Никола Варагић: На Олимпу нема богова

 

Никола Варагић

 

У претходном тексту писао сам о друштву добрих људи. У овом тексту, показао бих кроз примере са локала (или кроз ситнице које живот значе), како се друштво квари када добри људи ћуте и ништа не предузимају. Лоше ствари ради мањина, већина људи поштује ред и има културу, али, када не реагује, мањина се шири, заузима већи простор и ремети живот већини, тиха већина се не види, па изгледа да бучна мањина има већину, она почиње да поставља стандарде, а онда из већине, временом, неки постају исти као и они, па онда све више људи (посебно младих, који одрастају са таквим примерима и узорима) почиње да говори „ако сви то раде, онда ћу и ја“, и придружују се бахатој, несавесној и некултурној мањини, а они који то неће одлазе из Србије, и тако бахата мањина полако постаје већина. Нове генерације одрастају у све већој некултури, са лошим узорима и примерима, мање је добро васпитане деце и зрелих људи. А све почиње из куће, породице, локалне заједнице.

Пошто живим на Звездари, најбоље познајем тај крај. На пример, од малих ногу долазим на спортски центар Олимп. СЦ Олимп је у дуговима који су настали због лошег рада људи који воде СЦ Олимп и општину Звездара. Раније су Олимп водили СПС и ДС, сада воде СНС и СПС. СЦ Олимп, као правно лице, мешавина је социјалистичког предузећа из доба СФРЈ, кумовско-буразерске економије после 1990. и исте такве приватизације после 2000. године. На пример, на Олимпу постоји само једна чесма (ако не рачунамо оне на базену) и није исправна годинама. Склонили су шипку са справе за пропадања прошле године и још увек нису вратили. На Олимп долази (у парк и на стазу) неколико стотина људи (деце) дневно, сваки дан током целог лета, и радници СЦ не могу да поправе чесму и справе.

СЦ Олимп припада свим грађанима Звездаре. Грађани који долазе на Олимп, финансирају директно СЦ, тако што плаћају карте за базен, термине за салу, купују сладоледе или седе у кафићима, зими плаћају клизање, итд. Индиректно, СЦ Олимп финансирају сви грађани Звездаре (и Београда) кроз општинске и градске порезе или таксе. Поред тога, СЦ Олимп изнајмљује локале и терене. Па ипак, велики су дугови, толики да се под тим изговором СЦ Олимп постепено приватизује. Прво је одузет једини терен са рукометним головима (за мали фудбал и остале спортове са лоптом) који је био бесплатан за децу у пречнику од неколико километара. Пре тога су терене одузели у свим основним и средњим школама да би направили приватне балоне. Скоро у сваком таквом послу налазе се трагови неког из полиције, бившег припадника ДБ и слично. Дакле, локални политичари и полицајци који воде општину, одузимају од деце терене за мали фудбал. Када се правио балон на Олимпу на месту терена, био је мањи протест грађана, али је полиција дошла и марицом је привела неколико грађана у станицу полиције. Полиција је штитила директора Олимпа и његовог ортака који је направио балон. После тога, више се нико од грађана није бунио. Затим је СЦ Олимп раскинуо уговор са неким бившим полицајцем који је држао све тениске терене и ресторан, и уместо њега је дошао чувени тенисер Јанко Типсаревић. Међутим, уместо да се стање поправи на боље, стање је све горе. Типсаревић, директор Олимпа и људи који за њих раде понашају се као да је то њихова приватна имовина. Главни улаз у СЦ и базене је увек блокиран са њиховим аутомобилима, тако да мајке које гурају колица са бебама не могу да прођу. Најгоре од свега је то што су усред парка за децу, атлетске стазе и места са справама за вежбање поставили резервоаре са нафтом и димњак, из ког излази дим скоро пола године (од краја јесени до почетка пролећа). Да ли су они имају дозволе да поставе димњак на том месту? Ако немају дозволе, зашто нико из надлежних служби није дошао да напише казну и уклони димњак и резервоаре? Нормалан човек, чак и када би имао дозволу, не би поставио димњак – усред парка за децу и атлетске стазе – из ког излази дим (отрови) на децу и спортисте. Тенисер који је зарадио доста новца, може да купи земљу и да направи терене, ресторан и хотел за своје играче – да све то уради приватно.

 Димњак на атлетској стази

Блокиран главни улаз у СЦ Олимп са аутомобилима

Јанко Типсаревић се уклопопио у овај покварени систем. На жалост, он није једини међу познатим спортистима, глумцима, редитељима… И садашњи директор Олимпа је изгледа био неки успешни џудиста или рвач. Бити велики и успешан спортиста, музичар, глумац… не значи и да си велики човек. Дакле, на Олимп долазе и сада око тог димњака тренирају, врхунски фудбалери, кошаркаши, кошаркашице, рукометаши, рукометашице… Ту је и парк, где се играју мала деца. На тој стази су и пензионери и људи који су били болесни па долазе да оздраве, ту су и људи који деценијама долазе да вежбају. Али ни Типсаревића ни директора Олимпа то не занима, они су ставили димњак из ког излазе отрови, зими снег са балона бацају на атлетску стазу и не очисте ту стазу (зими долази мање људи, али долази доста, редовно, годинама, неки и деценијама), возилима блокирају улаз, одузели су терен за фудбал и направили приватни балон, итд. То није нормално.

Приватни балон на месту терена, где смо играли фудбал као деца

За сада, мало се људи буни због тога, већина ћути или говори „добро је док имамо и ово, можда ће сутра све бити приватно“, или, „зар не би и ти исто то радио, да си на њиховом месту“. Ако их једног дана сачека натпис на улазу у СЦ Олимп: „Ово је приватни посед и само за богове“, они ће се окренути и отићи кући, иако ту долазе годинама и деценијама. А све време гунђају како је лоше стање у држави, како нису добри услови за развој деце, како је све више насиља, алкохолизма, наркоманије, разврата и болести, како деца имају криву кичму, јер по цео дан седе у кући и играју игрице или су на друштвеним мрежама. Бахата мањина одузме спортске терене од деце, већина се због тога не буни, али се жали због тога што се деца мало баве спортом и што по цео дан гледају у телефоне. Па поставе димњак усред спортског центра, и опет се нико не буни. Али је сваке године све више људи који се прилагођавају, па гледају да и они уђу на базен а да не плате карту, па почну и они бахато да паркирају своја возила, или уграђују клима уређаје али не желе да реше питање одвода воде, него оставе да капље људима по глави, јер то „тако сви раде“. Међу људима који то раде има и гласача режимских и опозиционих странака, и апстинената. Таква је клима у друштву. У Комуналној милицији само климају главом када пометене клим. Неки људи на исти начин решавају и питање смећа – бацају где год стигну, јер то „тако сви раде“. Али се исти ти људи свакодневно жале како је стање у држави лоше, како нико ништа не ради да се нешто промени, како су људи постали лоши, да свако гледа само себе, жале се да је свуда смеће, итд. А неки од њих би и да уређују односе између великих сила, руше Нови светски поредак, само што нису ослободили Косово и Метохију…

