је кејнзијанизам васкрсао по избијању кризе, а његова примена је довела до нове катаклизме која превазилази претходну кризу: огромни буџетски дефицити и јавни дугови.

Двери српске

Националсоцијалиста (нациста)

Председник Хрватске Иво Јосиповић оценио је, у интервјуу бечком дневнику „Стандард”, да за помирење у региону није потребно заједничко виђење новије историје, али је потребно међусобно поштовање.

Јосиповић је рекао да је „хрватска политика учествовала у оном лошем што се догодило БиХ, иако је Милошевић био тај који је започео рат”.

По мишљењу хрватског председника, није потребна хрватско-српска комисија за израду уџбеника.

„Не мора се насилно ништа уједначавати. Свако пише самостално своје уџбенике. Ако ми као друштво будемо зрели за истину, онда ће догађаји бити слични, на пример, када у Србији буде јасно виђена улога Слободана Милошевића”, казао је шеф хрватске државе.

Он је рекао и да није неопходно да се постигне сагласност ни око питања да је распад бивше Југославије био неизбежан.

„То није важно. Југославија се распала. Неки то сматрају добрим, други лошим. Већина ће мислити да није могло другачије и да је било нормално формирати националне државе”, рекао је Јосиповић.

По његовом мишљењу, „Хрватска је водила одбрамбени рат”.

Он је одбацио процену „Стандарда” да је Фрањо Туђман тежио ка јасном етничком односу „егзодусом Срба из Хрватске”.

„Оно што ви називате егзодусом има две стране. Историчари ће одлучити шта су последице ратних дејстава и шта су при том биле последице једног плана једне и друге стране. Јединство влада у томе да свако данас има право да се врати и преузме своје власништво, како Срби, тако и Хрвати”, рекао је Јосиповић.

Када је реч о међусобним тужбама пред Међународним судом правде између Хрватске и Србије, Јосиповић је рекао да се са председником Србије Борисом Тадићем сложио да се „ти проблеми лакше могу решити договором него тужбама”.

„Ако циљеве тужби, а то је истрага судбине несталих, судбина добара и одговорност за злочине, на други начин можемо постићи, зашто онда траћити новац и време на то”, истакао је он.

Јосиповић је рекао да сада очекује кораке српске стране.

„Србија је већ направила велики напредак. Неком као што је председник Тадић верујем да ће направити и даље напретке”, казао је он.

Танјуг

Miki Maus

Profesor Jasmina Vujić sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji danas je ocenila da je ministar za nauku Srbije Božidar Đelić zakasnio osam godina sa pokretanjem incijative da se 10. jul proglasi za Dan nauke u Srbiji, u čast naučnika Nikole Tesle, pošto je 18. jula 2002. tadašnja Savezna vlada proglasila 10. jul za Dan nauke, mira, međunarodne saradnje i tolerancije.

Predlog Saveznoj vladi je stigao od Saveta dijaspore 7. jula 2002. godine. Savet dijaspore je tada bio savetodavno telo Savezne vlade, navodi se u pisanoj izjavi Jasmine Vujić.

Đelić je u subotu, povodom 154. godišnjice Teslinog rođenja, rekao da je Ministarstvo nauke pokrenulo inicijativu da se 10. jul proglasi za Dan nauke u Srbiji i da se pokrene inicijativa pred UN.

November 2005 – International Tesla Day

Tesla Forum presented a proposal to Hon Kofi Annan, Secretary General of United Nations, to establish the International Nikola Tesla Day on 10 July, Tesla’s birthday. “Nikola Tesla Day“ will signify a day of science, progress and brotherhood among all nations and religions.

http://teslaforum.com/about.htm

Pred Ustavnim sudom

Savet za borbu protiv korupcije podneo je Ustavnom sudu Srbije zahtev da proveri ustavnost Uredbe o konverziji prava na korišćenje građevinskog zemljišta u pravo svojine. U Savetu očekuju pozitivan ishod.

Uredba o konverziji prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine, čiju je izmenu Vlada usvojila 2. jula, naizgled bi trebalo da napuni budžet, a u realnosti biće izgubljene višemilionske sume. Tako je ovom uredbom Vlada privatizacionim vlasnicima dala mogućnost da zemljište otkupe u 240 rata, bez kamate, i sa revalorizacijom koja će se vršiti samo dva puta godišnje. Kao da je sve činjeno u korist tajkuna, a na štetu budžeta.

Коминтерновац

Штета што нису отворене архиве УДБЕ и ДБа. Јасно је да до сада није било могуће да дође до лустрације у Србији. Неће бити могуће још најмање пар година. Признајем, јачи су, њихова је Србија. Још увек.

Били сте сведок и активни учесник епохе Титовог и Милошевићевог доба, а потом доба постмилошевићевих владара Коштунице, Ђинђића и Тадића. Ако сте Коштуници и Ђинђићу политички и духовни „отац”, председнику Тадићу сте, хајде да тако кажем, духовни стриц, с обзиром на ваше дугогодишње пријатељство са академиком Љубомиром Тадићем. Како бисте кроз њихове личности описали нашу новију историју?

Историјске личности је могуће оцењивати не само по ономе шта су урадиле, већ и шта су могле, а нису урадиле. Тито је могао да нас уведе у Европу, а одвео нас је у Азију и Африку. Уместо демократских стандарда увео је модел култа своје личности и тоталитаризам. Огромна инострана финансијска помоћ је проћердана.

Тужибаба

Лако му је да тужи када иза себе има полицију, судове и тајни центар моћи који држи под окупацијом Србију.

Министар економије и регионалног развоја у влади Републике Србије је лопов и лажов.

“Stižu“ nam u pomoć “junaci“ iz Crne Gore

Kako crnogorski junaci da odbiju poziv svoje junačke braće iz Beograda… Zato šalju svoje specijalce na Kosmet… Pošto je Srbija ostala bez vojske, u Crnoj Gori su odlučili da naprave novu srpsku vojsku…

Priština:

Ministar unutrašnjih poslova Bajram Redžepi najavio je juče da će vlasti iz Prištine na sever Kosova poslati specijalne jedinice policije radi „uspostavljanja reda i mira“ i istakao da „određene grupe kojima se upravlja iz Beograda imaju interes da manipulišu situacijom“.

Beograd:

Ministar odbrane Dragan Šutanovac izjavio je danas da Srbija neće učiniti ni jedan pogrešan akt ugrožavanja bilo koga, ali da želi da joj njeni prijatelji pomognu da zaštite živote Srba na prostoru Kosova i Metohije.

Podgorica:

Predsednik Srbije je u Podgorici razgovarao i sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem, kojeg je pozvao da poseti Beograd.

Јавност треба да зна

Ови људи чине Управни одбор Радиотелевизије Србије.

Они бирају директора РТС-а, они су изабрали новог/старог директора:

Никша Стипчевић

Јован Бабић

Славољуб Ђукић

Милица Кубуровић

Душан Савић

Душан Стокановић

Предраг Ј. Марковић

Бошко Мијатовић (био против)

Драгомир Антонић (био против)

Nezdravo

Dvojica uhapšenih lekara zbog afere sa citostaticima, profesor dr Nenad Borojević i dr Zoran Tomašević, Ministarstvo zdravlja imenovalo je za članove komisije koja je ispitivala sumnje u nepravilnosti u radu Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici.

Ministar zdravlja Srbije Tomica Milosavljević izjavio je danas da u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije nisu davane prekomerne doze citostatika i da su pacijenti lečeni u skladu sa svim međunarodnim pravilima. „Na osnovu pregledane dokumentacije u Institutu utvrđeno je da su svi pacijenti lečeni u skladu sa vrstom bolesti po međunarodno prihvaćenim pravilima i sa propisanim dozama lekova“, kazao je ministar.

Povezan post:

Пукли!

Јефтино

EU donirala Srbiji 200 miliona evra.

Овако српски медији преносе информацију, стављајући у наслов реч ДОНИРАЛА.

Истина је да је Мики Маус узео јоше један кредит, више не зна ни он колико је задужио Србију:

Tako će rok otplate ovog kredita biti 8 godina, sa kamatom od 1 odsto na godišnjem nivou.

ЕДМУНД БЕРК

Едмунд Берк рођен је 12. јануара 1729. године у Даблину, Ирска. Отац му је био протестант а мајка католиткиња. Дипломирао је у јануару 1748. на Колеџу Св. Тројства у Даблину, где је био центар ирског протестантизма, а који је у то време имао чвршће академске стандарде од Оксфорда и Кембриџа. Оженио се 1757. године и у супротности са тадашњом модом у Лондону није имао контакте са другим женама после венчања. Умро је 9. јула 1797. године.

Најпознатије дело које је објавио 1790. године носи назив “Размишљања о револуцији у Француској“.

Био је члан Доњег дома и приватни секретар лорда Рокингама који је био председник владе (1763. године). Постао је интелектуални вођа Рокингамовог крила унутар виговаца.

У Енглеској се водила борба између виговаца и торијеваца. Либерали су били међу виговцима. Они су победили у Славној револуцији 1688. године, збацили Џејмса Другог (немачког порекла) и довели из Холандије Виљема Оранског. То је означило победу капитализма и индустријализације. Виговска партија је била сачињена од врхова трговачко-банкарске буржоазије чији је циљ био слобода трговања и зарађивања. Торијевци су били представници сеоског велепоседничког племства. Парламент је 1689. године изгласао “Декларацију о правима“ у којој се налази да се закони доносе и порези прикупљају само уз одобрење Парламента. Представник виговаца у том добу је био Џон Лок који је заступао становиште о природном стању – у природном стању сви појединци су слободни и једнаки, обдарени способношћу да воде самосталан живот јер нису изворно потчињени једни другима и егзистирају једни поред других слободни, без узајамних стега и зависности.

Становници колоније Њујорк изабрали су Берка 1771. године за свог представника у Лондону. Посланик Малтона постаје 1773. а Бристола 1774. године. Поново постаје посланик у Малтону 1780. године.

Био је противник “’повратка природи“, такозване природне религије – природно друштво не може бити никакав супститут друштвеног поретка који штити од анархије.

Припадао је крилу лорда Рокингама које се борило против краљевог личног режима. У том периоду је дошло до расцепа између краља и народа. У Доњем дому налазили су се посланици који нису бринули о бирачим већ су следили упутства краља. Успео је да издејствује да Парламент 1782. године донесе неколико закона којим је укинут велики број синекура а сужено је и краљево право давања пензија.