Оваквих проблема на Звездари има много – Пети парк, још није уређена и заштићена шума на Звездари, проблеми са инфраструктуром, паркингом, итд. Свако има сличне проблеме у својој локалној заједници. На пример, скоро да не постоји општина ван центра Београда у којој се не граде насеља са кућама и зградама између којих се налазе уске или мале улице без тротоара за пешаке. Људи стављају ограде од својих дворишта до самог пута, не желе да оставе простор (да се направи тротоар) ни за себе и своју децу, да могу безбедно да иду том улицом. Тако улице српских градова, уместо европског, добијају азијатски изглед, или као нека албанска насеља на Косову и Метохији. Било је само питање времена када ће тај урбанистички хаос из предграђа, да стигне до центра Београда, до простора где се гради Београд на води, до сече дрвећа на Калемегдану, итд. Пре тога је јужни ветар стигао…

У неким државама, грађани се самоорганизују и реше проблем паркирања у парку за децу, у Србији не реагују ни грађани, ни полиција и комунална милиција. У правним државама, када вам из клима уређаја капља вода на улицу, добијете казну, а тамо где се казне пишу, нико не уграђује тако климу. Исто тако, тамо где се казне увек пишу, свако води рачуна како паркира ауто. Држава Србија не ради свој посао добро – то је очигледно. Међутим, грађани бирају да зависе од државе, и онда када не морају и увек чекају државу да нешто уради. На пример, у стамбеним зградама, станари могу да изаберу управника међу собом, али је већина изабрала да узме управника, којег је власт изабрала. А сада се сви жале како и тај управник, и ЈКП Инфостан, узимају много новца, ништа не раде, све што мора да се уради у згради, станари морају сами да плате, иако одвајају новац за такав фонд, итд. Или, тамо где ничу дивља насеља, зашто се комшије у улици не договоре да се остави простор за тротоар – за себе и за своју децу? Нико не брине о деци.

Кога грађани чекају да уреди локалну заједницу (општину, улицу, зграду) у којој живе? У неким државама, када баците смеће на улицу и не покупите измет за својим псом у парку, ако нема полицајаца, приђу вам други грађани да вам објасне да то није у реду и да треба да покупите смеће. Зашто грађани немају грађанску храброст, зашто не причају међусобно о проблемима, не траже решења и не предузму нешто заједно? Зашто се плаше локалних моћника? Зашто прете преко друштвених мрежа политичарима са врха државе и позивају народ на револуцију, а ништа не смеју да кажу кад сретну локалне моћнике, у свом крају? Зашто грађани не врше притисак на председника и одборнике општине, инспекције… да раде своја посао како треба? Ако не могу да натерају локалну власт да боље ради, ако не могу да је замене, како мисле да то да ураде на нивоу државе? Зашто у свакој општини не постоји огранак Крова над главом, или слична организација, која ће спречити приватне извршитеље, судове и полицију да отимају станове и куће и избацују породице (комшије) на улицу? Свако, у свом крају у ком живи, мора да решава проблеме са вртићима за децу, школама, домом здравља, водом и канализацијом, путевима, паркинзима и паркирањем, клима уређајима, парковима за децу и спортским теренима, одржавањем зграда, бацања и одвожења смећа и шута, нерада запослених у општини, нелегалном градњом, итд.

Скоро све проблеме, на локалу, грађани могу сами да реше, ако су нормални људи и добре комшије. Треба само да се договоре. Јер, људи на локалу добро знају комшије – ко је ко и какав је човек – лако могу да изаберу између себе најбоље људе да воде општину. Скоро сви су незадовољни радом локалних одбора парламентарних странака, али нико на локалу да организује групу грађана или покрет. А када то неко уради, већина, и на локалним изборима, гласа за странке, чијим су радом незадовољни. Ако се грађани удруже на нивоу општине и нешто консензусом одлуче, нико са нивоа републике не може да промени ту одлуку грађана и да уради нешто што није у складу са планом који су грађани на локалу донели. Сви мисле да то није могуће у Србији – да ће држава увек да наметне своју вољу, али грађани неке општине у Србији никада нису били (не постоји такав пример) толико самоорганизовани и јединствени, па ни не знају да ли је то могуће. Када то први уради у некој општини, доказаће да је могуће. Локални покрет – који се бави искључиво локалном политиком и не учествује на парламентарим изборима – ако би имао подршку апсолутне већине грађана на локалним изборима (својих комшија), ниједна парламентарна странка не може да победи на локалним изборима, а републичке институције не би смеле да воде рат против такве општине и не би могле да их ставе у исти кош са општинама које воде опозиционе парламентарне странке (као што се сада праве проблеми Шапцу и Параћину). Такође, подразумева се да грађани (верници) те општине треба да имају и подршку своје парохије, а не да, као до сада, свештеници углавном ћуте или да буду на страни локалних политичара и криминалаца. Свештеник увек мора да буде на страни народа – на страни радника којима су уништили фабрику да би је неко за мале паре купио а њих оставили без посла, на страни родитеља који бране парк за децу, реке од инвеститора… Свештеник, можда и први међу грађанима, мора да устане против корумпираних локалних политичара и полицајаца који се баве криминалом (ако треба, чак и као у филму Настоятель), мора да указује на све проблеме које има у својој општини, јер су то проблеми и верника који живе у његовој парохији (верници неће долазили у цркву чији је свештеник на страни лопова), и њега и његове породице. Свештеник мора да се плаши једино Бога, и само Богу да служи.