Едмунд Берк је сматрао да бирачко тело може да тражи од посланика да жртвује своје интересе општим интересима али не може од њега тражити да прихвата мишљење оних који су га бирали о стварима у којима је од њих упућенији.

Био је присталица слободног тржишта и стриктне децентрализације. Тврдио је да ниједна врста својине неће бити сигурна када постане довољно велика да доведе у искушење похлепу сиромашне власти. Сматрао је да држава нема шта да тражи када је реч о приватном сектору. “Држава треба да се ограничи само на оно што припада њој самој и установама које је створила, то јест на успостављање оквира за религију, на правосуђе, оружане снаге, на прикупљање државних приходa, на корпорације које своју егзистенцију дугују власти. Укратко, на све  оно што је истински јавног карактера – очување јавног мира, јавна безбедност, јавни поредак и јавна имовина.“

“На државу треба гледати с посебним поштвовањем, јер то није партнерски однос у стварима које се тичу само грубе анималне егзистенције привремене и пролазне природе. Она је партнерство у свој науци, партнерство у свој уметности, партнерство у свој врлини и свом савршенству. Пошто се циљеви таквог партнерства не могу остварити ни кроз више генерација, она постаје партнерство не само између живих већ и између оних који ће тек бити рођени. Сваки уговор сваке конкретне државе представља само једну клаузулу у великом првобитном уговору вечног друштва, повезујући нижу природу са вишом, повезујући видљиви и невидљиви свет, у складу са утврђеним уговором, потврђеним неприкосновеном заклетвом која све што је физичке и моралне природе држи на месту које му је одређено.“

Берк је тврдио да закони нису створени већ пронађени. Закони се не могу стварати према нечијој жељи или намери: “Сви људски закони се само проглашавају.“

Британска влада је, исцрпљена ратом са Француском, 1763. године одлучила да опорезује колоније. Доноси законе о опорезивању, прво 1765. а после и 1767. али колоније ове законе одбацују. Пошто нису бирале представнике у Доњи дом, колоније су тврдиле да Парламент нема право да их опорезује. Избија сукоб у Бостону који прераста у рат, који је окончан 1781. године тако што су америчке колоније стекле независност.

Едмунд Берк је био на страни колонија. Између тога да Енглеска парламентаризам који практикује код куће прошири на колоније, или да он пропадне и у Енглеској, Енглеска је изабрала прво. Након губитка колонија Берк је изјавио: “Изгубили смо колоније, али смо сачували устав.“ Био је велики противник чиновника Источноиндијске компаније, који су владали Индијом после распада царства и победе над Француском. Та компанија је постала велики проблем и за Енглеску и Берк је упозоравао да компанија у Индији оставља пустош иза себе а да чиновници поткрадају саму компанију. Зато је 1784. године донет Закон о Индији којим британска влада добија право да испитује рад компаније. Говорио је да народи у колонијама треба да живе према својим сопственим обичајима и традицији. Заступао је право које је изашло из историје, које је настало на основу синтетизованог искуства прошлих генерација.

Берк је већи део свог живота имао проблема да обезбеди егзистенцију за себе и своју породицу.

Берк је заступао начело верске толеранције. За њега религија представља камен темељац државе и друштва. “Она је прва и последња и средишња наша мисао. Јер, полазећи од овог религијског система који сада поседујемо, настављамо да делујемо у складу са рано стеченом и једнообразном продужаваном памећу човечанства. Та памет не само да је као мудри архитекта, изградилa достојанствену структуру друштва, већ је и, као штедљив власник, да би ту структуру сачувала од скрављења и пропасти, као свети храм очишћен од свих нечистоћа преваре и насиља и неправде тираније, свечано и заувек просветила политичку заједницу и све што у њој службује. То посвећење обављено је зато да би сви који управљају у влади сачињеној од људи, у којој они оличавају самог Бога, имали високе и часне представе о својој функцији и месту, да би њихова нада била испуњена бесмртношћу и да се не би ослањали на безначајно кратко богатство, ни привремену и пролазну похвалу вулгарног, већ на солидну, трајну егзистенцију у трајном делу своје природе, и трајну славу и сјај примера који као богатство остављају у наслеђе свету.“

Насупрот Француској, Едмунд Берк хвали Америчку револуцију. У Француској је 1793. године почело споровођење плана дехристијанизације и замена хришћанства новом религијом “разума“. Просветитељи су ум претходних генерација, који је кристалисан и сачуван у постојећим институцијама, обичајима и традицији, омаловажили и бацили под ноге. У Француској се десило оно најгоре што се једном друштву може десити: да му се институције грађене вековима насилно сруше. Револуција је представљала погубан прекид традиције и природног тока ствари. Берк за револуционаре тврди да су се у властитој земљи и против властитог народа понашали као освајачи.  Слобода се у Француској претворила у разузданост, насиље, пљачку и крвави пир. “Они имају ‘права човека’. Против тих права нема лека, за њих ниједан споразум није обавезујући; она не допушта никакво прилагођавање и никакав компромис, све што је мање од њиховог потпуног остварења представља превару и неправду… Поимање људских права на овај начин довело је револуционаре до становишта да се у име тих права може оправдати свако насиље и рушење постојећих институција и норми.“

Берк сматра да се влада не успоставља на основу апсолутних “природних права“ – пошто имају право на све, они хоће све. Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада.