Грађани траже директну демократију на нивоу државе, а ништа не предузимају да створе директну демократију на нивоу општине, где лично познају људе. Много је лакше водити државну политику из фотеље у свом стану или у кафићу са комшијама, него бити активан у својој локалној заједници. Неки људи много псују председника државе и министре које никада неће лично срести (свашта би они њима урадили), али када лично сретну локалне моћнике из странака које воде председник државе и министри, нема их нигде, уплаше се. Или, сви знамо да локални полицајци увек штите локалне моћнике. Последњи пример је из Нишке Бање. Да ли су се икада у некој општини грађани ујединили у побуни против лошег начелника и полицајаца који раде у локалној станици полиције, које лично познају, (неке из доба када су били деца), а за које знају да су постали лоши људи, тј. да полицајац Пера штити локалне лопове који су учествовали у приватизацији, полицајац Жика локалне дилере, полицајац Сима петља са таксистима, макроима и курвама, итд.? Ако међу њима постоје изузеци, поштени полицајци, или бивши полицајци који су напустили службу јер нису желели да постану криминалци, грађани и то добро знају. Ако грађани све то знају, онда могу да траже да се промене сви полицајци и да се доведу они које грађани желе. Као у оним холивудским филмовима када у неком малом градићу поштени грађани пребију локалног шерифа, покварене полицајце и локалну банду која их је терорисала и онда за новог шерифа и његове заменике поставе најбоље међу њима. То је могуће и у Србији – само то нико никад није покушао на локалу. Али, да ли је добро да се користи насиље? Пред грађаним су три пута, што се тиче локалне политике, а од локалне политике добрим делом зависи какви ће бити општи услови за живот у држави.

Први пут је пут којим се сада иде – атомизација друштва, свако гледа своја посла, лењост, равнодушност за опште добро, маштање да се промени стање у држави или спаси цео свет, а ништа се не предузима у локалу (општини), да комшији цркне крава, страх од полиције и од локалних политичара, страх од ситних и локалних криминалаца, јавно критиковање система уз тајну наду да ћеш наћи место у том систему, разумевање за лоше политичаре јер би и ти радио исто на њиховом месту, а то је све почетак зла, декаденције, регресије – варваризам. За стање у локалној заједници одговорни су, искључиво, људи који ту живе. Ако вас није брига за комшију, зашто се бринете за неког ко живи далеко и кога лично не познајете? Како да се постигне солидарност на нивоу државе или народа, ако тога нема у локалу? Како да се заустави атомизација друштва, ако се комшије на локалу не познају и живе отуђени једни од других? Како да одбраните реке у неком селу на некој планини, ако нисте одбранили парк у свом делу града? Зар није лицемерно да бринеш за Србе са Косова и Метохије или за гладну децу из Африке, а са друге стране, да чиниш лоше ствари својим комшијама – да те је баш брига за њих, и да бацаш смеће у парк за децу, или, да ништа не предузмеш ако неко паркира ауто у парку у којем изводиш своје дете? У свакој локалној заједници постоје болесни, сиромашни и угрожени људи – људи којима је потребна помоћ, али које њихове комшије не виде, не познају, или не желе да им помогну.

Други пут је обрачунати се са локалним криминалцима и безобразним људима тако што ће се користити батина да се отерају или да се преваспитају. У садашњим условима, протести не доносе резултате, само наивни могу да пишу петиције и да траже да држава реагује, јер бахате политичаре, полицајце и остале државне службенике не брину протести и петиције и они ништа неће предузети поводом захтева грађана. Међутим, и овај, други пут је, као и први пут, лош пут, јер насиље рађа ново насиље, ствара се анархија, успоставља традиција да се сваки пут проблем реши користећи силу и лако може да се пређе граница – могу да страдају невини људи, питаће се најјачи, а не најмудрији, итд. Србија није Тексас.

Трећи пут је оно што предлажем, да се грађани самоорганизују на локалу – свако у својој општини – да изграде добре међуљудске односе, директну демократију и солидарност, да не мешају локалну политику са високом политиком, да изаберу најбоље међу собом који ће водити локални покрет или групу грађана, изаћи и победити на изборима или локалном референдуму, и после тога да воде општину, локалну станицу полиције, итд. То је могуће једино ако постоји највиши степен слоге и солидарности између грађана у општини, ако постоји консензус међу њима, они онда могу кроз грађанску непослушност, јединственост и масовност да сруше лошу власт и успоставе ненасилним путем своју, демократску власт. То је једини начин да се спроведе децентрализација и створи правна држава. Када грађани у једној општини освоје апсолутну власт, они могу да провере шта су све радили они пре њих на власти и могу да поднесу кривичне пријаве против свих лопова. Наравно, ако то уради само једна општина – ако је у том смислу усамљена у Србији, пошто се полиција и судови налазе у належностима више власти, вероватно нико неће одговарати, али ће бар ти људи бити склоњени из те општине. Али, ако то уради много општина, ако у већини општина у Србији сутра имамо на власти локалне покрете и директну демократију, више нико из полиције и правосуђа са републичког нивоа неће моћи да прави опструкције или да држи предмете у фиокама. И тако ће полако да се прочисти цела држава. Лоши људи ће морати да беже у општине у којима нема директне демократије или добрих међуљудских односа, а што буде мање таквих општина, такви људи ће морати да иду у затвор, или да беже из Србије. Боље да Србију напуштају корумпирани политичари, полицајци и судије, лопови, криминалци и издајници, него образовани млади људи, добри људи. Што је више таквих општина, то значи да је Србија уређенија држава – у великом броју општина биће решени сви комунални и остали проблеми, постојаће ред у саобраћају, неће бити смећа на улицама, у рекама и језерима, парковима и шумама, комшије ће живети у миру и слози (и у мултиетничкој средини), итд. Грађани на локалу треба да се баве локалним проблемима. Подразумева се, индивидуално и приватно, свако може да се бави и високом политиком, да има своје мишљење поводом било ког питања у свету, да исповеда своју веру, али, то не треба мешати са свакодневним, локалним пословима, са ситницама које живот значе – од којих сви зависе, које су свима заједничке, без обзира на разлике међу људима.