“Ако је грађанско друштво сачињено за добробит човека, све погодности због којих је то учињено постају његово право.  Оно је институција добротворности, а сам закон је добротворан само ако се поступа по правилу. Људи имају право да живе по том правилу; они имају право да врше правду као међу себи равнима… и право на праведан удео у свему што друштво, својим укупним вештинама и снагом може учинити у корист појединца… У овом партнерству сви људи имају једнака права, али не на једнаке ствари.“

Берк је припадао оној традицији која је наглашавала да људе треба прихватити онаквим какви јесу (између осталог, себичне, склоне превари, нераду и слично), те да су институције једино што их држи под контролом. Институције стварају амбијент који амортизује слабости људске природе и који одржава стабилан и функционалан друштвени поредак. Зато је за слободу и за поредак важна друштвена диференцијација и хијерархија. Подсећао је на Аристотелово становиште да демократија има сличности с тиранијом.

Берк је тврдио да демократија омогућује да већина грађана врши најсуровију репресију над мањином, и да је та жестина снажнија од оне која се може очекивати од власти једног краља. Идеји демократије супроставио је идеју “природне аристократије“ – народ једноставно није способан да влада, будући да нема развијене оне способности које су за тај посао потребне. Вођство би требало да припада мањини, која би имала изражено осећање дужности и која би деловала у јавном интересу. Политичка способност и мудрост се припрема и  одгаја генерацијама, а то је могуће постићи и одржавати само у вишим слојевима. Природна аристократија не представља представнике неког издвојеног интереса у држави. Без ње просто не постоји народ.

О Едмунду Берку:

Слободан Јовановић је сматрао да је Беркова највећа заслуга што је у време највећег политичког рационализма увиђао да разум није све.

Фридрих фон Хајек на више места Берка назива пророком и означава међу највећим представницима истинског индивидуализма.

Расел Кирк га сматра родоначелником конзервативизма.

Роберт Низбест смтра да су у последња два века централне теме конзервативизма само проширење оних тема које је формулисао Берк.

Рос Хофман сматра да је Берк “реформишући конзервативац“ а не “конзервативни реформатор“.

Из књиге:

“Теоретичари либерализма“, Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић, Службени гласник Београд 2007.

Аутор Божо Стојановић користио је цитате из следећих књига:

“Конзервативизам“  Роберт Низбет, ЦИД Подгорица 1999.

“Поредак слободе“ Глобал Бук Нови Сад 1998. и “Право, законодавство и слобода“ Службени лист Београд, Фридрих фон Хајек,

“Из историје политичких доктрина“ Слободан Јовановић, Сабрана дела, том 9. БИГЗ 1990.

“Размишљања о револуцији у Француској“ Едмунд Берк, Филип Вишњић 2001.

Повезани текстови са блога:

Simboli kontrole

Biljana Stojković

Emanuel Svedenborg

Horhe Luis Borhes

Последње искушење

Савладали смо и последње искушење – сажаљење за “велике људе“.

Сада треба направити нов затвор за ове “наше“ “великане“. Треба им омогућити достојне услове у затвору, јер то заслужују и обични криминалци, па и министри, генерали, тајкуни, новинари, академици, професори, владике, писци и слично.

Излаз

Текст сам написао 10. јануара 2009. године:

Kraljevina Srbija

Sastanak između predsednika Republike, predsednika i ministara Vlade, tajkuna i sinidikata nije doneo ništa. U ime poslodovaca na razgovor sa sindikatima došli su oni koji nemaju unutar svojih kompanija sindikate. Naravno da se socijalni dijalog tiče i tajkuna, ali, da je to bio ozbiljan skup, tu bi bili i stručnjaci za razne oblasti, sa jasnom matematikom koja govori šta i koliko košta, kuda ide svetska ekonomija, gde je naša šansa u svetu, tu bi bili predstavnici stranih investitora, malih i srednjih preduzeća koja zapošljavaju najviše radnika, poslovni ljudi iz dijaspore.

Ovako, političari se slikali, a predsednik se izljubio sa tajkunima. Naravno, u ’’Večernjim novostima’’ veliki naslovi koji pozivaju na jedinstvo. Čovek koji vodi ekonomiju poslednjih 8 godina kaže da ’’nema para’’. Na slikama političari i tajkuni a nigde sindikalaca (sada znamo ko je kupio ove novine). Predsednik sindikata ’’Nezavisnost’’ stajao sa novinarima. On je najavio proteste, hajde da vidimo koliko je ozbiljan. Dao je dobru izjavu ’’zar da ne protestujemo i da se ne borimo za svoja prava zato što može da padne Vlada?’’

Zaista, zašto da slušamo vlast? U svemu su nas izdali, prevarili. Kako da budeš jedinstven sa onim koji je vodio ekonomiju i koji kaže ’’nema para’’. Care, podnesi ostavku, da dođe pametniji i sposobniji koji će napraviti pare. Srbija, je svakako, nestabilna. Egzistencija većine građana je ugrožena. Zašto bi građani bili solidarni sa onima koji su ih krali, koji su pogrešno radili – što iz loše namere, što iz neznanja? Šta, iz sažaljenja treba da im dozvolimo da rade do kraja mandata? Da osvoje još jedan mandat? Poruke koje šalju nemaju veze sa mozgom – ’’jedinstvo’’, ’’solidarnost’’, znaju da je Srbin više emotivan nego racionalan pa sa ogromnom patetikom ’’udaraju’’ na emocije… Da li su predstavili ozbiljan plan za 2009. godinu? Da li su dobre mere koje planiraju da sprovedu? Da li strane banke iznose evre iz Srbije? Da li će Narodna banka Srbije da da novčanu pomoć stranim bankama koje se vode kao domaće? Da li je jedino štednja u stranim bankama način kako da u Srbiji ima dovoljno kredita sa građane i privredu? Da li su ti krediti povoljni za građane i privredu?