Ако ти и твоје комшије дозволите да вам се држава меша, и не само то – него и да се за све пита – што се тиче уређења ваше зграде, улице, парка, општине…, наравно да ће та држава онда да се меша и у твој приватни живот, за све ће да се пита и у твојој породици, и ако ту не можеш да поставиш границу за мешање државе, држава те неће питати ни за цену рада и висину плате, ни где ће проћи далековод, ни да ли ће се изградити МХЕ, ни какав ће бити квалитет хране и робе коју користиш, нити шта је твој став поводом политике око Косова и Метохије, држава те једноставно ништа неће питати, власт ће све сама одлучити. Али, у таквој држави – са таквим варварством – каква може да буде власт? Зато грађани морају много више да се, условно речено, мешају у послове државе и да контролишу све што власт ради. Ако се грађани не изборе за своја права на локалу, не могу да се изборе за своја права на нивоу државе. Зато, када неки човек прича како би мењао свет, а ништа не предузима да се реше проблеми у локалу, ја само продужим даље, јер од људи који само причају, нема ништа. Као ни од људи који само ћуте или гледају само своја посла и своје интересе.

Никола Варагић: Друштво добрих људи

Никола Варагић

 

Ако у чашу са чистом водом сипате кап отрова, или пар капи бензина, то више није чиста вода и то није вода за пиће. Ако се на површини здравог зуба појаве бактерије, бактерије ће ући у зуб и покварити цео зуб. Да ли се, исто тако, квари људско друштво? Да ли један човек може да поквари цело друштво? Да ли мањина може да поквари цео народ? Да ли је поштено наметати колективну одговорност целом друштву, због недела које су учинили појединци или мање групе људи? Да ли може из мале клице да се развије велико зло?

У неким случајевима, може. У неким случајевима, не може. На пример, када се у друштву поштених људи појави лопов, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву добрих људи појави криминалац, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву џезера појави турбофолкер, и даље се слуша џез у том друштву, а турбофолкер тражи себи сличне, ако неће да слуша џез. Међутим, када у друштво добрих људи, али слабића, уђе зао и опасан човек, такав појединац може слабиће да претвори у лоше људе. Неким слабићима је само био потребан неко да им ослободи тамну страну личности или да покажу право лице (нпр. кроз служење револуцији, или диктатору). Неки слабићи, међу добрим људима, остају, у суштини, добри људи и када се појави јак појединац или опасна група и преузме власт, али због кукавичлука (страха, претњи), уместо да се супротставе, радиће оно што им јачи нареди – следиће мањину у злочину, постаће саучесници, утопљени у масу. Или ће сви слабићи, ако су они џезери, а насилник је турбофолкер, да слушају турбофолк. И ако неко са стране погледа то друштво, помислиће да су сви турбофолкери.

Да ли је већина одговорна за мањину или појединце? У неким случајевима, јесте. У неким случајевима, није. Када већина унутар неког друштва (породице, народа) може да спречи појединца или мањину, да чини зло људима, другом друштву или групи људи, и ништа не предузме да то спречи, па чак, касније, и штити тог (свог) злочинца и пружа му уточиште, онда постоји нешто што би могло да се зове колективна одговорност. Можда се то ради из страха, невољно, али, остаје одговорност већине. Ако већина не пружи отпор, па поред тога прогласи за светитеља или идола доказаног злочинца, онда може да се каже за такво друштво да је то друштво лоших људи. Добри људи ће избегавати такво друштво, неће ићи на летовање међу такве људе… Већина увек може да пружи отпор злу. Када већина то уради, чак и када изгуби битку, нико неће говорити да су својевољно следили великог вођу и мањину око њега и да је такав народ. Већина може да казни појединце или групу која је у њено име чинила злочине. Злочинци често изненада ударају, имају тајне планове, нападају жртве када су саме и нико их не гледа, и некада се појединци или мање групе не могу спречити да учине лоша дела, а посебно у ратном стању, али се, након тога, могу казнити за та дела – могу се и морално и правосудно осудити. Када то већина уради, не може да постоји колективна одговорност због недела мањине. Није и не може цео народ да буде крив због злочина појединаца или мање групе, а посебно ако тај народ осуди своје злочинце. Нико неће рећи да су сви чланови неке породице или фамилије, преваранти, ако је један члан преварант, а посебно ако су ти људи познати као часни људи и ако су се, и приватно и јавно, одрекли тог преваранта из своје прородице и надокнадили штету свима којима је направио. Али ако га штите, онда су саучесници или исти као он.

На пример, дужност хришћана је да избаце зле људе из свог друштва (тј. из своје црквене заједнице), а злим људима из нехришћанских и квазихришћанских заједница, судиће Бог. „Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Дакле, од хришћана се тражи да се прво боре против зла у себи и у својој заједници. Једно је када се грешник покаје и жели да уђе у цркву или када се блудни брат (син) покаје, врати и тражи опроштај, а нешто сасвим друго је када у својој заједници имате људе који свесно чине зла дела. Црква је отворена за грешнике који су се покајали или желе да са покају (нико није савршен, људи греше, али се и покају и извине, хришћански је и праштати и разликовати грех од грешника), али Црква не може и не сме да буде уточиште за злочинце без савести који немају намеру да се покају. Постоји разлика, и мора да се зна разлика, између добра и зла. У хришћанству се та разлика врло добро зна – нико ко је чинио злочине у име Христа, Цркве и/или свог народа, није и не може да буде јунак или херој и није достојан.

Слабост може да се разуме, али одговорност већине остаје. На пример, за распад државе и грађански рат у бившој СФРЈ криве се националисти из свих народа. Али већину су у тој држави чинили они који су ширили братство и јединство (ако нису, зашто су стварали ту државу, а посебно, зашто су то радили Срби, но то је посебна тема). Када данас слушате југоносталгичаре, када видите колико је људи из свих народа побегло од рата јер нису хтели да буду део злочиначких режима и како сарађују у дијаспори, када видите да постоје добри људи у сваком народу који су за време рата помагали комшијама, који су осудили злочинце из свог народа, када читате како су јужнословенски народи сарађивали између два светска рата, у 19. веку, не може да се каже да су тада националисти чинили већину. Ти националисти су углавном још увек били комунисти, мањи део су чинили противници комуниста. Не могу да се криве само странци, који су подстицали поделе и сукобе, да би поставили своје војне базе. Већина људи није желела распад СФРЈ или није желела да се догоди рат, јер је и СФРЈ могла да се распадне мирним путем, као и Чехословачка. Већине су могле да спрече те мањине да изазову грађански рат и да, у својим републикама, створе диктатуре. Али су већине ћутале, побегле, а негде су и навијале за своје „јунаке“ и данас славе злочинце. У светским ратовима, у српским војскама, увек је било војника из свих јужнословенских народа, а све до седамдесетих година 20. века, међу Албанцима са КиМ постојале се војводе које су чувале српске манастире. Све се радикално променило у тих пар деценија, и зато не могу да се криве само други народи или само националисти или само странци. Титоисти су деценијама чинили злочине, и већина је ћутала, и летовала…