Nama su potrebne zaista ozbiljne reforme. Sve treba ponovo premeriti. Potrebna nam je kompletna revizija ekonomske politike koja se ovde sprovodila godinama. Potreban nam je opšti popis u ekonomiji na svim nivoima. Potrebno je brzo odrediti prioritete i tome se maksimalno posvetiti. Potrebna je jasna strategija ekonomske politike sa svetom. Svet se promenio. Vreme je promenimo naše političare i ekonomiste, oni pripadaju svetu koji se ruši. Vreme je da se i mi sami, svako od nas pojedinačno, menja.

Za dosadašnje glavne vladare Srbije nema mesta u novom svetu. Ovo su njihovi poslednji trzaji. Više ne mogu ništa novo da smisle kako bi ostali na vlasti. Jedina uteha im je ta što nemaju dostojne rivale unutar Srbije. To je tačno, i nadam se da neće još dugo da budu u pravu i mirnog sna.

Pokrenuće se narod i radnici, pokrenuće se vojska, složiće se u Crkvi, povezaće se svi slobodoumni genijalci, pojaviće se mladi političari, ekonomisti, vojnici, teolozi, pisci, profesori… mora se uskoro dogoditi jedna relativno mirna revolucija, jedna radikalna promena vlasti koja bi na površinu izbacila sve najbolje što imamo. Ali, koja treba da sačuva one najbolje iz starih vlasti. To su stručnjaci koji nisu činili same vrhove vlasti. Jer je vlast totalno nestručna.

U Srbiji će 2009. godine biti ugrožena samo vlast onih koji Srbijom vladaju. Onih koji su Srbiju kupili.

No, ne treba mešati slabost vlasti sa nadom u promenu. Setimo se samo 2000. kako su se svi nadali da će nova vlast da donese boljitak. I ova vlast je pred kolapsom kao i vlast Miloševića. Nema više šta da se slaže, nema više načina da se obmanjuje narod, i što je najvažnije, nema više para. To je to – kraj. Ova vlast će se srušiti sama.

Nas treba da interesuje vreme posle ove vlasti. Hoće li nova vlast biti podjednako neuspešna, ohola i glupa kao vlast pre i posle 2000. godine? Hoće li građani i dalje biti toliko naivni, neorganizovani, lenji, neinformisani, plašljivi, ili će biti više samoorganizovani i samodisliplinovani, više hrabri?

Dakle, postoji li ’’nukleus pravednih’’ unutar ovog naroda, unutar inteligencije, vojske, Crkve, policije,  studenata, privrednika, umetnika, nukleus koji je sposoban da izvrši smenu vlasti i Srbiju povede putem oporavka i razvoja? Da li su se građani osvetili, sazreli, da li će građani uzeti svoje živote u svoje ruke, pokazati inicijativu i inventivnost unutar svojih lokalnih zajednica, da li će realnije – sa manje mitomanstva a sa više samopoštovanja gledati na svet?

Nije sve izgubljeno, za Srbiju ima nade, možemo stvoriti slobodnu i bogatu državu. Pa i ako svet bude u krizi, mi možemo biti ostrvo radosti, lepote, veselja, rada, reda, solidarnosti, sabornosti… Život je i borba, patnja, bol, žrtvovanje, opraštanje, iskupljenje, sve se ovo mora prebroditi. Nismo baš toliki slabići, pesimisti i nihilisti. Niti je ovo što pišem lažni optimizam. Jedno je sigurno, na promene se ne sme čekati godinama. Sada su meseci u pitanju. Ili imamo ljude za to sposobne i voljne ili nemamo. Ako nemamo, kao što sam već napisao na blogu, u roku od dve decenije nestaćemo kao narod, nestaće država Srbija, ostaće samo pojedine komune Srba na Balkanu i širom sveta, živećemo poput Kurda ili Roma.

P.S. Nije loše što je Sonja Liht izabrana za predsednika saveta za spoljnu politiku ministarstva zaduženog za spoljnu politiku, ali spoljna politika mora da bude drugačija nego do sada, nama su potrebni u tom savetu i pravi alterglobalisti i antiglobalisti, ljudi koji imaju dobre odnose sa islamski državama, sa Latinskom Amerikom, sa pravoslavnim crkvama, sa Japanom, sa Kinom, nije dobro da u tom savetu sede samo ljudi koji zagovaraju evroatlanske integracije i globalizaciju po meri Zapada. Sa time je gotovo, jer to nije budućnost. Bar ne na način na koji se do sada o tome razmišljalo. Moj savet ljudima koji su se do sada zalagali za evrointegracije, i koji su to radili iz ubeđenja, misleći da time rade za dobrobit Srbije, jeste da se okrenu razvoju bilateralnih odnosa sa država Zapada, razvijanju dobrosusedskih odnosa sa državama Balkana, Panonije, strateškom povezivanju sa državama srednje i istočne Evrope, što većoj evropeizaciji srpskog društva, srpskih medija… I novim načinima finansiranja, Srbija mora biti ozbiljna država.