Мањина може да чини зла дела, већина може да буде слаба и да следи мањину у неделима, цело друштво може да постане покварено, али појединац и даље има избор и не мора да буде исти као и сви други. Па и по цену смрти. Он може да напусти то друштво, може да се бори сам против свих, може да буде мученик, он има слободу и одговорност – може да сачува образ и част, може да одржи дату реч, може против зла да се бори чинећи добро, и нико (из неке друге заједнице) неће таквог човека поистоветити са заједницом из које је дошао. Нормални људи знају да је свако одговоран само за себе, гледају какав је ко човек, и ако је неко добар човек, није им важно његово порекло. Дакле, када се ради о појединцу, ниједан појединац не може да носи колективну одговорност – ако у томе није учествовао и то није подржавао, такав појединац није одговоран за оно што су радили његови претци, ближњи, земљаци… Свако одговара искључиво за своја дела. Када већина у народу налази разумевање за претке, ближње или сународнике, који су чинили недела (етничка чишћења, геноциде), па још од жртве праве злочинца, појединац увек може да докаже да није исти као људи око њега. Ако постанеш лош човек, ако чиниш недела, само си ти крив, па чак и када ти мафија или маса прети смрћу. „Не бојте се оних који убијају тело“ (Мат. 10, 28).

Дакле, важно је разликовати добро и зло и важно је борити се против зла. Прво против зла у самоме себи и у својој заједници (породици, фамилији, међу пријатељима и комшијама, међу колегама на послу, или у својој струци, у својој парохији, у својој општини, у својој странци, међу идеолошким саборцима, међу навијачима у свом клубу, у својој држави, у свом народу, итд.), а затим против зла у другима. Против зла у другима приморани сте да се борите, ако је оно окренуто ка вама. То је самоодбрана. Ако сте хришћанин, и то морате да радите као хришћанин и да из свог друштва избаците оне који то раде нехришћански.

Када већину у неком друштву чине добри људи, који свакодневно чине добра дела, и увек се против зла боре чинећи добро, у таквом друштву лоши људи не могу да се приме или шире, попут бактерије, која запоседа и чини болесним цео зуб, орган или организам. Пар људи или мања група не може да утиче на здравље народа, ако је већина здрава. Лоши људи морају да траже друштво у коме нема одлучне борбе против зла, или друштво које воли и негује злочинце, криминалце, мафијаше, лажове, лопове… и где се они осећају као код куће. У свету увек постоје и добри и лоши људи, и добра и лоша друштва, народи… У неким народима некада се зло брже и лакше шири, у неким спорије и теже. Неке породице се одричу ближњих који су постали криминалци, а неке штите убице, силоватеље, лопове, преваранте… Неке породице се стиде свог члана који је постао политичар или судија или полицајац и краде државу, а неке се поносе, или само ћуте зато што имају личне користи и користе његове везе. У неком селу одмах пријаве полицији педофила, а у неком селу сви ћуте и нико не реагује када имају таквог у својој средини, а некад има и заштиту полиције и суда. У неким државама, кад избије афера, министар подноси оставку или буде ухапшен, а у неким државама има доста афера, сви знају ко и како краде, али нико не одговара.

Постоје државе у којима се грех шири без озбиљног отпора, такве државе стварају и штите лоше људе (од ратних злочинаца и убица, преко тајкуна и банкстера, до политичара који се прогоне због корупције), али Србија не мора да буде међу таквим државама. Већину у Србији чине у суштини добри људи, само треба да покажу више храбрости. Скоро свака заједница то може да буде, ако у тој заједници постоје људи који разликују добро и зло, и храбро се боре против зла. Јер, што је више заједница (радних колектива, друштава, група, породица и фамилија, итд.), унутар државе, у којима постоји одлучна борба против зла, више ће и цела Србија да буде таква. Што је више парохија, у којима лоши људи постају добри, или се избацују, толико ће цела Црква да буде боља. Црква је здрава када је пуна грешника који су се покајали. Што је више таквих грешника у Цркви, друштво је здравије.

Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи. Што је више појединаца који су победили зло у себи и боре се против зла у својој локалној заједници, то ће на нивоу државе, региона и глобално, стање ствари бити боље. Добри људи стварају друштво добрих људи, бирају добро друштво, а избегавају лоше људе и лоше друштво.

Никола Варагић: О преговорима на ФПН и контроли квалитета

Никола Варагић

 

 

У кафи (за кување домаће кафе) има све мање кафе. У млечним производима има све мање млека. Тамо где има млека, питање је какав је квалитет млека, у каквим се условима производи млечни производ, како се транспортује (дистрибуира), где се и како се продаје. У месним производима има све мање меса, а тамо где има меса, у питању је лоше месо, које се најчешће увози. У Србији постоје чак и мале кланице у којима се кољу угинуле животиње и онда се такво месо продаје људима. Храну је најбоље куповати од домаћина које лично познајете и знате како је спремају. Није свеједно где се и шта се купује за јело. Произвођачи виде да пада куповна моћ грађана, и да не би подизали цене, они смањују количине и спуштају квалитет производа (често се увозе јефтине и лоше сировине).

Проблем је и вода за пиће из јавних водовода. Проблематичне су и неке флаширане воде, али постоје флаширане воде које је свакако боље пити, него воду са чесме која долази из градског водовода. Воду са чесме некада (негде у Србији) не треба користити чак ни за кување хране. Воће и поврће, које се продаје у продавницама, али и на пијацама, прска се хемикалијама много више од дозвољеног. Пестициди и остале хемикалије загађују земљу, воду и ваздух. Неки мали произвођачи воћа купују лекове којима је истекао рок трајања и тиме прскају своје воће, које продају на пијацама. У воћним соковима скоро уопште нема воћа. Слично стање је и код производње алкохолних и безалкохолних пића. Вара се чак и на хлебу и пецивима у пекарама. Често се дешава да Русија забрани увоз неког воћа, млека или меса из Србије (а извозе се најквалитетнији производи или сировине у Русију). Дакле, што се тиче (контроле) квалитета хране и пића – стање је више него лоше. И после се људи питају одакле толико нових болести и болесних људи. Лоша храна и лоша пића (вода), свакако су један од главних разлога. Држава не води рачуна о здрављу грађана, не води рачуна о заштити потрошача, о квалитету и безбедности производа. А ни сами грађани.

Исто важи за остале производе, који се продају у продавницама. Познато је да детерџенте, прашкове, шампоне и слично, произвођачи са Запада (али и домаћи) производе у две класе и да оне лошијег квалитета продају у државама као што је Србија. Није боље стање ни што се тиче обуће и одеће – производи се и увози и продаје свашта, највећи ланци продавница (посебно спортске и одеће и обуће за децу) праве екстрапрофите са високим ценама или маржама. Комисија за заштиту конкуренције је нешто покушала, али је све остало исто. У Србији не постоји апсолутно никаква заштита потрошача. Какво је стање свести оних који треба да контролишу и надзиру у име државе, показује то што и запослени у државним службама и јавним предузећима, и њихови ближњи, купују и користе исте те производе. Од хране и пића до одеће и обуће, скоро све негативно утиче на здравље људи.  Грађани о томе мало воде рачуна (и увек се налазе нека оправдања и говори да не постоји избор), медији о томе углавном ћуте (као и о последицама НАТО агресије), удружења за заштиту потрошача ефикасна су колико и синдикати, лабораторије за контролу квалитета или не постоје или не раде, инспектори су немоћни или корумпирани, исто комунална милиција…

Када падне киша, одмах настају проблеми са интернетом и кабловском телевизијом. Често постоје проблеми и са мобилном телефонијом. А када се деси мало јаче невреме, нестаје и струја, настају поплаве… Физичка и правна лица (купци, клијенти или потрошачи) често имају проблем са интернетом, мобилном телефонијом, кабловском телевизијом, струјом, водом, канализацијом… и када је лепо време. То је зато што је пола инфраструктуре веома старо, а нова се лоше гради (тј. лоше се изводе радови, уграђују се лоши материјали, дуго се чека да се отклони сметња или квар, итд.). Део Србије и даље нема све прикључке, неко још увек чека на водовод и канализацију, неко на струју, неко на телефон, интернет и кабловску телевизију. Такође, чекају и на путеве, који су, тамо где постоје, у лошем стању, а тамо где су скоро изграђени, брзо пропадају, јер се лоше изводе радови, лоше одржава и много се краде. Ту инфраструктуру користе и они који је граде и воде надзор – и они возе по рупама на путу, и они остану без воде, сигнала за мобилни и интернета… Они то тако раде, иако и они и њихови ближњи користе исту инфраструктуру, удишу исти ваздух, итд.

У Србији не постоји апсолутно никакав стручни и инспекцијски надзор. Тачније, постоје инспекције и надзорна тела, али људи који то раде, не раде свој посао добро, и скоро сви примају мито, или раде приватно, али и тада то раде као што раде државни посао. Ако већ намештају послове, избегевају тендере, праве анексе уговора, зашто не раде по правилима струке, зашто се квалитетно не раде мреже и путеви, зашто не постоји контрола квалитета и надзор? Некада чак и ништа не изграде, а потроши се новац. Зашто не постоји притисак јавности (грађана, потрошача)? Оно што се ради на тендеру, грађани не могу да виде, али могу да виде квалитет изграђеног пута, или да није изграђен пут, или шта једу и пију. Све је већи проблем надзор и у грађевини – ако се овако настави само је питање времена када ће зграде и мостови почети да се руше, праве се стамбене зграде без заштите од пожара…

Директоре јавних предузећа не занима стање инфраструктуре, како се изводе радови, како се одржавају мреже, важно је само да се узму проценти. Власници приватних фирми, ако желе да се шире, морају да сарађују са јавним предузећима, они највећи дају мито јер без тога не могу да буду где јесу, али је посебан проблем то што ни власници тих приватних фирми не желе да ураде посао по свим правилима струке и поштујући пројекте и крајње кориснике, него то раде јако лоше и на тај начин стварају екстрапрофит да би имали више новца за куће, аутомобиле, летовања, љубавнице, политичке странке и рекеташе из тајне службе и полиције (док њихови радници примају мале плате). У сваком послу у Србији, тј. где год има рекета и корупције, налазе се трагови људи који раде у полицији и правосуђу. Политичари не могу сами да краду, нити могу да натерају све полицајце и судије да краду. Некада људи из полиције и правосуђа увлаче политичаре у свет криминала. Запослени у инспекцијама, у лабораторијима за контролу квалитета или у надзорним телима државних институција и јавних предузећа, никада не би могли да краду и да примају мито, да лоше раде, или да ништа не раде, када би свој посао добро радили политичари, полицајци и судије. Нижи државни службеници и функционери раде исто што и њихови шефови, или су слаби и уцењени и извршавају наређења својих шефова иако знају да то није по закону и да се тиме угрожава здравље људи. Исто важи за власнике и директоре банака. Да ли могу банкари и тајкуни да купе све политичаре, полицајце и судије, ако ови то не желе?

Посебна прича је еколошка свест. Превише грађана Србије, још увек, смеће баца на улице, у паркове, реке, језера, шуме, планине, из кола, из станова; канализација и отпадне воде из фабрика се не прерађују и тако загађене одлазе у реке, у ваздух одлазе отрови из димњака из фабрика… Грађани Србије уносе отрове у своја тела преко хране, воде и свих осталих пића, одећа и обућа су лошег квалитета и лоше утичу на здравље, удишу загађен ваздух, користе лекове и вакцине које нико не контролише, односно, потврде за храну, лекове и све остало, издају они који учествују у корупцији, итд. Не могу да се криве само они који су на власти, или раде у инспекцији, царини, полицији и правосуђу, јер у производњи и  продаји лоше или штетне робе учествују и обични грађани, и они који критикују власт и државне службе, институције и јавна предузећа. Они, као потрошачи, могу да бојкотују те производе и могу од власти да траже бољу контролу. Дакле, смеће бацају, пале гуме и праве депоније где не треба, у станове уграђују клима уређаје из којих капље вода људима на главу, паркирају возила где је забрањено и где сметају другим возачима и пешацима, и грађани који се жале како је све лоше у Србији, и они који говоре да смо луд народ и да су сви политичари исти, и чланови режимских и чланови странака опозиције, и апстиненти, и они који имају државни посао и они који раде приватно, итд. Власт се мења, али све остаје исто што се тиче квалитета хране и остале робе, нивоа (не)културе, итд. Част изузецима.