Što se tiče evropeizacije Srbije, njenih institucija, srpskih medija, tu su oni koji su se zalagali za Evropu u Zapad najviše omanuli. Ne zato što im je pružen prejak otpor, već zato što su oni bili slabi. Zato što su proizvod titoizma. Kao takvi, nisu uspeli da kreiraju istinski demokratski poredak, nisu uspeli da postanu ’’sluge narodu’’, i, očigledno ne umeju da odgovore, ne mogu da se nose sa izazovima i iskušenjima koje donosi novo vreme i nova realnost u svetu. Sve u šta su verovali, sve zašta su se zalagali i sve što su obećavali građanima – pred njihovim očima nestaje. Podsećaju na one sa kraja 80-tih prošlog veka koji nisu shvatili da je komunizam gotov, da nema više SSSR i da je gotovo sa SFRJ.

Svet se toliko brza menja da ni Izrael više neće moći da vrši ovakve vojne operacije bez ozbiljnih posledica i bez gubitka podrške među većinom građana planete i među većinom država UN. Ko danas tvrdi da će Zapad za godinu dana izaći iz krize, da će Izrael biti bezbedniji posle ovakvih akcija koje ovih dana vrši u Gazi, taj nije više ozbiljan političar u Srbiji. Podjednako je neozbiljan kao i onaj koji viče ’’Kosovo je srce Srbije’’ i ništa drugo ne radi, ili kao onaj drugi koji bi da od Srbije napravi pokrajinu u sastavu Rusije i koji najavljuje osvajanje vlasti a govori narodu ’’svi govore biće krize’’ dok je kriza svuda oko nas.

–

НИН, 08.01.2009. године

Мека окупација и конзервативни устанак

Аутор: Игор Ивановић

Иако је српски народ ушао у нови миленијум ослобођен од Милошевићевог режима, парадоксално је да је дошло до назадовања идеје слободе. Петооктобарско сунце је засијало варљивим сјајем: уместо претходне сиве и јасно видљиве неслободе, стигао је симулакрум. Доушнички глобализам и агресивна маркетиншка форма која је потиснула суштину, одлике су нове и наизглед слободније, али у основи подмуклије историје у коју се вратио српски народ. Зато он данас, после векова борбе за слободу живи под окупацијом за коју би најприкладнији термин био “мека окупација”. Прво, зато што се директно наслања на “меки комунизам” из “златних осамдесетих”, време у коме је велика већина данашњих средњогодишњака живела безбрижни тинејџерски живот. И друго, зато што је наслов стратешке књиге Џозефа Најса управо “Мека моћ”, после чега је широко лансиран термин као интересни образац за комбиновање примене голе силе или легализма, преко кога САД шире политичко-културни утицај на своје званичне и незваничне протекторате.

Тако, рецимо, српски народ у Републици Српској гласа на “слободним” изборима, али високи представник међународне заједнице има право да унилатерално поништи било који избор или да суспендује скоро сваку одлуку легалне власти. Његова моћ је у складу са историјским околностима већа од моћи феудалних владара. У Црној Гори протекторат није формализован као у Босни, али је очигледно да су велике западне силе на Мила Ђукановића пренеле још већа овлашћења. Толеришу му шверц и криминал да би испунио њихове геостратешке циљеве. Тако су уз западну подршку Срби у Црној Гори поништени као конститутивни народ. Немају чак ни основна мањинска права као што су језик, писмо и образовање и потпуно су маргинализовани. О Хрватској да не говоримо; тамо им се не враћа чак ни отета имовина. Ипак је положај Срба у Србији најсимптоматичнији, где и поред сопствене државе и формалне слободе, живе у компилацији између класичне војне окупације (Срби на Космету) и модерне, “меке окупације” под којом живи све преостало становништво у земљи.

На унутрашњем, психолошком плану, она се огледа у инфериорном односу према свему што долази са Запада, што за последицу има да је Европска унија постала нови апсолут. Све је подложно сумњи сем нужности што бржег уласка у ову европску фамилију. Генерације клинаца које су се у меком комунизму клеле Брозу да никада неће скренути са његовога пута, данас су у средњим годинама пронашле нови, заветни пут који води до жутих европских звездица. Уместо да се на Запад гледа антрополошки и да се истраживањем историјске вертикале прихвата његов вредносни систем, створена је инфантилна клима у којој успевају површне политичке представе о Западу као о царству добрих намера или тржишне представе као о великом шљаштећем мегамаркету. Овакво некритичко и бесадржајно поимање Запада природно је од Камерона Мантера направило медијску звезду. Уместо да се прогласи непожељном особом (што би урадила свака европска држава), он отвара фестивале и даје савете о идејним архитектонским решењима! Још само да га у резиденцији посећују пионири са жутим марамама!