Најгоре од свега је што скоро нико не штити ни своју децу. Деци се даје храна која је лоша за здравље, облаче се са одећом и обућом лошег квалитета, уграђују се лоши материјали и постоје разни штетни уређаји свуда око нас који лоше утичу на децу, деца удишу загађен ваздух и пију загађену воду, играју се и у граду и у природи окружени смећем и отровима, преко конвенционалних медија и интернета деца се трују на посебан начин, итд. Зашто то грађани Србије раде деци? Зашто то раде сами себи и једни другима? Зашто све мора да се регулише казнама? Зашто грађани нешто не промене и без страха од закона? Или ЕУ?

Наравно, риба увек смрди од главе. Зна се чији је посао да контролише (увоз, производњу и продају хране, пића, одеће, обуће, технике…) и надзире (радове на изградњи водоводних, канализационих, електро и телекомуникационих мрежа, путева, зграда…), и чије је посао да бира и контролише и надзире, оне који контолишу и надзиру. Све док ти људи не почну својим делима да служе као пример осталим грађанима, док не почну да поштују законе и грађане и да раде своје послове како треба, неће ни грађани мењати своје навике и неће постојати ред, инфраструктура ће почети да се распада, све више грађана ће бити болесно и више људи ће умирати, а међу њима ће бити и они који су то могли да спрече, и они који то раде, и њихова деца. Истина, мало је добрих кадрова остало у државним институцијама и јавним предузећима. Већина добрих кадрова је или у пензији, или у иностранству, или међу приватницима. То је посебан проблем – како створити некорумпирану и ефикасну државну бирократију – како да се унутар државних структура створи позитивна селекција, поштују етички кодекси, правила струке, да се искорене корупција и непотизам, итд.

Пошто не постоје контрола, инспекција и надзор, што се тиче робе и радова, наравно да неће постојати ни добра контрола избора и надзор медија. Ако се свуда краде и вара, то ће да се ради и на изборима. Да ли ће о томе да се разговара на Факултету политичких наука, између представника власти, опозиције и невладиних организација? Да ли је довољно да се политичари који се ту окупљају договоре да се не краде и не вара само на изборима? Да ли ће исту такву контролу и надзор увести у свим областима, на свим нивоима у држави? За почетак, пошто се окупљају на факултету, да ли ће да реше проблем са плагијатима и да ли ће из разговора да елиминишу политичаре са купљеним дипломама и докторатима? А могли би, пошто су у преговоре на ФПН укључене и невладине организације, да реше и питање финансирања НВО сектора, како троше новац, како раде, за кога раде…

Никола Варагић: Идемо на Марс, да правимо селфи

 

Никола Варагић

 

поводом обележавања 50. година од слетања на Месец

 

Недавно је у САД и широм света обележено 50. година од одласка на Месец. Дејвид Вујић је у интервјуу за српске медије изјавио да се у САД планира још један одлазак на Месец. Прва мисија је коштала 150 милијарди, друга ће коштати више од 150 милијарди долара. Сличне планове имају још неке државе. Неки се радују томе, јер верују да ће одлазак у свемир променити живот на Земљи на боље, неки верују да је то нужно јер нема довољно места за све људе на Земљи, неки су сигурни да ће се догодити еколошка катастрофа и да ће сви људи морати да се преселе на неку другу планету, итд.

Са друге стране, постоје људи који кажу да се новац, који се улажу у свемирске програме, може искористити да се смањи сиромаштво и лече болесни људи широм света. Али, да ли је одлазак на Месец или Марс, уопште реалан? Да ли је потребан? Да ли је данашњи човек способан за такав подвиг? Да ли постоје други, много важнији, подвизи? Да ли научно-технолошки напредак прати и духовно-морални и културни напредак?

Европски човек је истражио природу Земље, истражује свемир и планира одлазак на Марс, али, што се тиче самоспознаје, није направио велики прогрес. Европски човек је упознао свет, али, није познао самога себе – душа је остала „модус тела“ (Декарт). Ипак, то му није сметало да се прогласи за бога. „Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло“ (Св. Јустин Ћелијски).

Европски човек (светог Јустина Ћелијског) постао је човек-маса (Ортеге и Гасета), и данас чини већину у свим друштвеним класама, у сваком потрошачком друштву. Поред медија, још много тога није како треба јер је све мање зрелих и одговорних људи. „Савремено дете свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега“ (Протојереј Андреј Ткачов). Напредак праве племенити људи, аскете.

Које су разлике између човека-масе и племства? Према Ортеги, „одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе“. Људи „који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Већина људи није кадра за било какав напор осим наметнутог и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним“ и „верује да је савршен“. Али, „племенитости достојно је кад човек… прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора“[1] (у служби вишег циља).

Изворно племић, nobilis (noble), значи онај који се труди, надилази. У православљу, аскета је подвижник – онај који се увек креће, (само)усавршава, надилази, побеђује себе и свет, у подвигу вере… Такви људи су створили цивилизацију, без таквих људи ова цивилизација ће да пропадне. Некад су се такви људи поштовали. Данас, када влада човек-маса, такви људи се налазе на маргини друштва, у анонимности, њихов глас вреди колико и глас било кога из масе. Када сте чули савременог политичара да каже нешто мудро? У прошлости таквих владара је било. А велики научници попут Тесле били су аскете и метафизичари[2].

Човек-маса нема историјску свест. Размажено дете не увећава, напротив, губи наследство. „Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља“, пише на другом месту прот. Андреј Ткачов. Слично је писао Ортега: „Препуштени властитим нагонима, било каква маса, плебејска или ,аристократска’, настоји да разори темеље свог живота“. Маса је научила да користи оруђа цивилизације коју је наследила, али „не познаје корене начела те цивилизације“. Масе интересује једино њихово благостање, „док истовремено кидају све везе са узроцима тог благостања“. Зато и неолиберализам и антилиберализам гуше добро у либерализму. Јер, „цивилизација је, пре свега, воља за животом у заједници са другима“ (личностима). Либерализам „прокламује одлучност да се живи у заједници са противником“ – да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ (Ортега). Европски човек уместо права личности примењује право државе. Свако ко дође на власт, труди се да другом и другачијем одузме место под сунцем. То раде и савремени (нео)либерали. Да ли ће исто радити и на Марсу?

Човек из масе угледа се на друге људе. „Ако су други себични, без емпатије и учествују у корупцији, онда ћу и ја“ – размишља човек из масе. Човек-маса или ради исто што и други или ћути и гледа своја посла. Када људи у моралном и културном смислу постану варвари, долази до регресије у свему, почне да опада квалитет образовања, шире се непотизам и криминал, медији предност дају шарлатанима, па почну да пропадају путеви, болнице… Када већину чине и на власт дођу варвари, само је питање времена када ће се зауставити научно-технолошки развој, или, још горе, када ће такав напредак уназадити цео свет. Данас је лако направити машину, тешко се постаје личност (човек).

Људи су развили технологије које су омогућиле лакши живот људима. То је добро. Лоше је што људи постају лењи и што постоје људи који желе леп живот само себи и ближњима. На неки начин, наш век је мрачнији од мрачног средњег века. Ствара се „атомска техника“, остаје „прашумска етика“. Што је већа прогресија – то је декаденција већа. Револуционари уништавају, оно што аскете стварају. На Земљи је иста количина зла, а можда и више, него пре одласка човека у свемир. Много деце у свету и даље има тешко детињство, да би нека деца имала срећно. Нестанак средње класе и настанак прекаријата је нов облик варварства. Број лоших људи се не смањује, смањује се број добрих људи спремних да се супротставе злу и жртвују. Са таквим Европљанима, Европа не може да буде лидер у свету. Оно што је просечно стагнира, пропада, не напредује. Сада постоје веће масе од европске масе, јаче економски, са бољом технологијом, развијају и своје свемирске програме…

Није спорно то што европска култура почива на човеку као на темељу, него то што темељ европског човека није у Богу. Када је Бог у човеку, индивидуа постаје личност. Личност се постаје тешким радом. Физички и научни рад су важни, али је посебно важан духовни рад, духовно знање. Личност је највиша класа људи, и налази се у свим друштвеним класама. Што је више личности у друштву, друштво је мање маса, а више народ. Хијерахија мора да постоји. А када постоји права елита, не може да постоји социјални дарвинизам и нико није друштвени паразит. Најбољи дају пример просечнима и стварају услове да и они могу да се усавршавају (за оне који то не могу из било ког разлога, или не желе, прави се место под сунцем). Личности граде позитивни колективизам (саборност). Човек у маси никад не може да постане личност. То се односи и на плебејску и на ,аристократску’ масу. У маси се развијају лицемерје, гордост, љубомора, просечност, двоструки стандарди у моралу…

Све док постоји један морал (закон) који важи за моју групу, а други морал (закон) који важи за другу групу, одлазак у свемир неће променити живот на боље. Да ли генерали који нападају државе (и убијају људе) и банкари који су створили финансијски монопол (и од људи праве робове), воде свемирске програме? Да ли ће постати бољи људи ако стигну до Марса? Да ли велике силе могу да се договоре чији је Северни пол? А Марс? Да ли се то ради само због престижа – да нека нација каже да је прва стигла на Месец, или на Марс? (Русија и Кина показале би величину када би препустиле САД и ЕУ да „освоје“ свемира. За свет би било добро да Запад уложи све своје ресурсе у „освајање“ свемира.) Затим, ако је медицина толико напредовала и ако је живот људи постао много удобнији, одакле толико нових и неизлечивих соматских болести, а посебно, одакле толико депресије и других психичких или душевних болести, а посебно код људи који, споља гледано, имају срећан живот или све услове за срећан живот? Да ли ће то нестати ако се човек насели на Марсу? Да ли ће тада на свету бити више правде? Шта је циљ и смисао таквих мисија?

Човек не може да побегне од самога себе и неће постати бољи ако оде на Марс. Људи ће постати бољи ако поверују у Бога и разумеју шта су подвиг, смиреноумље, бестрасност и личност (ако имају духовно знање и надантиномијско мишљење). За човека-масу, то су само речи и појмови (Бог је само појам), чије тачно значење не (жели да) разуме, јер има своје мишљење и све зна. Иако има површно знање, своје „истине“ намеће другима, док не наиђе на неког јачег (реагује на закон јачег и страх од закона). Човек-маса је субјективан, све доживљава лично, не може да превазиђе самога себе и не признаје више ауторитете.

Утопија је да људи могу да створе Рај на Земљи, колико и да ће да се населити на Марсу. Али, то не значи да нема лепоте и доброте у оваквом свету и да не треба ништа радити. На Земљи има довољно и ресурса и места за све људе, да имају леп живот. Ко није на Земљи победио страх од смрти и нашао духовни мир, неће ни на Марсу. И на Марсу ће човек да умире као и на Земљи. Дакле, важно је спасити душу и ући у Царство Небеско, а не отићи на Марс. Важно је живети „по Духу“, а не по „телу“ (Рим. 8, 9). Људи, који могу да униште живот на планети Земљи, не могу да створе нов живот на другој планети. А људи, који не униште своју душу, спасиће и своје тело – чека их вечни живот после смрти, на Небу.

Православни човек боље познаје самога себе (више је у интроспекцији и бестрасан), него што европски човек познаје самога себе, зато што је православни човек познао Бога (под православним човеком подразумева се човек у подвигу вере). Бога може да позна једино човек који је познао (победио, превазишао) самога себе. Човек не може да позна (победи, превазиђе) самога себе, ако не позна Бога. Након тога мора да поставља још теже норме и чини још веће напоре и подвиге и да буде спреман за још веће муке и жртве (Лк. 12, 48). Одлазак на Марс није на листи приоритета. Када душа постане дух, отворено јој је Небо.

Човек-маса није господар ни свог живота. Ко високо лети, ниско пада.

__________________

[1] Човек-маса „као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче…  Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран“. Дакле, „није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради… треба да радимо оно што нам није воља да чинимо. Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“. А „да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога (уједињење са другим члановима елите долази после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе)“ – Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време.“ („Тесла“, Градац, Чачак, 2006.)