На спољашњем, јавном плану, “мека окупација” се огледа у медијској атмосфери у којој се перфидно гурају на маргину све идентитетске теме, а форсирају банални појединци који намећу баналне расправе да би се обликовале баналне вредности. У исто време, такви садржаји, за које је најочигледнији пример “Велики брат”, добијају епитет “урбани” да би се тако унапред заштитили од опасности да буду проглашени кичом. Озбиљни и мислећи људи се не цензуришу брутално као у комунистичком добу, они су природно упућени на самоизолацију у царству баналности. Да би се одржавао симулакрум слободе, у медијима се брижно негују козметички производи од којих је најбољи “Утисак недеље”, јер гост који заступа традиционалност (и који је увек у мањини!) бар има неокрњени монолог од пет минута. На другим националним фреквенцијама ни то: чим крене са озбиљним аргументима, бива прекинут уз чувено “вратићемо се на то касније”. Касније је- никад.

“Мека окупација” је породила прву генерацију Срба у историји која ће се залагати за мање суверенитета, мање државе и мање идентитета: дакле, мање слободе. Рођени у “меком титоизму” и већ одгајани у духу поништавања сопственог идентитета зарад утапања у нови и вештачки, само ће конвертовати боју на петокраки са црвене на жуту. У оба случаја корумпирани од стране система обећањима о бољем животу и бледим, делимичним испуњењима тог живота, ова генерација европаздарана ће лако жртвовати сопство. Зато је дугорочно “меки титоизам” штетнији од других тоталитарних режима: код њих су након деценија тамничења тела сачувани слободни људи, док је Брозов хедонизам гајио слободно тело, али је загадио дух. А човек је истински слободан само док му не сломе дух.

Зато је Брозов режим најбруталније ударио на сељаке, занатлије, трговце и фабриканте, на све независне људе који су имали породичне фирме. То исто, само на много суптилнији и подмуклији начин уз политичку подршку у нашим условима чини неоглобализам, гушећи све мале фирме зарад интереса великих корпорација. Тако се уз ватрену подршку медија и масивну маркетиншку силу полако гасе потенцијална подручја отпора необузданом, месождерском либерализму. Јер су управо ти независни, жилави људи који могу вратити углед земљи и производњи, највећи природни противници мекој окупацији. И зато такву климу која влада нашим јавним животом и систем који је подржава, најпрецизније можемо дефинисати као неотитоизам.

Конзервативна идеологија и њен вредносни систем су брутално гушени у комунистичко време. Обновом моралних темеља на којима она почива, као што су вера, породица, част и ред, и враћањем свих идентитетских вредности у жижу, стварају се услови за поновно напредовање суштинске слободе у Србији. Овај процес, који бисмо могли назвати неком врстом конзервативног устанка, вратио би и идеји слободне државе нужно поштовање и несебично је третирао као заједницу оних који су је градили, нас који у њој живимо и наше деце којима је остављамо. Само изворне конзервативне вредности могу бити брана баналном неотитоизму и мекој окупацији.

Када ће одговарати комунистички џелати?

Аутор: Бошко Обрадовић

Изјава Бошка Обрадовића за Српске новине у Црној Гори:

Верујете ли да ће рука правде стићи ратног злочинца Јова Капу?

Познавајући тренутну друштвену климу у којој дувају неотитоистички и југоносталгичарски ветрови очекивање да ће комунистички џелати коначно одговарати за ратне и поратне злочине није реално. Титоистички тероризам убијао је пре, ископао пасја гробља за време и организовао масовне гробнице жртава комунистичког терора после Другог светског рата, и на том тероризму исписао авнојевске административне, језичке, верске, националне и данас државне границе. Темељ грађанском рату деведесетих који се изнова завршио једино на штету српских националних интереса постављен је у братоубилачком злочину титоистичких терориста и масовних злочинаца. Распарчане Српске земље на Балкану и заробљена прошлост, садашњост и будућност српског народа плод су њиховог злочина, који представља цивилизацијско дно, јер само комунизам није дозволио да се достојно сахране његови на правди Бога убијени противници.

То не значи да се од овога захтева да злочинци одговарају икада може одустати и да овај случај икада застарева. Сви који су мислили да је комунизам пао и да ће историјске неправде бити исправљене гадно су се преварили. Комунизам је можда пао, али не и комунисти који су се пресвукли у разне страначке ношње и наставили да владају, по неписаном унутармафијашком правилу чувајући од светлости дана највећу тајну свога постојања: идентитет Јосипа Броза Тита и злочине на којима су настали.

Актуелност антикомунизма, у чијим основним захтевима стоји отварање тајних досијеа, откопавање масовних гробница и суђење злочинцима, изнова се поставља као потреба за обрачуном са новим титоизмом и срамном дрскошћу да се злочинци слободно шетају нашим улицама и одлучују и даље о нашим судбинама. Њихова духовна и физичка деца свакако, али, често – и то после свега – и они лично.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1854301

Повезан текст са блога:

Нитков!

.

Детектор истине

Оптужени за ратне злочине, председник парадржаве Косово, изјавио је, за београдске новине, да има уверавања од људи из врха српске власти да ће и Београд признати парадржаву Косово.

Слично је и са односом власти у Црној Гори и власти у Србији. Отцепљење Црне Горе је била координирана акција одређених кругова у Београду и Подгорици. Наравно, по упутствима из иностранства.

Сада је тако са Хрватском. Све су бољи односи између министара полиције.

Када пишем “власт“ не мислим (само) на функционере који су на власти, власт је у овом случају шири појам, обухвата људе из света бизниса, науке, религије, медија и бивше, пензионисане, политичаре и генерале, али и опозиционаре.

Дакле, добар део српске владајуће елите чине издајници – по слову закона.

Други део су можда и искрене патриоте, али свакако незналице и људи слабог морала.

Увек се нађе изузетак да потврди правило.

Србија нема главу. Потврђено.

Нема ни полицију. Треба пљунути у лице сваког полицајца са неким чином.

Док они чувају криминалце и политичаре и стварају им услове да имају срећан живот и бројно потомство, стотине хиљада људи нема услова да створи породицу, стотине хиљада људи у овој држави нема више услова да прехрани породицу.

Десетине полицајаца чува криминалца који ради шта хоће по Србији а ниједан полицајац није пратио човека који је убио и силовао дете у околини Новог Сада, иако је било пријава и ако су знали за његову прошлост. Сви су били задузети чувањем политичара и криминалаца.

Пљуни у лице сваког полицајца са неким чином.

У Србији нема поштеног полицајца са вишим чином. Чак ни као изузетак. Све су то смрадови.

Толики су смрадови да могу да се кладим ће пре мене да ухапсе због писања на блогу, него, рецимо, генерала ЈНА који је недавно објавио књигу а који није достојан да му помињем име. Или овог криминалца који под пратњом полиције бесни колима по граду, јури се са другим криминалцем који је под заштитом министра полиције, шири свој “бизнис“ док га чува полиција… Или бар једног од тајкуна који стоји иза министра економије…

Србија као кључни партнер САД

Амбасадорка САД у Србији Мери Ворлик изјавила је данас у Београду да је Србија остварила велики напредак у односима са суседима и у сарадњи у борби против трговине наркотицима, тероризма и организованог криминала.

Мери Ворлик је на прослави америчког празника Дана независности, 4. јула, рекла да у суочавању са глобалним изазовима САД на Србију све више гледају као на „свог кључног партнера”.

–

У мирним грађанским протестима Срба у Косовској Митровици данас је приликом експлозије, која се догодила у Бошњачкој Махали, педијатар Месуд Џековић преминуо у болници од последица повреда које је задобио приликом експлозије. Повређено је још једанаест особа, које су ван животне опасности.

Од 11 повређених пет су мушкарци, а шест жене и у највећем броју случајева реч је о повредама екстремитета које су од гелера. Полиција засад не располаже подацима ко је активирао експлозивну направу од које је једна особа страдала, а 11 повређено.

Више хиљада грађана Косовске Митровице испратило је данас страдалог педијатра Месуда Џековића на његовом последњем путу од тамошњег здравственог центра до куће. У Косовској Митровици влада мук. Колону су предводили лекари, медицинске сестре и друго особље запсолено у Здравственом центру. Када је око 14 сати колона кренула ка кући страдалог Џековића огласиле су се сирене за узбуну, све радње су биле затворене, а неколико хиљада грађана изашло је на централни градски трг како би му одало последњу пошту.

Неколико стотина Срба окупило се јутрос у насељу Бошњачка махала у северном делу Косовске Митровице, протестујући због намере косовске владе да у овом насељу отвори канцеларију за издавње личних докумената.

Истина о Сребреници тек треба да изађе на видело

Потпуна истина о Сребреници тек треба да изађе на видело, много је нетачности, неразумевања, погрешних интерпретација, број од 8.000 убијених је непотврђен и надуван, цела та ствар је преувеличана. Оно што је сигурно је да тамо геноцида није било, каже за “Вести” бивши канадски амбасадор у Југославији Џејмс Бисет.

Канадски парламент није гласао о предлогу резолуције о Сребреници коју су иницирали Конгрес Бошњака Северне Америке и Институт за истраживање геноцида?

-Моје мишљење је да премијер Харпер није био срећан са тим предлогом, и заправо је изабрао неку средину: није желео да га парламент прихвати, али предлог није ни одбијен, о њему се, једноставно није ни гласало. Мислим да је то била премијерова намера и његово куповање времена.

Предлог резолуције је, иначе, поднесен као “привате мембер билл”, значи неко од чланова парламента га је покушао “прогурати” на дневни ред. Да би се о њему поново гласало, потребно је проћи исту процедуру.

Да ли је премијер Харпер упознат са детаљима догађања у Сребреници?

-Не верујем да је он у потпуности упознат са ситуацијом, али претпостављам да га је, можда, неко од његових сарадника упозорио на осетљивост и комплексност те теме.

Поседују ли чланови парламента довољно знања о томе шта се заиста десило у том градићу?

-Не знају они много о томе, и зато сам ја лично против усвајања резолуције о Сребреници. Прича о Сребреници тек треба да буде испричана, али онако како се заиста догодила.

Зашто се, по вашем мишљењу, усвајање резолуције о Сребреници намеће државама?

-То су политички мотиви. Не треба заборавити да су они који гурају ту резолуцију муслимани. Њима треба геноцид, они хоће свој геноцид како би могли да кажу да су жртве. Никад не можете поредити Сребреницу, све и да је убијено 8.000 људи, а није, са шест милиона Јевреја који су страдали за време Другог светског рата, или са 250.000 убијених у грађанском рату у Алжиру, па у Сијера Леонеу… Зашто бисмо ми у Канади обележавали 11. јули?

Извор: http://www.vesti-online.com